30. Passo dello Stelvio - OSVETA

Tri strane Passo dello Stelvio

Bormio, 30.07 - 02.08.2023.

Tibet Hütte na vrh Stelvio-a

2023 godina...

Leto... 

Italija, slobodno mogu da kažem - još jednom...

Krećemo na letovanje ali pre nego što smo stigli na more, prvo smo otišli u planine gde sam "overio" Colle del Nivolet, koji iako ima francuski naziv je ipak u Italiji. Sam vrh je vrlo blizu Francuske granice (obavezno pročitati priču o ovom predivnom usponu na Alpe: >>> Colle del Nivolet <<< ). 

Letovanje ko letovanje, more-plaža-sunce... 

Vozikam se svaki dan biciklom, kad god uspem da uhvatim (sat-dva) vremena (ili čak i tri sata kad se obezobrazim). Međutim, letujemo na potezu između Ravene i Riminija (prelepo mesto Cervia), teren potpuno ravan, kao da se vozam kući po Bačkoj...

Negde mi tokom tog ritma doručak-plaža-ručak-biciklanje-plaža-večera sine ideja da pogledam kakvo je vreme narednih 7 dana na Passo dello Stelvio. Nemam pojma odakle mi dođe ta ideja. Uspeo sam pre par dana da odradim taj Colle Del Nivolet, koji sam merkao već godinama, realno nije mi trebao još jedan uspon ovog leta. Mada, lepi usponi nikad nisu na odmet, a ovako posebnih uspona realno nikad nije dosta. 

Naime, u nedelju 30.07. smo po planu kretali kući, a na posao idem tek u četvrtak (03.08), tu je postojala jedna "pukotina" od 3 dana, koja je mogla tako lepo da se popuni sa nekim predivnim planinama, čisto da malo "saperem" ovu ravnicu.

Prognoza za Bormio kad sam prvi put bacio pogled je bila sledeća:

• Nedelja 30.07 - lepo i sunčano
• Ponedeljak 31.07 - lepo i sunčano
• Utorak 01.08 - smena oblaka i sunca, ali bez kiše
• Sreda 02.08 - sunce (mada to nije ni mnogo bitno, obzirom da putujemo nazad za Srbiju)

Shodno prognozi, plan je bio da u nedelju dođemo u Bormio, smestimo se i slično. U ponedeljak je trebao da "sevne" Passo dello Stelvio, jer je u ponedeljak trebalo da bude baš lepo vreme. To je trebala da bude "osvetnička" vožnja za prošli put kad su me snašle sve moguće i nemoguće nedaće (kiša, "cigani", sneg, hladnoća, najveći "smrz" u životu i sve ostalo - pročitati: >>> Januarska mećava u avgustu <<< ). Za utorak sam planirao da popnem Passo Gavia (2621mnv ili 2652mnv pišu obe nadmorske visine, ne znaš kojoj verovati). A onda sreda, ono najmanje popularno - povratak kući u svakodnevicu, jer u četvrtak idem na posao.

Međutim, kako se približavalo vreme polaska prema Alpima, tako se naravno vreme na prognozama kvari. Stvarno ne znam što se više iznenađujem, kad je svaki put isto (unapred je uvek super, a onda kao po pravilu kad se približi, ne valja).

Po izmenjenoj prognozi:

• Nedelja je skroz OK
• Ponedeljak pre podne sunčano, popodne oblaci bez kiše
• Utorak je vreme bez veze, neka ozbiljna kiša ceo dan
• Sreda je opet neka smena sunca i oblaka, ali ko što rekoh to zapravo više nije ni bitno

Obzirom da se prognoza promenila, i ja moram da menjam plan:

• Nedelja - kad stignemo u Bormio (što je trebalo biti oko 15h), da se smestimo, pa da sednem na bicikl i izvezem Passo Gavia.
• Ponedeljak - Passo dello Stelvio :)
• Utorak će biti ružno vreme, pa nisam imao neki određeni plan, nešto kolima obilaziti (sad kad smo već tu, a sve je rezervisano i plaćeno unapred u momentu kad je delovalo da je sve idilično što se tiče vremena - pa sad nema nazad).
• U sredu pakovanje, pa kući

Kako se stvari u životu ponekad promene, za tren. Dobro de, nije baš bilo za tren, i nije sad neka važna stvar niti neki problem, ali kao što sam već negde napisao, a rekao Džon Lenon: "Život je ono što nam se dešava dok pravimo planove za život".  

- - - - - - - - - - - - - - -

Nedelja, 30.07.2023. - Passo Gavia

I tako, nedelja jutro, obavili doručak u hotelu, spakovali se i krećemo po planu. Originalno, nedelja je trebala da bude opuštencija. Jedini zadatak je bio stići u Bormio, ali sad se sve promenilo, obzirom da je utorak ispao iz igre za vožnju, moram stići u neko koliko toliko pristojno vreme u Bormio, da bih stigao da izvezem Passo Gavia.

Izlazimo na autoput, kad ono KATASTROFA! Toliku gužvu ne pamtim da sam video. To je put sa po 4 trake u jednom smeru, a sve potpuno pune i zakrčene. Sve se to dešava oko Bolonje, trebalo nam je nekih 2,5h da pređemo 100km, to bi u normalnim uslovima prešli za nekih 45-50 minuta, ovako je trajalo baš dugo. Pa kad smo konačno sišli sa tog pravca prema Milanu, na ono što mi zovemo auto put (sa po 3 trake u jednom smeru), malo se gužva razredila, pa je bilo lakše. Idemo na ruti Cervia - Bolonja - Modena - Verona - Brescia, pa onda polako gore prema Alpima i Bormio-u.

Nekog momenta (jedno 50-tak km pre cilja) silazimo sa magistralnog puta koji je pristojan i kojim se vozi tipa 90-100-110km/h na neki lokalni put, i krećemo da se penjemo na neku planinu. Ovo je proračunao Google Maps i nisam se udubio u putanju, pa počinjem da sumnjam da je Maps negde omanuo (nažalost, ne bi bilo prvi put, čak ni deseti...), ali vozim, jer prema mapi sve deluje OK.

Kad smo sišli sa magistralnog puta, taj manji lokalni put u početku nije izgledao strašno, ali se vrlo brzo suzio na jednu traku. Ta jedna traka dok obilazim bicikliste je recimo još nekako i OK, međutim, kad naiđe motoraš ili još gore auto iz suprotnog smera, bogami je napeto. Vozim, put ide cik-cak, puno krivina i poneka serpentina, uspon je ozbiljan, nagib je ozbiljan, po facama biciklista vidiš gde je baš jako strmo i gde im neka deonica baš ne prija. 

He, he, he - Mortirolo...

Stižemo na vrh kad ono piše - Mortirolo. 

Pomislih u sebi: "Sad su mnoge stvari jasnije..."

Na samom vrhu ima proširenje, da ne kažem parking za kola (vidi se ćošak parkinga na prethodnoj slici), stajem da se malo divimo pogledu, možda da napravimo koju sliku.

Vidikovac - sjajan pogled na okolne planine i vrhove

Jedan od vrhova oko prevoja

Na ovoj slici se može videti koliko je put uzan, jedva za auto

Pogled na drugu stranu

Parkirao sam na kraj parkinga (poslednje mesto), i kako smo izašli da se divimo pogledu, vidimo kako jedan biciklista sedi i cedi dres - propisno se oznojao (bukvalno cedi dres kao da ga je upravo oprao, ali cedi znoj).

Obrati nam se biciklista na našem jeziku sa pitanjem: "Zašto se nismo popeli biciklima gore?"

Sad tu kreće konverzacija, i ispostavlja se da se biciklista zove Miha i da je iz Slovenije. Malo se mi tu zapričasmo sa njim jedno desetak minuta, vamo-tamo... U priči dolazim do saznanja da i on planira da sutra vozi Stelvio.

Rekoh: "Možemo zajedno... Ali nećemo da se popnemo iz Bormio-a na Stelvio i da se vratimo nazad u Bormio, to realno može svako... Neeee, idemo zapravo da ga vozimo, a to znači - popnemo se gore na vrh Passo dello Stelvio, pa se vratimo jedno 3km, do Ubrail Pass-a, tu uđemo u Švajcarsku, spustimo se dole kroz Švajcarsku u dolinu, onda vozimo ponovo do Italije i do mesta Prato, iz kojeg kreće uspon sa druge strane na Passo Dello Stelvio. Popnemo Passo dello Stelvio drugi put ali sa druge strane (sa te strane je i veći uspon, mislim veća visinska razlika, i duže je penjanje i ima više serpentina), tako da je to kao 3 strane Kopa, samo je ovo 3 strane Passo dello Stelvio. Postoji ukupno 3 puta kojim se ti možeš popeti na Stelvio, i treba da prođemo sve tri strane (nema četvrte). Tek tada može da se kaže da smo izvezli Stelvio."

Nastavih: " Na taj način u jednoj vožnji odradimo sve tri strane, sa dve ćemo popeti, sa jedne ćemo se spustiti, i to je to, ne može bolje!"

Miha se složio, može, sve ekstra. Tu smo razmenili telefone, pa mu rekoh: "Dogovorićemo se večeras o detaljima za sutra, kad stignemo u smeštaj i kad se raspakujem..."

Tu se rastajemo i mi nastavljamo dalje prema Bormio. 

Stižemo u smeštaj, kad ono opet "self-check in" koji smo imali prošle godine u Sloveniji, samo je ovog puta bilo malo kompleksnije, ali ovde ipak imaš dodira sa civilizacijom (da ne kažem sa živim ljudima). U Sloveniji smo kad smo sve platili, dobili kompletno uputstvo mail-om i nemaš ni kome da se požališ, a ovaj put sam po dogovoru morao da nazovem vlasnika, koji mi je uživo objašnjavao detalj po detalj (gde da parkiram i na koje mesto, gde da ostavimo bicikle (što mi naravno nismo ispoštovali), pa koji kod da ukuckam da bi mi se otvorila ulazna vrata, pa onda još jedan kod unosiš, da bi ti se otvorio pretinac (skoro kao poštanski fah...) u kojem je ključ od tvoje sobe, pa gde ti je soba itd... Bio je krajnje ljubazan. Ovo je kao u igrici kad prvo tražiš ključ pa onda po celoj tabli tražiš vrata iza kojih je novi ključ i tako dok na kraju ne uđeš na vrata gde prelaziš na sledeći nivo.

Prvo uneseš broj da bi ušao u objekat, pa unutra još jednom uneseš (drugi) broj da bi ti se otvorio pretinac sa ključevima

Pretpostavljam da je svima jasno da smo bili u sobi br.15 😁😁😁

"Prešli igricu" - uspešno. Ušli u sobu.

Parkirali, ušli u sobu, odneo stvari u smeštaj, raspakovali se, pa krećem da se presvlačim. 

