Đerdap - Putovanje u prošlost
Đerdap - 27 i 28.08.2022
 |
| Skulptura iz Lepenskog Vira |
Razmišljajući koju sliku da stavim kao naslovnu za priču, imao sam nekoliko opcija (onako na prvu loptu), prvo sam stavio sliku Golubačke tvrđave, pa sam onda imao ideju da možda ipak stavim sliku Velikog kazana (sa surovim liticama i pogledom na Veliki Štrbac), pa se tu nekako našao i Decebal - slika krupnog plana, pa onda predivni pogled sa Golog brda, pa zalazak sunca sa Golubačkom tvrđavom u pozadini i tako sam ostao u velikoj dilemi (trilemi, kvadrilemi itd...) koju da odaberem (jednostavno bilo je baš dosta kandidata za tu jednu sliku, koja treba da obeleži ovu vožnju, i zapravo sve gore navedene mogu bez razmišljanja da "završe posao"). Na kraju sam (teškom mukom) odabrao skulpturu iz Lepenskog Vira, ipak su "oni" (mislim na ljude koji su naseljavali lokalitet Lepenskog Vira) tu najduže, pa iz poštovanja prema "najstarijima", naslovna slika je iz Lepenskog Vira (možda nije privlačna kao na primer slika Đerdapske klisure slikana sa vidikovca a ujedno je obuhvatila i zalazak sunca, ali mislim da je uzimajući sve u obzir ipak najadekvatnija).
Negde na nekom od promotivnih materijala vezanih za Đerdap (prevashodno za Lepenski Vir) naleteh na rečenicu sledeće sadržine:
"U Đerdapu se život ne meri vekovima, nego milenijumima..."
I onda dalje u tekstu objašnjenje se nastavlja pričom o životu u Đerdapskoj klisuri koji dokazano traje 10 milenijuma itd...
Realno, od davnih preistoriskih vremena pa na ovamo, mnogi narodi se tu nastanjivali, zadržavali (neki kraće, neki duže), neki bili samo u prolazu, mnoge su tu vojske hodile i ponekad i ratovale, i svi su tu i tamo ostavili po neki trag, što namerno, što nehorice. Kada bih pokušao da pobrojim sve narode i vojske koje su ovde boravile sigurno bih nekog izostavio, ali čisto onako za informaciju bilo je tu Starih Grka (mislim nisu bili stari kad su tu živeli, Stari su iz današnje perspektive), Kelta, pleme Tribala, Rimljana, Tračana, Austrijanaca, Turaka, Mađara, Nemaca, Srba i ostalih... Dunav je zapravo jedina zajednička stvar koja je sve te ljude, narode i vojske tokom vekova i milenijuma povezao u jednu priču, kojoj smo mi danas svedoci.
Realno gledano - ove godine, Đerdap nije bio u planu.
Desio se sasvim slučajno, zapravo skoro pa gotovo greškom...
Tako to biva u životu, neke stvari (čitaj - zajedničke vožnje u ovom slučaju) se planiraju nedeljama unapred do najsitnijih detalja, a neke se eto tako dese potpuno slučajno i "na brzaka" (što bi pravnici rekli "bez predumišljaja").
Srećom, Đerdap je jedna od deonica koju sam "prošpartao" mnogo puta (što kolima, što biciklom) i tu za mene nema nekih tajni, a to značajno skraćuje vreme potrebno da se organizuje vožnja za (kako će vreme pokazati) 11 učesnika (9 biciklista i 2 support učesnika).
Naravno uvek je izazov kako prebaciti ljudstvo i tehniku (bicikle) na početnu tačku vožnje, kao i kako pronaći odgovarajući smeštaj za toliko ljudi i naravno organizovati klopu da se svima svidi.
Naime, 13.08.2022 Radu (iz Temišvara) je organizovao interesantnu međunarodnu vožnju u okviru svog kluba DKMT (Danube-Kris-Mures_Tisa, DKMT) gde smo iz Novog Kneževca preko Đale otišli do Segedina, pa onda meni manje poznatim putevima do Palića, pa nazad do Novog Kneževca. Vožnji je prisustvovalo 10 biciklista (zapravo 9 biciklista i jedna biciklistkinja) iz Rumunije, Mađarske i Srbije i bilo je u najmanju ruku SJAJNO.
Tokom DKMT vožnje sam (pogrešno) shvatio da se sledeći vikend (20-21.08) vozi Makó tura (važna i odavno zakazana u DKMT klubu), i da je tada naredni vikend (27-28.08) slobodan. Obzirom da je Đerdap granica Srbije i Rumunije, a ekipa je međunarodna - tokom zajedničke DKTM vožnje sam predložio da organizujem Đerdap turu za ceo DKMT klub, i ekipa je bila zainteresovana.
Objavio sam i svoju ideju na Banditosima, i polako se javljaju zainteresovani. Između ostalih javljaju se i Nenad i Miki, koji su (iz razno-raznih razloga) bili sprečeni da voze prethodne Đerdape koje sam organizovao, a jako su želeli, pa sam im obećao da ću ako bude potrebno organizovati neki Đerdap samo za njih dvojicu (onako - "preko reda") negde u budućnosti.
U igri su dva moguća vikenda (vikenda kad sam u Novom Sadu) 27-28.08.2022 i 03-04.09.2022, i sad je samo vremeska prognoza ta koja može da odredi koji vikend će se voziti.
Nenad mi sugeriše da Miki ne može vikend 03-04, pa je tako određen vikend kad se vozi (27-28.08). Sad kad smo konačno imali datum, ispostavlja se da je baš taj vikend Makó tura (negde sam "prezupčio" u svojoj glavi kad je datum Makó ture u pitanju).
Sad sve prestaje da ima smisla.
Izvinuo sam se Radu, što sam slučajno organizovao Đerdap istog vikenda kad se vozi i Makó tura. Naime, kompletna ideja da će ovo da bude velika međunarodna vožnja pada u vodu, sa druge stane imam već dosta zainteresovanih "Banditosa" uključujući Nenada i Mikija, koji KONAČNO mogu da voze, i sad sam u velikoj dilemi šta da radim, voziti ili ne pitanje je sad?!?
Uzimajući sve detalje u obzir odlučujem da ipak vozimo Đerdap i to u suženom sastavu i skraćenu varijantu (tzv. Đerdap LE (lite edition)), jer sam već "pokrenuo" ekipu i ima dosta prijavljenih.
Skraćena varijanta je obuhvatala vožnju od Golupca do Kladova (nekih 120km) u subotu, i povratak u nedelju od Kladova do Golupca (sa obilaskom Trajanovog mosta - nekih 130km). Ruta nije teška, ima ukupno 2 uspona koji nisu ni strašni ni dugački, tako da mislim da svako ko može da izveze 120km, može bez nekog naprezanja da savlada i ova dva uspona.
Imao sam malu bojazan da slučajno drugi dan ne bude dosadno (jer smo juče prošli tuda), međutim, bio sam unpred svestan da ćemo posmatrati klisuru iz sasvim drugog ugla, da prošao si ti juče tuda, ali kad ideš iz kontra smera, drugi su kadrovi, drugo je doba dana (prvi dan stižeš predveče u Kladovo, a sutradan prolaziš tuda ujutro), drugi je ugao pod kojim padaju sunčevi zraci i slično, da ne davim...
Biće dobro, i ne bi trebalo da bude dosadno.
Organizacija ide dobro, na prvu loptu ima nas 5-6 koji vozimo, to je realno sasvim dovoljno i to je sasvim pristojna grupa za jednu ovakvu vožnju. Onda kako vreme prolazi se prijavljuje jedan, drugi, treći i sad polako imamo krizu sa time kako ćemo celu ekipu prevesti na početnu tačku vožnje tj. do Golupca.
Nekako smo uspeli da se uklopimo, Miki je zbog toga morao da kupi krovne nosače, mada mi je lepo rekao: "Vidi, ja sam svakako planirao da kupim krovne nosače za bicikl - samo si me ti malo ubrzao."
Nakon što je Miki kupio nosače, to je oslobodilo mesta za Velju. OK, sve još uvek štima, u mojim kolima će nas biti 5 i nosim 4 bicikla, kod Mikija će ih biti 4 u kolima, i nosi 3 bicikla, Marko putuje sam iz Beograda i nosi svoj bicikl.
Četvrtak - dva dana pred vožnju... Javlja mi se Martin i on bi da nam se priključi i da vozi sa nama...
Rekoh: "Super, mogu jedino da te stavim u kola i da držiš bicikl u krilu..."
Al' šalu na stranu, rekoh vidi, jedino mesto gde još mogu da stavim bicikl je da ga stavimo u gepek od mog auta. Imam 4 bicikla na krovu (to je maksimum za krovni nosač), i ako tvoj bicikl može da stane u gepek - ideš, ali ako ne može da stane - jednostavno nemam načina da te spakujem (onda ne ideš).
Cela ova konverzacija se odvija dok sam u Skopju. Rekoh mu: "Vidi, danas se vraćam nazad za NS iz Skopja, stižem u NS negde 5h-6h-7h-8h popodne, teško je predviđati, jer sam trenutno u Pivari (završavamo neke zapisnike i slično a to ume da potraje kod njih) i neizvesno je koliko ću se zadržati. Kad budem znao kad stižem u Novi Sad, javiću ti se pa se dogovaramo kad da probamo da li tvoj bike staje u gepek."
Na to mi Martin reče: "Hajde da ne komplikujemo, doći će on u subotu ujutro pre pokreta, pa ako stane bicikl u gepek ide sa nama, a ako ne stane nema veze, on će ostati."
Rekoh: "Vidi, šta sad dođeš rano ujutro, i bicikl ne stane jer fali 2 cm i onda će suza da ti se kotrlja niz obraz dok gledaš kako mi odlazimo da vozimo Đerdap. Ne može, hajde videćemo se danas ili sutra da probamo, pa ako stane super, ako ne stane šta da radimo."
Rekoh mu još: "Vidi, nije to sve baš tako jednostavno, ja moram i neki smeštaj za tebe da obezbedim, ovamo, onamo, moram znati bar jedan dan unapred da li ideš ili ne."
Vraćam se iz Skopja, kapiram da ću stići oko 21h. Javljam se Martinu, on kaže: "Ja sam upravo u Novom Sadu", a imam još jedno 2-2.5h do Novog Sada.
Rekoh mu:"Ako ti nije frka da me sačekaš, pa da odmah danas probamo, da znaš na čemu si. Ako ti je frka, onda ćemo sutra nešto da izkombinujemo."
Kaže Martin: "Sačekaću, nije problem."
I tako i bi....
Stižem u Novi Sad, Martin i Maja me čekaju tu ispred zgrade, da se uradi bajk-gepek test.
Probamo, i kad se skinu točkovi bicikl stane bez problema, zatvori se gepek bez ikakvih problema i negativnih posledica i po bicikl i po auto.
Rekoh vidi super - ideš, imamo način da prevezemo i tvoj bicikl, samo da još obavestim Mikija, da će ih biti 5 u kolima (biće u najmanju ruku "oduševljen", jer je cela priča krenula od toga da on i Nenad idu sami u autu, i da nose 2 bicikla u gepeku, pa dotle da će ih biti 5 u kolima i da nose 3 bicikla na krovu.... HVALA Miki, bez tebe nas ne bi bilo ovoliko na ovoj vožnju!!!).
Tako smo popunili sve moguće (zapravo i nemoguće) kapacitete:
- 9 biciklista (Maja, Miki, Nenad, Velja, Martin, Marko, Nikola, Laki i Darko)
- 2 podrška (Rade i Mira),
- 3 auta (dva iz NS, jedan iz BG).
Plan je bio relativno jednostavan:
- kreće iz Novog Sada oko 7h
- usput u Beogradu ćemo da "pokupimo" Marka, tj. pridruži nam se Marko
- do Golupca treba jedno 2.5h iz Beograda,
- oko 9:30h smo u Golupcu
- skidamo bicikle, presvlačenje - jedno 20 minuta do pola sata
- start vožnje oko 10h
Međutim kako to obično biva, stvari se u realnosti ne odvijaju baš po planu, naprotiv, već kao na narednoj slici:
 |
| Plan i realnost |
Subota, jutro - još uvek je mrak.
Ustao sam u 5:10h, sišao dole da postavim nosače na bicikl. Laki po dogovoru treba da stigne oko 6h, namontiram njegov, Nikolin i moj bike na auto, obavimo usput pekaru i krenemo prema Indas-u oko 6:20h. U indasu smo do 6:30h bez problema
Dogovoreno vreme sastanka sa Mikijem, Nenadom i Veljom je u 6:30 ispred Indas-a, Velja će da ostavi auto u dvorištu Indas-a "pod kamerama". Tamo ću da im dam treći nosač za bicikl, da se namontira Veljin (treći bicikl) na Mikijev auto.
6:00h - Lakija nema
6:05h - i dalje ga nema
6:10h - sad smo već u cajtnotu sa vremenom rekoh Nikoli: "Nikola, hajde vidi sa Lakijem što ga nema i kakva je situacija", trebali bi već da krenemo još malo a njega nema.
Zove Nikola Lakija, vidim pričaju...
Pitam: "Kakva je situacija sa Lakijem?"
Kaže Nikola: "Evo krenuo je..." Pomislih - super, ako je krenuo, Lakiju treba jedno 3-4 minuta do nas, taman ćemo stići na vreme do Indas-a (minut gore/dole).
Stojim i čekam da Laki da izviri iza ćoška, za to vreme je Nikola još nešto skočio gore do stana.
Stojim, čekam... i nema ga...
Stojim, čekam... i nema ga...
I dalje stojim, i dalje čekam... i dalje ga nema...
Hoće li, neće li...
Nema ga i dalje, a vreme polako curi ko u peščanom satu.
