Begovo Oko i Beušnica

Bela Crkva - 26.03.2022.

Begovo Oko

Pre nekih 8-9 godina (ova Corona mi nekako kvari matematiku u glavi kad treba da brojim godine imam tu neki prekid, neku "rupu", pa mi fale godine i sezone kad prebrojavam) videh slike sa Beušnice ili to beše neki prilog na TV-u (iskreno se više i ne sećam), tada mi se "rodila" ideja da se to vidi i obiđe. Nikola je tih dana bio na ekskurziji, pa rekoh Miri, mogli bi da napravimo jedan izlet do Beušnice. 

Odmah se složila. 

Međutim, potraga za relevantnim podacima na netu ne ide onako kako sam očekivao, mislim, prvi problem je taj što zapravo ne znam ni kako se zove reka koja pravi tako lep vodopad (to sam propustio da zapamtim, jedino što sam znao je da je to pritoka Nere i da je blizu Srbije. Google mape su potpuno neupotrebljive, nema ništa označeno (tih nekih sada već dalekih dana) na mapi. Nema ni nekih slika na netu, pa ne uspevam da nađem ništa upotrebljivo onako na "prvu loptu". 

Naravno to me nije obeshrabrilo, pa uz malo sreće i puuuno upornosti uspevam konačno da naletim na nešto što bi moglo da pomogne - na sliku rukom crtane mape tog regiona. Mapa realno podseća na mapu zakopanog blaga iz crtanih filmova (samo fali ono veliko X na mapi, mesto gde je zapravo blago zakopano) i nakon proučavanja mape realno sam imao više pitanja, nego odgovora, ali u kombinaciji sa Google mapama, malo i mašte, te slikama koje sam uspeo da pronađem na internetu, kažem ti ja Miri: "Sutra idemo u avanturu". Znam samo (vrlo) otprilike gde treba da idemo i šta treba da vidimo, ali bez ikakvih detalja i jasne vizije šta nas sve čeka... Biće zanimljivo...

Mapa "zakopanog blaga"

Zapravo sad kad pogledam gore prikazanu mapu, sa svim znanjem i iskustvom koje sam sakupio u međuvremenu, vezano za dati region, mapa je zapravo savršena. Apsolutno sve što vredi videti u ovom kraju je nacrtano i detaljno prikazano i realno sve je jasno (mislim, danas je jasno).

Krećemo u avanturu i beše sjajno... Došli smo kolima do farme pastrmki i kampa. Tu smo parkirali, dalje nastavljamo peške kroz šumu, Begovo Oko, kaskada vodopada Beušnice i na kraju glavni vodopad - neočekivano lepa i netaknuta priroda. U povratku smo "overili" pastrmku - odlična, sad da li smo mi bili jako gladni ili je pastrmka bila fenomenalna ne znam - verovatno i jedno i drugo, ali pastrmka je za preporuku, jedino što se jede na kartonskom tanjiru, zamalo pa na kolenima, ali i to je deo ukupnog utiska i neke prirode oko tebe.

Sve u svemu, lepo smo se proveli, i obećah sebi da ću ovde doći ponovo...

Nekoliko godina kasnije (2018. godina), početak aprila, ponovo ekspedicija "Beušnica", ovog puta biciklima iz Bele Crkve. Vozi nas četvorica: Vlada, Neša, Valentin i ja. Ruta nešto preko 150km. Plan je bio jednostavan: u petak smo došli u Belu Crkvu i prespavali, u subotu smo uranili i odradili vožnju, te se vratili u Novi Sad. Proveli smo se sjajno. Neša je napravio maestralan video nakon vožnje (https://youtu.be/4nkw54br2Hs).

Početkom marta 2020. godine, pokazao sam slike nekim ljudima u firmi i uvideo da postoji interesovanje za jedan izlet, pa planiram da organizujem još jednu posetu Beušnici, šaljem cirkular (mail) po firmi, ideja je da idemo za Uskršnji praznik (tada neki početak aprila), jednodnevni izlet - pešačko-biciklistička tura. Međutim, samo par dana kasnije kreće Corona, vanredno stanje, policijski sati, čuda, sve granice se zatvaraju, više ne možeš ni da uđeš u Rumuniju, ma kakva Beušnica - "jesi li normalan!" i tako je ta cela priča otpala - ohladila se... polako nestaje sa vidika...

Neću da kažem da sam zaboravio na Beušnicu, naprotiv, i dalje sam imao volju, želju i da ne kažem i potrebu da tamo odem bar još jednom i da sa sobom povedem ljubitelje prave netaknute prirode, ali Rumunija je bila zatvorena oko godinu i po dana (iz Srbije nema šanse da možeš da uđeš) i jednostavno Beušnica mi nije bila na radaru. 

Mikloš me podseti pre nešto više od mesec dana (neka polovina februara 2022) kad smo vozili zajedno po Fruškoj Gori, pitanjem: "Kad ćemo voziti onu Beušnicu?"

Rekoh: "Vidi, ideja da se ponovo vozi Beušnica je realno odlična, samo treba malo da otopli..." Jer je februar bio još veoma hladan, temperatura je bila svega par stepeni, i to je prehladno za jednu ovakvu vožnju. 

On je sad ponovo pokrenuo priču u mojoj glavi, što bi rekli nasuo je gorivo u taj motor i upalio ga je i sad je to krenulo da se "krčka", da radi negde u "background"-u....

Negde krajem februara (2022), konačno uhvatih vremena jedno veče i napisah "post" na mojim Banditosima na Strava-i , gde lepo objasnih - ne baš u sitna creva, ali dovoljno detaljno da svi mogu da razumeju koncept i ideju, iznosim plan sa dovoljno detalja (kako bi otišli, prespavali, ... sve po redu, gde ćemo, šta ćemo, kolika je tura, koliko je visinaca), sa idejom da mi se jave zainteresovani, da bi znao koliko nas ima, kako bih mogao da planiram organizaciju same vožnje.

Mikloš mi se naravno prijavio, kao i Mario iz Temišvara (Novosađanin, koji sticajem okolnosti živi u Temišvaru sretan i zadovoljan, po principu - "život piše romane") i to je to. Razmišljam, njih dvojica, ja sam treći, to je već sasvim OK. Pitah još nekoliko ljudi, vezano i ne vezano od Strava-e, njih 3-4 je zainteresovano u načelu. Negde u međuvremenu mi se i Sale prijavio, tako da je već ozbiljna grupa na okupu (u najavi). Naravno napisao sam da ćemo o datumu da pričamo kad se za to stvore uslovi, pa ćemo onda konkretno da dogovaramo detalje (očekujem da je to neki kraj marta - početak aprila, kada malo vreme popusti i otopli, pa ima šanse da se vozi jedna ovakva tura, jer na 3-4°C to nema šanse - jednostavno nije izvodljivo previše je hladno).

Prolaze dani, nedelje, mart je prilično hladan, i negde oko 20.marta, vidim prema vremenskim prognozama da će konačno, ali stvarno K_O_N_A_Č_N_O, zima da malo popusti i da temperature kreću da idu i preko 10°C u najtoplijem delu dana, i tu cela priča počinje da bude izvodljiva, bar što se tiče temperature.

Gledam prognoze (za 2 nedelje u napred) videh vikend (26-27.03.2022) kada će biti toplo (nekih 17°C u najtoplijem delu dana, kada čak i jutarnja temperatura nije kritična, pa možemo da vozimo), obaveštavam ekipu da je to taj vikend kad ćemo da vozimo. Sad kreću konačni dogovori, šta ćemo i kako ćemo.

Obzirom da sam 2020. pokušao da organizujem jednodnevni Beušnica izlet u firmi, ponovo šaljem cirkularni mail u firmi, sa svim neophodnim detaljima vezanim za izlet, sa idejom da nam se pridruže ljubitelji prirode (šetači/biciklisti). Odziv od 80 ljudi - (skoro) NULA. Dobro de, nije baš nula, odjavilo mi se jedno troje ljudi (ukupno) da mi kažu da su zainteresovani, ali da baš taj vikend ne mogu (OK - respekt sa moje strane za to što su pokazali interesovanje, organizovaću ovo ponovo nije mi teško - naprotiv).

