36. Alpe-Adria I deo

Alpe-Adria I deo 

Za razliku od većine ostalih priča koje sve imaju neku svoju "istoriju", tipa godinama unazad sam nešto želeo ili da vidim, ili obiđem, možda izvezem biciklom, ili sam imao neke naznake i dojave da nešto treba videti jer je lepo ili jedinstveno i slično, ovog puta to nije slučaj. 

Bischofshofen - skulptura zemaljske kugle sa zelenilom u "dubini duše" - zamisao u najmanju ruku sjajna

Prošle godine (2023) boraveći u Julijskim Alpima, smo se "motali" oko Tarvisio-a, neke deonice kojima smo prošli su deo Alpe-Adria rute. Vozeći se ovuda obratio sam pažnju na natpise na ruti i shvatio da se radi o Alpe-Adria ruti. Naravno, nakon malo "čeprkanja" po net-u brzo sam saznao šta je zapravo Alpe-Adria ruta i upoznao se sa detaljima ove trase.

Ta lepa nova staza, taj sveže napravljen i iscrtan asfalt je zapravo Alpe-Adria ruta. 

I tu je Sale dobio ideju da bi mogli celu da je izvezemo. Naravno, ispričao sam Saletu okvirne detalje šta je Alpe-Adria: u osnovi to je ruta od Salzburg-a (recimo Alpi) do mesta Grado (mesto na obali Jadranskog mora - Adria), sve u svemu nekih 420km, kreće se iz ravnice, uglavnom prati reke, ali hteo - ne hteo, moraš da savladaš Alpe, i posle je skoro pa lako. Saletu se jako svidela ideja da ovo vozimo, pa je krenuo da me "nagriza kao rđa" (polako i uporno) sa idejom da izvezemo celu rutu. 

Branio sam se od ideje da ovo vozimo, jer je ova ruta nezgodna zbog organizacionog problema -  krećeš na jednom mestu (Salzburg), a završavaš na drugom (Grado), i ta dva mesta uopšte nisu blizu (udaljeni gore navedih ~400km i još treba savladati Alpe). 

Branio sam se da mi se ne vozi jer je ruta ravna (što se kasnije ispostavilo da nije baš potpuno tačno), a pored toga imamo i problem povratka i za to nam u najmanju ruku treba podrška ("support" auto).  

Međutim, Sale je bio uporan...

Na kraju sam popustio i rekoh: "Dobro, ako ćemo da vozimo, onda vozimo tako da odemo i da se vratimo!"

To znači da treba da izvezemo 2x Alpe-Adria rutu. Neki okvirni plan je bio da iz Salzburg-a do Grado stignemo za 3 dana (sa idejom da ne žurimo i da vidimo i slikamo što više stvari koje ruta pruža), a da onda povratak odradimo za 2 dana (onako udarnički, jer smo sve već videli pa nema potrebe da se zadržavamo). Sve to zajedno nije šala, to je nekih ~840km za 5 dana.

I tako je to negde početkom 2024. godine cela ideja uobličena u plan (2x Alpe-Adria, 840km za 5 dana), i ideja je da to vozimo negde krajem maja. 

- - - - - - 

Tokom nekih zajedničkih zimskih (2024. godina) vožnji sa Damirom po Fruškoj Gori, ispričao sam mu šta planiram da vozimo u maju... Nekako se potrefilo da je on takođe razmatrao neku višednevnu vožnju ovog tipa (možda čak i Alpe-Adria-u?!?), tako da smo što se kaže momentalno "kliknuli" na ovu temu u roku od odmah i odjednom nas ima trojica za vožnju. A onda sam pitao i Đuru, jer znam da on voli takve rute. Đura je pristao "na prvu loptu" pre nego što sam stigao da objasnim detalje. 

Tako je formirana ekipa u sastavu: Sale, Damir, Đura i Darko. 

Naravno, moj ultimatum zvani 840km u 5 dana je momentalno prestao da važi kako smo oformili tim.

E sad kreće glavna problematika - kako sve ovo organizovati.

Sama vožnja do Salzburg-a nije neki problem, međutim, odatle kreće komplikacija i odatle nam je neophodan auto za podršku. 

Ima nas 4 koji vozimo plus vozač podrške, to je 5. Na moj auto provereno staje 4 bicikla, tako da sam predložio da idemo mojim kolima, možemo svi da stanemo, jedino će biti malo tesno, ali zarad viših ciljeva izdržaćemo malo da se gura nas 5 u jednom autu.

Tu Damir predloži da idemo njegovim kombijem (službeni kombi) u kojeg provereno vrlo komotno staje 6 osoba (ima 3 reda po 3 sedišta), odnosno maksimalno 9 (vozač + 8) ako je gusto pakovanje u pitanju.

Na svim dosadašnjim vožnjama Rade je vozio auto podrške, a Mira mu je pravila društvo. Tako je inicijalno bilo zamišljeno i sada. 

Pitao sam Miru da li hoće da ide sa nama - naravno da hoće... 

I tako nas je 6... 4x biciklista i 2x podrška, kombi koji prima max. 9 ljudi, a 6 komotno - šta reći taman... Sve je počelo polako sa se uklapa, kao kad se sklapa mozaik, jedna po jedna kockica je pronalazila svoje mesto, i slika polako dobija svoje obrise. 

(OK bilo je sad tu povuci potegni oko krovnih nosača za kombi, kasno se poručilo, pa nikad da stignu, pa kad su konačno stigli nekoliko dana pred put, ispostavlja se da su jako debeli i da moji Thule nosači jednostavno ne mogu da se montiraju na tako debele šipke, znači aktiviramo "Plan B", osposobljavam stare nosače itd... ko što rekoh kockice se polako uklapaju, poneke dramatično polako... da ne davim, uspeli smo dan/dva pred polazak da sve utegnemo i sve pripremimo da štima...).

Nisam tačno znao kad ćemo kretati, tu nam je Damir stalno bio enigmatičan, kao on ne bi da krenemo rano, mogli bi kaže oko 16h, pa nisam hteo da rezervišem smeštaj dok ne znam na čemu smo. 

Ideja da krenemo popodne je bila potpuno u suprotnosti sa mojom idejom da krenemo što ranije ujutro, da stignemo u neko pristojno popodne u Salzburg, pa da se smestimo i da malo i prošetamo Mocartovim rodnim mestom. Inače, u Salzburgu sam bio bar 10-tak puta do sada, pa je meni što se tiče šetnje bilo svejedno, ali ima i onih koji nisu bili nikad pa je stoga bar što se mene tiče imperativ bio da stignemo što pre. 

Kažem ti ja Damiru: "Do Salzburg-a imaš okvirno 8h vožnje, pa plus pakovanje i granica, pa još sat vremena dok stigneš do Novog Sada, pa neka piš pauza usput... Stići ćemo u 01h ujutro?!?!?! Nema nikog da nas pusti ni u jedan hotel..."

