neMaratonac

DOLOMITI, 17-21 jun 2022

Ova priča je povezana sa moje dve prethodne posete Dolomitima kada sam kao cilj imao da izvezem Maratona dles Dolomites rekao bih trku (zapravo stazu, kojom se vozi trka). Ovaj put mi Maratona staza nije bila u mislima, naprotiv, jedino što sam imao jasno definisano "na radaru" je to što sam hteo se popnem na Passo Fedaia, i da vozim sve što nisam vozio u prethodna dva pokušaja (znači sve sem Marathona staze). Zbog toga sam imao ideju da ovu priču nazovem "neMaratonac", ali neka bude Dolomiti (ovaj put u Italiji).

Povezane priče:

>>> Maratonac <<< 

>>> Maratonac II <<<

Poslednja moja poseta Dolomiti regiji je bila u leto 2019. godine. Početkom te "interesantne" 2020. godine sam već sve isplanirao, smeštaj uveliko rezervisan za period kad se održava Maratona trka itd... A onda je krenula Corona, tačnije Covid19, koji je zakomplikovao mnoge stvari, za neke od njih čovek nikad ne bi rekao da su povezane sa tamo nekim virusom (a ispostavlja se da jesu, zapravo ispostavlja se da je sve povezano sa virusom - prosto neverovatno), ceo svet se izopačio i promenio, donose se razna i često čudna pravila koja čovek u normalnim uslovima nikad ne bi povezao sa nekim virosom, jednostavne stvari su postale komplikovane, komplikovane stvari su postale nemoguće i tako se život iz korena promenio zbog nečega što jednostavno i nije vidljivo golim okom, ali je "de facto" prisutno svuda oko nas i vidljivo utiče na kompletno odvijanje života...

Bilo kako bilo, godine su prolazile, i tog 01.06.2022, su u Italiji konačno popustile Covid19 mere, i konačno je bilo moguće ući u zemlju bez ikakvog razloga (tj. takoreći kao turista...).

Naravno da ova prilika ne sme biti propuštena... 

Naprotiv....

Pomalo već "zagoreo" od želje da se vozikam i obilazim bajkovite prevoje sa neverovatnim pogledima na vrhove i prizore surovih Dolomita, koji su više od 3 godine za nas "van-zemaljce" bili jednostavno nedostižni pod uslovom da poštujete pravila i zakone (mislim granica između Italije i Slovenije nije ni za doba Corone postojala, i moglo se "na divljaka" ući u Italiju, i realno ako te niko ne pita za zdravlje sve je OK, međutim, ako te uhvate da si u Italiji, a nemaš razlog, tih godina kazne su bile enormne - pa ko voli nek izvoli). 

Bilo kako bilo, turizam se ponovo vratio za neEU ljude u Italiju, i jedva sam čekao da ponovo stignem u ovu regiju.

Da se razumemo, planina je okruženje gde mene srce vuče (što viša i surovija - to bolja), ne mora to biti sever Italije, svaka planina ima svoje čari, ali ova regija u Italiji je toliko specifična i toliko jedinstvena da je jednostavno nezamenljiva.

Zalazak sunca kod Passo Sella-e

Kako je to jednom rekao Ivo Andrić:

"Čudno je kako je malo potrebno da budemo sretni, i još čudnije kako nam baš to malo nedostaje!"

Veoma često se setim ove velike misli Ive Andrića, zapravo, mnogo često je i citiram. Prosto je neverovatno zbog kakvih sve gluposti i sitnica ljudi umeju da budu nesretni, pa je gore navedena misao veoma često veoma primenljiva u svakodnevnom životu.

Sad kad sam već načeo temu o sreći, setih da sam svojevremeno naleteo na još jednu veliku misao:

"Happiness is not about getting all you want, it is about enjoying all you have"

(Sreća nije u tome da dobiješ (ili imaš) sve što želiš, već je u tome da uživaš u svemu što imaš)

Kad sam prvi put pročitao ovu misao, na prvi pogled mi je delovala da se se ona odnosi na materijalne stvari, ali onda sam zapravo shvatio da se odnosi na sve u životu, i materijalne i duhovne i sve ostale vidove stvarnosti u našem životu sa kojima imamo dodira. Jednostavno je obuhvaćeno sve, i to je čini toliko univerzalnom, i toliko (usudio bih se reći ) "jakom".

Iskreno, ova misao mi je promenila pogled na svet, i "spasla" me je da ne povučem neke potencijalno pogrešne poteze, samo zato što mi ponekad prioriteti nisu bili složeni kako treba, a onda se setim ove velike misli i stvari se odmah promene na bolje...

Ko zna integrale, biće mu potpuno jasno šta ovde piše

Za one koji su zaboravili integrale (ili ih možda nikad nisu ni znali) pokušaću uprošteno da prepričam prethodnu formulu (sa idejom da je svi razumeju):

Život je suma trenutnih sreća, a sumira se od rođenja do smrti... 

Mogao bih ovo da objasnim i malo više matematički precizno, ali se plašim da to ne bi dalo bolji rezultat kod onih koji ne znaju integrale, pa neka ostane na gorenjem objašnjenju (koje sa matematičkog aspekta nije baš potpuno precizno - ali recimo da može da prođe...)

Jednom prilikom (a sada već ima više godina kako se to zbilo) me je Marina pitala: "Seti se kad si poslednji put bio sretan (a da pri tome nisi sebi nešto kupio)?

Sad sam shvatio da sam zadavio i da sam odlutao sa osnovne teme, a realno mi to nije bila namera... 

Pa, krenimo više prema tim Dolomitima, onda(k). 

(sada u nastavku sledi slikovnica manje više😀, nemojte zameriti, nisam mogao da odolim a da ne stavim većinu lepih slika... Oni koji ne vole slike neka preskaču, šta ću, teško je odbaciti neke slike kad su realno sve slike kao razglednice)

Petak, 17.06.2022

Jutro.

Ustajem (vojnički), prethodnog dana sam manje više sve spakovao.

Nosim stvari do kola.

Ovog puta sam Nikolu obavestio na pravi način, kad treba da ustane i kad planiram da krenemo.

Tako da u principu krećemo manje-više u planirano vreme (u 06h, OK - koji minut posle, dobro de...).

Izlazim na bulevar (Oslobođenja), kažem Nikoli: "Hajde baci pogled kakva je gužva na granici."

Kaže on: "Jao sve se nešto žuti i crveni, izgleda je baš gužva!"

Bacim pogled na mapu (tu kod mene na navigaciji), po Novom Sadu se sve žuti i crveni, a nema nigde neke gužve... Tamo na granici garant ima jedno max. 6 vozila i odmah se zacrveneo Google (Maps). 

Rekoh: "Idemo na Batrovce, ne bi trebalo da je velika gužva. Pre nedelju dana smo išli na Batrovce i bilo je 5-6 automobila ispred nas nije bio nikakav problem da se pređe granica, i prošli smo za 10 minuta."

Vozim, penjem se uz Venac, tek na radio-ju (koji je "crvčao" u pozadini) servisne informacije i kažu na Batrovcima se čeka više od sat vremena na izlazak iz zemlje.

Razmišljam, to mi sad kvari planove, jer sam naravno, kao i svaki put, planirao da kad stignem u Dolomite i kad se smestimo, da se malo i provozam taj prvi dan. Svako kašnjenje, meni ne bih rekao da pravi problem, ali mi skraćuje rutu koju mogu da vozim ili čak u krajnjem slučaju i da ne mogu da vozim ako stignemo kasno (po mraku). Čekanje 2h na ulazak u Hrvatsku nije planirano i potpuno remeti današnje planove.

Batrovci otpadaju, momentalno, pa prelazim na plan B - Neštin/Ilok granični prelaz (obzirom da smo već bili na po' Venca). Na Iriškom Vencu, skrećem desno prema Zmajevcu, i tu ti ja vozim celim grebenom sve do Neština. 

Naravno na Neštinu, pokušavam da prijavim da iznosim bicikle, naravno, uredno sam popunio obrazac na koji carinik treba samo da lupi pečat.

Carinik: "Pa, ovo ti je stari obrazac!!!"

A ja sam stvarno dan pred polazak otišao na sajt uprave carina, da proverim da li je još uvek dostupan taj stari obrazac i bez ikakvih problema skinuo obrazac (zastareo ili ne, i dalje je dostupan i legalno ga čovek može skinuti).

Kažem cariniku: "Slušaj druže, JUČE sam skinuo obrazac, sa sajta uprave carina, ako je zastareo zašto može da se skine?????!?!?"

Carinik: "Ma daaaaj, to je stari obrazac, on se već jedno 7-8 godina ne koristi!"

Rekoh: "Vidi, sad ću ga pred tobom skinuti, sa sajta uprave carina!"

Gunđa on tu i tamo, kopa po fijokama, i konačno pronađe da mi pokaže novi obrazac.

Vidim novi obrazac, pravim se blesav i reagujem kao da ne znam kako izgleda. Realno, taj obrazac, taj novi obrazac je značajno kompleksniji, jer je to obrazac za neki privremeni Uvoz/Izvoz, pa tu treba popuniti koješta od podataka, nije kao ovaj koji uvek popunjavam i koji je jednostavan po principu "igrala se deca" za ovaj novi važeći obrazac.

Naravno tu pred carinikom "padam u nesvest" od komplikovanosti, a on me gleda, i onako, 'ajde daj taj već popunjen, i lupi pečat naporom kao da je tonu uglja pretovario tu predamnom...

Bicikli prijavljeni.

Ušli u Hrvatsku, bez problema. Standardna ruta je Ilok -> Vukovar -> Vinkovci -> autoput.

Kad ono ovaj put "cvrc". Prošli Ilok, Šarengrad, Mohovo, kad u selu Opatovac, ne može prema Vukovaru, zatvoreno jer rade put. Može samo da se ide levo, umesto pravo, prema nekom selu (ispostavlja se da je u pitanju selo Lovas - nikad čuo, još manje bio). 

Tu sad vozimo cik-cak kroz neka sela i bespuća, nikad nisam prošao ovim krajevima, uvek je to bio ili autoput ili gore opisana ruta preko Vukovara i Vinkovaca.

Prođosmo mi cca. desetak nekih sela i dokopasmo se mi nekako autoputa - Spačva, ni sam ne znam kako. 

Uveliko je prošlo 9h kad smo izašli na autoput, a batrgali smo se jedno 3-3.5h dok nismo izašli na autoput‚ što po grebenu koji je prilično krivudav i ide gore/dole, ima dosta delova gde su rupe, pa moraš sporo, pa onda epizoda sa carinikom - Neštin part II, pa kroz sela i bespuća Hrvatskog Srema... Bilo kako bilo, nije nam bilo dosadno, i sigurno smo se bolje zabavili nego da smo 2x čekali po sat i više vremena na granicama.

Sad kad se dočepali autoputa, dalje ide glatko do Zagreba, pa onda pred izlazak iz Hrvatske, rekoh: "Hajde da obavimo WC, jer ako se čekalo više od sat vremena na ulazak u Hrvatsku po graničnom prelazu, lako je moguće da se ta gužva prenese i na izlaz iz Hrvatske, da ne bi morali da piškimo u flašu, ako se stvari na granici zakomplikuju."

Čak smo malo i jeli na pumpi, sad kad smo već napravili pauzu.

Dolazimo na granicu, kad tamo nikog, jedan auto ispred nas. 

Ušli u Sloveniju za manje od 2 minuta. Još mi važi vinjeta od prošle nedelje (link na tu priču: "Julijski Alpi u Junu") tako da ni tu nije bilo zadržavanja.  

Vozimo glatko do Dolomita. Imao sam dogovor sa gazdaricom Christinom da joj se javim nekih 30 minuta pre nego što stignemo, čisto da bi ona stigla do smeštaja, jer ne živi u kući gde je smeštaj.

Monte Pelmo

Kad sam ugledao prizor kao na prethodnoj slici (Monte Pelmo), navigacija mi je pokazala da imamo oko 30 minuta do smeštaja, zovem gazdaricu, sve OK, čekaće nas.