U međuvremenu sam pronašao par smeštaja, što van sezone nije jednostavno, jer tokom sezone je frekventno i ima puno gostiju, pa svi smeštaji rade "punom parom", ali ovako van sezone većina smeštaja realno ne radi (nit ima neke potražnje za spavanje, a sa druge strane treba grejati sobe i slično). Mario nabavlja kontakt telefon od vlasnice Vile Oaza (koja radi i u ova zimska vremena), ispostavlja se da je spavanje u dvokrevetnim i trokrevetnim sobama 800din po osobi. Pričao sam i sa njenim sinom Brankom, vlasnikom kampa Oaza, spavanje u kamp kućicama 2500din. ili ti 1250 din po osobi (kućice su za 2 osobe), ali kao još nije sezona, pa će mi učiniti i dati nam spavanje po 1000din. Nisam baš uspeo da ukapiram kako je spavanje u tesnim i hladnim kamp kućicama skuplje od spavanja u udobnim sobama vile, ali dobro, nema veze, imamo krov nad glavom kad bude trebalo (ako bude trebalo...).

Imam dilemu da li da odradimo celu priču sa spavanjem ili ne, i to iznosim ekipi koja će da vozi. Mišljenja su podeljena, ali je generalno lakše odraditi jednodnevnu varijantu. Sad kombinujem šta nam je činiti, dani su već dovoljno dugi, da je izvodljivo odraditi jednodnevnu varijantu (uranimo, stignemo u Belu Crkvu do 9h, da smo do 9:30h recimo krenuli, imamo nekih skoro 100km sa 1000 visinaca da izvezemo, i u najgoroj varijanti sa mnogo pauza ispada da smo do jedno 17-17:30h nazad, a u 18h tek zalazi sunce, znači još pola sata se još vidi). Do kraja se ipak odlučujem da odradimo jednodnevnu varijantu (jutro - veče), jer je to mnogo jednostavnije (nema spavanja, nema organizacije večere, nema "ovoga - onoga").

Poslao sam Mariu lokaciju mesta gde se nalazimo - kod Gradskog jezera ima veliki zvaničan besplatan parking, gde možemo da parkiramo i da ne razmišljamo o kolima. Rekao sam mu da ćemo mi stići oko devetke (9h ujutro). Moj plan je da krenemo oko šestice iz Novog Sada, znači stići ćemo oko 8:40 - 8:45h teoretski, ako sve prođe glatko. Do 9:10 - 9:15h da se presvučemo i spremimo za vožnju, pa možemo da krenemo.

Sve dogovoreno, sa Mariom.

Kod nas u NS, dogovor je da ću oko 5:20 sići dole i biti kod kola, da namontiram nosače i moj bike na auto. Sale reče da će da dođe oko 5:30h (on radi u smenama i ne predstavlja mu neku dramu da ustane rano - za razliku od mene kome je uvek teško da ustanem rano), Mikloš oko 5:40h, taman da sve spakujemo i da polako krenemo.

- 26.03.2022 -

Jutro.

Zapravo - NOĆ (mrak je napolju, tek se nazire da će da svane). Ustajem pre 5h, da se spremim, odradim jutranje rituale, i da do 5:20h siđem dole sa svom opremom, biciklom i nosačem za bike (dva nosača su mi već na kolima).

Negde oko 5:10 javlja mi se Sale na Viber, da je budan. OK.

Stavljam nosač. Taman da podignem moj bike na auto, kad eto ti stiže Mikloš. E super, a nema Saleta?!? Ali dobra vest je da se javio jutros, ustao je, nije se uspavao - sigurno, ali kasni. Mislim KASNI, ne kasni nigde, kasni u odnosu na dogovor, ali bez obzira imamo rezerve u planu, pa se bavim mojim i Mikloševim bike-om (stavi jedan, stavio drugi, Mikloš ubacio svoje stvari u auto). Tokom pakovanja ukapiram da sam zaboravio platforme za SPD pedale (da sa jedne strane ne budu SPD nego obične pedale - znam gde idemo i znam da će da mi treba da noge nisu škljocnute za pedale), hteo sam da ih ponesem, ali sam ih zaboravio na stolu. Skočim gore, pokupim platforme i siđem dole (ukupno 2 minuta) izlazim iz ulaza, kad eto Sale pristiže. Odlično i on je tu! Napakovao i njegov bicikl i krećemo.

Spakovani - "Vežite se polećemo!!!"

Stanica br.1 - Pekara Evropa.

Uvek kad idem na vožnju, kupim u Evropi neke pitice sa sirom, liči na sarajevski burek (onaj dugačak štap burek), ali su dugačke nekih ~10cm, pojedeš je u dva zalogaja. 

Stajem ispred pekare, pitam: "Hoće li neko nešto da mu uzmem u pekari sad već kad ulazim?" Ne, neće, dobri su, ništa im ne treba. Rekoh: "Sale?" reče: "Ne, ne, ne treba - on je dobar", "Mikloše? reče: "I on je dobar, napravio je neke špagete, ne treba mu ništa iz pekare".

OK, dobro onda ću uzeti samo za sebe.

Ulazim unutra i razmišljam šta da radim, znam šta nas čeka i uzmem ja toga, onako... Dosta... jedno 20-tak komada (čisto da se razumemo na jedno 6 komada sam vozio od Novog Sada do Bajine Bašte). I još uzmem jedno 4 kom da pojedem odmah, treba voziti skoro 3h do Bele Crkve (gde ćeš na prazan stomak?!?) jer je Mikloš napravio špagete svoj trojici (svaka mu čast!!!!!!), sa pavlakom sirom i slaninom, i ideja je da to pojedemo kad stignemo u Belu Crkvu (ovih 4 kom mi je da dobacim do Bele Crkve - ne sad da se "prebijem" pa da ne mogu špagete), a ostalo planiram da podelimo kod vodopada).

Klopa kupljena, krećemo. Pogled na sat 6:01h - ODLIČNO!

Iskočio na autoput prema Beogradu, i negde 'spram Beške zovem Radeta da vidim kako on napreduje. Sa Radetom sam dogovorio da bude "cold backup", tj. on neće ulaziti u Rumuniju ukoliko se za to ne ukaže potreba, već će da peca sa burazerom i njegovim sinom (obojica iz Zemuna), tu negde oko Bele Crkve (jezera ili na kanalu DTD). Pa, ukoliko nam se dogodi neki problem koji ne možemo da rešimo sami, negde u vukoj*bini Rumunije npr. 30km od Srbije, zovemo njega u pomoć. U idealnom slučaju, on peca, mi vozimo, i srećemo se na kraju na zajedničkoj klopi u restoranu na Gradskom jezeru. On je u nekim preliminarnim dogovorima trebao da bude šetač, ali pošto se šetači brojem baš nešto nisu proslavili u ovoj turi, onda je ipak odlučio da će da peca. Kako god, meni je samo trebalo da imam nekog u "zoni dejstva" za svaki slučaj.

Javlja se Rade, i reče da je prošao Staru Pazovu (ide starim putem iz Bocki ka Zemunu), OK malo si ispred nas, ali mi idemo autoputem pa ćemo te sigurno obići dok pokupiš burazera i njegovog sina (rekoh, zovem te kad budem na "kineskom mostu"). 

Silazim sa autoputa, vozim do (bivše) "lakat krivine" pored Galenike (da li je Galenika bivša ili je još uvek aktuelna - ne znam). Prelazimo most, zovem Radeta, on je upravo pokupio burazera, sad ide još samo po njegovog sina, znači par kilometara je iza mene... Odlično! Kažem mu da smo ni na obilaznici oko Ovče-Borče-Krnjače (nek' mi Beograđani i ostali koji se razumeju u ovaj deo sveta - ne zamere) prema Pančevu. Vozim, čujemo se ponovo, kažem mu: "Javim ti ako ima radara, možeš da voziš slobodno". Kaže on: "Važi". Inače vozi malo brže, tako da nije pitanje dali će nas stići nego kada i gde će se to desiti.

Kad smo prošli Kovin, prolazimo i pored "West Pharmaceutical Services" fabrike (tamo sam nekada odradio nekoliko projekata) još uvek me Rade nije stigao, zovem ga, kaže on: "Izlazimo iz Kovina". U rekoh: "Savršeno". Sledeće mesto je Gaj, a oni su tu planirali da stanu u centru i da kupe burek (da ne kažem doručak), rekoh mu da smo mi to obavili, ali da bi mogli da se pozdravimo. Stižem do table Gaj, ne vidim ga u retrovizoru, pa odlučujem da stanem da ga sačekam, da ne promašim pekaru. Stiže posle par minuta, pratim ga i stižemo do ispred pekare.