Onda je malo krenula tribina, kad ćemo (Damir je imao nekih obaveza pre podne), do kraja smo se dogovorili da krenemo u 14h, ali iz Sremske Mitrovice, pa je to do kraja pomereno na 13h iz iste. Što je recimo OK.  

Kad smo dogovorili kad krećemo, rezervisao sam hotel za nas 6. Nažalost, čekajući da se iskristališe kad krećemo, svi oni hoteli oko centra Salzburga su bili rasprodati, pa je najbliži hotel koji je imao iole normalnu cenu bio u mestu Piding a to je nekih 15km od centra Salzburga i to u Nemačkoj (što zapravo nije ni bitno jer nema nikakvih granica).

OK, sve je dogovoreno, hotel rezervisan...

PETAK, 10.05.2024.

Prema dogovoru, pokupio sam Saleta, pa posle i Đuru, napakovali bicikle na kola i krećemo prema Sremskoj Mitrovici.

Malo sam poranio, ali sam imao ideju da odemo na burek kod Kukića u Sremskoj Mitrovici (najbolji burek u krugu od 50-60km sigurno a možda i šire). Pa kad obavimo burek, dok skinemo bicikle sa kola eto i njih. 

Međutim, vraga, pokupio ekipu (čak i malo poranio), putujemo prema Mitrovici, kad mi stiže poruka od Damira: "Mi malo kasnimo."

Naravno, šta znači "malo" to je relativna stvar, a mi smo jedno 25-30 minuta ispred originalnog plana... 

Pomislih: "Veselju nema kraja!"

OK, stigli u Mitrovicu, pojeli burek, šta ćemo sada imamo ono "malo" i naših ~30 minuta, pa se popila kafica u centru Mitrovice.

Naravno, kako to obično biva kad hoćeš da se vanredno pokažeš i/ili predstaviš, umeša se Murphy pa naravno dobijemo svi po parče sasvim običnog i prosečnog bureka sa sirom (pitam se šta se desilo sa onim savršenim burekom koji je prepun sira). 

Za Damira i Munju sam kupio burek kad smo završili (da bi što duže bio vruć), i naravno, tada su pred mene doneli sveže ispečen burek koji je imao baš puno sira (onako kako je taj burek uvek "utovljen" sirom... baš nemam sreće... ).  

Burek kod Kukića - dobar ali nije savršen kao svaki prethodni put

Do kraja smo mi stigli na dogovoreno mesto, poskidali bicikle, uterao sam auto u Mićino dvorište u Mitrovici, i taman kad smo bili gotovi stižu i oni sa kombijem.

E sad kao u filmovima, počinje zaplet koji niko nije očekivao, da ne kažem drama.

Munja pokušava da nadmudri šrafove koji ne žele da popuste, bez uspeha

Munja je slučajno moje nosače montirao naopačke. I da bi stvar bila još gora, on je na šrafove kojima se bici nosači pričvršćuju za krovne nosače, kapnuo neku stvar koja služi protiv odvrtanja matica (mislim ono da se ne odvrnu od vibracija). Te matice su jednostavno zarasle za šrafove. Nije bilo TEORIJE da ih odvrnemo!!! Svi pokušaji da odvrnemo nisu dali nikakav rezultat. Imam utisak da je zavario matice i šrafove - da bi lakše s tim izašli na kraj.

Vreme prolazi, nama ne ide. Podelili smo se u dva tima, jedan koji je pokušavao da reši pogrešno montirane krovne nosače kojima je Munja uspešno oduzeo sposobnost odvrtanja, i druga ekipa koja je montirala nosač i 2 bicikla na 5-ta vrata kombija.

Šrafovi : Tim "Krovni nosači" = 12 : 0 (svaki nosač ima po 6 šrafova)

Dajem predlog da rastavimo nosače i da ukršteno montiramo šipke koje drže bicikle, jer skidanje nosača bicikla sa krovnih nosača očigledno ne dolazi u obzir.

Ideja usvojena i ubrzo imamo rezultat - nosači su konačno kako treba, montiramo bicikle u rekordnom vremenu na krov i spremni smo da krenemo (za to vreme je ekipa sa 5-tih vrata poubacivala stvari u kombi, tako da smo se samo mi iz "Gornjeg Doma" čekali da bi mogli da krenemo).

Mislim da ne bude zabune, kad smo se vratili kući sa Alpe-Adria vožnje, Munja je "došao glave" šrafovima, pa je izjednačio rezultat na 12:12...

Operacija "Tvrdoglavi šrafovi" uspela, bicikli montirani

Montirano, pričvršćeno, utegnuto

Bilo kako bilo, krećemo, negde oko 13:30h do kraja, posle svih peripetija i posle ozbilje borbe sa šrafovima koju smo nažalost izgubili.

Krenuli konačno!!!

Gde je problem u celoj priči, hotel koji sam rezervisao u Pidingu ima Check-in od 15-22h, a u momentu kretanja, navigacija nam je pokazala da je procenjeno vreme dolaska 21:40h, što je u najmanju ruku knap (treba na granici prijaviti bicikle, usput treba napraviti i poneku piš pauzu, ne daj Bože nešto i pojesti...). To mi je bilo napeto. 

Usput smo stali par puta (granica, putarine, vinjete, gorivo itd...), vreme dolaska polako klizi i jasno mi je da nećemo stići do 22h.

Kuckam se sa hotelom na Booking-u, rekao sam im da ćemo stići oko 22:30h (malo sam dodao vremena), odgovara hotel da je Check-in do 22h, ali da do 23h ima nekog i da nije problem, a da ako ćemo stići posle 23h, da im se javim (dok su oni još tamo znači pre 22h) da nam generišu i pošalju kodove kojim bi otvorili neki pretinac ili sanduče koje je od spolja, gde bi nas čekali ključevi ili kartice od soba.

Nakon toga, tenzija je pala, više ne žurimo, znamo da možemo da uđemo u sobe i posle 23h (ako baš zatreba).

Par slika usput dok putujemo ka Piding-u (Damir vozi, pa imam vremena da gledam prizore i da uživam u njima).

Slovenija

Još uvek Slovenija

Prva pauza u Austriji

A onda je nebo pokazalo svoju čaroliju

Prizori neverovatni - nebo kao da gori

Pada mrak, mi smo sve bliži cilju

U brzini dok letimo autoputem slikam dvorac - Burg Hohenwarfen (sutra ćemo proći pored ovog dvorca ali na sopstveni pogon)

Hotel je veoma pristojan

Stižemo u hotel u 22:14h. 

Uskačem unutra i stvarno nema nikog na recepciji, smo jedna devojka služi za šankom (koji kad sad složim sve kockice, šank najverovatnije radi do 23h uveče, i to je ono vreme, kad posle stvarno nema nikog).