Stigli, parkirao.

Čim sam otvorio vrata od smeštaja ("gasthaus"), javlja negde sa sprata da mi da do znanja da me je čula i da će da siđe za koji trenutak.

Maksimalno ljubazna, ušli smo zajedno u apartman, sve živo mi je objasnila (k'o da sam debil), al' dobro, ko zna kakvi joj sve ljudi odsedaju, pa možda nije ni čudo što je tako detaljno sve objasnila redom jedan po jedan uređaj kako se koristi. 

Nema veze, ispoštovao sam je, i sve saslušao do detalja, potvrdio kad je trebalo ili kad se to očekivalo od mene, klimao glavom i slično.

Ušli.... 

Ubacili stvari...

Pogledam na sat, prošlo je 18h uveliko... a sunce zalazi u 21:07h, što znači da se do jedno 21:30h vidi.

Dok smo skinuli bicikle i namontirao sve što ide na bicikl (sva svetla i ostalu opremu), vamo-tamo, napunio bidone, presvukao se, pi ostala čuda, beše tu oko 19h.

Krećem da vozim, sa jedne strane imao sam želju da izvezem što više, a sa druge strane nisam hteo da se umorim, jer sam za sutra (subota) planirao da se popnem na Passo Fedaia. Pre 3 godine kad bili tu u regiji, kolima sam se popeo uz Passo Fedaia (tada tražeći put kuda da idemo kući, jer su putevi bili zatvoreni zbog Maratona dles Dolomites trke. Iskreno, i tada sam znao šta je Fedaia, i imao sam ga "na radaru", ali nije tada mogao da stane u planove za tu godinu, pa sam samo prošao kolima).

Dok sam se penjao kolima onako "nije bi bilo dobro", voziš, penješ se, dosta je strmo, i kad stigneš tu negde do same završnice, dolazi deo gde piše 15%, 'ajd' što piše 15%, ali ispod piše naredna 2 km.

Meni je Fedaia ostala u sećanju kao dosta nezgodan i strm uspon, tada sam ga definitivno upisao na listu uspona koje želim da savladam.

I sad je dilema šta i gde voziti? 

Sa jedne strane ceo region je predivan za biciklanje, i želja da vozim je velika, a sa druge strane ne želim da se "prekinem", pa da sutra sa isceđenim nogama krenem da napadam Fedaia-u (to mu dođe kao lična greška u napadu kod košarke). 

Gde god da kreneš, moraš da pređeš neki prevoj, hteo - ne hteo, odlučim se za Passo Campolongo, on je najniži, i najmanji napor mi treba da ga savladam, i rešim da odem do sela La Villa, odatle startuje Maratona trka, do tamo i nazad imam nekih 30 i koji kilometar. Pomislih - to je taman. Uklapa se i vremeski da stignem nazad po danu.

Krenuo u vožnju, napuštam Arabba-u

Monte Civetta - zoom

Monte Civetta daleko u pozadini

Pogled na dolinu u kojoj se nalazi mesto Arabba, negde sa pola uspona na Passo Campolongo

Iza ovog masiva se nalazi Passo Fedaia i Marmolada (najviši vrh Dolomita)

Vozim, nije strašno, ne forsiram, u skladu sa planom za sutra, vozim kako to volim da kažem "defanzivno" (jedan zupčanik manji prenos, nego što bi realno i trebao i mogao i morao), ali zato ide lakše, idem sporije i ne stiskam, kao pravi mali trening za sutrašnju Fedaia-u. 

Passo Campolongo savladan - rekao bih sa lakoćom 

Dobrodošli u južni Tirol (u prevodu ovo beše Austrija do prvog svetskog rata)

Planina Piz dles Cunturines u daljini okupana suncem

U daljini se vide karakteristični oblik planina iznad Corvara-e

Kad sam stigao do Corvara-e, vidim napravljen je novi znak CORVARA od drveta. Prethodni je izgleda "pogrickala" Corona, tokom ovih "mračnih" virus godina. Bilo kako bilo, ovaj novi je mnogo lepši od starog.

Na izlazu iz Corvara-e još jedan nov naziv

Kod nas natpise naprave od plastike koji svetle noću (kad se sete da ih upale), koliko su samo lepši i prirodniji ovi od drveta.

Planina Piz dles Cunturines

Pogledi su na sve strane neverovatni... Ništa manje nego očekivano...

Kad sam stigao do sela La Villa, krećem polako nazad. Sad imam pogled na iste planine iz drugog ugla, i opet je neverovatno.

Passo Gardena u pozadini i planina Piz Boè

Passo Gardena

Mapa regije

Vidi se da polako ponestaje dnevnog svetla

Ponovo sam na Passo Campolongo

Jest' da je jun, ali ovde su ipak ozbiljne planine, pa je i temperatura rekao bih adekvatna

Monte Civetta u sumrak

Sunce je uveliko zašlo, a meni treba još samo par minuta da se sa Passo Campolongo "skotrljam" u Arabba-u i stigao sam u smeštaj.

Dolina u kojoj je Arabba, potpuni mrak samo što nije potpuno zavladao

Centar sela Arabba u kojem smo smešteni

Spustio sam se u centar sela da istražim gde je prodavnica, trebaće ujutro i par minuta posle toga stigao u smeštaj. Presvlačenje, tuš, par zalogaja i na kraju "onesvestitis" u krevetu - ipak je ovo bio jedan dug dan.

Subota, 18.06.2022

Jutro.

Plan za subotu je bio da napadnem Passo Fedaia, prođem pored jezera, da se spustim u Canazei, a onda postoje dve mogućnosti:

• Varijanta A - iz Canazei krenem da se penjem na Passo Pordoi i vratim se u smeštaj (to je nekih 67km, realno nije velika distanca, ali ima nekih 2000 visinaca) ili

• Varijanta B (koja mi je bila bliža pameti) - iz Canazei se popnem na Passo Sella, pa Passo Gardena i na kraju Passo Campolongo sa kojeg se spustim u Arabba-u, to je nekih 20km više i naravno još jedno dodatni bar 1000m uvis.

Bio sam bliži toj drugoj varijanti, ali sam takođe bio svestan da će to trajati manje više ceo dan (realno zbog ovoga sam i došao, tako da to nije nikakav problem). Sa druge strane kad kreneš iz Canazei da se penješ, jednog momenta dođeš na raskrsnicu gde pravo ideš na Passo Sella-u, a desno se odvajaš za Pordoi. Odluku da li ću da idem pravo ili desno ću doneti kad stignem na raskrsnicu, a naravno ponajviše u zavisnosti kako se osećam i kad vidim koliko je sati.

Tih 90-tak kilometara bih u normalnim uslovima izvezao za recimo 4h (verovatno i manje), međutim, ovde kilometri i trajanje vožnje nisu povezani kao u našim krajevima. Nije to vezano ni za činjenicu da ima dosta penjanja (OK, Fedaia je strma sa nagibom od 15%, a svi ostali usponi imaju neke pristojne nagibe u opsegu 8-13% što realno nije strašno i nije neki problem).

Međutim, vožnja se ovde svodi na vozi, stani - slikaj, pa opet vozi, pa slikaj itd. Gde god se osvrneš to je razglednica, da ne kažem kao pozadina na monitoru računara, gde god pogledaš to bez problema može biti "wallpaper", ili da praviš foto tapete za zid, potpuno neverovatno.

Tu zapravo više slikaš nego što voziš, i jednostavno je tako. A kad ne slikaš, onda staneš i diviš se nestvarnim prizorima... 

I tako sam to sve planirao, kad Nikola kako je ustao kaže da bi hteo nešto samnom da izveze.

Rekoh: "Vidi, ako je tako, onda menjam plan. Vozićemo Sella Ronda-u (neću ići na Fedaia-u, kako sam planirao), znači Campolongo, Gardena, Sella, pa ćemo zajedno na Pordoi. Ti se sa Pordoi samo skotrljaš 10km do smeštaja, a ja ću da se spustim u Canazei, pa ću da popnem Fedaia-u sa druge strane, da ne kažem sa lakše strane (manje je strma, ali ima i tu da se "guli" uzbrdo sve do gore, nije sad što bi rekli šetnja do gore - ima i tu da se penješ i penješ). Manje-više to je sve što sam i planirao samo u kontra smeru."

Obzirom da ću da se popnem na Pordoi, pa da se spustim u Canazei, to je sad već skoro 100km.

Pitam ga: "Jel' važi?"

Nikola odgovara: "Važi!"

Krenuli negde oko 10:30h...Predlažem da prvo odemo do prodavnice da se naoružamo sa par barova ili čokoladica, da nam se nađe usput.

Svraćamo u Depar prodavnicu, odmah tu kod nas u centru Arabba-e kod kružnog toka.

Zanimljiv podatak je da su turisti pušteni da uđu u Italiju i da su mere za turiste konačno popustile tj. ukinute 01.06.2022, ali, do kraja juna svi zaposleni u prodavnicama MORAJU da nose maske (za njih ima još mesec dana agonije).

OK, ovo saznajem tek nešto kasnije u prodavnici sa devojkom koja radi na kasi.

Držim čokoladice, i čekam da stignem na red, a devojka na kasi sa mušterijama malo priča na Italijanskom, malo na Nemačkom, pa opet Italijanski, i opet Nemački, pa malo i Engleski, obzirom da sam bio poslednji u redu i da posle mene više nije bilo nikog, izrazio sam svoje divljenje njenim poznavanjem jezika, a onda mi je ona objasnila sledeće:

Italijanski uče u školi jer žive u Italiji.

Nemački uče u školi jer je ovo realno do kraja prvog svetskog rata bila Austro-Ugarska, pa i dan danas ovde ima dobar deo stanovništva koji priča Nemački. 

Engleski takođe uče u školi jer je cela ova regija prava turistička poslastica i svi oni ovde žive od turizma.

A zapravo njihov lokalni, da ne kažem maternji, jezik je Ladin jezik.

Iskreno nisam nikad ni čuo za ovaj jezik, ali eto čovek uvek nešto novo sazna.

Posle sam malo pročeprkao po internetu i saznao da je Ladin jezik poreklom Romanski jezik i da se priča samo u nekim malim regijama na severu Italije. Ovde gde se trenutno nalazim postoje 4 doline koje su odvojene visokim prevojima od ostatka sveta, pa pretpostavljam da se tu zadržao (skoro bih se usudio reći) neki oblik Latinskog jezika - još iz doba starih Rimljana koji se kao i svaki jezik tokom vremena menjao i menjao (jer je jezik živa stvar) i eto nam sad Ladin jezik.

Interesantno je da svaka od četiri doline ima svoj poseban dijalekt, da - razumeju se oni međusobno, ali kaže ima dosta razlike između ta četiri dijalekta koji su ponekad udaljeni samo poneki kilometar preko prevoja.

Pitah je kad međusobno priča sa drugarima, na kojem jeziku pričaju? Reče Ladin bez ikakve sumnje, to je njihov maternji jezik, i kad god ne moraju ne pričaju ni jedan drugi jezik osim Ladin.

Eto, naučih nešto novo.

Na mom plavom Maratona dresu ima veliki natpis DUMAN - reče to znači SUTRA.

Cool - mislio sam da je neki sponzor u pitanju, i pokušao sam par puta da pronađem tu kompaniju ali bez uspeha, eto, naučih još ponešto.

I dalje nema nikog u radnji, pa sam je pitao nešto što mi nije jasno već neko vreme, naime, kad sam bio 2018 sve šume su bile lepe, guste i zelene.

Kad sam došao sledeće godine (2019) bar jedno 30% šuma je bilo ili suvo, ili su gomila stabala bila porušena ili isečena, i to tako na sve strane. Pitah je šta se dogodilo, i zašto je toliko šume uništeno?!?

Tada saznajem da je 2018 godine u oktobru bilo strašno nevreme, da je vetar duvao preko 200km/h i da se posle tog nevremena osušilo puno stabala, oluja je i porušila puno stabala itd.... Šta reći nego strašno!

