31. ALPI 2023 - I deo
- Prvi deo -
Julijski Alpi u junu - II deo
 |
| Lago di Fusine Inferiore |
Kao i svake godine "zabadam" Dolomite za početak jula, tada se vozi Maratona dles Dolomites, i tada je "must" (što bi rekli braća Englezi) da se bude u toj regiji.
Smeštaj sam rezervisao negde tokom januara, tada može da se nađe vrlo pristojan smeštaj po prihvatljivoj ceni. Tada sam najavio Nikoli (sinu), kada idemo u Dolomite. Nikola je za razliku od svih prethodnih godina postao student, pa su se sad Dolomiti u Maratona periodu godine zakomplikovali jer je njemu tada baš ispitni rok (pogledali smo kad su mu ispiti i baš u ovom periodu nije imao ništa na repertoaru što se ispita tiče, pa je ove godine OK). Inače ranijih godina je on u ovo vreme bio na raspustu, i jedina drama je bila da li ćemo biti tu da se pokupi đačka knjižica (znači da zapravo nije bilo drame uopšte...).
Međutim, prošle godine (2022) sam morao da pomerim Dolomite jedno 10 dana ranije, jer su "padali" baš kad je njemu prijemni za fakultet, ali to nas ni najmanje nije omelo u namerama da vozimo i uživamo u bajkovitim predelima (pročitati priču: >>> neMaratonac <<<). Bilo kako bilo "nije se bacilo", odradili smo sve što je trebalo, čak možda i više što je trebalo, bez obzira što smo otišli 10 dana ranije.
Nikola koji je spremao prijemni je upisao fakultet (na budžet), tako da je ovaj put i vuk sit i ovce na broju (nije li to diiiivno).
Negde na početku 2023. godine sam objavio svoje planove vožnji za sezonu (2023. godina) na mojim Banditosima (biciklistički klub na Strava-i: >>> Klub Banditosi <<< ), i odmah mi se javio Sale da mi kaže da ga planiram za Dolomite i da ide samnom.
Odgovorih mu: "OK - nikakav problem, naprotiv!".
Vreme polako prolazi, neki je maj, do Dolomita ima još jedno 2 meseca, stiže mi poruka od Marka iz Beograda, pita me: "Kad se ide, kakvi su planovi?"
Sve mu objasnim, a on pita: "Koliko tamo košta smeštaj?"
Napisah mu: "Odgovor na to pitanje je komplikovan..."
Zašto?
Zato što kad u ovoj regiji uneseš 3 noći odmah ti iskaču smeštaji 1500 EUR, 3000EUR ili 5000 EUR čak i više (bez ikakvog stida od strane vlasnika smeštaja) u varijanti "Recomended" (preporučeno), što mu dođe da se ubiješ na licu mesta.
Međutim, ne koristiš Recomended, nego malo promeniš parametre pretrage, pa onda i imaš neke šanse da nađeš smeštaj po nekim recimo skoro pa pristojnim cenama.
I onako dok smo se kuckali, rekoh mu: "Sad ću da pogledam, pa da ti kažem".
Obzirom da nisam bio kući, bacih pogled na Booking onako na telefonu. Nađem neki smeštaj koji je rekao bih pristojan (bar kad se gledaju slike na Booking-u), cena 350 EUR za 4 noći što je za ovo područje stvarno odlično.
Kaže Marko da mu je OK, nije strašno, i tako ti ja rezervišem smeštaj za Marka, sve na telefonu. Sama pretraga nije bila jednostavna, jer sam već 4 meseca imao rezervisan smeštaj, i sad sam trebao da pronađem smeštaj koji nije skup, koji je na pristojnoj lokaciji i koja mora biti što bliže našem hotelu. Pronađeni smeštaj za Marka je na udaljenosti od 11km, to mu dođe jedno pola sata biciklom, da se to podneti, kad su pare u pitanju...
Super, ide i Marko sa nama, još uvek svi stajemo u kola. Rekao sam Marku da je on peti u kolima i da svi stajemo bez problema. Realno, nisam sa Saletom pričao još od januara na ovu temu, ali nekako sve vreme računam da i on ide, samo mi je još bilo rano da pokrenem priču sa smeštajem.
Jedno 2-3 nedelje pred put u Dolomite, pričam sa Saletom na temu Dolomita i on mi postavlja ista pitanja kao i Marko (da ne kažem čak i istim redom), rezime je koliki bi tu bili troškovi. Ova regija je realno pristojno skupa, i svi se ponašaju kao da nemaju problem sa tim. Ovo je realno elitni deo Italije, graniči se sa Austrijom i Švajcarskom, vetovatno ima veze i sa tim. Mada bajkoviti i gotovo nerealni pejzaži, jezera neverovatnih boja, priroda 100%, ovde ima baš mnogo mesta gde čovek može da pomeri neke svoje granice (na razne načine), jednostavno čine ovaj predeo prepoznatljiv i mnogi žele da ovde dođu mahom zimi zbog neverovatnog ski iskustva, a takođe i leti kada su moguće razne druge aktivnosti. U principu teško je pronaći odličnu lokaciju i nisku cenu, tako da kad god idem u ovu regiju do izražaja dolazi kompromis između raznih faktora, ali uvek nekako uspem da se uklopim u neki prihvatljiv okvir po svim pitanjima.
U razgovoru sa Saletom, koji mi je konačno potvrdio da ide, sam utvrdio da je smeštaj koji sam rezervisao za Marka zapravo trokrevetan, tako da Sale instant ima gde da spava u Dolomitima, ostaje samo da proverim kolika je doplata ako spava umesto jednog dvojica. Upih Danijelija (vlasnik), koliko bi koštalo ako bi umesto jednog spavala dvojica, ili eventualno trojica (kad već pitam).
Ispada da ako budu dvojica, to je onda značajno jeftinije po osobi (480EUR za dvojicu), a ako su trojica onda još povoljnije (540EUR za trojicu).
Kazah Marku: "Vidi, tebi je u interesu da pronađeš još jednog, biće ti smeštaj jeftiniji..." Jedino što tada nećemo moći svi da stanemo u jedan auto (jer Sale ide sa nama), pa je to jeftnije do izvesne mere upitno.
Kaže Marko: "Važi."
Mislim da nije prošlo ni sat-dva, javlja mi Marko da ide i Vlada.
SUPER!!!
Ima nas četvorica biciklista, kakav kvantni skok u odnosu na sve prethodne godine, kad sam uvek vozio sam, ili ponekad sa Nikolom koji mi se pridruži (naravno samo ako bih mu obećao da ruta neće imati previše visinaca...).
Uspeo sam da se dogovorim i sa Saletom tih dana kako ćemo i šta ćemo. Tako da će njih trojica da budu u smeštaju u selu Pieve (prvobitno rezervisanim za Marka). Mira, Nikola i ja smo u hotelu u mestu Caprile (koji sam rezervisao još u januaru).
Mali problem je taj što imam dva mesta u kolima, a njih je trojica, pa Marko odlučuje da će on da vozi svoj auto, te da će on i Vlada (obijica iz Beograda), da dođu zajedno.
Sale, Mira, Nikola i ja idemo drugim kolima, i tako sve počinje polako da se uklapa.
To je plan za Dolomite 28.06 - 02.07.2023 (sreda do nedelje).
Međutim, meni je ostalo nekoliko dana starog godišnjeg, koji su u velikoj opasnosti da će da propadnu. Nekako mi se baš zgužvao raspored na poslu, maltene nemam ni šanse da ih iskoristim, al' 'ajde, uz malo muke organizujem se (opet kompromisi) pa da uzimam i 26 i 27.06 (ponedeljak u utorak), tako da imam 4 dana (subota-utorak), koje ne radim, pre odlaska u Dolomite.
Razmišljam šta ću i gde ću ta 4 dana...
Onaj Mangart u Sloveniji mi je "ostao dužan" da ga izvezem (vidi priču: >>> Julijski Alpi u junu <<<), pa pomislih: "Od ta 4 dana odemo na 3 dana gore na tromeđu Slovenija-Italija-Austrija, izvezem taj Mangart sa tih zastrašujućih 22% (u dužini od 11km) i tu još ponešto u toj regiji, pa ću u ponedeljak uveče da se vratim, utorak što bi rekli da "operem gaće i čarape", i da onda u sredu idemo sa sve Saletom u Dolomite (gde ćemo da se sretnemo sa Markom i Vladom)".