Stojim sastrane, gosti naručuju pivo i ostala pića, nikako da dođem do izražaja. Al' nekako ona obrati pažnju i na nas, prijavimo se, dobijemo kartice od soba. Obzirom da smo imali 4 bicikla, a hotel mi je rekao da imaju biciklanu, devojka poče da nas požuruje, da što pre dovozemo bicikle sa zadnje strane hotela da nas pusti, jer ona za maksimalno 5 minuta mora da krene. Sad, nije još bilo ni blizu 23h, a njoj se očigledno mnogo žurilo. Ubacili bicikle u biciklanu, u kojoj je bilo jedno 20-tak bicakala. Kako smo ubacili bicikle i izašli iz prostorije, ona je zaključala i otišla. Ispada da smo stigli baš u poslednji čas.

Bilo kako bilo, stigli do hotela bez većih problema (bitku sa šrafovima ne računam), uzeli kartice od soba, parkirali bicikle, to je to, sve nekako (skoro neobjašnjivo) ide po planu.

Dogovorili smo za ujutro kakav je plan i to je to za petak.

SUBOTA, 11.05.2024.

Jutro... 

Sve izgleda potpuno drugačije nego sinoć po mraku, naravno očekivano.

Pogled kroz prozor od hotelske sobe

Ipak smo mi u nekim Alpima, na sve strane planine oko nas

A ima i snegova koji se nisu otopili

Detalj u hodniku hotela, planinski predeli i divokoza...

Silazim dole u vreme koje smo dogovorili, kad su ranoranioci Đura i Sale već izneli bicikle. 

Kreće jutarnja priprema, za vožnju.

Pripreme u toku

Spremni za start, nas četvorica biciklista i Munja

Prvih 15km je nama vožnja od Piding-a do Salzburg-a tj. do Alpe-Adria rute, a onda nastavljamo dalje. 

Prizori prelepi, jutarnji

Pešačko-biciklistički most, drveni

Pogled sa mosta na reku Saalach koja je granica između Nemačke i Austrije

Ušli u Salzburg, prelazimo preko reke Salzach

Alpe-Adria ruta startuje ispred glavne stanice u Salzburg-u, međutim, obzirom da smo mi dolazili iz Pidinga, nije bilo smisla da idemo do same stanice, jer smo mi izbili na rutu nekih 700-800m od početka, pa je bilo besmisleno da idemo 800m do stanice da bi se istih 800m vratili do tačke gde smo izašli na rutu. (Ruta na početku kreće ispred glavne stanice, i izlazi na reku Salzach koja protiče kroz Salzburg, i narednih ~10-15km ruta prati reku, mi smo izbili na reku nekih 700-800m od početka rute i nastavljamo dalje).

Kad pređemo most uključujemo se na Alpe-Adria rutu

Interesantno je to u uređenim zemljama, da bi stigli iz Piding-a do Salzburg-a, koristio sam "RideWithGPS", i podesio ga da proračuna rutu za bicikl da bi bez velikih razmišljanja stigli do željog ukrštanja sa Alpe-Adria rutom, kao posledica ruta izbegava puteve kojima idu kola, mahom vozimo po biciklističkim stazama, a tamo gde idemo putem to su neki sporedni putevi gde nema saobraćaaja ili su zone 30km/h i slično.

Stižemo bez ikakvih problema do Alpe-Adria rute, i dalje sad sve ide prema planovima koje sam razrađivao nedeljama pre vožnje. 

Centar Salzburg-a, stari grad i tvrđava Hohensalzburg iz 11. veka koja još uvek budno motri i čuva centar

Vozimo stazom koja ide uz reku, a iznad nas je neobičan drvored

Drveće ovakvog oblika bi bez problema mogli da budu deo nekog filma iz žanra fantastike

Ruta vodi malo sa jedne strane reke, malo sa druge strane reke

Vozimo stazom i polako kuće zamenjuje priroda, polako napuštamo Salzburg.

Mi i priroda

Vozimo i ne možemo da verujemo koliko je sve uredno i čisto (mislim da, vozimo kroz Austriju i ništa manje i ne očekujem). Znači, ni papirić, ni opušak ni bilo kakav vid prljavštine ili đubreta nismo videli ni na stazi ni pored. Neverovatno, jednostavno skoro da ne možemo da se naviknemo na taj red i čistoću. Kad premotam malo kako je to u našim krajevima, na sve strane su pored puta bačene plastične flaše, limenke, kutije cigara, opušci i ostalo đubre, a naročito na mestima gde su neka odmorišta gde mogu i automobili da stanu pored puta, tu je obično strašno.

Vozimo i usput se šalimo kao: "Vidi onu divlju deponiju tamo preko puta..." i slično... Mislim toliko je sve čisto i uredno, skoro pa nam to smeta. Bože, koliko smo navikli na loše, pa nam to loše fali kad je sve kako treba. Ne zaskaču te kamioni, ni šleperi, nema saobraćajne gužve, niko te ne ugrožava, ovde je potpuno neverovatno za nas sa područja Balkana. Kad malo razmislim mnogo smo mi istraumirani vozeći po našim putevima, boreći se sa idiotima i kretenima koji misle da imaju više prava na asfalt od biciklista samo zato što su brži... 

Na jednom od mostova, stajemo da skinemo jedan sloj sa sebe jer je već postalo toplo

Pogled prema planinama na koje smo se namerili

Sve vreme od kad smo se uključili na Alpe Adria rutu vozimo uz reku, ali jedno 5-6km nakon Salzburga kratkotrajno napuštamo reku, i sada pogledi postaju još lepši.

Vrlo brzo se ponovo vraćamo na reku i to na mestu ušća reke Königsseeache u Salzach. 

Reka Königsseeache ima magičnu boju

Königsseeache

Prestaje asfalt i počinje tzv. bela staza - u savršenom stanju

Bolja od dobrog dela asfalta kod kuće

(bela) Staza kojom idemo i okolni pejzaž

Vozimo, put sve vreme savršen, polako se približavamo mestu gde je planiran doručak.

U mestu Hallein, koji je nama na nekih 33km od starta vožnje, ima mali trg na kojem se nalazi restoran sa stolovima napolju. Tu je bio plan da se sretnemo sa podrškom i da zajedno obavimo doručak i jutarnju kafu i to napolju na jutarnjem suncu.

E sad, nije lak zadatak pronaći mesto gde možeš da jedeš, koje je našoj ruti a da pri tome može da se parkira i kombi koji vozi podrška. 

Da bi podrška znala gde treba da dođe, poslao sam im lokaciju i sledeće slike da nema dileme:

Street view lokala gde je plan da doručkujemo

Stižemo na trg, kad ono jedno 50 bicikala parkirano tu kod restorana, terasa puna, nema mesta ni za jednog a kamoli za nas 6. Jednostavno je, to što sam zamislio da bude savršeno mesto za doručak/kafu i drugima je to isto bilo savršeno mesto. Sad imamo opciju da čekamo da se neki sto oslobodi, a to baš ne ide, svi uporno sede i uživaju, ili da uđemo unutra i da jedemo unutar restorana jer tamo ima slobodnih stolova. Glad i potreba za kafom su pobedili - ulazimo unutra i sedamo za stolove.