Smeštaj je fenomenalan i ogroman. Po principu dupleksa.

Moj sledeći izazov je Passo Gavia. Mi smo stigli negde posle 17h, pa dok smo "prešli igricu", pa odneo sve stvari gore na drugi sprat, pa bicikle... Potrajalo je to malo.

Sve u svemu, baš žurim jer znam na šta sam se namerio, i znam da će biti napeto da se vratim po danu. Krećem sa vožnjom negde oko 17:40h.

Imam nekih skoro 30km do prevoja, i oko 1500 visinaca da popnem (krećem sa nekih ~1100mnv, a treba da se popnem na ~2600mnv). Prvi deo je maltene ravan (mislim, penjuckaš se ti sve vreme, samo je nagib 1-2%), a onda jednog momenta krenu serpentine, i tu je do kraja onda pravo penjanje i tu nagib ne prašta.

Tu sad imam problem, mislim nije problem ali i nije da nije. Sa jedne strane sam u cajtnotu vremenskom jer treba se popeti na 2600m i treba požuriti da me ne uhvati mrak, a sa druge strane ne bi bilo dobro da se potrošim, jer ujutro treba da vozim Passo dello Stelvio koji je sam po sebi izazov a planiram da ga popnem 2 puta - kanda mi nije bilo dobro kad sam ovo sve smišljao (ali o razlozima malo kasnije).

Nije mi realno neki problem (obožavam da se penjem na planine biciklom), a u poslednjih nedelju dana sam se vozikao to pored mora - sve ravno, nadvožnjak preko autoputa je bio najveće "brdo" koje sam savladao. Tako da sam odmoran i fit, ali sa druge strane kako računam ako sve bude išlo glatko (i ako sve prođe kako sam planirao) stižem po planu u smeštaj u neki bukvalno prvi sumrak. 

Ne daj Bože da imam neki problem, guma da se desi ili slično, sigurno ću spuštati Gavia-u po mraku (što bih po svaku cenu da izbegnem).

Ispred smeštaja, put na koji treba da se uključim na desno, a ovo je pogled na levo

Ovako izgleda pogled na desno, ne znaš gde je lepši pogled

Pogled na masiv ispred mene u najmanju ruku obećava

Kružni tok na samom ulasku u Bormio

Stižem na raskrsnicu: levo - Passo Delo Stelvio, desno - Passo Gavia... Kakav izbor, a kod nas je npr. levo Veternik, desno Rumenka, kakav kontrast, a od penjanja nadvožnjak preko pruge za Suboticu (vauuu)...

Gavia Pass je otvoren - SJAJNO

Uspon na Gavia-u je šta ja znam, "onako", ne mogu da kažem da je težak, sa jedne strane, taman je, ne mogu da kažem ni da je lak. Od momenta kad zategne i kad krenu serpentine, sve vreme se nagib mota tu u rasponu od 8% (retko, samo na momente) - 9 - 10 - 11 - 12%, al' nekako ide, stvarno nije sporno. Veći problem mi je temperatura, jer kako vozim temperatura polako pada, prvo jer se penjem pa je logično da pada, a i sunce polako seda za brda pa i po tom osnovu pada temperatura, a i penjem se na nekih tričavih 2600m+ gde je realno sveže i kad je toplo, a ne sad u ovim okolnostima.

Na putu prema Gavia prevoju, nakon Bormio-a, se prolazi kroz 4 sela, u centru nekih sela je kaldrma (ne prija nikako), ali srećom sela nisu velika, pa ni kaldrme nema puno, onako po 500-600m.

Kaldrma par puta, ali da se preživeti

Kaldrma je realno u odličnom stanju, pa nije problem da se vozi sa drumašem preko nje

U pozadini se ukazuju prelepe planine

Jedno vreme (do prvih serpentina) vozim uz rečicu, brz i divlji planinski potok (kasnije sam ukapirao da je ovo tečni glečer - ovo pored mene teče otopljeni sneg i led koji je pre ko zna koliko hiljada godina napadao, pa je sad silom prilike rešio da se otopi)

Vozim prema poslednjem selu a "na nišanu" imam vrh "Punta San Matteo" sa svojih 3678mnv 

Ulazim u poslednje selo (Santa Caterina), a onda sledi ono glavno

Na tunelu piše Passo Gavia 2621mnv (zapamtiti ovaj podatak!), lepo piše da ima još 13,25km i 883m da se čovek popne uvis

Selo Santa Caterina - tipična alpska kuća, terase sve u cveću, a fasada iscrtana - sjajno

Tu posle ove tipične alpske kuće je i prva serpentina i tu kreće onaj pravi uspon, čisto da ne bude zabune, do ove kuće od smeštaja sam prešao tačno 16km, i popeo sam se 626m, to mu dođe nekih 3.9% u proseku (bilo je tu ravnijih delova, ali i 10% nagiba na nekim kraćim deonicama, tako da je zagrevanje uspelo, sad može da krene ono glavno).  

Pogled na selo nakon prve serpentine

Sunce još relativno visoko, mada nema opuštanja

Delovi uspona su presvučeni novim asfaltom, a evo ima i delova koji baš i nisu - mada to na usponu uopšte ne smeta

Od prve serpentine pa do vrha prevoja ima nekih 13km, i taj deo uspona je ozbiljan (da ne kažem pravi). Trudim se da se potrošim previše, ali nije to tako lako naročito kad je nagib 10% i više. Sa druge strane ne pravim pauze, od početka vožnje stao sam ukupno jednom da slikam, i još jednom na 5 sekundi, samo da obučem prsluk.

Pravi pokazatelj koliko sam kasno krenuo je detalj da nisam sreo ni jednog biciklistu koji se penje prema prevoju, samo dvojicu koji su se spuštali "svetlosnom brzinom" i projurila pored mene tu u poslednjem selu pred uspon i nikog do vrha?!? Očigledno su za razliku od mene krenuli na vreme. Prošlo je još jedno 2-3 automobila takođe iz suprotnog smera i to je to. Prosto neverovatno, čovek ne bi pomislio da je u jednoj od najpoznatijih i najposećenijih regija kad je alpski biciklizam u pitanju...

Ali to meni ne smeta, imam svoj cilj, i za sada mi dobro ide.

Na sve strane se ukazuju predivni pejzaži, scene, slobodno mogu da kažem razglednice. Slikam sve "u letu" (dok vozim), stajem na poslednjoj serpentini tu posle sela da "uhvatim" pravu scenu.

Ova slika nije slikana iz pokreta, jednostavno je prelepo da bih to propustio da slikam, pa sam stao da ne promašim

Jedan od nekoliko vodopada

Usput sam prošao pored 3-4 manja vodopada, ali sam na susednoj planini video ozbiljne vodopade, to se tope snegovi i glečeri gore, pa se preko planine survaju u dolinu gde nastaje reka (pored koje sam vozio)

Još 4,5km do Planinarskog doma Bonetta koji se nalazi na samom prevoju

Prizori su neverovatni, naravno ugao sunca pomaže da prizori budu još upečatljiviji

Ovde je spomenik mnogim poginulim borcima u prvom svetskom ratu na Gavia prevoju

Spomenik je podigao otac od poginulog vojnika Aroldo Berni 1927 godine.

Na prethodnoj slici se pored spomenika (koji je već u senci) vidi glečer (zapravo ono što je ostalo od njega, koji se polako topi i pravi rečicu koja mi je pravila društvo tamo s početka uspona. Kako se penjem, prvo čujem zvuk vodopada, pa se taj huk sve više pojačava i pojačava, i onda ga ugledaš. Na toj susednoj planini je bilo nekoliko "tečnih glečera" koji su pravili spektakularne vodopade.

Čovek bi rekao nedođija "par excellence" kad ono crkvica - ničim izazvana

Crkva se zove "Chiesetta Alpina al Passo Gavia", što mu u prevodu dođe "alpska crkva na Passo Gavia". Obzirom da je spomenik poginulim odmah tu preko puta, pretpostavljam da je to povezano, ko bi normalan ovde dolazio na službu?!?

Bilo kako bilo, tu malo pre spomenika, nagib se konačno predaje, pa uspon malo zaravni i nije više uopšte strašno.

Planinarski dom "Arnoldo Berni"

Pred sam prevoj ima i lepo jezero

One kuće u daljini, na kraj jezera predstavljaju kraj uspona

Stižem na vrh u 20:05h. Imam utisak da se nisam "jako potrošio", ali pravo stanje ću videti tek sutra ujutro (naročito kad budem išao niz stepenice). Stajem da slikam tablu sa prevojem. Kako sam stao i slikao, potkači me ponovo ledeni vetar (kao da je preko onog glečera upravo prešao i posisao svu hladnoću iz njega), pa pomislih da ne bi bilo loše da navučem rukave i nogavice - ipak je samo 8°C napolju i sada sledi spust. Rukavi nisu problem, ali za nogavice je potrebno da negde sedneš ili da se bar nasloniš da bi ih navukao, pa odlučujem da uskočim u Planinarski dom, na navučem nogavice i da kupim magnet (kao i svaki put kad osvojim neki vrh).

Passo Gavia kaže 2652mnv

U svim ovim Alpima u severnoj Italiji po kojima se motam godinama, na vrhovima obično pišu dva broja. Nisam nikad ukapirao u čemu je štos. Pretpostavljam da je ovde 2652mnv visina koja je važila dok na scenu nisu stupili moderni uređaji koji su to preciznije izmerili - u slučaju Passo Gavia 2621mnv, ne znam, nisam pametan. Naravno, nisam odoleo, pa sam u planinarskom domu pitao koja je visina tačna, kažu uzmi koja ti više odgovara... 

OK, lepše je reći da si se popeo na 2652m, ali realno nisi, i Garmin pokazuje visinu ~2621m. 

Planinarski dom - Bonetta

Ušao unutra, deluje simpatično, zapravo ima svega, i hrane i pića, i suvenira i magneta i biciklističkih dresova i planinarske opreme, nema šta nema. 

Ovo je samo prva prostorija, ima i druga, bogami i treća, a četvrta je kuhinja (tamo naravno ne može da se uđe, ali ima šalter gde preuzimaju hranu, pa se kroz njega vidi sve unutra)

Bacim pogled na magnete, kad magneti 8EUR (i to oni jeftiniji), kao da su ih od zlata pravili. Šta je tu je, uzeh magnet.

Dok sam birao magnet, razmišljam da bih mogao da popijem jednu kolu, čisto da malo nadoknadim šećera, pa uzeh uz magnet i jednu kolu, da mogu na miru da navučem nogavice, da mi niko ne prigovara.

Sedam za sto, a za susednim stolom sedi neki biciklista i čeka da mu stigne klopa. Usput sve vreme čavrlja sa ženom koja je tu služi i za šankom i u kuhinji, malo ovde, malo onde... 

