Dolina Soče

Bled, Bovec, Slovenija 25-30.04.2019

Slovenija, jedan od bisera bivše Juge što se tiče prirodnih lepota.

Zapravo, kad malo razmislim, svaka od bivših republika je puna bisera (što se tiče prirodnih lepota).

Prokrstario sam dobrim delom kroz sva ta prirodna bogatstva i lepote (Bosne, Makedonije, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske i naravno Srbije). Kad bih trebao da izaberem jedno mesto koje je najlepše, jednostavno nema šanse, zapravo sva su lepa, svako na svoj način (a ako krenem da nabrajam sigurno ću neko izostaviti i time momentalno načiniti nepravdu datoj izostavljenoj prirodnoj lepoti). Realno mnogo se razlikuju jedna od drugih i zbog toga ih je teško i porediti...

Planine, vrhovi, prevoji, reke, jezera, vodopadi, vidikovci, pejzaži i slično, sve nas to okružuje u manjoj ili većoj meri, samo se tome treba prepustiti, uživati, obići, videti, preporučiti drugima...

Samo nekoliko dana nakon što smo ekipno odradili Bosansku "vodenu" turu biciklima (reka Vrbas, Manjača, jezero Balkana, Lisina, izvori Plive, Veliko i Malo Plivsko jezero, Janjske otoke, vodopad u Jajcu, kanjon Vrbasa, Krupa na Vrbasu...) krećemo put Slovenije da malo prokrstarimo Triglavskom regijom.

Idemo sa dvoje kola nas ukupno 8 (nas 7 i zlatni retriver), nosimo 4 bicikla.

Plan je bio da nađem smeštaj, obavezno po nekim normalnim cenama u Bledu ili ako ne u Bledu onda u vrlo bliskoj okolini Bleda, i da nam to bude polazna tačka za obilazak regije (Bled i Bledsko jezero, Bohinj i Bohinjsko jezero, dolinu Soče, Vršič, Kranjsku Goru, Planicu i slično). Pronalaženje smeštaja u Bledu po normalnim cenama ne funkcioniše (ni blizu planiranom). 

Ili smeštaj nije u Bledu (niti nekoj iole prihvatljivoj blizini Bleda) ili ako jeste nije po normalnim cenama. Kako god okreneš ne valja. To što nam treba smeštaj za 7 osoba ni najmanje ne pomaže, a činjenica da imamo i psa, i onaj mali broj smeštaja koji bi mogli eventiualno da "prođu", faktički obara na nulu, jer uglavnom (nekih 98%) smeštaji nisu "pet friendly".

Ipak uspevam da pronađem jedan smeštaj u selu Bohinjska Bela (nekih 3-4km od Bleda) po recimo pristojnoj ceni, pet friendly je, ima mesta za nas 7, nekako se sve poklapa. 

Smeštaj se zove "Alex Guest House", i na Google mapama piše da je to hotel sa 3 zvezdice.

- Četvrtak 25.04.2019 -

Stižemo u Bohinjsku Belu, na zadatu GPS koordinatu, koju smo dobili od Booking-a... Naravno, data lokacija nema veze sa našim smeštajem. Kreće potraga po selu, raspitivanje gde je smeštaj, idi gore/dole, levo-desno. Pronađosmo smeštaj nekako, nigde ni table, ni oznake da je to uopšte neki smeštaj, a kamoli taj smeštaj koji nama treba...

Bože kakva prevara, nit' je hotel, nit' može da ima bilo kakve zvezdice, ali to smo ustanovili tek kad smo stigli... sad više nema nazad.

Kad bih hteo da opišem smeštaj, prva reč koja mi pada na pamet je litica (visoka jedno bar 50-60m), vertikana surova litica (onako prava vertikalna stenčina - mogli bi da snimaju film "Meru" ovde (https://www.imdb.com/title/tt2545428/)), koja pri dnu ima negativan nagib u koju je neko uglavio kuću, da ne kažem integrisao kuću sa liticom. Kuća zapravo uopšte nema taj zadnji zid prema litici (mislim ovaj deo gde smo mi smešteni nema, kako je gore gde žive vlasnici, nisam obraćao pažnju), nego je tu jednostavno stena (sad mi je žao što nisam slikao kuću iznutra iz par uglova da dočaram ovo... Slikao sam jedino toalet gde sam pokisao jedno jutro, jer je napolju padala kiša - pa se ista cedila kroz pukotine u steni litice meni na glavu i ostalim izloženim delovima tela. Ovde kad je vlažno kišbran je obavezan u toaletu, samo da ne krene neka provala oblaka - trebaće mi ronilačko odelo...).

Zid toaleta prema litici (desno na slici) je zapravo - zamisli sama litica, vrata su ova "zavesa", pod mokar i hladan jer je pre toaleta tuš kabina napravljena u istoj "tehnici" kao i toalet (trebaju ti "ribarske čizme" da odeš u WC)

Smestili se jedva (do same kuće vodi jedan veoma uzan i još više veoma veoma strm put - što bi rekli braća Bosanci: "koze stoje pod ručnom", nekako sam uspeo dole da izmanevrišem i da se u rikverc popnem do kuće da istovarimo stvari i skinemo bicikle sa kola, jer gore nema gde da se okreneš - mislim nema koliko pogled doseže).

Ako je dan iole vlažniji (ne daj bože da napolju pada kiša) - bez kišobrana ne preporučujem posetu toaletu

Vlasnici smeštaja su neki Rusi, ni reč slovenačkog, o ostalim jezecima bivše Juge, nema potrebe ni da pokušavam konverzaciju. Malo ruke, noge, malo smo crtali jedni drugima, nekako se objasnismo...

No, nema veze -> stigli, tu smo, utrčali u smeštaj.

Raspakovali se.

U smeštaju ledara. Ipak je još uvek april, ovde u planinama je još uvek zima i značajno je hladnije nego kod nas u NS trenutno. Očigledno da nije bilo nikakvih gostiju pre nas, pa se sve ohladilo.

Mislim da se dah video, kako dišemo (ako se i nije video dah, mi smo se osećali kao da se vidi), jer je bilo ooooozbiljno hladno.