Kaže Sale: "Gde su ti one pitice, daj da probam kakve su..."

Rekoh mu: Još su bile tople kad sam ih poslednji put "gledao".

I tu ja otvorim pitice, 'ajd' da probamo, 'ajd' vamo, 'ajd' tamo, bogami poprobali mi pitice skoro do kraja, ostalo jedva 4-5 komada od onih 20-tak početnih (to sam shvatio tek u Beloj Crkvi). No dobro, nema veze, biće i to dovoljno...

Dok smo mi probali pitice, vraćaju se Rade i ekipa i nose burek u kesi, što je rek'o Balašević: "Burek fin maaaastan, sve nam mast curila niz bradu". 'Ajd' što je mast probila one papire u koji je umotan, pa i nekako, ali delovalo je da će mast i kesu da "progrize". 

Vozili malo zajedno, ali naravno, Rade je veoma brzo isprednjačio napred i nestao sa vidika.

Stižemo u Belu Crkvu 8:45h

Stigli u Belu Crkvu, parkirali, kreću pripreme

Pogled na Gradsko jezero

Jedino labudovi "kvare" savršenost površine jezera

Malo igranje sa zoom-om na telefonu

Hajde da se prvo presvučemo, to je najosetljivije.  

Rekoh: "Jedan po jedan u kola". Mikloš će na obali jezera... OK.

Presvučeni, Mikloš izvadi špagete. Super! Jedemo špagete, kad ono na "po' zalogaja" staje jedan auto tik pored nas. Odmah kapiram da je to Mario, nema ko drugi da bude. Pogledam na sat 8:59h.

Upoznajemo se (nikad se pre nismo sreli), pa mu rekoh: "Štreberčino smrdljiva! Kako si uspeo da stigneš tako u minut...". 

Nastavljamo pripreme, skidam jedan po jedan bike sa kola, pakujemo sve neophodno i relativno ubrzo smo spremni za pokret. Mislim da je bilo jedno 9:35h kad smo konačno krenuli.

Mislim da nismo prešli ni jedno 150m, kad Mario ukapira da je zaboravio telefon u kolima. Krene on prema kolima, krenem i ja jer mi je na nogama bilo na granici hladno (letnji dres sa nogavicama (grejačima), duvao je neki hladan vetrićak, zapravo reč duvao nije adekvatna, ali postojalo je neko strujanje vazduha, pa mi je hladnoća probijala kroz tanak dres, pa ne mogu reći da sam potpuno sretan), pa rekoh dođavola, ko zna koliko ćemo se zadržati i kakva će biti temperatura popodne i predveće, da ponesem još jedan tanak donji sloj sa dugim nogavicama za svaki slučaj.

Konačno smo krenuli.

Na jedno 300m prva stanica - prodavnica, kupuje se voda, čokoladice i ostalo (čekam ih napolju, jer sam sve poneo iz Novog Sada).

Prodavnica

Posle prodavnice stvarno krećemo, i sada nema više stajanja do granice. Prvih par kilometara je potpuno ravno, a onda ima penjanje na brdo (ima jedno ~100-tinak visinskih metara, ako kažem jedno Trandžament i po - do dva, opet će me zavitlavati da sve merim u Trandžamentima i Iriškim Vencima...) koje se nalazi između Bele Crkve i sela Kaluđerovo koje je na samoj granici.

Još uvek u Beloj Crkvi

Izašli iz Bele Crkve - negde u daljini se naziru Karpati

Idemo, penjemo se, u formaciji smo, imamo dobar tempo, još smo svi odmorni i ide kako bi trebalo. Savladavamo uspon bez nekih problema, dobro je došao da se zagrejemo. Ulazimo u selo, kad nas tu napada nekoliko džukaca. Džukci manji od mačke, ljuti, prgavi, uporni... ih bog te, kakav napad... ne plašimo se mali su, ali ipak i pored toga nije prijatno....

Stižemo na granicu, i kako je tu ona kućica gde predaješ pasoš, ja tu usporavam i stajem da izvadim pasoš iz tašnice na pak tregeru, kad Sale, koji je očigledno već spremio pasoš da ga lakše izvadi, me obilazi i naglas kaže: "Ko pre devojci - njegova!" Po principu ko prvi stigne i preda pasoš, taj će prvi i da prođe.

Predaje pasoš, kad ono ženski policajac u kućici, da ne kažem "devojka" iz poslovice od malopre...

Onda je krenulo izvinjavanje, srećom ona to nije shvatila kao negativan komentar, pa ispade kao hahahaha dobra šala...

Preživeli našu granicu... Pitala nas je samo da li imamo papire o vakcinaciji jer će nam trebati za ulazak, imamo svi, sem Saleta koji ima sertifikat da je preležao Corona-u manje od 6 meseci (što takođe važi). 

OK, kaže ona: "Ako je tako, onda nećete imati problema pri povratku". I tako prolazimo našu granicu bez nekih cimanja i zadržavanja.

Stižemo na Rumunsku granicu, kad tamo ispred nas jedno 3-4 automobila.

Naravno, malo cik, malo cak i nova pozicija - imamo samo jedan auto je ispred nas :) .

Iskreno, nikad nisam ukapirao zašto se na Rumunskoj granici uvek puno čeka. Idem npr. sam na teren, ulazim u Rumuniju, jedan pasoš, jedan auto, i uvek čekam i po 10 minuta, kao da na Marsu imaju neku bazu podataka, pa malo potraje dok pristigne informacija. I to je uvek isto i kad ulazim i kad izlazim iz Rumunije... Neverovatno...

Prošao granicu prvi, pa stajem da se okupimo, prolazimo granicu, jedan po jedan, pa pošto nemamo auto, to ne traje 10 minuta ali traje 2-3 minuta po biciklisti. Pita nas policajka (opet žensko - ovaj put je komentar srećom izostao...), gde idemo, rekoh: "Beušnica", samo je prevrnula očima po principu zar i ovi ludaci idu na Beušnicu, i dalje više nije ništa pitala, sken, pečat i slobodan si. Carinik je ocenio da smo sportski tipovi, i da najverovatnije ne nosimo cigarete i piće... Pa prolazimo carinu bez nekog zadržavanja.

Na samom ulasku u Rumuniju čim smo izašli na magistralni put

Prošli svi, krećemo prema selu Potoc (čita se zamisli: Potok). To parče puta ide gore-dole-gore-dole, e sad nije to ništa dramatično, nisu to neki ubistveni usponi, ali bude 5-6-7%. Vozimo, savladavamo sve uspone, bez nekih problema, svi smo bili u nekom istom ili sličnom tempu, niko nije nešto posebno otpadao ili kasnio na penjanjima... Vozimo 'ajd' da ga nazovem magistralnim putem (Oravița - Moldova Nouă), taj put je u međuvremenu (od kad sam tuda prošao poslednji put) - popravljen, i mnogo je bolji, ali i dalje je dosta loš i užasno je hrapav. Ali vidi sad: kad sa tog magistralnog puta skreneš prema selu Potoc, onda shvatiš da je taj put za koji sam upravo rekao da je loš - zapravo savršen.

Ova slika ni blizu ne  može da dočara koliko je put loš (tamo gde je strašno, morao sam sa dve ruke da čvrsto držim volan i nije bilo šanse da slikam kao ovde "u letu")

Tu prema selu Potoc kreće asfalt koji je verovatno još Čaušesku gradio i to sigurno dok je još bio vrlo mlad. To je asfalt koji je ne mogu da kažem pun rupa, nego pun KRATERA, koji je grbav, neravan, da upadne pola točka. Rekao sam ekipi dok smo se još spremali za vožnju da je asfalt takav da je makadam kojim ćemo posle voziti bolji od asfalta, koliko god to deluje paradoksalno - ali je tako. Bilo kako bilo, put je takav kakav je i nema druge idemo kuda moramo. Put opet ide blago gore-dole-gore-dole, nije neka drama, imamo solidan tempo. Ovde nije moguće voziti u formaciji, jer kao da voziš kroz minsko polje - moraš da držiš rastojanje, moraš da pustiš onog ispred sebe bar 10-15m, da bi imao pregled gde je koja rupa (da ne kažem mina), a 'fala Bogu ima ih. Rastojanje je neophodno da bi mogao da biraš neke putanje - idealne ili manje idealne, nekada jednostavno nema idealne, jednostavno moraš i kroz rupu ili da siđeš sa puta, znači strašno...