Nakon tog objašnjenja stižu novi kupci na kasu, i Hanna više nema vremena za mene nego nastavlja da radi svoj posao.

Zahvaljujem joj se za sve informacije i objašnjenja koje mi je dala i krećem napolje.

Veliko hvala za plavooku Hannu, kojoj nisam uspeo da vidim lice od maske, jedini utisak koji sam zapamtio su prelepe plave oči.

Izlazim iz prodavnice,, onako sa par čokoladica, Nikola zamalo istrunuo napolju čekajući me, pogleda me, i onako pogledom pita šta se desilo, odgovaram: "Ništa, sve je OK, malo sam se raspričao oko nekih detalja vezanih za ovaj kraj..." 

Nikola samo složi facu "ah, da naravno", i krećemo dalje, vožnja konačno počinje.

Iskreno, baš sam zadovoljan jer sam razrešio misteriju sa šumama, koje su na sve strane uništene, ali sve je to priroda i sve je to život (mislim da nema čoveka, i globalnog zagrevanja, ni ludih klimatskih promena, verovatno se u uvim krajevima nikad ne bi desila takva oluja, ali ovo je samo jedno nagađanje...).

Planina Civetta u daljini (ponovo, kao sinoć, samo sada sunce sija iz drugog ugla)

Planina Piz Boè

Arabba

Nikola u akciji, uspon na Passo Campolongo

Subota je i održava se neka MTB trka, biciklisti na sve strane (gazdarica nam je nagovestila da će sutra da bude MTB trka, a onda sam ja njoj objasnio da mi vozimo po asfaltu)

Passo Campolongo

Odmah nakon prevoja, ukrštamo se sa stazom po kojoj se odvija trka, pa moramo da sačekamo da nema takmičara da možemo da prođemo

Realno više slikamo i divimo se prizorima, nego što vozimo.

Drugo doba dana, sve izgleda drugačije a vozim za sada istim putem kao i juče

Jun je, sve je baš zeleno (realno ovde je proleće tek stiglo nedavno)

Šume, jezera, planine, šta ćeš bolje

Stižemo do mesta gde je pogled na Corvara-u sa brdima u pozadini neverovatan.

Corvara sa planinama u pozadini

  

Sledi spust u Corvara-u, koji je sjajan, splet fenomenalnih serpentina, nekih 10-11 serpentina, iskreno ih obožavam i volim da ih vozim u oba smera i da se spuštam i da se penjem.

Naravno, nismo promašili natpis Corvara...

Zajedno sa Nikolom, slika kod natpisa...

Realno više slikamo i stojimo, nego što vozimo, ali ovo su krajevi gde se dolazi da bi se uživalo, temperatura za vožnju idealna, prizori fenomenalni, na sve strane biciklisti, vidi se da svi uživaju, pravi biciklistički raj (a to sam već više puta naglasio u raznim pričama). 

Spustili smo se u Corvara-u, i na raskrsnici idemo levo prema Passo Gardena.

Čim se odvojiš prema Passo Gardena-i, ima spomenik posvećen trci Maratona dles Dolomites

A onda kreću neverovatni prizori, na sve strane, nema potrebe da više naglašavam, prepustite se slikama i prizorima...

Biciklista ima kao da je trka, a realno nije...

Na dosta mesta su postavljeni privremeni semafori, rade nešto, kopaju, liči da postavljaju kanalizacione cevi... 

Pravi Alpi - surovi planinski vrhovi, a kuće maksimalno sređene sa obaveznim cvećem na terasama ili prozorima

Planina Piz Boè u svoj svojoj veličini, slikana sa strane sela Calfosch

Nikola i ja smo se odlučili da izvezemo Sella Ronda-u (u bukvalnom prevodu "krug Sella"), a to je trka oko planine Piz Boè. Sella Ronda kreće iz Corvara-e ima nekih 55km, nekih 1700 visinaca koje napraviš vozeći preko 4 prevoja:

• Passo Gardena,
• Passo Sella,
• Passo Pordoi i
• Passo Campolongo

Obzirom da smo mi smešteni u selu Arabba (koji se nalazi između Passo Pordoi i Passo Campolongo), vozimo isti krug samo krećemo sa druge tačke, pa nam je Campolongo prvi prevoj umesto poslednji.

Serpentine su za respekt

Na sve strane su hoteli, zimi su ovde na sve strane skijaške staze, i ovi su hoteli realno na samoj stazi - opet ne može bolje

Nikola pored Calfosch natpisa

Nikola u akciji

Naravno, pored biciklista ima i sila motoraša na sve strane (sve je to već viđeno prethodnih godina po Alpima)

Negde otprilike na polovini uspona na Passo Gardena, nailaze radovi na putu. Kad sam bio ovde pre 3 godine, isto su radili deonicu puta ovde na Gardeni, sad su se samo pomerili dalje, s tim što su prošli put radili i sanaciju klizišta, pa su napravili "detour" kojim je išao saobraćaj da bi mogli da rade... 

Jedan od više semafora - za razliku od većine drugih mesta ovde rade put

Stižemo do semafora - crveno.

OK, stajem, stiže i Nikola posle par trenutaka, staje i on. Semafor mi je pred očima prebacio na crveno, pa mi je to bila sjajna prilika da sačekam Nikolu.

Stojimo nas dvojica i čekamo zeleno, još uvek nisu krenuli da dolaze automobili i motoraši od gore, kad neki biciklista staje pored nas, i balansira na biciklu da ni slučajno ne spusti nogu na tlo. Obzirom da nikako da počnu da nailaze automobili iz suprotnog smera, a vreme prolazi i prolazi, cenim da je deonica radova relativno dugačka na osnovu vremena koliko čekamo da krene saobraćaj iz suprotnog smera. Sve vreme dok čekamo onaj isti lik (koji je jedno metar od nas) se pati i balansira na sve moguće načine da ostane na biciklu. Iskreno, postaje mi komično, ali i dalje imam "poker face" prema njemu, a u sebi vrištim od smeha.

Kreću konačno i vozila da nailaze, i nailaze i nikako da prođu, sad mi je već jasno da je deonica dugačka, i da nećemo za trajanje jednog zelenog svetla mi biciklisti uspeti da je savladamo.

Konačno prošla sva vozila, pa opet pauza, da svi koji su krenuli od gore sigurno stignu dole, i nekog trenutka (kada smo skoro izgubili nadu da ćemo ikad više ugledati zeleno svetlo) pali se zeleno na semaforu, onaj "paćenik" pored nas je jedva uspeo da "preživi", te je kao iz katapulta krenuo uzbrdo, a Nikola i ja polako, nigde mi ne žurimo. Imao sam utisak da je na to svoje nespuštanje noge potrošio više energije nego Nikola i ja zajedno za ceo dan vožnje do tada... 

Vozimo jedno kilometar po tucaniku - molim Boga da ne probušimo gume, to bi nas još dodatno usporilo

Procena mi je bila tačna, negde napola penjanja, eto i vozila iz suprotnog smera, ali srećom ima prostora, mimoilazimo se bez problema i konačno dolazimo ponovo do asfalta. Na par mesta je malo bilo povuci-potegni, jer smo zbog saobraćaja iz suprotnog smera morali da se sklanjamo u stranu, a tamo tucanik nije bio nabijen, pa smo malo "plesali" po putu, ali smo do kraja obojica prošli bez ikakvih posledica ovu deonicu.

Uspešno prošli radove na putu - i nije bilo tako strašno kako se činilo u početku

Kako se penješ, put baš vijuga, pa stalno iz drugih uglova gledaš te surove litice i apsolutno nikad nije dosadno, i apsolutno možeš da napraviš 1000 slika i da nijedna nije ista

Kućica u daljini označava vrh prevoja - stigli smo!

Motoraša ima na sve strane

Pogled sa prevoja prema Corvara-i

 Planina Piz Boè, slikana sa prevoja

Još jedan pogled prema Corvara-i, planina Piz dles Cunturines u daljini

Na svakom prevoju postoje prodavnice suvenira, obično neki restoran ili se u najmanju ruku može kupiti neka klopa, piće i slično  

Uskačem u prvu prodavnicu suvenira, i kupujem magnete, red je da Nikola ima magnet sa svakog vrha koji je osvojio biciklom (mislim potpuno zasluženo).

Passo Gardena - 2/4 prevoja završena

Obavili kupovinu, pa rekoh Nikoli: "Slušaj, sad na spustu sa Gardene, negde pri kraju ima hotel, gde su "one" (da ne kažem THE) štrudle sa jabukama (takoreći "apfelstrudel" na lokalnom dijalektu...)."

Tu pitu sam prvi put motajući se ovim krajevima vozio nekih 70km u tašni od trekinga, sa nebrojenim visincima da bi je uveče Mira, Nikola i ja svako po jedno parče pojeo u slast (pogledaj priču: "Maratonac vozi počasni krug").

Tu istu pitu smo Mira, Nikola i ja dan posle moje vožnje, zajedno jeli u hotelu (došli kolima).

Tu istu pitu sam častio i Luigija naredne 2019. godine (pogledaj priču: "Maratonac II").

Ovog puta ju je Nikola zaslužio time što je već savladao dva prevoja. 

Rekoh Nikoli: "Ima da sevne pita, nema šanse da je promašimo."

Naravno da nije imao ništa protiv... 

Kreće spust prema hotelu. Ako bih morao da biram sa koje strane je Piz Boè najlepša, rekao bih sa Gardene (kad se krene prema Sella-i), mada sa svih strana je planina prelepa,.ali ako bih morao da biram - neka to ipak bude sa Gardene. 

Još uvek smo na prevoju, kreće spust

I u svim ostalim kućama su prodavnice suvenira, majica, bici dresova i slično

Desno se vidi Sassolungo (kameni grad)

Kameni grad iz daljine

Stižemo do hotela, bacih pogled i konstatujem da su svi stolovi na terasi zauzeti... 

Grrrrr!!! 

Šteta, ali nema veze, sešćemo unutra pored prozora, vidi se i kroz prozor pristojno.

Stiže pita, olizali smo tanjire u roku od odmah.

Savršen pogled kroz prozor

Savršen pogled na pitu, ovo bi kod nas zvalo "komplet pita" (pita sa vanila sosom, a možeš da biraš i pitu sa sladoledom, zavisi od trenutne inspiracije kod poručivanja)

Mislim... Da li realno može bolje od ovoga?

Pogled kroz drugi prozor... još bolji... Odgovor na prethodno pitanje: NE MOŽE BOLJE OD OVOG!!!

Pita nestala u rekordnom roku. Obavili WC, nasuli vode i nakon nekih 40 minuta pauze nastavljamo dalje. 

Od hotela ima još nešto malo spusta (jedna serpentina), pa kreće uspon na Passo Sella.

Tu sada Nikola počinje da mi malo zaostaje.

Vozim, pa ga malo sačekam, pa nastavim da vozim, pa ga opet sačekam i tako ide polako...

Forcella del Sassolungo

Passo Sella 2244mnv

Na kraju sam stigao gore, pa ga čekam, a on nikako da pristigne. Gledam i ne vidim ga... Pomislih, da ga nazovem da vidim da mu se nije slučajno guma probušila, nazovem ga: "Gde si?" Reče: "Imam još 600m do gore po navigaciji."

Mislim na 600 dužinskih metara. 

Rekoh mu: "OK, tu si onda blizu." 

I stvarno nije prošlo ni pola minuta, vidim ga kako nailazi. Super.

Obavismo i tu par slika, i magnete (dok je Nikola stigao procunjao sam po radnji, i obavio kupovinu).

Još par slika i možemo da krenemo

Krenuli dalje, spuštamo se - udaljavamo se od prevoja

Spust je sjajan, ima samo jednu manu - kratko traje... 

Vrlo brzo stižemo do raskrsnice, gde skrećemo levo prema Passo Pordoi, i momentalno kako smo skrenuli, krećemo da se penjemo.

