Julijski Alpi u junu

 Slovenija - Kranjska Gora (11-13.06.2022)

Kozorog na jezeru Jasna (pored same Kranjske Gore)

Neko je rekao:

"...Život je ono što se desi, dok planiraš..."

I stvarno je tako... i mnogo je puta dokazano u praksi...

Već duže vreme želim da "odradim" Goč - Kopaonik - Golija turu biciklom, i svaki put se nešto ispreči... Što bi rekli: nikako da se poklope zvezde, pa da odemo da to izvezemo.

Neki je početak juna (2022. godina), i po progozama za ovaj deo Srbije liči da će vreme tog vikenda 11-12.06. biti OK. Strpljivo čekam da se približi vožnja na jedno 5-6 dana, jer se tada već može videti da li će vreme biti lepo ili ne.

Po prognozama sve deluje da nema problema, te da će se "kanda" ovaj put zvezde konačno poklopiti.

OK, pravim Event na Banditosima (klubu) da ustanovim koliko nas ide, zbog organizacije smeštaja i prevoza.

Kad sutradan, bacim pogled na prognoze, ono neka kao kišica tu i tamo počinje stidljivo da se pojavljuje po prognozama. OK, pomislih nije ništa dramatično, sve će se to još ispomerati kad se približi i lako može da se desi da vreme bude lepo, kako su do tada prognoze najavljivale.

Međutim, kako dani prolaze, tako se prognoza sve više kvari, i negde u sredu mi postaje potpuno jasno da nema ništa od Kopaonika ovaj vikend, da će vreme biti potpuno bez veze sa ozbiljnom kišom.

OK, obaveštavam ekipu koja je bila zainteresovana da vozi zajedno samnom Kopaonik turu, da se odustaje od vožnje, jer će vreme biti loše. Brišem Event sa kluba i eto još jedan "Kopaonik u pokušaju" dodajem na listu vožnji koje nisam odradio. 

Gledam prognozu po regionu, gde bi se dalo voziti ovaj vikend, razmišljam o nekim Karpatima, Transalpina - možda?!?... međutim ne, i tamo će vreme po prognozama biti "šuć-muć" sa povremenom kišom tu i tamo, neće biti lepo za vožnju.

Zabadam ti ja tako po regionu (Srbija je cela "loša" što se vremena tiče, Bosna još gora...), zabodem ni sam ne znam zašto - Kranjsku Goru, subota - sunce, nedelja - sunce, ponedeljak sunce do nekih 12h, a onda oblaci i neka kišica popodne. 

Pomislih: SAVRŠENO...

Pogledam smeštaj na Booking-u, i za dve noći (subota - nedelje - ponedeljak) može da se nađe za oko 100EUR za nas troje (i to je OK). 

Smeštaj rezervisan, Mira i Nikola obavešteni o promeni plana.

Šaljem Bilji sliku jezera "Lago di Fusine", i bukvalnih 15 minuta kasnije ide i Bilja (prve kombinacije su zajedno sa nama), do kraja drugim kolima idu Bilja, Milica, Ljilja i dva zlatna retrivera. Pravimo dogovor da Ljilja ide sa nama, realno nema smisla da se ne guraju svi u jednom autu, a da nas troje da idemo drugim autom (da ne kažem poluprazni).

Petak pred put je kompanija u kojoj radim imala proslavu 30 godina od postojanja, početak proslave je u 19:30h sa preporukom da se dođe malo ranije. Prema programu prvo ima koncert od 19:30 do 21h, nakon čega sledi koktel i druženje sa nekih 300 zvanica (kolega, saradnika, firmi i svih ostalih sa kojima smo tokom ovih 30 godina radili). Tu sad naravno imam problem... sa jedne strane imam želju, volju i potrebu da se svima sa kojima sam proteklih 20 godina radio, poslovao, sarađivao i radio projekte - javim, da malo popričam gde su, šta su, šta im se izdešavalo u međuvremenu i slično... sa druge strane nisam ništa stigao ni da spakujem, ni da spremim za put, a treba krenuti ujutro što pre. 

Tu je sad trebalo napraviti neki kompromis... 

Ostali smo negde do 23:30h, mnogo duže nego što sam planirao, ali jednostavno nije moglo kraće...

Dok smo došli kući, dok sam sve pripremio i spakovao (jedno, drugo, treće...), legao sam negde oko 01:30h ujutro, a ustajanje je bilo planirano za 5:00h.

>> SUBOTA 11.06.2022 - NA MUCI SE POZNAJU JUNACI <<

05:00h AM

Mobilni zvoni, napolju tek počinje da se nazire da će uskoro da se razdani. Spavao sam maksimalno 3.5h... Nosim stvari do kola, montiram bicikle, oko 6h smo pokupili Ljilju, a za to vreme Nikola je ostao kući da "diže sistem", jer je on pogrešno razumeo kad ustajemo a kad krećemo (mislio je da treba da ustane u 6h, a ne da bude u 6h spreman...).

Pokupili Ljilju, Nikola još nije spreman, OK odlučih da kupim burek kod Makedonca (radi od 5h, i burek mu je odličan). Taman kad smo sve to obavili, eto i Nikole, krećemo...

Devojke u drugom autu su malo isprednjačile ispred nas (nekih 20min, jer su one po dogovoru krenule u 6h iz NS, a mi tek oko 6:20h). 

Dogovor je da se nađemo čim uđemo u Hrvatsku, odmah nakon graničnog prelaza.

Idemo standardno, Iriški Venac, autoput, Batrovci.

Pitam carinika: "Da li treba da prijavim bicikle?"

"Ma jok..." kaže on (očigledno ga mrzi da odradi proceduru), rekoh: "Da ipak prijavim, da ne bude problema u povratku?!?"

"Ma ne treba, sad svi nose bicikle" reče carinik.

"Dobro" rekoh, "nešto ne vidim da svi nose bicikle, vidim da samo ja nosim bicikle...".

Kaže on: "Kad se vraćaš?"

Rekoh: "U ponedeljak, popodne (možda predveče)."

Kaže on: "Slušaj druže, u ponedeljak smo mi tu posle 19h (noćna smena), dođi posle 19h i nemaš problem sa biciklima."

OK, pomislih, doći ćemo posle 19h, da ne bude problema.

Prolazimo granice relativno glatko (ukupno jedno 15 minuta, možda čak i manje). Vozimo u grupi, imamo dobar tempo i dobro prolazno vreme, pravimo samo dve kratke pauze do Slovenije.

U Sloveniju takođe ulazimo glatko, bez nekog zadržavanja.

Stižemo u smeštaj relativno rano oko 14h. 

Parking hotela ima nadstrešnicu koja je previše niska, pa sam prvo morao da skinem bicikle pre nego što sam uspeo da se parkiram.

Bicikli skinuti, pa rekoh Miri i Nikoli da me sačekaju tu ispred smeštaja sa biciklima, dok uzmem ključeve od apartmana. E sad, ovo je jedan od onih smeštaja gde zapravo nema nikog, sve je pod šiframa, koje dobiješ kad sve platiš online, i kad sam popuniš sve potrebne podatke vezane za boravak (sve generalije iz pasoša, pa oni odrade automatsku prijavu zbog boravišne takse i slično) - to se modernim jezikom zove "self check in".

Box 2 - unosim šifru i on se otvara

Unosim drugu šifru, i otvara se mali box u kojem su ključevi od apartmana (2 kompleta)

OK, ključevi su kod mene, trčim gore-dole po objektu i kad me je već skoro napustila nada da ću uspeti da pronađem apartman, "voila" uspevam da ga pronađem na spratu "-2" (unutar ovog hotela, koji je ogroman, ima 5 spratova, 3 uvis i 2 u dubinu. Zapravo Hotel je napravljen na kosini tako da se ulazi na polovini hotela, mislim i mi na -2 spratu smo imali lepu terasu sa pogledom na nebo...). 

Odnosim stvari u apartman. Za to vreme Mira i Nikola su sa biciklima seli na klupu pored restorana "Lačni Kekec" koji je odmah tu do našeg hotela. Kad sam prišao, uvideo sam da mnogo lepo miriše u spomenutom restoranu, dosta im je dobra ponuda, a naročito ako si pri tome i gladan, što mi jesmo bili po svim osnovama (kasnije se ispostavlja da oni tu prave i sačeve i ćevape, i neke burgere, imaju čak i pečenu prasetinu na ražnju?!?, pomislih kako je ovo moguće pa ipak je ovo kulturna Slovenija tako distancirana od nas "varvara"?!?!).

Limunada sa nanom

Kažem im: "Hajde da sednemo da poručimo klopu, pa dok naprave i donesu hranu, taman ćemo se Nikola i ja presvući za vožnju."

Sednemo, poručimo...

Rekoh: "Idemo da se presvučemo."

Meni je u planu bilo da izvezem vožnju sa 100 serpentina (dugo priželjkivanih i dugo očekivanih - još od aprila 2019 godine, kad su zbog iznenadnog snega od pola metra na Vršiču, zatvorili prevoj (videti priču "Dolina Soče")). 

Stižemo, a klopa stigla pre minut... Taman....

Nikola i ja smo poručili neki XXL (ili beše XXXL) burger, a Miri sam poručio praseće pečenje sa ražnja (ko da sam u sred Srbije ili Bosne, ovo nisam očekivao da ima u Sloveniji i to na mestu koje je bukvalno na korak od Italije i Austrije).

Bilo mi je sve to malo čudno, ali kad je baja - glavni kuvar za sve te sačeve i sva ta pečenja progovorio, "o'ma" mi je bilo jasno da je on "jaran" iz Bosne, pa su se mnoge stvari razjasnile instant i taj puzzle se sam razrešio.

Klopa je bila PERFEKTNA! 

Praseće pečenje (na ražnju) za Miru - topi se u ustima

Nikola i ja po XXL burger

Ima tu i mesa, i slaninice, i salate i sira, ajvara itd...

Burger je ogroman, kao omanja pica, ali za razliku od pice ide opasno i u visinu

Naravno, Nikola je pojeo ceo burger u jednom dahu, dok sam ja taktički pojeo recimo jedno dve trećine (zapravo možda samo malo više od pola) pošto sam znao da idem na Vršič koji je da kažem onako nezgodan, imam 100 serpentina na repertoaru za vožnju i nekih 1700 - 1800 visanaca. Tako da ako se prejedem, brate, ko će vrteti pedale uzbrdo - nema šanse.

U originalu je bio plan da kad stignemo u Kranjsku Goru, ja izvezem Vršič (Kranjska Gora - Trenta - Kranjska Gora), a da Nikola ostane u smeštaju i da sprema prijemni za Elektro fakultet, jer je prijemni tipa za dve i po nedelje. 

Međutim, ipak sam ga pitao da li bi da vozi samnom (predočio sam mu šta mi je plan), kad sam mu rekao on je samo onako "pao u nesvest", mislim zamalo pao u nesvest... 