Rezervišem smeštaj, ali ne u Sloveniji kako sam hteo nego u Italiji u malom mestu Malborghetto Valbruna (pored Tarvisio-a), jednostavno, tamo je smeštaj u celoj toj regiji bio najjeftiniji. Tu je sve ono što mi je zanimljivo u dometu (10-15km gore/dole više ili manje nije problem).
I to bi tako sve i bilo (subota-ponedeljak Mangart, utorak smo kući, sreda do nedelje Dolomiti), da nisam dve večeri pred put u Julijske Alpe (četvrtak, 22.06.2023) svratio do Saleta.
Obzirom da nam se put u Dolimite približava, a realno veći deo vremena pre puta neću biti tu, došao sam do Saleta da napravimo finalni dogovor šta ćemo i kako ćemo da on može da se pripremi za put.
Tu smo ukapirali (mislim Sale je ukapirao), da idem "gore" na Mangart i da se vraćam u NS samo da bih njega pokupio (što je, mislim, realno tačno, ali meni ne smeta da sve tako izvedemo). E sad, ako bi Sale išao odmah sa nama u subotu i u Julijske Aple, deli ga samo jedna noćna smena koju mora da odradi ponedeljak na utorak.
Sale predloži da zameni smenu sa nekim od svojih kolega, pa da idemo svi zajedno u subotu, da nemoram da idem "gore-dole".
Rekoh mu: "Ako možeš to da uradiš... Malo je reći da bi to bilo - SJAJNO!!!"
Nisam uspeo ni da stignem kući od Saleta, on je već rešio zamenu smene, i tako se i poslednji deo te puzzle uklopio, plan je kompletan. Samo još da nas vreme posluži, sve ostalo je OK.
Ovde nas je onaj gore opet malo "pogledao", i to nekoliko puta. Prvo smo ukapirali (Sale) da možemo da izvedemo celu kombinaciju da ne moram da se vraćam. Drugo, smeštaj koji sam rezervisao je zapravo bio četvorokrevetan, tako da je Sale instant imao gde da prespava, samo sam javio vlasniku smeštaja da nas umesto 3 dolazi 4, doplata je bila značajno manja od 1/4 iznosa, jer za to vlasnik nije morao da plaća ništa Booking-u, tako je to sve bilo "win-win" varijanta.
Sad imam društvo i za vožnje po Sloveniji/Italiji u regiji Julijskih Alpa, što je sjajno. Mnogo je lepše u društvu voziti. Skoro isključivo ovakve ture, usudio bih se reći ekstremne - vozim sam, a sad kad imam društvo biće i lakše i bolje i lepše i interesantnije itd.
Subota, 24.06.2023. - Mangart biti il' ne biti pitanje je sad
Sale radi petak na subotu noćnu smenu, a moj plan je bio da u subotu krenemo što je moguće ranije (tipa između 05h i 06h ujutro). Dogovorili smo da mu smena dođe malo ranije oko 05:15h ujutro. Sve se odvija po planu, stižem oko 05:20h, dok smo napakovali Saletov bike na kola i ubacili stvari u gepek, krećemo u 05:29h, taman kako sam i planirao - idealno!
Razmišljam na koji granični prelaz da idem, kad sam kretao od kuće, bacio sam pogled i na Batrovcima nije bilo skoro nikog, OK Batrovce treba ozbiljno razmotriti (mada je to bilo oko 05h ujutro, pa još nije krenuo talas gužve). Razmišljao sam da možda idemo na Bačku Palanku, ali ne, idemo na Batrovce, neće valjda biti gužva, ipak je još uvek dovoljno rano.
Stižemo na Batrovce, mislim da je bilo jedno 5 vozila isped nas, a radila su dva prelaza (dve kolone), tako da smo mi za par minuta prošli našu granicu, ista situacija je bila i kod Hrvata, praktično prelaz nismo ni osetili. I tako smo mi vrlo brzo ušli u EU, u Šengen zonu i sad realno više nemamo granica (nije li to divno!).
Vozim, na autoputu je kako je dan odmicao bila sve veća i veća gužva, u Ljubljani, gde je tradicionalno gužva je ovaj put bilo OK, valjda zato što je subota pa se ljudi manje kreću.
Međutim, kako smo prošli Ljubljanu, na autoputu je tolika gužva da je zamalo kolaps - zapravo skoro pa katastrofa, i jasno mi je da će biti napeto kod tunela Karavanke.
Stajem na prvu pumpu posle Ljubljane, nemož' prići da sipaš gorivo koliko ima vozila. Nekako uspevam da se probijem, sipah gorivo, i na kasi dok plaćam naravno uvek proćaskam malo sa "domorodcima" na kasi - znaju oni kako se stvari odvijaju... Posebno me zanima njihovo mišljenje o situaciji na Karavankama, jer kad je ovakva gužva onda se tamo čeka satima (prolazak kroz tunel se plaća, kao klasična naplatna rampa, svako dođe, stane dok plati, pa dok mu se otvori rampa i on krene, eto ti gužve...Ume tu da bude red dugačak kilometrima). Kad prođemo Ljubljanu prema Austriji ima ukupno 2 granična prelaza - tunel Karavanke i Ljubelj (prema Klagenfurtu), ima i treći prema Italiji (a mi baš njega gađamo), koji niko ne koristi jer je udaljen jedno 2 svetlosne godine od najbližeg autoputa u Italiji, pa ga koriste manje više samo lokalci koji nemaju bolje opcije.
Mi treba da siđemo sa autoputa pred sam tunel Karavanke (silazak za Kranjsku Goru), i tu smo potencijalno u problemu, jer ako je gužva zbog tunela, a obično jeste kad je ovako na autoputu, onda od te gužve ni mi nećemo moći da siđemo sa autoputa, nego ćemo isto čekati (kvačilo-kočnica-kvačilo-kočnica...) kao i oni koji nastavljaju za Austriju.
Razmatram da siđem jedno isključenje ranije, a to je Bled, jer bolje da se klackamo lokalnim putevima tih 10-15km, nego da pola te razdaljine bude kvačilo-kočnica jedno 3h.
Silazimo na Bled.
Konstatujemo da Sale nikad nije bio na Bledu.
Rekoh: "Šteta je da smo udaljeni par kilometara od Bleda i da ga ne vidiš..."
Nigde realno ne žurimo toliko, da ne možemo da potrošimo dodatnih 5 minuta da Sale vidi Bledsko jezero.
E sad, tih 5 minuta je malo potrajalo, fizičari bi pomislili da smo se kretali brzinom bliskom svetlosti pa je došlo do "dilatacije vremena", ali ovde je bilo baš potpuno suprotno, novi paradoks u fizici, mi smo milili a došlo je do dilatacije vremena... (šalim se naravno). Od silaska sa autoputa pa prema Bledu su neki radovi na putu, suženje, autobusi, ludilo, čuda, gužva...
 |
| Bledski grad - zoom |
Nema veze, uspeli da dođemo do Bleda, stao na jednom proširenju što bi rekli "na kvarnjaka", iskočio Sale i Nikola, napravili po par slika. Sale sa razlogom oduševljen, jer je Bled stvarno lep. Interesantno je da generalno svi potoci pa i jezera u koje se isti ulivaju imaju tu neku zanimljivu pastelnu svetlo plavu boju, koja nastaje kada se tope snegovi, pa ti bujični potoci spiraju krečnjačnjak svojom silinom, od koje voda promeni boju. Tako je i samo Bledsko jezero imalo tu interesantnu boju.
Kad smo se ponovo kompletirali u kolima, pravim krug, pa ponovo preko onih radova (teorija relativiteta ponovo dolazi do izražaja u svojoj paradoks varijanti), te izlazimo na put prema Jesenicama. Posle Jesenica je silazak sa autoputa gde bi mi u normalnim uslovima sišli sa autoputa, ali ovako smo videli jedno novo parče Slovenije.
U Jesenicama neplanirano stajem i u prodavnici preventivno kupujemo večeru, ako slučajno u Italiji ništa ne radi, u ovu subotu popodne/uveče (što je sasvim realna pretpostavka).
Prolazimo Kranjsku Goru, pa Rateče, ulazimo u Italiju, prolazimo Tarvisio, i konačno stižemo u Malborghetto Valbruna, gde nam je smeštaj. Utrčali u smeštaj, pa odmah kreće presvlačenje.