Intervencija #1 kod vlasnika, uključili grejanje, OK odmah se osetilo da grejanje radi.

Pokušah da se "zakačim" na net, vidim "access point" - dobar znak, signal slab zapravo - nema ga, ukoliko ne izađeš na terasu...

Izašao na terasu, imam signal (jedna crtica), ali nema šanse da se "zakačim", jednostavno na ruteru su sve konekcije zauzete i stalno dobijam grešku.

Intervencija #2 kod vlasnika, neko od njih se onako preko "nečega" na moje oči demonstrativno "otkačio" sa interneta i "voila" uspevam da se konektujem...

Naravno, svi ostali i dalje nemaju šanse, pa pravim hot spot na telefonu za sve ostale. Brzina interneta, kao da imam modem na 9600 Baud-a (recimo kao da je neka 1995 godina i dial-up konekcija (dovoljno matori će shvatiti o čemu govorim)), mislim da bih imao brži internet na dnu Resavske pećine gde nemam signal nego ovde, ali da ne kukam - imamo i net (mislim recimo imamo - google stranica se otvara 5 minuta, a ja hoću da pogledam prognozu i rutu na Google mapama - iskreno potrajalo je)...

Soba u kojoj su se smestile Bilja, Milica, Branka i Čila je zapravo nekadašnja garaža (to smo ustanovili tek kasnije), koja je prerađena u sobu (recimo sobu, neču se zadržavati na detaljima), u kojoj se nalaze kreveti na sprat jedva nagurani u tu realno malu prostoriju.

Čila generalno nije niska, ali realno ne može da se ispravi u pojedinim delovima smeštaja (ovo je konkretno hodnik od smeštaja)

Red je da protegnemo (biciklističke) noge do Bleda (tih 3-4km), da nam konačno dan krene malo na bolje. Posle silnog strpljenja, uspevam na net-u da vidim sve što me je zanimalo (imam utisak da mi je brada porasla jedno 2mm dok sam sačekao da se sve stranice otvore).

Krećemo u vožnju Bilja, Mica i ja.

Nakon nepunih 3km stižemo do Bledskog jezera

Predivan prizor za oči, ovo mi je trebalo da malo zaboravim smeštaj

Bledski grad na steni iznad jezera (otprilike takva litica je i kod smeštaja)

Lepi prizori ne izostaju

Bilja i Bledsko jezero

Bledsko jezero, Bledski grad i planina Stol (2236mnv) u pozadini

Okolo celog jezera se nalazi lepo uređeno šetalište

Devojke i Bledski grad

Bledski otok

Milica, Bilja i Bledski otok u pozadini

Eto i ja se "uglavih" u jednu sliku...

Bilo je prilično vetrovito, što se može videti i po talasima na jezeru 

Predivna scena

Bledski (Blejski) otok, sa planinon Stol u pozadini

Jedna pod uglom - čisto da razbijem dosadu i stereotipe

Sunce je već nisko, samo što nije zašlo, pa polako krećemo prema smeštaju

Stižemo do smeštaja, sunce je zašlo za horizont

Presvlačenje, tuš, pa idemo na večeru i obaveznu Bledsku (ovde kažu: Blejsku) krempitu. Krempita odlična, da ne kažem ista kao i naša, evo isečka istorije posvećenoj krempiti u Bledu:

"Kada dođete na Bled, ne smete sebi da dopustite da ne okusite čuvene bledske krempite koje je još pre 60 godina počeo da pravi majstor poslastičar Ištvan Lukačević. On se u kasnim četrdesetim godinama prošlog stoleća iz Sente, u Vojvodini, sa familijom preselio na Bled i 1953. godine je kao šef poslastičarske radnje u starom hotelu Park izmislio recept za danas poznatu krempitu. Tom prilikom je upotrebio stari vojvođanski recept, osim što je polovinu krema od jaja zamenio ulupanim šlagom. Tako je stvoren recept za izuzetno laku i mekanu poslasticu koja je i danas omiljena među gostima…

Krempita, odnosno kremšnita zaštitni je znak Bleda. Iako dama ima već više od šezdeset godina, svojim je ukusima još uvek zavodljiva lepotica koja zauvek ostaje sveža i mladolika. Još od 1953. godine u poslastičarskoj radionici istoriju beleže korice od lisnatog testa od kojih nastaju čuvene kremšnite. U više od šezdeset godina pripremili su više od 13 miliona komada. Za njih su potrošili oko 380.000 litara krem pavlake, više od 863.000 litara mleka, više od 6.759.130 jaja, više od 112 tona brašna, više od 300 tona šećera i više od 78 tona vanilin šećera. Pravu originalnu bledsku kremšnitu prema izvornom receptu moguće je probati samo u kavani Park i svim hotelima i ugostiteljskim lokalima Sava hotela Bled." 

Izvor: https://slovenija-terme.rs/bledska-krempita/

Spakovali malo i za poneti...

Stižemo u smeštaj nakon vožnje. 

Opet je ledara. 

Vlasnik je uključio grejanje na jedno sat vremena, pa je brže bolje isključio, pretpostavljam da slučajno ne potroši puno...

Intervencija #3 kod vlasnika, grejanje ponovo radi, opet ne zadugo, ali i ovo malo je bilo dovoljno...

Bio je ovo jedan dug dan, i putovanje, i granice, i traženje smeštaja, pa "borba" sa vlasnicima smeštaja na više nivoa, nakon toga vožnja, o hladnoći tokom tuširanja neću da pišem... Uskačem u krevet, kao da uskačem u zaleđeno jezero (do spavaće sobe nikakvi tragovi grejanja nisu stigli). Polako se zagrevam ispod pokrivača, postaje sve ugodnije i ugodnije i to je otprilike poslednja misao koje se sećam od tog četvrtka 25.04. te 2019 godine.

- Petak 26.04.2019 -

Jutro.

Osvanulo tmurno i sivo... ne obećava da je za vožnju.

Plan je da se danas provozamo do Bohinjskog jezera (put sve vreme ide uz Savu Bohinjku) i nazad. Do samog jezera od našeg smeštaja ima nekih 24km, pa sa sve vožnjom uz jezero biće tu nekih 60-tak kilometara.