Nikola ima bolji prenos od mene jer ima "tripl" napred, i on može značajno sporije da ide uzbrdo. Kad ga pratim i idem njegovom brzinom, jako mi je teško jer mi je kadenca mala, pa vozim, pa stanem da ga sačekam, pa vozim, pa stanem i tako se polako penjemo na Pordoi (poslednji vrh od današnje Sella Ronda-e). 

Nekog momenta mu rekoh: "Vidi, čekam te gore, nema smisla da ovako vozim uspon..."

Tako i bi. Stižem gore i čekam ga, i sad po mom originalnom planu, se mi na vrh Pordoi razdvajamo, Nikola će da se skotrlja do smeštaja (i da nastavi da se priprema za prijemni za fakultet), a ja ću da se spustim na drugu stranu sa Pordoi u Canazei, pa da napadnem Passo Fedaia (sa pogrešne strane, ali nije važno, vožnja sa sinom je bila neprocenjiva, naročito u ovim krajevima i sa ovakvim prizorima). 

Tu na samom prevoju ima dosta rekao bih civilizacije, uskočim u prvi objekat (tu je restoran, tu je hotel, prodaju suvenire, klopu i slično), kupih jedan sendvič i Coca Cola-u, da malo nadoknadim energije i šećera, jer nastavljam dalje sa vožnjom. Jedem sendvič i pijem Coca Cola-u, taman kad sam ih "smirio" stiže i Nikola.

Nije puno, al' bolje išta nego ništa

OK, na okupu smo, zovem Miru da joj kažem da smo se uspešno popeli na poslednji prevoj i da sada Nikola ima samo još spust do Arabba-e (smeštaja).

Kaže ona: " 'Ajde nemoj sad ti da puštaš Nikolu samog da vozi, dođi zajedno sa njim do smeštaja, pa onda vozi gde hoćeš..."

Nikola je uspešno dekodovao ovu šifrovanu poruku: 

>>> Dođite obojica da ručate, napravila sam ručak <<<

E sad, razmišljam ako krenem ono što sam planirao (Fedaia), "gromovi će me spaliti" kad se vratim u smeštaj, pomislih ipak ništa od Passo Fedaia-e, nema veze idem zajedno sa Nikolom do smeštaja da ručamo.

Kažem Nikoli: "Idemo zajedno dole, pa šta nam Bog da... nema veze..."

Panorama sa početka spusta sa Passo Pordoi prema Arabba-i 

Krećemo dole, spust je feeeenomenalan...

Piz Boè

Nikola savladava splet sjajnih serpentina pred sam ulazak u Arabba-u

Arabba - centar

Skotrljasmo se mi dole, ručak spreman na stolu, topao.

Ručali... 

Kaže Mira: " 'Ajd' sad kad si ručao, sad idi vozi dalje to što si planirao..."

Pogledam na sat već je 17h, sad teško da mogu da stignem da odradim Fedaia-u (jer posle Fedaia-e, se treba popeti još jednom na Passo Pordoi ali iz Canazei), razmišljam šta ću, pa odlučih da ću da idem na Passo Falzarego. Realno Passo Campolongo sam vozio i juče i danas, sa Passo Pordoi sam se upravo spustio, ostaju samo Passo Falzarego (prvi sledeći) i Passo Giau (koji je dalje i verovatno nedostižan da se popnem i supstim po danu).

Svaki put do sada (a to se desilo 2 puta 2018 i 2019 godine) kad sam se popeo na Passo Falzarego, sam kupio Miri privezak za narukvicu. Tako sam imao neki plan da svaki put kad se popnem na Falzarego da ću joj kupiti jedan privezak.

Interesantan detalj je da na svakom prevoju postoji jedna ili više prodavnica suvenira, gde stvarno može da se nađe svega (mape, karte, magneti, knjige, razna pomagala za planinarenje, razne brošure, razglednice, kuku satovi i bezbroj drugih raznih čuda koje ljudi kupuju da ih podseti na ovako lepe krajeve i prizore), ali ovih privezaka ima samo i jedino na Passo Falzarego (zašto - nemam pojma, tražio sam na ostalim vrhovima više puta i nisam uspeo da pronađem).

Kad sam se prvi put popeo na Falzarego (tada sam zamalo pokisao te sada već davne 2018), sam želeći da Miri kupim neki suvenir, ugledao priveske, i kupio sam joj jedan (plavi - meni najlepši). 

Kada sam se sledeće godine popeo na Falzarego (ušao unutra da vidim da li još uvek imaju priveske), kupio sam joj rozi.

Gledam Google Mape - prodavnica bi trebalo da radi do 19h. OK, imam nekih 22km, od kojih je 11km uspon na prevoj (pristojan uspon, nije za baciti). Kalkulišem da li postoji šansa da ću stići do gore, pre 19h, i po nekoj matematici, ispada da bih negde oko 18:50h trebalo da stignem i to samo ako budem predano vozio, tj. ako ne budem puno stajao i slikao, kao što to inače radim u ovim krajevima.

E sada, obzirom da je Falzarego bio najbliži prevoj na kojem nisam bio danas, rešio sam da se popnem gore, i da kupim privezak, ako ih još uvek imaju. 

Krećem, drugi put danas. 

Nadam se samo da je informacija sa Google Mapa, da rade do 19h - tačna (?!?), obzirom da to često ume da ne bude tačno (naročito ako im je vreme različito u leto i u zimu, ili u sezoni i van sezone i slično). Ali bilo kao bilo, računam sa informacijom da prodavnica radi do 19h i to je sada konstrukcija na kojoj zasnivam vožnju.

Civetta

Deo trase do početka uspona savladavam maksimalno brzo (prvo ide nizbrdo, a onda blago gore/dole), a onda kreće penjanje.

Sve vreme kalkulišem koliko je trenutno sati, i da li ću stići u zadatim vremenskim okvirima. Znam gde je kilometarski kraj penjanja, ali sam (navraga) zaboravio koja je nadmorska visina na prevoju, negde po sećanju sam mislio da je Falzarego nekih 2000 i koji metar, međutim vrh je na 2117mnv i tu sam omanuo, jer sam mislio da je preko 100m niže. 

Sve vreme kako vozim kalkulišem koliko imam do vrha kilometara i koliko još ima penjanja (vidim na Garminu na kojoj sam trenutno visini i "mislim da znam" koliko ima do vrha), i stalno mi ispada da nagib treba da je 5-6%, a nagib je stalno 8-10%. Realno ne sećam se da je nagib pao ispod 8%, možda na 7% eventualno na nekoj serpentini koja ume da bude malo blaža, ali to se ne računa.

I tako mi je nagib sve vreme veći nego što bi trebalo (mislim što računam sa pogrešnom pretpostavkom), a sa druge strane koliko se sećam uspon ne popušta do samog kraja. 

Bilo kako bilo, vozim, žurim i kalkulišem sve vreme, i ispada da ću stići negde između 18:40h - 18:50h, ali to zavisi od više faktora: da li ću stati ili neću stati, da li ću morati negde da odmorim, da li ću uspeti da zadržim isti tempo ili ću popustiti pre vrha i slično.

Ovo je sad trka sa vremenom... ("race against the clock"...)

Vreme idealno, prizori skoro pa nestvarni, planina "Sass de Stria"

Mestašce "Pian Falzarego", planina "Sass de Stria" u pozadini

Serpentina u tunelu, sad znam da sam skoro stigao na vrh

Kada sam 2018. godine penjao Falzarego, prisustvovao sam kako oni crni oblaci "jedu" jednu po jednu planinu u pozadini, nije mi Falzarego ostao u lepom sećanju zbog toga

Ovaj put je pogled sa Falzarego-a mnogo lepši

Još par krivina (nekih 600-700m) i stigao sam 

Ono što je najgore, dok vozim uzbrdo radim tačno ono što ne treba, i tačno ono što nisam planirao: žurim i to uzbrdo (ne može gore), iscrpljujem se, vozim ne bih rekao preko svojih mogućnosti, ali negde sam na gornjem limitu (dao sam gas uzbrdo, vozim bez pauze - gas do daske a uzbrdica ozbiljna, dao sam sve od sebe samo sa jednim ciljem - da stignem na vreme dok prodavnica još radi). 

Približavam se samom vrhu, vreme 18:35h, i sa nekih 200-300m se vidi prodavnica, i vidim kako oni polako pakuju i unose stvari u prodavnicu, jer oni tokom dana izbace puno stvari i puno suvenira (razglednice, magnete i ostala čuda) na raznim panoima i nosačima napolje, da se bolje prodaje. Vidim ih kako unose, i pomislih dobro je tu su, još rade.

Stižem, uskačem u prodavnicu, za to vreme oni napolju pakuju stvari, i kako je žena unela nešto unutra ukapira da sam tu. Za to vreme sam u vitrini već pronašao to zbog čega sam žurio.

Pokažem joj šta mi treba, a ona izvadi celu ponudu na jednoj narukvici.

Plavi kupljen 2018, rozi kupljen 2019, a ovaj žuti i sivi kupljeni 2022

Razmislih malo pa rekoh: "Daj ti meni devojko oba (i žuti i sivi)". 

Platio, i svesan sam da za jedan još uvek nemam "pokriće" (ovo je treći put da sam se popeo na Falzarego, a sa ova dva ukupno kupih 4 komada), ali pomislih odradiću i taj četvrti Falzarego, pre ili kasnije, nesumnjam ja u sebe...

Izađoh, zadovoljan, vreme u momentu kad sam izašao iz radnje je 18:42h.

Sass de Stria

Pogled prema Passo Giau

Pogled prema Cortina d'Ampezzo

Pogled na planinu "Lagazuoi Picolo"

Ispred prodavnice upoznah jedan par (Hrvati), prozborih par reči sa njima, napravih jedno dve-tri slike, sve zajedno 2-3 minuta maksimum, razmišljam se, šta mi je činiti, pogledah u bidon, mogao bih vodu na naspem, da imam za povratak.

Okrenem se da pitam u radnji gde može da se sipa voda, kad ono zatvoreno,  što bi rekli "bez prava žalbe".

Oni su 'ladno svega par minuta, nakon što sam obavio svoju kupovinu i izašao iz radnje, zatvorili i razbežali se. Ne znam kada i kako, nisam ih ni čuo da izašli, zaključali i otišli, ali jednostavno je sve napušteno (pogašena svetla, kao da nikad nije radila prodavnica). Pogled na sat - 18:47h, hmmmm... Razmišljam kakav bi to bio fijasko, da sam stigao jedno 5-6 minuta kasnije, nego što jesam u npr.18:50h kako je to bilo sasvim realno po nekim mojim procenama (da sam napravio samo jednu pauzu, i da sam napravio par slika i to je to), poljubio bih zaključana vrata uz sav trud i zalaganje koji sam napravio da bih stigao na vreme...

"Mission accomplished!" 👌

Krećem polako nazad.

Spust je naravno kao i uvek sjajan.

Prodavnica, glavni vinovnik priče narukvica

Da bi uspeo da poravnam crkvu sa suncem, penjem se gore, i na samoj ivici nekog groblja balansiram da bi uspeo da uhvatim pravi kadar... Operacija uspela

Vozim gore/dole, stižem u smeštaj par minuta pre 20h.

Mira naravno oduševljena poklonom... Obzirom da smo Nikola i ja "zveknuli" po jednu pitu sa jabukama (da ne kažem apfelstrudel) kad smo se spuštali sa Passo Gardena, obećao sam Miri da ću i nju da odvedem na pitu (kolima kad završim sa vožnjom), dok Nikola radi zadatke i sprema se za prijemni.

Trudio sam se da stignem dovoljno rano, da mi se restoran sa pitom ne zatvori.

Stigao na vreme, presvukao se, taman da krenemo, kad kaže Nikola: "Završio sam za danas idem i ja sa vama."

"Pa rekoh, 'ajde dobro."

Vozimo prema Gardeni, zbog onih radova na putu, reših da idemo preko Passo Pordoi i Sella-e.

Stižemo na Passo Pordoi, a ono sunce nisko sija kroz procepe u planinama. Jedan interesantan ugao sijanja sunca. Stajemo da slikamo. Nikola iskoči da slika.