Začudo, ima delova tog neMagistralnog puta gde se vidi da je put popravljan (u odnosu na moj poslednji prolazak ovuda 2018 godine), vidi se da je put u međuvremenu rađen i po boji i po tome što sada nema rupa, ali oni su samo preasfaltirali "minsko polje", i obzirom da je tu podloga propala, čim se tu mrda dole, asfalt odmah ispuca tako da to neće dugo trajati i za godinu dana ili možda najviše dve godine to će ponovo biti krateri, možda i veći.

Ali dobro, bez obzira na kvalitet puta, idemo, vozimo, slikamo, stali smo možda jedno 2 puta da popijemo vode i napravimo koju sliku, jer nije bilo moguće slikati po tako grbavom asfaltu "u letu". Tu je pogled ne bih rekao lep, ali vide se ti neki završetci da ne kažem kraj Karpata, kako se izdižu nad blago valovitom ravnicom. Nije ovde do Karpata ko kod nas u Vojvoini gde je sve ravno kao tepsija i ćao, naspram završetka Karpata čini se da je ravno, ali je zapravo blago valovito (vozimo u rasponu od 130mnv do 300mnv) i to sam predeo čini interesantnim, jer se u pozadini izdižu brda i planine (koje su i preko 500mnv).

Tek smo se odvojili sa magistralnog puta i u nekoj daljini i neodređenosti se naziru Karpati

Deluje da je ravno, ali zapravo nije (stalno ide gore-dole), ovde kreće spust u selo Chiuchici

Ekipa na broju

Prošli selo Macovişte, sad je uspon prema raskrsnici

Struju ovde prenose pauci "nabodeni" na stubove :)

Odvajamo se prema selu Potoc i sada put ide direktno na Karpate

Karpati su nam sve bliže, realno iza ovih brda koje se vide je Beušnica

Sve deluje golo i opustošeno, ko bi pomislio da se takav biser prirode nalazi tu na par kilometara odavde

Ulazimo u selo Potoc, tu na samom ulazu ima nagib od 10%. Kad sam prošli put ovuda vozio, bio je znak 10%, sad ga više nema. Garmin na usponu pokazuje 11%, malo zategne, ali uspon nije dugačak dvestotinak metara, pa ga savladavamo bez većeg napora, ali posle kraće pauze nastavlja penjanje, penjanje, penjanje dok se konačno ne popesmo na vrh koji se nalazi na samom kraju sela. To je bilo realno najveće penjanje danas ili je bar nama (tj. meni) izgledalo najveće. Gore smo stali da se okupimo, i onda kreće konstantan spust do kraja asfalta (da ne kažem do kraja sveta - zamalo).

Slikano 2018 godine, tada je postojao znak 10%, više ga nema...

Vozimo, tu sad naravno imamo dobar tempo jer je nizbrdo, put je uzan (jedna traka), pa mora oprezno kroz veoma nepregledne krivine jer malo, malo pa nailaze kola...

Dolazimo do mosta, taj most je preko Beušnice, pogled na reku mi govori da nije onako divlja kao prošli put, i tu misao sam mislim izgovorio i naglas - "da nema puno vode". Međutim, ima vode koliko ima, zbog toga smo došli, pa kako je to trenutno priroda uredila tako će biti.

Tu smo na kraju asfalta stali i sad kreće skidanje, već je otoplilo sa jedne strane, a sa druge strane ulazimo (zapravo već smo ušli) u kanjon reke i tu sad nema nekog strujanja vetra. Tu negde ti zapravo ulaziš u nacionalni park Beušnice, tu se uvek plaćao ulaz. Stoji čovek i naplaćuje karte, ja sad ono ruke noge, pokušavam da shvatim koliko košta ulaz u NP Beušnica, i tu se mi nekako sporazumemo da je to 10 lei po osobi. Kasnije se ispostavlja da čovek živi u Rumuniji, živi u srpskom selu, i perfektno priča srpski (išao čovek u srpsku školu). Onda smo se malo ispričali sa njim, znači 10 lei je po osobi, ne po autu ili slično. Kaže bilo je 5 lei do ove godine, sad su povećali na 10 lei (10 lei to mu dođe 2 EUR, čisto da se ima svest koliko je to para). Realno 10 lei nije ništa specijalno, treba čuvati nacionalni park, neka neko od NP Beušnica prođe samo jednom nedeljno pokupi đubre i papiriće koje ostave posetioci tu i tamo, pa se već isplatilo...

Međutim, nama nije hteo da naplati, već sam hteo da vadim novce, kaže on: "Ne, ne, ne treba... u redu je". Moram da priznam da sam već doživeo par puta da se ulaz u nacionalni park naplaćuje kad npr. ulaziš kolima, a da nas bicikliste samo propuste, valjda nas doživljavaju da smo ekološki... pa nama ne naplate... nisam pametan.

Ispričasmo se mi sa čovekom, pitam ga: "Kako ti ovde, svaki dan ceo dan?"

Kaže on: "Ne, sada je tu samo vikendom jer preko nedelje nema nikog, i tako do početka maja, a onda kreće sezona, pa će biti tu preko cele nedelje. Od maja se smenjuju on i kolega na nedeljnoj bazi, pa jednu nedelju radi on, a narednu kolega pa ako u krug."

Pitam: "Jel' zna kolega srpski?"

Reče: "Ne zna, ali recimo zna engleski, pa se može s njime sporazumevati." 

Verovatno ne priča engleski kao da je "pobegao" sa Sky News-a, ali koliko treba za kupovinu karata, toliko verovatno zna. To znači da smo tu "obezbeđeni", u nekim narednim dolascima uspećemo da se iskomuniciramo.

Makadam - sasvim OK

Čim kreneš makadamom, posle svega par stotina metara eto drveni mostić i prilika za slikanje

Tu smo napravili pauzu, malo nešto pojeli, popili koji gutljaj vode, pa polako krećemo uz Beušnicu, makadamom.

Makadam je onako - solidan, vrlo solidan. Prvi put kad sam kolima dolazio, ovim makadamom sam stigao do proplanka gde je kamp i farma pastrmki. Kao i svaki makadam ima on svoje rupe i udubljenja gde je voda izlokala materijal pa je neravno i grbavo, ali može da se vozi, treba samo dosta strpljenja i prave (prilagođene) brzine, i prođe se to bez nekih problema, ne treba da imaš sad neko terensko vozilo ili džip, ne mora da bude ništa specijalno visoko, bilo kakav klasičan auto tu prolazi bez problema. Tako i mi vozimo slalom, izbegavamo te rupe i udubljnja, grbe, kamenje - koliko se može, ali bez obzira na sve ide, napredujemo. Ono što je lepo u celoj priči, je da put realno sve vreme ide uz samu Beušnicu, i ti bukvalno od onog asfalta gde si krenuo makadamom pa skroz do vodopada gore, sve vreme si na metar dva do pet metara od same reke.

To je jedna planinska rečica, kristalno čista, nema zagađivača, pio sam je prošli put (ovog pute ju je Sale pio, ja sam imao dovoljno vode). Jednostavno teče, vijuga, pravi one male kako ih volim zvati stepenice (male slapove od deset - petnaest centimetara pa do npr. pola metra visine). Tu voda šumi, peni...

Makadam i dalje vrlo solidan

Kod vodopada Vaioaga

Vozimo, stajem tu i tamo i slikam, uspon je relativno blag, napred vozim na srednjem zupčaniku, na zadnjem menjam brzine 3-4-5, zavisno od momenta. Nagib je nekih 1-2%, mislim da je na jednom mestu "zategao" na 3% jedno 100m, pa se ponovo vratilo na onih u 1-2%, tako da se tu vozi veoma lagano i bez napora. Ovo je jedna od pešačkih ruta koju sam predložio šetačima, da se dođe kolima do kraja asfalta, da se tu ostavi auto, pa da se uz reku prošeta do samog vodopada (nekih 8km u jednu stranu). Kad saberem utiske za celu moju vožnju gore-dole ne znam da li je jedan možda dva auta prošla, tako da nema sad tu nekog saobraćaja, nećeš se sad ti tu daaaaviti u prašini, ideš sve vreme uz reku i stvarno je lepo. Dosta smo šetača realno i videli na ovoj deonici do kampa. Puno njih, realno, dođe do kraja asfalta kolima, ostavi auto, plati ceh našem bratu Srbinu i onda krenu peške da idu gore.