Vidi se da je domaći (ne mislim iz Italije), nego je domaći ovde u Planinarskom domu. Posle nekog vremena sam stekao utisak da mu je žena koja tu radi mama. Donosi mu sendvič na tri sprata, delovalo je da je sendvič napravljen samo za njega (i da niko drugi takav sendvič ne može da dobije niti da poruči).

Tu sam malo popričao s njim, i sve počinje da se slaže, on je iz mesta u koje se spustiš sa druge strane Gavia-e (kad bih nastavio dalje stigao bih u njegovo mesto). To mu dođe slično kao kad se popnem na Iriški Venac i "otresem" jednu pitu sa jabukama gore u prodavnici, tako se i on popne se na svoj Gavia "Venac" i "otrese" mega-giga-ultra-turbo sendvič. 

Uz razgovor sam navukao rukave i nogavice, pa sam popio i kolu, mislim, realno sam ušao i malo da se ugrejem, pored svih drugih razloga, ovaj mi je bio možda i najvažniji (ili možda je imao samo najjaču emociju, tu dok sam slikao napolju i dok sam se hladio).

Zapravo, do kraja sam na sebe obukao sve što sam poneo (do gore sam se popeo u kratkom (letnjem) dresu), jedino sam usput navukao prsluk, i to kad sam izbio tu na čistinu na taj recimo plato, pa mi se "drug" ledeni vetar pridružio, poprilično nenajavljeno.

Krećem nazad oko 20:25, jedno 15-16 minuta od momenta kad sam stigao. Preračunavao sam koliko imam do smeštaja, kojom ću prosečnom brzinom da se spustim, pa sam došao do zaključka da imam jedno 10-tak minuta fore, koje sam iskoristio da se malo ugrejem, obučem, unesem koju kaloriju i prebacim koju reč sa Italijanom.

Krećem nazad

Spuštam se, jedna reč može da opiše sve moje emocije: HLADNO

Najniža temperatura koju sam video na Garminu je 8.5°C, i duva ledeni vetar, koji seče "do kosti" i koji mi zadaje više probema nego sama temperatura. Dobra stvar u celoj priči je kako se spuštaš, tako temperatura polako raste, a i čim sam malo zašao u zavetrinu među brda i ušao u šumu, vetar više nije problem. 

Kad sam stigao do onih sela tu pred Bormio, na nekom od bilborda koji pokazuju trenutnu temperaturu je pisalo 14°C. Tih 14°C je brate bilo k'o za kupanje naspram onih 8°C sa ledenim vetrom, pa je tu već bilo skroz dobro.  

Isti pogled, samo sat i 15 minuta kasnije

Deo puta gde su presvukli asfalt

I deo gde nisu. Sunce samo što nije zašlo

Na ulasku u selo Sant Antonio, sunce je već zašlo za horizont u 20:40h

Stižem u smeštaj oko 21:10h, baš kako sam i računao, skoro je potpuni mrak, ali su poslednja tri sela praktično spojena i ima ulična rasveta, pa nije bilo kritično.

Kad kreneš da se spuštaš, put je uzan i krivudav, pa tu ne možeš da voziš brzo (jer je većina krivina takva da ne vidiš da li neko nailazi ili ne, pa moraš baš oprezno), naravno ima i velika deonica sa serpentinama, tu tek ne možeš da "divljaš", nego polako kroz svaku serpentinu, i tak kad se dokopaš prvog sela, tek tada možeš da ubrzaš, i tu sam naravno i ubrzao. Realno mogao sam da stignem jedno 15 minuta ranije, ali bi to i dalje bio neki sumrak.

Šta reći, bilo je sjajno. Nažalost, malo sam osećao noge, jer sam morao malo da stisnem da bih stigao na vreme, jer sam jednog momenta ukapirao da će baš da me uhvati mrak, i onda sam morao malo da dam gas da bi dobio na vremenu.

Kad sve uzmem u obzir ovo je prošlo bolje nego što sam očekivao, odradio sam što sam planirao.

Presvlačenje.

Tuširanje.

Čuo sam se sa Mihom, napravili smo dogovor za ujutro. Oni su rekli da bi bilo bolje da krenemo oko 10h, jer će gore biti hladno. Rekoh: "Upravo sam se upoznao sa hladnoćom na Gavia-i..."

Pa smo dogovorili da se nađemo ispred njihovog hotela u 10h. Vozićemo kao trojac, Miha, Mihina žena i ja. Što veće društvo to bolje! 

Iskreno da sam bio sam, krenuo bih oko 9h, jer je trebalo 2x popeti Stelvio i 2x se spustiti. Trajalo je to prošli put jedno 4h uzbrdo i 1h spust (plus minus jedno pola sata, davno beše).  

Rekoh, 10h je OK, već sam sad spuštao Gavia-u po mraku, pa mogu i Stelvio (ako bude koji poslednji kilometar po praku preživeću). Do izvesne mere mi je odgovarao plan krenemo u 10h jer sam trebao ujutro da odem do prodavnice (otvara se u 8h), pa da doručkujem i spremim se za vožnju, taman neće biti napeto.

Večera.

Spavanje...

💤

 

Ponedeljak, 31.07.2023. - !!! OSVETA - KONAČNO !!!

Ustajem na vreme...

Osećam noge, ipak sam juče forsirao više nego što je trebalo i što sam planirao. 

Ali šta je, tu je. 

Novi izazov je danas na meniju, ko mi je kriv, sam sam tako isplanirao.

E sad, moram da objasnim zašto OSVETA... 

Naime pre 6 godina (2017.) sam penjao Stelvio iz mesta Prato, i tada su mi vremenske prilike dale dodatni izazov, koji niti sam očekivao, niti sam želeo, niti mi je realno trebao (sve ima u priči:  >>> Januarska mećava u avgustu <<< ). Naravno, ko te pita... Tako sam preziveo i kišu (mokar do kosti, padalo je kako to samo ume da pada na planinama), zatim je postajalo sve hladnije, pa je padala zamrznuta kiša, da bi do kraja doživeo takvu mećavu, kao da sam na skijanju, a ne na biciklu u letnjem dresu tog 11.08.2017. 

Taj sneg me je omeo da odradim par stvari na samom vrhu koje sam unapred planirao, pa sam negde sebi obećao da ću ako se ikad ukaže prilika (tj. poklope zvezde), doći ovamo i u inat svim nedaćama koje su me prošli put snašle popeti Stelvio, slikati se sa tablom koju su mi sklonili bukvalno ispred nosa gledao sam kako je odnose nemoćan da bilo šta promenim (jer sam bio udaljen jedno 50m), otići do Tibet Hütte i odatle sa terase slikati dolinu sa serpentinama jer je odatle najbolji pogled i ugao za slikanje serpentina itd... Godinama sam se unazad šalio kad god sam pričao o Stelvio-u i snegu u avgustu, kako mi je "ostao dužan par stvari"... I evo mene, pokušaj #2, sa idejom da ispravim sve od prošli put. Rešio sam da ovaj put podignem letvicu na viši nivo, pa da provezem biciklom sva tri moguća puta kojim se može doći na Stelvio.

Obzirom da ni na vidiku u našem mestašcu gde smo bili smešteni (prvo selo južno od Bormio-a Piazza - Capitania) nije bilo nikakve prodavnice, trebalo je prvo da napunim frižider da Mira i Nikola ne bi neplanirano postili dok se ja svetim Stelvio-u.

Stoga je plan bio da ujutro prvo obavimo prodavnicu, pa da mirne duše napadnem taj strašni Stelvio. Sedamo u kola, odlazimo u prodavnicu u centru Bormio-a (uspeo sam da pronađem market koji ima lep i besplatan parking u najstrašnijem centru Bormio). Obavili prodavnicu, nakupovah kao da ćeo da ostanemo 10 dana, ali nije bitno, doručkujem, pa šaljem Mihi poruku da što se mene tiče možemo i u 9:30h da krenemo. Odgovara on bolje da bude 9:45h.

Važi, krećem, ali 4-5 minuta kasnije nego što sam trebao, pa šaljem Mihi SMS da kasnim 5 minuta.

Pogled na iste planine kao juče, dansa ima tu i tamo nekih oblaka, ali nisu preteći

OK odgovara Miha. 

Par minuta nakon što sam krenuo Garmin mi ispisuje "Performance condition = -3". Znači ona Gavia mi definitivno nije juče trebala, i Garmin "vidi" da sam u minusu....

Stižem negde oko 9:50h, kasnim jedno 4-5 minuta, Miha me strpljivo čeka ispred hotela. 

Stižem kad ono samo ON, nema NJE (tada još nisam znao da mu se žena zove Tina).

Pitam: "Gde ti je žena?"

Kaže Miha: "Ona je malo sporija, pa je krenula pre jedno 20 minuta. Stići ćemo mi nju..."

Rekoh: "Dobro... Važi..."

Krećemo!

Bukvalno od hotela gde sam se sreo sa Mihom kreće uspon. Naravno odmah zategne na jedno 7-8%, čisto da se ne opustiš, niti iznenadiš.

Naravno, biciklisti na sve strane, stižemo neku grupicu

Ovde je dovoljno samo da uživaš u predelima, biciklizam dođe kao bonus

Tabla koja kaže da je Stevio (i Umbrail) Pass otvoren - ovaj put nadam se bez snega

Prvi tunel

Bacih pogled na puls, kad ono puls "zakucao" na 170 😟, malo je Miha dao gas, a ja ga pratim u stopu. Nemam problema sa nogama, ali mi je puls visok, a nismo kilometar i po prešli, možda dva. Razmišljam, verovatno neću uspeti sa pulsom od 170 i više da izvezem 2x Stelvio, jednostavno nije pametno. Tu malo popustim, svučem puls ispod 160, naravno morao sam malo da usporim. Miha je pokušavao da me ispoštuje, pa je i on usporavao, ali je onda nekog momenta uvideo da ima bolji tempo od mene, pa je dao gas i vrlo brzo mi je nestao "sa radara".

U nekoj priči kad smo kretali, spomene on Strava segmente, brzina, proseke ... 

Rekoh mu: "Vidi druže, došao sam ovde ne da vozim sprint trku, nego ovde vozim maraton. Treba mi dva puta da popnemo Stelvio, to se ne vozi tako što odmah daš gas do daske..." 

I realno je jeste tako, ja sam malo teži nego što bi trebalo, a on ima građu pravog bicikliste.

Tako je Miha otišao, a ja sad ulazim u neki svoj ritam pošto više ne moram da pratim njegov tempo (a on je u Lauda klasi - svako ko poznaje Laudu, zna o čemu pričam - jedno klasu iznad mene po performansama).

Polako doziram ritam, pratim vate na nogama i pratim puls, što bi rekli držim sve kazaljke u zelenom. Poenta je da ne zakucavam u crveno previše, jer jednostavno nema potrebe, današnji dan je planiran za dva ozbiljna penjanja, i da li sam 1000-ti ili 1200-i na usponu, stvarno mi nema razlike. 