Kako je sad sve pusto, a tokom dana je bila baš gužva

Naslovna slika - Sassolungo i zalazak sunca

Restoran

Kaže Mira: "Vid' ima restoran..."

Rekoh: "Da... Tu sam danas sendvič kupio i tu sam jeo..."

Mira: "Pa jel' ima pita sa jabukom?"

Rekoh: "Ne znam, moglo bi da bude vrlo lako... 'Ajd' idem da pitam..."

Uskočim, pitam i imaju pitu. 

Rekoh, možemo i ovde da pojedemo pitu, pita ko pita, svugde je dobra.

Ovaj restoran sigurno radi i poješćemo pitu, a dok stignemo do onog hotela gde smo Nikola i ja pojeli pitu, pitanje je da li će restoran raditi. Ova ovde je sigurica... Jer treba se spustiti sa Pordoi dole, pa se popeti na Sella-u, pa onda spust sa Sella-e, pa penjanje na Gardenu i eto hotel (dok signemo, može se zatvoriti restoran). Tu ima na desetine serpentina, ne može tu da se razvije neka brzina, nema tu žurim, pa ću malo da stisnem gas, jednostavno ne može, ideš prosečno 20km/h voleo ti to ili ne (nije to kilometarski daleko, ali da li ćeš kolima ili biciklom skoro da je egal).

Njeno veličanstvo - pita od jabuka sa sosom od vanile

Mira pije kapućino, ili ti cappuccino

"Zunemo" mi tu po pitu svo troje, pa smo Nikola i ja poručili i neku toplu čokoladu (kad smo već seli), delovala je interesantno sa pistaćima i sa ovim i onim, odlična za svaku pohvalu.

Odradili pitu, nema smisla da nastavljamo dalje, nego krenusmo nazad prema smeštaju.

Pre samog ulaska u Arabba-u, na jednoj serpentini primetih lisicu. Usporio sam, a ona se nije uplašila, čak nam je i pozirala da je slikamo. Nakon foto session-a lisice, nastavljamo dalje.

Lisica nas polu-zbunjeno gleda, zapravo i mi nju

Mrak je sveć skoro potpun, a mi polako prolazimo serpentinu, Nikola slika dok ja vozim

Upload vožnje i slika. 

Naravno ne ide to baš iz prve, net je večernjim satima spor jer svi "jašu" po internetu, ali uz malo truda, uspevam da upload-ujem i vožnju i sve slike, kojih je bilo baš dosta.

Sad krećem da planiram šta ćemo sutra, a moram prvo sebi da priznam da sam se baš pristojno istrošio, naročito na ovom Falzarego-u, prvi deo dana (vožnje) je bio laganica, jer sam dobrim delom pratio Nikolin tempo ili sam ga sačekivao i odmarao dok on ne naiđe, taj prvi deo kao da nisam ni vozio. Ali zato na Falzarego sam 3x potrošio snage kao na sve prethodno.

Šta ćemo sutra pitanje je sad?!?

U smeštaju je bilo nekoliko knjiga o Dolomitima, sa mnooooogoooo predivnih slika i prizora, pa smo tu videli da ima jezero "Lago di Carezze", koje je magično plavo, sa nekim krševitim Dolomitima u pozadini, samo za poželeti...

Pada dogovor, idemo ujutro to jezero da vidimo, pa kad se vratimo, Nikola će da radi svoje pripreme, a ja ću da provozam nešto (šta ću da vozim - jako zavisi od toga kad ćemo da se vratimo u smeštaj).

Jedan od planova (još dok sam u Novom Sadu planirao šta bi i gde bi kad smo u Dolomitima) je bio da se obiđe Lago di Braies, i da odemo do seoca Santa Madalena. 

Kad na Google-u uneseš Dolomiti, i odeš na slike (Images), ovo (sledeća slika) je prva slika koja ti "ispadne". Na slici je crkva u selu Santa Madalena, i u pozadini krševiti masiv sa šiljatim i oštrim stenama kao zubi od neke zveri (čitaj ajkule ili slično). 

Slika broj 1 kad se pretražuju Dolomiti: Santa Madalena

Ovo je vrlo karakreristična slika i scena, i moram priznati da sam učinio izvestan napor da pronađem gde se po Dolomitima nalazi mesto koje je na slici. 

Neka prva ideja mi je bila da to obiđem biciklom, ali sam shvatio da je to od mesta gde smo mi smešteni jednostavno predaleko i da zapravo skoro pa nije ni realno (tipa 135km sa preko 3500 elevacije, vrlo uporedivo sa trkom Maratona). 

Mislim, može se to izvesti u jednom danu (ne bi mi bio ni prvi put), samo treba ustati dovoljno rano, i može se sve stići, nije problem... 

Međutim, posle epizode Falzarego sve se menja, uspešno sam iscedio noge (vrlo neplanirano), pa sam odlučio da obiđemo kolima jezero Lago di Carezza, da malo prošetamo i iskuliramo, malo da odmorim, pa ću popodne već nešto da provozam biciklom. Razmišljam o Fedaia-i, i dalje, ali sutra kad ustanem i kad vidim u kakvom su mi stanju noge, tek tada ću moći da planiram vožnju (mislim Fedaia definitivno otpada za sada).

Ista lokacija samo drugo doba godine

Nedelja, 19.06.2022

Ustali, doručkovali...

Nekih je 08:30h i krećemo prema Lago di Carezza. Imamo do jezera nekih 50-60km, i to je najmanje jedno sat i po vožnje kolima (voziš po serpentinama, nemože tu da se postigne neka brzina).

Uspon iz Arabba-e na Passo Pordoi

Planine su obavijene jutarnjom izmaglicom, deluju pomalo mistično u daljini

Stižemo, i parkiramo, ali ne kod samog jezera, nego jedno kilometar i po pre jezera, baš pored jedne pešačke rute, i sad kreće lepa šetnjica kroz šumu.

Jutarnja izmaglica se polako podiže

Oznake raznih staza i putokaz za rutu 10 prema jezeru

Pogled sa visine na jezero - boja jezera neverovatna

Ko je čitao Gospodara prstenova ili Hobita - ovo su prave "Misty Mountains"

Kako smo prošli ovaj pogled na jezero odgore, ulazimo u šumu, gde ptičice pevaju, divno... Pogledati video u nastavku:

Šetnja kroz šumu

Šetamo kroz šumu, i polako se spuštamo prema jezeru. Sa zadnje strane jezera, mislim šta je prednja a šta zadnja strana pitanje je sad? - Prednja strana je ona gde su svi turisti i gde je gužva, a sa zadnje strane je napravljen mali vidikovac smeštan između stabala, gde su postavljene i klupe i tu se može sesti i namiru posmatrati sva lepota jezera, u miru i tišini daleko od gužve koju prave horde turista...

Tačno preko puta ovog mirnog vidikovca je platforma sa minimum 200 turista

Vidikovac - za uživanje

Sa koje god strane slikam jezero, boja je neverovatna.

Staza vodi polako oko jezera, i imam slike i kadrove jezera maltene iz svakog ugla.

Mi smo se spustili od gore, pa skrenuli u šumu, i šumskim putem obišli ceo krug oko jezera

Stižemo na platformu, gde je gužva i gde su turisti. Realno, ovde je pogled najbolji - jezero fantastične boje, borova šuma oko jezera, a u pozadini Dolomiti. Na platformi se sad trebalo "probiti" u prvi red da budeš u prilici da slikaš jezero (napravih već jedno 50 slika pre toga, sve ne znaš koja je slika lepša, ali da, ugao gledanja na jezero je na vidikovcu  jednom rečju SAVRŠEN)...

Celom platformom se nalaze table sa zanimljivostima iz ovog kraja, zatim mitovima i legendama

Mira i Nikola

Eto nas, svi na okupu

Celom platformom se mogu pročitati razne zanimljivosti, kao i mitovi i legende iz prošlosti vezano za jezero, ali i vezano za ovaj kraj

Ima tu baš dosta priča, uspeo sam zbog gužve da pročitam jedno 2-3, onako na brzaka. 

Fascinantan je podatak da je drvo iz šume oko jezera najakustičnije na svetu. Tu graditelji drvenih muzičkih instrumenata obigravaju oko ovog područja kao "mačka oko vrućeg mleka", tražeći svoje idealno drvo da naprave violine i ostale drvene muzičke instrumente. Poenta je da ovde drveće raste u idealnim klimatskim uslovima (temperatura, nema vetra, idealna vlaga i slično), pa je tekstura tog drveta ne znam kakva a ona stvara da je sam zvuk i akustika tog drveta najbolja na svetu. 

Ima priča o vodenoj vili koja je živela u jezeru....  

The legend of Lake Carezza, Italy

There’s actually a cool legend attached to this sparkling rainbow lake. The story goes that the wizard Masaré was in love with a beautiful mermaid who lived in the lake.
In order to make her fall in love with him, he was advised by Lanwerda the witch to dress up as a jewel merchant, head to the mountains and throw a rainbow to catch the mermaid’s attention. 
Unfortunately, Masaré forgot the part about dressing up as a merchant, and so the mermaid could clearly see it was the wizard. She disappeared into the lake, never to be seen again. 
The wizard, in his anger, tossed all the colourful pieces of the rainbow and the jewels into the water, creating the vivid colours of the lake that remain to this day.

Pa priča o nekim lutkama... Ima tih priča više, ali zbog gužve, uspeo sam da pročitam samo nekoliko. Generalno priče nisu važne, da ne davim sada sa pričama. 

Sve u svemu, vredelo je svakog trenutka provedenog ovde...

Razmišljam šta ćemo sledeće da odradimo. Imao sam ideju da do Santa Madalene odem biciklom, međutim, kad sam se probudio ujutro, bio sam sav da ne kažem "mlitav", osećao sam se malaksalo, Falzarego me je sustigao, bilo mi je jasno da je jedna takva vožnja u ovom stanju van dometa, pa je Santa Madalena biciklom odmah otpala. Razmišljam da bi mogli možda kolim da odemo do S.Madalene, to na mapi ne deluje daleko (nekih 50-tak kilometara od Carezza, a to je nekih sigurnih sat i po vožnje kolima). 

Obiđemo Madalenu kolima, pa ću ja već nešto voziti kad stignemo u smeštaj.

Polako šetam prema kolima, penjem se

Poslednji pogled na planinu Latemar iznad jezera

OK, krenuli prema Santa Madaleni, međutim, glupi Google Maps, me vodi na autoput. Uključujem se na autoput, kad ono tamo kolaps. Neviđena gužva, Nemaca, na sve strane u neograničenim količinama... Jedno pola sata je bilo, stojiš 10 minuta, pa se pomeriš 20m, pa opet stojiš, pa se pomeriš 10m i tako sve dok se jednog momenta nije odgušilo i onda je saobraćaj krenuo, rekao bih skoro pa normalno. 

Pozdrav za mog drugara Laudu!!!

Posle sam saznao da je u Nemačkoj bio praznik u četvrtak i petak, pa su svi pohitali dole na more, a sad u momentu dok smo "zgužvani" na autoputu, je nedelja neko rano poslepodne, i svi ti silni Nemci su krenuli kući...

Stižemo u Madalenu, sve je tu nekako izpregrađivano (verovatno da se zaštite od hordi turista - opravdano, razumem ih...), ima parking... 

Parkirali.

Krećemo Nikola i ja, Miri savetujem da bolje ne ide jer je dosta strmo.

Penjemo se, bilo je baš toplo, i možda još više sparno, onako baš teško vreme, jedva se disalo.

Nažalost, vreme je "muljavo", pa se planina u pozadini ne vidi kako bi trebalo

Promašili smo doba dana kad ovde treba doći, sad je sunce iza planine, pa se vidi samo silueta planine, a pri tome je i vlaga velika, pa se ionako ne vidi baš puno

Na povrtaku prema kolima, ulazimo u selo

Generalni zaključak je da je Santa Madalena stvarno "zavučena" međ' planinama, i da je realno vredelo. Šteta za prizor planine u pozadini, ali napravićemo popravni neke naredne godine.

