Kosmaj

Kosmaj - 12.11.2022

Spomenik na Kosmaju

One nesretne (sad bih se već skoro usudio reći i pomalo davne, ali svakako ne zaboravljene) 2020. godine, smo planirali da vozimo Kosmaj iz Beograda. Beogradski deo Banditosa je dobio zadatak da napravi rutu, ekipa se okupljala, i zamalo smo i uspeli u realizaciji... Međutim tu je Corona virus umešao prste, pa smo sve ostavili za kasnije (u tom momentu, za proleće 2021.)... 

Međutim, dani i meseci su prolazili, niko više nije spominjao Kosmaj, tako da je na celu organizaciju "padala prašina", sve više i više, dok jednostavno nije pao u zaborav.

Neki kraj oktobra 2022....

Bliži se praznik 11.novembar, koji se ove godine lepo "namestio" u petak, i veoma se fino "naslonio" na vikend, tako da imamo 3 dana u cugu, da provedemo u prirodi.

Realno, sezona putovanja i vožnji van grada se završila promenom vremena na zimsko, jer dani sad postaju prekratki, i više nema smisla ići daleko, da bi vozio 50-60km, koliko realno možeš da izvezeš što zbog kratkog dana, što zbog hladnoće, koja je u novembru normalna pojava.

Međutim, gledam prognoze vremena (ima još skoro dve nedelje do praznika), sve ukazuje da će vreme biti lepo i da ima smisla da planiramo još jednu vožnju onako preko reda (kada je skoro više i ne zaslužujemo). Što bi rekli igramo produžetke sa vremenskim prilikama u ovoj utakmici zvanoj vožnje u prirodi.

Nekih nedelju dana pred praznik, odlučujem da napravim "Event" na Banditosima, ideja je da odemo u Pirot, i da tamo jedan dan vozimo kanjon Jerme (Dolomiti u Srbiji), drugi dan da se vozimo obroncima Stare Planine sa obilaskom kanjona Rosomačke reke, te da treći dan "odradimo" šetnju na Kozji kamen - kažu jedan on najlepših vidikovaca Srbije (mislim kažu da je najlepši, ali im to ne dajem za pravo, ima još predivnih vidikovaca u našoj zemlji, a i lepo je generalno stvar ukusa).

Naravno, kako to obično biva, vreme se kvari baš za petak i delimično u subotu, ono predivno sunce sa prognoza od pre nekoliko dana, zamenjuju  kiša i oblaci, i nema druge, otkazujem Pirot, brišem Event na Banditosima...

U dogovoru sa Markom, odjednom isplivava Kosmaj kao moguća ruta... 

DA; VAŽI, MOŽE!!! 

(onako ko kad u filmovima izvade neku praistorijsku knjigu, pa oduvaju debeo sloj prašine sa nje (praveći ozbiljan obla pri tom...), tako sam i ja "oduvao prašinu" sa vožnje "u pokušaju" organizovanja pre nešto više od dve godine, a koja se nije dogodila..)..

Pravim novi Event, prijavljuje se Maja K. vrlo brzo, tako da smo za sada Maja, Nikola (moj sin) i ja iz Novog Sada, a iz Beograda Marko (koji je osmislio rutu) i Miloš. Sasvim pristojna grupa, za jednu zajedničku vožnju.

Pita me Marko nekog momenta, da li da pozove svoje beogradske drugare, rekoh: "NARAVNO, što nas je više - to BOLJE!"

Meni se skoro u poslednji čas prijavljuje i Zoran, tako da nas ide 4 iz NS, Nikola G. iz Beograda se takođe prijavljuje da je zainteresovan, Miloš odustaje jer mu se nešto zagužvalo, a Marko mi šalje poruku da će doći jedan njegov drugar, pa ubrzo zatim da će doći još jedan. Vidi OK, bilo kako bilo, sad smo već ozbiljna ekipa u najavi, samo da nas vreme posluži, ne može da bude loše.

Ideja je bila da krenemo ispred pivnice Dogma (mi novosađani). Već nam je ranije tu bila početna tačka vožnje, ima lep parking, a kad završimo sa pedalanjem, ekipa obično rado popije pivce u Dogmi, tako da je to win-win kombinacija, koju sam i ovaj put zacrtao. Obzirom da su jutra hladna, nisam želeo da krenemo pre 9h, kada je po prognozi temperatura trebala da bude oko 8-9°C.

Nikola G. mi je rekao da će se on potruditi da dođe do Dogme, pa da zajedno krenemo. A ako i ne stigne na vreme, reče da će nas stići.