Doručak.

Opet nema interneta. Svi pokušaji da se konektujem rezultuju neuspehom.

Intervencija #4 kod vlasnika, malo je potrajalo, jer vlasnici vooooole da spavaju, i da pri tome sve uređaje drže konektovane na internet (pretpostavljam i TV, i bojler i frižider i ko zna šta su sve spojili na to malo neta sa nekim bednim protokom). 

OK, opet se nevoljno oslobađa jedna konekcija, i opet imamo internet - recimo.

Gledam prognoze vremena, nema neke kiše u najavi. OK, vozimo!

Nekih 4.5km od starta, prvi put se susrećemo sa Savom Bohinjkom. Voda zelena, huk vode samo daje naznake siline koju ova voda sa sobom nosi.

Nastavljamo dalje. Tempo je OK, ne forsiramo, put generalno stalno ide blago gore-dole, pa nije dosadno. Vozimo dolinom Save Bohinjke, idemo uzvodno (što znači da se polako penjemo).

Inače odmah tu neposredno "ispod" Bleda susreću se Sava Bohinjka i Sava Dolinka (koja dolazi iz pravca Kranjske Gore). Tu nastaje reka Sava kakvu je mi poznajemo, samo je ovde čista kao suza, nije siva i prljava i nema naftnih mrlja kao nekada kod nas (možda bi bolje bilo reći s vremena na vreme)...

Sava Bohinjka, nekih 6-7km od Bleda

Naravno, stajemo i svi slikamo

Jedan selfi sa Savom B. u pozadini, i krećemo dalje

Prva prava pauza - nebo i oblaci ne obećavaju, mi smo na nekom ~20km od starta

Dok smo malo pauzirali, počele su i prve kapi kiše, tu i tamo poneka, ali se na sreću sve završilo na tih nekoliko sporadičnih kapi kiše. Nakon pauze, nastavljamo dalje, još malo pa smo stigli do jezera.

Šteta što je tako tmurno, prizori bi stvarno bili predivni, da se samo prošvercuje koji zrak sunca kroz oblake.

Ubrzo stižemo do jezera, i baš sa ove strane sa koje smo došli, nastaje Sava Bohinjka. 

Bohinjsko jezero se izliva i pravi reku. Kako bih to voleo da kažem, Sava Bohinjka je "odtoka" iz Bohinjskog jezera. Vodopad Savica puni Bohinjsko jezero, i ono dalje preliva u Savu Bohinjku. Interesantan je podatak da je Savica toliko moćan vodopad, da se voda u Bohinjskom jezeru izmeni 3 puta za godinu dana (a Bonjihsko jezero uopšte nije ni malo, ni plitko). 

E sada, kad budete jednom pokušali da priđete vodopadu Savica, shvatićete, zašto on uspe da izmeni kompletnu zapreminu vode u Bohinjskom jezeru 3 puta za godinu dana (ta sila, i te milijarde sitnih raspršenih kapi vode, učine da čim izviriš iza stene da ugledaš vodopad, u roku od 3s si kompletno mokar sa prednje strane, ili mi možda nismo imali sreće kad smo je tada obilazili - ali to je neka druga priča...).

Pogled na nebo i dalje ne uliva nadu, utisak je kao da će kiša početi da pada svakog momenta

Sava Bohinjka mesto nastanka

Na mostiću gde nastaje Sava B. (sa jedne strane mosta je jezero, sa druge strane mosta je reka)

Parkić, predivno uređen za šetnju i relaksaciju (ima tu i lepih klupa da se čovek odmori ako zatreba) - divokoza zaštitni znak ovog regiona

Put uz jezero je lepo uređen, ima i staza za šetače nekad uz samo jezero, nekad kroz šumu

Priroda predivna

Na putu prema Savici, proveravam koliko koštaju karte za žičaru, da se možda popnemo na Vogel (gde se pruža predivan pogled na jezero, i zapravo kompletan Triglavski masiv (ali to ima smisla samo kad je dan lep i vedar, tada je pogled fenomenalan)). Takođe, obilazim i mesto gde prodaju karte za vodopad Savica, da utvrdim cenu i radno vreme.

Tu i tamo poneki potočić - još uvek se tope snegovi na vrhovima okolo

Po huku vode jasno je da se približavam vodotoku koji nastaje od Savice - to je sad Sava Bohinjka

Voda koja dolazi od vodopada Savica

Sava Bohinjka između vodopada Savica i Bohinjskog jezera je poprilično divlja (zbog nagiba), sam vodopad je jedan od najuzbudljivijih koje sam posetio, a onda reka pravi Bohinjsko jezero. Posle Bohinjskog jezera Sava Bohinjka nastavlja svoj put prema Bledu gde sa zajedno sa Svom Dolinkom (pročitati priču: >>> Julijski Alpi u julu <<< )pravi reku Savu, koja se uliva u Dunav kod Beograda.

Savica u malo horizontalnijoj varijanti, ali i dalje divlja i opasna

Čila, Bilja i Branka (Beki leži u "donjoj fioci" ispod njih)

Iskreno, sve je sređeno što bi rekli "cakum-pakum" (kod nas bi tu i tamo bile bačene plastične flaše i limenke, a kese bi letele na sve strane)

Krećemo polako prema smeštaju. 

Mesto gde se rečica Bistrica uliva u Savu Bohinjku

Most preko Save B. kod samog susreta Bistrice i Save B.

Stižemo u smeštaj, presvačenje, brzinski tuš, par zalogaja onako "u letu", pa se spremamo za odlazak u Bled.

U Bledu, šetamo, uživamo odmaramo. Sedamo u neki restoran, da malo odmorimo.

Mislim da ne moram da napominjem da je ponovo "sevnula" i krempita...

kapućino ili ti cappuccino

Neko vince (kažu bilo je fino)

I naravno ona, nezaboravna i jedninstvena.... njeno veličanstvo Krempita

Nakon šetnje i mini odmora (čitaj krempita), ideja je da obiđemo "Soteska Vintgar". U prevodu, reka Radovna ima jedan veoma lep kanjon između planina Vrše i Hom (kod mesta Vintgar), a pre nego što se ulije u Savu Dolinku. Ovakvo nešto je veoma često u Alpima, i do sada sam obišao bar 4-5 različitih kanjona (što u Austriji, Nemačkoj ili Švajcarskoj) i svaki je vredelo obići.