Rekoh: "Ne, ne, ne... Ti možeš samnom do vrha, što je pola onog što planiram za sebe. Popnemo se na Vršič, pa se ti skotrljaš do apartmana i radiš svoje, a ja se spustim u Trentu, pa se iz Trente popnem ponovo na Vršič, pa se onda i ja skotrljam do apartmana."

Kaže on: "Važi."

Pojeli, krećemo u vožnju.

Vršič u bukvalnom prevodu znači - "mali vrh". Italijani ga zovu "Passo della Moistrocca", a Austrijanci "Werschetzpass", zovi ga kako hoćeš, pred nama je ozbiljan zadatak.

Smeštaj nam je bio na kraju Kranjske Gore u pravcu prema Vršiču, tako da bukvalno posle minut i po izlazimo iz mesta i piše Vršič OTPRT (otvoren) - konačno!!! 

Rekoh: "SJAJNO!" Prošli put (2019.) sam "udario" u znak ZAPRTO (zatvoreno). (Pročitati prethodnu epizodu kad je Vršič neplanirano bio zatvoren: >>> Dolina Soče <<< )

Pogled na Julijske Alpe (Triglavski nacionalni park) iz Kranjske Gore

Ovog puta valjda neće biti greške kad je Vršič u pitanju

Nakon recimo kilometar od početka vožnje, stižemo do rečice "Pišnice", koja pravi prelepo jezero Jasna. 

Reka Pišnica i viseći most iznad, koji je napravljen za pešačku turu na Vitranc

Na jezeru Jasna se nalazi statua "Kozorog" koja je zaštitni znak celog ovog područja. Pretpostavljam da su divokoze kao i kozorozi u ovim krajevima odavno izumrli, pa je lepo što je bar spomenik tu, da nas podseća na lepote flore i (u ovom slučaju) faune ovog planinskog područja.

Jezero Jasna

Jezero Jasna

Jezero Jasna

Kozorog i mi

Nikola i kozorog

Debeli ja i kozorog (koji se skoro ne vidi od mene - debelog)

Negde u svojoj glavi sam predpostavljao da je Kozorog neka vrsta ili podvrsta divokoze, samo sa ogromnim rogovima. Međutim, da ne bih ovde javno "lupetao" (a realno ne znam puno od divokozama i kozorozima), malo sam pogledao na netu:

Kozorog i divokoza

Oboje su divlje životinje, kopitari i s rogovima. Ali za razliku od kozoroga, divokoze su tanke, male, tamne i kukastog oblika. Drugi način da ih razlikujete je pogled na krzno .

Kozorog ima prilično jednoličnu dlaku, dok se divokoza razlikuje po tri svijetla područja: oko njuške, grla i u analnom području te po dvije tamne pruge na licu i leđima, gdje se nalazi takozvana 'leđna brada'.

Divokoza se lako kreće po snijegu, zahvaljujući posebnom obliku kopita, koji također prianja na led. Također ima veće srce od svoje građe, što mu omogućuje da izdrži velike napore, poput dugih, brzih šetnji liticama.

Statua kozoroga (alpski kozorog)

Alpski kozorog

Nakon pročitanih nekoliko stranica na net-u posvećenih divokozama i kozorzima, mogu samo da konstatujem da iste nisu pripadnice iste familije (otprilike su rođaci kao konj i žirafa, samo su izgledom slični). A onda na moje iznenađenje ni sami kozorozi međusobno nisu "u rodu", to me je iskreno malo i iznenadilo:

Vrste kozoroga je vrlo komplicirano razdvojiti i sistematizirati, kao i odrediti veze sa drugim vrstama divljih koza. Neke vrste, kao što su alpski, nubijski i sibirski kozorog izgledaju vrlo slično tako da je smatrano da su tijesno povezane. Posljednje genetičke studije ukazuju na to da ove navedene vrste kozoroga, nemaju prirodnog srodstva.

Ima mnogo vrsta i podvrsta kozoroga (gore su navedene samo one glavne), ovaj primerak (statua) je Alpski kozorog.

Alpski kozorog (lat. Capra ibex) - zastupljen je u oblasti planinskog venca Alpa, u Francuskoj, Austriji, Švajcarskoj, Italiji, Nemačkoj i Sloveniji. Iako je divlja životinja, uzgajaju se i na rančevima u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Argentini. Ova vrsta naraste u visinu oko 90 cm, a dostiže i dužinu do 150 cm, a stariji mužjaci dostižu težinu i do 100 kilograma. Boja dlake mu je zimi zatvoreno siva, a leti crvenkasto siva. U zimskom razdoblju ima bradu, dugu oko 4 cm. Mužjak nosi stalne šuplje rogove koji imaju sabljast oblik, odnosno savijene u blagom luku prema nazad. Rogovi imaju četvrtast oblik, na prednjoj strani su im simetrično poređane izbočine, koje im daju naročito lep izgled. Rogovi mogu da budu teški do 15 kg, a mogu narasti do 1 metra. Kozorogova ženka je nešto manja od mužjaka i ima stalne rogove, koji su pravi i izrastu svega do 20 cm. Ova vrsta kozoroga se nalazi u kamenitim i nepristupačnim predeli Alpa. Najviše ga ima u Švajcarskoj oko Mont Blana i Mont Roze. Kod nas ga nema. Takođe, živi i u Sloveniji, gde je zbog svoje retkosti stavljen pod zaštitu države. 

(izvor svih plavih tekstova su: Wikipedia i hr.bio-green.net)

Kao što sam i naslutio (pa i napisao nešto ranije), u Sloveniji su (nažalost) skoro izumrli.

Načekasmo se Nikola i ja da dođemo na red za slikanje kod Kozoroga, očigledna atrakcija za turiste i posetioce.

Slikanje obavljeno, krećemo dalje (mislim realno nismo ni krenuli da vozimo, jer imamo čitav kilometar i po na Garminu). 

Put nas dalje vodi pored jezera, nagib je blag 1-2% (ovo ni ne računam da je nagib), vozimo lako na velikom zupčaniku, ne žurimo.

Nakon jedno kilometar od Kozoroga, prelazimo Pišnicu i odjednom kao da je neko polomio put na gore, ono kako to volim da kažem kao "Stairway to Heaven". Odmah (što bi rekli iz momenta) zategne na nekih 12%, i realno ne popušta do vrha. Nagib sada ide tipa 12% - 13% - 11% - 13% - 12% - 10% - 14% - 16% - 19% i slično, rekao bih gore - dole, ali to je zapravo gore - gore u suštini. Da li je 12%, 14% ili 16%, nema velike razlike, ceo uspon je dvocifren u procentima, i kad je 11-12% tada odmaraš, a kad zategne na 14-15-16% ili 19% (na jednom mestu je Garmin uspeo da izmeri 19%, znači realno je možda bilo i strmije) onda je sve samo ne odmaranje. 

Kako napuštamo jezero, tako je šuma sve gušća oko nas

Sad je već jasno da neće biti lako, a onda to i znak 14% potvrđuje

Serpentina broj 1, nastupa nekih 500m nakon "Stairway to Heaven" efekta. Nakon koje odmah sledi serpentina broj 2.

Svaka serpentina je iz istorijskih razloga urađena sa (turskom) kaldrmom

Dobra stvar je što je pored broja serpentine ispisana i nadmorska visina

Vozimo kroz divnu šumu, serpentina br. 2 ispred nas

Put nije širok, možda jedna i po traka

Serpentina br.2 odmah nakon prve serpentine

(Mala digresija) Kad smo stigli u Kranjsku Goru, bilo je oblačno mislim nije bilo patološki oblačno u smislu da će da pada neka kiša, ne, samo je nebo bilo sivo. Dok smo mi poručili klopu, presvukli se i dok smo jeli burger sa jedne strane se pojavilo plavo nebo, i kako je vreme prolazilo (još smo mi bili u restoranu) to plavetnilo je polako "putovalo" prema Vršiču. Oblaci su se negde tamo povlačili, pa nem je sve to išlo na ruku. Dok smo došli do serpentina, dobrim delom je nebo plavo, sunce obasjava surove litice i planinske vrhove, a ono je čudo, jednostavno pamet stane kad gledaš u te prizore, kao što sam negde svojevremeno spomenuo k'o što u vatru možeš da gledaš satima, imam utisak da i ovo možeš da gledaš satima (samo za informaciju, napravio sam 250 slika tokom ove jedne vožnje, i trudiću se da proberem najreprezentativnije i da ih ovde prikažem - i potpuno sam siguran da u tome baš neću uspeti u potpunosti).

Plavo nebo se probija, a oblaci se nevoljno razilaze

Početak je vožnja kroz predivnu šumu, zaista vredi uživati u ovom zelenilu

Samo na momente kad se šuma malo "razmakne" ili razredi, ukazuju se planinski vrhovi

Prva ozbiljna "rupa" u šumi, naravno pogled "puca" na neverovatne planinske prizore, kao u onoj reklami za Master Card - NEPROCENJIVO

Pokušaj br. 1 da slikam tablu na serpentini br.3 - "FAILED"!

Pokušaj br. 2 da slikam tablu na serpentini br.3 - USPELO!

Prošli smo serpentinu 4, i gledamo na serpentinu 3 sa "visine"

Nikola i ja vozimo, i ne znam... mislim da više slikamo nego što vozimo. 

Imao sam ideju da slikam svaku tablu sa oznakom serpentine, pa da posle te slike organizujem i na neki način prikažem u priči. 

Ideja kao ideja nije bila loša, međutim, kad je realizacija u pitanju nije bilo tako jednostavno...

Problem je u tome što kad se spuštam jednostavno nema šanse da slikam (iz više razloga, brzina, obe ruke koče skoro do maksimuma), a kad se penjem opet nije jednostavno zbog nagiba, saobraćaja i slično, naročito sa strane Kranjske Gore, jer su sa Kranjsko Gorske strane sve serpentine odrađene u kaldrmi. Put je "u originalu" kad je građen ceo bio urađen kockom (ili ti turskom kaldrmom), što je u to doba pre nekih skoro 110 godina pretpostavljam bilo normalno. 

Slovenci su da bi tome pridali značaj, napravili da to bude kao put muzej (ostavili su svaku serpentinu da bude od kaldrme i time odali počast ruskim zarobljenicima koji su ga izgradili) da bi ostalo to neko nasleđe i da bi se održala vizija kako je to nekad bilo (iskreno ovo baš poštujem). 

Najgori deo penjanja kreće negib je 15%

Zatim je 16%, pa 17%

Da bi završilo na 19%, nakon čega nagib popušta

Nakon serpentine broj 8, nailazi se na Rusku kapelicu. Nalazi se sa leve strane kad se penješ na Vršič, sa desne strane ima mali parking, na koji može da stane 3-4 automobila tačno naspram kapelice, a 50 metara više, ima veći parking, tako da što se parkiranja tiče nije problem.