Vidim da se nešto ne slaže, ako je krenuo kad ga je Nikola zvao morao je već odavno da stigne, nazovem Lakija, javlja se on i zvuči kao da je pre minut ustao.
Pitam ga: "Kakva je situacija? Kad stižeš?"
Kaže on: "Treba mi minimum jedno 10-15 minuta..."
A sad je recimo nekih ~6:15h, a mi treba da smo u 6:30 ispred Indas-a na drugom kraju grada.
Rekoh mu: "Dobro, ako je tako, nemoj ti dolaziti, ja ću skočiti do pekare po doručak, pa stižemo mi po tebe - biće mnogo brže."
Obavljena pekara, svi bicikli na kolima, krećemo po Lakija. Pokupili smo ga negde oko 6:35h-6:40h, kasnimo već 10 minuta, a još treba da dođemo na drugi kraj Novog Sada.
Javlja mi se Velja, da kasni, i da je u Futoškoj ulici.
Kažem mu da ne brine i mi kasnimo i čak smo i iza tebe... Bilo kako bilo, vidimo se za "koji minut"... Tek sam izašao na bulevar Oslobođenja kod Lutrije Vojvodine, kad je Velja zvao.
Nema veze, stigli pred Indas, svi su već tu. Naravno kasnimo bar 20 minuta od planiranog.
Javlja se Maja 6:55h ona i Martin stigli u NS i već nas čekaju kod bivšeg Merkura (voz ne da nije kasnio nego je stigao i ranije). Super, a mi nismo ni na "po' svatova"... Rekoh im da nas malo sačekaju, da stižemo čim pre.
Maksimalno ubrzavamo pripreme.
Svi spremni,krećemo ka Merkuru.
Stižemo do Merkura, sad kreće pakovanje i prepakivanje. Stavljam Majin bike na auto, sve stvari iz mog gepeka prebacujemo kod Mikija, da stane Martinov bicikl u gepek. Rade je poneo svu potrebnu opremu da peca, što je naravno uključivalo Curver kofer i još 16 drugih stvari za pecanje (mislim ništa loše, stvarno kad čovek kreće na pecanje - treba 100 čuda poneti). Kad smo prebacili sve stvari kod Mikija, njegov Passat je bio pun kao šišarka, jedva je gepek zatvorio. Ali nema veze, sve je stalo, popakovali smo se... Javljam Marku da stižemo oko 8:25h na Mol pumpu u Beogradu (dogovoreno mesto za susret).
Odgovara Marko - SUPER.
Stižemo na Mol u dogovoreno vreme. Marko je već tamo.
 |
| MOL pumpa u Beogradu |
Svi izlazimo iz kola da se pozdravimo/upoznamo sa Markom (ne znaju ga svi od ranije), kad: "Vidi, pumpa, 'ajd'mo da kupimo sokić, vidi WC, 'ajde ovo, 'ajde ono..."
Mislim da smo jedno 15-20 minuta slobodno bih mogao reći - "ubili", tj. potrošili bez neke posebne potrebe, ali 'ajd' sad šta je tu je...
Spakovali se, krećemo polako.
Najavio sam učesnicima da ćemo u Braničevu stati na NIS pumpu (tu večito pravimo pit-stop, WC, kafa i ostalo) koja se nalazi nekih 10km od Golupca.
Na Mol pumpi Rade prelazi kod Marka, jer Marko ne zna put pa da svi sigurno signemo do Golubca, ako se slučajno usput raziđemo.
 |
| Ovako izgleda kad vreme prolazi a ništa se ne dešava... |
Do Braničeva vozimo bez pauze, NIS pumpa, stajemo. Kupuje se kafa, topla čokolada, obavlja se WC, jedno po jedno...
 |
| Marko je ovako spakovao svoj bicikl u Punta |
Dok smo se tu "motali" po pumpi, Miki pogleda kako stoje nosači za bicikl i sa užasom konstatuje da su se potpuno razlabavili (mislim jedno centimetar su se šrafovi olabavili - ne ono nešto malo, zapravo mogao je da pogubi pola šrafova, da smo nastavili, samo nas je čista sreća poslužila da je sve bilo na broju)...
Zapravo, potpuna je misterija kako bicikli nisu svi zajedno otpali sa kola?!?!
 |
| Ovde još uvek nismo svesni problema koji Miki ima sa nosačima |
 |
| Atmosfera opuštena, još uvek je sve idilično... |
 |
| A onda kreće drama, kad Miki ustanovi (ne)zategnutost nosača - dotezanje u toku |
 |
| Što bi rekli "Koncert za klavir u četiri ruke..." |
Dotegni sa jedne, pa sa druge strane, pa idemo simultano, pa posebno... Propisno smo ga pritegli, sad više "nemaju kud", ako se ja pitam....
Posle preživljene drame i još uvek misterije kako se sve otpustilo i rasklimalo, zatim pristojnog dotezanja, krećemo prema Golupcu, imamo još tih nekih 10km. Ne želim ni da zamislim šta bi se desilo da nismo stali...
Stižemo na parking u Golubcu negde oko 10:45h (možda čak i koji minut kasnije).
Sad kreće "kombinatorika"... Skidaj jedan, drugi, treći, četvrti bicikl, vadi bicikl iz gepeka, uzimaj stvari iz Mikijevog Pasata, presvlači se, prebaci sad sve stvari u "support car" (Pasat i Markov Punto ostaju u Golubcu)...
 |
| Stigli, poskidali bicikle, pripreme u završnoj fazi |
 |
| Devetorka spremna za start |
Mislim da je bilo 11:27h kad sam uključio Garmin, pa smo se okupili i slikali zajedno uz naše "more". Pogled na sat - 11:30h konačno krećemo.
Zovem restoran, da pomerim vreme dolaska, jer sam dan unapred rezervisao sto za 11 osoba. Restoranu sam najavio da ćemo stići između 13-14h, a sad sam im najavio da kasnimo sa polaskom, i da ćemo stići između 14-15h i to verovatno bliže 15h.
Na samom izlasku iz Kladova ima odlična česma, lepa i hladna voda, kvalitetna, iskreno svaki put je "overim" kad ovuda prolazim. Tako da ni ovaj put joj "nismo oprostili"...
Tu smo redom svi natočili, malo se umili i isprskali (već je bilo toplo).
Vrlo brzo nastavljamo dalje. Put je SAVRŠEN, urađen je u poslednje 2 godine (cela deonica Golubac - Kladovo), znači asfalt apsolutno besprekoran.
Vozimo, put tu blago vijuga, vozimo se uz Dunav koji je tu širok preko 6km, ali ruku na srce - Dunav je tu širok preko 6km do izvesne mere na prevaru. Naime, originalni tok Dunava je tu kod Golubca pravio ogromnu peščanu adu. Ada je izgledala kao pola kruga, ravna prema Rumuniji, i zakrivljena prema Srbiji - kao da je imala trbuh. Međutim, kad je sagrađena brana (Đerdap 1), tada se nivo Dunava podigao, nekih 35m (neka me isprave oni koji znaju tačne tehničke detalje, sigurno bar 30m, a mislim da je 35m), i ada je potopljena i tu je sada sve Dunav. Sada je tu Dunav širok preko 6km, i stvarno izgleda kao more (pogledati slike na kraju priče, kako izgleda Dunav kod Golubca pri zalasku sunca).
 |
| Slikano u letu (tokom vožnje - pa je slika nažalost mutna), ali se vidi naše "more" |
Vidi se negde tu u sredini tog vodenog prostranstva da je boja vode drugačija, verovatno je tu Dunav jedno pola metra dubok, možda i manje, pa ako je samo malo niži vodostaj, pesak "izviri" iz vode.
 |
| Ekipa na okupu, samo što smo izašli iz Golubca |
Krajolik je nakon napuštanja Golubca, rekao bih - surov. Put prati obronke planina, vozimo cik-cak i tu se vidi kako je put usečen u stenu. Uvek mi je fascinantno kad prođem kroz deonicu, gde su bukvalno uklesali put u stenu, kao da je neko ugrizao planinu ("ujed" se lepo vidi na sledećim slikama). Ista stvar ima i ispod Banja Luke (prema Krupi na Vrbasu), mnogo je zanimljivo.
Kad se dođe do mesta gde je "ujedena" planina, u daljini se ukazuje Golubačka tvrđava, koja tu stvarno gospodari celim ovim krajem. Jako mi je drago što su je rekonstruisali, još mi je draže što su izbacili sav saobraćaj iz nje (jer je sav težak saobraćaj tutnjao kroz tvrđavu, a da bi mogli da naprave taj sada već stari put morali su da miniraju kapiju i poneke delove tvrđave da bi bilo mesta za automobile i kamione da tuda prolaze - mislim kakvi su to mozgovi bili, stvarno ne mogu da verujem). Pre par godina kada je rađena rekonstrukcija i obnova tvrđave, izbušen je nov tunel i sada saobraćaj prolazi pored tvrđave, pa je tvrđava konačno bezbedna. Pre rekonstrukcije tvrđava je bila jedna, slobodno bih mogao reći, ruševina, zapuštena i prepuštena samoj sebi decenijama, kroz koju je tutnjalo stotine kamiona dnevno... Realno, dobro je ona sve to i izdržala... Nakon rekonstrukcije tvrđava je povratila stari sjaj, a pored tvrđave napravljen je ceo kompleks vezan za tvrđavu. Za razliku od prošli put kad sam bio ovde (gde si mogao da uđeš, popiješ kaficu ili sokić, tu je bio kao neki mali restorančić i slično), sada se naplaćuje ulaz, i moram da konstatujem da cene uopšte nisu naivne - 600 din, 1000 din i 1500din. Prva cena (600 din) je samo da uđeš u kompleks i da prošetaš travom tu ispred tvrđave ("staviš nogu na travu" i ništa više), i nipošto da se približiš tvrđavi. Koliko mi sad vidimo preko ograde, toliko i ti vidiš kad platiš 600 dinara. Druge dve ulaznice su obilazak tvrđave, manji i veći obilazak. Za 1000 dinara nešto vrlo sitno prođeš i kroz tvrđavu, a za 1500 dinara je neka "full" tura, obilazak cele tvrđave (penješ se i u kule i slično). Deluje mi da su malo preterali sa cenama, ali sa druge strane su posetioci obično neki stranci (Nemci, Rumuni, Mađari, Austrijanci, Italijani i ostali), pa 'ajde njima možda i nije tako strašno. Mada kad malo razmislim, kad dođe nas troje-četvoro (npr. jedna prosečna familija), treba da daju 6000 din da bi obišli tvrđavu - mislim "sorry" ipak je puno. Sada prvo moraš da platiš, da bi ušao u kompleks ako ti se pije npr. kafa... ili ti se ne daj Bože ide u toalet.
Zanimljiv podatak je da se ne zna sa sigurnošću ko je izgradio tvrđavu (još uvek je nerešeno između Srba i Mađara), ali se u istorijskim spisima prvi put pominje 1335. godine.
Isto još jedan zanimljiv podatak je da je ova tvrđava izgrađena na temeljima utvrđenja koje su svojevremeno izgradili Stari Rimljani, da bi kontrolisali ulaz u Đerdapsku klisuru.
Prema istorijskim spisima Golubačka tvrđava je preživela 120 napada u 500 godina svog postojanja - svaka čast (ovaj naš "napad" sa saobraćajem i kamionima ju je zamalo potpuno "dotukao").
Par minuta vožnje biciklom posle "planinskog ujeda", i trvđava je ispred nas u krupnom planu.
Odlučujemo da ne uđemo u tvrđavu, jer kasnimo više od sat i po u odnosu na plan, a i cene su paprene (tj. nisu adekvatne), pa nam je to samo dodatno pomoglo kod donošenja odluke da idemo dalje. Videćemo sutra u povratku, ako bude bilo vremena da je obiđemo, barem neki manji deo.
Nastavljamo dalje.
Nakon slikanja, nastavljamo dalje:
A zatim sledi prvi tunel za danas:
Tu kad se prođe tunel, pa zapravo još jedno kilometar, ima krivina na desno, gde je realni ulaz u klisuru. Na toj krivini jednim delom te štiti stena (da ne kažem litica), a kad izviriš van zaklona (u normalnim uslovima) odvali te vetar, tako da moraš da voziš pod nagibom od 45° dok ulaziš u klisuru da bi kontrirao vetru i da bi imao neke šanse da voziš i da ne padneš sa bicikla.
Međutim ovog puta ništa, nema vetra, pogledam gore, a sve vetrenjače stoje, rekoh naglas: "Ne mogu da verujem, ovo je prvi put da dolazim u Đerdap i da ne duva neki vetar!!!" Ovo je apsolutno novo iskustvo.
Ušli u klisuru...
Nakon nekih 700-800m od krivine se sa desne strane nalazi vodopad čudnog naziva "Beg bunar". Tu se sa stene odgore sliva voda i pravi vodopad. Iskreno, kad god sam ovuda biciklao, a to je bilo ili neko leto ili jesen, ako je i curila voda, bilo je onako tek-tek da se kaže da ima neka voda (vodopad je prejaka reč za to). Verovatno treba doći u nekom martu ili početkom aprila, tada kažu da bude ozbiljna voda i da je vodopad stvarno za primer (mada i to verovatno zavisi koliko je bila snežna zima i koliko je bilo padavina).
Tokom vožnje sam ekipi najavio da verovatno nema vode i da gotovo i da nema smisla da stajemo, ali kad smo već tu pokazaću ljudima "bunar".
Red je da ljudi makar vide gde je, pa ako slučajno budu prolazili ovuda kad ima više vode, da možda vide nešto više od ovoga što mi imamo danas.
Stižemo... Naravno, vode nema...