Pogled na lokalne specijalitete (slatkiše)

Ušli unutra, seli, stiže konobarica da poručimo. Oko poručivanja doručka stvarno nismo imali problema (iako je donesen meni bio samo na nemačkom) jer Đura priča nemački kao da se tamo rodio, a i Damir zna nemački solidno, nije baš kao da se rodio tamo ali zna ga dovoljno da poruči kafu i doručak.

Ekipa na okupu

Jelo koje je "pobedilo" kod poručivanja (jaja, šunka i lokalni sir interesantnog ukusa)

Ah.. da.. i jedna kajzerica

Ako ste mislili da neću pojesti apfelstrudel (pitu od jabuka) grdno ste se prevarili... ;)

Doručak je bio veoma ukusan, i količinski taman koliko nam treba (da, da, OK, ona pita sa jabukom je meni bila malo preko mere, ali bilo bi šteta ne probati pitu u ovom regionu, zar ne?!?).

Doručak obavljen, malo odmorili, pa nastavljamo dalje.

Do doručka je ruta bila potpuno ravna, a kako nastavljamo dalje, kreće da bude valovito.

Hallein - negde blizu izlaza iz mesta

Kako smo izašli iz mesta, tako staza ide dolinom, malo po šumi, malo van šume sa sjajnim pogledima. Dolinu je isklesala reka Salzach kroz Alpe. Gde god se okreneš a oko tebe su planinski vrhovi, zapravo vozimo dolinom između dva planinska venca. Sjajno!

Ruta realno ne može biti lepša

Kad nismo u šumi, pogled na okolne planine je fenomenalan

Evo da malo vidite atmosferu na dva kratka videa:

Uživanje na maksimumu, vozimo, okolo sve zelano, bele se planinski vrhovi, divno.

Nekog momenta naša staza se ukršta sa putem kojim ide saobraćaj, i tu glavni put (kojim idu kola) ide kroz tunel, a naša ruta ide putem koji ide preko tunela.

Sad tu ozbiljno zategne nagib, na svom Garminu sam video 15% maksimalno, a Sale je na svog Garminu video 16%. Bilo kako bilo, bez prethodne najave, uljuljkani vožnjom kroz bajkovite predele Alpa, sa predivnim pogledima na sve strane odjednom nailazimo na "zid" ispred nas.

Slika ne može da dočara strminu ovog puta

15%

Srećom, sam "zid" nije dugačak, nekoliko stotina metara, taman da se malo zaduvaš i eto stigao si gore. Do ove tačke išli smo dolinom koja je bila široka i lepa, a sada se sve skuplja i ulazimo u kanjon koji je reka prosekla kroz planine. 

Pogled - stojimo tačno smo iznad tunela, naša staza se uključuje na magistralni put potpuno levo na slici

Ekipa spremna za nastavak vožnje, čekaju samo mene da napravim par slika

Ima i mala crkvica "Maria Brunneck"

Tu gde smo stali na najvišoj tački iznad tunela, može da se obiđe Salzachklamm (kanjon reke Salzach),  pešačka ruta koja je dugačka 230km i koja se šeta u 11 etapa prolazi ovuda.

Do ove tačke kompletna staza je bila bez saobraćaja, a sada se nakon tunela spuštamo na magistralan put i narednih 4-5 km vozimo putem.

Da se mi razumemo, na nekim mestima je kanjon toliko uzan, litice sa obe strane i rečica u sredini, da tu jednostavno nije bilo mesta da se doda i biciklistička staza. Realno oni su tu jedva usekli redovan put. 

Kanjon - koliko je zapravo uzano (Google Maps)

Vozimo putem kojim idu i automobili, vozači su vrlo kulturni, niko tu sad ne prođe blizu tebe, svi te ispoštuju, neverovatno. Ni jednog momenta se nismo osećali ugroženo od strane saobraćaja oko nas.

Proterali put između litica, pa još nekako i dalekovod umetnuli i to je to

Gde god je bilo mesta, ljudi napraviše proširenje za nas bicikliste - šta reći nego sjajno

Burg Hohenwarfen u pozadini

Burg Hohenwarfen - njega smo videli kad smo dolazili kolima, sijao je u mraku

Siguran sam da ga vredi obići, ali mi smo ovaj put na drugom zadatku, pa nema vremena za to

Prolazimo pored dvorca, i nastavljamo dalje. Ima blagi spust, pa je tempo dobar. Ulazimo u mesto Warfen, prolazimo pored par kafića, kažu oni mogli bi kafu da popijemo. 

Hajde, rekoh...

Seli, malo izduvali (mada nije bilo nekog naročitog napora), prevrnuli priče iz prošlosti, prevrteli slike i slično. Naravno sve "preko" gutljaja kafe ili soka.

Da li ima potrebe da naglašavam da je sve utegnuto i sređeno 100%

Vreme savršeno, ekipa sjajana, uživanje na maksimumu

Nakon pauze, obnavljamo rezerve vode i nastavljamo dalje.

Na izlasku iz Warfen-a, pravim nekoliko slika okolnih planina.

Pogled na dvorac poslednji put na ovoj vožnji

Okolne planine imaju vrhove i preko 2400mnv, što je za respekt

Vozimo i dalje uz reku, prelazimo most i ulazimo u mesto Bischofshofen. 

U ovom mestu sam (skoro slučajno) bio 06.01.2019. 

Tada su održani skijaški skokovi - poslednja skakaonica na novogodišnjoj turneji 4 skakaonice. Mi smo slučajno bili na skijanju u nekoj relativnoj blizini, pa kad sam shvatio da su sutra skijaški skokovi tu blizu, rešio sam da jednom i to doživimo uživo. 

Mogu samo da kažem da je skokove mnogo lepše gledati od kuće u toplom, gde su svi skokovi pokriveni kamerama i gde vidiš svaki skok iz više uglova, ali sa druge strane ono što obavezno (bar jednom) treba doživeti je kompletna atmosfera tokom održavanja takmičenja. Jednostavno treba bar jednom biti deo tog celog događaja.

No nije to sad ni bitno, prolazimo kroz Bischofshofen i u centru u pešačkoj zoni ugledah interesantnu skulpturu (naslovna slika), a ona na interesantan način predstavlja stvarnost.    

Bischofshofen nije veliko mesto pa ga prolazimo relativno brzo. Tek kad smo izašli iz mesta, iz daleka se konačno mogla videti skakaonica (tačnije jedan njen deo).

Mapa grada

U centru slike se mogu videti delovi velike i male skakaonice

Jedan detalj nam je odvukao pažnju - ovde pored staze gde se šetaju psi, mogu da se uzmu kese za pseći izmet i naravno ima i kanta, znači nema izgovora da ne bude čisto

Nakon kratkog zadržavanja (oko psećeg punkta), nastavljamo dalje.

Pogledi na sve okolne planine su tokom celog dana fenomenalni. Iskreno, mislim da mi je prvi dan Alpe-Adria vožnje što se tiče predela zapravo i najlepši (to ne znači da ostali dani nemaju svoje čari).