Između 8. i 9.  serpentine se nalazi Ruska kapelica (ili kako se na većini mesta može pronaći - Ruska crkva)

Naravno, ima tu nekoliko tabli sa objašnjenjem na više jezika

Ruska kapelica

Humka gde su sahranjeni stradali Ruski vojnici

Sinovima Rusije

Priču o tome kako je nastao ovaj put sam čuo i pročitao više puta u različitim prilikama, ali da ne prepričavam evo jednog isečka:

Почетком 1915. године Крањска Гора је била веома стратешки битна због новог фронта који се појавио између Аустроугарске и Италије, на реци Сочи. Због тога је Аустроугарска наредила хитну градњу пута преко превоја Вршич (1.611 м.н.в), ради повезивања котлина Саве и Соче. Он је био неопходан за бржи прелаз аустријских трупа и оружја преко овог превоја. Намера је била искористити руске затворенике за изградњу. Градња је започета у мају 1915. У градњи је учествовало око 10.000 руских затвореника^[1] У марту 1916. године снежна лавина^[2] је убила око 110 Руса затвореника и 7 стражара. Ипак током градње претпоставља се да је живот изгубило више од 380 људи.

Преостали руски заробљеници у част својих погинулих другова су подигли ову капелицу у току следеће године.

Цела капела урађена је од дрвета на каменом постољу. Око централног дела налазе се две куполе са стране. Куполе су урађене у барокном стилу карактеристичним за већину цркава у Русији. Са леве стране капеле налази се гробница жртвама којима је ова капела и посвећена. Гробница је прикривена каменом пирамидом са натписом „Синовима русије”, на руском језику.

Пут ка превоју Вршич се у почаст градитељима од 2006. назива Руска цеста. Она је и данас у веома добром стању, све кривине (серпетине) напраљене су од тлакованих коцки док су равни делови асфалтирани. Пут се пење од Крањске Горе (801 м) до Вршича (1.611 м) у дужини око 12 километара. Сваког првог викенда у септембру одржава се велика бициклистичка трка „Јуриш на Вршич”.^[3] Од вршича пут се спушта на другу страну превоја и наставља ка Тренти и Бовецу.

Iskreno se divim ljudima koji su ovde po ovim liticama i strminama "proterali" put.

Ispred Ruske kapelice se nalazi mali parking, pa nije problem stati i obići ovu znamenitost

Kamenim stepenicama se penje sa asfalta do kapelice (na slici se vidi Nikola koji se vraća i deo kapelice kroz šumu)

Nastavljamo dalje prema serpentini broj 9.

Ono što je pohvalno, je da je za razliku od kad sam poslednji put prošao ovuda sada već pomalo davne 2019 godine (išao sam doduše kolima, ovo je prvi put da idem biciklom), Slovenci su sve te serpentine uradili - znači stavili su nove kocke i to je sve super. 

Međutim, dva dana pred Sloveniju sam stavio novi set točkova, stavio nove gume i naduvao ih onako pristojno na 8.0 do 8.5 bar. Moram priznati da je bilo strašno voziti sa dobro naduvanim gumama po kaldrmi... 

I sad, em je tu ozbiljan nagib, em su sperpentine strme, naročito one "desne" gde je u temenu serpentine (takoreći u onom "pazuhu" serpentine) jako strmo, mnogo strmije nego kod onih "levih" serpentina gde idem obodom iste... I sad, vozim, uzbrdo, štruckam maksimalno (zbog pritiska u gumama i neravnih kocki), nagib je uglavnom nenormalan, jednom rukom držim telefon, a drugom vozim, i tako dok štruckam, pokušavam da slikam tablu sa brojem serpentine, koja se nalazi na 3-4m od mene kod levih serpentina, i na 7-8m kod desnih serpentina (zavisi gde je postavljena tabla na konkretnoj serpentini a naročito da li je u pitanju leva ili desna krivina).

Ali dobro, uspeo sam da slikam svaku tablu koja je postavljena (na krivini 24 je falila tabla, ostale su bile na broju). Serpentina broj 12 je malo bila kritična, jer je naišla neka ludnica od kola iz suprotnog smera, odole nagrnuše motoraši i to istovremeno kad i kola odgore - napad sa svih strana, krivina desna (ona strmija), još ja treba da se proguram kroz krivinu sa svima njima tu na istom mestu, baš je bilo napeto, ali uspeo sam i nju da slikam samo je slika malo mutna (jednostavno nisam imao priliku za popravni, taj jedan momenat - škljoc, pa kako ispadne, sledećeg momenta automobili su zaklonili tablu i gotovo).

Idemo, slikamo, vozimo, slikamo, vozimo, dobar deo slika sam napravio u letu (što bi kaz'li "iz vožnje") ne zaustavljajući se, ali obzirom da je nagib veliki i kako to obično biva tamo gde je lepo za slikanje baš je tamo nagib ozbiljan (to se valjda tako potrefi - Murphy ne spava...), nije ti da voziš jednom rukom i da pri tome slikaš, pa smo stvarno napravili dosta pauza i kratkih zastajkivanja. Ali nema veze, ove slike će ostati zauvek uhvaćene, jedan trenutak vremena koji se dogodio kad sam baš prolazio tuda, to su sad neki trenuci koje kad god budem pogledao - jako će mi biti drago, stvarno su slike i prizori koje smo doživeli neverovatni. 

Sunce nas je poslužilo, i da smo npr. krenuli jedno 2 sata ranije u vožnju, bilo bi oblačno, čak možda i tmurno, slike ne bi bile ni blizu kao što su ispale sada.

I tako vozimo, napredujemo, jedna po jedna serpentina mogao bih da kažem "pada". Malo se mi tu guramo sa kolima i motorima, ovamo-onamo, moram da priznam da je (neočekivano) bio dosta ozbiljan promet u oba smera, ali subota je pa je realno da bude gužva, da je slučajno bio radni dan pretpostavljam da bi bila sasvim druga priča kad je promet u pitanju.

Vozimo i tu negde jedno kilometar i po do vrha Nikola počinje polako da posustaje, čujem ga kako je počeo da uzdiše, vidim da mu nije lako, vidim da se umorio... 'Ajde što je to sada 800m visinske razlike, nije to neki problem 800m, vozili smo to mnoooogo puta do sada, bože moj, ali je problem što su tih 800m strmih 800m, gde si ti stalno pod nekim ozbiljnim naporom voziš u prenosu 1-1 (najmanja brzina na biciklu), stisneš zube i guraš pedale svom snagom - to je otprilike scena. 

To što stajemo da slikamo i što pravimo pauze pomaže, malo oduvamo, odmorimo, pa se hvatamo u koštac sa sledećom serpentinom...

Prošli i poslednju (24.) serpentinu na usponu na Vršič

Stigli konačno! Vršič je u senci, duva hladan vetar i onako mokrim od znoja nije baš prijatno... 

Stižemo gore, tabla Vršič 1611m, sve super. Temperatura je nekih 14°C, a mi krenuli sa 24-25°C, naravno na prevoju uvek duva vetar, ovog puta poprilično hladnjikav u kombinaciji sa 14°C, realno nije baš prijatno. 

Stajemo, oblačimo šuškavce, mnogo je bolje.

Tu kupujem par magneta (ipak je Nikola osvojio Vršič, red je da ima magnet). Pitam ženu što prodaje suvenire, da li je otvoren put prema Mangartu (obzirom da planiram da to vozim sutra), ona mi ljubazno objasni da na spustu svratim u Koču na Gozdu, da tamo tražim kuvara i da se kod njega raspitam kakva je situacija.

Pogled na dolinu prema Trenti i Bovecu je žargonski rečeno BRUTALAN!

Naravno pravim par slika, ne mogu da odolim...

U ovoj kući se mogu kupiti suveniri

Pogled na dolinu Trente (osećaj dubine prostora, kao i razmere i veličinu ovih masiva ispred mene je nemoguće prikazati na slici - jednostavno ovo se mora doživeti)

Od Kranjske Gore do Vršiča ima tačno 24 serpentine, to smo ustanovili kad smo prošli poslednju serpentinu na usponu, i kada je ostalo da samo izvezemo poslednji pravac do prevoja. Nikola je tada u šali, tu na pravcu pred sam vrh, rekao da bi mogao da se spusti još jednu serpentinu prema Trentni zajedno samnom (to je 25. serpentina), te da se vrati nazad za Kranjsku Goru, pa bi njegova vožnja imala 50 serpentina.

Rekoh mu važi - DOGOVORENO! 

I sad kupili magnete, slikali prizor prema Trenti (vidi se tu lepo i Mangart i Jalovec i mnogi drugi vrhovi koji deluju kao da su na dohvat ruke), vamo - tamo, OK, on se sada vraća nazad za Kranjsku Goru.

Rekoh: "Šta bi sa onom 25. serpentinom?!?"

Reče Nikola: "Aha, kao DA može! 'Ajde, idemo..."

Nikola na 25. serpentini

Spustismo se zajedno do 25. serpentine, napravih tu par slika, i tu se mi oprostimo, on krene nazad "na učenje", a ja nastavih da se spuštam u Trentu. Malo malo pa stanem da napravim sliku, jer su prizori neverovatni.

Sreća pa su sa Trentanske strane Vršiča serpentine normalne - čitaj asfalt 100%, nema kaldrme, nema grba, asfalt savršen. Što bi rekli odali su počast Rusima sa one strane i fala im na tome jer je to dovoljno. 

U daljini se jasno vidi Mangart, Jalovec, Velika Mojstrovka, Travnik i drugi vrhovi

Pogled na Triglavski masiv (još uvek sa visine)

Jasno se vidi da je nagib u "pazuhu" serpentine ozbiljan

Triglavski masiv iznad Trente

Skoro sam se spustio, još malo pa sam stigao do Trente

Prve kuće, daju naznake civilizacije

Pogled na Trentu

I konačno ta toliko željena serpentina broj 50!!!

Spust je super, vozim cik-cak-cik-cak... Tu sad ima 26 serpentina sa ove strane (od 25. - 50.).

Sve je OK, prođe to brzo, vidim tabla 50. serpentina, pomislih idem još malo da uđem u Trentu, jer ima prodavnica u Trenti, da uzmem neku kolu ili neku čokoladicu (da malo povratim snagu - što bi rekli "da stavim koju cepanicu na vatru", trebaće za povratak, da se "vatra" slučajno ne ugasi). 

Dolina Trente

Prodavnica zatvorena, subota je i kasno je :(  . 

OK, ovo sam do izvesne mere i očekivao. 

Okrenem se i polako krenem nazad. Pomislih, mogao bih u piceriju da svratim (ima čak i tabla da je picerija tu na 100m, mislim, znam da ima picerija iz nekih prethodnih vremena), rekoh sebi mogao da popijem jednu kolu i da obavim toalet kad sam već u prilici (nije da me sad nešto mučio stomak, ali pomislih da to odradim preventivno). Kad malo razmislim od Trente do vrha (Vršiča) nema ništa, apsolutno ništa, dok su sa strane Kranjske Gore su bile jedno možda dve koče (kuće) koje su radile, to je neki vid restorančića, i to posmatrano sad iz Trente - kao da se te koče nalaze na drugom kraju sveta (tako mi nekako izgleda).