Surovost okolnih planina je na zavidnom nivou

Uspon iz Bormia bi mogao da sepodeli na nekoliko delova:

1. Prvi deo kad se krene iz Bormio ima jedno 6-7 serpentina i jedan tunel - takoreći zagrevanje
2. Onda dolazi deo gde nema serpentina, nego ideš kosinom planine, tu se prolazi kroz jedno 5 tunela
3. Kada prođeš deonicu sa tunelima, nailaziš kao na zid isped tebe, i tu ima 14 serpentina kojima cik-cak popneš uz taj zid (za električare - podseća na znak za uzemljenje kad ga crtaš iz jednog poteza). Pre samog početka dela sa serpentinama, kad izađeš iz poslednjeg tunela, taj deo do početka serpentina je najstrmije, a onda kad krenu serpentine, onda je OK tipa ~10% (8% - 9% - 10% - 11%). Nije tako strašno. Popneš se uz taj zid, sve  vreme dok se penješ uz zid sa leve strane zida je reka koja teče padinom koja je pod nagibom od 60-70°, to mu dođe skoro kao vertikalna reka.
4. Posle ovog zida nailazi deonica gde je skoro ravno tipa 2-3%, liči na visoravan. Ova blaga deonica je dugačka nekih 2km (možda 3).
5. Poslednja deonica kreće kad na kraju tog ravnog dela kreću serpentine tu se odvajaš prema Umbrail Pass-u, i iz daleka već vidiš kućice gde je cilj (Passo dello Stelvio). Ovde nagib stisne na preko 10%. Tu ide serpentina po serpentina i savlada se i taj poslednji strmi deo. 

Nisam žurio, išao sam polako, treba ovo popeti još jednom sa druge strane. Naravno, dok vozim slikam na sve strane... (jao vama koji čitate... :) )

Naravno svaka serpentina je označena, ima lep crtež i ima trenutna nadmorska visina

Tuneli su uzani, pravljeni su u nekim drugim vremenima kad se nije očekivao saobraćaj kakav je danas. Stoga su postavljeni semafori gde je to neophodno

Ovde se iza tunela u centru slike može videti taj "zid" gde su serpentine kao znak za uzemljenje

Serpentine na Google Maps - uzemljenje!

Odavde sam došao

Čim sam krenuo da se penjem još temo negde kod Bormio-a, Garmin je poblesavio što se tiče preostalog penjanja i preostalog nagiba - nešto se tu u njegovoj "glavi" izgleda kratko spojilo

Garmin se čudno ponaša, nije u mogućnosti da izračuna stvari koje inače radi bez problema, a lepo sam mu ubacio rutu, i taj deo sa navigacijom je radio odlično.

Dolina iz koje sam došao, deonica koja ide ivicom planine

Imam još da se popnem tričavih 10.859.116.544m - ma sitnica, a preostali nagib na toj deonici je 248% - šta reći... maaaalo se zbunio...

Zid - mada to na slici ne deluje strmo zbog širokougaonog objektiva i ugla slikanja, jeste strmo i jeste kao zid

Vertikalna reka - ovako je slično na većini visokih planina gde se tope snegovi (npr. Transfagarasan - Cascada Balea i često u Alpima kojekude usput viđam ove prizore) 

Liči kao da pustiš ozbiljan vodotok preko velikih prirodnih stepenica

Kako se polako penjem uz "uzemljenje" tako je sve više serpentina ispod mene i pogled je sve bolji

Naravno, na sve strane su biciklisti, kao da gore dele nešto džabe 😀

Garmin i dalje brlja, nema nameru da se upristoji i da radi normalno

Što duže vozim, ostaje mi više da se popnem (?!?), bar ako se Garmin pita: 460.469.231.731.687.303.715.884m mi je ostalo da se penjem sa prosečnim nagibom od 255%

Kad se broj metara koje treba da popnem po Garminu (460469231731687303715884m) preračuna, ispada da treba da se penjem nekih 48.671.636,2 svetlosnh godina (za neupućene, svetlosna godina je mera za dužinu, a ne za vreme). Da, da znam... sve su to samo sad neki brojevi na papiru, ali čisto da bih dočarao kolika je to razdaljina npr. naša galaksija (Mlečni put sa svojih tričavih 100 milijardi zvezda) je prečnika nekih 105.700 svetlosnih godina, stoga ispada da treba da se penjem nekih 460,5 širina naše galaksije. Dobro, prihvatam izazov, jedino nisam siguran da li će mi baterija na Garminu izdržati celu tu vožnju... Možda ne bi bilo loše da ipak ponesem neki power bank, onako za svaki slučaj... 

Što se tiče 255%, i to me je malo zaintrigiralo, koliko je to zapravo. Pa to možda i nije nerealno (mislim jeste za bicikl, ali ovako u praksi možda i može uz neku litisu da se izvede. Naime, 255% je zapravo 255m se popneš na dužinskih 100m. Ako bi se popeo 100m na 100m dužinskih, tada bi ugao bio 45°, 255m predstavlja ugao od 68,59° - skoro pa litica (potpuno vertikano je - 90°). 

Srećom po mene, znam sve parametre koji su mi neophodni za današnju vožnju pa mi Garmin skoro ni ne treba, što se tiče procena i brojeva.

Pokušavam da slikam te serpentine, ali nije lako - ovde bi dron bio prava stvar

Na ovoj slici se vidi 12 redova puta

Jedna sa širokougaonim objektivom

Još 15 serpentina do vrha

Ovde se vidi kako samo iz planine samo odjednom izviru potoci i priključuju se reci koja je tu ispod puta

A onda nešto sasvim drugačije

Kako se popneš uz zid, odjednom ravnica, tempo odmah ide preko 20km/h. Naravno, moglo bi i brže, ali doziram jer je ovo tek prvo penjanje na Stelvio, a drugo je duže i više, tako da treba čuvati snagu. 

Krajolik se u momentu promenio, kao da si promenio državu

Opet neki spomenik, opet neki poginuli, opet žestoke borbe za ove prevoje i planine

Još 11 serpentina i ~300m uvis

Tu kod ovih kuća je raskrsnica, desno se ide na Stelvio, levo je Passo Umbrail

Sad kad vidim raskrsnicu, znam da ima još samo jedna deonica do vrha i stigao sam. Plan je da kad se popnem na vrh (tačnije prevoj), a to je nešto malo više od 3km, se vratim nazad do ove raskrsnice (Umbrail Pass), da uđem u Švajcarsku i da se spustim dole. Iz Švajcarske se ponovo ulazi u Italiju gde se vozi do mesta Prato, odakle kreće uspon na prevoj ali sa druge strane. 

Još 8 serpentina i jedno 220m uvis

Na nekoliko mesta sede i slikaju, pa posle možeš u "sitnu" materijalnu nadoknadu da dobiješ sliku. Inače još jedna serpentina i nekih 70m uvis

Ovako izgleda slika na sajtu, slikaju te oni jedno 5-6-7 puta, pa možeš da biraš. Ako hoćeš punu rezoluciju platiš 10EUR i to je to

Za one sa jeftinijim ulaznicama - na ovoj tabli piše Passo dello Stelvio, 2758 s.l.m. (a to mu dođe nadmorske visine ili ti nmv)

Poslednja, sad još pravac prema prevoju!!!!!! (i 60m uvis)

Ima ovde svega i prodavnica, i hotela, i restorana itd...

Prvi nivo parkinga - naravno potpuno popunjen

Stigao na vrh - tabla prisutna, "osveta" se polako isplaćuje - jedna stvar čekirana na listi 

Uspeo sam nekako da se uguram da se slikam pored table, bila je baš gužva. Dok sam se slikao, malo je to sve trajalo dok uspeš da dođeš na red, Miha mi mahne, da mi da do znanja da su oni tu seli u restoran koji se nalazi na 10m naspram table gde pokušavam da se slikam. Sedeli su na samom ćošku restorana i čekali me, sjajno!

Dolazim do njih, ostavljam bicikl, pita Miha: "Hoćeš kolu?"

Odgovorih: "Hoću, naravno!"

Tibet Hütte slikan sa prevoja (on je jedno 25m viši)

Pogled na masiv plamnine Otler (3905mnv)

Tina, Miha i ja

Prvo što sam uradio, čestitao sam Tini i Mihi na penjanju. 

BRAVO Tina i BRAVO Miha! Svaka čast!!!

Jedini detalj koji treba da se uzme u obzir je da ovo realno nije ni pola penjanja, kao ni četvrtina dužine današnje vožnje, pa sam se zato čuvao, za kasnije. To mu dođe kao kad čuvaš pare za crne dane, e pa danas će ti "crni dani" sigurno doći tamo kasnije, pa je zato bilo neophodno voziti pametno.

Malo da dočaram atmosferu na vrhu

Na sve strane biciklisti i motoraši, naravno ne fali ni onih sa besnim kolima, koji bi da malo izdivljaju po serpentinama... I naravno, sve je poprilično protočno, dolaze, odlaze, sednu popiju jedno piće eventualno nešto pojedu na brzaka, pa nastavljaju dalje.

Trojac na vrhu

Još jedna "osvetnička" stvar prekrižena na listi, šuškavac obučen spremamo se za spust

Popili po kolu, napravili par zajedničkih slika, pa planiramo da krenemo.

Tina reče njoj je dosta, neće dalje sa nama. Rekoh: "Hajde sa nama..."

Tine reče da je slabo vozila u poslednjem periodu, pa je njoj ovo jednom i više nego što je planirala. 

Rekoh: "Dobro, vidi OK, SUPER i ovo jednom je SVAKA ČAST!"

Krećemo, spust 3km do raskrsnice.

Umbrail Pass, ispred nas je Švajcarska

Još jedan u nizu samoprozvanih fotografa

Na raskrsnici se opraštamo od Tine, ona nastavlja levo prema Bormio-u, a mi skrećemo desno i ulazimo u Švajcarsku. Interesantno je da nema nikoga na graničnom prelazu, iako je radni dan, tako da sam pasoš nosio "za džabe" ceo dan, realno, mogao sam da prođem bez njega.

Interesantno je da 2015 godine kad sam iz Italije ulazio u Švajcarsku, nekoliko puta, tada vikendom prelaz ne radi, a radnim danom radi regularno, kao svaki prelaz. Ovaj im je kanda previsoko da bi sad tu neko radio... :) Mada i sezona traje jedva 6 meseci... Ostalo je zavejano...

Na ova tri jarbola u normalnim uslovima stoje zastave Italije, Austrije i Švajcarske

Spust je unajmanju ruku fenomenalan. strmo je, i mora jako da se koči, i to sa obe ruke.