I ovaj je vredelo obići. 

I savetujem ako ste u blizini Bleda i ako imate sat do sat i po vremena, da prošetate ovim kanjonom.

Generalno ti kanjoni su poprilično neprohodni, ali onda neko napravi stazu, mostove, stepenice (gore ili dole - po potrebi) i ostalo da bi kanjon bio prohodan. Naravno sve se pravi od drveta i prirodnih materijala, tako da sve deluje autentično.

Na samom početku

Ovde je pored izgleda netaknute prirode, najvažniji zvuk - huk vode koja neverovatnom silinom na bukovima kipi, kuva, survava se, doživljaj je jedinstven.

Lepo se vidi staza, bez koje ovde običnom šetaču ne bi bilo jednostavno da prođe, da ne kažem da ne bi mogao da prođe jer staza ide sa jedne na drugu obalu po potrebi i po tome kakva je konfiguracija terena i litica

Malo bolji utisak se može steći ako se pogleda sledeći vodeo:

Realno zvuk je ovde uz prelepu nedirnutu prirodu dominantna stvar, a to se može samo naslutiti ako se pogleda video.

Na momente ima delova koji nisu potpuno divlji i gde buka nije toliko velika

Tu gde se voda providi, mogu se lepo videti pastrmke.

Slikano sa mostića iznad vodopada "Šum"

Vodopad Šum slikan odole

Mislim da je umesto originalnog naziva "Šum", naziv "Buka" bio mnogo adekvatniji za ovaj vodopad, al' nek im bude...

Mi i Buka, tj. Šum u pozadini

Šum je na samom kraju kanjona, i tu se okrećemo i istim putem nazad prema kolima. Čovek bi pomislio da će biti dosadno, međutim gledaš kanjon iz potpuno drugog ugla, pa je opet interesantno.

Što bi rekli braća Englezi: "Pure nature"

Kao što rekoh, ovde je zvuk dominantna stvar - da ne kažem utisak, koji pogled samo dopunjuje u pravo prirodno savršenstvo

Čisto da ostane zapisano kako se mesto zove (par kilometara severno od Bleda)

Oko 19h stižemo do kola, toliko za ovaj dan.

Stižemo u smeštaj, nema net-a (zašto me to ne iznenađuje?!?), po ko zna koji put intervencija gore, i opet recimo imamo internet. Posle silnog truda uspevam da upload-ujem vožnju i šetnju.

Pravim planove za sutra. Sutra je na redu SOČA, jedna magična rečica tirkizne boje.

Jedva čekam... :)

Bacih par zalogaja u kljun, pa nakon sabiranja utisaka i dogovora sa devojkama šta ćemo i kako sutra, idem na zaslužen odmor. Krevet - efekat zaleđenog jezera (ponovo), ali posle par minuta sve su se boje ponovo "rastopile"...

- Subota 27.04.2019 -

Jutro.

Za razliku od juče, sunčano... 

Danas će biti savršeno, vreme ne može biti bolje, idemo da prođemo dolinom Soče od mesta Most na Soči pa do izvora Soče.

Planiram da se popnem na Vršič biciklom ako bude vremena - a po svim planovima trebalo bi da bude. "Merkam" Vršič još od kada sam ga prvi put pregazio kolima, ima tačno 50 serpentina u jednom smeru npr. kad kreneš iz Kranjske Gore preko Vršiča pa do Trenta, i iskreno imao sam ideju da napravim Trenta - Kranjska Gora - Trenta završetak i to bi bilo tačno 100 serpentina (biciklistički raj) - međutim svestan sam da to najverovatnije nije realno da danas stignem (pa je to samo opcija ako bude bilo vremena, ali npr. nadam se da bi možda bilo vremena da se iz Trente popnem na Vršič, i da se spustim u Trentu - samo 50 serpentina ukupno, onako za kraj, ali videćemo kako će se stvari odvijati, pa ću spram toga da korigujem plan).

Stvari idu svojim normalnim tokom: doručak pa intervencija za internet (ona jutarnja komplikovanija zbog potrebe da se probude vlasnici). Dok su svi ustali i dok su svi doručkovali, gledam na sat i jasno mi je da smo već odavno trebali da krenemo... ali šta je tu je, ne može brže nego što može.

Konačno pakujemo bicikle na auto i krećemo.

Vozimo do Bohinjske Bistrice, gde se odvajamo prema mestu Most na Soči. Kreće ozbiljno penjanje na Sorišku planinu (prevoj je na nekih ~1300mnv), serpentine, put relativno uzan i veoma krivudav. Čim smo malo dobili na visini, počinje sve da bude belo od snega (put srećom dobro očišćen). Idemo oprezno, napredujemo sporije nego što bih voleo, ali napredujemo. U ovakvim uslovima ne možeš brže, nego što to uslovi na putu dozvoljavaju...

Obzirom da je plan za danas prilično ambiciozan (zapravo - realno svaki put je plan ambiciozan - verovatno je do mene), žurim da bi stigli da sve "odradimo" sa današnjeg repertoara.

Nekih 5-6km pred Most na Soči neočekivano nailazimo na kolonu. OK, stajem, ispred mene jedno 20-tak vozila, krivina.

Šta se desilo, izlazim iz auta da ustanovim šta se čeka - kad ono palo drvo i preprečilo kompletan put (obe trake), ne može ni tamo, ni vamo. Idem da se raspitam kakva je procena vremena otklanjanja problema sa drvetom, kažu: "Jedno sat do sat i po treba da dođe ekipa sa mehanizacijom koja rešava ovakve situacije, a onda minimalno sat i po do dva da mogu da puste saobraćaj makar u jednoj traci".

Onako u glavi mi samo otpada jedna po jedna stvar koju sam planirao.