Obavio toalet, nasuo vode, razmišljam da sednem da popijem jednu kolu. Onda se setih šta mi se poslednji put desilo kad sam popio hladnu Coca Cola-u (kod Bele Palanke...), rekoh sebi: "Slušaj druže, ne treba ti ta zavitlancija ponovo, preživećeš ti i bez kole..."

Tako i bi, krećem nazad, još 50 serpentina je ispred mene. 

Naravno, uspeo sam da se ohladim, noge sad već pomalo teške, ali dobro, znam da će se vrlo brzo ugrejati.

Trenta je od Kranjske Gore niža jedno 200m, tako da kad se spustiš u Trentu, spustiš se 200m niže, pa sad u povratku ima 200m više da se penješ.

Serpentina broj 50. ponovo, sad idemo unazad prema serpentini broj 1.

Tamo gore treba da se popnem

To sad sve nema veze, vozim, tu odmah posle Trente je serpentina br. 50, i iza nje zategne jedan mali uspončić (ima kao jedno malo brdo na koje se popneš - max. nagib 10%), sevaju mišići koji su se ohladili, onako, nije ti svejedno, srećom uspon nije dug, a onda sledi kratak spust, tu malo dođeš sebi... Narednih recimo kilometar-dva je rekao bih blago 7-8%, tu ide bez problema (nije nikakva drama, niti je strašno), ponovo sam zagrejan, ponovo "u formi" - idemooo. 

U tih kilometar-dva prelazim Soču nekoliko puta, napravio sam na jednom nestu i par slika. Voda klistalno čista, možeš piti.

Reku Soču ne treba posebno predstavljati, priroda 100%

Šteta što je već dosta kasno, pa je reka potpuno u senci

Most preko Soče, odakle kreće ono pravo (ozbiljan nagib koji ne popušta do samog prevoja)

Soča - huči i šušti dok se sliva preko kamenitog dna

Nemam neku posebnu potrebu da komentarišem 14% narednih 9km...

Predeli i dalje predivni, sunce se polako i sigurno spušta - treba požuriti

E onda samo naiđe serpentina broj 49. i posle nje je već viđeno, 12-13-14%. Vozim, tu je sve vreme nagib dvocifren, manje ili više, kad je manje - voziš i ide bez problema, onda nekog momenta osetiš kako se patiš, kako ti je teško, kao da dobiješ napad da ti nije dobro, sve ne znaš šta ti je, kao da si sav "omlitavio", pogledam na Garmin ono 17 ili 18%, aha - OK, jasno mi je zbog čega... Tu malo stisneš zube, izguraš taj deo, pa onda malo popusti, dođe serpentina - na levim je blago, voziš obodom gde je blaže pa malo odmoriš, a desne pokušavam da izvezem što je šire moguće da smanjim onaj nagib u "pazuhu" serpentine (naravno kad god nema prometa, a stalno prolaze automobili iz oba smera). I tako cik-cak-cik-cak ide nekako. Na ovom penjanju sam daleko manji broj puta stao, jedno ukupno možda 5-6 puta, napravio sam na penjanju isto neki broj slika - verovatno veći nego što je normalno, ali šta mogu kad su prizori predivni. Dok se penjem trudim se da slikam zvaku tablu od serpentine, tako da u sumi trebalo bi da ih imam sve (osim one 24 gde nije bilo table, a znamo da je to serpentina br. 24 jer je sledeća 25).

Nagib 16% - neću komentarisati...

Po senkama se vidi, da je sunce sve niže i niže...

To je to što se tiče serpentina na penjanju iz Trente, sad još samo da izvezem do samog prevoja

Mic po mic, polako se penjem, jedna po jedna serpentina "pada", vrh se polako približava. Vetar mi sada ne pomaže, vreme neumitno prolazi, sunce polako seda, temperatura pada i sve se polako hladi. Sa druge strane penjem se, tako da i zbog promene visine na kojoj se nalazim temperatura pada, a gore je i u dolasku bilo hladno. Kad sam išao iz pravca Kranjske Gore nešto se ne sećam da je bilo vetra, a ako je i duvao, verovatno je duvao u leđa, pa ga nisam ni osetio, međutim sada iz pravca Trente, kako vozim cik-cak-cik-cak po serpentinama, čim malo izvirim iz neke zavetrine ili iz neke litice koja mi pruža zaklon - poliva leeeeedeni vetar. Vetar mi duva  u čelo, ionako mi nije dobro zbog nagiba, a onda me još vetar dokusuri (dodatno otežava i usporava). 

Međutim bez obzira na sve, ide nekako, dođem tu na jedno 2km pred prevoj, već vidim gde je cilj (prevoj Vršič na vidiku) u daljini, ali sad sam se već umorio (priznajem...). Onih skoro mesec dana u Skopju gde sam nažalost bio osuđen samo na trenažer, sada izgleda dolaze do izražaja. U ovo doba godine sam obično u odličnoj kondiciji kad su brda u pitanju... Pravim malu pauzu, jer tu sad u ta poslednja 2km baš zategne, baš je sve vreme 13-14-15%, a tebi više nije nidočega, ovo ti je drugi Vršič od početka vožnje (u poslednjih par sati), već bih voleo da krene spuštanje, ali ima još da se penje...

Kreni - stani - napravi koju sliku - kreni - izduvaj itd... Ostale su mi još dvaput po dve vezane serpentine do vrha i one su baš strme, eto kad sam se spuštao uopšte nisam imao problem sa datim serpentinama i njihovim nagibom, a u suprotnom smeru nije šala.

Prođem prvi par serpentina, posle kojeg je dugačak pravac, tu vetar prosto brije, rastura, napolju je sad nekih 12.5°C - 13°C, i baš mi je hladno. Razmišljam da obučem šuškavac, pa pomislih još ću se više oznojati u šušavcu, pa će biti još gore. 

Neka, obući ću šuškavac kad se popnem na prevoj - po principu "Stizni zube i nedaj se!".

Vršič - drugi put danas

Stisnuh zube i uz malo dodatnog truda stižem na vrh, drugi put danas! 

YEEEEEE!!!!!  

Sve serpentine na jednom mestu....

(Moram Nikoli da zahvalim na trudu koji je uložio da iz gomile mojih slika svih serpentina, napravi jednu sumarnu sliku!)

Gore ugodnih 12°C, vetar duva još jače nego do sada, potpuno sam mokar od penjanja. Malo je reći da mi je bilo hladno.

Rukave sam stavio kad sam krenuo da se spuštam prema Trenti, i nisam ih ni skinuo posle toga, obukao sam i šuškavac preko da bi spust bio ugodniji. Kad sam krenuo iz Trente da se penjem, skinuo sam šuškavac, jer je bio apsolutno nepotreban (zagreješ se jako brzo uzbrdo), ali sam rukave ostavio.

Stigao na prevoj, rukavi su na meni, obukao sam šuškavac, mnogo je ugodnije, a poneo sam i nogavice, jer sam pretpostavljao da će na spustu trebati.

--------------------------

Sa nogavicama (sasvim slučajno i bez ikakve namere) ima interesantna priča...

Mala digresija:

U Skopju sam svojevremeno (2020) kupio odlične grejače za ruke u radnji "Bike Stop" i sebi i Nikoli. Radnja Bike Stop generalno nije jeftina, ali to što kupiš, generalno je kvalitetno. U međuvremenu sam u u novembru 2021 u Banja Luci kupio grejače i za noge, međutim, Nikoli nešto nisu odgovarali i on se sa njima više patio, nego što je imao od njih neke koristi. Obećah mu da ću mu kupiti "prave" grejače za noge, kad budem prvi put budem otišao u Skopje.

April-maj 2022 eto mene u Skopju, odlazim u "Bike Stop", kad grejača za noge marke "Bontrager" nema ("Bontrager" su nam rukavi i dobro su se pokazali), imaju neku marku Bioracer iz Belgije (kaže mi prodavac, a već sam mu do sada pola radnje kupio tokom godina - pa se dobro poznajemo, da su odličnog kvaliteta). 

Gledam veličine, pa da ne bih omanuo, probam prvo "M", a zatim i "L" na svoju nogu, one "M" malo stežu, a "L" su taman, kupih Nikoli veličinu "L". 

OK, to je rešeno, samo se lomim da li da i sebi uzmem ili ne?!? - jer je prodavac baš hvalio da su kvalitetne. 

Pomislih: "Ti imaš već jedne nogavice, šta će ti?!?"

Tako i bi, kupih samo Nikoli, i vratih se u hotel. 

Međutim, dani prolaze, đavo mi ne da mira, i dalje se lomim, te odlučih, da ipak i sebi uzmem jedne  nogavice veličine "L", po principu kao u filmu "Mi nismo agđeli" kad je buduća mlada bila neodlučna koju venčanicu da uzme, pa joj mama reče: "Da ti uzmem sve četiri kćerko, neće da se bace!"

Jedno veće, prošetah do Bike Stop radnje, sa istog mesta (ista polica, isti držač) gde sam Nikoli uzeo nogavice, biram i sebi, vrtim gore/dole - jedva nađoh jedne "L", plaćam, i srećan idem ka kolima. Ubacih nogavice onako fabrički zapakovane u gepek.... (ionako vrtim u sobi pedale u Skopju, pa mi grejači ne trebaju).

I tako su ti "moji" grejači sve vreme od Skopja, bili u gepeku i čekali svoju šansu da se pokažu na delu.

--------------------------

Kad sam se pakovao za Sloveniju, računao sam da su mi nogavice u gepeku, pa nisam poneo one svoje koje inače nosim. Pomislih: "Baš da ih probam, kakve su, sigurno će zatrebati..."

Naravno, uzeo sam nogavice iz gepeka, otpakovao i gurnuo iste u zadnji džep dresa, jer sam znao da će na Vršiču biti sveže i da će trebati...  

Stigao po drugi put na Vršič, hladno, izvadim nogavice, kad ono nešto mi na oko deluju male. Bile su smotane dok su bile upakovane, pa nisam ni proveravao kolike su, tek sam ih sada prvi put razmotao.

Pogledam, da li su "L" - jesu, nema greške (tu veličinu sam u radnji kupujući iste za Nikolu probao i bile su dobre).

Krenem da navlačim levu, kad ono ide baš teško, stiska, pa probaj ovako, pa onako, uz silan trud i muku uspem nekako da navučem levu nogavicu, naročito ono prebaciti je preko kolena je išlo baš teško. Ne kapiram šta se dešava, ali tu sam gde sam, nemam sad baš nešto mnogo opcija.

Uz ozbiljan napor navučena jedna, onda navučem jednako nekako i drugu nogavicu, nešto su mi baš kratke, kao da imam "XS" veličinu, a ne "L"...