Prva tačka gde pravimo pauzu je vodopad Vãioaga (kako god se to čitalo na rumunskom). To je mesto gde Beušnica naglo ima jednu stepenicu od 3-4 metra. Posle tog vodopada Beušnica ima dubinu više metara (teško je oceniti, a liči da je bar 3-4 metra a možda i više).

Kako smo stigli, Sale i Mario konstatuju da je Saletov gornji deo dresa otpao sa Mariovog pak tregera (Mario je na pak tregeru gumom vezao svoj i Saletov dres, i sada konstatuju da je usled štruckanja tokom vožje po makadamu, Saletov dres ispao, a da Mariov samo što nije, da nismo stali još jedno 50 - 100m i njegov bi ispao).

OK, tu smo se podelili, Mikloš i ja smo prvi sišli dole, Mario je čuvao bicikle, a Sale je krenuo u lov na spopstveni gornji dres.

Pogled sa gornje strane na vodopad

Savetujem svima da ih ne mrzi da siđu dole, pogled na vodopad je mnogo bolji

Mislim da jedino ova panorama malo dočarava utisak, fali samo još zvuk

Tu gde je duboko voda se potpuno providi i vidi se svaka (zamalo rekoh) travka, ali nema trave, zapravo vidi se svaki kamenčić na dnu. 

Kad sam se popeo gore, taman se Sale vratio sa pronađenim dresom, pa su njih dvojica sišla dole da vide i slikaju vodopad, a Mikloš i ja ostadosmo kod bicikala.

Videli i slikali svi. 

Nastavljamo dalje, mislim da nema ni kilometar te stižemo do kampa, tu je i farma pastrmki, tu je parking i tu je kraj za kola (dalje više nema - što se kola tiče).

Tu smo stali gde se peku pastrmke, pita Sale gde može da natoči vode, kaže čovek (radi tu sa pastrmkama) da nema nigde i da može da kupi vodu u flaši tu kod njega. 

Sale je već neko vreme bio u problemu, jer je poneo samo jedan bidon i bio je pri kraju sa vodom. Rekoh mu da može slobodno da sipa Beušnicu, bez bojazni da će mu nešto biti. Pogledao me je Sale onako rekao bih sumnjičavo (zapravo nama koji smo pored Dunava odrasli, a koji je kanalizacija od pola Evrope, ponašanje tipa sipati reku u flašu i popiti je u najmanju ruku nedopustivo). Rekoh naglas da sam prošli put pio vode iz Beušnice bez ikakvih problema i posledica, rekoh mu: "Nemaš potrebe da plaćaš vodu". 

Na to se nadoveže i čovek i reče da i on svaki dan pije vodu iz reke i da neće imati nikakvih problema ako to učini, i tu su sve dileme da li može da se pije Beušnica završene.

Reče Sale da ima još malo vode taman do gore - sugerisao sam mu da je bolje da sipa vodu iznad farmi pastrmki, mada verovatno ne bi bila greška ni da je natoči tu gde smo sada.

Gde god ima malo dubine, Beušnica je čudesno plava (mada to slike bar ovako iz daljine ne mogu da dočaraju na pravi način)

Kamp i parking za kola ispred

Beušnica tu kod kampa

Nastavljamo dalje.... Odmah tu nakon mesta gde peku pastrmke i gde se može jesti, staza se sužava, i odmah počinje da bude strmo i uzano. 

Nailaze pešaci - borba.

Krenuo sam onako samouvereno, bez da pešaci imaju neku šansu da se prave pametni - po principu da ću da stanem, pa se pešaci sklanjaju sa puta kao da "nevolja" nailazi. I tako ja proterah tu deonicu iz cuga, bez zaustavljanja (prošli put smo ovu deonicu morali da izguramo jer je bilo ozbiljno blato i ozbiljno je klizilo). Kad prođeš taj "klanac" izlaziš na širu stazu, tu stajem da sačekam ostale. A ostali - kako ko, neko je proterao, neko se malo borio sa pešacima, pa je morao da stane i po nekoliko puta.

Svi na okupu, sada kreće možda i najteži deo koji se vozi, tehnički težak deo za vožnju, deonica do Begovog oka. Mikloš i ja smo bili na nekim trekinzima, Sale na nekom recimo MTB, a Mario na gravelu, deonica ispred nas tehnički zahtevna za proterati bicikl, jer je to pešačka staza za planinare. Staza je napravljena tako što je neko u prošlosti slagao kamen po kamen - "popločao" je stazu većim i manjim kamenjem i naravno to je bilo ko zna kada, i to kamenje se i skotrljalo i iskrivilo i poispadalo tu i tamo... Ima tu i manjih i većih, ima tu i originalnih stena i originalnog kamenja koje niko nije morao da postavlja, jer su tu po prirodi... Tu je bilo dosta grbavih deonica, i deonica gde imaš putanju između dva ili više velikih kamenja koja je max. 7-8cm široka, a kamenje veliko i po 15-20cm, i tu imaš samo par centimetara da proteraš "cik-cak", hiruški precizno, inače ako ne uspeš kako treba, ima da ti "poispadaju plombe", da ne kažem - ne daj Bože da se nešto još gore desi sa biciklom. Na ovoj deonici se značajnije penjemo nego do sada, a ovaj deo staze je strmiji od onog makadama gde možeš kolima - koji je stvarno bio sve vreme blag. Dobro de, nije ovde strmo sve vreme, na momente imaš te (kako ih ja zovem) stepenice, gde se popneš desetak metara na nekih petnaest do dvadeset dužinskih metara, pa onda opet zaravni. I tako sad imaš gore/dole. Obzirom da smo tek oko 9:30h krenuli da vozimo iz Bele Crkve, nama sada horde planinara, grupe manje ili veće, porodice čitave i njihovi prijatelji (mislim ne znam ko je tu kome šta), planinari i ostali, sve neke grupe od 5-6-7-10-20 ili više ljudi, bila neka grupa neki klinci bilo ih je jedno 50 možda i više.... Svi oni nama sad svi idu u susret, jer se vraćaju.

Slika sa interneta, gde se vidi kakva je staza i to tamo gde je staza u odličnom stanju (http://www.mojsvetuboji.com/izlet-u-kanjon-reke-nere-u-rumuniji/) 

Nešto baš nisu bili jako voljni da se sklanjaju, em se guramo sa kamenjem (koje baš nije raspoloženo, niti je pravljeno za nas bicikliste), sa druge strane malo se guramo sa pešacima, kojima isto odgovara da idu tu negde van staze i tog kamenja, baš tuda gde bi mi eventualno vozili, jer je tu malo ravnije, tako da radilo je i zvonce i bilo je onako svega, ali u principu glatko smo stigli do kaskade Beušnice i Begovog oka, bez ikakvih incidenata. Sreća pa su ti planinari bili u talasima (prođeš 2-3 grupice, koje su na rastojanju od 8-10 metara), onda kad njih prođeš jedno vreme nema nikoga - voziš slobodno, dok ne naiđe sledeći talas...

Kad smo stigli do kaskade Beušnice, odmah sam rekao: "Ljudi ovo nije ni blizu, onoga kako je bilo prošli put". Ima recimo četvrt vode od prošli put, znači tri-četvrt fali. Ali bez obzira predeli su predivni i priroda ovde nije štedela kad je pravila ove lepote.

Usput nas je rečica "častila" sa lepim prizorima

Kaskada Beušnice - odavde pa narednih jedno 300-400m ide vodopad za vodopadom u kaskadama

Kratko slikanje kaskade, pa nastavljamo do vrela - "Begovo oko" (udaljenog nekih 50-tak metara od kaskade Beušnice). 

Naziv "Begovo oko" je nastao ovako:

Legenda kaže da se sin jednog turskog bega zagledao u lepu rumunsku pastiricu. A zabranjene ljubavi za sobom uvek ostavljaju legende i veličanstvene prizore! Da spreči grešnu ljubav stari beg naredi da se pastirica ubije. Od tuge za svojom voljenom mladi beg je prolio reku suza i isplakao svoje oči.  Od njegovih suza nastade jezero u boji begovih očiju a od mlade pastirice reka Beušnica.

Prilazimo vrelu, tu je i drveni mostić kojim dalje vodi staza prema prema jednoj steni i glavnom vodopadu

A onda se ukazuje vrelo neverovatne boje... FENOMENALNO...