Sve je tu jako lepo zeleno, gde bi trebao da bude vodopad, rekao bih curka, ali zapravo čuje se samo kako kaplje, neka vlaga tu ima, ali nije to ono što bi se očekivalo - huka, buka, lom itd...
 |
| Prva od mnogih tabli u Đerdapskoj klisuri |
Kod Beg bunara napravismo vrlo kratku pauzicu, toliko da se svi uverimo da ovde zapravo krajem avgusta nema vodopad, pa nastavljamo dalje.
Tempo je neuobičajeno dobar (nisam očekivao), vozimo 27-28 pa do 30km/h, zapravo vozimo uglavnom 30km/h. Tu sada kreće da se "otvara" klisura... Tu sad i sa jedne i sa druge strane ima raznih brda i raznih oblika, strmijih/manje strmih, pitomijih, litica, surovih planina, kamenja i stenja kao da si uzeo ogromnu lopatu pa bacio, pa kako je palo tako je ostalo, pa ovamo, pa onamo, .... stvarno ima svega da se vidi, naročito za nas ravničare, gde nam je nadvožnjak preko autoputa ili pruge glavni uspon (dobro de, imamo ono malo Fruške Gore da ne kukam baš previše). Ulazimo u zonu gde je sad uzano, i sa jedne i sa druge strane su litice, jedan krajolik nama ravničarima relativno neobičan i sada tu ima raznih oblika svega toga i to je naravno interesantno.
 |
| Znaci da su biciklisti na putu su dosta česti |
Dok vozimo, pravim slike u letu (u pokretu), jer nema smisla da stajem za svaku sliku. Jednog momenta sam malo ubrzao ispred ostalih da napravim filmić ekipe u pokretu, iskreno Marko mi je dao ideju, jer je on ubrzao ispred nas sa tom idejom, međutim nije dovoljno isprednjačio ispred nas, pa dok je on izvadio telefon iz futrole mi smo već prozviždali, rešio sam da napravim popravni, pa sam izveo isto što i Marko samo sam napravio malo veću razliku.
Marko ima vanserijski i vrlo skup telefon, pa ga on drži u nekoj specijalnoj futroli, dok je stao, pa izvadio telefon iz futrole, vamo tamo, mi prozujali... a išli smo nekih 30km/h, vrlo brzo smo mi stigli, bilo je samo par sekundi razlike. Ja sam to malo spretnije uradio, napravio sam malo veću razliku i brže vadio telefon (brže sam "trzao", kao oni revolveraši u dvobojima), pa sam uspeo da snimim filmić.
Naravno, ekipa došla, snimljena i prošla, pa ugledah lep kadar, napravih još par slika, pogledam ekipe - nema, odjuriše kao brzi voz..
Dajem "gas", stižem ekipu.
Vozimo i pred nama je prvi tunel (onaj kod Golubačke tvrđave se ne računa). Taj prvi tunel nije ništa spektakularno, 200 i kusur metara, ali izlaz iz tunela je zanimljiv, ima kao neke prozore u obliku lukova, pa svaki put kad dođem u Đerdap tu na izlasku iz tunela "sevaju" slike, naravno na sve strane.
Nije ništa bilo bolje ni ovaj put...
Najavio sam im da ću da ubrzam, pa izprednjačim ispred njih, pa da ih slikam na kraju tunela.
I tako sam ih tu "poslikao", napravih jedno 7-8 slika...
 |
| Prvi tunel ispred nas |
 |
| Tunel onako "divlji" iznutra |
 |
| A onda nekog momenta počinje da preovladava beton |
 |
| Ekipa nailazi |
 |
| Nikola i Laki |
.jpg) |
| Marko, Maja i Martin |
 |
| Marko |
 |
| Miki i Nenad |
 |
| Pogled na izlasku iz tunela, odmah kreće sledeći tunel koji je kao u ogledalu u odnosu na ovaj iz kojeg sam izašao (ima iste one "prozore" samo na ulasku) |
Sam sebi sam u ovoj vožnji napravio više problema nego što je trebalo, a evo i zašto: Nacionalni park Đerdap je svojevremeno postavio nekih desetak (možda petnaestak) informaciono-istorisko-turističkih tabli, koje tu i tamo na mestu gde se nalaze, objašnjavaju "ovo" ili "ono", zavisi gde se tabla nalazi - a uvek tu ima neka zanimljivost ili znamenitost. Slikajući jednu tablu prošle godine (kod boljetinske reke) saznao sam da su u kanjonu boljetinske reke pronašli fosil od raže (ipak je nekad ovde bilo more) i to mi se dopalo, pa sam sebi ne bih rekao obećao (al' neka bude - obećao) da ću naredni put kad budem vozio ovuda, da poslikam sve table.
I sad kad smo krenuli da vozimo, kod Beg bunara je bila prva tabla i ja je slikah onako refleksno, bez predumišljaja. Onda se setih svog obećanja samom sebi, da je možda ovo idealna prilika obzirom da prolazimo ceo Đerdap tamo i nazad, da poslikam sve table. Što bi rekli: VAŽI, sam sa sobom se sasvim lepo dogovorih, nisam sam sebi ništa protivurečio, sasvim je to u mojoj glavi dobro prošlo...
Tu sam ih slikao na izlasku iz tunela, naravno oni su prozviždali sa 30km/h pored mene. Naravno, dok sam sklonio telefon i krenuo, njih više nema na vidiku. Kako izađoh iz tunela opet lep kadar, stadoh još jednom da slikam, ionako su već odjezdili... Nakon ovog prvog tunela, drugi tunel počinje za tipa 50m. Ulećem u tunel, ne vidim ih, izlazim iz drugog tunela njih nema... Oni su "odleteli"... Krećem u poteru za njima, dajem gas, jurcaj za njima, stisni do "kraja", kako prolaze kilometri tokom potere, jednog momenta počinjem da ih vidim na pravcima, polako im se približavam. Taman sam došao do poslednjeg, kad ono jedna tabla od tih znamenitosti pored puta. I ništa, koči, stani, slikaj, okrenem se, njih opet nema... Grrrr...
Daj gas, jurcaj, jurcaj, jurcaj, za njima... Igramo se mačke i miša (zapravo mačke i miševa u ovom slučaju). Oni šibaju ~30km/h, ne praštaju, a ja kad sam u poteri za njima vozim 35-36-37-38km/h zavisno od momenta, sreća pa je teren valovit, pa kad god dođe uspon, tu sam bolji od njih, pa se nekako ispostavilo da sam ih svaki put na usponu stigao, jer oni tu uspore, a ja udarim tempo, i stignem ih.
Da ne davim, ide vožnja, fotografišem u letu, ima stvarno sjajnog materijala i kadrova neverovatnih, stajem da slikam table, pa ih onda sustižem, već smo nekako ušli u rutinu...
(U retkim momentima, kad smo vozili zajedno), najavio sam im da je Lepenski vir prva ozbiljna stanica i da ćemo tu napraviti prvu pauzu.
Vozimo, kad tabla pored puta, naravno stajem, nisam ni stao k'o čovek, oni su već nestali, OK -> déjà-vu.
Slikam, pa odmah radim obradu slike da bude kao da je skenirano. Naravno to uzima dodatnih 30-tak sekundi.
Sedam krećem u poteru, kad ono još jedna tabla, pa još jedna, pa još jedna... Naređaše oni tu 4 table zaredom. OK, sad sam svesan da ne mogu da ih stignem brzo, jednostavno su previše isprednjačili, jer sam se 4 puta zaustavio. OK, vozim nekim pristojnim tempom ~30km/h, ne kidam se 35km/h+ kao do sada, jer sam svestan da nema smisla, previše su odmakli, jer sam slikao 4 table.
 |
| Gospođin Vir |
Gospođin vir je deo Đerdapske klisure nešto pre Boljetinskog brda, tu su pre izgradnje brane bili neviđeni virovi i vrtloženja vode, pa je tu bilo veoma teško ploviti. Evo malo sa Vikipedije:
Клисура Госпођин вир (рум. Defileul Gospodin Vir) je klisura u kompozitnoj dolini Đerdapa između Rumunije i Srbije. Povezuje Ljupkovsku kotlinu na zapadu sa Donjemilanovačkom kotlinom na jugoistoku. Širina joj iznosi od 210-380 metara, a odlikuje je veliki broj virova, po čemu je i dobila naziv. Vrtlozi prave velika udubljenja u koritu, takozvane lonce, a jedan takav dostiže dubinu od 82 metra, čime predstavlja najveću dubinu u Đerdapu, što je čak i ispod površine Crnog mora. Klisuru sa jugozapad okružuje planina Šomrda u Srbiji, a sa severoistoka planina Munci Almažuluj u Rumuniji.
 |
| Lokacija Gospođinog vira |
A onda 3 table (jedna pored druge):
Nažalost, table su počele da blede, naročito one u koje direktno sija sunce dobar deo dana, tako da sam veoma zadovoljan što sam uspeo da ih slikam dok se još vidi šta je na njima.
 |
| Pred samim Lepenskim virom |
 |
| Karakteristična stena "iznad" (zapravo preko puta) Lepenskog vira - vrh Treskavac |
 |
| Ekipa me čeka |
 |
| Na samom parkingu kod Lepenskog vira |
Vozim i vidim ih kako uredno čekaju kod table gde se skreće za Lepenski vir.
Pitaju: "Paaaa, gde si ti???????!?!????!??!??!?!??"
Odgovorih: "Evo me tu sam..." Iskreno se nadam da će ekipa (s kojom sam vozio) čitajući priču koju upravo pišem, shvatiti razmere mog truda da ovo "putovanje kroz vreme" napišem potpuno detaljno i najbolje što mogu...
Svi na okupu, silazimo dole, do parkinga za automobile. Tu smo morali da prenesemo bicikle preko jednog stepeništa (ništa strašno), pa onda nekih 100m nekog drndavog kamenja, da bi se konačno izašlo na asfalt koji vodi do samog Lepenskog vira (nekih 400m - bar tako piše), staza je savršena.
Stižemo do objekta Lepenskog vira. Tu ostavljamo bicikle, kacige i ostalo, da nam ne smeta unutra.
 |
| Stigli... i uskočili u objekat |
Ima nas 9, a da bi prošli kao grupa treba da nas bude minimum 10. Pogledah ovog što prodaje karte, kao dobro 'ajde nije problem, daće nam karte kao da smo grupa... Rekog : "Sjajno, svaka čast." Dok se ekipa okupljala, zapričao sam se momkom za pultom koji prodaje karte oko raznih detalja (Đerdap sam prošpartao uzduž i popreko mnogo puta, obožavam ga, a iskreno i volim istoriju generalno, a Đerdap je pun istorije i to iz raznih epoha i milenijuma), i on reče: "Evo daću ti jednu knjigu, vidim da voliš ovaj deo Srbije."
Prelistah knjigu onako na brzaka - interesantna, proučiću je kad stignem u smeštaj.
Poseta Lepenskom viru se sastoji iz nekoliko delova:
 |
| Ekipa u amfiteatru |
Nakon što smo pogledali dokumentarac, ekipa nije mogla da sakrije oduševljenje. Po očima bih mogao da kažem da su bili zatečeni tako nekim sitnim podacimat, he, he što meni samo govori da nisu pročitali prethodne dve priče iz Đerdapa, gde sam o svemu ovome već pričao, ali nema veze...
 |
| Istorijat istraživanja |
 |
| Lepenski vir |
 |
| Umetnost Lepenskog vira |
 |
| Praroditeljka |
 |
| 5900-5500 godina pre nove ere |
 |
| 8170-7594 pre nove ere |
 |
| 6300-5900 p.n.e. |
 |
| Rekonstrukcija kuće |
 |
| Pogled unutra |
 |
| Lepo se vide slojevi - različite epohe |
 |
| Ima tu manjih, ima tu većih kuća |
 |
| Završili sa obilaskom Lepenskog vira, krećemo dalje |
Završili obilazak, nasuli vode, obavili WC, pripremamo se da krenemo dalje. Oduševljenje je možda i veće nego posle filma...
 |
| Izašli na magistralni put ponovo |
 |
| Posle ovog tunela kreće uspon na Boljetinsko brdo |
Iz Lepenskog vira se ponovo penjemo na magistralni put. Mira i Rade su u momentu kad smo mi završavali obilazak, javili da oni kreću prema Donjem Milanovcu, idu da sednu u restoran da popiju kaficu. Rekoh: "Važi. Stižemo mi brzo za vama, imamo nekih petnaestak kilometara."
 |
| Ova tabla je glavni "krivac" za moje slikanje svih tabli po Đerdapu |
Kad se krene iz Lepenskog vira, vrlo brzo sledi uspon na Boljetnsko brdo, na samom početku uspona je "ona" tabla, glavni krivac što sam rešio da poslikam sve table usput. Stajem da je slikam (bez obzira što sam je slikao pre nekih 9 meseci), pa sam video još jednu tablu, pa sam slikao i nju, tako da krećem i opet ih jurim. U momentu kretanja ekipa je otprilike bila na pola brda, uzbrdica je (a to je moj teren), tako da sam polovinu prestigao do vrha brda. Stižem gore, naravno, lep pogled, pada slikanje.
Nazvao sam Miru i Radeta da im kažem kako stižemo za nekih 15 minuta, ha ha ha ha ha, kaže Rade nema šanse, minimum pola sata vam treba...
 |
| Pogled sa Boljetinskog brda |
 |
| Približavamo se Donjem Milanovcu, skoro da osetim miris hrane u restoranu (iako smo bar još 5km daljeko) |
I nismo stigli za 15 minuta, stigli smo za 12 minuta... Tek toliko da se zna...