Krećemo nazad, mogli bi nešto i da gricnemo??!?!

Kad smo dolazili do S.Madalene, videli smo jedan restoran relativno blizu, idemo tamo.

Nađem parking, stanem, uđem u unutra, pitam: Da li može da se jede?

Odgovaraju: "Ne, ne, ne ovo je samo bar."

Gledam na mapi gde su restorani, ima ti vrlo blizu još jedan. 

Odem tamo, kad on ne radi, zaključano.

Realno smo hteli da pojedemo picu, nju kad poručiš u Italiji, za 7-8 minuta ti stigne, vrlo je brzo naprave.

Gledam dalje na mapi, da li ima neki restoran koji nam je usput, ima jedan nekih možda 600-700m.

Sedamo u kola, parkiramo ispred hotela koji ima restoran, ovaj radi (super), i restoran je (može da se jede - još bolje), ima nade za nas "gladne borce".

Sedamo, konobarica donosi meni, i naglašava da ima sve sa menija osim pice.

Grrrrr, baš nas ne ide...

Vidim ima apfelstrudel (ili ti štrudla sa jabukama), savršeno izgleda na slici...

Rekoh: "Hajde da mi "zunemo" po štrudlu, pa ćemo već usput naći gde ima da se jede pica."

Tako i bi.

Donesu štrudlu - kad ono - ovo je NAJBOLJA štrudla sa jabukama koju sam ikada, igde u životu pojeo!!!!!

Zapravo posle ove štrudle, ni jedna nije ni blizu.

Jabuke su seckane (a ne rendane, kako to svi rade), topi se ustima, da ne kažema razmazuje dok žvaćeš...

Malo i iz drugog ugla

Hotel/restoran se zove Viel Nois, i ovo treba zapamtiti

Bar

Ima tu raznih kolača, moraćemo svratiti ponovo, da probamo i druge stvari

Štrudla je (što bi neki rekli) B_R_U_T_A_L_N_A!

Ako vas ikad put nanese blizu ovog hotela/restorana nemojte propustiti štrudlu...

Pojeli štrudlu, sedamo u kola i idemo dalje.

E sad sledi šok.

Put je jedna traka, i to uzana... i to za oba smera... 

Vozim i samo vrlo povremeno ima neko malo proširenje gde možeš da se mimoiđeš sa nekim.

I takav je put jedno 30km, a mi vozimo gore-dole-gore-dole, nagibi su takvi da koze stoje "pod ručnom".

Sreća, pa su prizori toliko lepi, da sve muke zaboravljaš trenutno.

Crkva u Sanda Madaleni, slikana odgore

Vozim, idemo gore ili dole, nagib veliki, uzano, provlačimo se sa drugim automobilima iz suprotnog smera, znači - noćna mora. tri puta sam se preznojao dok se nismo dočepali glavnog puta (gde ima 2 trake).

Bilo kako bilo, prošlo bez posledica, nagibi su užas... Verovatno da sam išao biciklom kako sam prvobitno planirao, dva dana posle toga sigurno ne bih ništa mogao da vozim.

Sišli na glavni put, vozimo se i vrlo brzo ugledam piceriju prekoputa. 

Stanem, i rekoh Miri i Nikoli: "Hajde vi ostanite u kolima da prvo proverim da li ima pica." 

Da ne bude stanemo, parkiramo, uzmemo sve stvari sa sobom, uđemo u restoran i ono opet ne može...

Ušao unutra, a neka devojka služi, pitam je: "Radite??!?"

Kaže ona: "Radimo."

Mislim očigledno je da rade, ali tako je bilo i do sada, pa nije vredelo.

"Jel' može da se ruča?"

"Može."

"Pica? Ima na meniju???"

Kaže ona: "Ima naravno!" 

"Može i da se poruči?"

Kaže ona: "Da, da, može..."

Gleda me malo čudno, i verovatno joj nije jasno što ja tako oprezno postavljam pitanja, ali da zna istoriju mojih pokušaja da pojedemo picu u poslednjih sat i po - razumela bi.

Super!

Sedamo, poručujemo.

Pica majstor u akciji - malo sam se ispričao sa njim onako u prolazu

Pica je bila OK, da sam jeo boljih - JESAM (i to dosta boljih), da sam jeo gorih - i to (nažalost) JESAM.

Sedamo u kola, i polako prema smeštaju. 

Stigli - Nikola na svoje radne zadatke (priprema za prijemni za fakultet), a ja šta ću - oblačim se da nešto provozam.

Razmišljam se šta ću?!? 

Fedaja ne dolazi u obzir, opet je sad relativno kasno, a i ne osećam se da sam spreman za jedan takav uspon. Pomislih, bilo bi sjajno da napravim neki "recovery ride", ali u ovim krajevima je veoma teško napraviti recovery vožnju, jer na koju god stranu da kreneš, sastavi te bar 1000m penjanja. 

OK, Campolongo je realno najniži (da ima tu 10-11% na najgorem delu, ali je najniži), popeću Campolongo, pa ću nakon toga da razmišljam šta ću i kako ću. Pri tome sam Marku obećao bandanu, pa mi je onda Campolongo obavezan jer je prodavnica u Corvara-i, pa ću posle videti kakav sam sa nogama za dalje (za Gardena-u, Sella-u i Pordoi mislim da nit' imam snage, nit' imam vremena).

Razmišljam kad sam u Corvara-i, da bih mogao da popnem Valparolu (sa te strane je nisam nikad penjao), pa posle spust na Falzarego i nazad u smeštaj (da jučem sam se spuštao sa Falzarego-a, ali to je jedino što mogu da izvezem, a da nisam vozio ranije i što se vremenski uklapa, a i "dužan" sam još jedan Falzarego).

Tako i bi...

Prva stanica - radnja sa bandanom za Marka

Ovde jednostavno ima sve od bici opreme

Kupio bandanu za Marka, pa spust do La Villa-e.

Nastavljam dalje.

Ovde se redom vide vrhovi Piz de Medesc, Piz Parom, Piz Taibun itd..

Passo Valparola u daljini

Na kružnom toku sipam vodu u restoranu i odvajam se desno. 

Na usponu osećam noge, vozim defanzivno i trudim se da se ne forsiram, jer sam imao plan da sutra (ponedeljak) izvezem Fedaia-u (ako se budem osećao OK, kad ustanem). 

Ima taj uspon na Valparolu ~1000m, i nažalost drugi deo uspona je ceo oko 10%, nije to sad nikakva drama, ali sad na polu umorne noge, sa idejom da sutra vozim Fedaia-u, ne uklapa mi se baš skroz u "recovery", ali to je to, nema druge.

Passo Giau u daljini

Ovde na Passo Valparola je muzej vezan za borbe koje su se ovde vodile tokom prvog svetkog rata

Passo Giau se sada jasno vidi (kad se zumira)

Nekada utvrđenje, sada muzej

Polako, mic po mic stižem na vrh, gore duva ledeni vetar, bilo je već oko 20h. Oblačim rukave i šuškavac, i krenem da se spuštam prema Falzarego-u. Baš mi je hladno, temperatura je pala na 12°C, stajem oblačim i nogavice, mnogo je bolje.

Sledi spust... 

Zvuššššš, ide brzo dole, a onda blago uzbrdo do Arabba-e.

Ovde je nastao proplanak kad su uklonili osušena stabla

Civetta

Ima ovde na više mesta tvrđava iz prvog svetskog rata

Arabba u sumrak

Tako se završila i nedelja, puna događaja, vožnja je bila odlična. I što je najgore vožnja je zapravo i bila "recovery" (razdrmao sam malo mišiće na nogama) i do kraja je to sve ispalo sasvim solidno.

Ponedeljak, 20.06.2022

Budum se.

Osećam se mnoooogo bolje nego juče. Skoro da bih mogao rećida sam skroz dobar.

Sve vreme sam imao dilemu da li da vozim Fedaia-u sa one strašnije strane (da ne kažem značajno strmije), ili da vozim sa ove druge strane gde nije tako strašno...

Pomislih u sebi: "Tu se tri dana nameštaš ko neki krelac, više, hoćeš li voziti, nećeš li voziti, možeš, ne možeš, osećaš se dobro, ne osećaš se dobro, ..." Već sam se sam sebi "smučio" tako sa sobom i razmišljanjima o Fedai. Pomislih dalje: "Reko' vidi: il' ćeš je izvesti ko svet, pa da uzdignuta čela sa ponosom kažeš izvezao sam Fedaia-u, ili je nemoj ni voziti, da se tu ne "sramotiš" sa one blaže strane."

OK, tako se "ispričah" sam sa sobom onako u sebi...

Doručkovao.

Pripremio se za vožnju.

Izljubio se sa ženom i detetom... kao u rat da idem, a zapravo samo "napadam" Passo Fedaia... hahahaha...

Odmah ispod Arabba-e ima izvor, voda ledena, savršena, ne propuštam je kad god mi je usput

Piz Boè u daljini iznad Arabba-e

Silueta Civetta-e u pozadini 

Marmolada (najviši vrh Dolomita), a Passo Fedaia je tačno ispod glečera na Marmoladi

Do početka samog uspona se manje više sve vreme spuštam (ima na par mesta nekih onih sitnih "stepenica" na gore, ali dobro, sve je to očekivano i nije ništa strašno). Od Arabba-e odakle sam krenuo redom prolazim kroz mesta: Alfauro, Renaz, Ruaz, Livinè, Brenta, Pieve i Salesei, a onda kreće spust dole prema Pian di Salesei, pa Sopracordevole i na kraju Saviner di Laste. Tu se uključujem na put koji ide na Fedaia-u.

Čim sam skrenuo prema Fedaia-i, ima tabla gde se vidi da je prevoj otvoren (lepo)

Bukvalno kako sam došao do uključenja za put na Fedaia-u, tako odmah zategne nagib jedno 13% - onako čisto da te Fedaia pozdravi. Isto kao i na Vršiču, samo odjednom krene uspon kao da je neko polomio put na gore, tako je i ovde.

Sad kreće patnja, jesam vrteo pedale dovde - ali je manje više bilo nizbrdo i još uvek jutarnje hladno, pa treba malo da se zagreju noge. 

Vozim savladam taj prvi nalet uspona nekako, pa onda malo popusti, pa posle nekog vremena ponovo zategne, pa opet popusti, i tu ulaziš u selo Sottoguda-Palue (ide uspon polako, u zoni sam da mi odgovara i da je penjanje OK).

U selu Sottoguda-Palue ima most kojim se prelazi potok (rekao bih glečer u tečnom stanju), i nakon što se pređe potok odmah prestaje selo

Prolazim selo Sottoguda-Palue, i kako vozim čujem neku buku, koja je kako vozim sve jača. Ne mogu da ukapiram šta se dešava, i pokušavam da otkrijem odakle tolika buka, zvuk je sličan kao kad neko štemuje zid vibracionom bušilicom.

Trese se sve (ili se meni čini da se sve trese).

Kako vozim, buka je sve jača i jača i dolazim do jednog mostića koji udara u planinu gde počinje tunel, a na toj litici dva momka sa ozzzbiljnim bušilicama buše rupe u steni. Postavljaju neku mrežu protiv odrona ili protiv snega ili još verovatnije protiv oba...

Izvučena stabla osušenog drveća

Ovde se vidi kako su neka stabla jednostavno suva, a neka i dalje živa

Dva "majstora" buše stenu bez milosti

Tunel odmah nakon "majstora"

Ulazim u tunel, nije ništa spektakulano, pa sledi mali spust do mesta gde su žičare (odatle te žice vode na sve vrhove okolo), tu ima dosta hotela (zimi je najvažnije da si smešten odmah "na" žici). Tu od žičara kreće ono najgore. Svestan sam da sada ide ono najgore, vidim tabla "Market", razmišljam, mogao bih da zveknem neku čokoladu, možda čak i popijem Coca Cola-u, pa ako i ne pomogne fizički, psihički će da me "zaleči" odmah.