Primetih da se jedan lokalac okreće i ide nazad, pa još jedan i još jedan.... Pomislih u sebi: znaju oni nešto što mi neLokalci ne znamo, okrećemo aute i krećemo za njima. Nekih dva kilometra nazad do mesta Klavže i silazimo sa ovog privremeno neprohodnog puta na neki uzani lokalni put. Proveravam na navigaciji, i deluje da ima šanse da se tu i tamo nekim "bledim lokalnim puteljcima" prevalimo na drugu stranu brda i da se probijemo do magistralnog put Idrija - Most na Soči.

Kreće neplanirana avantura. 

Zalazimo u jedan skriveni svet Alpskih kuća i mini sela koja su daleko od pogleda javnosti. Prozori opet neverovatni. Trudim se da ne izgubim priključak sa lokalcima, jer je navigacija naravno "omanula" na jedno 7 mesta tokom ove avanture. Put je gotovo odmah prestao da bude asfalt, pa se vozimo po nekom ne tako dobrom makadamu, ima blata, uzano je, nagib ozbiljan, samo "molim Boga" da niko ne naiđe iz suprotnog smera. 

Nekog momenta krećemo da se spuštamo prema magistralnom putu, i to je to (mislim spuštali smo se jedno bar 20-tak minuta, ali izbili smo na asfalt ponovo - kakvo olakšanje). Stižemo sa nekih skoro sat vremena zakašnjenja u Most na Soči, bogatiji za jedno novo iskustvo.

Mesto (Most na Soči) je realno veoma malo, i problem je pronaći parking. Stajem ispred jedne velike poslastičarnice/restorana na parking, i uskačem da pitam da li je problem da parkiram ispred jedno pola sata, dok se ne pripremimo za vožnju. Kad ugledah repertoar sladoleda, rekoh u sebi sve može da sačeka 10-15 minuta, red je da "overimo" ovako (na oko) lep sladoled. Realno osećam se kao da sam na dobitku vremena, jer je jednog momenta bilo izvesno da ćemo čekati tipa 3h minimim, a onda smo preko brda i dolina ponovo bili u nekom skoro pa pristojnom tajmingu (u odnosu na onih -3h naročito).

Jednostavno nisam mogao da odolim...

Završili sladoled, presvlačenje obavljeno, bicikli spremni za akciju, samo par slika Soče ovde gde je zapravo kao jezero, i možemo da krenemo. Tačno je 13:20h i konačno krećemo sa vožnjom.

Bici ekipa za danas na okupu

Vozimo levom stranom Soče, jer je put sa desne strane magistralni i na njemu je mnogo "jači" saobraćaj. Idemo dolinom Soče, i zapravo stvarno je to jedna predivna dolina, i sa leve i sa desne strane su planine, a tu gde mi vozimo pitomo.

Prava definicija DOLINE

Prolazimo Tolmin, pa nakon nekoliko kilometara nailazimo na most. Rekoh lepo mesto da slikam Soču. Međutim, most je širine jednog auta, ni milimetar više. Taman krenem na most da slikam, kad naiđe auto, nema druge moram da se sklonim sa mosta da bi auto mogao da prođe, i tako nekoliko puta. Jedva smo odradili par slika i jedan selfi, a da nas niko "ne pogazi" na ovom uzanom mostu.

Ni manjeg mosta ni većeg prometa, neverovatno

K'o što rekoh dolina

Prolazimo mesto Kobarid, i tu stajemo na Napoleonovom mostu da slikamo Soču, tačno je 15h. 

Napoleonov most je mesto puno istorije (iskreno ovo sam saznao tek sada kad pišem priču... eto, neke koristi i od priče...).

Napoleonov most - ima zapravo veze sa Napoleonom Bonaparte, a na ovom mestu je 5-6 puta most srušen i pravljan (slika uzeta sa Google mapa).

Soča je na momente široka i lenja, a na momente divlja i brza. Slikano sa Napoleonovog mosta.

Soča i mi - danas je Soča glavni junak (kao što je to most u "Na Drini ćuprija")

Nakon slikanja na Napoleonovom mostu, odlazimo do obližnjeg parkinga, gde su parkirani automobili i gde je plan da se Bilja i Nikola presvuku (za njih je vožnja biciklom za danas završena- nekih 21-22km od starta), te će peške da obiđu vodopad Kozjak. Ispoštovao sam ih i sačekao da se potpuno presvuku, stavio njihove bicikle na kola, i u 15:30h nastavljam uzvodno uz Soču.

Slap Kozjak, visina 15m (slika uzeta sa Google mapa)

Moj plan je da vozim, pa dokle dobacim... Svestan sam da Vršič verovatno više nije realan, ali stiskam i još uvek se nadam...

Ponovo prelazim Napoleonov most, i vozim malo uz Soču do ovog visećeg mosta, tu pravim par slika, pa se vraćam nazad, i izlazim na magistralni put (prvi put danas). Odmah kreće uspon, nije dug, ali se oseća na nogama.

Inače Soču zovu i "Emerald river" (smaragdna reka). U ovom periodu godine ona je malo svetlija i kao da je mutna, jer bujice od snegova koji se ubrzano tope "spiraju" krečnjački materijal sa planina, i oni tako što rastvoreni i što samo poneseni bujicama daju vodi tu pomalo pastelnu tirkiznu boju. Kako je kad se snegovi otope, i kada se ovaj efekat izgubi, ću morati da proverim nekom prilikom, npr. krajem leta ili početkom jeseni. Pretpostavljam da je tada reka daleko bistrija i sigurno nešto tamnija - da ne kažem zapravo smaragdna...

Uspon još uvek u toku, stajem da slikam reku sa visine

Ista scena, samo uključen zoom

Kako napredujem uzvodno, tako predeli postaju sve više planinski oko mene, mislim, planine su sve više, i sve surovije. Prosto na momente ne znam šta je lepše, reka ili planine okolo.

Jednog momenta u daljini videh neki tanak sivi oblačić, kad ono počinje kišica, koja u par trenutaka prerastae u pljusak (onako skoro iz vedra neba). U nekom normalnom životu, ovaj oblak uopšte ne bih razmatrao kao kišni, ali ovde u Alpima, i taj neki tanak bledunjavi oblak može eto da iznenadi. Stajem, oblačim šuškavac. Nastavljam dalje.