Markova ekipa će nas čekati podno Avale, tako da je sve dogovoreno. 

Planiram da krenemo iz NS oko 7:30h, da smo kod Dogme oko 8:30-8:40h. Treba nam jedno 20-tak minuta da poskidamo bicikle, da se presvučemo i da se spremimo za start.

Nekako sve ide po planu, krećemo na vreme iz Novog Sada (čak smo i pekaru obavili na vreme, i kupili pitice sa sirom). 

Javljamo Marku da smo krenuli.

Novosađani spremni za start

Stižemo u planirano vreme, i negde na pola priprema za vožnju, stiže i Marko, tako da koji minut posle 9h, krećemo da vozimo: Marko, Maja, Zoran, Nikola K. i ja od Dogme. Nikola G. javlja da će nas on stići uspit, OK. 

Javljamo Markovoj ekipi da smo krenuli, da i oni mogu da stignu na vreme.

Marko kod Topčiderskog parka

Novosadska ekipa na Bul. Patrijarha Pavla (koji još uvek nije pušten u rad)

Marko se hvalio kako je put do Kosmaja nov i savršen, OK pomislih - jedva čekam da uživam u savršenom asfaltu, međutim prvih 15-tak kilometara koje smo prevezli do susreta sa ostatkom ekipe, su sve samo ne savršeni (vozimo se kroz Beograd, sporednim puteljcima, izbegavamo glavne saobraćajnice i gužvu). Već sam vozio ovim putem (stičem utisak da je to Markova omiljena ruta - kad se vozi na ovu stranu).

Bilo kako bilo, stižemo na raskrsnicu, gde se odvaja gore za Avalu, a pravo prema Sopotu. Tu su nas več čekali Mita, Vladimir i Dušan.

Okrenem Nikolu G, on je par minuta za nama, rekoh mu: "Super, sačekaćemo te."

Stiže i Nikola, jedna zajednička slika, pa možemo da krenemo.

Svi na okupu, možemo da krenemo

Čim smo krenuli, kreće jedan fenomenalan spust (idemo prema mestu Ripanj), a zatim malo penjanje...

Generalno, ceo kraj ispod Beograda je neverovatno zanimljiv, rekao bih brdovit (što bi rekli braća Englezi - "hilly"), nema tu nekih ubistvenih penjanja, ni uspona, ali sa druge strane nema ni ravno, ili se penješ, ili se spuštaš, realno stalno si pod nekim nagibom (pa makar i malim).

Vozimo imamo solidan tempo, malo moj Nikola zaostaje na usponima, jer ima problema sa kolenom, a ni zadnji menjač ga baš nešto nije slušao (pa je izbor brzina koje "rade" bio mali), ali ostatak ekipe stojički i tolerantno, s vremena na vreme sačeka da se okupimo. 

Krenuli, još smo realno na Avali

Dok se vozim, slikam u letu, jesenje prizore, oblake, interesantne reljefe...

Nekog momenta se u daljini veoma lepo videla Avala

Zoom x5 mnogo bolje ističe Avalu iz preostalog krajolika

Malo vozim napred sa ekipom koja diktira tempo, a onda se vraćam da budem podrška sinu, i tako kombinujem i pokušavam da uklopim i neki tempo koji meni odgovara sa jedne strane, i da ispoštujem mog Nikolu sa druge strane.

Nikola K. završava Parcanski uspon iz cuga

Jesen na sve strane...

Kako se približavamo Kosmaju, tako počinje da se ukazuje planina u daljini. Sve je bliže i bliže, i sad više nema dileme da je Kosmaj sledeći uspon koji nas čeka. Imamo odrađenih nekih 800 visinaca, pred početak penjanja, što bi rekli - taman smo se zagrejali.

U daljini ce "ocrtava" Kosmaj

Pravi pogled na planinu ispred nas

Domaćini su mi rekli da uspon nije strašan, da je uspon na Avalu strmiji (iskreno, uspon na Avalu nisam ni osetio, kad sam ga vozio), tako da ne očekujem neki problem, i znam da će svi moći da se bez većih problema popnu gore.

Oblaci dodatno čine slike zanimljivijim, sreća pa nije potpuno vedro

Vežite se polećemo - počeo je uspon

Čim kreneš da se penješ, vrlo brzo se ulazi i predivnu šumu. Zapravo, kad uđeš u šumu, pa sve do gore do platoa (gde je raskrsnica na vrhu) si u predivnoj šumi, prava uživancija.