Sati je 15:07, ostavljame bicikle i uskačemo i restoran, sto pripremljen za 11 osoba. Sedamo, poručujemo hranu. Iskreno restoran je trajao mnogo duže nego što sam planirao i očekivao. Ostali smo nešto preko 2h u restoranu, nepotrebno dugo. Ali bila je gužva u restoranu, pa je kuhinja bila "zatrpana" porudžbinama. Što je najgore, ni klopa nije bila neka... Najboljeg smuđa u životu sam pojeo u tom restoranu Lepenska ribica u Donjem Milanovcu. Ovog puta sam pojeo najgoreg smuđa u životu. Tako sam u istom restoranu uspeo da pojedem i najboljeg i najgoreg smuđa u svom životu.
 |
| Mira i Rade (starosedeoci u restoranu) su već poručili klopu za sebe |
 |
| Salate prve stižu |
 |
| Ćevapi |
 |
| Karađorđeva |
 |
| Najgori smuđ, zagoreo, suv, polovina nije jestiva |
Smuđ je bio fino izgoreo, reš prepečen, suv, katastrofa... Jedva sam ga pojeo.... Ali sad nema veze, stomak je pun, nije bitno, ni kako, ni čime, nastavljamo dalje.
Kažem ekipi, sad nam predstoji Porečki zaliv, pa posle imamo još nekih bar 10km gde nema nikakvih znamenitosti. Nema realno ništa, prolazi se selo Golubinje (nešto su tu u Đerdapu opterećeni golubovima). Kad prođemo taj deo, ima jedan blagi uspon do tunela, pa kad prođemo tunel, staćemo da slikamo (Veliki Kazan). To sam rekao njima pet-šest, koliko su mogli da čuju (njih dvoje-troje oko mene, a ponovio sam par puta).
 |
| Mesto gde se Porečka reka uliva u Dunav (zapravo smo na mostu) |
 |
| Izlaz iz Porečkog zaliva prema Golubinju (iza brda na slici se nalazi Donji Milanovac) |
 |
| Mogu samo da konstatujem da je sunce već nisko, ali tu smo - gde smo, ručak je trajao previše |
Opet tabla, opet slikam i opet oni odoše, opet juri zanjima. Sreća uspon pred tunel, stižem ih, prolazim ih da izbijem na čelo da ih sve zaustavim na najboljem mestu za slikanje.
Prolazimo tunel, kreće nizbrdica i tu se sad "otvara" pogled na Veliki kazan, litice Velikog Štrbca, tu malo niže je mesto gde je Dunav najuži itd...
 |
| Tunel pred Velikim Kazanom |
Krenem da usporavam, sa ciljem da stanem i da svi slikamo možda i najlepši kadar iz Đerdapa, jer sam im najavio da ćemo posle tunela da stanemo. 'Ladno su me svi izeskivirali i izmimoilazili, i odoše, uz negodovanje što kočim bez najave?!?!? Zvuuuuššššš odleteše oni, stajem da slikam, jedino je Marko uspeo da se zaustavi nekih 30m niže od mene. Napravih nekoliko slika sam (koje sam već do sada pravio dosta puta, ali nema veze), pa sam se spustio do Marka, pa tu ima lepo mesto za slikanje, pa još par slika, pa selfi sa Markom.... Oni su odjezdili...
Kažem ti ja Marku: "Idemo sad polako dole, ima na jednom mestu česma, hoću da stanem da sipam lepe hladne vode..."
Kaže Marko: "U, super i meni treba vode..."
Prati me Marko u stopu, stajem gde treba, česma, voda savršena, hladna! To izvire voda koja se cedi iz Miroč planine kroz ozbiljne slojeve zemlje. Tu se mi nabokamo i nalijemo vode, umijemo.
 |
| Hladna voda - spas u pravi čas |
Zvoni mi telefon: "Pa, gde ste?"
Rekoh: "Evo uživamo u lepoj hladnoj vodi..."
"Jao, hoćemo i mi, rekoše."
"Pa, "hoćite" šta da vam radim, kad stalno žurite!", odogovorih. "Nema veze, tu smo mi za 2 minuta, samo da se skotrljamo."
Skotrljamo se dole, dam im lepe hladne vode iz mog bidona, pošto sam video da "umiru" (jedan bidon razdelih).
Nastavljamo dalje, sad kad prođemo tunel, tu je Dunav najuži na svom toku, ako hoćete možemo da stanemo, da bolje vidite... Hoćemo, nećemo, nećemo hoćemo ipak do kraja nećemo... Dobro ipak nećemo. Prošli tunel, pokazujem im gde je Dunav najuži, pa rekoh: "Pred nama je "dvocevka" tunel, kad prođemo dvocevku, kreće poslednje penjanje za danas. Uspon je na Golo Brdo, i to je najveći uspon danas (mislim najveći od dva uspona koja imamo, ono sitno gore/dole se ne broji u uspone). Ovaj uspon ćemo podeliti na tri dela. Na početku uspona ima tunel redni broj 1. to je poslednji tunel za danas, i kad dođemo do tunela, pre samog tunela ima interesantan vidikovac tu ćemo stati, slikati, odmoriti ko treba. Posle tunela nekih 500m ima vidikovac sa kojeg se vidi Decebal. Posle decebala jedno kilometar ima još jedan vidikovac odakle je možda i najlepši pogled na Đerdap, staćemo i tamo, pa posle toga ima još vrlo malo i stigli smo na vrh. Pocepaćemo penjanje na tri dela, pa neće biti teško."
 |
| Prošli mesto gde je Dunav najuži, Miki i Nenad u kadru |
 |
| Tunel "dvocevka" |
Tako nekako i bi... Stali smo na vidikovcu pre tunela (da ne bi i ovaj put promašili dao sam gas na vreme, isprednjačio ispred svih, pa kad sam skrenuo na vidikovac, svi su me pratili).
Realno, sve bi bilo OK, da nisam tokom vožnje slikao table, a oni svaki put pri tome odleteli, mada sam kod Velikog Kazana iskočio ispred njih i ni to što sam napred nije vredelo.
Sa vidikovca se vidi manastir Mrakonija, krivina Dunava prema Velikom Kazanu, tu je i Decebal ali se iz ovog ugla ne vidi, generalno je dobar pogled. Pravimo tu više slika.
 |
| Odatle smo došli |
 |
| Ovamo idemo (dole se vidi manastir Mrakonija) |
 |
| Otac i sin |
 |
| Maja neće da se slika |
Stajemo na vidikovcu za Decebala, ali nemamo sreće, sunce je tačno iznad planine i iznad Decebala, a sunce ti sija u oči. Pokazao sam im da kad malo zakloniš sunce vidi se Decebal, ali se ne vidi najbolje jer je u senci, rekoh im da će sutra biti mnogo bolje, jer će sunce biti sa druge strane i tačno će da osvetljava Decebala.
 |
| Izlaz iz tunela 1 |
 |
| Vidikovac gde se gleda Decebal, međutim, zbog sunca ne vidi se ništa |
Stižemo polako i na treći vidikovac.
Treći vidikovac - Golo Brdo ima "Vidikovac A" i "Vidikovac B". Još dok smo se penjali, nagovestio sam im da je Vidikovac B bolji, jer nema žbunja i rastinja, pa je kadar mnogo lepši za slikanje (a realno su 50m jedan od drugog). Bez obzira na gore navedeno, stao sam i na A i na B da ne bude da smo neki promašili.
 |
| Pogled sa vidikivca "A" |
 |
| Pogled sa vidikovca "B" |
 |
| Deo ekipe |
Napravili par slika, nastavljamo dalje, penjemo se (tu beše još jedna tabla, stajem slikam, sreća bilo je još malo uspona, pa mi nisu zbrisali), stižemo na vrh, sunce je taman zalazilo za planinske vrhove sa rumunske strane.
 |
| Sunce zalazi za brdo |
 |
| Sunce zašlo za brdo |
Stajemo na vrhu da se okupimo, pa sam im opet najavio: "Sad kad se budemo spuštali sledeće mesto je Tekija, spust je manje više do Tekije, u Tekiji ima česma, pa savetujem da tamo stanemo da se osvežimo. Prošlu ste propustili jer ste žurili, sad nemojte žuriti da i ovu ne propustite."
U momentu kad smo krenuli sa vrha Golog Brda, sunce je zašlo za brdo.
Spuštamo se, zvušššš, stižemo do Tekije, stajemo kod česme, tu smo se svi napili lepe hladne vode.,
Kad smo stigli u Tekiju sunce je već zašlo za horizont. Oblačimo šuškavce, jer je postalo sveže.
Kažem ekipi: "Društvo, evo pada mrak, bilo bi dobro da vozimo u grupi (da ne kažem u formaciji), jer smo po mraku uočljiviji kao grupa."
 |
| HE Đerdap 1 |
Krećemo, iskoči Marko prvi, ja za njim, pa ostali zamnom. Svi smo jedan drugom u repu. Tempo solidan 28-30km/h, Marko diktira tempo, svi prate, sve je super. Imamo nekih 21-22km do smeštaja, i to nam je je nekih 45 minuta ovim tempom (računam jedno sat vremena, ima tu malo i gore/dole).
Nakon jedno 5-6km vidim da je Markov tempo počeo da opada, očigledno se umorio, samo malo dodah gas, iskočih ispred njega, i do kraja sam vukao grupu. Tokom te poslednje deonice me je i Rade nazvao, da mi kaže da su oni stigli u smeštaj. Znao sam ja otprilike gde je smeštaj, ali mi je on precizno objasnio (kad prođeš Hostel Kladovo (tamo smo prethodna dva puta spavali), prva ulica desno, pa četvrta kuća sa desne strane). Tako i bi, bez većih naprezanja stižemo, držao sam isti tempo sve vreme. Kad smo stigli, već je bio potpuni mrak, ali smo i mi bili pristojno osvetljeni.
Kad sam rezervisao smeštaj, maksimalni broj osoba je bio 9. Pa kad je naš broj narastao na 11, zamolio sam ženu, preko koje sam rezervisao, da mi nađe smeštaj za još dvoje, ali da je tu negde blizu, da sad dvoje ne budu na drugom kraju Kladova. I ona mi pronađe neku garsonjeru koja je u zgradi prekoputa od kuće u kojoj smo mi spavali. Naš je bio ceo sprat sa tri sobe, sa po tri ležaja. Prema onom što mi je žena rekla ta garsonjera ima 2 ležaja a može da bude i tri ako zatreba.
Kad smo stigli, ko će gde da spava, rekoh meni je svejedno, Nenad, Miki i Velja će u garsonjeru, a nas 8 će da se rasporedimo po kući.
Još dok sam bio u biciklističkom, rekoh idemo Nikola, Laki i ja do prodavnice, da kupimo neki sokić, da se malo osvežimo, sad kad smo stigli. Stajemo ispred prodavnice, zvoni telefon. Zove Miki, i kaže: "Vidi ovde za početak nema tri kreveta nego jedan, koji je kao bračni za dvoje, ali je toliko uzan da nema teorije da Miki i Nenad stanu u njega."
Razmišljam šta ćemo, kad Nikola reče, on i Laki će tamo da spavaju, nije im problem...
OK, problem rešen...
Kažem Mikiju: "Vratite se vi onda u kuću, evo mi ulazimo u radnju, za 10 minuta smo u smeštaju." Kaže Miki: "Važi."
Konačno organizovani, ko će gde, stižemo u smeštaj, ostavljamo bicikle u garažu, žena zaključa garažu, sve super i ekstra. Mislim niko tu ne bi dirao ništa ipak je to tu dvorište kuće, al' 'ajde...
Pokazaše oni Nikoli i Lakiju gde je smeštaj. Javlja Nikola da je krevet baš uzan, kao jedan običan koji je neko nazvao "bračni". Onaj treći krevet ne postoji. Rekoh mu: "Vidi, sad nemamo druge opcije." Ispostavlja se da ako baš treba treći krevet može da se obezbedi, ali je to trebalo javiti ranije. Rekoh, dobro sad nije bitno, ako treba za jednu noć ćemo i na ekserima spavati. Nema veze, smestili smo se mi nekako, naravno WC i tuš su sad deficitarna stvar, al' dobro, jedan, drugi, treći... polako jedan po jedan (jedna) obavismo i to.
"Kad je ustajanje?"
Odgovorih: "Društo, ustajemo u 7h! Da se spakujemo do oko 7:30h, da se spustimo u Kladovo do pekare da nešto pojedemo, pa da krenemo oko 8h da vozimo."
Važi, sve OK, pogledah Nikolu onako značajno - "7h hoćete li moći?"
Kaže Nikola: "On će ustati, al' kao videćemo, biće napeto."
Odgovorih mu: "Sa vama mlađima je večito napeto, al' potrudite se."
Namestio sam sebi sat u 6:50h, sa namerom da ustanem malo ranije, možda obavim WC pre ostalih, da se manje guramo kad svi poskaču u 7h.
Nedelja, jutro.
Probudio sam se pre sata, da ne kažem Mira (žena) me je probudila...
Kapiram da deo ekipe još uvek spava, a jedna soba, tamo gde su bili Maja, Martin i Marko, deluju da su odavno budni.
Pitam ih: "Kako to da ste se probudili tako rano?"
Odgovoriše: "Ma kao šta rano, budni smo već sat vremena! Što se mi ne budimo?"
Onda shvatih u čemu je problem: Majin telefon je sve vreme bio u romingu, što u normalnim uslovima ne predstavlja neki problem. Ali ovde je roming Rumunija, koja je na nekih 500m odavde gde smo mi, a Rumunija ima vremensku zonu +1 u odnosu na Srbiju. I ona je devojka namestila da se probudi u 6:30h, međutim 6:30h po Rumunskom vremenu je 5:30h po našem vremenu.
Tako je ta cela soba posakakala u pola šest, i nije im bilo jasno kako mi tu divljaci i propaliteti ne ustajemo na vreme, i kako mi sad tu svi bezočno i dalje spavamo, a oni ustali kad treba?!?!
Kad smi i mi svi konačno ustali, oni konstatuju kako smo se mi svi uspavali.
Rekoh: "NEEEE, mi smo ustali kad treba!!!"