Bajkoviti predeli Švajcarske

Ove se vidi 6 puteva, opet je kosina velika, pa se ređaju serpentine

Spustili smo se dole u selo Santa Maria Val Müstair. Tu stajemo ispred neke prodavnice, rešen sam da uzmem neki suvenir, ali nema, baš ništa što bi se moglo nazvati suvenirom (hteo sam bar magnet ili razglednicu da kupim, ali bez uspeha). 

Nastavljamo dalje prema Italiji.

Centar sela Santa Maria Val Müstair

Moram priznati da je selo baš lepo

Tu kako smo se spustili u selo, skrećemo desno i nastavljamo prema Italiji, put je manje više ravan ili je blaga nizbrdica, tako da imamo dobar tempo. Počinjem da razmišljam o tome da bi mogli nešto da jedemo, ipak je skoro 14h, onaj doručak u pre 9h jutros davna prošlost... A pred nama je još jedno penjanje na Passo dello Stelvio. Neće to moći na prazan stomak.

Nepunih 5km od centra sela ponovo ulazimo u Italiju. 

Kako smo ušli u Italiju imamo odličan tempo preko 30km/h, vučem poslednjih 4-5km, pa Miha reče daj malo da te odmenim. OK, iskoči on napred, i dalje vozimo 30-31-32km/h.  

Prolazimo pored nekih dvoje (muškarac i žena) koji su se uključivali na naš put u momentu kad smo ih prošli. Par minuta kasnije oni su nas stižu i prestižu. Obzirom da je Miha bio napred kad su oni protutnjali pored nas sa jedno 35-36km/h, Miha je samo dodao gas i priključio im se, dajem i ja gas i tako da sad vozimo kao četverac.

Tu su oni vukli jedno 500-600m najviše kilometar, pa Miha odluči da malo i njih odmeni. Gazimo tempom 35-36km/h, Miha napred njih dvoje u sredini, ja na začelju ali vozim točak uz točak. Pratim, ne bih rekao jedva, ali sam morao da se trudim da bih držao priključak.

Selo Prato je ispred nas, i put kojim se krećemo nailazi na "T" raskrsnicu. Na toj raskrsnici mi treba da skrenemo desno prema Stelvio-u.

Ulazimo u Prato i čujem da mi je stigla neka SMS poruka na telefon, vadim telefon da bi pogledao koja mi je poruka stigla (kad ono "Dobrodošli u Italiju", GRRRRR), u tom momentu nailazim na kružni tok, vozim jednom rukom, pa sam morao da usporim, da sigurno prođem kroz kružni tok, pa dok sam se izborio sa telefonom i ubacio ga u zadnji džep, bacim pogled, kad oni odmakli jedno 200m. Dok sam se borio sa telefonom i kružnim tokom sam hteo - ne hteo spustio tempo, a oni su nastavili da gaze istim 35km/h+ tempom. Dajem gas i pokušavam da ih stignem.  Kako put blago krivuda, na momente vidim samo poslednjeg od njih troje. Nakon par trenutaka ugledam sa desne strane nešto što se zove "Pizza Point", moram priznati da mi je to na trenutak omelo poteru, jer sam pokušavao par trenutaka da ustanovim da li radi ili ne. Nakon Pizza Point-a do "T" raskrsnice ima jedno 200m i ona munjevito se približava. Na sve načine pokušavam da ih stignem ali ne uspevam u tome, jednostavno "T" raskrsnica je preblizu da bih uopšte imao šanse.

Četverac bez kormilara leti u susret selu Prato

I tako kad sam konačno u punoj brzini ugledao raskrsnicu, samo sam video nju, kao poslednju kako zamiče za kuću i skreće levo. 

Nemam pojma da li je Miha (koji je predvodio) skrenuo desno gde je i trebalo ili ne. Jednistavno ga nisam video. Dok sam stigao na raskrsnicu, ni jednog od troje "saboraca" više nije bilo na vidiku. 

Pođoh malo desno da vidim da li ću možda videti Mihu, ako "pukne" pravac.  Međutim, ne vidim nikog, jer nije baš prava, put malo krivuda.

Vratim se nazad na raskrsnicu, i dalje nema nikog. Produžih na pogrešnu stranu da vidim da nije možda skrenuo gde ne treba, ali nažalost ne vidim nikog.

Pokušavam da ga nazovem, javi se neka "teta" i na tečnom italijanskom mi nešto kaže (očigledno nije dostupan). Nema veze, probah još jednom, ponovo "ona", baš je uporna, i to sa istom porukom, pomislih, dobro ovako neću uspeti da čujem da li je skrenuo gde treba.

Onda se setih da mu kucnem poruku (SMS), to će pročitati, pre ili kasnije: "Nadam se da si na "T" raskrsnici skrenuo desno prema Stelvio. Malo ste mi pobegli, a njih dvoje su otisli levo."

Nakon nekoliko minuta stiže mi odgovor: "Da, isao sam desno gore, idem svojim tempom, javim se kad stignem gore."

Obzirom da je brži od mene, a i on je očigledno jurio neka vremena i proseke koji mene nisu zanimali, napisah: "Ja cu polako, ne znam da li ima smisla da me cekas gore, smrznuces se. Javi se kad se popnes pa cemo da vidimo gde sam, ja tek sad krecem gore, pokusao sam da te dobijem, cekao na raskrsnici itd..."

I tako, Miha je otišao, ponovo sam sam, razmišljam da bih mogao nešto da pojedem. Još u Švajcarskoj sam počeo da osećam prve naznake gladi, ali tamo nisam uspeo da vidim ništa što bi mogli da pojedemo "s nogu", tipa pica parče ili neko pecivo ili slično. 

Dok smo vozili dobrim tempom a pre ulaska u Italiju, smo prošli pored nekog možda potencijalnog kandidata za punjenje stomaka, bio je kao neki Grill sa strane, i mi smo samo proleteli kroz predivan miris roštilja (bilo je samo njuš, njuš na momenat) i to je samo dodatno pojačalo glad koja se polako bivala sve jača i jača. Međutim, nismo se zadržali (vrlo verovatno nisu primali kartice, a ja nisam imao "švajcarce", pa se nisam ni trudio), imao sam ideju da kad stignemo u Prato, pojedemo par zalogaja pre nego što napadnemo Stelvio drugi put. Mislim doručak koji sam obavio tamo negde 8:30-9:00h, je odavno "prohujao sa vihorom" u mom stomaku, ne sećam se više da sam doručkovao... Imao sam jedan bar, a da krenem gladan na 25km uspona, sa 1900 visinaca, jednostavno nije pametno. 

Vraćam se do Pizza Point-a, kad ono vraga, trenutno je 14:10h, a Point je radio do 14h. U momentu kad sam ga bio ugledao pokušavajući da ih stignem, on je zapravo već bio zatvoren (ili je baš u tom momentu bio sveže zatvoren). Pizza point je otpao.

Videh jedan kafić/restoran, uskočih unutra ali tu spremaju hranu - nema ništa gotovo što bi rekli "za odmah", pa mi to ne odgovara, nemam vremena da čekam.

Onda se vraćam na T reskrsnicu pa produžih u pogrešnom mi smeru i vrzmam se tu po mestu u krugu od 100-200m, pokušavajući da nađem nešto za pojesti što ne moram da čekam. Tu na centralnom trgu, nađoh još jedan kafić, uskočim unutra da vidim da li imaju šta, i bukvalno imaju još slovima i brojem JEDAN (1) sendvičić. Sendvič je bukvalno 4 zalogaja (može i tri ako se potrudiš). Mada realno to je možda i dovoljno.

Popio sam jednu kolu, tu gde sam kupio sendvič, pa sam spakovao sendvič da ga pojedem malo kasnije.

OK, sendvič i jedan bar su obezbeđeni, krećem da se penjem.

Ponovo onaj ludi umetnik, ali ovaj put je slikanje bilo za džabe

Verovatno je razvodio neke zainteresovane, pa nije pazio da li neko ne daj Bože slika njegova "umetnička (ne)dela"

A onda, nakon "umetnika", nailazim na nešto, čega nije bilo pre 6 godina. 

Biciklistička staza. Znači sjajno!!!!

Biciklistička staza je jednosmerna u pravcu prema gore.

Zanimljivo je da nisu suzili postojeći put (koji realno i nije nešto širok), nego su proširili deo prema reci, tako da realno ne može bolje.

Još jedan tečni glečer, reka je divlja, a boja je od spiranja sedimenata

Tu kad sam počeo da vozim stazom, stajem da pojedem dva zalogaja sendviča (što mu dođe pola sendviča) i pola bara koji sam imao, sa idejom da na pola uspona pojedem preostala dva zalogaja sendviča i preosali zalogaj bara. Na taj način ću ravnomerno rasporediti hranu koju imam i taman kad ova tri zalogaja prestanu da "rade", unesem druga tri zalogaja.

Sendvič

Pojeo pola, i sad krećem da vozim uzbrdo, bez nekog forsiranja, sa idejom da uživam (i sa idejom da me ovaj put ne uhvati mećava 😃). Ujutro je bilo vedro i sunčano, a kako je dan odmicao, tako su se polako navlačili oblaci. 

Tu dok sam jeo ta dva zalogaja sendviča, bacih pogled na nebo... Vidim kako su se navukli oblaci, ne mogu da kažem da su mnogo tamni, ali ni prošli put nisu bili tamni u početku, pa je bilo svašta i uhvatila me je mećava. 

Zapitah se: "Neće valjda ponovo...?????!?"

Nažalost staze ima svega par kilometara, ali i to je bolje nego ništa

Ulazim u mesto Gomagoi

Tipično alpsko seoce, koje je do pre ~100 godina bilo Austrijsko, a onda oteli Italijani. Ovde i dalje svi pričaju nemački. 

Gledam u mestu Gomagoi da li ima neki restoran da sipam vode, jer sam bio na izmaku zaliha. Vodu sam poslednji put sipao na Passo dello Stelvio, a od tada sam prošao ceo spust, Švajcarsku, i dobar deo u Italiji, pa bi bilo lepo nasuti ponovo. Ali u mestu Gomagoi nisam ugledao ništa gde bih mogao da sipam vode.

OK, od prošlog puta se sećam da iznad mesta Trafoi ima česma ili možda bolje rečeno izvor.

14%

Evo je prva serpentina kad kreneš da se penješ, ima oznaku 48, poslednja gore ima oznaku 1, znači idemo polako jedna po jedna serpentina

Prva (koja je zapravo 48.) serpentina nailazi posle nekih 8.5km nakon "T" raskrsnice. Sledeća je odmah posle jedno 80m, a onda do mesta Trafoi nema serpentina. Tu pre serpentine sa oznakom 48, ima jedna srtma deonica, Garmin je pokazao 14%.