Dok smo dolazili, bilo je baš oblačno, ono što bi rekli niska oblačnost. Prema prognozi za ovu regiju, trebala je da bude smena oblaka i sunca - ali "ćorak", ovo je bila smena oblaka i oblaka, sunce je izgleda danas "pobeglo sa časa" ili ima opravdanje od doktora što nije tu... Sve je sivo i tmurno, zakačili se oblaci za vrhove, kao da je neko uzeo makaze i odsekao sve one divne vrhove planina - nema ništa - vidiš samo donju (neinteresantnu) polovinu. Kako se bližimo smeštaju, a udaljavamo se od Mangarta nebo je sve više plavo, i sve više deluje da možda i ima šanse da sevreme prolepša.
Plan je bio da taj prvi dan izvezemo Mangart. Plan za drugi dan, je bio da napravimo krug oko celog masiva "Jôf di Montasio", krug koji je sa svim perverzijama koje sam smislio i sa svim penjanjima na sam masiv nekih 100-nak kilometara, što bi recimo bilo taman za drugi dan.
Treći dan nema planova za vožnju bicikla, nego se pakujemo nastavljamo dalje ka Dolomitima.
Presvukli se, i krećemo prema Tarvisio-u, koji je udaljen nekih ~15km.
Prošle godine smo u Tarvisio-u jeli picu u restoranu/pizzeria "Da Giannino", koja je bila OK, nije sad bio nikakav spektakl, ali je bila korektna, posebno za italijanske prilike i način kako i šta oni poimaju kad izuste reč "pizza".
Ideja je bila, da prvo proverimo do kada radi restoran, sad kad smo na biciklima, jer Google Mapama možeš i ne možeš verovati, naročito kad je radno vreme u pitanju. A onda nakon što proverimo koje je radno vreme restorana - napadamo Mangart.
Ovo je bio originalni plan.
Međutim, mi kako smo iskočili i kako vozimo, onako je polu-svežnjikavo. Pripremajući se za ovu vožnju, video sam da postoji biciklistička staza skroz do Tarvisio-a, jedini je problem pronaći gde se uključiti na datu stazu. Uspevamo iz prve da se uključimo na biciklističku stazu, a onda se ispostavlja da se radi o Alpe-Adria ruti. Nešto što nisam znao da postoji, pa sam malo pročeprkao po net-u...
Alpe Adria ruta kreće zamisli iz Alpa, a završava na moru (Adria -> Adriatic sea -> Jadransko more). Ruta kreće iz Salzburga i završava u mestu Grado na obali Jadranskog mora. Dugačka je 410km, ima ukupno 2615m penjanja. E sad, kuriozitet je da je u pitanju stara pruga (uskotračna), koja je prestala da se koristi, pa su Italijani (a po svemu sudeći i Austrijanci) izvadili "tračnice" - da ne kažem šine, preasfaltirali i voila eto ti savršena bajk ruta. Zanimljiv detalj vezan za ovu rutu je zapravo posledica vozova, naime, kad se projektuje pruga, nigde nagib pruge ne sme da bude veći od 3%, jer su vozovi tako napravljeni da preko 3% ne mogu da se penju (pretpostavljam da proklizavaju točkovi na lokomotivi), tako da kad god ne mogu da naprave manje od 3%, oni buše tunel. Direktana posledica ovoga je i Šarganska osmica, tamo je visinska razlika između dve susedne stanice (koje su blizu) je tolika, da su oni morali veštački da produže prugu da bi sa 3% nagiba savladali potrebnu visinsku razliku...
Sve u svemu, biciklisti UŽIVAJTE gde kod je neka stara pruga postala bici staza, tu nema preko 3% - što jednostavno znači da je RAVNO.
 |
| Alpe-Adria ruta |
 |
| U regionu smeštaja nebo je skroz OK, ali deo oko Mangarta i tih visokih planina je uzbiljnim oblacima |
Kako vozimo Alpe-Adria rutom, deluje kao da su juče završili asfalt i jutros izvukli belu liniju (skoro da osećam miris sveže farbe... naravno, ovo je farbano ko znakad). Mi se polako penjemo prema Tarvisio-u (ipak iz pravca Adria idemo prema Aplima), put sve vreme ide blago gore dole, pa skoro da nisam ni morao da diram menjač.
 |
| Negde u daljini počinju da se naziru planine koje nas zanimaju |
Kako vozimo, stalno iz suprotnog smera nailaze biciklisti, uglavnom u parovima ili manjim grupama, ali manje više svi napakovani u ciklo-turista varijanti, trekinzi (ponekad i e-bajkovi), sa nosačima na prednjim i zadnjim vilama, što bi rekli ko puževi nose svoju kuću ali ne na leđima nego na biciklu. Vidi se da su pošli na višednevnu vožnju, mislim lako je zaključiti da idu celu rutu.
Mislim da ih je prošlo najmanje jedno 200 ako ne i više, tu dok smo se mi motali ovom rutom. jedini zaključak koji mogu da izvučem iz ovoga - ruta je očigledno baš popularna. I da ne bude zabune, svi, mislim S-V-I idu sa Alpa prema Adria-i. Samo Sale i ja, padavičari, idemo u kontra smeru...Čovek bi pomislio - svima u inat, ali naše pobude su bile sasvim druge prirode.
Stižemo u Tarvisio, i naravno tu smo se jedno 6x izgubili. Realno Tarvisio je dugačak sa svim naseljima sa kojim aje realno spojen 5-6km, i tu je sad posmatrano iz potpuno novog ugla jako teško odrediti gde treba da siđemo da bi došli do pizzeria-e. Sa druge strane uopšte nije jednostavno ni sići sa ove rute, na mesto gde bi to tebi odgovaralo. Ima tu i tamo poneki silazak, koji kasno ukapiraš da je silazak jer protutnjiš sa 30km/h, a i kad vidiš silazak treba odabrati onaj pravi. Mi smo naravno uspešno promašili silazak i stižemo na Y raskrsnicu, levo se ide za Austriju, desno se ide za Sloveniju. Ova raskrsnica mi je poznata jer sam dva puta došao do nje prethodne godine (vidi priču: >>> Julijski Alpi u junu <<<), samo tada iz pravca Slovenije.
Tu na Y raskrsnici stajemo, rekoh Saletu deder da upitamo špijuna (Google Maps), gde da idemo jer je bilo evidentno da smo promašili silazak. Pitanje je bilo samo koliko moramo da se vratimo, i gde da siđemo sa Alpe-Adria rute.
Ispostavlja se da smo protutnjali pored centra skoro pa odavno, a tamo se nalate svi restorani. Pa krenusmo nazad (kao ponavljači, ponovo u prvi razred).
Da ne bi opet omanuli, aktiviram navigaciju na Garminu, ovaj put uspešno i bez ikakvih promašaja stižemo ispred restorana. Proverih jedan restoran usput kakve su cene. Potom nastavljamo dalje i stižemo do "Da Giannino". Uskočih da se raspitam (mislim piše na vratima kad rade, ali ume to ovde da bude komplikovano, letnje radno vreme, zimsko radno vreme, pa ovako, pa onako, najbolje je pitati). Rade do 21:30, ali kuhinja se zatvara u 21h, što u prevodu znači do 20:30h što poručiš to ćeš možda i dobiti da jedeš, a posle toga si "sloboda" možeš samo da piješ. Ovo mi se baš ne uklapa u plan, dok popnemo Mangart, evidentno nema ništa od klope.
 |
| Oštro oko može ugledati biciklistu u pozadini (ja), koji proverava cenovnik i kada restoran radi |
Gledamo šta ćemo, Mangart je bukvalno do pola u oblaku, "većamo" da li da idemo, da li da ne idemo... Potpuno sivilo u pravcu Mangarta.
Svestan sam da čim krenemo da se penjemo, da ćemo nekog momenta ući u oblak, i da se ništa neće videti - znači PROMAŠAJ! Sa druge strane i ono malo što se bude videlo dok ne uđeš u oblak je opet ništa jer su i sve susedne planine u oblacima.
I tako teška srca donosimo odluku da Mangart zapravo ne vozimo danas, a to ujedno znači da Mangart otpada i ove godine (za sutra je planirana tura od 100km).
To mu dođe Mangart : Darko = 2:0. Ozbiljno gubim ovu bitku...
I sad šta da radimo?!? Sad smo mi tu u "nigde", sivilo je svugde oko nas, razmišljam gde bi vozili...
Prosto je neverovatno, tresao nas je adrenalin zbog Mangarta, a sad kad je to izostalo, osećam se kao izduvan balon, bez ideje i volje da sad pravimo nešto revolucionarno, a realno ni nemamo gde.