Bilo kako bilo, obe nogavice su na nogama, skoro da zaustavljaju krvotok kad savijem nogu, ali više mi na nogama nije hladno. Kako savijam nogu, opire se nogavica, bilo kakvom zatezanju.

Ali je mnogo bolje, spust je, inače hladno, a sad idem i brzo, pa je dodatno hladno.

Dolazim do prve serpentine, D-G-D-G-D-G-D-G-G-D-G-D-G-D-G-D, štruckam STRAŠNO, skakućem po kaldrmi, nagib ozbiljan, kočim maltene "do daske", ne smeš da dozvoliš da jako ubrzaš - nećeš stati. Prolazim jednu, drugu, treću serpentinu od gore... Međutim, morao sam par puta da stanem da odmorim šake (pod nagibom je velik deo težine zapravo na rukama, gume tvrde ko kamen ne pomažu, a kaldrma dodatno začini sve). Takva vibracija, plus potpuno stiskanje kočnica (da ne bi samo proleteo kroz neku krivinu), jednostavno zahteva da se ruke odmore.

Bez obzira na činjenicu da sam znao da je tu kaldrma (prošao sam ovuda kolima 5-6 puta), i da sam je i očekivao i da sam se pripremio (i fizički i psihički), ne bih hteo da kažem teško je, ali TEŠKO JE (mislim na spust).

Spuštam se polako, tu i tamo stajem i slikam. Stižem do Koče na Gozdu. Tu se prema uputstvu koje sam dobio sa Vršiča, raspitujem kakva je situacija sa Magartom, rekoše, otvorili su ga pre nekoliko dana, može da se dođe do Koče na Mangartskom sedlu, ali ne i dalje zbog odrona itd... 

OK, i dotle je uspeh popeti se (pomislih). 

Koča na Gozdu

Sunce sad obasjava vrhove neverovatnom narandžastom bojom

Mic po mic, serpentina po serpentina je iza mene, spustio sam se dole. "Svanulo mi je" kad sam prošao poslednju serpentinu.

3 -> 2 -> 1 i to je to... 100 serpentina u jednoj vožnji odrađeno!!!!!!

Opet dolazim do jezera Jasna, sunce samo što nije zašlo (još nekih 10-15 minuta do zalaska). Nije još uvek sumrak, ali skoro kao da jeste, okolo su planine, i sve je sada već u nekim senkama (nije više ni blizu lepo kako je bilo kad smo krenuli), sunce se odavno spustilo iza vrhova planina, a ona gomila ljudi koja je pravila gužvu se razišla.

Stižem u smeštaj otprilike taman kad je sunce zašlo za horizont.

Cela vožnja je trajala značajno duže nego što sam planirao i očekivao, ponajviše zbog prizora, slikanja, stajanja, vamo-tamo, i odmarali smo/sam (ne mogu da kažem da nismo, kad jesmo), ali generalno mislio sam da ćemo mi to brže da izvezemo.

Sve je ovo ispalo super, posle nekog petka (gde je bio haos - trči gore, trči dole...), onda proslava u Srpskom narodnom pozorištu sa kasnim koktelom, pa spremanje za put, pa samo 3.5h spavanja, pa vožnja do Slovenije, pa sam onda ja rešio da izvezem Vršič i to dva puta... Stvarno ne deluje realno, ali jeste, ispalo je sve kako sam planirao...

Stižem u apartman, koji je ogroman, i u kojem je onako recimo hladno. Ovo je apartman koji se nalazi na samoj skijaškoj stazi kod žičare, i koji je verovatno veoma popularan zimi, kad se naravno i greje, e sad je leto pa se ne greje, a ovde je srednja dnevna temperatura relativno niska, i ovde je baš prilično sveže (naročito ujutro i uveče). Stižem u apartman, kad ono Mira i Nikola smrznuti cvokoću umotani u neke dukseve i pored toga im je još uvek hladno, a ja onako još uvek zagrejan od vožnje, rekoh: "Šta, baš je prijatno!"

Bogami, kad sam se ohladio, "palo" je oblačenje i zamotavanje i sa moje strane...

Nogavice sam jedva skinuo, pokažem Nikoli kolike sam nogavice veličine "L" kupio, prvo je "umro" od smeha, a onda je izvadio svoje nogavice, kad one jedno 15cm duže, i jedno 5-6cm šire. Moje nogavice su kao za malo dete naspram onih što su nam obojici taman... No dobro, pomislih, poslužile su svrsi, mada je malo falilo da ne uspem da ih navučem.

Naravno, nije me mrzilo, skoknem do gepeka od kola, i uzmem (recimo) pakovanje od nogavica... 

I da nakon malo detaljnijeg pogleda na pakovanje - sada je zapravo sve jasno.

A - LEGWARMER - grejač za nogu - nogavica (nema greške)
B - Nacrtana nogavica (ni ovde nema greške)
C - Prava veličina - L (nema greške)
D - Sitnim slovima piše da je grejač za ruku ARMWARMER

Konačno, misterija nogavica veličine "L" je razrešena!!!!

Sad kad znaš da nešto ne valja i kad se jako zagledaš i udubiš, vidiš da je u pitanju grejač za ruke

E sada, svako ko me poznaje zna da imam baš široke (da ne kažem velike) listove na nogama (otprilike kao jedno 4 normalne ruke), tako da pokušaj da se na "veliku" nogu navuče rukav, daje epilog koji sam gore opisao.

Nema veze, "nogo-rukav" je odradio posao za koji zapravo nije namenjen, nisam se smrz'o što je bitno, idemo dalje...

Normalno, nakon što sam razrešio misteriju pod kodnim nazivom: "Zaustavljen krvotok u nozi", "sevnuo" je ostatak hamburgera... 

Usisao sam ga, dobro je došao...

Tuš, pidžama, spavanje...

Dok smo se Nikola a naročito ja borili sa serpentinama, devojke su uživale u Juliskim Alpima: obišle su prvo jezero Jasna, pa Planicu, zatim izvor Save Dolinke i na kraju su se "skrasile" u jednom kineskom restoranu (obišle su puno lepih mesta - sjajno!).

>> NEDELJA 12.06.2022 - JEDAN SAVRŠEN DAN <<

Budi me Mira (žena) nekih pola osam, mogao sam sigurno još jedno 5h da spavam i to bez ikakvog naprezanja. Milica mi je poslala poruku da će oni u 8h da idu da gledaju jezera Lago di Fusine (superior i inferior). Mislim, realno sam ih i "upecao" da dođu sa nama u Sloveniju na slike tih jezera, voda tirkizno plava, a u pozadini surova i savršena planina, na jezeru "mirror" efekat i slično.

Sedi Mira pored mene i pita me: "Gde me vodiš danas?"

Razmislih, realno sam juče čim smo stigli seo na bajk i otišao, i vratio se u sumrak, red je da ispoštujem ženu, rekoh joj idemo zajedno sa Biljom i devojkama da obiđemo jezera. Moj plan je za nedelju u originalu bio drugačiji hteo sam ujutro da izvezem Mangart, pa da popodne kolima idemo da obiđemo gore pomenuta jezera i Mangart, međutim, Mirino pitanje me je osvestilo tako da sam odmah moj (iskreno) sebičan plan promenio u lepo druženje.

Dogovorili smo se sa Biljom gde ćemo se naći, one su na Google mapama videle neki Edelweiss restoran na samom Inferior jezeru, pa je dogovor da se tamo nađemo i da tamo zajedno doručkujemo. OK, rekoh ako ste gladne vi poručite, mi stižemo jedno pola sata za vama, jer su devojke u momentu razgovora već bile spremne i upravo su kretale ka jezerima, a ja sam još u pižami i sedim na krevetu, a Nikola poznajući ga najverovatnije - još uvek spava.

Tako i bi, budimo Nikolu (nije oduševljen, ali akcija prolazi lakše nego što sam očekivao), onako spremamo se najbrže što možemo. 

Spremni! 

Međutim naravno Mira nam nije dala da izađemo iz kuće, a da ne jedemo. Svi naši napori da joj objasnimo da ćemo jesti zajedno sa devojkama u Edelweiss hutte restoranu, nisu dali rezultate.

Jeli! 

(nevoljno i reda radi, samo da bi dobili "ausweis" od Mire da možemo da krenemo...)

Stižemo na jezero, nalazimo samo još jedno slobodno parking mesto kod restorana (taman!!!!), parkiramo, pokušavam da uđem u restoran - a ono zaključano?!? 

Virim da ustanovim da li su Bilja i devojke tamo, ne polazi mi za rukom da ih vidim unutra. Vidim da unutra ima ljudi i da jedu, nije sve puno, ali je zatvoreno. Obigravam oko restorana kao mačka oko vrućeg mleka, ali mi jednostavno ne polazi za rukom da uđem unutra. Shvatio sam da se unutra zapravo dešava doručak za goste smeštaja koji se nalazi iznad restorana, i da je za očekivati da će da otvore čim se doručak za one koji su tu prespavali završi. Pretpostavljam da ne žele da se mešamo mi "padobranci" sa strane (da ne kažem mi "varvari") i domaći koji su tu prespavali i koji su tu ostavili neke dodatne pare i kojima sleduje doručak, oni jednostavno ne otvore dok ne obave doručak.  

Prvi pogled na jezero (sa strane) još uvek ne odaje "onaj" utisak koji čekam

Zaprto - što bi rekli braća Slovenci

Naravno odmah sam ukapirao da ni devojke nisu unutra (zatvoreno - doručak za pitome), rekoh idemo da ih potražimo. Šetamo od restorana do mesta gde je savršen pogled...

Tu uz samo jezero upravo prave i proširuju stazu za pešake, pa to malo remeti potpuni doživljaj prirode

Savršen mirror efekat (efekat ogledala)

Mirror efekat

Na mestu gde se jezero izliva u rečicu je napravljena mala hidroelektarna

A onda ono zbog čega smo došli - jednostavno ne može bolje

Savršen pogled

Ima tu još po koji restoran ali u momentu kad smo mi stigli, još uvek nigde nema "žive duše" 

Na sve strane su patke, koje naše prisustvo ni blizina uopšte ne uznemirava

Najlepši pogled na svetu

Nema potrebe da bilo šta pričam, slike sve govore za sebe. To je jedan raj na zemlji, neverovatne i boje, i sklop boja, i Mangart u pozadini nadmoćan i surov, sve se uklopilo, prosto neverovatno.

Na Google mapama sam video kako to izgleda (slike) i delovalo mi je kao da je neko to sve malo "Photoshop-irao", međutim, nema toga ovde, ovde je priroda najbolji Photoshop... 

Ostao sam iskreno bez teksta... 

Takav pogled, takav prizor... to možeš samo na nekom wallpaper-u na Windows-u nekog računara videti (gde su naravno boje i kontrasti pojačani do kraja). Posle kad sam ljudima pokazivao svu ovu lepotu sam govorio: "Ovo je kao da si ušetao na svoj desktop wallpaper od računara".