OK, kriv sam, ova slika je naslovna slika prethodne priče (doduše, malo sam je tamo zumirao)

Sledeća serpentina se vidi u nastavku ni 100m dalje

Odmah posle serpentine 48, nailazi serpentina 47

Pogled na Madatsch (3334mnv) i Tuckettspitze (3462mnv), okruženje planine Otler 3905mnv

Ulazim u mesto Trafoi

Ulazim u Trafoi, i isto kao i u prethodnom mestu, gledam da li bih mogao negde da sipam vode (imam možda još jedno 5-6 gutljaja vode). Razmišljam, da ako kojim slučajem ona česma ne radi, onda sam u problemu, jer onda do 22 serpentine koliko se sećam nema civilizacije, takoreći, nema ništa (na 22. serpentini ima hotel). Mislim, ne bi bilo loše da sipam ako naletim na neki bar ili hotel, za svaki slučaj (sigurica). 

Prolazim pored mesta gde se strmo desno gore skreće na žičaru, ne vidim bar, ali je bila tabla da je gore neki bar. Baš kako nailazim, silaze neki ljudi odgore sa žičare, pitam ih jel' ima bar? Kažu IMA.

OK, super.

Skrećem desno, pa sam se morao još vanredno penjati, kao nije mi dosta za danas...

Popeo se gore.

Sipao vode, sve OK.

Uz ovu liticu desno sam se popeo i sipao vode

Tačno ispred je serpentina 46

Tu u Trafoi ima sledeće dve serpentine (46 i 45) i baš između te dve serpentine su radovi na putu, zatvroena jedna traka, postavljen semafor. Prolazim na crveno, bez ikakvih problema, jer između dva propuštanja vozila, semafori čekaju da se isprazni put pre nego što puste drugi smer, tako da sam prošao bez problema (kad sam nailazio, na moje oči se upalilo crveno svetlo, tako da sam znao da imam dovoljno vremena).

Kod izlaska iz mesta Trafoi je česma, i radi.

Sad kad sam stao, nalio sam se vode, jer sam imao priliku, pa sam popio onako jedan bidon naiskap.

Crkva u Trafoi

Tu posle Trafoi počinju da se pružaju se lepši pogledi na okolne planine kojima dominira Otler (najviši vrh u Austrougarskoj).

Serpentine su sa ove strane jedinstvene, asfalt je obodom serpentine malo izdignut, malo moraš da se pomučiš jer je malo strmije tih poslednjih 10m, ali kako prođeš tim obodom, onda bukvalno imaš kao mikro spust (verovatno je samo ravno, ali tebi to izgleda kao spust) gde se zaletiš, pa napadneš sledeći nagib malo lakše. 

Bilo kako bilo, ide to polako. 

Polako stižem na pola uspona, tu je realno i najstrmije i najveći napor. Nagib je 14%, i to drži jedno neko vreme. 

Tu kod ove kuće ispred sam prošli put stao da obučem šuškavac, potpuno mokar od kiše

Tabla posvećena osvajanju Otler-a, prošli put sam napisao kako smo se mi bavili ustankom protiv Turaka dok su se Austrijanci bavili osvajanjem planina

Tu sam kod ove kuće stao, ima nova česma (nije je bilo prošli put). Tu stajem da napravim pauzu sa idejom da pojedem drugu polovinu onog ogromnog sendviča. 

Prema planu, ovo je polovina uspona i visinski i dužinski. 

Pojeo sendvič i preostali zalogaj bara, pa reših da uđem unutra na ovu terasu samo da slikam planine, pa da nastavim dalje. 

Sad je ovo mesto potpuno ograđeno i to je sada restoran, prošli put to nije bilo tako, do spomenika se moglo prići, bez ikakvih prepreka

Ulazim na terasu restorana, sa idejom da se zadržim 30 sekundi, pa da nastavim dalje. Kako sam ušao, vlasnik ili konobar (mada je delovao da je i vlasnik i konobar), sedi za prvim stolom, tu baš bukvalno gde bih ja hteo da slikam, i kako sam ušao, on mi se obrati: "Izvolite, šta želite da popijete?" Sad nemam kud, ušao sam samo da slikam, a bilo mi sad glupavo da slikam pa da izađem, a čovek me tako lepo pitao, rekoh: "Daj jednu kolu."

Skinuo sam kacigu, stavio na jedan sto. Dok je on doneo piće, napravio sam 3-4 slike. 

Na stolu je bila neka drvena budža, pitah vlasnika šta je to, pa mi je čovek objasnio, da je to pregled svih vrhova koje možeš da vidiš sa njegove terase (pogledati sledeći video):

Čovek ode po kolu, za to vreme obavih slikanje.

Prošli put je bio plato, ali nije bilo stolova niti je terasa bila ograđena

Otler, ne deluje da je najviši, ali je samo u pitanju perspektiva, jer sam vrh je malo dalje od ostalih pa se ne čini toliko velik i nadmoćan kako zapravo jeste

Ova slika je u paru sa filmićem

Realno, oblaci su sve gušći... da li da se zabrinem ili ne?!?

Popio kolu, neplanirano, ali nije smetalo malo dodatnog šećera. 

Nastavljam dalje.

Uspon je u principu manje-više 10% (kreće se u rasponu 9-10-11%), svaki put kad pogledam Garmin. osim na samom luku serpentine, tu zbog gore opisanog nagiba na Garmin-u padne nagib na jedno 6-7% (koliko Garmin stigne da izračuna jer on računa nagib diferencijalno), pa ponovo poraste itd. Kad god penješ je ~10%. 

Tu kad prođeš spomenik pa do samog prevoja se manje više sve vreme vidi Tibet Hütte (jedna vrlo karakteristična građevina). To je psihički dobro, jer vidiš gde je kraj, i vidiš kako napreduješ i kako se polako približavaš. Zapravo kad je prvi put ugledaš ona je toliko mala i toliko je daleko i visoko da ti nije dobro, ali nekako imaš veće probleme kojima se baviš usput, pa kad sledeći put pogledaš, vidiš napredak, to te ohrabri, pa voziš dalje.

Tu sam sad uveliko preko 2000mnv, i sad svako rastinje polako postaje egzotično

Tek toliko da se vidi kakav je nagib kad se prođe serpentina

Serpentina 22 - poznata po hotelu, prošli put sam propustio da obiđem hotel, a ovaj put sam odlučio da ću kad budemo išli kući obići i hotel. 

Ha, leto je, i to se vidi po cveću.

Iznad hotela na pola puta do prevoja ima još jedna česma, bolje reći izvor. I ova nije postojala prošli put, bila je samo ona iznad Trafoi. Voda je ledena (zašto me to ne čudi), stao sam da sipam vodu, jer sam ponovo skoro ostao bez vode (manje od pola jednog bidona). Ovo je bilo poslednje kratko stajanje do gore.

Hotel (u centru slike) se sve više udaljava

Pogledi na okolne planine oduzima dah. Nažalost ovaj isečak dela cele slike ne može da dočara veličanstvenost celog prizora

Lepo se vidi "rezultanta", sve vreme se penješ, ali takođe i sve vreme ideš prema vrhu

Kad se prođe mesto Trafoi, ima jedan splet od 12 serpentina, koje su jedna za drugom. Mislim pređeš ti jedno 10km i prošao si 4 serpentine, a onda se pitaš koliko ćeš još morati da se penješ jer ti je preostalo još 44 serpentine, međutim, kad krenu, idu brzo jedna za drugom (od Trafoi do Otler spomenika ima 12 serpentina, pa posle spomenika do hotela ima 11 serpentina, pa još jedna grupa od 7, i onda nailazi poslednja grupa od 14 serpentina, posle kojih izlaziš na vrh). Tu posle Trafoi ide deo sa serpentinama gde se bukvalno penješ vertikalno (u visinu), sve jedna iznad druge na 50-100m, a posle spomenika put ide tako da imaš rezultantu (kad bi posmatrao vektore, ideš i u visinu i u daljinu, takoreći krećeš se i po "x" i po "y" osi). Na taj način ti voziš, penješ se, idu serpentine jedna za drugom a ti pri tome "driftuješ" prema prevoju.

Moram priznati da je usput gužva, napadaju motori, automobili, čak ima i redovna autobuska linija, oni sa kamperima, mislim nema smisla da pišem... Očigledno svi sa motornim vozilima imaju inspiraciju da proteraju ovuda svoja vozila.

I tako, jedna po jedna serpentina je prošlost, slikam svaku tablu, trebaće za jednu jedinstvenu sliku (kao sa Vršiča >>> Julijski Alpi u junu <<< ).

Stao sam možda 3-4 puta, lagao bih da nisam, ali ne sad zbog nekog umora, nego tako 'ajd' da bude lepa slika, pa stani slikaj, vid' česma, stani napuni i slično. Uspon je toliko dug i toliko konstantan, da ti nekog momenta uhvatiš ritam i stvarno nemaš potrebu da staneš, bar ja ovaj put nisam imao, jednostavno uhvatiš ritam disanja, ritam nogu, i tako možeš da penješ ceo dan ako treba.

He, he, he, ovde je prošli put počela drama sa snežnim oblakom koji nailazi "brzinom svetlosti"

Najlepši prizor danas, poslednja serpentina na penjanju, sad još 500m pravac i stigao si!!!!!

Još jedno 250m do kraja, savršen ugao slikanja Tibet Hutte restorana

Sad više nije bilo gužva, pa sam sam slikao bicikl, nemam ni koga da pitam da me slika

Drugi put danas! CIMA COPPI - znači da je na Giro d' Italia ovo bila najviša kota te godine. Svaki put kad je vožen Passo dello Stelvio, on je te godine bio cima coppi

Sve serpentine redom od Prato do Passo dello Stelvio. Dok sam se penjao, u letu sam slikao svaku tablu na serpentinama (zbog toga su neke malo razmazane) 

Stižem na prevoj drugi put danas, ovaj put sa duže i teže strane. Gore, ne bih mogao reći da je pustinja, ali skoro, poprilično je pusto. Bar pola prodavnica više ne rade. Naravno imaš ti još da kupiš i magnet i razglednicu i suvenir i koješta... Stigao sam na vrh u 17:40h, i situacija je na oko vidno drugačija nego u podne kad sam se popeo prvi put. Zanimljiv detalj je da sam juče u ovo vreme krenuo u napad na Passo Gavia. 

Vadim telefon i šaljem poruku Mihi, da vidim da se nije tu negde zavukao u te restorančiće i da me slučajno čeka. Odgovara mi Miha da je već stigao u hotel. Super, svaka čast!

Slikam se drugi put sa tablom, dok je još tu (mada ovaj put nema opasnost od snega), da mi opet ne nestane.

Rešio sam da kupim magnet Tini, ipak je ona popela Stelvio, to mu dođe kao medalja, red je. Kupih po jednu razglednicu Tini i meni (iste). 

Kupovinu magneta sam isto požurio, jer su na moje oči preostale radnje polako pakovale izložene panoe, pa da ne omanem. Mada bilo je još dve-tri radnje koje su delovale da su žilave i da na njih ne utiče činjenica da se 18h brzo približava.