"Kako ste vi ustali kad treba, kad su oni već više od sat vremena budni????!?"
Pa rekoh: "Kad ste vi namesti sat?"
Kažu: "Namestili smo u pola sedam."
Rekoh: "Super, ali po kom vremenu (misleći na vremensku zonu)?"
Kažu: "Kako po kom vremenu?!?"
Onda im ja dočaram Rumunsko vreme, zone i ostalo...
Aaaaaaahhh, jao....
Dobro, nema veze, bitno je da smo budni na vreme.
Tu smo se svi polako obukli, i pripremili za vožnju.
Čak su i Nikola i Laki nešto pre pola osam javili da su "živi", pa za nekih pet-šest minuta eto i njih dvojice.
Svi na okupu, spuštamo se u Kladovo, prva pekara - zatvorena, OK, idemo dalje, druga takođe zatvorena, i tako nanizasmo mi jedno 3-4 zatvorene pekare, što bi rekli počela je nada polako da nas napušta, onda se raspitah i svi me upućuju na istu pekaru, sa nepokoleblivom tvrdnjom da ta sigurno radi.
OK, stižemo tamo, i stvarno radi (odmah sam prepoznao da smo tu pekaru već jednom "overili" kad smo vozili veliku Đerdap turu 2017. godine (Bela Crkva - Kladovo kroz Srbiju, pa Kladovo - Bela Crkva kroz Rumuniju) i da je i onda samo ona radila).
Red ispred pekare nekih par metara i još nekoliko njih unutra (koliko ih je stalo). Pomislih, pa nije ni čudo, ovo je kanda jedina otvorena pekara u gradu, normalno da je ovoliki red.
Stali na kraj reda (i čekamo strpljivo da stignemo na red).
Kad smo konačno stigli na red, ovaj će ovo, onaj ono, počistili smo skoro celu pekaru (nas 11, puta doručak, pa puta kupi da imamo i za posle, pa puta malo smo se zaneli pa uzeli i više nego što nam treba). Kad sam napuštao pekaru, red ispred je već savio na trotoar...
Siti, i zadovoljni.
Krećemo dalje. Pokazujem ekipi plažu u Kladovu.
Ideja mi je bila da posle doručka prvo odemo do ostataka Trajanovog mosta preko Dunava.
Proučavajući istoriju vezanu za Trajanov most, mogu samo da zaključim da se tu svašta izdešavalo, pre nego što je most izgrađen... Pa ću ukratko (onako - samo najvažnije detalje) prepričati šta je prethodilo izgradnji mosta.
Naime, 85 godine nove ere (za vreme vladavine rimskog cara Domicijana), Dačani otpočinju manje napade na jako utvrđenu provinciju Meziju (današnja Srbija). 86. godine tadašnji kralj Dakije Duras naredio intenziviranje napada na Meziju, tokom kojih su uspeli da pobede Rimljane i ubiju tadašnjeg guvernera provincije Mezija.
Domicijan lično preuzima kontrolu nad vojskom i uspeva da potisne Dačane nazad preko Dunava (na današnju Rumunsku teritoriju). Nakon pobede Domicijan se vraća u Rim, ali se ratovi na ovim prostorima nastavljaju i dalje.
88. godine Domicijan je suočen sa nekoliko velikih pobuna na Rajni i u Germanskim plemenima, gde je pretrpeo više teških poraza, pa je primoran da povuče glavninu vojske iz Mezije. Da bi mogao da povuče vojsku, Domicijan sklapa nepovoljan mir sa Dačanima (Decebalom), po kojem je Rim u obavezi da godišnje Dačanima isplaćuje 8 miliona sesteraca u cilju održavanja mira, pri čemu je Rim morao da prizna Decebalu kraljevski status.
Sve je ovo trajalo do 98. godine kad je Trajan postao imparator (naravno Dakija je primala ogroman novac svake godine, koji joj je poslužio da ojača i da se dodatno izgradi i utvrdi).
Čim je postao imperator, Trajan obilazi Dunavsku regiju, i 101. godine započinje prvi rat protiv Dakije.
Trajan uspeva u svojoj nameri da porazi Decebala, i početkom 102. godine Decebal je primoran da prizna poraz, da prihvati Trajanove uslove i da pri tome izgubi deo teritorije oko Dunava. Međutim Decebal bez obzira na poraz, ipak ostaje na tronu.
Naravno, Decebal nije imao nameru da se odrekne teritorija koje je predao Rimu, i čim je malo "ojačao", napada rimska utvrđenja na izgubljenim teritorijama i uspeva da odnese pobedu.
Da bi uspeo u svojoj nameri da pobedi Dakiju, Trajan izdaje naredbu da se kroz Đerdap napravi put i da se napravi most preko Dunava (prethodno su pravili mostove koristeći čamce, ali je izgradnja i upotreba tih mostova jako zavisila od vremenskih prilika).
I sada po principu "here we go again...", Trajan okuplja ogromnu armiju sa namerom invazije širokih razmera, prelazi Dunav (sad već ima pravi most) i posle duge opsade uspeva da zauzme glavni grad i porazi Dakiju. Da bi izbegao da ga uhvate i ponize u Rimu, Decebal izvršava samoubistvo.
Rimljani su zauzeli kompletnu Dakiju i pripadajuće pokrajine i teritorije koje su podržavale Dakiju, te je ovom pobedom a za doba Trajana, Rimsko carstvo bilo najveće u svojoj istoriji.
E sad malo podataka vezanog za most, koji je sve ovo omogućio Trajanu:
Трајанов мост је била монументална грађевина на реци Дунав у делу где протиче кроз Ђердапску клисуру и спајао је Горњу Мезију и Дакију (данашњу Србију и Румунију) за време Римског царства. Мост је изграђен по наредби римског цара Марка Улпије Нерва Трајана. Мост је свечано отворен 105. године на Дунаву, током Другог похода римског цара Трајана на Дачане. Дужина моста је била 1.097,5 метара и око 1.000 година је важио за најдужи мост икада саграђен у свету, налазио се у близини данашњег села Костол код Кладова са српске стране и Северина са румунске стране. Мост је пројектовао највећи архитекта тога доба Аполодор из Дамаска. Археолошки остаци Трајановог моста и римског насеља Понтес се налазе неких пет километара од Кладова, источно од села Костол. Мост спада у ред најзначајнијих дела римског грађевинарства.
 |
| Rekonstrukcija izgleda Trajanovog mosta |
Приликом преузимања власти Трајан је рекао:
Избор места за изградњу моста је био условљен природним карактеристикама Дунава на овим просторима. Корито реке је доста песковито. Дунав је на том делу био врло миран и малих дубина. Непосредна близина острва Шимијан пружала је могућност градитељима да се преграђивањем Дунава ток реке усмери најпре у један рукавац и на исушеном дну изграде стубови, а затим то исто учине са другим рукавцем. Анализом Прокопијевеог текста, а потом и топографским запажањем на терену показују да је Аполодор за време градње скренуо ток реке у рукавац који почиње код данашњег Фетислама - турске тврђаве западно од Кладова и опет се спаја са Дунавом испред Мале Врбице, низводно од моста. Тако је већина стубова грађена на сувом. Мост је био изграђен од камена, дугачак 1.097,5 метара, са луковима високо изнад воде имао је 20 стубова и портале на приступу и на једној и на другој дунавској обали.
Трајанов мост је подигнут за невероватно кратко време, од 103. до 105. године. То је први мост икада подигнут на доњем Дунаву који је на том месту широк око 800 метара и око 1000 година је важио за најдужи мост икада саграђен и то у рекордном року с обзиром на тадашњу технологију градње. Изглед му је уклесан много година касније на Трајановом стубу у Риму. Након изградње Трајан је наредио да се у стену изнад пута уклеше натпис:
Двадесет стубова се још могло видети 1856. године, када је водостај Дунава био рекордно низак. Године 1906. Међународна комисија за Дунав је одлучила да уништи два стуба који су ометали навигацију. Остаци 16 стубова Трајановог моста су лоцирани 1932. године. Пола века касније археолози су успели да лоцирају њих 12, а четири је вероватно у међувремену однела вода. Остаци првих стубова на обе стране и данас се могу видети на обалама Дунава.
Током своје историје мост је неколико пута истраживан, али археолошки радови нису никада до краја спроведени. Последње истраживање, започела је археолог Гордана Каровић, која је средствима Министарства културе Републике Србије и српских предузећа регистрованих за подводна истраживања, у септембру 2003. године обавила припремна снимања корита Дунава у зони Трајановог моста. Та истраживања су донела велики број докумената добијених савременим методама и употребом сонара, електронским уређајима, као и роњењем и снимањем подводним камерама. Видео-снимања су дала одличне кадрове подводних остатака Трајановог моста на којима се, поред клесаних камених блокова, уочавају добро очуване дрвене талпе и шипови. На овим дрвеним остацима и након 1900 година проведених под водом, јасно уочавају годови. Мерењима је утврђено да је укупна дужина моста 1.097,5 метара, међуосовински размак 18 речних стубова приближно 55 метара, а ширина моста 14,5 метара. (izvor - Wikipedia)
Rimljani su pre 2000 godina napravili most preko Dunava za 2 godine. Iskreno, mislim da bi svom današnjom tehnikom (dizalice, kranovi, kamioni i ostala tehnika) i tehnologijom (betoni, plastike, čeličane, profili, materijali i ostalo) trebalo više od 2 godine da se preko Dunava napravi most... ali to je sad neka druga priča...
Do ostataka Trajanovog mosta od pekare ima oko 5km, vozimo, prolazi se mesto Kostol, pa stižemo do skretanja sa glavnog puta, kad ono još jedna tabla (OK, pomislih slikaću je u povratku). Skrećemo prema mostu, stajemo, slikamo...
Mislim, nije to sad iskreno nikakav spektakl... to je sad "polu-oglodani" stub od mosta, sazidan od one "rimske" cigle (tanke ciglice uredno složene jedna uz drugu). Kao što sam već naglasio, vanserijski fenomen je da je to urađeno pre 2000 godina, kad je najjače oružje bio mač i koplje, a najveća tehnika poluga.
 |
| Ostatak Trajanovog mosta |
 |
| Ekipa na okupu |
Nije tu sad baš puno ni ostalo, ali mi je mnogo važnija istorijska dimenzija cele priče. Ispričah ekipi u kratkim crtama istorijat mosta, značaj i pozadinu priče...
Sa Rumunske strane kod Drobete Turnu Severin je takođe ostao jedan stub (isto kao i sa naše strane) i to onaj što je na obali. Tu pored samog stuba postoji tabla koja objašnjava da je to stub Trajanovog mosta, ima QR kod na tabli itd...
Stub sa rumunske strane nisam nikad video, ali po slikama sa Google maps-a, on je u još jadnijem stanju.
 |
| QR code |
OK, videli, krećemo nazad, čim smo izašli na glavni put, stajem da slikam tablu veznu za Trajanov most.
Slikao tablu, okrenem se, a njih (opet) nema. Znači opet su dali gas... rrrroarrrr... Zašto me to nije začudilo?!?! 🤔
 |
| Tabla kod Trajanovog mosta |
Krenem opet sa idejom da ih jurim, kad pomislih u sebi: "Čekaj, pa sad nema ni jedan uspon do Tekije, što je nekih 26-27km odavde gde se nalazim trenutno. Jasno mi je da ne vredi da ih jurim."
Mislim, vozim nekim pristojnim tempom 26-27-28km/h, ali bez onoga da sad idem 35-38km/h. Pomislih nema smisla, taman ću ih stići, pa će opet da "iskoči" neka tabla koju nisam slikao, i tako priči nema kraja...
Prošao sam selo Kostol, silazim na stazu pored plaže, tu pravim par slika i nastavljam dalje, zvoni mi telefon, oni su prošli plažu i čekaju me.
 |
| Sam početak plaže iz pravca Kostola |
 |
| Đerdapska brana u daljini (zoom 50x) |
 |
| Urbani deo plaže |
Rekoh: "Evo tu sam kod plaže, stižem za 2 minuta."
Čekaju me na ćošku, kod trafike, kupih jednu kolu, da popijem svoju "kaficu" u obliku kole (ima nešto kofeina).
Krećemo, nismo prešli 30m od trafike, kad Martin konstatuje da mu je bušna prednja guma.
 |
| Posedali "balkon prvi red - sredina" i gledamo predstavu |
Stane Martin, pipnuli, kad ono - stvarno mekana.
Pa rekoh: "Ništa, skidaj, nema druge, mora da se zameni... Jel' znaš da menjaš?"
Reče Martin: "Pa znam....", reče to onako prilično neuverljivo...
Pitam: "Jesi li menjao do sad???"
Martin: "Nisam!!! Al' znam da menjam..."
Sad mi posedasmo na klupu, k'o da smo u pozorištu, teatar ispred nas, sedimo i gledamo kako se čovek pati sa gumom.
Njemu nešto baš ne ide, 'ajde pustio sam ga jedno 3-4 minuta, da oseti malo šta je to menjati gumu, pa rekoh: "Ja ću."
Pokazao sam mu par trikova, al' bez obzira na sve ono stvarno neće. Iskreno, ne bih rekao jedva, ali skoro jedva sam uspeo da "otvorim" gumu (da je svučem sa bandaša).
Izvadismo unutrašnju, naduvali, našli gde je mikronska rupica, prepipali spoljašnju - nije ništa zaostalo u spoljašnjoj gumi od nekog trnja ili sličnog. Stavili drugu, Nenad pomogao da navučemo spoljašnju nazad (baš se "nije dala"). Naduvali gumu i idemo dalje.
Prošli kružni tok, i tu sa desne strane nakon kružnog toka se nalazi Fetislam tvrđava, nju su sagradili Turci.