Kad sam bio prošli put (biciklom 2018. godine), padale su neke silne kiše pre našeg dolaska, koje su se cedile kroz zemlju i verovatno i sprale okolnu zemlju u Begovo Oko, pa se ono zamutilo. Da bilo je plavo, ali nekako mutno plavo (da ne kažem pastelno plavo). Treba neko vreme da se ta mutnoća slegne i izčisti.

Begovo Oko - 07.04.2018. plavo ali mutno

Međutim, ovaj vikend je bio idealan, jer najmanje 2 nedelje pre naše vožnje nije palo ni kap kiše, sve je suvo k'o barut, i Begovo Oko je ovaj put savršeno. Sa druge strane, imali smo sreću da je na jedan kraj Begovog Oka sijalo sunce, i to baš na deo koji je možda i najplavlji, pa je tu bila neka nestvarno plava boja - mislim da sa najbujnijom maštom i profi znanjem Photoshop-a takvu boju ne bi mogao da izvedeš. Naime, oko Oka je šuma, i baš kad smo mi stigli nekako se potrefilo da se kroz neku "rupu" u krošnjama prošvercije jedan zrak sunca i da osvetli svu tu divotu. Naravno kreće slikanje: Oka, nas sa Okom i slično, pa sam krenuo malo i oko vrela da slikam iz različitih uglova, i bukvalno ne znam da li je sve potrajalo nekih 10-tak minuta (jedno, drugo, treće slikanje, pa selfi(š), pa još po koja slika, pa smo rešili da idemo dalje), pogledam kad ono gotovo, nema više sunca, vrelo je u senci, pomerilo se sunce i više nije sijalo kroz taj prozor u krošnji. OK, lepo je ono i kad je u senci, plavo je, ali kad sija sunce, ta plava boja dobija neku "plavetnilost" koju ne mogu da opišem rečima...  

Dok sam obilazio oko Oka i slikao, prokomentarisao sam da je boja HIPNOTIŠUĆE PLAVA

Ovde se Begovo Oko izliva i pravi rečicu, koja se nekih 50m niže uliva u Beušnicu

Začudio me je podatak, koji nalazim na više mesta na internetu (najverovatnije jedni prepisuju od drugih...), da je vrelo duboko oko 10m. 

Mislim, voda jeste savršeno čista i prozirna, i imaš utisak da je dubina metar i po do dva (naravno zbog prelamanja svetlosti uvek deluje da je pliće nego što realno jeste), ali 10m stvarno deluje previše.

Nisam se smirio dok na Wikipedia-i nisam pronašao podatak da je maksimalna dubina Oka oko 3.6m i to je mnogo bliže utisku koji sam imao kad sam stajao pored vrela. 

Bilo kako bilo, realno nije mnogo ni bitno koliko je duboko.... 

Jednostavno je predivno... 

I to je najvažnije...

Nisam mogao a da ne stavim sve slike koje sam napravio na Begovom Oku (izvinjavam se zbog toga...).

Sada zapravo ide najgori deo današnje vožnje. To je deo gde sam prošli put prvo morao da nosim bicikl a onda da ga guram uz neprijatnu i grbavu uzbrdicu. Naime, iznad Begovog oka je kosina sa jedne strane i stena sa druge. Stena je možda visoka jedno 7-8m iznad vrela (kad se pređe preko drvenog mostića gde se vrelo izliva i pravi rečicu, staza dalje nastavlja uz stenu), i onako dosta je nezgodna za penjanje (u biciklističkom smislu), mislim za pešaka je OK, treba uzeti u obzir da sam na biciklu sa "škljoc" pedalama, na nogama imam sprinterice sa metalnim kopčama dole (koje veoma klize na kamenju), i sad se tu treba penjati po nekoj steni (po kamenju) i nositi bicikl koji je sa svime što nosim težak jedno 20kg (onako bez da ga merim, prva aproksimacija). Sećam se da sam prošli put dok nisam savladao ovaj "najgori" deo (nošenje i guranje bicikla) se onako baš "lepo" zaduvao. Na sledećoj slici se lepo vidi kako to odjednom postane strmo (a ovo je profil terena sa moje Strava vožnje, i to je zapravo ona lakša varijanta).

Lepo se vidi kol'ko je strmo na profilu nagiba - obeleženo plavom bojom

Međutim, sada je napravljen novi put oko Begovog Oka, penje se gore, zemljani je put u pitanju, i ja ti rešim da idem tuda (mislim treba da idemo gore, pa svako bira ko će, gde će i kuda će). Krenem prvi i kako se put penje postaje sve strmije, ali ide u najmanjoj brzini... Odradim ti ja jedno pola tog najgoreg dela - pedalama. Onda staza vodi između dva drveta, suženje, još je korenje dodano suzilo put, uzano je i duboko za bicikl. Kako prilazim suženju razmišljam da li se izlažem nekom riziku i da tuda proteram ili da siđem i proguram. Shvatam, da je bolje da siđem i proguram bike, da ne udarim pedalom o koren, da izgubim ravnotežu, pa da se skotrljam dole, da ne postane odjednom "Darkovo Oko" od Begovog (tu je veoma strmo do Oka dole). Tako da sam sišao svojevoljno, progurao između ta dva drveta, i onda nastavlja deonica gde se ne može voziti - potpuna katastrofa od puta (tuda ne bi ni MTB mogao da se protera). Tu su kamenje, stenčine, grbavo, tu maltene jedva peške prođeš, a mi guramo bicikl, a nagib ne pomaže, ni najmanje. Što bi rekli: "Jedva smo mi tu i izgurali bicikle gore" - mislim zamalo...

Slikao samo jedno parčence te najgore deonice, kad smo se vraćali

Dobar je fazon kad ideš ovako oko Oka, jer zapravo pedalama pređeš recimo polovinu tog najgoreg dela, pa onda izguraš još ovih 100-150m po grbama i ozbiljnom nagibu, dok ne izađeš na ukrštanje sa nekim drugim putem, tu staza ponovo postaje "pitoma" i skoro normalna, te se uz malo pažnje može voziti.

Izgurah bicikl do staze, i ostali jedan za drugim, i moram da priznam da je ceo taj deo prošao mnogo lakše nego što sam očekivao (prošli put je pored svega još bilo i ozbiljno blato, išli smo težim putem, stena mokra i klizava, ti tu možeš da staviš nogu gde možeš da staviš - ima neke grbe i useke, pa je tu bio potreban jako precizan i fin "rad nogu" da bi se tuda popeo bez problema, naravno još tegliš bicikl...). Deonica kojom smo prošli ovaj put je značajno lakša, ali naravno treba uzeti u obzir činjenicu da ovaj put jer nije bilo blata.

Sve vreme dok se patiš i guraš bike po grbavom terenu, pored tebe su kaskade Beušnice, jedan za drugim, vodopadi, tako da ti definitivno nije dostadno dok se polako penješ.

Evo jedne slikane iz čudnog ugla

Evo još jedne "čudne"...

Ova je slikana kad se savlada ono "najgore"

Sačekao sam da se svi okupimo, da budem siguran da su svi bezbedno savladali ovaj najgori deo "vožnje", i nastavljamo dalje. Staza na koju smo izašli nije idealna, tu je tucanik, recimo u klasi onog gde se moglo kolima, ima tu i korenja, i nagiba, i suženja, i grba, i većih kamenja, ali bez obzira što je tako, da se voziti. Naravno, ima i delova koji su dobri (da ne bude sad da je sve "drvlje i kamenje"). 

Čim nije strmo, staza je sasvim pristojna za vožnju

Beušnica nas i dalje malo-malo pa počasti sa ponekim manjim ili većim vodopadom

Naravno, ima i pešaka koji se vraćaju sa šefa vodopada, srećom nema ih previše, pa sada opet tu malo ima i "guranja" i propuštanja malo mi njih, malo oni nas. 

Vozimo cik-cak, kad odjednom deblo preprečilo put. 

Ovde nema druge nego sići i preneti bike preko debla

Naravno deblo pešacima ne predstavlja nikakvu dramu, ali mi moramo da stanemo i da prenesemo bike preko debla. Nastavljamo dalje. Kad ono još jedno deblo, ali srećom neko je isekao jedno parče od jedno cca. 10cm onako pored staze, tu prolazimo (kroz tu rupu u deblu) bez zaustavljanja i izlazimo na proplanak. 