Obavio sam "oficijalni" deo sa magnetima sa ciljem da iznenadim Tinu. Idemo dalje...

Tri vrste kobasica: jelen, svinjska i još neka (iskreno zaboravih od čega je, kad mi je rekao koja je od jelena nisam ga dalje ni slušao, nije bilo potrebe)

Domaća kobasica od jelena - savetujem da probate, odlična je

Tu malo niže od radnje peku kobasice. Sećam se kako mi je prošli put "legla" ona jedna, koju sam pojeo, bila je mnogo dobra. Nisam nešto ja sam posebno gladan, ali mogao sam da jedem... Mislim, onaj sendvičić - popularno nazvan "četiri zalogaja sendvič" je posle 3h penjanja isčezao u meni, ali nije bila drama, mogao sam bez problema da se spustim dole, tu sad nema nekog napora. Taj sendvič je bio dovoljan da popnem, ali sad kad su mi zamirisale kobasice, možda bih i mogao reći da sam gladan. 

Pre 6 godina sam čekajući (bezuspešno) da prođe sneg, pojeo kobasicu od jelena na prevoju i bila je vrhunska (mada sam tada bio toliko gladan da sam mogao koru sa drveta da gulim i jedam i rekao bih da je fino....). 

Međutim, ta kućica koja je pravila kobasice više nije bila tu. Danas su bile dve kućice, jedno možda 50-100m niže prema Prato nego prošli put. 

Pokušavam da prepoznam da li je jedna od ove dve kućice ona gde sam jeo, druga (dalja od mene) liči kao da jeste, ali nisam 100% siguran. Krenuo sam prema toj drugoj, da ustanovim da li jeste ili nije to taj isti, kad mi lik iz prve kućice "skoči na haubu". Hajde vamo, hajde tamo, ... ovamo onamo i ja do kraja kupim kobaju kod prvog. Prodavac je momak iz Maroka, priča odlično Engleski, a i pričljiv je, pa sam malo popričao sa njim i uz tu priču sevnula je i kobasica.

Dok sam jeo kobasicu, priđem drugoj kućici i ukapiram da to jeste ista kućica i da je to isti lik koji prodaje. Premotam slike na telefonu iz 2017 i pokažem mu slike sa sve snegom u avgusu, i on se oduševi.

Ovo su dva vesela alpska momka davne 2017. godine Julian i Tobi

Do kraja smo se mi tu malo i upoznali i združili, zove se Julian. Naravno, pošaljem mu moju priču iz 2017. realno i on i Tobi su u priči, red je da je ima. 

Ali ovaj put nije tu tobi nego neka žena ili bolje reći devojka.

Julian sa devojkom na radnom zadatku - najbolja kobasica na Stelvio

Pokazuje ona meni dok smo pričali u šali kako još uvek nema prsten na ruci, OK, ipak je devojka (još uvek). 

Kažem mu, nije tebi loše, ti si "upgrade-ovao" Tobija u devojku, SJAJNO!

Malo se ispričasmo o koječemu, pitam ih dokad rade, Julian reče, rade do 18h sigurno, a posle zavisi od gužva i prometa. 

Tu se ispričah sa njima, usput pojeo kobasicu (odlična), još par slika, pa sam se pozdravio sa njima. 

Još jedna slika da se vidi cela kućica

Sedam na bicikl, i krećem prema Tibet Hütte, to je pre 6 godina bio cilj, koji usled "vis maior" ili ti više sile, stvarno je bila viša (padao sneg s visine), prošli put nisam obišao.

Prvo se prolazi pored hotela, koji iskreno deluje kao da ne radi, ali to realno ne mora da znači da unutra nije savršen

Elevacija kod Tibet Hütte je 2784mnv

Stižem do Tibet Hütte, to je restoran, sa velikom terasom, sa koje se pruža najbolji pogled na dolinu i nepregledne serpentine. Tibet Hütte postoji od 1961 godine.

Tibet Hütte sa zadnje strane

A onda pogled na serpentine odakle sam došao (drugi put)

Jednostano ne može bolje, serpentine su savršene, uvek ću se rado vratiti ovde

Pogled na prevoj sa Tibet Hütte - kad se malo zumira vidi se da su se manje više skoro sve radnje pozatvarale, nema više skoro nikog, a u podne si jedva prolazio tu gore, i da bitan detalj, danas je ponedeljak radni dan, vikendom slobodno može da se pomnoži gužva sa 5

Iskoristio sam terasu, prvo da napravim par (hahahaha par...) slika, a onda sam seo na jednu od stolica, da bih navukao nogavice, pa zatim rukave, prsluk sam već imao neko vreme (otprilike od pola uspona), jer kad sam prešao pola uspona, već je postajalo hladno 15°C, ali veći problem je predstavljao ledeni vetar, koji je duvao ceo dan, međutim, kad sam se penjao iz Bormio-a, duvao je u leđa, pa nije smetao, ali sada mi sve vreme duva u lice, pa nije prijatno. Obukao sam i šuškavac preko svega, trebaće, sad kad krenem nizbrdo.

Pogled je fenomenalan, vidi se desetinama kliometara u daljinu

Sve u svemu, u 18:20h krećem da se spuštam. Gore je pusto, radnje su se pozatvarale (sada sve), nema nigde nikog i "kobasičari" su se spakovali, samo što i oni nisu krenuli.

Spust ide odlično, naravno da ide odlično. 

"Uzemljenje" ali iz drugog smera

Već sam se skoro spustio

Prolazim silne tunele i sad kad sam se približio Bormio-u, šaljem Mihi poruku tipa, doći ću do vašeg hotela, častim piće. On je častio kolu na vrhu, red je da ja častim dole. Usput sam imao i ideju da Tini dam magnet i razglednicu. 

On reče važi. Rekoh mu, stižem za nekih 10 minuta.

Poslednja serpentina za danas

Ovo je serpentina 40 (sa Bormio strane)

U momentu kad sam stigao, oni su već sedeli u bašti, upravo su završili ručak i taman sam i ja stigao da se malo družimo.  

Poručujemo piće, i taman da zaustim jednu kolu, ali se prodomislih u poslednjem momentu pa rekoh: "Daj limunadu..." Ne mogu više toliko kole da pijem...

Kad tamo kažeš limunadu, to ne izaziva asocijaciju na ono što mi zovemo limunadom. Onda krećem da objašnjavam, limun na pola, pa iscediš, pa voda...

A, da, da, da, jasno reče kelner. 

Stiže limunada, ali oni su u tu čašu iscedili ceo limun i dodali malo vode.

Otrov.

Popio sam je nekako, sreća bila je kisela voda na stolu, pa sam razređivao jedno 6 puta, dok je nisam savladao.

Naravno, dao sam odmah magnet i razglednicu Tini. Ona se oduševila, i reće: "Dobra ideja!"

Rekoh: "Vidi, svaki vrh koji sam popeo, a 'fala bogu popeo sam ih raznih, uvek sam kupio magnet... To je kao neka medalja za trud..."

Nismo sedeli ni 5-6 minuta, stiže na sto neko posluženje, neko recimo meze.

Kaže Tina: "Ovo smo za tebe poručili."

Očigledno su ovo poručili pre nego što sam stigao, jer sam im najavio da stižem za 10 minuta. 

Iskreno nisam gladan, pojeo sam gore onu kobasicu, mislim da se razumemo, mogu jesti nije ta kobasica bila sad nešto prevelika, ali realno nemam potrebe da jedem.

Rekoh, hajde da podelimo. Ne, ne, mi smo malopre jeli, ovo smo za tebe poručili.

OK, rekoh, hvala. 

Tu smo mi sad pričali jedno sat i po vremena, možda čak i dva sata, realno počeo je i mrak da pada. Uz tu priču polako sam mic po mic, povremeno po zalogaj i pojeo porciju. Bilo je nadasve fino. 

Pričali smo stvarno o svemu, i o njihovim putešestvijama i o našim... Veoma zanimljivo druženje. Oni su biciklima obišli dosta francuskih Alpa, i ta priča mi je baš bila interesantna, pa sam počeo da razmišljam da sledeće sezone malo provozamo vrhove u francuskim Alpima.

Mira (žena) me zove i pita gde sam, rekoh evo krećem za par minuta, pa sam u smeštaju za jedno 15 minuta. 

Kaže Tina, mogli bi još jednu turu pića.

Paaaa, rekoh 'ajde.

Stiže još jedna tura, opet sam uzeo limunadu. 

Opet je otrov. Da ne bude zabune, limunada je odlična, jedino je prilično jaka (kisela).

Samo ovaj put više nije bilo kisele da se razblažuje, pa sam je popio u izvornom obliku.

Tako da smo uz još jednu turu pića, nastavili priču, pa sam ostao još jedno 45 minuta umesto 15 obećanih. 

Hteo sam da platim, ali ni govora, oni su to sve organizovali i platili. OK, ako je tako, smislio sam plan B, koji ću im sutra obelodaniti.

Tu se rastajemo i ja krećem prema smeštaju.

Ekipa "Stelvio nam ne može ništa" na okupu

Kad sam se juče vratio sa Gavia-e Mira mi je rekla da su se i krave vratile pre mene. Stižem posle Stelvio-a u smeštaj, opet je mrak, kaže Mira: "Opet su se krave vratile pre tebe!"

Rekoh: "Šta da radim, malo smo se zapričali?"

I realno jesmo, i bilo je mnogo ugodno i interesantno.

Presvlačenje, tuširanje, upload vožnje na Strava-u. 

Napravio sam 289 slika, samo danas. 

Iskreno, mislio sam da će mi teže pasti da popnem 2x Stelvio, naročito što sam juče onako malo ubzano popeo Passo Gavia, ali nije. Da bio sam umoran, kao posle svake ozbiljnije vožnje, ništa specijalno, ali sam se osećao lepo, savladao sam Stelvio sa lakoćom, osvetio sam mu se za sve nedaće prošli put, tako da smo sad ponovo "dobri".

Čisto da imate ideju, evo malo parametara sa današnje vožnje:

• Dužina: 117,37km
• Savladana elevacija (penjanje): 3763m
• Ukupan broj serpentina koje sam danas prošao: 175
• Vreme provedeno u vožnji: 7:20h
• Ukupno proteklo vreme: 11:25h (ovde su sve pauze, uključujući i druženje sa Tinom i Mihom) 
• Snimak vožnje
  

💤💤💤

 

Utorak, 01.08.2023. - Voziti il' ne voziti: pitanje je sad?

Ustajem, a vreme katastrofa. Tmurno, moktro, kiša...

Kiša - sunce - kiša - sunce - kiša - ...

Posmatram radarske snimke na prognozi i tačno oblaci nailaze kao talasi. Naiđe oblak sa kišom, istrese se, i onda grane sunce, i tako naizmenično. Otprilike svakih 2h padne kiša jedno 15-20 minuta maksimalno do pola sata, pa kad stane kiša posle jedno 10 minuta grane sunce, taman se prosuši, i taman se u meni počne javljati nada da bih mogao da iskočim i nešto izvezem, kad se smrači i počne sledeća kiša. 