Obzirom da blogger poprilično "oskrnavi" video (pa u neku ruku i slike), upload-ovao sam sve filmiće  na YouTube, da bi se mogao pogledati u pravom kvalitetu:

Priroda 200%:

Još jedan video Lago Di Fusine Inferiore:

Kao omađijan pravim slike iz raznih uglova u kombinaciji sa raznim zumovima.

Ova slika namerno ima "šiške"...

Ugledah devojke u daljini kako iz pravca restorana idu ka nama. Sedam na klupu da ih sačekam. Sjajno, taman ću malo da se nauživam u pogledu dok one ne stignu do nas. Sedim gledam u prizor i dalje mi je neverovatan, napravih još jedan filmić, dok ekipa ne pristigne, a već su blizu...

Svi na okupu...

Ljilja i ja, ostali u pozadini

Ovo je photo session pataka

Ni ja nisam odoleo

Tu smo mi sad prošetali jedno sat - sat i po, što bi rekli  već bi bio red i da se restoran otvori. Vraćamo se prema restoranu, kad ono otvoreno!!! 

Super, utrčavamo unutra (jedini smo gosti, kao da su otvorili 5 sekundi pre nego što ćemo mi naići.

Devojke gladne, one nisu ništa jele, mi smo sreća (HVALA MIRO!!!) uzeli koji zalogaj, recimo doručkovali smo (mada nismo ni preterivali, onako bilo je za dovoljan - 2 doručak, samo da možemo da krenemo). Mi smo mogli i nismo morali da jedemo, a nervoza u redovima devojaka je bila očigledna.

Sedamo na terasu, i imamo predivan pogled na jezero, stiže konobar (mada realno deluje kao da je sin vlasnika). 

Pitam ga da li možemo da dobijemo meni, obzirom da hoćemo da jedemo, on reče do 12h oni ništa od hrane ne služe (tačnije upravo pripremaju hranu i pre 12h se ništa ne može jesti jer nije gotovo).

Rekoh: "Baš NIŠTA?!?!?!? Nemate baš nikakvu hranu za pojesti? Bilo šta, ne mora da bude kuvano jelo."

Reče on: "A da, ima on neke kolače..."

Rekoh: "Vidi druže i kolači su jelo... Donesi!"

Ima on ovo, pa ima ono, neki kolač sa breskvama, neki kolač sa jabukama i maskarpone sirom, ima neke kroasane... 

Rekoh mu: "Hajde ti derane donesi od svakog po dva, pa ćemo mi posle da razmišljamo šta ćemo i kako da doporučimo."

Donese čovek od svakog po dva, ono sa breskava i jabuka/maskarpone sir je bilo fino, a kroasani su kao "7 days" kroasani (ista priča, zapakovano u neku najlončinu (u zaštitnoj atmosferi), samo ne piše na njima 7 days nego su od nekog drugog proizvođača). Tek kad je doneo sve kolače, naglasio je da  kroasani nisu domaći, nego da su industrijski (ma nemoj, šteta što to nije odmah naglasio, poručili bi drugačije), ali sad šta je tu je, kad si već doneo ne diraj ništa...

Simpatičan restorančić- - onako da se popije jutarnja kafica (mislim ko pije) sa pogledom na jezero

Seli smo do samog jezera u ćošak

Ko što rekoh - prazno

Njammmmi

Jabuka sa maskarpone sirom

Breskva je glavna u ovom kolaču

Kroasani - izvinite što ovo na stolu što "liči" - zovemo kroasanima

Jedan Cappuccino

Izdelismo te kolače, i samo par trenutaka kasnije kolači su bili prošlost. Dok smo čekali da nam donese kolače i dok smo jeli, napuni se terasa očas posla.

Idemo da vidimo gornje jezero. Obzirom da Beki (kuca koja ima 15 godina) jedva hoda, kaže Bilja, ona bi išla ipak kolima gore do gornjeg jezera. Inače ovde gde smo mi stali više nema šanse da nađeš parking (mi smo poslednji parking upecali, i od onda je prošlo jedno bar 200 vozila, motora, biciklista, čuda prema gornjem jezeru). 

Kažem Bilji: "Onaj parking gore je verovatno skroz zauzet..."

Kaže Bilja: "Ali nema druge, Beki nije u stanju da to prošeta, pa htela/ne htela mora kolima."

Slažem se, rekoh neka ide i Mira sa tobom, prijavi se i Mica da ide kolima, tako da je šetačka grupa spala na Ljilju, Nikolu, Kali (zlatni retriver) i mene (svakako ne možemo svi da stanemo u jedan auto, a ja moj neću da pomeram).

Krenuli iz restorana, pa silazimo na stazu koja se renovira

Na jednom mestu ima malo ozbiljniji nagib i to Kali (koja ima pogon na sve 4 noge) najlakše savladava

Litica za penjanje - aplinizam

Panj - skulptura

A onda jednog momenta se u daljini ukaza Lago di Fusine Superior

Polako prilazimo jezeru

Šetamo, ide tu malo gore/dole, ali nije strašno. Ima lepa obeležena staza koja je te realno vodi direktno na gornje jezero. Šetamo kroz šumu, i izbojamo opet na idealno mesto za slikanje (jezero - boja plava, u pozadini jezera je Mangart, koji je sada za nijansu bliži). Napravih par slika i jedan filmić.  

Savršen pogled broj 2

Lago Di Fusine Superiore:

Rekoh: "Sad moramo da obiđemo jedno pola jezera peške da dođemo do mesta gde je ostatak ekipe (verovatno)." Mislim, znam gde je parking, pa ne bi trebalo da bude greške.

Krećemo, nalazimo stazu koja bi po svim parametrima trebala da dobaci do mesta gde očekujem da je ostatak ekipe.

Šetnja oko jezera nam daje potpuno zadovoljsto - priroda 100%

Priroda, boje, kadrovi, ptičice pevaju u pozadini...

Tačka okupljanja

Krećemo svi zajedno ka kolima

Ta šetnja kroz šumu je bila fenomenalna. Sve vreme si u potpunoj šumi, ali si na 5-10m od vode pa su kadrovi i prizori neverovatni. Šetnja je trajala nekih 15-20 minuta i stignemo do devojaka. Mica je već bila jako nervozna jer je bila gladna. One su zamislile da jedu neku picu u Tarvisio-u, rekoh : "Dobro".

Obzirom da sam imao offline Google mape, nađemo jdnu piceriju, koja jeimala pristojnu ocenu i delovala je dobro. One su otišle kolima a mi smo morali peške do kola, tako da su one nekih 15-tak minuta ispred nas. Naravno, rekao sam im da nas ne čekaju, nego da poruče...

Stižemo do kola, i još jedan pogled na jezero. Imam utisak da to više nije to. Prošlo je nekih skoro 3h (a možda i malo više) od kako smo stigli na jezero i od kad smo počeli da pravimo savršene fotografije, i otkako smo bili hipnotisani savršenim bojama... Sada je sunce već "odsočilo", ugao pod kojim padaju sunčevi zraci nisu isti, pa ni boja jezera više nije tako tirkizna kao što je bila jutros, a ni prozori više nemaju (usudio bih se reći) tu snagu kao kad smo prvi put ugledali jezero. Kad smo stigli do kola već prošlo pola 12h, a stigli smo jutros oko pola 9h. Verovatno smo imali sreće da se potrefilo doba godine, sa perfektnim danom i pravim delom dana kad smo ovde došli. Ne bih ni bio svestan šta bi propustili da sam "odradio" današnji dan onako kako sam planirao (prvo jutarnja vožnja na Mangart), pa da smo došli ovde u neko popodne. Očigledno kad se sunčevi zraci prelamaju pod određenim uglom o površinu vode, efekat tirkizne boje dolazi do izražaja.

Sedamo u kola u krećemo prema Tarvisio.

Stižemo, parkiramo, poručujemo i pica je bila stvarno dobra, što je neobično, jer sam po celoj Italiji jeo pice i naše su jedno 7 puta bolje (njihove pice po prirodi nisu bogate - ničim. To je testo i nešto sitno odgore polu-suvo, mislim uglavnom je tako, ali da ne grešim dušu, jeo sam i par jako dobrih pica na nekim mestima, tako da zapravo nisam očekivao previše). 

Tarvisio - našli veliki parking koji se ne plaća

Na pola puta do picerije

Picerija od spolja

Picerija iznutra

A onda njeno veličanstvo PIZZA

Ulazimo, sedamo i maltene u istom trenutku njima stižu pice, jer su one poručile čim su stigle. Pice deluju dobro, malo smo i "štrpnuli" dok smo čekali da i naše stignu, pa smo pošteno vratili kad su naše stigle...

Jeli, svi siti, nervoze više nema... 

One planiraju da se polako vraćaju, ali im se malo mešam u plan... Kažem im da je sledeće što idemo - Mangart. Red je da pogledamo jezera odgore sa planine koju smo celo jutro posmatrali.

Složiše se...

Put prema Mangartu je OK. Sve vreme se iz Tarvisio-a polako penješ. Dolaziš do jezera Lago del Predil i tu počinje pravi uspon na prevoj Predel (Predeal na italijanskom). Mislim imaš ti tu serpentina i krivina, ali je put OK, širok, dobar asfalt, milina za voziti. Na samom prevoju je granica i nema nikog, napušteno, samo prođeš, kao da nema granice. Onda kreće spust, nekih 1.5km i tu je raskrsnica - skretanje za Mangart. Glavni put nastavlja prema Bovecu. Sad kad siđeš sa glavnog puta put je uzan, samo jedna traka i tu na samom početku puta prema Mangartu ima tabla 22% (koju sam video u street view na Google mapama i koja mi je unosila nemir u razmišljanja o vožnji na Mangart).

Par stotina metara posle prevoja Predeal ukazuju se Juliski Alpi u pozadini

Skrenuli prema Makgartu, i odmah razna upozorenja

Ovo mi je bilo najgore upozorenje

Stao na pola uspona da napravimo par slika

Ljilja i ja sa Triglavskim masivom u pozadini

Penjemo se polako, uzano je, ali s vremena na vreme postoje proširenja, gde je moguće da se obiđeš sa vozilima iz suprotnog smera. Kad neko naiđe mimoilazimo se na tim proširenjima i sve to ide relativno glatko (mnogo bolje nego što bi čovek očekivao). Tako se nekako potrefi, da kad naiđe neki auto iz suprotnog smera, baš je tu na par metara i proširenje sa naše ili sa njihove strane, pa se ili oni sklone ili mi, "plivamo", idemo gore maltene iz cuga, bez bilo kakvih trzavica. 

Maltene čim smo krenuli, nailazimo na rampu i kućicu koja naplaćuje 10EUR recimo ekološku taksu ili kako god su oni ovaj "porez" nazvali (naime, put kojim se vozimo su gradili Italijani, a sad "putarinu" uzimaju Slovenci, ni krivi ni dužni....).