Od početka vožnje (od Salzburg-a) sve vreme se polako penjemo (da ide to u talasima gore/dole, ali se hteli mi to ili ne, zapravo polako penjemo, čak i kad je ravno često se zapravo penjemo a nagib je uglavnom toliko mali da ni ne osetiš da se penješ). Pratimo reku Salzach, idemo uzvodno prema Alpima.

Staza i dalje savršena, apsolutno ne smeta što nije asfalt

Čim izađemo iz nekog naseljenog mesta, pred nama se "razmotaju" veličanstveni prizori: dolina kojom se vozimo i okolne planine.

Jednostavno šta reći na ovakve prizore... Ova slika bi bez problema mogla da bude "default" pozadina na nekom sledećem Windows-u ;)

Nismo ni svesni da smo se namerili na ovo što je ispred nas (dobro de, namerili smo se na neki način)

Kako vozimo dolinom između okolnih planina, tako nam se prizori i pogledi stalno menjaju. 

Uopšte nije dosadno, naprotiv.

Još jedan biciklistički most

Nakon Bischofshofen-a, prolazimo mesto Sankt Johann im Pongau i stižemo u mesto Schwarzach im Pongau, gde sam planirao da ručamo.

I ovde postoje skijaške skakaonice, ovde očigledno kao mesto ne vrediš ako nemaš ski skakaonicu

Naravno, restoran "Bräustüberl Schwarzach" gde sam planirao ručak je opet kompromis raznih stvari:

1. Treba da je na nekom određenom kilometru vožnje, dovoljno daleko da sigurno budemo gladni, a sa druge strane dovoljno blizu da ne padnemo u nesvest od gladi pre restorana
2. Restoran treba da ima dovoljno veliki parking da stane naš kombi iz pratnje (poželjno je da je parking besplatan)
3. Naravno, klopa (tj. meni) u restoranu treba da je OK
4. Cene treba da su normalne, da nije sad neka ekskluziva ili fenseraj...
5. Itd...

Stižemo ispred restorana i bukvalno u 2 minuta smo svi na okupu (i mi i podrška), kao da smo se dogovorili (mislim naravno da smo se dogovorili, ali i tako je neverovatno kako smo maltene stigli istovremeno).

Konobarica, žena u svojim sedamdestim godinama i dalje radi, da li su ovde penzije male ili je jednostavno navikla da radi, pa je ni odlazak u penziju u tome nije sprečio ne znam (možda je i vlasnica - nisam pitao), ali bez obzira na sve usluga je bila na vrhunskom nivou

Poručih Coca Cola-u, a dobih "Der Dracula Cola", ukus je manje/više isti, jedino je pakovanje interesantno. Proizvodi se tu u lokalnoj fabrici. E sad, da sam u Transilvaniji razumeo bih ovakvo pakovanje, a ovde u srcu Austrije u Alpima, nije mi jasno kakve Dracula ima veze sa bilo čime ovde...

Bila je mala "drama" šta poručiti i pojesti za ručak. 

Bilo je raznih jela na meniju, sva su interesantna a nama gladi ne fali... Današnji specijalitet je bio juneći gulaš sa velikom knedlom. 

Konobarica nam je preporučila i supu sa domaćim rezancima, opet neki lokalni specijalitet. Uvek sam voleo da probam lokalnu kuhinju, tako da nisam imao puno dilema šta da poručim.

Život me je naučio da treba slušati konobare kad preporučuju stvari, tako da sam uzeo današnji specijalitet i lokalnu supu.

I nisam se pokajao. 

Ni najmanje.

Supa sa nekim interesantnim domaćim rezancima, fino i za preporuku

Ručak je bio sjajan. 

Jedina mana je bila ta što je ručak bio možda previše obilan.

Međutim, stati sa jelom na pola, jednostavno nije bila opcija, jer je bilo baš fino.

Restoran

Završili ručak, obavili WC, napunili bidone i polako smo svi spremni da krenemo. 

Naravno, odmah od restorana kreće uspon, i to ozbiljan uspon tipa nagib 12-13% (takoreći - 1m nakon što smo krenuli iz restorana, eto uspona, gde ga niko nije želeo). 

Na uši mi je "curio" gulaš sa knedlom... 

Ali sad ako zanemarimo vanredne muke zbog punog stomaka koji se suprotstavlja ozbiljnom nagibu, deo koji vozimo posle ručka je još neverovatniji nego do sada.

Napravio sam nekoliko slika, i veliko je pitanje koliko će se sad videti lepota celog prizora.   

Uspon, ozbiljan nagib, nije ti svejedno

Schwarzach im Pongau

Schwarzach im Pongau

Nažalost, slike ne mogu da dočaraju našu visinu iznad doline, dubinu prostora i razmere svega oko nas.

Iskreno, stali smo par puta da se divimo pogledu (nismo li između ostalog zbog toga i došli). Nema vožnja nikakvog smisla, ako ne uživaš u okolnoj priodi.

Mi, dolina, planine prekrivene snegom u pozadini - jednostavno ne može bolje

Naime, do sada smo išli dolinom uz reku, da, da, predivnom dolinom okruženoj planinama, pri tome se blago penjali. Međutim, sada posle ručka kreće penjanje uz jednu od strana te doline, tako da kako smo sve više i više, tako je pogled na susedne planine i na dolinu u celini sve lepši i lepši.

Jedan neuspeo pokušaj da se "uhvati" priroda na delu - fotografija nije dovoljna, mora ovo da se vidi uživo (nekako sve deluje pljosnato i nisko, a u realnosti nije tako)

Što bi rekli samo Heidi fali na ovoj slici

Put je uzan, jedna traka, ali nema saobraćaja

Oznaka biciklističke rute, na tabli ima i obeležje Alpe-Adria rute

"Molim ne tako brzo" misli se na brzu vožnju. Ovakvih znakova je bilo nekoliko, mada put je uzan i krivudav, pa realno ni ne može se baš nešto "divljati" ovde

Evo još jedna

Izvinjavam se, malo sam "zadavio" sa slikama, ali predeli su ovde neverovatno lepi. 

Vozimo ovim putem i nekog momenta se naša ruta spušta uz magistralan put ali mi imamo odvojenu stazu za nas, tu prelazimo most nakon kojeg ulazimo u tunel. Jedna za mene neočekivana stvar je da unutar tunela postoji biciklistička traka i to potpuno odvojena od saobraćaja. Tunel je poprilično dugačak, tipa skoro 2km, trebalo nam je vremena da ga prođemo. 

Biciklistička staza unutar tunela

Širina staze je dovoljna da se bez problema mimoiđaš sa biciklistima iz suprotnog smera

Kako smo prošli tunel ulazimo u Gastein dolinu. Da, skijaši naravno znaju o čemu pričam.

