33. DOLOMITI 2023 - III deo

- Treći deo -

Krajem juna i početkom jula 2023 godine smo (potpuno neplanirano) proveli 9 dana u Alpima, bili na 3 mesta i za svako nas vežu predivne uspomene. Originalni plan je bio da provedemo 5 dana u Dolomitima, a onda je život umešao svoje prste pa smo umesto 5 proveli 9 dana.  Priču sam podelio na 3 dela, i svaki deo je vezan za mesto gde smo bili: Julijski Alpi, jugoistočni Dolomiti i Dolomiti maratona regija (od koje je sve i počelo). 

Ko nije pročitao prethodna dva dela to može da uradi na sledećem linkovima: 

>>> PRVI DEO: Lago di Fusine & Mangart <<< i 

>>> DRUGI DEO: Tre Cime - Recovery ride?!? <<<, 

a sada se treća priča nastavlja tamo gde je prethodna stala.

Dolomiti, jedni i jedini...

Malo da se podsetimo prethodna dva dela:

Prvi deo: Julijski Alpi

Prvi dan (subota): vreme je bilo skoro pa sasvim bez veze, pa smo se provozali malo po "kvartu", tek toliko da pokažem Saletu šta se pokazati da u ovoj regiji. U tu subotu smo imali ideju da vozimo Mangart, ali smo zbog lošeg vremena odustali - odlična odluka.

Lago di Fusine, Mangart u pozadini

Najlepši pogled na svetu

Magija prirode na delu

Drugi dan (nedelja) je osvanuo predivan, vreme savršeno, ne može biti bolje. Obišli smo peške Lago di Fuzine Inferiore (još jednom) ovaj put po savršenom vremenu, nakon čega smo Sale i ja popeli Mangart iz cuga (ima tabla 22% na početku uspona koji je dugačak 11km), tu smo morali da savladamo i neke silne snegove da bi stigli do vrha i do vidikovca.

Rampa - nema dalje, ili možda i ima?!?

Naravno da ima dalje - upornost se uvek isplati

Lago di Fusine - pogled sa Mangarta

Triglavski masiv gledan sa Mangarta

Sve u svemu, nije moglo bolje, priroda 100%, pogledi, vidikovci, jezera...

Drugi deo: Lago di Misurina i Tre Cime

Treći dan (ponedeljak) se "selimo" u drugu regiju u Alpima, spavamo u selu Lozzo di Cadore, a na "nišanu" nam je Lago di Misurina i Tre Cime.

Tre Cime

Jedna od mnogih...

Tre Cime slikan sa Tre Cime - samo što nismo stigli do kraja

Pogled sa Tre Cime

Četvrti dan (utorak) smo se provozali kolima, obišli mesto Auronzo, stigli do Lago di Misurina, tu naleteli ns filmski set i Danny DeVito-a, sačekali da prođe kiša, i do kraja smo čak uspeli i da odradimo "recovery ride", mislim zapravo "recovery ride".

Nastavljamo dalje... Sutra ujutro se pakujemo i selimo u Maratona regiju gde treba da nam se pridruži i ostatak ekipe.

Sreda, 28.06.2023. - Okupljanje "Družine prstena"

Lozzo di Cadore - jutro.

Ustali.

Doručkovali.

Sad ide teži deo... Pakovanje...

Sam smeštaj (mala soba sa velikim kupatilom) je bio realno mali, kako su oni tu nagurali 4 kreveta, samo oni znaju... Obzirom da smo imali interesantno (skoro bih mogao da kažem negativno) iskustvo sa tavanom, drugu noć su sva tri bicikla bila u sobi (ili kupatilu). Čovek nam je rekao da ih ostavimo na terasi do koje sa ulice vodi stepenište bez ikakvih vrata ili prepreka (što je samo za nijansu bolje nego da smo ih ostavili ispred kuće naslonjene na zid. Međutim, tamo izgleda niko ne krade bicikle. Posle svega imam utisak da su stajali gore na terasi kako je čovek rekao, da bi bili potpuno sigurni. Ali nažalost mi dolazimo sa prostora gde je to jednostavno drugačije i gde ako bicikl ostaviš samo malo nezaštićenog, on jednostavno nestane.

No svejedno, nismo hteli da ispitujemo da li smo u pravu ili ne, pa su sva tri bicikla drugu noć završila u sobi.

Pakovanje malo traje, jer smo u ono malo sobe razbacali stvari na sve strane (kofere, ruksake, laptope itd.).