Razmišljam da li da odemo do Lago di Fusine, koje je prošle godine imalo magično plavu boju i neverovatan mirror efekat (efekat ogledala). Međutim, džabe i tamo da idemo i tu je sad sve sivo, sve je tako tmurno i mrljavo, da ne kažem nikakvo.
Pogledah u daljinu, i vidim jedno pristojno parče neba koje se razvedrilo, rekao bih baš tamo prema jezerima.
Rekoh: "Idemo na jezera!"
Kaže Sale:" Važi..."
Ta jezera su nekih 5-6km od mesta gde se mi nalazimo, vraćamo se na Alpe-Adria trasu (krak prema Sloveniji), i vozimo prema jezerima.
Sledeći izazov, kako sa Alpe-Adria sići na put za Lago di Fusine?!?!?!?!
Razmatram na mapama, Garminu, i do kraja smo preko nekog makadama, drveća i grana po putu, te blata uspeli da siđemo na put za jezera.
Tu sad kreće uspon prema jezerima, ne mogu da kažem da je ozbiljan, ali ima nagiba preko 10%. Stižemo do jezera Lago di Fusine inferior (donje jezero), a ono sve sivo. Mislim vidi se da je jezero u osnovi plavo, ne mož' reći da nije plavo, ali nije to ona plava boja kao kad sija sunce. Prdužismo do gornjeg jezera, i tu smo napravili par slika, a ona smo se spustili na donje jezero.
Naravno, ovo nešto plavog neba koje sam video i koje me je inspirisalo da idemo prema jezerima je bilo plavo par minuta, dok nisu gusti sivi oblaci i to malo plavetnila najašili, pa je sivo jedina boja koja krasi nebo (jedna "uzbudljivost" kod neba je da li je siva svetlija ili tamnija).
 |
| Mali vodopad na pola uspona do jezera |
 |
| Sivo nebo i skoro plavo jezero (Lago di Fusine Inferiore) |
 |
| Lago di Fusine Superiore |
 |
| Sale i donja polovina Mangarta u pozadini |
 |
| Sivo i tmurno |
 |
| Mislim ovde može da se nasluti plava boja |
 |
| Da, da, ipak ima plave, ali nije to to... |
 |
| Lago di Fusine Inferiore - mirror efekat |
Ne bih ja bio ja, da nisam našao "apfelstrudel" (štrudlu sa jabukama). Seli smo u kafić, koji je bukvalno na samom jezeru.
 |
| "Apfelstrudel" ili ti na lokalnom dijalektu "strudel di mele" - ili što bi mi rekli pita sa jabukama |
Malo smo iskulirali u kafiću, napravili smo 5-6 slika (kad malo razmislim 50-60 slika je mnogo verovatnije, ali nema veze)...
Završili sa štrudlom, pa kažem Saletu: "Sad već kad smo stigli do jezera, hajde da ti pokažem Planicu."
Kaže Sale: "Važi."
Po principu "teško žabu u vodu naterati...".
 |
| Efekat makaza i vrhova planina - ponovo ili bolje reći još jednom |
 |
| Čim se skrene prema Planici - natpis: Dolina svetskih prvenstava |
Realno, sve je sad tu blizu na 4-5km, pa stižemo brzo do skretanja prema Planici. a onda ima jedan kraći uspon i stižemo u podnožje skakaonica. Tu je veliki parking za automobile... U ovo doba godine potpuno pusto i napušteno.
 |
| Plan nordijskog centra Planica je realno grandiozna. Bio sam već jedno 10 puta, i 11 put ću da odem kad se ukaže prilika. |
 |
| Ukupno 8 skakaonica - ona najveća je potpuno levo |
Volim da gledam ski skokove, još kao mali sam pratio bezpoštednu borbu Mati Nikenen-a i Jens Weiβflog-a, u koju se povremeno uključivao i naš Primož Ulaga (za mlađe generacije - to su vremena kad se skakalo sa paralelnim skijama"II", stil "V" koji je i danas aktuelan je došao kasnije u devedesetima (>>> Primož Ulaga <<<). E tada, zapravo tih decenija je Planica bila kraljica skakaonica, bila je to slovima i brojem najveća skakaonica na svetu, na kojoj su se skoro svake godine obarali rekordi u najdužem ski skoku (zapravo ski letu) ikada... U međuvremenu je izgrađeno još par velikih skakaonica na svetu, tako da najduži skok na svetu više ne "drži" Planica.
 |
| Ova je godinama bila najveća na svetu... |
Realno, sve je sad tu blizu jedno od drugog na 4-5km, pa stižemo brzo do skretanja prema Planici. a onda ima jedan kraći uspon i stižemo u podnožje skakaonica. Tu je veliki parking za automobile... U ovo doba godine potpuno pusto i napušteno.
Videli Planicu, opet par slika, rekoh Saletu: "Sad kad smo ovde, idemo do Kranjske Gore da ti pokažem jezero Jasna."
Jezero je stvarno lepo, a ima i kozorog pored kojeg sam se slikao kad sam vozio Vršič sa Nikolom.
Sale: "Važi."
Sale nije protvrečio mojim idejama da se vozimo po "kvartu".
 |
| Sale i Kozorog |
 |
| Kozorog koji se verovatno pita koji su sad ovi #$%$&# |
 |
| Debeli ja i Kozorog |
 |
| U pozadini jezera je prevoj Vršič |
Pogledah na sat, pa rekoh Saletu: "Mogli bi polako i nazad ako kanimo šta večerati..."
Kako se vraćamo, nebo se k'o za inat razvedrilo, pa su prizori predivni.
 |
| Kad samo pomislim da su nekad samo ovakvi bicikli postojali... Stvari su se baš promenila u poslednjih 100-tinak godina |
 |
| Po senkama se vidi da je već kasno |
Jurimo nazad, stižemo u smeštaj, brzinsko presvlačenje.
Usput dok smo vozili ka smeštaju smo videli jedan restoran (uz samu Alpe Adria rutu) na jedno 5-6km od smeštaja, koji je radio uveliko, nije davao znake da će prestati uskoro da radi. Imao sam ideju da odemo u taj restoran.
Seli u kola, krenuli prema "tom" restoranu, kad jedno 500m od našeg smeštaja se prolazi kroz neki tunel, i odmah posle tunela bacim pogled desno kad ono dole restoran, i nadasve deluje da radi.
Hajde, rekoh, da probamo ovde.
Restoran se zove Ristoranto Rio Argento (što smo kasnije utvrdili).
Zabodemo dole, ima tačno jedno slobodno parking mesto, parkiram, stižemo na ulaz restorana, kažu nam kuhinja više ne radi, pogled na sat 21:02h. Ispostavlja se da se kuhinja zatvorila u 21:00, a restoran radi do 22:00h.
Pitah: "Jel' ima nešto što je već spremljeno (mislim gde ne treba kuhinja)?"
Kažu: "Nema i gotovo!"
Bukvalno ne žele da sarađuju.
Pokazujem im, hajde nešto naseckajte, ne mora ništa da se kuva, nek' naseckaju sad bih rekao kulena ali nemaju oni to, neke kobasice, salame, sir, štagod... Može bilo šta, kad smo ovako gladni...
Međutim, odgovor je opet bio - ne mogu ništa...
Pitam rekao bih devojku, ali nije devojka nego žena konobarica: "OK, ako ne možemo da jedemo kod vas, da li može da mi preporuči neki restoran u blizini koji još radi i gde možemo da jedemo?"
Nije bitno sad gde ćemo sesti i jesti, svejedno je.
Ona pogleda čoveka koji je stajao tu blizu pored nas, po svemu sudeći vlasnik restorana, pa su se nešto domunđavali na italijanskom, u pola te italijanske rasprave uskoči Mira rečima "neke sireve i šunke", i konobarica kaže: "Pratite me..." i uđemo za njom poslušno kao kučići, ćutimo da se ne predomisli.
Dobro je - prošli smo!!!!
Seli, i za par minuta stiže posluženje... Naseckali su nam razne sireve, razne šunkice... Zapravo šunka sa dinjom je nešto što dosad nisam probao, a to je realno bilo najfinije na stolu.
 |
| Nekoliko vrsta sireva |
 |
| Nekoliko vrsta šunkica |
Moram da priznam da ono što su nam doneli je bilo taman. Ostalo je par zalogaja sira na kraju, pa smo napravili "napor" da i to savladamo, jedva smo mi to pojeli. Siti smo i zadovoljni.
Tu pred sam kraj, već završavamo sa klopom, pita nas konobarica koja nas je do kraja i pustila odakle smo.