Pogledah prema tvrđavi, kad hop tabla. Sinoć smo tu po mrklom mraku prošli i nekoliko tabli realno nisam ni mogao da vidim.
Naravno stajem, okrećem i vraćam se jedno 50m, jer smo prozviždali pored table u punoj brzini.
Stajem, slikam tablu, okrenem se i njih opet naravno NEMA.
Realno, ništa novo.
Malo detalja vezanih za tvrđavu Fetislam:
Vek i po, i još koja godina pride, prošlo je od 26. aprila 1867. godine, kada je turski izaslanik predao ključeve tvrđave Fetislam artiljerijskom kapetanu Milutinu Jovanoviću.
Time je kladovska tvrđava zajedno sa tvrđavama u Beogradu, Smederevu i Šapcu prešla „u ruke“ Srba, a poslednji otomanski garnizoni napustili Srbiju.
Tvrđavu Fetislam podigli su Turci Osmanlije na obali Dunava, pored današnjeg Kladova, po zapovesti Sulejmana Veličanstvenog i nazvali je Fetislam (Fethi islam) ili „pobeda islama“. Zvali su je još „Bedem vere“ i „Kapija mira“.
Najpre je 1524. podignut Mali grad kao polazište za otomansko osvajanje susednih mađarskih gradova Severina i Erdelja i invazije na Transilvaniju.
Najstariji opis ove tvrđave dao je poznati turski putopisac Evlija Čelebija zapisavši: „Građena je u obliku četvorougaonika i snabdevena je sa dvanaest jakih i visokih kula, koje su građene od tvrdog materijala, a pokrivene su daskom. Tvrđava ima dvostruke zidove, opkop i jednu demir kapiju koja je okrenuta prema jugoistoku. U kuli, iznad kapije, nalazi se Sulejman-hanova džamija sa mineratom zidanim od cigle i kuća dizdara. Obim tvrđave iznosi hiljadu i stotinu koraka.“
Čelebija je pribeležio i da je na jugoistočnoj strani grada „spoljna varoš u kojoj postoje samo četiri muslimanske bogomolje i četiri stotine prostranih kuća, prizemnih i na sprat“, a da stanovništvo govori bošnjački i turski, ali i da zna i vlaški jezik.
U vreme austrijsko-osmanskih ratova ( između 1717 – 1737. godine) Kladovo kao i drugi podunavski gradovi dobija na značaju i oko postojeće tvrđave podignut je Veliki grad sa šest bastiona.
Bedemi Velikog grada dodatno su ojačani oko 1818. Za vreme sultana Mahmuda II kada Turci drugi put osvajaju Fetislam i u njihovim rukama je sve do 1867. kada je sa još šest gradova predata knezu Mihailu Obrenoviću.
Nekada strateško vojno utvrđenje, danas je kulturno dobro od velikog značaja kome se rekonstrukcijom vraća nekadašnji sjaj.
Obnavlja se kroz projekat „EUzaTebe – za kulturno nasleđe i turizam“ a rekonstrukcija uključuje Glavnu kapiju, sa bedemom od prvog do šestog bastiona i pripadajućim lagumima, kao i kapije, letnje pozornice i priobalne kule u Malom gradu.
I tvrđava od hiljadu i sto koraka kreće u novi život, kao važan spomenik kulture i turistička atrakcija funkcionalno prilagođena potrebama posetilaca i turista.
Dok sam ja slikao table, ekipa je u formaciji letela prema Tekiji...
 |
| Ekipa ispred brane, u formaciji |
Vozim, izlazim iz Kladova i sledeća znamenitost na repertoaru je rimsko utvrđenje "Diana". Utvrđenje se nalazi pred samom branom kad dolaziš iz pravca Kladova.
Iskreno, prošao sam tuda (pored Diane) ne znam koliko desetina puta, što kolima što biciklom i uvek sam hteo da svratim da je pogledam, ali nikako se nije "dalo".
 |
| Pogled na Karpate sa rumunske strane |
 |
| Pogled prema brani koja se nalazi u daljini |
 |
| Ulazak u Nacionalni park "Đerdap" |
Ideja mi je bila da danas, kad dođemo do Diane, da je obiđemo (mislim ne sada da gubimo 6 sati u obilasku), ostavimo bicikle, napravimo jedan krug, malo prošetamo i slikamo, pa nastavimo dalje.
Međutim, ekipa odletela napred, vozim nekih 5-6km od Fetislam table, i nijednog momenta ih nisam video, naravno usput je bila još jedna tabla (kod svake table izgubim minut - dva, a oni za minut nestanu sa horizonta).
Čisto da biste imali osećaj, ako idemo 30km/h, i ako stanem i napravim pauzu 2 minuta, oni za ta 2 minuta budu ispred mene 1km. Ako npr. vozim za njima tempom 32km/h (2km/h više od njih), meni će trebati 30 minuta da ih stignem, i preći ću distancu od 16km dok ih ne stignem... Naravno, ako vozim 34km/h tada je sve upola kraće, trebaće mi 15 minuta da ih stignem i dužinskih 8,5km, ALI naravno treba 8,5km držati srednju brzinu 34km/h kad si sam i nemaš zavetrinu.
Od Kladova sam stao 3 puta po minut-dva i svestan sam da nemam nikakve šanse da ih stignem, pa se smišljam i razmišljam šta mi je činiti sa Diana-om, koja je realno bila na repertoaru, ali ekipa je u momentu mog razmišljanja, odavno prošla rimsko utvrđenje.
Tu sam naspram utvrđenja, lomim se da li da stanem ili ne, kad ono tabla.
OK, nema druge stajem da slikam tablu.
 |
| Tabla sa detaljima vezanim za Diana-u |
Razmišljam šta da radim, pa pomislih, sad već kad si tu, svrati da zadovoljiš svoju želju da vidiš Diana-u, ionako je ekipa ozbiljno ispred tebe, pa sad minut gore/dole neće napraviti neku razliku.
Dođem, naslonim bicikl na zid od Diana-e, ušetam unutra, napravim jedan krug od 10m, napravim 3-4 slike, i peglaj dalje, nema smisla, treba stići ekipu.
Par detalja vezanih za Diana-u:
Диана је стари утврђени град на обали Дунава. Налази се у Караташу, испод саме ХЕ Ђердап I. Тврђава је подигнута као једна од база за Дачке ратове и обезбеђивање пловидбе Дунавом. Данас има остатака утврђења, а унутар самог локалитета се спроводе археолошка истраживања. Диана је Археолошко налазиште од изузетног значаја, и као такво је под заштитом Републике Србије.
Тврђава је подигнута крајем I века, за владавине цара Трајана, током његових припрема за освајање Дакије (тзв. Дачки ратови). Поред тога тврђава је обезбеђивала канале којима је омогућена пловидба Дунавом, јер су обилазили катаракте. Своју прву обнову је доживела у III веку, док је почетком IV века добила два нова бедема који су се спуштали до Дунава.
Готи су је приликом свог похода на Балкан делимично спалили 378. године, након чега је обновљена као једна од заштитних царских утврда на Дунаву од упада варвара. Међутим Хуни је 443. године поново уништавају. У склопу великих освајања и обезбеђења простора Византије која су предузета за владавине Јустинијана, Диана је поново обновљена почетком VI века. Свој коначни слом тврђава је доживела 596. године током Словенско-аварске провале на Балканско полуострво. (izvor Wikipedia)
 |
| Pogled na Diana-u sa mesta gde sam slikao tablu |
 |
| Polako se približavam |
 |
| Ulaz u utvrđenje |
 |
| Kamen i ciglice - karakterističan rimski stil gradnje |
 |
| Sretanje za branu Đerdap 1 |
 |
| Hidroelektrana, ističe se komandni toranj za prevodnicu |
Kad se prođe brana, pa do krivine koju pravi Dunav je (recimo) pravac... Vozim pristojnim tempom, svestan sam da je ekipa stigla odavno u Tekiju, i da se pitaju gde sam. Na toj krivini je nekada bilo ostrvo koja se zvala "Ada Kaleh", međutim, nakon izgradnja brane, ostrvo je potopljeno.
 |
| Mesto gde se nekada nalazila Ada Kaleh |
 |
| Ada Kaleh - snimak iz aviona |
Malo o samoj Adi Kaleh:
Opis iz 1966 godine (Lazar Mečkić) Ada Kale je naseljeno isključivo Turcima, ima ih oko 570 duša i izolovani su od ostalog sveta. Na to ih niko ne prisiljava, već su se sami - tako reći - zatvorili u sebe. Selo se nalazi na istočnom delu ostrva, a ostrvo je ograđeno tvrđavom prilično razrušenom i zapuštenom. U selu se nalazi džamija, a isrped nje jedan prilično visoki čempres. Postoji još jedan čempres na kraju istočnog dela ostrva, pa se čovek mora zapitati: kako je moguće da, i pored košave koja duva dolinom Dunava, klima bude tako blaga da može da uspeva mediteransko drvo? Pored čempresa u selu skoro u svakom dvorištu neguju se smokve, kao i svako drugo kontinentalno voće. Meštani Ada Kale se bave zanatstvom i sadnjom duvana. U selu postoji radionica za proizvodnju pamučnog platna za izradu krevetske posteljine i pogon za fermentaciju duvana. U svakom dvorištu od ulaznih vrata pa sve do kuće za stanovanje (kuće su uvučene u dvorište) vodi staza popločana turskom kaldrmom, a duž staze sa jedne i druge strane zasađen je bosiljak. U centru sela se nalazi nekoliko prodavnica i kafanica i poslastičarnice sa osmanlucima od vinove loze. Na ulici se prodaje med, što znači, da je na ostrvu razvijeno pčelarstvo. U poslastičarnicama se prodaje ratluk i drugi slatkiši svojstveni turskom življu. Narod je vrlo ljubazan i predusretljiv. Utučeni su što moraju da se sele sa Ada Kale na drugo ostrvo nizvodno na Dunavu, zbog potapanja njihovog ostrva za potrebe hidroelektrane Đerdap. Još neke podatke o ostrvu. Dugačko je 1750 metara, a široko oko 500 metara. Za vreme turske vladavine predstavljalo je jako utvrđenje na Dunavu i kontrolisalo plovni put. Lazar Mečkić
Evo malo više detalja (zapravo slika, Ade Kaleh, napravljene kao slide show):
i još jedan filmić, da se stekne potpuni utisak o tome kako je tekao život na jednom ostrvu, koje je bilo odvojeno od odstatka sveta i na kojem je vreme očigledno drugačije (pravi izraz je sporije) teklo:
 |
| Velo 6 ruta prolazi ovuda |
 |
| Ada Kaleh slikana sa rumunske strane Đerdapske klisure |
 |
| Da se sada vratim 50 godina u prošlost na ovoj slici bi se u prvom planu videlo ostrvo (Ada Kaleh) |
 |
| Preko puta se vidi grad rumunski grad Orşova. |
Pogled na rumunski grad Orşova-u mi budi sećanja na 2017 kad smo Đura, Plavi i ja vozili veliku Đerdap turu. Tada smo Plavi i ja stali u Orşova-i, i popili kafu (Plavi), i sokić (i Plavi i ja). Orşova mi je ostala u lepom sećanju, jer je kad pređeš branu, sa rumunske strane saobraćaj KATASTROFALAN do Orşova-e, to je kamion za kamionom, tutnje, jure a mi im smetamo. Ali kad se odvojiš u Orşova-i, kao da si promenio državu, nema nigde nikog.
 |
| Asfalt je savršen |
Očekujem da će me ekipa čekati u Tekiji, koja je nekih 21-22km udaljena od Kladova. Kompletnu tu distancu sam prevezao potpuno sam (usput slikao 4 table, ovlaž obišao Diana-u, evocirao uspomene na Orşova-u itd.).
 |
| Ekipa kad je prošla branu i dalje vozi u formaciji |
Pred samom Tekijom nailazim na interesantan spomenik Koči Anđelkoviću. Iskreno nikad nisam čuo za čoveka (pretpostavljam ni ostali iz ekipe), pa sam rešio da malo istražim kome je podignut spomenik.
 |
| Spomenik Koči Anđelkoviću sa drugovima |
Korun "Koča" Anđelković (Panjevac (danas Kočino Selo) kod Jagodine, 1755 — Tekija, novembar 1788) je vođa srpskih dobrovoljaca u austrijsko-turskom ratu 1788 — 1791.
Bio je trgovac stokom, imućan čovek, ali je u trgovini dosta izgubio. Pola godine pred izbijanje rata prebegao je s porodicom u Kovin na Dunavu. Pred početak rata stupio u dobrovoljce i sudelovao u obe pripremane austrijske ekspedicije protiv Beograda (1787. i 1788.). Pokupio je nešto dobrovoljaca, čiji se broj stalno uvećavao i s njima vodio četničke borbe protiv Turaka, većinom u Pomoravlju. Poznato je da je izvršio tri velika prepada na turske transporte u Bagrdanskom tesnacu u martu i aprilu 1788. Osim njega u ovom ratu su se istakli kao njegovi saborci kapetan Radič Petrović iz Siokovca, kapetan Marjan Jovanović iz Laništa, Stanko Arambašić, Jovan Novaković, Živko Milenković i drugi.
Od cara Josifa II dobio je čin kapetana i orden. Najčešće je delovao iz manastira Jošanice. Posle šest meseci borbi s Turcima morao se povući u Banat gde je u sukobu kod Brzaske 7. septembra 1788. bio zarobljen od Turaka. Odveden je u Tekiju i tamo strašno mučen i na kraju nabijen na kolac i u strašnim mukama izdahnuo, zajedno sa trideset svojih saboraca. Po njegovom imenu narod je ovaj kraj i čitav taj rat nazvao Kočina krajina. U znak sećanja, njegovo rodno mesto Panjevac kod Jagodine je tridesetih godina dvadesetog veka promenilo naziv u Kočino Selo.
 |
| Kočina krajina - iskreno ni za krajinu nikad nisam čuo, niti smo o ovome učili u školi |
 |
| Pred samom Tekijom, Dunav se "širi", ponovo liči na more |
Zvoni mi telefon, a tu sam na jedno kilometar od Tekije, odbijam poziv Nikoli, realno stižem minut-dva maksimalno, razumeće da sam blizu.