Zvanična tabla koja opisuje Gastein dolinu

Ovo je profil terena koji nas očekuje. Ima taj uspon pred kraj to nam je drugi ozbiljniji uspon za danas (prvi smo savladali punog stomaka, posle restorana) 

Gledajući ovu sliku mogu samo da pokušam da zamislim sebe na ovom mestu kako uživam u pogledu

Biciklističke rute, okolni vrhovi su do 2500mnv

Gastein dolina je dobila naziv po tri sela: Dorfgastein, Bad Hofgastein i Badgastein.

Vozimo i vrlo brzo posle prvog tunela nailazi drugi daleko manji tunel, gde nije bilo mesta da "zaglave" još u biciklističku stazu, pa su oni bez puno razmišljanja probušili tunel za bicikliste (piše na tunelu da je napravljen 2010. godine). Na taj način si ti i dalje odvojen od saobraćaja i voziš putem koji je bezbedan.

Izgrađen 2010. godine

Dve trake, osvetljen, savršeno

Vozimo dolinom, polako se penjemo, ali to se maltene ni ne oseti. 

Moj plan za prvi dan je bio da stignemo do voza. Naime, kad se ide ovim putem, poslednje mesto je Badgastein, a jedno 5km od centra Badgastein-a je voz kojim prolaziš na južni deo Alpa. Alpi su ovde visoki i preko 2800mnv, tako da je voz jedina opcija da se prođe na drugu stranu (jednostavno ne postoji put preko ovih prevoja). Tako da kad siđeš sa voza, prošao si Alpe i onda se spuštaš do mora.

Od momenta kad smo ušli u Gastein dolinu, pa do voza imamo nešto preko 20km. Opet je slična situacija kao i pre ulaska u Gastein dolinu, mi smo dole uz reku ovog puta je u pitanju reka "Gasteiner Ache", a okruženi smo planinama i vrhovima koji opet dosežu do 2500mnv. Da li treba reći da sam napravio mnogo slika.

Prolazimo kroz nekoliko tipičnih Alpskih sela, ne treba naglašavati da je ovo samo srce Austrije

Izašli iz Bad Hofgastein, sledeće mesto je i poslednje u dolini - Badgastein

Badgastein je ispred nas

Planinski potok Kötschachbach prolazimo u selu Badbruck tik pred Badgastein (realno, ovo selo je spojeno sa Badgastein)

Kako smo prešli most preko Kötschachbach reke, kreće Uspon (namerno sam stavio veliko slovo na reč uspon). 

Uspon je ozbiljniji nego što sam očekivao.

Gastein dolina slikana sa početka uspona u Badgastein-u

Prvi današnji uspon (onaj posle ručka) nam je teško pao jer smo bili siti, međutim, ovaj u Badgastein-u je baš baš ozbiljan. Bilo je 12-13% do 15% bez problema veći deo uspona, a bude tu i 16 a bogami i 17% je bilo na nekim deonicama.

U Badgastein-u ima fenomenalan vodopad reke "Anlaufbach". 

Jednog mometa ugledah sa desne strane fenomenalan vodopad, a baš na mestu odakle je savršen pogled na vodopad, nagib je tričavih 17%. Stajem da slikam, svestan činjenice da je kretanje na 17% sa klik pedalama skoro nemoguće. Nagib je toliki da bicikl klizi pod uticajem gravitacije kad ga oslonim na nogicu, pa sam morao da zakačim pedalu za ogradu, da mi bicikl ne otputuje dok slikam vodopad. 

Vodopad zaslužuje da se vidi i na kratkom snimku:

Prvi utisak koji sam imao kad smo stigli do centra Badgastein-a je da me mnogo posdeća na Karlove Vare. Ko je bio zna šta sam rekao, a ko nije, savetujem da ode. Vredi. 

Naime, vidi se po arhitekturi da je ovde tokom istorije boravila aristokratija, i da je ovo jedno istorijski "nobl" mesto, kako i ne bi bilo, kad je ovde priroda neverovatna (i zimi i leti).

Jedva sam uspeo da krenem na 17%, ni sam ne znam kako ali jesam, ubrzo put vodi tako da se nađeš na mostu iznad samog vodopada. Naravno nisam propustio da stanem i da uživam u ovom čudu prirode.

Napravih i ovde kratak video, slike ne mogu da prenesu huk vode:

Kad uspeš da se popneš do mosta iznad vodopada, dalje više nije strašno, zapravo sve do voza nagib nije veliki.

Badgastein iz drugog ugla, najgore je prošlo što se tiče nagiba

Moram da pohvalim Austrijance, ne mnogo mesta tokom rute su postavljene table, tako da ne možeš da se izgubiš, a sa druge strane stalno imaš i potvrdu da si na pravom putu

Na samom izlasku iz Badgastein-a, u pozadini su ozbiljni vrhovi, koje ćemo da savladamo vozom ;)

Ispred same železničke stanice

Stižemo na železničku stanicu oko 18h. Iskreno, tokom ručka smo gledali vozni red i ustanovili smo da voz ide na svakih sat vremena u smeru koju nama odgovara 17:20h, 18:20h, 19:20h, posle 20h se proredi i ima samo još jedan baš kasno (tipa 22 ili 23h, iskreno zaboravih). Računajući koliko imamo kilometara i koja nam je prosečna brzina ustanovili smo da je realno da stignemo na voz u 18:20h (pod pretpostavkom da uspemo da zadržimo isti tempo, a malo nam je remetilo matematiku činjenica da imamo još 2 penjanja, pri čemu za ovo drugo nismo ni sanjali da je ovako ozbiljno).

18:00h mi stigli do stanice

Kad smo stigli, već je bilo nekoliko automobila i 2 biciklista.

Morali smo malo da sačekamo da bi mogli da kupimo karte. Karta za biciklistu je 10,10EUR, a za auto 20,20EUR. Naš kombi se brojao kao auto. 

Cena karte za auto je nepromenjena da li ima jedan čovek u kolima ili ih ima 7, kao ni da li su na kolima bicikli ili ne, to se sve broji u auto - komada 1.

Da bi optimizovali troškove, Đura i ja ćemo biti biciklisti (jer se naši bicikli montiraju na krov, a to ne može da stane u voz), a svi ostali su auto - komada 1 (stavili smo Damirov i Saletov bicikl na zadnji vosač od kombija).

Sve u svemu, ukupan ceh je 40,40EUR (20,20EUR za auto i 20,20EUR za bicikliste). 

Mesto gde se kupuju karte

Interesantan detalj je da sam na filmićima koje su ljudi pravili vozeći Alpe-Adria rutu, video da voz košta 2EUR do 3EUR (ljudi su na filmiću davali uputstva i cene), a sad kako je to odjednom otklizilo na preko 10EUR nije mi poznato. Sve u svemu, nije bitno.

Još jedan interesantan detalj je da kad voz stigne, onda iskoči kondukter, uđe u kućicu, proda karte, pa ponovo uskoči u voz i ide zajedno sa nama do druge strane Alpa. Tamo opet iskoči i proda karte za suprotan smer, pa ide nazad i tako ceo dan. Nemaju oni posebne konduktere i ljude koji sede u kućici i prodaju karte na šalteru.