Vrlo ubrzo, kiša prestade, kako je i počela, potpuno neočekivano. 

Šuškavac spakovan, nastavljam dalje...

Onako izdaleka, planina deluje malo "sedo", pomislih da to ne pada možda kiša tamo?

Kao što napisah, stvarno beše kiša, ali je srećom brzo prošla

Počinju da se ukazuju pravi planinski pejzaži

Ono što je nekad bila dolina, sad sve više podseća na kanjon. Planine su se približile jedna drugoj, sve su više i više, prosto ne znam gde pre da gledam. 

Uživanje je na 100%

Bovec

Nakon jedno 45 minuta stižem u Bovec, prolazim obilaznicom bez zaustavljanja, i nakon nekih sat vremena od kada sam krenuo da vozim sam (neki ~47km vožnje) nailazim na raskrsnicu: levo je Mangart, desno je Vršič.

Naravno, skrećem prema Vršiču jer je tu izvor Soče, i nastavljam dalje. Tu se put malo sužava, ali je i dalje prilično dobar. 

Put stalno ide gore-dole, sa tendencijom penjanja, sada vozim na par metara od reke, koja je sve bistrija i sve lepša. Okolne planine i vrhovi samo upotpunjuju predivne prizore planinske reke.  

Otprilike svaka slika iz ovog serijala gornje Soče bez problema može da bude "wallpaper" u "Windows"-u

Soča je "prosekla" stene i napravila pravo jedno čudo prirode (pogled na desno)

 

Pogled na levo

Tirkizna reka, Alpi u pozadini prekriveni snegom - šta ćeš bolje

Selo Soča, da li je selo dobilo ime po reci ili je reka dobila ime po selu: pitanje je sad?

Sunce sija, planine, lepa mlada zelena trava, plavo nebo - jednostavno to je TO, zbog ovoga sam došao

Plava Soča, bele stene i kamenje, zelena šuma, sive planine i plavo nebo u pozadini - neprocenjivo

Približavam se izvoru Soče, ovde više podseća na potok nego na reku, sva brza i usplahirena

Ispred mene je masiv gde je prevoj Vršič - 1611mnv (a na toj istoj "gomili" se nalazi i Triglav, ali se on na ovoj slici ne vidi od desne planine)

Vozim, slikam, vozim, slikam - uživam

Vidi se po senkama da je sunce polako počelo da "seda"... 

OK, Vršič nije u dometu ovaj put... 

Ima još dana, odradiću ga u narednim danima...

Negde pre mesta Trenta obilazi me pratnja, koja nakon što me je obišla seda u restoran "Metoja" pre samog mesta Trenta. 

Stižem par minuta za njima, pogledam na sat 17:50h.

Sedam, poručujem klopu. 

Ne mogu da kažem da nisam gladan, naprotiv, doručkovao jutros, i pojeo onaj sladoled tamo oko 13h. Usput pojeo par barova i to je to. 

Vreme je da se jede, zapravo već bilo odavno vreme da se jede...

Rekoh ekipi, idem samo do prve serpentine, pa se vraćam, taman dok klopa bude gotova.

Nastavljam prema Trenta-i, dolazim do prve serpentine, naravno, malo je i prolazim, pa kad sam procenio da bi klopa mogla da bude gotova, okrećem se i svetlosnom brzinom nizbrdo stižem do restorana.

Tačno je 18:15h, završavam vožnju na 71.4km, klopa još uvek nije stigla, taman da se presvučem.

Ovo podelismo Mira, Nikola i ja

Naravno, poručujemo i slatko - ovo je lokalni specijalitet

Uvek sam bio slab na štrudlu od jabuka, nije moglo da prođe bez nje...

Siti...

Sada tek videh koliko sam ogladneo...

Presvučen, sit, bicikl spakovan na auto.

Krećemo da vidimo izvor Soče. Ima još nekih sat vremena do zalaska sunca, i primećuje se da je dnevno svetlo skoro "pri kraju".

Penjemo se kolima prema izvoru, i dolazimo do meste gde se dalje mora peške. 

Oblačim planinarske cipele i krećemo prema izvoru.

Bilja i Soča

Staza je u početku široka i relativno blaga, ali onda naglo "zateže" i postaje zahtevna za penjanje.

Netaknuta priroda, zapravo potpuno dominira huk Soče

Sama završnica je izuzetno strma i pre upuštanja u samu završnicu, ima tabla sa upozorenjem da je do izvora Soče veoma zahtevna staza.

Tu nailazi deo koji je gotovo vertikalan, može se videti na sledećem snimku:

Verlo zahtevna staza do izvora Soče

Pomislih, ma može biti strmo koliko hoće, idem da vidim famozni izvor, to je bio cilj današnjeg dana. I stvarno je strmo, srećom postavljene su sajle gde je to potrebno, tako da stižemo do izvora.

Milica stiže prva, ja za njom.

Još jedno 100m do samog izvora, ovde je Soča na momente skoro vertikalna

Jedan pristojan vodopad na nepunih 50m od samog izvora Soče, na momenat me je huk i silina vode podsetilo na vodopad Savica 

Došli do tačke gde "nema nazad" tj mora se sići do izvora po litici,a realno nema napred

Kad se dođe do samog izvora ima jedan prilično zahtevan komad staze ukoliko se želi sići do samog izvora. Milica u akciji, bez većih problema silazi do izvora.

Mica na izvoru Soče

Mica se spušta do samog izvora:

Panorama Soče kod izvora - nažalost ne dočarava ni blizu pad, kao ni silinu same reke

A onda eto i mene do samog izvora:

Mora polako i mora jako oprezno

"Rad nogu" je jako bitan, jer ima svega par mesta gde se može sigurno stati

Slikanje

Ovde nastaje Soča

Naravno, nisam propustio priliku da je pipnem i naravno da sam je popio - ima svega nekoliko stepeni Celzijusa, veoma je hladna

Evo i kako to izgleda uživo:

Napravih nekoliko slika i jedan filmić, kad videh da se i Nikola pojavio pred samim izvorom. Penjem se polako uz pomoć sajli, jako pazim da ne padnem, jer je sve mokro i klizavo.

Popeo se, bez problema.