Vladimir u akciji

I zapravo je Marko bio u pravu, čim smo napustili Beograd, put je bio savršen, pravo uživanje za vožnju. Vidi se da je asfalt nov (odrađen možda prošle godine - to cenim onako po boji).

Maja i Zoki

Maja, Zoki i Nikola G.

Nikola G. i Zoki

Uspon na Kosmaj vozim sa Mitom i Vladimirom. Usput mi saopštavaju da će njih trojica (Mita, Vladimir i Dušan), da nas napuste, jer žure da stignu kući pre mraka. OK, i mi isto žurimo, ali pri tome se trudimo i da uživamo maksimalno, pa je nekako kompromis ipak na uštrb vremena završetka vožnje (nikako na uštrb uživanja). Naravno, moramo sve da vidimo i sve da slikamo, pa je njihova odluka razumljiva. Ima još nekih 3h dana, i oko 60km da se vozi gore/dole.

Rekoše da će nas sačekati na platou, dok mi obiđemo spomenik, pa će onda oni da krenu nazad (a mi tada planiramo da idemo na vidikovac). 

OK, sve korektno i na mestu.

Obzirom da sam bio brži od ostatka ekipe, reših da odem do spomenika da napravim par fotki, dok se oni ne okupe na raskrsnici.

Spomenik kroz šumu

U centru spomenika

Spomenik je stvarno interesantnog oblika, rekao bih jednistvenog. Napravih par slika, pa sam krenuo dole do raskrsnice gde su čekali Mita, Vlada i Dušan, da se oproste sa nama, pa da krenu kući. 100m pred raskrsnicu, zvoni mi telefon, pita Zoki: "Gde sam?" Rekoh: "Evo slikao spomenik, i na 100m sam od raskrsnice." Oni su tada stigli do spomenika.

Dok sam sa ekipom koja se vraća u Beograd pre nas prebacio par reči, stižu svi na raskrsnicu, još jedna zajednička slika, pa svako na svoju stranu.

Kad su Mita, Vlada i Dušan otišli, prvo smo otišli da dopunimo vodu na česmu, i tu smo uzeli par zalogaja (sreća ostalo je pitica sa sirom, koje smo naravno poneli, i sad su blago je reći bile dobrodošle, ponudih sve prisutne). 

Nikola G. nije hteo da jede pitice, izvadi čovek kuvano jaje iz džepa, očisti ga i pojede, a onda se zasladio sa par urmi.

OK, jeli, pili, došli malo sebi (mislim realno nismo ni otišli od sebe al' OK), krećemo na vidikovac. Sam vidikovac nažalost nisam slikao, ali napravljen je kao jedna velika osmatračnica, potpuno od drveta. 

Marko se velikodušno ponudio da nam čuva bicikle dok smo mi gore na vidikovcu.

Pogled sa vidikovca

Prosto ne znaš na koju stranu je lepši pogled...

Bicikli čekaju dok smo mi gore na vidikovcu

Obavili smo i vidikovac, razmatramo opciju kuda da se vraćamo (ima više mogućih puteva), glasam za najkraću, jer imamo još nekih 2.5h do zalaska sunca, i sva je prilika da će nas uhvatiti mrak...

Spust sa Kosmaja je bio sjajan, mislio sam da će nam biti hladno na spustu, ali smo gore već sat vremena pa smo se prosušili. Imali smo razmatranja kojom rutom da se vratimo, pa do kraja ipak nastavljamo putem koji je Marko originalno zamislio (nema veze što je malo duži). 

Nikola G. reče da u Sopotu ima odlična pekara, koju on planira da "overi".

Stižemo u Sopot, pekara "Denis" sa leve strane... 

Kratka konsultacija hoćemo-nećemo, gladni smo-nismo, 3 minuta kasnije svi smo ispred pekare.

Ulazim prvi, a Zoki mi dobaciju da hoće kroasan sa eurokremom. 

OK, snimam po izlogu, da li ima kroasan sa eurokremom - NEMA. 

Ugledah ima dve krofne sa eurokremom (pomislih, OK, završiće posao). 

Međutim, ispred mene jedna starija žena, na moje oči kupuje baš te dve krofne, i jednu sa džemom od kajsija. Kaže njoj prodavačica, da uzme još jednu od kajsija, jer onda idu 4 krofne za 200din, inače su skuplje. 

OK uzima baba još jednu sa džemom od kajsije... 

I sad imamo situaciju, nema više krofni sa kremom, i ostale su samo 3 sa kajsijom (znači baba nas je odvalila, nit' ima sa kremom, niti ima dovoljno krofni popust da dobijemo). 