Ušli smo u voz, fiksirali bicikle na za to predviđena mesta i seli u susedan kupe. Za to vreme ostatak ekipe je uterao auto na mesto za kola, pa su ih izbacili iz kola i oni su seli u kupe.

Sve je predviđeno i organizovano savršeno. Staviš bike, vežeš ga pojasom i on nema kud.

Sama vožnja traje 7-8 minuta. Ukupna razdaljina je nekih ~12km, od kojih je najveći deo tunel. 

Nisam ni seo ko čovek, a već je bilo gotovo.

Jasno je da je ovaj vagon za bicikle

Prešli smo na drugu stranu!

Današnji cilj je postignut. 

Voz koji zapravo ima samo dve stanice, po jednu sa svake strane planine

Ovde je deo za automobile

Najbliže mesto stanici gde smo sišli sa voza je Mallnitz, ali je stanica tako pozicionirana, da bi sad morali da se vratimo malo nazad i uzbrdo prema vrhu Alpa, što niko nije želeo. Sa druge strane preporučio sam da se skotrljamo u prvo sledeće mesto Obervellah.

Zašto?

Pa tu gde smo izašli iz voza je tipa 1200-1300mnv i ujutro će biti hladno (4-5°C), Obervellah se nalazi na 700mnv tako da će dole sigurno biti nekoliko stepeni toplije, a na tim temperaturama svaki stepen baš puno znači. Naravno, iz Mallnitz-a bi krenuli potpuno hladni, pa bi se do dole sigurno pretvorili u kocku leda. 

I sad kreće jedna drama, koju nije niko ni planirao ni očekivao....

Kad sam planirao rutu, rekao sam i Đuri i Damiru da bi bilo jako dobro da prvi dan prođemo tunel, da ne moramo ujutro da se nameštamo i uklapamo sa voznim redom, nego da doručkujemo i vozimo kad budemo spremni. U ovoj varijanti ne moraš nešto da se sinhronizuješ sa voznim redom, da razmišljaš kad će voz i da li će voz stići. 

E sad, sa druge strane imao sam drugi problem, a to je potpuna nepoznanica mi je bila kakav ćemo imati tempo i i da li nam je voz uopšte u dometu prvi dan. Da ne ispadne da rezervišem smeštaj posle voza, a nama se nešto izdešava pa ne stignemo ni na poslednji voz i eto ti problema. I sad imaš rezervisan smeštaj u koji realno ne možeš da dođeš jer ti je otišao poslednji voz.

U priči sa Đurom, kaže Đura: "U letu ćemo da rezervišemo smeštaj... U današnjem svetu tehnike, interneta, booking-a i ostalog to stvarno ne bi trebalo da bude problem."

Ne mogu ništa da protivurečim, Đura je 100% u pravu. I još je dodao da nije sad neki špic sezone pa da je sve popunjeno, tako da ne bi trebalo da imamo problem sa smeštajem.

Slažem se, u potpunosti!

Međutim, imamo mi sad tu nekoliko momenata koji nam otežavaju pronalaženje smeštaja.

Prva stvar nas je 6.

Druga stvar, sad nije sezona, i to nam nije olakšavajuća nego otežavajuća okolnost, ali to ćemo shvatiti tek malo kasnije.

Prema planu, sišli smo sa voza, skinuli Damirov i Saletov bicikl, taman da krenemo, Đura ima problem sa naočarima, ispao mu šrafić i staklo.

OK, uz malo inventivnosti, rešavam problem sa naočarima, Đura ponovo vidi 😀. Kako je sam rekao, da je potpuno neupotrebljiv bez naočara. 

OK rešeno.

Prema planu, kreće spust, i to ozbiljan spust, dugačak je 8km, a nagib je i preko 12% u minusu, fino bi se smrzli ujutro da smo kojim slučajem ostali u Mallnitz-u.

Tokom spusta sam uspeo da napravim samo jednu sliku, moraš čvrsto da držiš volan sa obe ruke pa nema slikanja.

Ovde još uvek onaj pravi spust nije krenuo, tek što smo se rastali sa vozom

Pogled u pravcu voza i Mallnitz-a odakle smo došli

Kreće pravi spust, nagib je za respekt, stao sam da obučem šuškavac, pa sam i napravio jednu sliku (pogled na sat 19:15h, nema još puno dana) 

Stajemo na ulazu u selo Obervellah. Na Google Map-ama ima jedno 20-tak raznih smeštaja, gasthaus-a, pansiona, hotelčića i slično.

Mislim, to je SELO!

Nije to sad gradić sa 100.000 stanovnika, pa da je izbor veliki.

Kao što rekoh, prvi problem je da nije sezona, zima je prošla i skijanja više nema, a sa druge strane leto još nije počelo (jutarnja temperatura je još uvek 10°C). I sada pola tih pansiona ne radi. zoveš, zvoni telefon i niko se ne javi.

Oni što se jave, nemaju kapacitet za nas 6.

I kao što rekoh kreće drama.

Đura je stekao utisak da kad vide da zovemo sa srpskog broja da neće da nam izdaju, zato što smo iz Srbije. Iskreno, ja ne bih išao tako daleko u razmišljanjima, nikad nisam imao problem tog tipa, ali 'ajde sad nije nemoguće... (Đura je živeo u Austriji 7-8 godina, pa bolje poznaje mentalitet ovdašnjih ljudi, mislim, ipak smo mi sa ovih naših prostora za njih "ružni, prljavi i zli" - pa ništa nije nemoguće).

Stojimo, i ne ide nam da pronađemo smeštaj. Mogu slobodno da kažem da je nekog momenta krenula blaga panika da nas hvata.

Kad sve uzmem u obzir, stajali smo jedno sat vremena, prvo smo se ohladili zbog voza (stigli smo tačno u 18h na stanicu), pa sačekali voz 20 minuta, pa uterali bicikle, pa dok je on krenuo, pa dok smo prošli Alpe, pa dok smo izašli, rešio naočare, pa dok smo se spustili. Realno sat i po nismo okretali pedale, polako se približava noć, mi stojimo na jednom proširenju na ulazu u selo, vrtimo smeštaje i nema nade da ćemo nešto pronaći. 

Nekog momenta i ja počinjem da vrtim smeštaje, ili se niko ne javlja ili nemaju za nas 6. Počeo je i Damir da vrti telefone, i sad počinjemo da se preklapamo, ja ne znam koje je sve smeštaje Đura proverio, on ne zna šta sam ja zvao, pa kad se i Damir uključio eto potpune konfuzije. 

Pre bih mogao da kažem da je nekog momenta krenuo očaj.

Gledam na Booking-u u mestu Kolbnic, koji je nama nekih 12-13km daleko, ima jedan smeštaj gde može da se smesti 6 osoba. Međutim, kad malo bolje pogledaš, to je nas 6 na jedno kupatilo i WC i to bog zna kakvo "shared" kupatilo. Kad smo ih nazvali, to je ispalo još gore nego što je na Booking-u, i zapravo nisam ih baš najbolje shvatio, ali ne bi uspelo nas 6 da se tamo smesti ni u jednoj varijanti - strašno...