Rekoh, mi smo iz Srbije.
Konobarica: "Iz Srbijeeeee??? Njena koleginica je iz Srbije."
I par trenutaka kasnije stiže Željka, i tu se mi zapričasmo sa njom, i vamo i tamo, do kraja (pod Željkinom "zaštitom") može i desert i čuda...
 |
| I na kraju ona - pita sa jabukama |
Da smo na Željku naleteli u startu, verovatno bi celo veče jeli kavijar i pečene ševe... ali ovako smo jeli predjelo, pošto nije moglo bolje. Željka je insistirala da sledeće veče dođemo ponovo. Ona će nam ostaviti sto za tu priliku, a ideja je da stvarno probamo njihovu kuhinju, jer je ovo bilo samo ono što su naseckali nabrzaka.
Stigli u smeštaj, brzinski tuš, pidžama, zubi, posle čega sam se ugasio... (Prethodne noći sam spavao neka 4h, pa vožnja kolima preko Slovenije, Bleda do Italije, smeštaj, vožnja biciklom ~80km, drama oko večere...)
Bilo je mnogo dobro, vožnja je bila puna neizvesnosti, gore-dole, picerija-nePicerija, hoćemo Mangart, nećemo Mangart, hoćemo jezera, nećemo jezera, mislim da smo jedno "73" puta promenili plan tokom vožnje gde idemo, šta radimo, gde vozimo, dal' hoćemo, dal' nećemo, penjemo-ne penjemo itd. Realno, sad sa ovom pameću, najpametnija stvar koju smo napravili je bila ta da ne vozimo Mangart.
Nedelja, 25.06.2023. - Plava boja dominira
Jutro osvanulo sunčano, nema ni oblačka.
Kakva promena...
Doručkovali, pa idemo kolima krenuli na Lago di Fusine. Ovakav dan je savršen da se obiđu jezera.
Iskreno mislim da ako nije sunčano - nemoj ni da pokušavaš da obiđeš jezera (videćete kakva je razlika u slikama po oblačnom vremenu i po sunčanom vremenu).
Preporučio bih ako već obilazite jezera sledeće: prva stvar je da bude sunčano, a druga stvar je da bude rano. Sunce ujutro pre 9 - 10h, pod nekim uglom sa te neke strane (leve), da stvarno boja jezera dolazi do izražaja. Kako dan odmiče, sunce naravno menja svoju poziciju i taj magičan utisak se polako gubi (mada da ne bude zabune i dalje je pogled fenomenalan).
 |
| Samo što smo parkirali, prvi pogled ne obećava ništa spektakularno, ali... imam iskustva od prošle godine - prvi utisak ovde baš ume da prevari |
 |
| Šetamo prema najboljem pogledu, mora se malo okolo, pa preko mini hidroelektrane |
 |
| I onda reči više nisu potrebne |
 |
| Zapravo potpuno su suvišne |
 |
| Savršen mirror efekat (efekat ogledala) |
 |
| I još jedan sa širokougaonim objektivom |
Stižemo gore, nekih je 8:30h, parkirali, i kreće šetnja oko jezera. Prošle godine nismo napravili šetnju oko jezera, jednostavno nije bilo vremena, jer smo imali i druge planove taj dan.
Ovog puta smo imali više vremena, pa je jedna od planiranih aktivnosti bila da vidimo jezero iz svih uglova.
Ne znam da li ima smisla da napomenem da smo tokom šetnje oko jezera napravili bezbroj slika jer kako se pomeraš, tako se otvaraju novi prizori, novi uglovi, novi kontrasti (unapred se izvinjavam na broju slika jezera u ovoj priči, ali prizori su jednostavno fenomenalni).
 |
| Na mapi sam označio Lago di Fusine, vrh Mangarta i Mangartsko sedlo |
 |
| Ovde ribe bezbrižno plivaju (za ribolovce napomena - pecanje je zabranjeno) |
 |
| Patka je rešila da nam pokrvari "ogledalo" |
 |
| Ali nije uspela... |
 |
| Staza je negde šira, negde uža, negde je ravno, negde je baš grbavo, ali sve to čini ovu šetnju još zanimljivijom |
 |
| 100% organik - kako bi se to danas popularno reklo |
 |
| U principu šetnja oko jezera je cela kroz šumu, a onda tu šumsku senku seku predivni prizori magično plave boje jezera - šta reći, samo doći i ovo doživeti |
 |
| Malo zaštitiš prirodu od čovekovih nasrtaja, i jednostavno ne može bolje, ribe plivaju, patke šetaju oko tebe, ptičice pevaju - raj na zemlji |
 |
| Naleteh negde na ovu sliku - vrlo nažalost opisuje pravu situaciju |
 |
| Sam ćošak jezera |
 |
| Sve prirodno |
 |
| Ima deonica gde je puno korenja pa se mora baš paziti gde staješ |
 |
| Sad smo otprilike na pola obilaska oko jezera, drugi ugao pod kojim pada sunce, drugi utisak |
 |
| Nikola "hvata" savršen kadar |
 |
| Kao što rekoh, divlje patke šetaju oko nogu, bez ikakvog straha |
 |
| Prošli smo jedno 3/4 jezera |
 |
| Ponovo na početku, obišli krug |
Iskustvo šetnje oko jezera je neverovatno. Mislim sama šetnja kroz šumu je lepa, ali prizori, uglovi, scene - neprocenjivo.
Nakon obilaska jezera, vraćamo se u smeštaj, treba na vreme krenuti u vožnju da stignemo na vreme u restoran uveče.
 |
| Originalna ruta oko masiva, sa penjanjem na masiv |
Na biciklističkom meniju za danas je bio krug oko masiva "Jôf di Montasio", sa idejom da odradimo i jedan uspon na masiv do kraja asfalta. To je ukupno nekih 112km, računam da nam treba jedno 5-6 sati sa sve pauzama, slikanjem, nekom pauzom negde usput u nekom restoranu ili kafeu i slično. Zapravo sam zamislio nekoliko različitih ruta, ali ova od 112km je vodila po mnogim pitanjima što se tiče toga šta bi vozili.
A onda mi sine sjajna ideja: zašto ne bi popeli Mangart umesto da se penjemo na masiv, znači isti krug, maltene ista ruta, samo uspon na Mangart umesto uspon na "Jôf di Montasio"? Realno dan je bio toliko lep, da je Mangart jednostavno "must" za danas.
Nacrtah rutu na brzaka, ispada da je elevacija slična, ali onih 22% definitivno proizvode dodatni adrenalin (od kojeg mi nije dobro već godinu dana, kad god pomislim na to).
 |
| Izmenjena ruta, umesto masiv - Mangart |
Kad malo razmislim, možda ipak izjednačim u toj utakmici sa Mangartom na 1:1. Kažem Saletu da je došlo do promene plana...
On nema problem sa tim.
Dogovoreno!!!
Davne 2019 godine sam prvi put čuo za postojanje planine Mangart. Tada mi je na nišanu bio Vršič, ali se isti nije dogodio jer je palo pola metra snega, pa su zatvorili prevoj (da bio je kraj aprila, ali u pravim planinama ume da padne sneg i u avgustu - provereno >>> Januarska mećava u avgustu <<<). Tada sam u nedostatku Vršiča, vozio do Passo Predil ili do prevoja Predeal, i tu sam prošao pored početka uspona na Mangart. Tada sam prvi put čuo za Mangart, ali obzirom da je bio april, put prema gore je bio zatvoren. Na početku uspona stoji zastrašujući znak 22%. Te 2022. godine kad sam planirao da ga napadnem, rekao sam da su mi tih 22% unosili nemir u razmišljanja.
I realno jesu.
Na ovaj način bi uradili 2 u 1, i krug oko masiva i Mangart, zapravo ne može bolje.
Iskreno, čuo sam lepe reči o Sella Nevea i želeo sam da prođem tuda, a ova nova ruta to nije remetila.
 |
| Danas pogled na nebo daje sasvim drugačiji utisak |
 |
| Rio del Lago (takoreći jezerska reka) - ističe iz Lago del Predil |
Idemo isto kao i juče do Tarvisio-a, Alpe-Adria rutom, a onda silazimo sa Alpe Adria rute i bukvalno iz Tarvisio-a kreće uspon na Mangart, tu se polako penjemo do jezera Lago del Predil, odakle kreće malo oštrije nego do sada do prevoja Passo del Predil.