Proplanak je konstrast prethodnom, sad se vide i vrhovi okolo, malo ti se menja perspektiva, jer više nisi u šumi. 

Kad stigneš na proplanak, sada si blizu glavnom vodopadu. Možda još nekih 200m nakon proplanka i stigao si. Sam proplanak nije veliki (možda jedno 200m), pa ga prolazimo veoma brzo, i ponovo se ulazi u šumu.

Proplanak

Kako smo ušli u šumu nailazimo na ogromno drvo koje je palo i preprečilo stazu (možda to tako ne deluje na slici ali deblo ima najmanje metar u prečniku). Ovo definitivno ne možeš da preskočiš...

Srećom pešaci su tu napravili stazu nekako oko korenja, malo kroz gustiš i šiblje, bilo je malo "hopa-cupa", ali smo nekako prošli.

Veliko deblo preprečilo put

Prošli veliko deblo, kad ono još jedno drvo preprečilo put, ali nije strašno, i to savladali, pa dolazimo do same Beušnice, sada se već vidi vodopad u daljini. Preko Beušnice ima drveni mostić (koji za razliku od prošli put ima napravljen rukohvat (pa sam prelazak više nije toliko "uzbudljiv" kao prošli put).

Pređe se mostićem preko Beušnice i jedno 30-40m nakon toga se nalazi vodopad.

U odnosu na prošli put vodopad je mnogo manji. Prošli put se pola tih nekih stena nije ni videlo od vode koja je prštala, a sad se sve jasno vidi, voda se onako više sliva niz stene, nego što pršti i pada, samo na nekih par momenata liči na vodopad, a ostalo je uglavnom "vodosliv" (bar je ovaj put tako)... 

Ali bez obzira, mahovina, zeleno, voda pršti, beli se, peni se... Jednostavno potpuno netaknuta priroda! Zbog ovog smo realno došli....    

Pita mene Sale: "Da li sme da napuni vodu?"

Rekoh: "Vidi natoči slobodno, ovde nema nikakvih zagađivača, priroda je 100%... Ne možeš da pogrešiš..."

Sale sipa vodu Beušnicu u Bidon

Napio se Sale Beušnice, i naravno nije mu ništa bilo, kao ni meni prošli put... E, to je doživljaj, napiti se reke bez da ti bude nešto... To je neprocenjiv osećaj...

"Vodosliv" Beušnica

...sliv...

...sliv...

Vodopad slikan sa strane

Opet malo iz neobičnog ugla

Vodopad je visok 12m - što može da se vidi tek kad se visina vodopada uporedi sa visinom Maria koji je mnogo bliže vodopadu 

Na svim slikama vodopad deluje da je mnogo manji nego što realno jeste, a to je samo zbog perspektive, jer na svim slikama gde je vodopad u pozadini, mi stojimo na jedno 10-15m od vodopada, pa smo mi u prvom planu baš veliki, a vodopad deluje mali u pozadini. Čisto da se stekne neki osećaj vodopad je visok 12m, to je kao da se voda sliva sa otprilike 5. sprata neke zgrade.

Na prethodnoj slici se vidi prava razmera gde je Mario u pozadini slike mnogo bliži vodopadu od Mikloša koji se slika i koji je u prvom planu (i daleko od vodopada). A postoji još jedan viši deo vodopada (iznad ovog gornjeg dela koji sam obeležio na slici), koji je ovde zaklonjen zbog perspektive i ugla iz kojeg slikam.

Tu smo slikali, napravili malu pauzu, vadim one pitice, kao sad je vreme da ih pojedemo, kad ono hahahaha ima jedno 4 možda 5 komada... Znači "sevnulo" je preko 10 komada (a možda i jače) tamo dok je backup ekipa kupovala onaj mastan burek. Mada nema ni veze, po jednu dve Sale i ja, i bilo je taman, možda realno više nije ni trebalo.

Obavili klopu, rekoh, hajde da se slikamo svi zajedno, ali neverovatno, kako smo stigli do vodopada, nema nigde nikog. Dok smo dolazili, gurali smo se sa pešacima koji su se vraćali, i očigledno su se svi vratili dok smo mi stigli... 

Rekoh: "Nema veze, napravićemo jedan selfi, šta sad, kad nema druge jer nema ko da nas slika...".

Napravili selfi.

Taman razmišljam da je to to, kad ono u daljini se nazire da neko dolazi, malo zatim lepo se vidi da dolazi jedan par. Rekoh: "Hajde da ih sačekamo, to je par minuta, to nam je prilika da nas neko slika, pa ćemo onda krenuti nazad".

Slikaše nas, rekoh: "Hoćete da mi slikamo vas?" 

On viče: "Ne treba." Ona viče "Treba."

Rekoh: "Daj da vas slikam, da vratim uslugu, pa vi posle brišite, ako vam ne treba."

Slikani...

I tako, opraštamo se sa vodoslivom, i krećemo nazad, sad je manje više veći deo puta nizbrdo. Pogled na sat govori da imamo još jedno 3.5h dana, a nama je otprilike trebalo toliko da dođemo do vodopada. 

Rekoh: "Ljudi nemojte da strepite, nazad idemo bez koske - nema stajanja, nema slikanja, nema ničega, samo vozimo, pravimo kratke pauze da se odmorimo ili da se okupimo."

I stvarno tako i bi...

Ponovo preko drvenog mostića

Ponovo nailazimo na deonicu, gde se mora gurati...

Vozimo, spuštamo se... Iskreno, vozili smo brže nego što je trebalo...Vuče te nizbrdica da ideš brže, a teren je grbav, naročito ta deonica od Begovog Oka do farme pastrmki koji je tehnički zahtevan. Uzbrdo je ta deonica zahtevna jer se boriš sa nagibom, moraš da pronađeš idealnu putanju i da pri tom izbegneš pešake, a sad nizbrdo te vuče gravitacija, pa si brz, sad ne mogu da kažem da je teže (realno nije), ne bih rekao ni da je opasnije (mada zbog brzine realno jeste opasnije), nizbrdo imaš mnogo manje vremena da nađeš idealnu putanju. Izbegavaš sve ono kamenje, tu cik-cak, imaš tu neke useke, proreze, gde fali po koji kamen, gde je rupa, gde nije rupa, gde je litica, gde nije litica, gde je ovo, gde je ono... Uzbrdo smo išli 10-12km/h, a sad idemo 30km/h. Ali bez obzira imamo dobar tempo, sve ide nekako glatko, bez problema, dobra stvar je da je sada oko 16h i da su već svi koji su danas hteli da vide Beušnicu - su je videli, i sada nema više pešaka (mislim ima tu i tamo poneko, mislim da smo sreli 2 ili 3 grupice od njih par u povratku), tako da smo ovaj tehnički težak deo u povratku prošli dosta glatko, iz cuga, bez ikakve drame i problema. Stižemo do farme pastrmki, prostrujala mi je kroz glavu ideja da možda jedemo pastrmku imao sam nešto Lei-a, a koliko se sećam od prošli put kad sam jeo pastrmku ovde, nisu nešto bili gadljivi ni na EUR-e. Međutim kako stižemo do mesta gde se jedu pastrmke, ono neka poveća grupa (15+ njih) baš stoji tu gde se poručuje, vidim da upravo poručuju, pomislih: Ako sad poručimo čekaćemo sat i po. Koliko se sećam kad smo tu bili kolima i kad smo jeli pastrmku, bila je stvarno ukusna, pošto je farma odmah pored pa je riba stvarno sveža, ali smo se načekali da je dobijemo. Ideja automatski odbijena u mojoj glavi, bez da sam je stavio na glasanje.

Nastavljamo dalje, sad je onaj dobar makadam, tu vozimo bez problema. I vozimo brže, jer to uslovi puta dozvoljavaju.

U letu pravim još po koju sliku, bez zaustavljanja

Mali je problem što se rupe i ulegnuća ne vide baš najbolje iz daleka, jer su iste boje kao i sam makadam (od istog su materijala), neke su duboke kao pola točka, pa moraš da paziš kuda ideš, ali bez obzira na sve teškoće imamo odličan tempo.

Stižemo do asfalta, kad tamo onaj "naš" što prodaje karte je i dalje tu.

Sad je već kasno, nije još sumrak, ali ko je hteo taj je već prošao... 

Pitam ga: "Dokle radi?"