Zoki je u međuvremenu stigao, i sa užasom posmatrao kako nam baba izpred nosa kupuje sve što smo mi hteli. Kažem ti ja Zokiju onako u šali: "Nema druge, moraćemo da pretučemo babu i da joj otmemo krofne...". 

Tu se slatko nasmejasmo, pa nastavismo da "skeniramo" po izlogu šta je sledeća najbolja stvar.

Za nekoga sve (čitaj - baba), za svakog ponešto

Do kraja moj Nikola i ja smo kupili neke frulice sa sirom i frulice sa jabukom, iskreno - bile su odlične. Kad se pojavljuje Nikola G. sa burekom (meso), frulice, jogurt.... (onako puna dva tanjira), e pomislih sad si se "oprao" kod mene, već sam mislio da je neki "frik" koji vozi ceo dan na jednom jajetu, ali sad kad je otresao burek ispred nas - dobrodošao među ljude, sad je sve OK...

Napravismo mi tu pauzu sigurno nekih pola sata, ali smo malo odmorili i dobro pojeli (što bi rekli - napunili smo gorivo), pa nastavljamo dalje. 

Na samom izlasku na magistralni put Ralja-Mladenovac priroda nas je opet počastila lepim prizorom

Taj put od Mladenovca prema Ralji je prilično loš, ali vozimo polako, izbegavamo rupe i ozbiljna ulegnuća na putu, i polako napredujemo.

Igor je imao želju da vozi danas sa nama ali je radio, ali je rekao da će posle posla da izađe pred nas.

Igor i Zoki

Taman kad smo savladali brdo posle Ralje, stiže i Igor. Tu smo se malo zapričali, rekoh jednog momenta, da bi bilo dobro da krenemo, jer mrak samo što nije.

Stižemo do skretanja za Avalu, sunce je već nisko, ima još nekih 45 minuta do zalaska, a mi imamo nekih ~15km do Dogme. 

OK, stići ćemo po danu ili u najgorem slučaju u prvi sumrak (vidi se još nekih skoro pola sata nakon zalaska sunca).

Prošli Avalu, i malo-malo pa su prizori zalaska sunca neverovatni. 

Nisam mogao da odolim, pa sam slikao, kad god se ukazala prilika za to.

Vozimo, ide glatko, stižemo do semafora kod Topčiderskog parka, tu nas napušta Igor, a mi nastavljamo dalje pored hipodroma, pa do Dogme. 

Tu nas je već čekala Natalija, isto kao i sa Igorom, unapred dogovoreno druženje.

Presvlačimo se, pakujem bicikle na auto. 

Stavljam i Markov u gepek, da i on može da popije jedno pivce sa ekipom.

Eeeeee, ovako se uživa....

U pivnici je atmosfera usudio bih se reći - prava (mislim kao i u svakoj dobroj pivnici)...

Nikola i ja smo jedini "izrodi" koji ne piju alkohol, pa smo se zadovoljili sa kolom

Posedesmo mi tu jedno sat vremena (možda i malo više), lepo smo se ispričali, "prevrnuli" smo razne anegdote sa prethodnih vožnji, a naročito prethodnih breveta. Verovatno bi ostali još, ali nas je glad ubzala u odluci da krenemo.

Razmatramo gde bi jeli, pa se Zoki seti da odemo u Pončo na Novom Beogradu. 

OK, prošli put je klopa bila dobra, samo je bila gužva.

Stigli u Pončo, nije gužva - super, poručili punjeni batak u lepinji.

Punjeni batak - odličan, ili smo mi bili gladni, zapravo i jedno i drugo

Obavili Pončo, pa konačno krećemo za Novi Sad. 

Posle naplatne rampe kod Pazove, obilazimo Paneta (koji se sa porodicom vraćao iz Beograda), takođe brevetaša, pa pada dogovor da stanemo na sledeću pumpu (OMV kod Beške) da popijemo kafu.

Uz kaficu i sokiće, nastavlja se prepričavanje anegdota i doživljaja sa raznih vožnji i breveta. 

Opet sam izgubio pojam o vremenu (bilo je interesantno, puno priča i  puno smeha).

Rastajemo se sa obećanjem da ćemo se ponovo družiti što je moguće pre.

Šta reći na kraju, bilo je savršeno, i vožnja, i društvo, i vreme, i ruta, i jesen, i prizori, i klopa. 

To je ono što se kaže "da se poklope zvezde"...

E, nama su se definitivno poklopile ovaj put.

Do neke sledeće vožnje,

D.