Kako se penjemo, "otvaraju" se planine, otvaraju se prizori, vidiš sve dalje i sve bolje, naravno ja vozim pa ne mogu da slikam, ali sam zato stao na jednoj serpentini gde je bilo proširenje, tu smo napravili par slika čisto da ne bude da smo baš samo prošli iz cuga. 

Prolazimo skretanje za Koča na Mangrtskem sedlu, i nekih par stotina metara nakon skretanja dolazimo do rampe, ne može dalje kolima, i tu je relativno veliki parking. Tu kod rampe još uvek ima snega na putu, kojem će (onako odoka) trebati jedno desetak dana da se otopi ako bude lepo vreme. Ako ne naiđe neka kiša dole, koja ovde bude sneg, obzirom da je dovoljno visoko (nalazimo se na nekih skoro 2000mnv). 

Parkirali. Gužva je gore, ali može da se nađe parking mesto.

Obzirom da postoji na jednom mestu odron, postavljena je rampa i dalje kolima ne može, pa je plan da prošetamo do vidikovca i da pogledamo jezera odgore sa planine koju smo celo jutro posmatrali sa strahopoštovanjem.

Sneg na putu u sred juna, Ljilja ne krije svoje oduševljenje

Pridružuje se i Mica, i kreće grudvanje

Krećemo svi u šetnju, sem Mire i Beki. Mira se sama ponudila da čuva kucu, koja ne može da šeta uzbrdo, a ima da se penje.

Pogled na Triglavski masiv

Tamo smo se uputili

Kako šetamo na samom putu ima dosta izlomljenog kamenja (od raznim manjih ili većih odrona), mislim ne čiste oni to jer su kao ovu deonicu zatvorili za saobraćaj. Zapravo na jednom mestu se jedna ozbiljna gromada kamenja i stenja odvalila, pre nekog vremena, a o tome sam čitao na net-u.

Inače put kojim idemo uz ivicu masiva je dobar, asfaltiran, a sa desne strane je napravljen kao zid ili ivica visine nekih metar čak i više, kao ograda od kamenja koja štiti da se kamenje koje se odronjava ne dospe na put. Međutim, taj veliki odron koji se dogodio nedavno, kad se odvalilo ozbiljno parče stene, je odnelo i taj zid i pola puta, i to je sada jedini realni problem da se ovuda prođe kolima. 

E sad, niko se tu izgleda nije "recnuo" niti se tu iko iznervirao zbog novonastale situacije, samo su stavili rampu i sad je kao u redu?!?

Tu da se naljute dvojica i da uzmu svaki po lopatu, oni bi za pola sata to sve izlopatali i "olizali" pa bi čovek mogao tuda da prolazi čime hoće, samo da postoji malo dobre volje...

Ali očigledno je nema! 

Od rampe pa do opisanog odrona ima gomila nekog kamenja u komadima, izlomljenog kamenja i slično, tu drumašem bušiš gumu ko "1".

Podsetilo me je sve ovo ko da je Mangart kod nas, gde vlada javašluk i nemaština, gde niko niočemu ne brine, al' šta da radim... Idemo, napredujemo, nama za šetnju ne smeta kamenje na putu, po principu - baš nas briga.

Prošli smo taj deo koji je recimo problematičan (za auto možda, za pešake i bicikliste realno nije), i polako smo se popeli tu odakle počinju da se vide i jezera.

Uvek me je oduševljavalo kako život pronađe način da opstane...U surovom kamenu, ova biljka je pronašla način da preživi i da živi po svemu sudeći "punim plućima"

Ima dosta motoraša i dosta biciklista, njima odroni ne smetaju (osim eventualno za gume)

Prvi pogled na jezera

Nažalost kao i uvek do sada slike ne mogu da dočaraju dubinu prostora kao ni razmere ovih neverovatnih litica i provalija koje su duboke i poviše stotina metara, dođe ti da ti zaklecaju kolena kad se približiš nekoj od provalija.

Tu gde smo se popeli postoji više mesta sa kojih je pogled na jezera lep. Postoji i jedan špic, odakle je pogled recimo najleši (ako je to uopšte korektno ovde izgovoriti, jer su ovde svi pogledi najlepši).

Naravno, cilj cele šetnje je špic. Stižemo i pogled je naravno neverovatan.

Pre tog špica ima nekoliko useka i provalija, dubine više stotina metara (bliže hiljadu), stojiš a pod tvojim nogama je provalija. Slikao sam ja to, ali ne može slika to da dočara, ni tu dubinu, ni oštrinu, ni ivice svog tog stenja i liticat, ni razmere... To je ono stojiš, nije ti svejedno, klecaju ti kolena, mislim ne klecaju ti, ali imaš onako jedan čudan i blago neprijatan osećaj... Ne daj bože da se oklizneš, trajalo bi i trajalo tvoje padanje.

Gledajući oblike koje je priroda "izvajala", ne mogu a da se ne setime dokumentarca o potrazi za nekim antičkim grad koji je odavno potopljen (nešto kao Atlantida, samo što je ovaj dokazano postojao). Posada arheologa je mesecima sondirala dno nekog velikog zaliva dok na kraju nisu otkrili neke ravne linije na dnu (tipa kao neki dugački zid ili slično), i onda je glavni arheolog konstatovao da su pronašli nešto što je ljudska ruka napravila, jer priroda ne pravi ravne linije i pravilne oblike. E pa ove slike su reali dokaz onoga što je gore pomenuti arheolog izjavio.

Oblici koje je priroda ovde izvajala podsećaju na ono kad smo kao klinci pravili one "vulgaris" kule od peska na moru:

Oblici oko nas neopisivo podsećaju na kule od peska

Ljilja na špicu, jezera u pozadini

Ova slika potpuno oslikava emociju koju imamo u sebi na ovom mestu

Selfi

Opet slika jezera, ovog puta sa "špica", jezera du nam k'o na dlanu...

Dolazimo tu na špic, i nema dalje.. Ti - špic - provalija (i to provalija sa 3 strane), nema korak levo ili desno, naravno ni pravo...

Pogled levo, vidi se baš dosta Alpa, puuuno vrhova još uvek belih od snega.

Dok smo se mi tu motali po "špicu" naiđoše neka dva biciklista. Zamolim ih da nas slikaju. 

Photo session obavljen. 

Tu sam malo popričao sa njima, po principu gde su, šta su, odakle su došli i šta planiraju da voze dalje. Ovaj teren dosta dobro poznajem posmatrano iz biciklističkog ugla, pa su me oni pitali (prvi put su ovde) gde, šta, kako za restoran, da li je bolje ovom rutom ili onom rutom i slično. Tu ja njima objasnim sve što su želeli da znaju, i onda me jedan od njih pita da li je ono tamo u daljini Großglockner?

Zagledam se, i taj vrh oblikom jaaaako liči na Großglockner. Da ne kažem na prvu loptu jeste, kažem im da jako liči na Großglockner, ali rekoh 'ajde da potvrdimo.

Upalih telefon, Google mape... Imam lokaciju gde se nalazim, pa usmerih telefon tako da poravnam svoju lokaciju i jezera, takoreći usmerih telefon da bude "u pravcu" (kao da koristim busolu ili kompas). Sad pogledah gde se nalazi Großglockner na mapi i gde se nalazi u realnosti - poklapa se, to je to.

Moj konačan odgovor je da to jeste Großglockner!!!!

Kažem ti ja njima, ima sigurno jedno 100km do njega, ovako na oko, a možda i više (kad sam došao u smeštaj izmerih razdaljinu na Google mapama ima - tačno 101km od mesta gde sam stajao do vrha Großglockner-a).

Da bi ste stekli utisak o čemu pričam, obeležio sam na slici Großglockner; i onda sam zumirao deo slike gde je Großglockner u više koraka, čisto da imate utisak koliki je vrh a kolika je početna strelica kad se zumira tako da vrh postaje prepoznatljiv:

Slikano u modu 108MP (mega piksela)

Mali zum, još uvek se ne nazire Großglockner

OK, sad već može da se prepozna - ko zna kako izgleda

Vrh strelice i vrh Großglockner-a (uporedite vrh strelice na ovoj slici sa veličinom strelice na prvoj slici)

Slikano sa 50x zoom

Ko nije pročitao priču sa Großglockner-a može je pronaći na sledećem linku: Grossglockner story

Tu smo se na špicu još malo slikali, prošetali, pa polako krenuli ka kolima.

Krećemo sa špica, a tu se vidi kako su bujice kad je sneg počeo da se topi napravile brazde... Koliko li je metara snega bilo ovde, kad su brazde duboke i po pola metra

Put je kružni, pa se spuštamo drugim putem u odnosu na onaj kojim smo se popeli

Koča

Koča pod Mangartskim sedlom - predstalja planinarski dom, tu se može pojesti i popiti, a i prespavati po potrebi

Polako smo se spustili i do kola, Mira sela na klupu, Beki sela u hladovinu ispod klupe, ne možeš bolje. Čekaju nas da siđemo. Popakovali se, i izljubili pošto devojke kreću kući za NS, a mi (Mira, Nikola i ja) spavamo još jednu noć u Kranjskoj Gori.

Polako se spuštamo, motori dolaze gore/dole, automobili napadaju sa svih strana, a ono ista ona jedna traka. Neverovatno, neobično je prometno mesto za nešto što zapravo dođeš i nema dalje, nego moraš istim putem nazad. Međutim, kakve su prirodne lepote, sve je to opravdano. Ovo stvarno treba videti, Mangart je treći po visini vrh u Sloveniji posle Triglava i Malog Triglava, 2679mnv, stvarno je impozantno, i ceo taj deo tu u krugu od ~15km vazdušnom linijom je neverovatno lep - priroda tu stvarno nije štedela.

Silazimo polako, i da hoćeš ne možeš brzo... Spustili se, izlazimo na glavni put, polako prema Kranjskoj Gori. Tu Kod kranjske Gore im mašemo, one nastavljaju put Ljubljane mi se vraćamo u smeštaj.

Stigli u smeštaj, pogledam na sat ono 17h. Imao sam ideju da kad prošetamo jezera, i kad se provozamo tamo nazad, da odradim Mangart biciklom, međutim, treba i da pojedem nešto, dok se presvučem i krenem nije realno da ću da stignem da izvezem Mangart.  

Tako nekako i bi... Dok sam jeo, presvukao se, bilo je negde oko 17:30h, a sunce zalazi par minuta do 21h (to je recimo 3.5 sata dana i još jedno 15-20 minuta dok se ne smrkne - neka je to neki bonus kao rezerva ako mi se probuši guma ili slično). Za to vreme ne mogu da odem do Mangarta i nazad, nema šanse, da ne kažem da smo mi ceo dan bili na nogama, trč gore, trč dole, neću da kažem da sam se umorio, ali nisam sad bio ni svež, juče sam izvezao 2x Vršič, a danas šetnja ceo dan prvo oko jezera, pa posle po Mangartu, pa je Mangart (teška srca) definitivno otpao. Razmišljam šta ću, pa smislih da izvezem Dreilander Giro u svojoj režiji. Mislim da postoji redovna trka koja se vozi svake godine koja uključuje Italiju-Austriju-Švajcarsku, a ja sam zamislio da vozim u tri države u jednoj vožnju: Slovenija-Italija-Austrija.