Kaže on: "Već sam hteo da odem, ali čeka nas da se vratimo, da nas isprati, da bude siguran da je sve prošlo OK:"

Svaka čast pomislih, te se zahvalih puno.

Sad kreće uspon ono što smo se posle sela Potoc spuštali do kraja asfalta. Popeli se gore, bez problema. Realno jedini problem trenutno je činjenica, da nam sad vetar duva u lice (kad smo dolazili imali smo leđni vetar - osetilo se svaki put kad stanemo). Naravno, vetar ne pomaže, nego prilično smeta, ali se trudimo, imamo solidan tempo, vodio sam tu deonicu do magistralnog puta, pa sam malo stisnuo te je tempo bio 25-26km/h, a tu se sve vreme i blago penjemo (90% vremena se penješ do magistralnog puta), baš smo zagrebali, i savladavamo deonicu do magistralnog puta maltene iz cuga (napravio sam jednu pauzu da se okupimo posle jednog iole jačeg uspona). 

Uspon prema selu Potoc

Prošli Potoc

Poslednji pogled na Karpate za danas

Kad smo izašli na magistralini put, sad je put odličan i više nema rupa. Imamo dobar tempo i tu sad ide jedan veći uspon kod mesta Nicolinț. Taj uspon smo Sale i ja odradili onako udarnički, Mikloš i Mario su malo zaostali za nama, ali nema veze, kako smo se popeli, stali smo da sačekamo ekipu da se okupi. Produžili smo zajedno do granice, Rumunska bez ikakvih problema i pitanja, a ovaj "naš" - pasoš OK, pita on: "Jel' imamo onaj sertifikat?"

Rekoh: "Imamo, naravno..."

Reče: "Jel' može da vidi?"

Rekoh: "Može naravno!"

Pronađem ga na telefonu, dodajem mu telefon da pogleda. Mislim ti na telefonu možeš da vidiš da je sertifikat na ekranu, ali se ne vide detalji ukoliko ozbiljno ne zumiraš. Mislim mogao je da piše Pera Marsovac, on to nije mogao da vidi na onaj jedan polu-bačeni pogled na ekran, onako reda radi. 

"Ah, da, imaš sertifikat, sve je u redu!"

Tako da svako je morao da pokaže neki sertifikat, ali se realno niko nije udubio da sagleda da li je to odgovarajući sertifikat. Mislim realno ni nema smisla da se nešto traži sertifikat, jer nit je u Rumuniji niti je kod nas sad neki udar pandemije trenutno, tako da je ovo sve bilo čisto da se ispoštuje neka trenutno ne primerena forma.

Rumunska granica

Čim se uđe u Srbiju, na svega par stotina metara ima restoran "Krajina SSSS". Tu sam jeo kad sam vozio prvi put Đerdap (tura Srbija - Rumunija, 2017. godina). Klopa je bila dobra (doduše, tada sam mogao da pojedem pečenog vola, pa bi mi verovatno sve bilo dobro). 

Rekoh: "Ljudi, ovde je klopa dobra, jedino nam nije baš usput..." 

Originalni plan je bio da jedemo u restoranu koji je na samom jezeru, gde smo parkirali auto, međutim, dok smo se jutros pripremali za vožnju, nije mi baš delovalo da restoran radi. Iskreno, nisam tome pridavao neki značaj, bio sam fokusiran na druge stvari.

Predložih: "Ako ne uspemo da nađemo neki pristojan restoran u Beloj Crkvi, pokupimo se i dođemo ovde na klopu, jer je restoran dobar." 

Realno to nije daleko, nekih 12km od Bele Crkve. Sednemo u kola, dođemo, jedemo, pa posle svako svojim putem.

Tako nekako i bi. Taman smo prošli pomenuti restoran, zvoni mi telefon, javlja se Rade, pita kako napredujemo i konstatuje da restoran pored jezera ne radi (bio je dogovor da tamo zajedno jedemo). Rekoh mu da smo mi upravo ušli u Srbiju, da nam treba jedno pola sata do auta, i još jedno pola sata da se spakujemo, i da oni ako mogu sačekaju, ako ne mogu neka idu, jer smo mi sada ušli u Srbiju, i više nije problem čak i ako nam se nešto dogodi. Rade odlučuje, da nas ne čekaju, OK, rekoh mu da mogu da "pale" kući...

Tu sad nakon sela Kaluđerovo prema Beloj Crkvi, ima još jedan uspon, vozimo, ali smo se malo "razlistali", na nizbrdici ne dodajem ništa pedalama (vozim na gravitaciju), Sale i ja smo išli zajedno, Mikloš je vrlo malo za nama, a Mario je tu dosta zaostao (izgubio sam ga sa retrovizora). Kažem Saletu, da oni nastave, a da ću ja da se vratim, jer ako se sada Mariu nešto desi (probuši gumu ili slično), nećemo znati, jer ga više ne vidim. Okrenem se, i krenem da se vraćam i vidim ga u daljini kako se pojavljuje iz krivine. OK, ova dvojica su otišla, pa ću sa njim da mu pravim društvo.   

Tik pred Belom Crkvom

Stižemo polako i u Belu Crkvu, i tu prolazimo pored dva restorana. Deluju da rade, mada nema ni jedan auto parkiran ispred (ne volim kad je "pustinja" ispred restorana, to obično nije dobar znak). Pomislih ipak nećemo morati do Kaluđerova, ima i ovde restorana koji rade. Da ne omanemo, Mario nazove drugara iz Bele Crkve da pitamo za ova dva restorana i da nam eventualno preporuči najbolji restoran u Beloj Crkvi. Kaže njemu drugar da ova dva restorana zaobiđemo i da se ni ne trudimo (dobro, to je "pustinja" realno već nagovestila), i da idemo u restoran "Klub".

Stižemo do kola, fali nam 3km do 100km, naravno, dodajemo da zaokružimo na 100km (da OK, krivi smo... :) ). 

Presvlačenje, pakovanje, dizanje bicikala na kola (to je sve malo potrajalo). 

Fantastičan "mirror" efekat na Gradskom jezeru

Sedamo u kola i upućujemo se u restoran Klub, koji je jedno 400m prema Beloj Crkvi od mesta gde smo parkirali. Došli, jedva našli parking, ulazimo unutra kad ono - svadba. Restoran je zakupljen, tu je veselje - ne može!

Šta sada da radimo, ona dva su ne preporučena, rekoh: "Društvo, 'ajdmo mi u onu Krajinu, tamo nećemo pogrešiti, a da ne idemo sa dvoje kola, 'ajde Mario pređi kod mene."

Stižemo u resotran, seli, poručili, klopa stvarno bila odlična. Malo smo izduvali, odmorili, dodatno ispričali, pretresli slike i utiske.

Teleća čorba - "vraća" iz mrtvih

Kupus salata

Punjena vešalica sa prelivom od pečuraka

Karađorđeva šnicla

Piletina - mada na prvi pogled ne izgleda tako...

Nakon klope, došli do Mariovog auta, nismo se izljubili, al' zamalo...

Krećemo polako za Novi Sad. 

Stigli negde oko 23:30h u NS.

Jedan, slobodno mogu da kažem savršen dan! 

Savršena priroda. 

Potpuni beg od stvarnosti.

Ono što je možda najmanje očekivano, je detalj da kad uđeš u Rumuniju (mada nije ni sa strane Bele Crkve mnogo drugačije), tu su neka brda koja su braon i siva u ovo doba godine, nema ni neke vegetacije, tu i tamo poneka njiva se zeleni (neka pšenica ili ječam), sve je nekako bezlično, gde god prolaziš predeli su onako ili jalovi ili polu-jalovi, nema ništa, onako ko pustara, i onda prođeš taj Potoc (a naselja su takva da nemaš ni jednu prodavnicu usput - ne daj Bože da hoćeš neku čokoladicu da kupiš - nema šanse), ni travu nemaš gde da paseš, jer je nema, posle tako jedne  kako bih je nazvao "polu-pustinje", dolaziš do jedne rečice i kanjona i onda se sve menja. Tu je sada priroda na 100%, tu su boje, tu je sve zeleno, plavo, cvetići na sve strane, leptiri lepršaju, neverovatna promena, kao da si promenio državu (kao da si otišao 2000km daleko), a samo si se skotrljao sa jednog brda odakle je pogled bio pustara, spustiš se dole i sve se promeni.

Ovo je bila , slobodno mogu da kažem, jedna "RESET" tura.

Do neke sledeće vožnje,

D.