Za razliku od naših prostora, ovde kiša pada drugačije, kao da se napravi vertikalna spona ili veza zemlja-kiša-oblak, kod nas nikad tako ne pada. Verovatno je to zbog toga što smo visoko i što su oblaci realno mnogo bliže zemlji nego kod nas, ne znam nisam pametan.

Jutro je, rekoh idemo do prodavnice (to znači autom, u centar Bormio-a) da kupimo par stvari za doručak. 

Prodavnica obavljena. Mi onako u šorcu, sedamo u kola pa rekoh, hajdemo na Passo Gavia. Gledao sam oblake i na sve strane je bilo crno, samo prema Gavia prevoju je delovalo da je malo svetlije.  

Dolazimo do početka serpentina gde kreće onaj ozbiljan uspon, kad ono počinje oblak.

Kaže Mira: "Idemo nazad, vidi oblak, neće se ništa videti, najbolje je da se vratimo." (Ova misao ima svoju potporu u dešavanjima od pre jedno 10 dana kada smo išli na Colle del Nivolet ).

Rekoh: "Vidi, idemo polako, kolima smo, šta nas briga iako je oblak..."

I sad tako kako se polako penjemo, objašnjavam im ovo i ono, i polako stižemo i na onaj plato, a tamo OK, nema oblaka. Zapravo ima oblaka, ali gore toliko duva i tamo su takva strujanja da se za 2 minuta promeni slika skroz. Onaj oblak što je bio tu, i ništa nisi video, odjednom sad se sve vidi (a to se dešava samo minut kasnije), posle 3 minuta se opet ne vidi ništa i tako to ide u talasima (zapravo u oblacima), smenjuje se brzo.

Stižemo do planinrskog doma. 

"Here we go again...." - ponovo sam na mestu "zločina", ali sada je jutro, i još je hladnije nego prvi put kad sam bio ovde biciklom

A daaaa, ima i onih biciklista koje loše vreme nije omelo u nameri da popnu Passo Gavia - BRAVO!!!

Unutra vatrica gori i zagreva prostor, u najmanju ruku neophodno

Prošetali malo tu na samom prevoju, oko doma, pa uskočili unutra da se malo ugrejemo. Popili po piće ili kafu (ko šta pije).

Unutra jedna poveća grupa planinara sedi, pričaju - bučno i smeju se, kad im baš u tom momentu stiže hrana. Onako iz daleka prepoznah "Pizzoccheri", lokalni specijalitet koji mi je preporučio Roberto dole u Cervia-i. Pitah čoveka da li je problem da slikam jelo - naravno da nije.

Pizzoccheri - lokalni specijalitet kojeg nisam nigde drugde video (testo se pravi od heljdinog brašna (ipak smo mi ovde na visini), a ostalo je kelj, sir i slično (prilično ukusno i bez mesa, ali iskreno meso ne fali)

Da li je ovo neki vid katuna ili je ovde u nekim prethodnim vremenima neko stvarno živeo ovde?

Spomenik, ovaj put iz bliza

Nikola glumi leto (mislim hej pa i jeste leto 01.08. je), ali ovde gore je kao da je jesen, po zastavi u pozadini se vidi kako duva (ledeni) vetar

Oblaci ne obećavaju dobru zabavu, ali su kajolici generalno predivni (naravno kad se vide od oblaka)

Na reklami se vidi kako izgleda pizzoccheri kad ga malo doteraju u Photoshop-u

Spuštamo se sa Passo Gavia, vreme ne obećava nikakvo poboljšanje. Imao sam ideju da biciklom obiđem Passo Foscagno, ali sad kad smo već u kolima, pomislih, nema veze, danas izgleda ništa od biciklanja, vreme je užasno, pa bar da obiđem prevoj kolima.

Idemo polako, usput sam sreo nekoliko biciklista (pomislih kukavico, vidi, ljudi voze a ti ideš kolima...). Mic po mic stižemo na vrh, OK nikakav spektakl, bar ne po ovom vremenu, ali za razliku od Colle del Nivolet, vidi se u daljinu (nije samo oblak). 

Passo Foscagno 2291mnv

Pogled prema Livigno

Obavili i ovaj prevoj, stižemo u smeštaj, pravimo ručak, prolaze kiše, jedna po jedna, između sija sunce, naizmenično, i nekog momenta (prošlo je 18 popodne) po prognozi i po radaru, izgleda više neće biti kiše u Bormio. Sad čekam da se malo prosuši od poslenje kiše pa da iskočim da se malo provozam. 

Razmišljam šta bi i gde bi vozio, imao sam plan da popnem Foscagno, ali sad kad sam ga obišao kolima, bilo mi je bez veze (volim da prvo popnem biciklom, da se iznenadim biciklom, tada je neizvesno, a ovako kad znam šta me čeka, nije mi zanimljivo).

I tako sad u dilemi šta da vozim, kuckam se sa Tinom, napisah joj da više neće padati kiša, da li hoće da nešto provozamo... Tina odgovara da si išli na Bormio 2000 i da su skroz pokisli i da danas više neće voziti. I sad gledam šta je Bormio 2000, kad ono bukvalno iz Bormio (koji je na 1200mnv) ide žičara na Bormio 2000, odakle ide žičara na Bormio 3000. Do Bormio 2000 ima asfalt, a posle je "off-road".

Ideja je SUPER. Hvala Tina!!!!

 Sedam na bicikl i krećem. 

Kad mi je Roberto u hotelu preporučio da obavezno probam pizzoccheri-e, pitao sam ga da li ima neko mesto koje bi mi preporučio, i on mi pokaza restoran.

Idem prema Bormio 2000 i bukvalno pre nego što krene uspon a gde treba da skrenem desno shvatam  da je restoran "Vecchia Combo", koji mi je Roberto preporučio, jedno 100m napred.

Stižem do restorana, pitam da li mogu da rezervišem sto za uveče u 21:30h (dok se popnem gore, pa dok vratim, sredim, da stignemo na vreme). Kažu može ali može samo napolju, unutra je sve popunjeno. Rekoh: "Dobro, ako nema ništa unutra može i napolju."  I tako rezervisah sto za nas 5, rešio sam da častim večerom Tinu i Mihu. Kaže mi momak kod kojeg sam rezervisao sto, ako neko slučajno završi ranije, odmah će nam rezervaciju prebaciti unutra.

Šaljem Mihi i Tini poruku da sam rezervisao sto za 21:30h u datom restoranu, častim večeru, da je njihovo samo da dođu, i da naravno, da se obuku dobro.

Kažu oni važi.

Rezervacija prošla recimo dobro (ako se bolje obučemo jer je uveče napolju oko 14 stepeni)

A onda krećem na uspon, i kako se penjem, tako su pogledi i slike sve lepše.

Bormio je definitivno jedno od lepših alpskih mesta koje sam imao prilike da posetim

A onda ugledah kušu kako se približava Bormio-u. Več sam sebe video kako ću da pokisnem do gole kože

Jedna od lepših slika koje sam napravio u Bormio-u

Još jedna lepa fotka

Stižem do kraja asfalta, nadmorska visina je 1952m

Pogled prema Bormio 3000, dalje je tucanik, bar dokle mogu da vidim

Bormio 3000 je na 3012mnv

Krećem polako nazad, sunce je već zašlo za okolne planine

Stižem u smeštaj 20:40h. OK, ovaj put nisam siguran ko je pobedio, krave ili ja... Ne smem ni da pitam, garantovano su se krave opet vratile pre mene... Kako god... 

Rekog Miri i Nikoli da se obuku toplo, da ćemo možda morati napolju da sedimo. 

Stižemo na večeru, na vreme.

A restoran je, što sam kasnije shvatio, zapravo porodični restoran. Restoran vode mama i tata, oni su malo stariji, i oni naravno ne znaju engleski, pričaju nemački i italijanski, a deca brat i sestra, oni pričaju i engleski. Kad sam rezervisao, pričao sam sa bratom, a sad kad smo stigli u restoran, dočekala nas je sestra, i reče da sačekamo par minuta ako želimo da sedimo unutra, oslobodio se jedan sto. Naravno da želimo da sedimo unutra (sjajno, nećemo se smrznuti napolju).

Sačekali par minuta, pa smo ušli unutra, i tada kreće beskonačna priča, o svemu i svačemu. Baš smo se lepo ispričali.

Naravno, poručio sam pizzoccheri-e, pravljeni sa domaćim testom, bili su malo je reći odlični. Međutim, Nikola nije delio moj pizzoccheri entuzijazam, pa je poručio neki paprikaš od divljači (moram priznati da je izgledao odlično).    

Nikolin izbor

Mira je poručila neku čorbicu

A Miha, Tina i ja smo poručili šta bi drugo nego - pizzoccheri

Moram priznati da su veoma ukusni, pripremljeni na tradicionalni način. Preporuka.

Naravno, nismo mogli a da ne probamo i kolače

Dok smo mi završili svi su se razišli, samo za jednim velikim stolom u drugom delu restorana se okupila cela porodica vlasnika i zajedno večeraju

Ovo je bila jedna savršena večera, savršen završetak posete Bormio-u.

Sreda, 02.08.2023. - Stelvio još jednom?!?

Ustajemo, doručak, pakovanje.

Krećemo kući, ali imam tri opcije, jedna je preko Mortirolo (tuda smo došli, mnogo je uzan put), druga je preko Passo Gavia (Tina i Miha su mi rekli da je isto uzano kao i Mortirolo, kad kreneš da se spuštaš, tako da jedina opcija ostaje Passo dello Stelvio, tu je put manje više OK sve vreme, a i vreme je da Mira i Nikola vide taj čudesni prevoj.

"Uzemljenje" još jednom - ovaj put kolima

Stižemo gore, ima ukupno jedno (što bi rekao prof. Doroslovački "tačno jedno") slobodno mesto mesto na parkingu. Stajemo, parkiramo, mala šetnjica po prevoju.

Julian i devojka na svom mestu

Nakon jedno pola sata, nastavljamo dalje. Dok se polako spuštam, i dok jedna po jedna serpentina prolazi, razmišljam da bih mogao da svratim u hotel na 22 serpentini (ipak 2 puta sam prošao ovuda i nisam svratio, treća sreća...).

Seli, popili kafu/sok... Eto, sad sam sve obišao na Stelvio-u.

Ove stare skije na zidu sa starim vezovima i svom tada neophodnom opremom su me oduševile i vratile jedno 100 godina unazad

Naš poznati književnik Meša Selimović je u romanu "Tvrđava" napisao:

"Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost..."

Mi smo izgleda našu "ludost" uspešno pronašli!

Čak mi se ponekad čini i previše uspešno... 

Do sledeće vožnje,

D.