Stižem u Tekiju, oni čekaju (stižem nekih 13-14 minuta za njima, što uzimajući u obzir sve moje pauze, slikanje tabli i obilazak Diane, realno nije mnogo), sipam vodu na česmi, pojeo sam jednu čokoladicu i možemo da krenemo. Saopštavaju mi da Nenadu nije dobro, vidim po njegovoj boji da mu nije dobro (ali ne smem da to kažem naglas), rekoh: "Zovem odmah podršku da te pokupe i spasu muka."
Nenad reče: "Ne, ne, ne, idem dalje, preguraću ovo brdo, pa ćemo onda videti..."
Rekoh: "Vidi, ne moraš da se mučiš, realno nije ti neophodno."
Nenad odgovara: "Ne, ne, ne, vozim!!!"
OK, krenuli.
Od Tekije narednih par kilometara ide vrlo blag uspon, i tu vozimo u gomili, a kad sam ugledao u daljini da uspon zateže i da kreće ono pravo, rekoh: "Društvo, vidimo se na vrhu. Tačka okupljanja je onaj prvi vidikovac - bez žbunja (da ga tako nazovem)."
Tu Martin i ja dajemo gas i ostavljamo ih na usponu. Stigli smo možda do trećine uspona, zvoni mi telefon, zove me Mira, pita gde smo. Rekoh evo penjemo se na Golo Brdo, e super reče Mira, oni su baš gore na vidikovcu, i uživaju u pogledu (pogled je savršen). Rekoh, da se mi penjemo i da smo tu za nekih 15-20 minuta.
 |
| Pogled sa uspona na Golo Brdo |
Onda sam joj rekao: "Vidi, Nenadu nije dobro, možda ne bi bilo loše da krenete polako nazad da ga pokupite (nije mi baš dobro izgledao), mislim da će trebati.
Kaže Mira: "Važi, evo sad ćemo mi odmah."
Kako sam završio taj razgovor, mislim da nisam ni 50m prešao, zvoni telefon, zove me Nikola: "Nenad nije dobro, ne može dalje, da zovem podršku."
Rekoh: "Vidi, već sam ih zvao, i verovatno su već krenuli nazad. Sad će, samo što nisu."
Martin i ja vozimo zajedno, rekoh mu: "Martine, idemo nazad, red je da vidim kako je Nenad, da podignem bicikl na auto i vamo/tamo... Popećemo mi ovo brdo posle, mislim lako ćemo mi sa brdom..."
Krećemo da se spuštamo, i kako se spuštamo nailazimo na ekipu koja se penje, rekoh: "Šibajte gore, nađemo se na vidikovcu po dogovoru."
Spustismo se do Nenada, Martin i ja, posle nas jedno 2-3 minuta stiže i auto, podigao bicikl na auto, a Nenad koji je loše izgledao kad smo bili kod česme u Tekiji, a sad je izgledao 5x gore. Stvarno vidiš da mu nije dobro, jedva stoji na nogama. Spakovali ga u kola, oni krenuše gore, a Martin i ja "here we go again".
Stigli svi gore na vidikovac, tu je mala pauza slikanje, voda, čokoladica i slično...
 |
| Manastir Mrakonija sa Rumunske strane |
Napravismo kratku pauzu na vidikovcu, napravili "par" slika, pa idemo dalje.
Kažem Nenadu, ima restoran Varnica, čim se prođe "dvocevka" tunel, koliko znam radi (ako sad u špicu sezone ne radi, neće nikad raditi), stanite tamo, ima toalet, jer Nenada nešto boli stomak i glava (zapravo kuva mu u stomaku), da čovek dođe sebi.
Spuštamo se, vidikovac "Decebal", stajemo, slikamo.
 |
| Ako ne znaš gde je, Decebala je veoma lako nevideti... |
 |
| Sad malo zumiranja na telefonu pomaže da se najveća evropska statua u steni vidi mnogo bolje |
Napravio 5-6 slika, nisam preterivao (vrlo čudno od mene), kratka pauza, pa nastavljamo dalje.
Rekoh: "Sad ćemo stati posle tunela br.1 na onaj isti vidikovac, kao juče."
"Ali bili smo juče, tamo?!?"
"Pa bili smo juče", rekoh, "da, ali sada sunce - drugi položaj.... i ugao.... vamo/tamo.... doba dana..." Pokušah da objasnim, oni hoće/neće...
Nema veze, vozim, stajem posle tunela (pomislih ko hoće taj će stati, ko neće ne mora), staje Nikola, staje Maja, staje Marko, Miki... deo ekipe je stao, deo je prozviždao.
Napravismo i ovde par slika i nastavljamo dalje...
 |
| Otac i sin |
 |
| Svetlost na kraju tunela, a i poneki "Banditos" tu i tamo viri iz svetlosti Krećemo dalje, spust je sjajan, put savršen,prizori neverovatni... |
 |
| Dvocevka |
 |
| Jedna od cevi |
 |
| Uvek sam se pitao čemu služi ovo recimo jaje ispred Marka |
 |
| Mesto gde je Dunav najuži na svom (donjem) toku |
Deo ekipe koji nije stao posle tunela 1 je prozviždao dalje do česme (u Velikom Kazanu) direktno, a mi smo stali na vidikovac posle tunela 1, zadržali se par minuta, pa krenuli dalje, prema mestu gde je Dunav najuži (opet slikanje), pa Veliki Kazan (nema potrebe da trošim reči - treba doći i doživeti), mesta koja obavezno slikam, realno to mi je najlepši deo Đerdapa i zapravo to je "highlight" cele ture i zbog ovoga smo ponajviše i došli.
 |
| Veliki Kazan - još jednom, i nadam se da će ga biti još mnogo puta u budućnosti |
 |
| Česma, sad već skoro preko potrebna |
Na česmi pravimo pauzu jedno pola sata, tu je auto, tu su zapravo svi, obnavljamo rezerve vode, uzimamo poneki zalogaj (čokoladicu ili neki bar šta je ko imao).
Rekoh: "Sad ima blagi uspon do tunela, a posle tunela je plus-minus ravno do Milanovca..."
Okrepljeni, krećemo dalje prema Donjem Milanovcu.
 |
| Pogled na Veliki Kazan sa drugog kraja |
 |
| Približavamo se tunelu 4 |
 |
| Tunel 4 |
 |
| Nakon tunela |
Nakon što se prođe tunel 4, naglo se menja krajolik, nestaju surove litice, zamenjuju ih obla brda. Usudio bih se reći da je od tunela 4 pa do Donjeg Milanovca, skoro pa dosadno voziti, onako pao nam je adrenalin (ono najlepše je prošlo, i sad nam je sledeća "zvezda na nebu" kojoj stremimo - ručak u D. Milanovcu), predeli su postali pitomi, nema više nikakvih rekao bih "ekstrema" u pejzažima i prizorima.
Naravno, tu posle tunela 4 je bila tabla koju sam juče promašio, nisam je video, one ponekad stoje na čudnim mestima.
Ništa novo, stani, slikaj, nema ih, jurcaj...
Stižem jedan deo ekipe, a deo je već stigao u Milanovac.
Da bi ubrzali stvar, daljinski smo poručili ko će šta jesti, jer nam je trebalo nekih 15-20 minuta do centra Milanovca.
Taman kad smo stigli u Donji Milanovac, klopa je bila pri kraju sa pripremom.
Pojeli, ponovo siti.
Ovog puta sam se odlučio za fast-food "Grill Bekan" (tipa pljeske i slično, Nikola i ja smo jeli batak u lepinji), jer smo se juče predugo zadržali u restoranu.
 |
| Batak |
 |
| Borba u toku |
Odmah pored fast food-a je bila i česma, nasuli vode.
Pitam ih: "Društvo, hoćete da idemo na Kapetan Mišin breg?"
Paaaa, sad većina hoće, Miki nije nešto bio raspoložen, ostali hoće/neće... Rekoh im, vidi, sad smo tu, i mislim da vredi videti, lep je pogled odgore na Dunav i klisuru, a samo mesto je interesantan spoj koječega.
OK, složiše se, idemo svi gore.
Krenuli, kako izlazimo iz Milanovca, vidim jednu tablu koja mi je promakla juče (ne znam kako, bio je dan, i tabla je pored puta, bio sam gladan, pa sam verovatno mislio samo o klopi, ne znam, realno nije ni bitno, zapravo jurili smo da dokažemo Radetu da možemo da stignemo za 15 minuta - tu nije bilo mesta jednoj tabli).
"Peglajte, imate još jedno kilometar-dva do skretanja za Majdanpek, pa onda 1.7km uzbrdo. Slikam tablu, pa vas stižem."
Slikam tablu, a tabla je baš na mestu gde je bio stari Donji Milanovac, koji je potopljen izgradnjom brane, pa su ga oni preselili gde je sada.
Koja reč o Donjem Milanovcu, mestu koje je 3 puta menjalo svoju poziciju:
У 17. веку место се први пут помиње под називом Бања и као рибарско сеоце био је близу ушћа реке Пореч у Дунав. Средиште Поречке области, насеље Бању, уништавају Турци. Немирна времена, страх од турске војске, натерали су становништво да 1690. године на дунавском острву Пореч[8] подигну ново насеље и назову по имену острва. Због честих поплава по наредби кнеза Милоша Обреновића из 1830. године Пореч је пресељен са нижег острва на вишу десну обалу Дунава, како би се сачувао од пролећних поплава. Уз то променио је назив у Милановац. Име је добио по Милошевом прворођеном сину престолонаследнику Милану. Било је то једно од првих насеља које је саграђено по регулационом плану који је осмислио војвода поречки Стефан Стефановић Тенка. Три деценије касније, 1859. године, када је под планином Рудник настао Горњи Милановац, овај на Дунаву добија одредницу Доњи. У првој половини 19. века варош је имала преко 150 кућа, главну улицу, цркву, казнени завод, царину, школу и јавну кућу и огромно пристаниште, а његови становници били су познати трговци и врсни крманоши. У то доба, најпознатији житељи места су били Стефан Стефановић Тенка и Миша Анастасијевић.
Капетан Миша (1803—1885), председник Скупштине кнежевине Србије, добротвор, велетрговац сољу и један од најбогатијих људи тога доба, који је живот провео у Београду и Букурешту. Капетан Миша је подигао нову православну цркву у Милановцу (Милошевцу) и ту поред храма гробницу са спомен-каменом. Ту је сахранио своју маћеху Миљу (коју је волео колико и мајку), када је умрла 1837. године. У време када је 1845. године Миша купио материјал да подигне велику кућу у Милановцу, десио се проблем око градње нове цркве. Његови Поречани су били поставили дрвену цркву а за другу - нову уместо ње од чврстог материјала нису имали довољно средстава. Анастасијевић је понудио материјал спремљен за градњу његове куће (од које је одустао) за градњу храма и још је понудио 1000 талира зајма. Када је црква била завршена, он им је сав дуг опростио и још приде је набавио звоно за школу.
Стефан Стефановић Тенка (1797—1865) војвода поречки, министар просвете и надзорник карантина, после Устава 1838. министар правде и просвете, од 1840.42 године изгнаник у Цариграду, од 1848. до 1857. године председник Државног савета (Владе).
Варош је била погођена великом поплавом у фебруару 1940.
До 1965. године је ово насеље седиште општине Доњи Милановац коју су чинила насељена места: Бољетин, Доњи Милановац, Голубиње, Клокочевац, Мироч, Мосна и Тополница. У састав општине је улазило и тада самостално насељено место Штрбац које је данас саставни део насеља Голубиње. После укидања општине подручје бивше општине је у целини ушло у састав општине Мајданпек.
Услед изградње ХЕ Ђердап Доњи Милановац је измештен 1971. године.
Доњи Милановац се раније звао Пореч, ново име је добио по кнезу Милану Обреновићу, рано умрлом сину кнеза Милоша.
Zaliv nizvodno od Donjeg Milanovca se i dan-danas zove Porečki zaliv.
Nakon slikanja table, dajem gas, stižem do skretanja za Majdanpek, tu kreće uzbrdica i tu je sada put jeziv, očajan. Svaki put kad prođem ovuda pomislim da put ne može da bude gori nego prošli put, a on je 6x gori nego prošli put.
Sad kako sam tu skrenuo na taj loš put, krenem da se penjem, stižem Lakija, koji stoji pored puta i namešta prednji menjač (pukla mu je opruga na prednjem menjaču juče čim smo krenuli iz Golupca, pa on kad treba da prebaci lanac na prednjem zupčaniku, mora da stane i da to uradi rukom). I sad je on ovde stao, da prevaci brzinu na prednjem zupčaniku (pretpostavljam da je vozio dokle god je mogao na velikom zupčaniku napred).
Pitam ga da li je sve u redu dok sam prolazio pored njega?
"Jeste, jeste", odgovara Laki, "sad će on zamnom da krene".
Vozim dalje, stižem Nikolu, rekoh: "Vidimo se gore".
Nikola odgovori: "Da, da, idem polako."
Ubacio u najmanju brzinu i polako "kljuca".
Stižem i prestižem Marka, pa i Maju, i stižem gore na ulaz u Kapetan Mišin kompleks. Taman kad sam stigao gore, zvoni telefon, javlja mi Nikola da je Lakiju pukao zadnji menjač.
Rekoh mu da tu probaju da pomere pa da doguraju bicikl gore, nije im ostalo puno, jer sam Nikolu obišao na polovini uspona.
Kaže Nikola: "Pa da, ali ne može!"