Sam prevoj je granica Slovenija-Italija (nekada Jugoslavije i Italije).
 |
| Stali smo pored jezerske reke da malo pokvasimo bandane, bilo je pretoplo |
 |
| Lago del Predil |
 |
| Lago del Predil |
 |
| Lago del Predil, tamo na kraj jezera počinje uspon na Sella Nevea |
Na prevoju, zapravo na graničnom prelazu nema nikog, sve je napušteno i pozatvarano. Takav debeo sloj prašine je na svemu da vidiš da ovde jedno bar 15 godina nikog nema.
Pravim par slika, tu poslea prevoja, pa kreće spust prema reskrsnici gde se odvaja uspon na Mangart, e na toj raskrsnici je tabla 22% i tu bi trebao da krene pakao (bar tako tabla kaže).
 |
| Čim se pređe u Sloveniju, odmah se ulazi u Triglavski nacionalni part |
 |
| Sale i Triglavski masiv u pozadini |
Na raskrsnici srećemo Todora iz Zagreba, koji je sa svojim drugarom prešao preko Vršiča (a Vršič je ozbiljan, nije toliko visok - ali je dobar deo uspona dvocifren kad je nagib u pitanju). Njih dvojica su pregazili Vršič, pa su se popeli ovde do raskrsnice (nije ni ovaj uspon iz doline Soče do raskrsnice za Mangart za baciti, beše tu 10-12%, manje više sve vreme, ako se dobro sećam od pre 5-6 godina kad sam dolazio iz pravca Boveca), i Todoru je tu na "22% raskrsnici" jednostavno bilo dosta. Njegov drugar je nastavio gore prema Mangartu.
Koliko sam posle došao do informacija, drugar mu je "crk'o" jadnik, ali to je uspon koji je sam tražio (popeo je Mangart ali se prilično namučio).
 |
| Ovoj slici ne treba komentar |
 |
| 22% i to narednih 11.7km - biće u najmanju ruku veselo..... |
Tu smo se zadržali jedno 10-tak minuta, malo popričali sa Todorom, mislim da nam je trebalo malo vremena da sakupimo hrabrosti da i mi napadnemo Mangart.
Mi tu, hrabrost skupljena -> krećemo!!!!
 |
| Početak uspona, uzano, strmo, a u pozadini se vidi Mangart |
 |
| Evo nama znaka 15%, i nagib je stvarno 15% nakon toga |
OK, sam početak nije bio previše strašan (ili kad se pripremiš na 22% onda 12-13% deluje kao da je ravno), a onda ubrzo nailazi znak 15%, OK to sad već mnogo više podseća na ono čega sam se plašio.
Ali ide, bez problema.
Prvobitan plan je bio da vozimo, pa stanemo da malo odmorimo, pa da opet vozimo, pa stanemo i tako dok se ne popnemo do gore.
 |
| Vrlo ubrzo nakon početka uspona se ulazi u šumu |
Ideja da povremeno stajemo da malo odmorimo je ovde problematična zato što je put veoma uzan (jedna traka), a na 15% ili većem nagibu mi je problem da krenem (mislim nije mi problem da krenem, problem mi je da kliknem sprintericu u pedalu). Svaki put je prava drama škljocnuti nogu u pedalu pri ovako velikom nagibu. Nekad imaš sreće pa ti se pedala namesti pa klikneš iz prve, a nekad nije baš jednostavno. Na tako velikim nagibima, obično krenem horizontalno, obično ima dve trake, kako idem horizontalno (nagib je 0%) kliknem se i onda samo okrenem prema gore i stvar je rešena. Međutim, ovde nema dve trake, ovde je uzano, i "horizontalni" trik ovde nije moguć. Jednostavno nema prostora za tako nešto.
Do naplatne rampe ima jedna deonica gde je baš strmo (ima tabla 15%), i dugo je strmo, ali ne znam kako i zašto, vozimo i ide. Verovatno me (zapravo nas) drži adrenalin od onih 22%.
Nemam pojma u čemu je trik, ne mogu sebi da objasnim.
Penjem se.
Ide...
Nije lako, ne mogu to da kažem, ali nije neizdrživo...
Verovatno sama činjenica da ako staneš, nema kretanja, mislim, ima mesta gde bi to možda i moglo (ali ta mesta su generalno skroz gore - stići ćemo i dotle). U donjem delu nema ni nekih serpentina, jednostavno put ide ravno (OK do izvesne mere je krivudav, prati oblik padina), tu bukvalno ti nemaš mesta gde bi mogao da staneš, pa da kreneš lako. Povrh svega idu automobili odgore ili odole, motoraša je prošlo nemoguće mnogo dok sam se popeo do gore. Tako da je prilično prometno, nema šanse da na miru kreneš da te neko ne "zaskoči".
E sad, kad sam konačno došao do mesta gde bih mogao da stanem i da posle toga krenem bez problema, a to je jedna od serpentina, do tada sam već popeo jedno 3/4 uspona (ili u najmanju ruku 2/3). Tu sam ukapirao da bih realno mogao ovaj uspon da izvezem iz cuga, da ga izguram celog bez da stanem. Naravno, ako baš baš ne bude išlo - staću, ali za sada se osećam dosta dobro.
Međutim, odjednom sam dobio dodatni motiv - nije to sad više da se popnem na Mangart (to po svim parametrima kako se stvari odvijaju - neće biti problem), nego da ga popnem iz cuga bez da stanem.
 |
| Vidi se vrh Mangarta, polako se približavam kraju uspona, nije li to divno |
 |
| Izlaz iz jednog od mnogih tunela |
Kako vozim "padaju" jedna za drugom serpentine, prolazim jeden po jedan tunel, realno kad pogledaš na mapi dosta to zanimljivo izgleda, kako se penješ, jedan tunel je iznad drugog, pa ti tu prođeš nekoliko puta iznad iste tačke, samo si svaki put 30-40-50m viši.
 |
| Kako se penjem, tako polako "niču" sve lepše planine, prizori postaju sve bogatiji, a pogled seže sve dalje i dalje |
 |
| Poslednji tunel!!! |
Stižem do poslednjeg tunela.
Ovaj tunel je interesantan jer ima dve rupe na kraju.
 |
| Kraj poslednjeg tunela sa svoje dve neobične "rupe" (ova slika je bila kandidat za naslovnu sliku jer je neobična ali sam se ipak odlučio sa Lago di Fusine) |
Kroz bočnu (desnu rupu na slici) vidim gde je parking za kola, i to je generalno kraj puta dokle možeš kolima da dođeš. To je realno kraj, ali sad je tu nagib 14%, nije ti dobro posle celog uspona, samo mi sad tih 14% treba. Stisnuo sam zube, čak sam se jedno 2 puta popeo na pedale (da malo "prokrvim" noge), čisto da malo i promenim ritam, jer kad tako dugo penješ neki uspon, treba s vremena na vreme promeniti ritam, mnogo je lakše.
 |
| I to je to, ovde mora da se siđe s bicikla, jer nema dalje... ili ipak možda i ima?!? |
Čim sam izašao iz poslednjeg tunela, vidi se parking (mesto gde je za automobile kraj - nema dalje, tu sam 2022. godine i sam parkirao auto).
Polako se približavam, i tu se dolazi do rampe, gde je prošlo godine bio mali sneg, a ove godine ima otprilike nekih 1,2m snega.
Stižem, silazim s bicikla, napravih par slika i čekam Saleta da stigne. Stiže Sale minut-dva zamnom (bukvalno sam napravio par slika, popio dva gutljaja vode, kad eto i njega).
Slikali se zajedno.
Kažem Saletu: "Jel' idemo dalje?"
Sale: "Šta dalje?!?!?" U fazonu - vidi snega, zatvoreno je, nema dalje...
Mislim da sam i sam došao prvi put ovde, i sam bi verovatno pomislio isto, ali od prethodne godine znam da zapravo IMA dalje. I to IMA je zapravo ono pravo.
Kažem Saletu: "Vidi, naš kraj je tamo gore!"
Pokažem mu kako put ide gore, i na mapi mu pokažem gde smo mi i kako se dalje ide po Mangartskom sedlu. Tu sad uspon nastavlja još jedno kilometar, a onda dolaziš do raskrsnice, gde skrećeš desno i tu je sad kružni put koji ide preko celog sedla, da bi se vratio na istu raskrsnicu iz drugog pravca.
Kaže Sale: "Ali vidi sneg..."
Kaže mu: "Ma idemo preko snega!"
Pa ne znam, pa vamo-tamo..