Ulazim u prodavnicu, kad ono flašica Coca Cola-e PET, veličine 660ml. Ima samo ta, nema ni manja, ni većam ni limenka, samo ta od 660ml. 

Do sada nikad nisam video flašu od 660ml 

Razmišljam šta ću kad popijem skoro 7dl kole (mislim, sigurno je neću nositi u zadnjem džepu), uz kolu kupih i jednu Ritter Sport čokoladu. Pojedoh jedan red čokolade, a kolu mic po mic sam uspeo da popijem celu (razmišljam kad sam je popio - upiškiću se negde garant... Mislim naravno da zapravo nisam, al' zamalo...).

Krenem iz prodavnice, i odmah zategne na 15% bez problema, i tome nikad kraja. Kad padne na 13% tu malo odmaraš, a onda vidiš kako nagib ponovo zateže po principu "Stairways to Heaven". Vozim, izvezem jedno 400-500m, pa stanem izduvam i spustim puls, pa nastavim dalje, pa vozim opet 300-400m. I tako savladam ja taj deo gde je put prav (naravno nagib 13-15% sve vreme), i dolazi deo gde su serpentine. Taj deo sa serpentinama po mapi nije strašan, međutim u realnosti je sasvim drugačije. Same serpentine su manje više OK i obično nisu strašne, ali između serpentina ima deonica gde je nagib 10% - to je kao da je ravno, i ima gde je nagib 15% - što je sve samo nije kao ravno.

Marmolada iz "profila"

Te 2022 godine jedna od etapa Giro d'Italia se završavala na Passo Fedaia, pa je stavljen novi asfalt za tu priliku, a sa druge strane su navijači i fanovi ispisali bezbrojne poruke po novom asfaltu 

Pogled nizbrdo odakle sam došao, znam da to slika ne može da dočara, ali nagib je ozbiljan 15% sve vreme

Ovde kreće splet serpentina, i to završni deo uspona

Naravno znak 15%, razočarao bih se da je manje...

Cik-cak, gore-dole, stani slikaj, spusti puls, kreni pod 15%, u jedno 3-4 stajanja sam savladao tu strašnu Fedaia-u, koja do kraja uopšte i nije bia tako strašna kako sam očekivao.  

Vidi se početni splet serpentina

Prava Aplska slika - kućice od drveta u pozadini vrh

Pred sam kraj uspona, još možda par stotina metara i gotovo je

Dok sam penjao taj poslednji deo sa serpentinama, oko mene je bila jedna ekipa (njih jedno 10-tak), vidim da se poznaju, kad smo svi popeli i kad smo se svi slikali, seli smo zajedno da popijemo po piće, a onda sam izlomio ona 3 reda čokolade i ponudio ostale da to pojedemo zajedno. Ispostavilo se da su oni iz Belgije, i da im je Fedaia samo jedan od uspona danas. Ispozdravljao sam se sa njima, pa svako na svoju stranu.

Passo Fedaia - savladan

Tu gore je veštačko jezero ispod Marmolade, vozim, više slikam nego što vozim (naravno), ima i brana, omislih: mogao bih da pređem branu da slikam ovu drugu stranu koju ne vidim od litice ispod koje vozim. 

Ovo je malo jezero - deluje da je prirodno

Marmolada

Marmolada - 3343m

Glečer na Marmoladi

Došao na branu, napravio par slika, i onda mi sine ideja da bih mogao da napravim krug oko jezera. Prešao branu, i sad sa ove strane jezera realno nema gužve, tu je oznaka za parking, prošao i parking i nailazim na znak zabranjeno - "Private property", ali ide put dalje, i ne vidim da ima bilo koga kome bi moje proterivanje bicikla moglo da smeta. Taj put gde je zabranjeno dalje, nije neki, i nije ni blizu kvaliteta onih puteva kojima sam došao, ali može se podvesti pod asfalt (mislim nekad je bio asfalt, sad se poprilično ofucao). Međutim, pored kvaliteta asfalta, put je prepun kamenčića i krhotina od raznih odrona i slično.

Marmolada i (debeli) ja

Pomislih, sad idi do kraja kad si već krenuo, ali gume nemojte da se probušite, gume nemojte da se probušite... Potpuno je strašno preko koliko stotina kamenčića i krhotina sam ja tu prešao, onda je taj asfaltirani put nekog momenta postaje sve više neasfaltirani put, ko makadam je, sve gore i gore.

Brana

Prošao deonicu i nisam probušio gumu... 😆

'Ajd' ono kad voziš gde moraš da ideš, pa probušiš gumu, pa Bože moj... Ovde nisam morao da idem, čisto sam iz zavitlancije krenuo ovuda, pa da sam probušio gumu, stvarno bih se iznervirao, al' sve je prošlo dobro bez ikakvih posledica.

Kako se snegovi gore tope, tako se stvaraju potočići

Ponovo sam na magistralnom putu, kreće spust u Canazei.

Spust je BRUTALAN (što bi neki rekli).

Kreće spust u Canazei, pogledi su predivni

Ovo je manje strma strana, ali sam leteo nizbrdo bez obzira na to.

Stižem u Canazei, sad je već prošlo pola jedan popodne, mogao bih i da pojedem nešto, jer mi sad sledi penjanje na Pordoi i to iz Canazei (800 visinaca odma'). 

Na sred' škružnog toka u Canazei je velika skulptura

Izgled trofeja koje dobija pobednik Girto d'Italia

Canazei, pravi Alpski gradić, sve uredno, sređeno, sve terase imaju cveće

Razmišljam gde ću i šta ću da pojedem, kad neki lik ispred jednog hotela zaliva travu (OK, pomislih lokalac - ovaj sigurno zna gde se može nešto staviti pod zub).

Pitam ga da li govori engleski, reće tu i tamo...

Pitam ga gde može da se kupi neko pecivo, kroasan ili slično.

On mi objasni: "Dođeš do kružnog toka, skreneš na drugom skretanju, voziš i kad pređeš mostić sa desne strane imaš da pojedeš... Ali nije kroasan nego je "wurst"..."

Pomislih može "wurst", možda i bolje.

Pratim njegove upute, pronađem lokal (realno kiosk) iz prve, kao da me je navigacija navodila - sjajno.

Poručim taj neki wurst u hlebu (da ne kažem u lepinjici) koji koliko sam video svi jedu tu oko mene onako sa nogu.

Deluje jadno, al' kad si gladan, ne biraš...

Obzirom da na sve strane "zuje" e-bajkovi, ima tu i tamo i po koji punjač

Daje mi momak to što oni zovu wurst... Pomislih: "Ako je ovo wurst - onda sam ja Paja Patak!"

Ono je kao za nijansu deblja viršla nego kod nas i to u parčencetu hleba. 

Ali nije bitno, sad bih i đon od patike pojeo, koliko sam već bio gladan, tako da je ovo skroz OK.

Pojeo. 

Realno, mogao sam još bar dva puta ovoliko, ali da ne preterujem, i ovo je OK. 

Pita me lik hoću li nešto da popijem, lomio sam se da li da uzmem kolu, pa shvatih da sam popio onu od 660ml, rekoh: "Neću, u redu je..."

Krenem dalje, odmah kreće uspon na Passo Pordoi.

Canazei je pravo Alpsko mesto, ono kao iz bajki, samo čekaš da negde istrči Hajdi (Heidi)

Pre počotka uspona na bilo koji prevoj, ima tabla da je prevoj otvoren ili zatvoren

Lepo upozoravaju vozače automobila da poštuju bicikliste i drže rastojanje

Pogled prema Nacionalnom Parku Sciliar-Catinaccio

Pogled prema Sella-i

Tek toliko da se vidi pod kakvim su nagibom serpentine sa ove strane Pordoi

Kako se penjem Kameni grad (Sassolungo) stidlivo počinje da izviruje iz šume 

Negde na otprilike pola uspona na Pordoi, je jedno čvorište od žičara, tu ima malo jezero (Laghetto Lupo Bianco)

Laghetto Lupo Bianco

Laghetto Lupo Bianco sa Sella i Pordoi u pozadini (Piz Boè)

Sella

Negde na pola uspona, dolazi dilema da li da idem na Pordoi - što znači kraća vožnja, ili da idem na Sella-u - Gardena-u - Campolongo, a to je 20km duže. 

Pogled na sat mi govori, da ako budem vozio kraću varijantu, stići ćemo nešto i da prošetamo, nisam ovde došao samo da vozim bicikl i pri tome su tu samnom i žena i sin.

Kako sam sve više, tako se polako šire vidici, horizont je sve veći i realno sve lepši

Naravno, oblaci i oblačići, čine svaku od ovih slika jedinstvenim, zaustavljanim u vremenu zauvek...

Još vrlo malo i Pordoi je savladan iz pravca Canazei

Na prevoju Pordoi se nalazi spomenik Fausto Coppi-ju, Italijanskoj legendi biciklizma 

Žičara koja vodi na vrh Piz Boè

Na vrh prevoja - 2239mnv

Tako ti se odlučih da idem na Pordoi (kraća varijanta).

Stižem na prevoj bez većih problema (par slika - naravno), a onda savršen spust do Arabba-e.

Pogled na dolinu prema Arabba-i

Jedna panorama Piz Boè

Piz Boè - zoom samo stenovitog dela

Fenomenalan splet serpentina, na spustu pred Arabba-u

Stižem u smeštaj.

Ručao.

Sedamo u kola i krećemo.

Idemo da vidimo jezero Lago di Misurina. Vozim preko Falzarego-a, do Cortina d'Ampezzo, pa se tu penjemo na prevoj Tre Croci. 

U ovoj regiji nisam bio do sada, pa su naravno predeli neverovatni (zapravo novo i drugačije neverovatni nego svi do sada viđeni), pa vozi, pa stani, pa slikaj, pa vozi... To je sa kolima malo kompleksnije nego sa biciklom, ali je generalno izvodljivo.

Hotel pored Misurina jezera i Tre Cime u pozadini

Planine Sorapis, Antelao i Marmarole

Konjići bezbrižno pasu

Tre Cime

Stižemo, prema jezeru, i kako se približavamo, tako se u daljini smračuje, ali ne od mraka, nego od oblaka tamnih. 

Naime, za taj ponedeljak popodne je bila najavljena neka kišica (pričam za Arabba-u, od koje smo mi sada udaljeni nekih ~30km vazdušnom linijom, pa recimo da može da se smatra da je ta kišica i u ovoj regiji neka pretnja. Mada ovde su vrhovi visoki preko 3000m, i često se desi da se oblak zakači za neku planinu i da ne uspe da ode dalje, tako da je vreme u  planinskim regijama još veća enigma nego u našim slobodno mogu reći ravničarksim krajevima).

Stižemo negde oko 17:40h tu kod jezera, otprilike, kad smo stigli ponestalo je i sunca pod crnilom oblaka koji su ga polako zakrilili.

Plan je bio da prošetamo oko jezera i napravimo "par" slika. Tu gde sam parkirao je neka suvenirnica/resotrančić, poručih za ženu kroasan i kafu, a sebi kolu, sin nije hteo ništa...

Malo da se okrepimo...

Lago di Misurina i Tre Cime u pozadini

Suvenirnica/restoran ima stolove napolje, pa lepo može se sedne, i uživa u pogledu na jezero i Tre Cime

Deo prikazan na slici je restoran, a desno se ide u deo gde ima bezbroj (ali stvarno bezbroj) suvenira i raznih (kako i volim zvati) kućnih skupljača prašine

Seli, uzeli gutljaj, bacili pogled na jezero, i dok smo se okrenuli, restoran se zatvorio, i za par minuta nema nigde nikog, kao da je kuga zavladala, crnilo od oblaka je već ozbiljno "napalo" okolne planine, maltene se smračilo.

Deluje da će svakog trenutka početi kiša, al' smo bez obzira na izglednu kišu ipak otišli malo do jezera.

Jedna prelepa slika Lago di Misurina i Tre Cime

Iz pravca iz kojeg smo došli je još vedro nebo, ali na drugu stranu se polako "smrkava" od tamnih oblaka

Slika mape Dolomita 

Dok se tu motamo kod jezera i slikamo, tu i tamo, počinje da pada sitna kiša.