Onda Nikola kreće "u pohod na izvor Soče".

Nikola u akciji

Još samo korak i stigao je na cilj

Mission accomplished

Pogled na okolne planine sa mesta gde se spušta do samog izvora

Još poneka slika na povratku do kola

Cela akcija pod kodnim nazivom "Izvor" je trajala jedno 45minuta. Sedamo u kola i krećemo prema smeštaju.

Sada nam je mnogo bliže i mnogo brže da se prevalimo preko Vršiča, do Kranjske Gore, pa dalje autoputem prema Bledu.

Slikam iz kola prizore

Stižemo na Vršič, sunce samo što nije zašlo, još par slika suncem okupanih vrhova Julijskih Alpa

Ovde sunce polako posustaje, pa sedamo u kola i vozimo prema smeštaju (Bohinjska Bela)

Bio bih nepravedan kad ne bih stavio i par slika koje je pratnja slikala dok sam biciklao uz Soču... 

Nije njima bilo loše, dok sam se "patio" uzbrdo uz Soču :)

- Nedelja 28.04.2019 -

Prema prognozi, obilna kiša prognozirana za ceo dan, bez pauze, zapravo bez ikakve nade da neće padati.

Prognoza ispravna.

Smračilo se, i lije kiša. Otprilike, nije nam ni do čega.

Šta raditi, po ovakvom vremenu. 

Rekoh idemo do Kranja, tamo nisam nikad bio, da vidimo kako izgleda to legendarno "brdo iznad Kranja".

Stižemo do Kranja, brdo deluje impresivno odole, penjemo se gore kolima, parkiramo. Kiša toliko lije, da smo samo iskočili da vidimo kakav je pogled, ali zbog niskih oblaka nije se videlo bog zna šta...

Spuštamo se u Kranj, tamo je kiša nekako padala malo slabije, prošetasmo centrom, došli smo iznad ušća reke Kokre u Savu Dolinku. Ušli svi u jedan mali caffe/bar da se malo ugrejemo, čaj, sok, kafa...

Rekoh, mi ćemo malo do Ljubljane, devojke nisu bile raspoložene za dalje "smrzavanje", pa odlučuju da se vrate u naš fini "topli" smeštaj. 

Mira, Nikola i ja nastavljamo ka Ljubljani.  

Šetamo, kišica onako dosadno pada kao da je jesen, sve je tmurno i sivo. Šetamo, obilazimo Tromostovje (znamenitost), pa se popeli do Ljubljanskog grada (tvrđava na brdu iznad centra Ljubljane). Obišli još par stvari, pa polako krenuli prema kolima, i onda u smeštaj.

Stižemo, kad ono začudo toplo. Naravno, bila je potrebna još jedna intervencija, ali osetno je toplije nego prethodnih dana. 

Prognoza vremena za sutra je mnogo bolja, ima nade...

- Ponedeljak 29.04.2019 -

Ustajemo, doručak.

Pakujemo se, izlazimo iz ovog smeštaja, i idemo na jednu noć u Bovec (ne bih želeo da pomislite da mi je namera bila da napravim 100 serpentina, a zapravo to je bio pakleni plan... Bovec - Kranjska Gora (preko Vršiča) i nazad - 100 serpentina i pristojna elevacija).

Spakovali se i krenuli.

Kod mesta Mojstrana silazimo sa glavnog puta, red je da vidimo slap (vodopad) Peričnik.

Slap Peričnik

Visina 52m + 16m, nije za potcenjivanje

Pogled prema Triglavskom masivu, zapravo ovo ispred nas bi trebalo da je Triglav prekriven snegom

Vrh koji gledamo je potpuno beo od svežeg snega, što je i normalno, ona dosadna i obilna kiša koja je juče padala u celom regionu, je na visinama bila sneg...

Naravno, vodopad pravi potok (potpuno je čist i može se piti) koji se uliva u Triglavsku Bistricu (koja se dalje uliva u Savu D.)

Što bi rekli: Prebaci u prvu brzinu

Navigacija nas vodi preko Italije do Boveca. Nisam siguran da je bliže, ali je definitivno lakše za vožnju. OK, prihvatamo predlog navigacije i preko mesta Travisio i jezera Predil (Lago del Predil) u Italiji penjemo se na Passo Predil i spuštamo se u Bovec.

Lago del Predil

Tu kod Boveca su izvodili neke radove na putu

Nalazimo smeštaj (skoro iz prve) mnogo lakše nego u Bohinjskoj Beloj.

Smestili se.

Pogled na sat: prošlo 14h.

Ručao, presvukao se i negde oko 15:30h krećem u osvajanje Vršiča (Bovec - Kranjska Gora - Bovec ima nekih 90km - ambiciozno, ali poslednji deo od Trente do Boveca nije problem ako i budem vozio po mraku).

Ostatak ekipe se organizovao i otišao da obiđe vodopad Virje u blizini.

Leva dolina ide na Mangart, desna dolina ide na Vršič

Kad sam se približio raskrsnici za skretanje prema Vršiču, tužna vest Vršič je ZATVOREN (zaprt)

Naravno, ona silna kiša koja je juče padala u podnožju, je na Vršiču padalo kao sneg i napadalo je preko 0.5m, koji još uvek nisu uspeli da očiste. Iskreno, možda i bolje, krenuo sam realno kasno za ovu rutu, bilo je prohladno, osećalo se da je sneg svugde oko tebe, pa odlučujem da idem na Mangart, tu sam pre nekih 2h prošao kolima i sve je bilo OK. 

Ovde tirkiznih planinskih potoka očigledno ne fali... Rečica Koritnica

Ovde ima pored puta nekoliko utvrđenja (Fort Kluže, Fort Hermann i Fort Predel sa Slovenačke strane, te Bateria di Sella Predil i Forte del Lago Predilsa Italijanske strane), iz nekih davnijih vremena. Sad je nešto od toga pretvoreno u muzeje ostalo je prepušteno zubu vremena (a izgleda da je u ovim predelima vreme baš "zubato"...)... Ovde su tokom prvog svetskog rata vođene iscrpljujuće borbe između Italijana i Austrijanaca, ima ovde baš dosta istorije (slično kao i u Dolomitima, koje su Italijani do kraja uspeli da "otmu" Austriji - što im ovi verovatno još uvek nisu oprostili...). E sad, ovaj deo je na kraju pripao ni  krivoj ni dužnoj Sloveniji... (tu sad malo Italijani imaju problema, ali sve to nekako polako pada u zaborav).