Kažem mu: "Vidi, nisam danas došao dovde biciklom da se sada vratim... Nema teorije!!!"
Prošle godine smo bili otprilike u isto doba (zapravo jedno 10 dana ranije), međutim, bilo je ovde snega na istom mestu, ali ga je bilo značajno manje (da ne kažem kako si prošle godine ti tu mogao i kola da proteraš, samo sa strane je bilo malo snega). Ove zime je očigledno bilo mnogo više snega, a kako mi je posle rekao čovek u planinarskom domu (Koča pod Mangartom), proleće je bilo značajno hladnije nego prošle godine, pa se sneg jednostavno zadržao (više ga je napadalo, ali je bilo i hladnije pa se sporije topio).
Sale je prvo mislio da se zavitlavam sa prelaskom preko snega, međutim bio sam poprilično tvrd u svojoj nameri da idemo do kraja.
I sad da ne bi bilo puno dileme, hoćemo-nećemo, uzmem bicikl i podignem ga na sneg. Zabodem točkove u sneg, da mi bicikl bude potpora (jer je sneg baš visok i nije uopšte jednostavno popeti se na isti), poskočim i popnem se na sneg.
Pregazio sneg.
Gleda Sale, nema druge, pa i on krene zamnom.
Čim smo prešli ovaj prvi sneg, samo nekoliko metara dalje ima još jedan.
 |
| Drugi sneg, mnogo manji izazov nego prvi |
Tu dok smo "forsirali" taj drugi sneg, vraćaju se neki odgore.
Pitam: "Kakva je situacija sa snegom dalje?"
Ogovori mi jedan: "Vidi imaš ta dva svega i to je to, dalje je čisto."
Super!
Onda smo izgleda savladali najgore.
Sneg je iza nas, sedamo na bicikle i vozimo dalje. Nagib je i ovde nekih 10-tak procenata, nije tako dramatično kao do sada, nije sad da nas je ovaj nastavak uspona posle snega "pomazio", držao je on do sebe i dalje.
Prolazimo deo gde je odron odneo jedno 3/4 puta, tu se pre par godina odvalilo neko malo ozbiljnije parče Mangartske stene, koja je pocepala i odnela zaštitnu pregradu od kamenja kao da je od kartona napravljena, kao i veći deo puta.
Čudi me što to niko nije rešio da popravi, nije to sad neki zahvat koji je nemoguće odraditi.
A onda pomislih, verovatno i dalje postoji opasnost od odrona, pa bi ako i poprave put, to bilo opasno za prolaženje. OK, da sad niko ne prolazi složio bih se, ali pešaci, biciklisti i motoraši ovuda u velikim brojevima prolaze tokom sezone.
Vozimo, polako, na putu ima moooore krhotina od odrona. Mi kao da vozimo kroz srču od stakla, a zapravo vozimo kroz srču od kamenja od odrona (to kamenje je oštro kao žilet).
Cik-cak vozimo, biramo pažljivo put kojim ćemo proći izbegavajući sve što može da probuši gume. Stižemo do raskrsnice, skrećemo desno (kako i treba), i tu te put vodi do jedne serpentine.
Kad ono na serpentini sneg!!! ?!?
Pazi: Čovek reče da nema... Kakav promašaj...
Srećom sneg je na toj serpentini takav, da može da se prođe bez zaustavljanja. Malo ga pogaziš, ali je debeo jedno 2cm, sav se topi, pa nije strašno. Ide i Sale zamnom na jedno 50m.
 |
| Sneg na serpentini |
Kako smo prošli taj mali sneg na serpentini, jedno 50m dalje jedan baš veliki deo gde je sneg. Problem kod ove snežne prepreke je taj što je ovaj sneg pod nagibom. Tu sad ako bi kliznuo, tociljao bi se jedno 200m sigurno.
Nije baš veselo.
Kaže Sale: "Šta ćemo? Hajde da se vratimo."
Rekoh: "Vidi, došli smo 100-150m (bukvalno) od cilja, samo nas ovaj sneg deli od potpunog trijumfa. Nema vraćanja IDEMO!!! Pregaziću ga, pa ne znam šta da je."
Tu sam mnogo opreznije moramo da hodamo. Guram bicikl, ja onako zabadam noge malo dublje u sneg i to pod uglom, da ne kliznem. Korak po korak, mic po mic, pregazih sneg. Ide i Sale zamnom, naravno iskoristio sam priliku, pa sam ga slikao.
 |
| Prvi ozbiljan problem ispred nas |
 |
| Tek se iz ove perspektive vidi kako to izgleda i koliko je strmo |
I ovaj sneg smo savladali.
Priznao mi Sale da mi nije prijalo. Mislim, znam, nije ni meni. Sam pogled gde bi se skotrljali, nije baš izgledao veselo. Ali kako bi to stari Latini rekli: "Per aspera ad astra." Pri čemu je naše trnje ovde imalo višestuke oblike, uspon, nagib, snegovi, krhotine od odrona itd...
U svakom slučaju, prešli obojica bez posledica, i sad izlazimo na onaj špic (vidikovac) odakle se jezera lepo vide.
Ovo je nagrada za sav trud!!!
 |
| Pogled fenomenalan |
 |
| Lago di Fusine Inferiore i Superiore |
Tu kad staneš na sam špic od vidikovca, ispod tebe je provalija nekih cca 1000m, skoro pa bi imao vremena da naučiš da letiš dok padaš, koliko je visoko...
Nauživali se pogleda, planina, jezera...
Napravili "N" slika, pa polako krećemo prema biciklima (koje smo ostavili na najbližem asfaltu kod vidikovca, ko će ih normalan odatle uzeti, mora prvo da svlada sve snegove).
I sada kako idemo prema biciklima, idu nam dvoje biciklista u susret (momak i devojka po svemu sudeći, obučeni "full" kao biciklisti sa sve kacigama na glavi), kad su bili blizu odkomentarišem u fazonu "dobro je, nismo samo mi nenormalni, ima ih još...".
Oni popadaše od smeha.
Stižemo do bicikala, i sad imam problem, pogledam u pravcu gde mi treba da idemo i da "zatvorimo" krug po Mangartskom sedlu, kad je tamo sad najveći sneg koji imamo na Mangartu.
Sad većamo, hoćemo li se vratiti preko onog strmog ili preko ovog ogromnog snega.
Kažem Saletu: "Jeste da je ovaj veći i duži nego svi prethodni zajedno, ali ovde nema ništa opasno." Ovaj sneg je potpuno ravan, nema gde da klizneš, samo ga treba prepešačiti.
 |
| Gledaš sneg i nema mu kraja... |
 |
| Vidi se lepo planinarski dom, u pozadini je Triglavski masiv |
Prešli i ovaj veliki sneg (bicikli su se napunili snega, jedva smo ih otresli), i sad smo napravili ceo krug po Mangartskom sedlu (realno, to je jednosmerno, i mi smo išli pravim smerom).
Polako se spuštamo, opet srča od odronjenog kamenja, i stižemo do ona dva prva snega. pregazili jedan, pa pregazili i drugi (malo je bilo "tricky" sići sa svega visine 1.2m, koji je prilično klizav).
Dogovor je bio da kad završimo sa penjanjem, da svratimo do planinarskog doma (Koča na Mangarskom sedlu).
Stižemo na raskrsnicu gde se desno skreće prema planinarskom domu, međutim, tu se sad treba popeti, put je toliko strm, da ima 25% minumum, ako ne i više.
Sale, kao neće, ne idemu se... Dobro, OK i sam kad pogledam profil terena gde treba da se popnemo ni meni se ne ide, a sa druge strane smo ostali potpuno bez vode (imao sam jedno 2 gutljaja u jednom bidonu i još jedno 2 u drugom - upalila se rezerva odavno), a bio sam ozbiljno žedan, jer sam već neko vreme baš štedeo vodu, jer nije bilo nigde da se sipa.
Rekoh: "Idemo gore, nema druge!"
Kaže Sale: "Gde ćeš sad, možda ne radi."
U momentu ove rasprave, silaze nekih dvoje, pitam ih da li radi dom, odgovoriše: "Da, radi."
Krećemo gore.
Čim kreneš odmah je strmo, i uzano, ali sam imao sreće uškljocnem pedalu iz prve, prvih 250m je veoma strmo, a onda zaravni i stižeš do doma.