Nekih 15-20 minuta nakon što smo stigli na Lago di Misurina, oblak je uspeo da se "prevali" preko Tre Cime, i počinje kišica

Pojačava i pada sve jače i jače.

Nema ništa od šetnje oko jezera, sedaj u kola, idemo polako nazad.

Pogled sa Tre Croci prevoja prema planinama Sorapis, Antelao i Marmarole (tamo nevreme još nije "dobacilo")

Pogled sa Tre Croci prevoja prema planinama Sorapis, Antelao i Marmarole

Pogled sa Tre Croci prevoja na Monte Cristallo (zapravo u pravcu Tre Cime, odakle nailazi kiša)

To putovanje, zbog serpentina i krivina traje, ne može se ovde brzo voziti, kako se vozimo nazad to crnilo je sve jače, veće i šire. 

U početku je delovalo da je to neko "tačkasto" crnilo, kao da je naišao niki oblačak u daljini, sad kako idemo nazad i kako nam se otkriva horizont (naročito tu kod Cortina d'Ampezzo) sve više i više, postaje jasno da je to ceo jedan front kiše i olujnih oblaka. Realno, nema šanse da se izbegne kiša, toliki je front koji ide prema nama.

Iznad Cortina d'Ampezzo, jedan sunčev zrak se prošvercovao kroz oblake

Pogled na Falzarego ne obećava da ćemo ga preći lako i bez problema

Gledam kuda nam je najbolje da idemo prema smeštaju, Passo Falzarego je potpuno crn i prekriven oblacima, tamo je očigledno potpop. Pogledam Passo Giau - kad je tamo još uvek plavo nebo - idemo na Giau.

Pogled prema Passo Giau, još se plavi, tamo još ima nade

Sledi uspon, pun krivina i serpentina, to naravno traje...

Dok smo mi došli gore, stiže i oblak za nama, sve se smrklo k'o da si u pakao ušao, vetar ozbiljno duva, stadoh na par sekundi, jedna slika na ovu stranu, jedna slika na onu stranu, i tutanj dole, da te gromovi ne spale...

Simbol Giau pod oblakom, i ovde se navlače tamni oblaci i svaki minut je sve tamnije i tamnije

Nažalost na slikama to ne deluje tako tamno i tako strašno kako je to izgledalo uživo (mobilni je korigovao osvetlenje na slikama pa ih je posvetlio, inače bilo je kao da je noć pala)

Moj auto na slici, a nevreme nailazi

Sišli dole, bez nekih problema. Ovo crnilo je ostalo negde zakačeno gore za vrhove Dolomita, bar za sada.

Pomislih, mogli bi nešto da jedemo (prošlo je od ručka jedno 5-6 sati), taman mi se vrzma ta ideja po glavi, kad ono prolazimo pored neke picerije... Picerija je Fursil u mestu Colle Santa Lucia.

Prekoputa picerije ima i parking, ne plaća se, a ima i mesta... 

Šta ćeš bolje... 

Taman...

Stajem i uskačemo u piceriju.

Po mirisu je jasno da se peku pice i da može da se jede.

Pitah: "Večera za nas troje, može?"

Rekoše: "Može"

Dobijemo meni, kad ono 30 (a možda i više različitih) vrsta pica?!?!?

Poručujemo 3 različite pice, da probamo više ukusa.

Ako ovo nije najbolja, a onda je u prve 3 pice koje sam u Italiji pojeo (i to je u nekom selu sa "6" kuća, nikad ne bih ovde očekivao tako dobru picu).

Nikola je poručio neku picu za pečurkama i orasima (ovu kombinaciju nisam nigde do sada video).

Poručio sam neku sa pistaćima (?!?) i ostalim čudima... 

Mira je uzela malo klasičniju picu, neku sa šunkom.

Pice se (normalno) peku u peći na drva. Korica je super krckava - savršeno (inače krckavu koricu najviše volim na pici).

Kad smo mi poručili, posle jedno 2 minuta je devojka donela neku picu čoveku koji je sedeo za susednim stolom. Kod nas kad poručiš picu, korica je krckava jedno 4.5 minuta, i onda se omlitavi, i bude nikakva. 

Ovaj čovek je polako jeo picu bar 15 minuta, korica je krckala do kraja.  

Meni je voda išla na usta samo što sam slušao kako korica krcka, nisam smeo da gledam (a nadasve bi to bilo i nekulturno i neukusno).  

Taman kad više nisam imao vode da mi curi na usta, stiže pica i nama.

I naša je krckala do poslednjeg zalogaja - SJAJNO!

Moja preporuka za picu u gore navedenoj piceriji!

Posle pice smo uzeli tartuf sladoled, takođe mnogo dobar - preporuka!

Izlazimo iz restorana, kiša je prestala, sve je mokro, taman smo "promašili" kišu, dok smo krckali picu.

Ponovo plavo nebo... 😀😀😀

Pogled na drugu stranu - OK i dalje je strašno

Picerija od spolja

Vozimo polako prema Arabba-i, kad tamo sve suvo, kiša nije ni padala. Prema prognozi je bilo da će kiša 50% padati, a ispalo je onih 50% da neće. E sad, ova moguća kiša je bio jeoš jedan razlog zašto nisam vozio onaj druži krug, jer bi to trajalo sigurno još jedno 2h a možda i više, pa je postojala realna šansa da pokisnem. A u ovim krajevima do sada nisam doživeo kišu kao kod nas da malo poprska, kad pada, onda pada za ozbiljno. Razmišljao sam da se nađem na nekom od prevoja, i da ozbiljno lije kiša, tu se ne možeš ni spustiti jer imam klasične kočnice koje koče po bandašu točka (nemam disk kočnice), a nagibi su ozbiljni, nema tu spuštanja dok kiša ne stane i dok se malo ne prosuši. 

Stigli kući sve OK, sve regularno.

Utorak, 21.06.2022

Ustali, spakovali se.

Odjavili se.

Ideja je da idemo prvo na Lago di Braies. To je bila zamišljena kao treća vožnja koju sam planirao da odradim biciklom (nekih 140km tamo i nazad). Realno sam u tri dana planirao da odradim 3 ozbiljne vožnje, ali eto nisu se desile iz ovih ili onih razloga - i možda i bolje. 

Pa sam odlučio da odradimo jezero (Braies) kad krenemo kući. Nije nam baš usput, čak naprotiv, ali nema veze idemo kolima, pa Bože moj.

Treba nam minimum sat i po kolima do jezera.  

Stižemo do blizu jezera, a tamo gužva (jedan od belgijanaca mi je skrenuo pažnju dok smo pričali na Passo Fedaia, da na Braies treba otići rano, jer posle bude gužva), svi parkinzi zauzeti. 

Realno, dok smo se spakovali, doručkovali, napakovali stvari, odjavili se kod gazdarice, realno nije moglo brže.

Asfalt potpuno nov, kao da su ga juče postavili

Nalazim neki parking sa strane koji se ne plaća, tu gde ljudi staju sa kamperima i kolima, pa kreću u šetnje i planinarenje. Nikola i ja ćemo biciklima da se provozamo do jezera (nekih 4-5km), prošetamo se gore par minuta, napravimo par slika, vratimo nazad i idemo polako kući.

Tu je 13% nagib, da li je realno, gde god se okreneš, nagibi ozbiljni... Savladavamo to bez problema i stižemo do jezera.

Stižemo gore, poprilična je gužva. 

Jezero je vrlo lepo, smaragdne boje. Šteta što nismo mogli da dođemo ranije, ujutro je sve mirno, površina vode bude kao ogledalo pa su slike sa "mirror" efektom predivne. Sada je već sunce ugrejalo, pa je počeo da pirka vetrić, pa je jezero "naježeno" - ništa od efekta o gledala... Međutim to ne umanjuje utisak, niti kvari boju jezera.  

Obzirom da nas čeka dug povratak kući, kupujem par magneta, i krećemo prema kolima, stižemo do kola, pakujemo bicikle na auto, a ono se iznad jezera smračilo. Dok smo se presvukli i dok smo krenuli, stvarno krene kiša da pada.

Ali mi smo u kolima na putu za Novi Sad, pa ta kiša više nije bitna. Što se nas tiče sad može da pada koliko hoće, mi smo za ovu godinu Dolomite odradili u "full"-u.

Eh, da... negde u svom ovo pisanju zaboravih da odgovorim na Marinino pitanje...

Realno mene u životu mnoge stvari čine sretnim, ne treba meni puno da bih bio sretan i zadovoljan. Mnogo volim da se družim, da pričam sa ljudima ("ćakulam" o svemu i svačemu). Tu čovek ima priliku da posmatra svet očima drugih ljudi, doživljava razne stvari emocijama ljudi sa kojima priča, da jednostavno "proputuje" na osnovu tih priča i prenetih emocija iz istih nekim delovima stvarnosti koje ne bi mogao sam, jednostavno sjajno. 

Sa druge strane stvarno volim da pomognem drugima kad god sam u prilici (a to se može izvesti na razne načine), sretan sam kad nekom mogu da se nađem "pri ruci" kad zatreba, sretan sam kad vidim da je moja pomoć bila od koristi i da nije bila uzalud, tada sve dobija svoj smisao.

Često sam sretan i na poslu (da, da, i to je zamislite moguće, i to je vrlo važno, ipak čovek provodi bar pola svesnog dela dana na poslu), naročito u situacijama kad nešto nateramo da radi što baš nije bilo verovatno da ćemo uspeti ili slično čovek jednostavno bude sretan. 

Rekoše stari Latini: "Ex nihilo, nihil fit" (u bukvalnom prevodu - "Od ničega, ništa nastaje"), međutim moram da se ne složim sa njima, jer kad pišem softver za neku mašinu ili proizvodnu liniju, realno krećem od ničega, ali ipak nastane nešto korisno, eto ti sreće kad mašina/linija proradi i to opet kad joj se najmanje nadaš...

Zapravo sreća je u malim stvarima, i ko uspe da "isfiletira" život na te sitne i male stvari, te da u svakom tom parčetu (da ne kažem filetu) vidi ili doživi sreću ili srećicu, taj čovek je jednostavno uspeo u životu (nema to veze ni sa količinom para koje poseduješ, ni sa pozicijom na poslu, ni to da li si šef i upravljaš ljudima ili ti njih deset komanduje, ni mnogim drugim stvarima koje ljudima pravi lažni osećaj sreće, NE - greška, ko uspe da bude sretan/a na malo (da ne kažem na sitno), za svaku (slobodno mogu reći) običnu sitnicu, taj/ta je onda u onoj gornjoj sumi (onaj integral sa početka priče) jednostavno sretan i to je to, jednostavno nije potrebno više.

Naravno, vožnja biciklom donosi jednu posebnu vrstu sreće koju je teško objasniti, pretpostavljam da će svi zagriženi biciklisti kao što sam sam shvatiti šta želim da kažem. Vožnja biciklom pruža osećaj neizmerne slobode, velike snage, strašnog zadovoljstva (naročito kad se savlada neki ozbiljan uspon ili neka ozbiljna distanca) i slično, pruža priliku da se družiš, boraviš u prirodi, da postigneš neke svoje ciljeve, da prevaziđeš neke svoje limite, da jednostavno ispustiš svu negativnu energiju iz sebe itd.... 

Naravno kad god vozim bicikl sretan sam, ako je ta vožnja u nekoj prirodi sreća je veća, a ako je ta vožnja pri tome još i u nekom društvu, realno sreći nema kraja (kako kaže narodna: "Sreća je jedina stvar koju kad podeliš (sa nekim) ona bude veća").

Naravno, vreme provedeno sa porodicom je neprocenjivo i ono je po sreći nedostižno, neuporedivo sa bilo kojom opisanom srećom, jednostavno rečeno van konkurencije.

U svakom slučaju dokle god se mi ovako "srećemo" (ja pišem, a vi čitate) -> jedno - sretan sam...

Do neke sledeće obostrane sreće,

D.