U nekoj kombinaciji u ovom celom "ludilu" koje traje jedno bar pola sata, Đura nehotice pozove neki smeštaj drugi put. Imali smo više puta takvu situaciju da sam nazvao neki smeštaj koji je već Đura overio ili Damir, pa kao već nas je pre par minuta kontaktirao vaš kolega. 

I sad, kad je slučajno Đura nazvao taj smeštaj drugi put, vlasnik smeštaja reče da ne radi, da je zatvoren jer nije sezona, ali je verovatno osetio količinu očaja koja je lebdela u vazduhu oko nas. Reče vlasnik već me drugi put zoveš u pola sata, ali se ipak smiluje na nas i Đura sa njim dogovori sve. Objasni on nama koji je smeštaj i kako da dođemo do njega. Pošaljem support-u, idite na ovu lokaciju. 

Do kraja mi stižemo ispred smeštaja, nema kombija od podrške. 

Izgubiše se oni negde u uličicama, ali do kraja i oni stižu na dogovorenu lokaciju.

Tako da smo svi na okupu savladali Alpe, prošli na drugu stranu i imamo smeštaj (nisam mislio da ću se ovom poslednjem toliko radovati).

19:53h - krećemo prema Kolbnic-u

Ovim putem sam već prošao nekoliko puta kad sam vozio Großglockner (pročitaj priču: >>> Großglöckner i Edelweißspitze <<<)

POznati prizori iz 2011. godine

Ovde idemo putem, nema nekog saobraćaja - subota veče, mnogo je brže putem, jer prava Alpe-Adria ruta krivuda okolo-naokolo oko asfaltnog puta.

Smeštaj - konačno! Tačno je 20:21h, vidi se u pozadini da više ni vrhovi nisu obasjani suncem, mrak samo što nije

Čovek ne da nas je primio, nego je i obećao da će i večeru da nam pripremi. Mislim, da li može bolje???

Dok smo stajali na ulazu u Obervellah, i vrteli telefone, postoje sve hladnije, uskoro će i mrak da pada, jednostavno nemaš rešenje za situaciju u kojoj smo se našli, nama je prvo veće mesto Spital an der Drau, ali je ono udaljeno nekih 40km (to je jedno 1:45h vožnje) znači da nas sigurno hvata mrak, a sa druge strane mi smo od jutros prešli ~150km, popeli 1500m već smo i gladni i žedni, vreme je da se parkira bicikl. Dok smo vrteli telefone, rekao sam im nekog momenta, ljudi, ne moramo mi sad svi da budemo u jednom smeštaju, hajde da probamo da tražimo sobe sa po 2 ležaja, to ćemo mnogo lakše naći nego na jednom mestu za 6 ljudi. Pa ako uspemo da nađemo 3 smeštaja po 2 ležaja u istom selu to je premija, ili čak iako smo u 2 sela nije problem, naći ćemo se ujutro na zajedničkoj tački.      

U mojim pokušajima da promenimo taktiku vezanu oko smeštaja Đura je slučajno kontaktirao ovaj smeštaj drugi put i ostalo znate...

Smestili se. 

Smeštaj je OK, nije Hayat, ali u kakvom smo očaju bili pre pola sata na ulazu u selo Obervellah, jednostavno ne može bolje.

Đura i Sale su u jednoj sobi, a Damir, Munja, Mira i ja smo u drugoj.

Brzinsko presvlačenje, pa silazimo dole na večeru, najbrže što smo mogli da ispoštujemo domaćina, koji nam je neizmerno izašao u susret.

Seli za sto, kaže domaćin, na meniju su 2 stvari:

1. Pizza
2. Govedina (takoreći - meso)

Pa sad, ko će šta će - do kraja Pizza : Meso = 3 : 3.

Pitam ga: "Sa čime je pizza?"

Odgovara domaćin: " Sa svime!"

Pitam: "Šta znači sa svime?"

Kad je krenuo da nabraja šta sve ima na pici, rekoh mu: "OK sa svime je, prihvatam!"

Mislim, stvarno je bilo svega, i tunjevine, i luka, i maslina, i šunka i kukuruza, paradajza, salame i čuda...

Ovo je bila unija svih pica koje čovek može da naruči u novom Sadu, nije bilo samo ananasa i nutele (fala bogu), sve ostalo je bilo.  

Pizza sa svime i svačime

Govedina

Tu se sad pojelo i popilo, da speremo sve nedaće u poslednjih jedno 2h, koje su nas snašle. Dobro je prošlo, počela je nekog momenta da raste nervoza i očaj, nije bilo veselo, bilo je trenutaka kad je bio onako "čupavo", a onda potpuni kontrast, krenulo je opuštanje i sve je završilo kako treba.

Vlasnik je inače Španac, zove se Hulio i tada mi je sve bilo jasno, zašto se smilovao i pustio nas da prespavamo kod njega. Reče on iz kog je mesta ali nisam zapamtio (realno nije ni važno). Do kraja smo se malo sa njime i raspričali, jedno nadasve prijatno veče. Platili smo u kešu, jer on zvanično ne radi, pa ne sme da koristi POS terminal za kartice (nikakav problem, samo kad imamo krov nad glavom).

Da je u pitanju pravi Austrijanac / Nemac / Švajcarac i da mu smeštaj ne radi, mogao bi da umreš na njegovom pragu i to na njegove oči - ne bi te primio unutra (poštujući pravila i zakone). Ovi južnjaci su ipak malo praktičniji (srećom po nas).

Eto, uspeli smo da preživimo neočekivani problem ovog prvog dana.

Napravili smo ~10km više nego što sam planirao, ali kako su se stvari odvijale, nije moglo bolje, malo nas je pogledao i onaj odgore. 

Posle večere smo otišli u sobe i svi polako "u krpe" pa na spavanje. Munja i ja smo hrkali naizmenično, kako su Damir i Mira preživeli - ne znam.

Interesantan detalj je da mi je ovo drugi put da spavam u Kolbnicu. Prvi put nam je vlasnik smeštaja bio Holanđanin, a evo sad drugi put je to Španac.

Dođe mi da se zapitam da li ima Austrijanaca u Austriji? Na osnovu uzorka koji sam lično iskusio za sada nema (100% nema, 2 od 2 nisu Austrijanci).

Dan 1 - suma sumarum:

• Napravili smo nešto preko 160km, 
• Popeli se preko 1500m uvis
• Vreme provedeno u vožnji - 7:43h
• Ukupno proteklo vreme cele vožnje - 12:19h (od Pidding-a u Nemačkoj do Kolbnica u Austriji)
• Prosečna brzina - 20.7km/h
• Maksimalna brzina - 67,3km/h  
• Minimalna temperatura - 12°C

Ruta

Profil terena

Nastavak priče: >>> Alpe-Adria II deo <<<

D.