Toliko je strmo, da kako stisnem pedalu meni se prednji točak podiže od asfalta. Jedno 7-8 puta mi je "poskočio" bicikl, i onda sam na kraju morao da ustanem i da se nagnem napred, da sprečim poskakivanje, mada u toj situaciji ume da počne zadnji točak da proklizava (što se meni srećom nije desilo). Prolazim krivinu, imam još jedno 50-60 strmih metara, kad jedna velika grupa planinara ide putem dole, okupirali su celu širinu puta (koji ionako nije širok). Neki se sklanjaju, ali neka žena pregledava neke slike na telefonu i pokazuje drugarici, apsolutno ne kapira da nailazim i da mi nije svejedno. Kad sam dreknuo da se skloni (zamalo se lavina nije dogodila ili neki odron nekog kamenja), žena đipi na stranu i ja uspem da prođem i stižem do planinarskog doma. Sale je morao da stane zbog gomile planinara, pa više nije bilo kretanja pod tim nagibom (on je tu krivinu izgurao).
Mi smo stigli par minuta pre 17h. Kuhinja se već zatvorila (zašto me ovo ne čudi?!?). Pitam šta ima da se jede (u principu sam žedan, a realno sam sad već i gladan). Kažu ima neka čorba sa nečim, delovalo je skoro pa jestivo, ali ... nije me inspirisalo baš potpuno. Tu čorbu bi eventualno mogli da nam posluže jer je već skuvano, ali ništa novo ne bi mogli da nam naprave.
Rekoh, nema veze, daj mi Coca Cola-u, Sale će Schweppes.
Dok sam plaćao piće, žena koja radi u domu izvadi dve pite sa jabukama, i posluži jedan par iz Zagreba koji je tu sedeo odmah pored nas.
Rekoh: "Ima štrudla sa jabukama???"
Reče žena: "Da."
Rekoh: "Daj odmah dve!" Nisam ni pitao Saleta da li hoće... Ako neće poješću obe (neće se baciti...).
"Šmrknemo" mi tu pitu i piće, skoro u jednom dahu, pa upitah da li može voda da se napuni.
Naravno da može.
U priči sa vlasnicima planinarskog doma, saznajem da je uspon na Mangart orvoren juče (da juče po onom oblačnom i skrnavom vremenu), i da smo juče krenuli, stvarno ne bi ništa videli od ovih lepota i prizora. Pokušah da kupim magnet (ipak sam popeo Mangart), ali rekoše mi da će im tek sledeće nedelje stići magneti jer su tek otvorili.
Najeli se, napojili se, odmorili malo.
Kao novi smo.
Kažem Saletu: "Dok smo se penjali nisam uspeo da slikam sve što sam hteo, pa ću stati par puta kad bude lep kadar."
Dok sam penjao Mangart, uglavnom sam bio skoncentrisan na vožnju, na 14-20% ili više procenata nagiba puta (koje jepokazao moj Garmin), uzanim putem gde stalno nailaze kola ili motori, treba jednom rukom da balansiram i vozim, a drugom da izvadim telefon i kliknem, pa da ga vratim u zadnji džep. To je skoro bila nemoguća misija. Mislim, jesam napravio određeni broj slika (jedno 10-tak), ali je bilo lepih kadrova koje nisam slikao. Slikati kad se spuštaš je mnogo teško, zapravo skoro nemoguće, naročito kad je toliki nagib, pa je neophodno stati, slikati, pa nastaviti dalje.
 |
| Poslednji tunel (zapravo sada nam je prvi na spustu) |
 |
| Pogled na izlazu iz poslednjeg/prvog tunela |
 |
| Kako se spuštam, polako "uranjaju" planine i prizori u "senke" bližih planina |
 |
| Poslednji pogled na Mangart |
Stižemo da raskrsnice gde piše 22%, sve OK. Sad imamo penjanje na Predeal, popeli bez problema, i onda sledi spust do Tarvisio-a.
Imao sam ideju da napravimo ceo krug oko masiva, međutim, sat je bio protiv nas. Naime svi oni snegovi i ostale peripetije su nam uzele vreme, u planinarskom domu smo posedeli jedno 40 minuta, tako da više nemamo vremena da napravimo ceo krug oko masiva. Razmišljao sam da odemo samo do Sella Nevea-e, međutim to bi nam produžilo vožnju za sigurnih sat i po, pa bi u tom slučaju opet stigli kad kuhinja ne radi.
Kažem Saletu: "Nema veze, posle Mangarta i Predeala idemo direktno u Tarvisio pa u smeštaj, ostavićemo ostatak rute za neki sledeći dolazak.
 |
| Spomenik nekimprošlim ratovima Austro-Ugarske... |
 |
| Prošli Tarvisio, ponovo smo na Alpe Adria ruti, vozimo prema smeštaju |
Stižemo u smeštaj.
Šta reći nego ODUŠEVLJENJE, vožnjom, performansama, prizorima, slike, kadrovi, utisci...
2022. godine sam bio kolima na Mangartu (tu do parkinga i prvog snega), pa smo prošetali celo sedlo, bili na tim liticama, ali kad ovo odradiš biciklom, to je za strahopoštovanje. Ovo je najviši asfaltirani put u Sloveniji, i ovo odraditi biciklom je slobodno mogu reći - podvig. A naročito što smo ga mi popeli iz prve (i Sale i ja). Penjao sam uspon, i na nekih 2/3 (ili 3/4 teško mi je sad da procenim), sam ukapirao da mogu da ga popem bez da napravim pauzu. Kad sam pravio rutu, video sam da je poslednja trećina (ili četvrtina) zapravo najstrmija, i to baš kad ti najmanje treba. A sa druge strane si popeo veći deo, i sad je to pitanje časti popeti bez da staneš. Posebno mi je drago što smo ovo ovako popeli, nikad ni blizu ništa tako strmo nisam izvezao iz cuga (uvek sam morao da stanem napravim nekoliko pauza, da izduvam, oborim puls i slično). Ovo je iskreno nešto novo za mene. Istu emociju je imao i Sale. Nemam pojma šta nam bi, ali eto odradismo ovo za primer (prošlo je bolje nego očekivano).
Sredili se i presvukli u smeštaju, nekih je 19:15h, javljam se Željki da stižemo oko 20h. Kaže ona sve je OK, čeka nas sto.
Seli u kola, stigli u restoran.
 |
| Jezero u sastavu restorana - pastrmke |
 |
| Pastrmke |
 |
| Špagete karbonara |
 |
| Pomfrit |
 |
| Nikolino pola pileta, srećom ovde su pilići kao golubovi kod nas |
 |
| Rukola salata |
 |
| Panna cotta sa čokoladom |
 |
| Sladoled |
 |
| Panna cotta sa karamelom |
Prva stvar koja je interesantna je da su porcije izbalansirano velike, što je zapravo teško potrefiti. Pojedeš obrok i ti si sit, nisi se sada ubio da ne možeš da ustaneš sa stolice, taman, da je više ne bivaljalo, da je manje opet ne bi valjalo - taman kako treba.
Nekako smo svi različito poručili... Sale je uzeo špagete Carbonara, Nikola je uzeo pola pileta (sreća tamo pilći nisu veliki kao kod nas, pa je bilo taman), Mira je uzela neku mesinu koju joj je Željka preporučila (to je stvarno delovalo fino) a ja sam uzeo pastrmku (jer plivaju svugde oko tebe).
Posle glavnog jela smo htelo da jedemo pitu sa jabukama (da ne kažem apfelstrudel), ali nam je Željka rekla: "Ne dam."
"Zašto?"
"Pa to nije italijansko jelo."
OK, onda smo pojeli po panna cotta-u.
Iskreno, bila je dobra, mada mi je ona štrudla koju smo pojeli prethodno veče ostavila dublji trag u srcu od panna cotta-e.
Stižemo u smeštaj siti i zadovoljni.
Sutra ujutro se pakujemo i idemo u jugo-istočne Dolomite, regija u kojoj nisam bio.
>>> NASTAVIĆE SE <<<
Fantasticna voznja,idemo opet!!!
ОдговориИзбришиDa, da, Sale idemo... i to vrlo rado ponovo!!!
ИзбришиUh, zavidim vam! Hvala za priču i slike, nestrpljivo čekam nastavak.
ОдговориИзбришиSrđane, ne treba da nam zavidiš, treba da nam se pridružiš (i budeš i sam u nekoj od narednih priča). Planiram da počnem da pišem nastavak ovih dana, pa ako sve bude išlo po planu biće nastavak (nadam se) do kraja februara... Drugi deo priče bi trebalo da bude malo kraći od prvog dela....
Избриши