Pitam ga kako ne može?
Pa kaže on: "Tako je puklo, da ne može da se pomeri i ne može da se gura, točak je blokiran."
Rekoh mu: "Vidi, taman smo stigli gore, daj mi jedno 3-4 minuta, da ih prošetam do vidikovca, pa napravimo jedan selfi, pa ćemo da se spustimo do vas."
Odmah zovem podršku, da čujem gde su i da im javim da nam trebaju.
"Gde ste?" pitam, oni su dobacili do Golubca.
Rekoh: "'Ajd' sad 50km nazad imamo problem koji nemožemo da rešimo..."
Obavili gore sve što treba, video Gazdaricu Simplex i Bata Žileta, napravili par slika i odradili sefli...
 |
| Selfi na vidikovcu na Kapetan Mišinom bregu |
 |
| Ovo je ona klopa za koju treba da se najaviš 2 dana ranije |
 |
| Vinarija sa interesantnim običajem za poklanjanje vina |
Obavili sve, spustili se dole do Nikole i Lakija, pogledam menjač, kad ono menjač zgužvan. Kad bih hteo da to uradim rukom ili nekim alatom, siguran sam da ne bi uspeo ili bi bilo jaaaako teško. Ali evo Laki je uspeo bez da se trudio.
Nema šanse, blokiran zupčanik, blokiran točak, sve je blokirano.
Ukapirao sam šta se desilo: Još juče smo primetili da mu je kuka kriva i da mu menjač stoji prema točku više nego što bi trebalo. Kad je krenuo uspon na Kapetan Mišin breg, Laki je najverovatnije ubacio u najmanju brzinu, kriv menjač je uleteo u žbice, koje su ga potpuno iskrivile, izlomile i deformisale.
 |
| Menjač "obično" stoji sa donje strane, međutim, kod Lakija to više nije slučaj |
 |
| Sedimo i čekamo da dođe podrška |
Ništa, sad stoji cela ekipa i čekamo da podrška stigne iz Golupca.
Dok čekamo, ne sviđa mi se boja oblaka iza brda prema Majdanpeku, vidi se da je baš kišni oblak. Kako vreme prolazi, sve je tamnije, nekog momenta nestade i sunca, pa se senka širila, pa su polako i planine prekoputa sa rumunske strane ostale u senci. Delovalo je da ćemo pokisnuti.
Nakon nekih 45 minuta, stiže auto.
OK, pripremio se da podignem bicikl na auto, podigao sam bicikli sa zemlje da ga stavim na auto, u tom momentu ekipa: "Hajde, idemo, krećemo, move-move-move...." Zu, zu, zu, zu i oni krenuše.
Onako, držim bicikl i rekoh: "Gde ste vi krenuli?!?!?"
Nije pomoglo...
Mislim čekali smo zajedno 45 minuta, i sad kad je trebalo još 2 minuta da stavim bicikl na auto, pa da svi krenemo, oni odoše?!?! WTF?!?!?
Pa rekoh: "Idite, šta sad da radim..."
Ostali Nikola i ja, kažem ja njemu, idemo polako, nigde ne žurimo, ionako će nas morati u Golubcu sačekati da se pretovarimo iz jednog u drugi auto. Ne kapiram gde žure i juče i danas, svakako neće krenuti pre nego što svi stignemo u Golubac.
Vidi se u daljini da je iza Boljetinskog brda sunce, liči da ipak nećemo pokisnuti.
 |
| Može slobodno da se kaže: "Na lepom PLAVOM Dunavu" |
 |
| Pogled sa Boljetinskog brda |
 |
| Tu na vrhu Boljetinskog brda se vidi kraj spornog oblaka |
Stižemo do uspona na Boljetinsko brdo, rekoh Nikoli da ide polako, a da ću ja da dam gas. Izvezem uspon, nije Nikola zapravo puno ni zaostao zamnom. Kako sam se popeo gore vidim Maju i Marka, kako kreću da se spuštaju prema Lepenskom Viru.
Imam utisak da je i ona mene videla, ali tada se okrećem i idem Nikoli u susret, izgurao sam brdo, pa idem njemu da pravim društvo. Nisam se spustio 200-300m, eto i njega, pridružujem mu se, pa se sad nas dvojica spuštamo prema Lepenskom viru.
Negde u daljini vidim Maju i Marka na pravcima, tu smo NIkola i ja malo stisli, pa smo ih stigli, pa smo od recimo Lepenskog Vira pa do Golupca vozili zajedno (Maja, Marko, Nikola i ja).
Posle jedno 10-tak kilometara smo napravili jednu kratku pauzu, recimo 5 minuta. Tu sad konstatujemo da niko nema baš puno vode (pola bidona ili bidon, a toplo je i žedni smo).
Kaže Marko: "Hajde da stanemo u prvu prodavnicu i da kupimo vodu."
Rekoh: "Vidi, imamo još dva sela do Golupca, selo Dobra i selo Brnjica. U selu Dobra nema prodavnica na magistralnom putu, verovatno ima negde u selu, da siđeš sa magistralnog puta pa da zađeš po sokacima da tražiš prodavnicu, a u selu Brnjica ima radnja na magistralnom putu, samo ne znam da li radi, jer mi dok smo jeli u Donjem Milanovcu se oko nas sve živo pozatvaralo (u 14h)."
Vozimo i dolazimo do selao Dobra, i setim se da tu ima restoran Stari Alas, koji je večito bio zatvoren (godinama, kad sam ovuda prolazio), međutim, juče kad smo prošli pored njega, na moje iznenađenje - video sam da radi.
Kaže Marko: "Možemo da sipamo vode u restoranu."
Rekoh: "Možemo, a možemo i da popijemo neki sokić, neće nam škoditi nešto hladno."
Jao, DA MOŽE....
Seli, poručili, vlasnik restorana, izrazito ljubazan. Malo se zapričasmo sa njim.
Popili jednu turu.
Mogli bi još jednu.
Popili još jednu turu, Marko častio - svaka čast!
Ovo nas je povratilo, ohladilo, uneli šećera.
 |
| Treskavac |
 |
| Restoran Stari Alas |
Vozimo dalje, sad tu više nema zaustavljanja, sve table su poslikane, imamo dobar tempo, vozim napred, držim sve vreme oko 30km/h, oni me prate, i tako u letu vadim telefon klik, klik, klik, slikam s vremena na vreme.
 |
| Ekipa od nas četvroro u formaciji vozimo |
 |
| Vetrenjače sa rumunske strane i danas "zabušavaju" (neka ih, imaju i one "dušu", treba malo da odmore) |
Stižemo tu do početka Đerdapske klisure, prošli smo Beg bunar, tu se sad širi Dunav, gde je k'o more, i imamo zalazak sunca, prizor je fenomenalan, naravno pravimo beskonačan broj slika... Mislim napravih jedno 30-40 slika, sve jedna lepša od sdruge.
Tu se ocrtava i tvrđava, zalazak sunca je kako bih to rekao "onaj" pravi, kao da si na moru.
 |
| Silueta Golubačke tvrđave sa zalaskom sunca |
 |
| Pecaroši uporni |
Prolazimo tunel ispod Golubačke tvrđave, pa se okrećem i pravim par slika tvrđave okupane suncem.
 |
| Golubačka tvrđava, u smiraj dana |
Dok vozimo, u letu vadim telefon - klik, vratim ga nazad, pa posle par trenutaka, opet slikam... kao hipnotisan... mada realno gledano, prizori su i bili hipnotišući...
 |
| Pred samim ulaskom u Golubac, sunce na samom zalasku |
Nakon ovog neobičnog photo session-a, ulazimo u Golubac i stižemo do kola, ekipa koja je isprednjačila jede sladoled i uživa.
Stigli, završili vožnju, pa sad kreće presvlačenje, pakovanje, prebacivanje iz jednog u drugi auto i slično... To sad sve zajedno traje jedno 45 minuta.
Sunce je već zašlo kad smo krenuli kući, već je onaj prvi mračak nastupio, a mi idemo polako, ne žurimo, pričamo i evociramo uspomene sa vožnje, prepričavamo prizore, smejemo se anegdotama.
Izlazimo na autoput kod Požarevca, a ono gužva kakvu nikad nisam video na autoputu. Ovo je poslednji vikend avgusta, pa pretpostavljam da su gastarbaiter-i krenuli kući. Od Požarevca do Beograda smo vozili 60-70km/h, možda smo negde u piku uspeli da ubrzamo do 80km/h, ali samo na kratko.
Stižemo do Beograda, tu smo se razišli sa Markom, pa nastavljamo za Novi Sad.
Stižemo ispred Indas-a (oko 23h), prepakivanje stvari, bicikala, i ostalog. Maju i Martina sam odvezao kući, jer oni žive van Novog Sada i u ovo doba više nemaju prevoz. Nešto posle ponoći sam stigao kući.
Summa summarum - bilo je F - E - N - O - M - E - N - A - L - N - O.
Prešli smo nekih 260km u dva dana, 9 biciklista/kinja, 2x je podrška imala posla i još jednom se dokazalo da kad god je neka tura ozbiljnija, neophodan je "support car".
Imali smo sreće jer je vreme bilo B-R-U-T-A-L-N-O, subota je bila najblaže rečeno SAVRŠENA bilo je lepo toplo, ali nije bilo pretoplo (mislim na ono da padaš na nos od vrućine), nije bilo ni vetra, uopšte (ovo je novo za mene kad je u pitanju Đerdap), vreme je u subotu bilo što bi rekli - taman. Dok smo vozili, sve vetrenjače sa rumunske strane su stajale (ni jedna se nije okretala, jednostavno, bilo je potpuno mirno i bez vetra), kad smo stigli u Donji Milanovac, tamo se bezuspešno održavalo neko prvenstvo u jedriličarstvu, zapravo nije se održavalo jer bez imalo vetra, nema jedrenja. U nedelju je vreme bilo poprilično slično kao i u subotu (potpuno bez vetra), jedino je bilo par stepeni toplije (u tom najtoplijem delu dana oko ručka je baš bilo toplo), ali 'ajde dobro, izgurali smo i izdržali smo sve "nedaće" koje nam je vreme pripremilo. I onda na kraju oni stvarno nestvarni prizori zalaska sunca kod "Golubačkog mora".
Ovo je bila jedna ozbiljna tura, jedna ozbiljna ekipa, imali smo dobar tempo, ja sam možda sam sebi a malo i njima, napravio problem sa mojim je*enim tablama (da izvinete na izrazu), ali sam uspeo da ih sve poslikam i smestim u ovo putovanje u prošlost....
Idemo dalje, do neke sledeće vožnje, do nekog sledećeg druženja i (naravno) do neke sledeće priče...
D.
Ovde je oficijelni deo priče gotov....
--------------------------------------------
Međutim, za one kojima nije bilo dosta, zapravo ima J O Š...
Obavezno pročitati tekst koji sledi, i obavezno pogledati filmiće na sledećoj internet stranici (kliknuti na link):
Nisam nikako uspeo da uklopim kladovski kavijar u ovu priču, trudiću se da je uklopim u neku od sledećih priča sa ovog jedinstvenog područja.
Takođe nisam uspeo da uklopim u ovu priču Sipski kanal, lokomotivu, gvozdenu kapiju, i još mnoge detalje vezane za ovaj kraj.
Link na vožnje na Strava-i:
Malo više podataka o Lepenskom viru:
Pogledati obavezno:
Naše zemlje u preistorijsko doba
Sećam se priča koje mi je kolega pričao, da je Dunav u Đerdapu pravio brzake. Kad neko kaže brzaci, odmah pomislim na neki planinski potok ili eventualno malu planinsku rečicu, kako žustro teče kroz neke planinske predele, međutim, Dunav, taj usporeni, gotovo uspavani div, koji tako lenjo protiče ravnicom pored Novog Sada da pravi interesantne i uzbudljive, zapravo strašne brzake (?!?!?) i to takve da je nemoguća plovidba zvuči prosto nemoguće...
Tragom tih informacija, pokušao sam da pronađem video zapis o Dunavu u Đerdapskoj klisuri pre izgradnje brane Đerdap 1:
Ima bar desetak, ako ne i više filmova koji prikazuju stari Đerdap, a posebno poduvhat zvani izgradnja brane na Dunavu, materijal prikazan u njima se dobrim delom preklapa, ali generalno koga zanima istorija ovog kraja treba da ih pogleda.
Evo kako izgleda ući u jedan od generatora na Đerdapu, koji još pri tome radi i proizvodi električnu energiju, evo moj snimak iz januara 2022:
 |
| Brana, slikana sa brane |
 |
| Panorama kontrolnog tornja prevodnice sa srpske strane |
 |
| Pogled na branu sa kontrolnog tornja prevodnice |
 |
| Pogled na završetak prevodnice |
 |
| Spomenik nekim davnim prošlim vremenima |
 |
| Unutar same brane |
 |
| Unutar jednog od generatora |
 |
| Brod pristiže na prevodnicu |
I sad negde na samom kraju ove priče par onako random slika:
E sad stvarno, nema više...
Ovo je kraj ove priče, ovog puta stvarno!
D.
Detaljno,iskreno,podržano mnoštvom fotografija i kulturno-istorijskih podataka. Retko sam nailazio na ovakve reportaže.Sigurno zaslužuje i opširniji komentar od ovog,možda napišem još jedan. Kada sam na početku pročitao plan vožnje,nasmešio sam se i pomislio: "Hmm,da vidimo?"
ОдговориИзбришиVladeta, hvala na lepom komentaru! Trudio sam se da uklopim našu vožnju sa istorijom koja se dešavala tu gde smo prolazili. Nadam se da nisam "zadavio" sa istorijom, ali sam siguran da dobar deo onih koji su pročitali priču nisu znali za većinu istorijskih činjenica, koje sam ovde izneo...
Избриши