Prizori na sve strane fenomenalni, šteta što ne sija sunce

Kako je počeo uspon kod prvog sela dole, nagib ne pada ispod 10%. Da ne kažem da je uspon ozbiljan, ali je svakako za respekt.

Kaskada od 4 vodopada

Kad se prođe sepentina dolazi se do jednog nadvožnjaka gde se vidi kaskada vodopada, a odmah nakon nadvožnjaka je raskrsnica gde glavni put ide prema prevoju (nešto malo preko kilometra) a desno se skreće na jedan mali put koji vodi na vrh Mangarta (još jedna stvar koja je u planu da se odradi, samo mora u leto ili ranu jesen, da se snegovi otope).

Još malo i na vrhu sam

Prevoj Predel (ovako ga zovu Slovenci)

Stižem na prevoj, konstatujem da nisam poneo pasoš (jer realno mi ni nije trebao na Vršiču), ovde je očigledno nekad bio granični prelaz, zapravo deluje da je i dalje tu. Virim nigde nikog, OK, i kad smo dolazili samo smo prošli, niko nas nije "pitao za zdravlje".... 

Odlučujem da se malo spustim do jezera Predil u Italiji.

Sad kad idem biciklom mogu bolje da slikam jezero

Za razliku od pre par sati kad smo dolazili, počeo je da duva neki hladan vetar.

Nisam se dugo zadržavao, rekoh sebi, idem nazad, da se ne pojave tamo neki carinici, da ne bude "veselo"...

Stižem na Passo Predil (kako ga zovu Italijani) bez većeg napora, Slovenačka strana je dosta strmija.

Ulazim u Sloveniju, OK niko me nije uhapsio jer nemam pasoš :)

Sad vidim zašto je uspon bio težak, 12%

Temperatura 3 stepena, prohladno je jer duva neki ledeni vetrić

Prolazi se kroz selo Strmec - mislim da je naziv dobio po strmom putu - zasigurno

Spustio se u dolinu, još 5-6 km i stigoh u smeštaj

Oko 18:30 stižem u smeštaj, koji je za razliku od prethodnog - perfektan! 

Sve je urađeno sa ukusom, da ti ništa ne zafali, i to još i fino toplo itd...

Taman kako nam treba, da se malo oporavimo od prethodnog smeštaja.

Nekih 45 minuta kasnije već smo u restoranu "Gostilna pod Lipico" (gostiona pod Lipom - za one koji slabo pričaju Slovenački (zamalo rekoh Madžarski))

U restoranu kad smo stigli nije bila gužva - taman

Losos je bio  S A V R Š E N! Preporuka

I pizza je bila odlična (Nikola je kao neRiboJed uzeo picu) - probao sam parčence, a Mira i ja "omlatili" po lososa 

A onda Apfelstrudel - nema potrebe da pričam kako je bila fina (sve se vidi sa slike)

Ovo je bio naš poslednji ceo dan u Sloveniji, sutra, pakovanje pa polako kući.

- Utorak 30.04.2019 -

Ja ne bih bio ja, kad ne bih nešto smislio i za poslednji dan...

Plan je sledeći: 

• uranim, 
• izvezem nešto do 9h (prema prognozi kiša se očekuje između 9 i 10h), 
• spakujemo se, 
• obiđemo slap Virje (to može ako baš nemamo sreće i po kiši), 
• onda teška srca polako za NS.

Ustajem po planu, u 7:13h sam već na biciklu. Ideja je da vozim do Trenta-e (to je nekih 20-tak kilometara u jednom smeru) i da se vratim nazad pre kiše.

Temperatura ponovo oko 3 stepena Celzijusa - prohladno

Još nekih 4km do Trenta

Ulazim u Trenta-u

Ovog puta je prognoza omanula. Prve kapi kiše osećam 4-5km pre Trenta-e, ali nije ništa dramatično, tu i tamo "rosi" po koja kap, a ja uporan u svojoj nameri da "izguram" planirano.

Stižem u Trenta-u, okrećem se i krećem nazad, sad idem nizbrdo, pa napredujem solidno, ali navraga i kiša pojačava i pojačava.

Mislim da nema potrebe da posebno naglašavam da stižem potpuno mokar u smeštaj, ali nije bitno, cilj sam postigao.

Ono što nije pokvasila kiša na meni, odradili su točkovi

Stigao, presvukao se, ko nov!

Spakovali se, i krećemo polako da obiđemo vodopad Virje. Kolima se dođe do "blizu", a onda se dalje peške spustiš malo preko jednog kilometra do samog vodopada. Slike vodopada govore same za sebe.

Znao sam da je lep, ali kad ovo vidiš uživo - neverovatno je lepo

U gornjem levom ćošku se vidi parče kišobrana... Kiša naravno nije prestala ni jednog momenta

Jedna panorama - koja uvek nekako ispadne tamnija nego što treba

Evo i kratak video vodopada:

Na slici se vidi da može da bude potpuno divlji i sa mnoooogo vode, za razliku od danas

Završili i to... 

Sad je stvarno vreme da se krene kući...

Stigli kući... (bez problema)...

Šta reći posle svega?!? 

Slovenija je jednostavno - predivna. 

Ljudi ovde znaju šta je netaknuta priroda i to jako cene i poštuju i nadasve čuvaju. 

Prirodnih lepota ima puno, mi u ovoj turi nismo videli ni pola od onoga što se u ovom kraju (Triglavski nacionalni park, ili jednostavno Triglavska regija) može videti.

To samo znači da ćemo morati doći opet, i siguran sam da još jedan dolazak neće biti dovoljan.

Do neke sledeće Slovenije (ima dole link na nastavak priče) ili neke lepe vožnje/avanture, ostajemo na vezi...

D.

PS. Nastavak ove priče: >>> Julijski Alpi u junu <<<