Bilo kako bilo, spakovali se i krećemo polako koji minut pre 10h.

Idemo u hotel "La Montanina" i po Booking-u možemo od 14h da uđemo u sobu. Nama je La Montanina hotel udaljen od Lozzo di Cadore nekih 1.5h vožnje. Mi smo krenuli u 10h, znači stići ćemo pre 12h, što je baš prerano da utrčimo u sobu, pa se nešto razmišljam da se kolima popnemo Passo Fedaia. Passo Fedaia je tu blizu našeg hotela, zapravo od hotela kreće uspon na Fedaia-u. Na Fedaia-i ima jezero, vidi se glečer na Marmoladi, restorančić i slično, lepo je i za neku šetnjicu, pa sam imao ideju da tamo "utučemo" višak vremena.

Mene je navigacija vodila glavnim putevima (Lozzo di Cadire -> Cortina d'Ampezzo -> Falzarego (ili Giau) -> Caprile (gde je naš hotel La Montanina)), međutim nisam hteo da idem putevima kojima sam već prošao više puta, ovo je bila prilika da probam neke nove puteve kojima do sada nisam prošao (ionako ne znamo šta ćemo od sebe)...

Protiv svake volje Google Maps-a (koji koristim kao navigaciju u kolima), skrećem sa glavnog puta na putić koji deluje kao "kozija staza", još su neki radovi na to malo uzanog puta u toku, pa je baš uzano. 

Pita mene Mira: "Jesi li ti siguran da idemo pravim putem?!????"

Odgovaram: "Hmmmmm, to je teško reći, ali trebalo bi da je to onaj koji sam smislio da vidim kakav je. Da li je pravi, videćemo..."

Vrlo brzo nailazimo na prvo selo "Masarié", pogled je predivan, pa sam parkirao da malo prošetamo.

Tu sad ima i neki muzej, ali nemamo vremena da se zadržavamo ako hoćemo da se popnemo na Fedaia-u. Tako da se minimalno zadržavamo u selu i krećemo dalje.

Pogled na Sasolungo di Cibiana

Sasolungo di Cibiana

Put nakon sela nastavlja dosta krivudavo, nagib solidan, serpentine, penjemo se na Monte Rite, i na samom prevoju ima restorančić i iznad veliki parking za kampere.

Malo bajkovitih pogleda

Parking za kampere, sa predivnim pogledom na Sasolungo di Cibiana

Napravili pauzu 5 minuta, da malo prošetamo i slikamo. Definitivno je vredelo ići ovuda, predivno je. Šteta što sunce ne sija, utisak bi sigurno bio još bolji. 

Nastavljamo dalje, idemo polako jer je put uzan, otprilike jedna do jedna i po traka, dva auta se mimoiđu, ali vrlo pažljivo. Spuštamo se i nailazimo na mesto Forno di Zoldo (mesto kroz koje smo već prošli više puta, zapravo svaki put kad dolazimo u Dolomite obično prođemo kroz ovo mesto i tu nekako obično i jedemo sladoled).

Kako smo došli do centra sela, vidim Gelateria. 

Rekoh: "Auuuu, mogli bi sladoled..."

Mira poče nešto da se buni, ne kapiram jer ona realno najviše voli sladoled od nas prisutnih. 

Tu smo malo posedeli, što bi mlađi rekli "iskulirali", bacim pogled na sat i kapiram da ćemo stići do hotela oko 13h (vamo-tamo po selu, pa na prevoju, pa sad jedno pola sata sladoled, isklizilo sat vremena). Hteli ne hteli moramo da prođemo pored hotela da bi išli na Passo Fedaia. Pa sam nešto počeo da razmišljam... Uglavnom (praksa je to pokazala do sada) je soba spremna sat-dva ranije od onog napisanog na Booking-u. Na Booking-u je pisalo da je soba spremna od 14h, to znači da su sve sobe sigurno spremne od 14h, a često su sobe spremne i sat-dva ranije, ponekad nema nikog pre tebe u sobi (imaju dan pauze između tebe i prethodnih), pa je soba spremna "za odmah", ili prethodni gosti odu rano, pa imaju vremena da srede sobu i slično.  

Kažem ekipi: "Obzirom da prolazimo na 10m od hotela, hajde da stanemo da vidimo da li je soba možda spremna, da možemo da utrčimo u hotel..."