Prikaz svih vrhova u okolini Kranjske Gore

Biciklistička staza kod same Kranjske Gore

Put za skakaonice Planica

Planica - obnovljena poslednji put kad smo hodili ovim zemljama (neka 2019)

Biciklistička staza

Detalj koji me fascinira je sledeći:

Krenuo sam iz Kranjske Gore, gde postoji staza za bicikliste, koja manje više prati glavni magistralni put, i ja sam tom stazom stigao do mesta Tarvisio (kako god se to čitalo na italijanskom), i tu dolazim na raskrsnicu biciklističke staze, gde treba da se odvojim za Villach, ima strelica piše Villach na tu stranu, tamo neki biciklisti lokalci, pitam ih jer tamo za Villach, da, da tamo i samo pratiš stazu. Rekoh jel' ima staza sve do Villach-a, opet odgovaraju potvrdno... Sjajno!!! DO raskrsnice sam već bio napravio nekih 20-tak km i sve je bila staza, skrećem desno (ona staza kojom sam vozio nastavlja dalje (pogledah na mapi kilometrima - neverovatno), i dalje sve vreme dok vozim vozim stazom koja je napravljena isključivo za bicikliste. 

Pre Villach-a se odvajam na Wurzenpass prema Sloveniji. Kad sam pravio ovu rutu, napravio sam je u suprotnom smeru, jer sam video sam da su tamo iz pravca Austrije prema Sloveniji neki nenormalni nagibi. 

Austrija

Austrija - jednog momenta biciklističkom stazom ide rečica, ali se prolazi bez problema

Međutim, kad sam izašao na tu stazu, zaleteo sam se jer je super, pa sam negde u letu rešio da prvo vidim Planicu, pa kad sam došao do Planice, onda bih morao da se vraćam prema Podkorenu, rekoh sebi, nema veze, idem kontra krug od zamišljenog, preživeću taj jedan uspon. 

Interesantan detalj je da sama staza za bicikliste vodi iza graničnog prelaza između Italije i Austrije i tu me niko nije ni mogao pogledati jer sam im svima prošao "iza leđa".

Dalje se vozi lako, sve dok se nisam odvojio na Wurzenpass. 

Odvojio sam se prema graničnom prelazu, a ovi ježevi me podsećaju na ratove na našim prostorima

Krenem da se penjem, i u početku nije strašno, nekih 7 - 10%. I pred jednu veliku krivinu zategne, pa sve jače i jače... dođosmo mi do nekih 17-18%. Stadoh tu kod krivine da malo oborim puls.

Krećem dalje, ali se od krivine ne vidi kakav je put dalje, nemam uopšte viziju da li mnogo strmije ili manje strmije, dole je bila neka tabla 18% 3.5km, ali veći deo puta od te table do mesta gde se nalazim nije bilo ni blizu 18% (samo tu pred tu veliku krivinu, gde se sad nalazim tu je ozbiljno zateglo na 18%). 

Spustio puls, krećem, tu malo popusti, nailazi serpentina, manja i oštrija od ove velike krivine, i kad prođeš tu serpentinu a ono "Stairway to heaven" put ide u nebo. Prešao sam jedno 300m puls opet u crvenom. Stani izduvaj, spusti puls. OK, idemo dalje. Obzirom da nije jako prometno (mislim ima vozila, prolaze iz oba smera ali nije gužva), vozim cik-cak-cik-cak po putu, jednostavno je prestrmo (sa namerom da oborim nagib). Garmin mi pokazuje 21%, strašno...

Vrlo brzo ponovo sam u crvenom, ponovo obori puls. I tako stani kreni, stani kreni... Cik-cak-cik-cak i popnem ja nekako ta najgore. 

Na vrhu ima neki bunker muzej, nije me zanimalo, imao sam većih problema trenutno.

Kreće spust, pomalo zbunjen gledam kroz šumu i deluje da se nisam još uvek popeo gore (ima tlo koje je više od mene, a ja krećem da se spuštam). 

Spust je super, završava serpentinom, posle serpentine ponovo "stepenice u nebo". Tu zategne na 18-19%, kako voziš, ima široka krivina na levo i tu nagib vrlo polako popušta, i kad sam savladao tu krivinu, popeo sam se gore, i tu je granica Slovenija-Austrija. Interesantan detalj je da između SLovenije i Italije ne postoji granica (mislim zgrade i terminali postoje, ali nema nikog u njima prljavi su i prašnjavi, nema tu nikog godinama). Između Italije i Austrije ne zna da li postoji granica jer sam prošao iza nje, međutim između Slovenije i Austrije postoji granica kad hoćeš da uđeš u Austriju (tu je čak i bila kolona vozila i Austrijanci traže neke papire - pretpostavljam sertifikate o vakcinaciji ?!?), međutim u smeru Slovenije nema prelaza (nema ni uslova ni šaltera da nekom daješ neke papire), nema nikog samo prođeš, nit te ko gleda niti koga zanimaš.

He, he, 600m malo "morgen" - bilo je tu "malko" više od 600m, ali nije bitno

Stairway to heaven efekat

Brzina minimalna, nagib maksimalan

Na kraju uspona bliži se granica i ima muzejski primerak tenka

Prošao granicu, ponovo sam u Sloveniji

Kako prođeš granicu, kreće spust, koji je takođe strm, ali mislim da nije ni blizu onom što sam preživeo sa Austrijske strane. Zapravo možda i ima jednako strmih deonica, ali nisu dugačke. 

Ć

Ćevap odličan - za svaku pohvalu, i ja sam brate već bio gladan

Spustio sam se dole, stižem u smeštaj, restoran pred zatvaranjem, poručujem ćevape kod "brata" bosanca, stiže klopa, odlični ćevapi...

Kad sam konačno stigao u smeštaj, "zabaci" milion slika šetnja, vožnja...

Ovo je bio jedan zaista savršen dan!!!

>> PONEDELJAK 13.06.2022 - MOGLO JE I BOLJE DA NAS JE VREME POSLUŽILO <<

Jutro.

Plan je bio da Nikola i ja izvezemo nekih ~50km, tipa 2 -  2.5h vožnje (neku laganicu), i da onda nakon toga tu i tamo malo obiđemo još neke znamenitosti u okruženju (izvor Save dolinke, ima par vodopada i slično), zatim da svratimo u Decathlon u Ljubljani u povratku, pa polako kući.

Za ovaj ponedeljak poslednji put sam pogledao prognozu u četvrtak (dva dana pred polazak u Sloveniju), još dok sam planirao put, pa nisam video da se zapravo prognoza promenila. U četvrtak je prognoza najavljivala da će se oko 11-12h naoblačiti, a da će oko 13h da bude neka sitna kišica na repertoaru. Naravno, planirao sam da do tada uveliko završimo sve akcije po pitanju biciklanja. Moj plan se tu uklapao, da oko 8:30h krenemo sa vožnjom, da se do 11h se vratimo, presvučemo i oko 12h izađemo iz smeštaja (što bi rekli sve legalno i u skladu sa pravilima apartmana).

Ustao sam rano oko 7h, pakujem stvari u kofer i onako provirim kroz prozor - nešto mi je sivo nebo, ali ništa dramatično. Pomislih ono naoblačenje od 11-12h je malo poranilo, OK nadam se da nije i kiša.

Spakovao stvari, nosim jednu turu gore do kola, kako sam izašao iz hotela (a kola su sa druge strane hotela u odnosu na naš prozor i terasu od apartmana), bogami tamo se smračilo. Odmah mi je bilo jasno da nema ništa od vožnje bicikla, ali nada umire poslednja, pa pomislih dok Nikola ustane, dok obučemo dresove, dok doručkujemo i krenemo, možda se to i rasčisti....

Mislim da nije prošlo ni 7 minuta od ove misli, kad sam se vratio sa drugom turom stvari, počinje kiša, po principu: kap, kap, kap, ššššššššššššš (pljusak ozbiljan - kao provala oblaka, pravi pljusak kako to ume da pada u planinama - ko je doživeo zna o čemu pričam).

Pomislih. "Gotovo - ništa od vožnje, ako i prestane, biće sve mokro... i neće biti za vožnju..."

Bicikli je ispao iz kombinacije i planova - što bi rekli instant!

Seli, doručkovali natenane, sad više nigde ne žurimo... 

Nekih 45 minuta od početka kiše sam opet nešto skočio do kola i vidim da se razvedrava tamo odakle je nevreme došlo.

OK, spakovali sve u kola stavili bicikle i krenuli da obiđemo Zelence - tu izvire Sava Dolinka. Tu ima je koča, pa smo popili i piće i kaficu, dok smo to obavili, sinulo je i sunce, sve super.

Moram priznati da je naziv mesta adekvatan, baš je zeleno...

Stižemo na ulaz u Zelence, kad je tu gostiona

Ušli, Mira popila kaficu, Nikola i ja po sokić

Izgleda kao da si u prašumu ušao

Izvor Save Dolinke

Onda smo pokušali da vidimo jedan vodopad, međutim put koji je na Google mapama nacrtan kao ozbiljna saobraćajnica, vodi preko kamenitog korita reke, OK da imam neki ozbiljan džip možda bi se i dalo pregaziti reku, ovako nema šanse.

Konstatujem da nam danas ništa ne polazi za rukom, da ne vredi da forsiramo i da je najpametnije da krenemo prema Ljubljani.

Očekujem da će se Decathlon u najmanju ruku urušiti pred nama kad se približimo, ali začudo, kako nam je danas krenulo Decathlon je stojički izdržao našu posetu.

Tako se ovaj ponedeljak relativno brzo i neslavno završio, ali nema veze, pre toga su bila dva savršena dana.

Nastavljamo dalje prema NS.

Ulazimo u Hrvatsku, i vozimo kroz Slavoniju, planine su se odavno izgubile iz vidokruga, vozimo dosadnom ravnicom, činilo mi se da je ta subota (Vršič sa 100 serpentina i neverovatnim pogledima na planine) i ta nedelja (Lago di Fusine jezera i šetnja po Mangartu) bili kao neki san iz kojeg sam se onako brutalno i naglo probudio, i vratio se u surovu realnost. 

Ali nema veze...

Lepo je bilo sanjati bar ta dva dana... Ako ne može više i to je nešto!

 

Do neke sledeće vožnje i priče,

D.

PS. Ova priča izgleda kao da je slikovnica, ali sam napravio toliko lepih slika da mi je bilo prosto žao da ih ne prikažem (mislim ovo je otprilike pola slika koje sam napravio, ima tu po koja i Biljina slika i dva Biljina filmića sa Mangarta). Nemojte zameriti, slab sam na prizore na kojima su planine :).