Posle Forno di Zoldo prema prevoju Passo Staulanza

Stajem ispred hotela, ima ukupno jedno parking mesto, taman za nas. Stigli smo nešto pre 13h. Uskačem unutra, predstavim se na recepciji i pitam: "Da li je soba slučajno spremna, obzirom da smo stigli malo ranije?"

Odgovoriše: "Da naravno."

Rekoh: "Super!"

Fedaia je otpala u momentu.

Uskočili u sobu, uneli stvari, Sale i ja smo se presvukli za vožnju. Plan je bio da se Sale i ja nešto malo provozamo, dok ne stignu Marko i Vlada iz Beograda, a da onda nešto malo provozamo i sa njima.

Krećemo da biciklamo negde oko 13:30h. 

Razmišljam intenzivno šta bi vozili... U ovim krajevima napraviš 30-40km, to traje 3-4h i naravno popeo si 2000 visinaca onako "bez predumišljaja". Jednostavno nema ravno, ili se penješ ili se spuštaš ili stojiš u mestu.  

Kuckamo se sa ekipom da čujemo kako napreduju kaže Vlada oni će oko 17h da stignu (po Booking-u u smeštaj se može ući od 17h i oni gađaju da otprilike tako stignu). OK sad imam sve parametre i odlučujem se da popnemo Passo Falzarego (taman nam se uklapa da ne žurimo, i da na vreme stignemo da se sretnemo sa ekipom). Imamo realno 5 mogućih penjanja:

1. Passo Falzarego
2. Passo Giau
3. Passo Fedaia
4. Passo Campolongo
5. Passo Pordoi

Pordoi je daleko. 

Campolongo nam je najbolja opcija, međutim, zamislio sam kad dođu Mare i Vlada da svi zajedno popnemo Campolongo, pa nema smisla da ga "cepnemo" 2x u jednoj vožnji.

Fedaia ima 2km sa 15% nagiba, nema potrebe da se nešto sad ubijamo dan pred Maratonu (predviđeno je da vozimo "veliku" Maratonu 138km sa 4230 visinaca).

Giau je 10km, ~10%, ni to nam ne treba dan pred Maratonu.

Tako da ostaje Falzarego, kao sveopšti pobednik ovog "natjecanja", jer sa jedne strane hoću da nešto izvezemo, a sa druge strane neću da se "sahranimo" i da sutra ne možemo da stojimo na nogama.

Uspon na Passo Falzarego je dug 11km sa visinskom razlikom od nešto preko 700m. Međutim, naš hotel je u "rupi" - mesto Caprile, pa do početka uspona na Falzarego mi imamo nekih skoro 500 visinaca. OK, biće veselo, a posle još penjemo i Campolongo, deluje kao malo prejak "warm up" za sutrašnju Maratonu, ali šta ćeš zbog ovog smo došli...

Svesni šta radimo i šta nas čeka sutra, vozimo polako kako volim to da nazovem "defanzivno", da se ne preforsiramo, trebaće nam sutra noge. 

Satnica za nedelju, kad se zbog trke "Maratona dles Dolomites" zatvaraju deonice puteva ovakve table sa obaveštenjem ima na svim prilazima stazi Maratona trke

Pogled na Caprile

Monte Civetta - 3220mnv

Vreme je i dalje sivo i tmurno - ali suvo

Uspon na Passo Falzarego

Selo Pian di Falzarego, još jedan splet serpentina i stigli smo na vrh

Prava poslastica za bicikliste, serpentina u tunelu (a tunel "divljak")

Tunel i serpentina u jednom

Pogled odakle smo došli - teme serpentine je na početku tunela

Pogled gde idemo prema prevoju

Skoro na samom prevoju - vidi se Cinque Torri i stena Ra Gusela iznad Passo Giau 

Polako, bez forsiranja, popesmo se mi gore. Gore je naravno sveže.

Uskočili u radnju sa suvenirima (gde sam kao i svaki put kupio Miri privezke (perlice) za narukvicu, OK to sam sad obavio da ne moram da razmišljam - naravno uračunao sam i sutrašnje penjanje na Falzarego).

Kao što sam objasnio u prethodnim pričama vezanim za Dolimite, ove suvenirnice su konglomerati (tu na istom mestu su suvenirnica, kafić, restoran, mesto za odmor, toalet i slično). Kafić je pravi, tu se može popiti pravo pivo, točeno, vino, sve vrste kafa (kapućino, makijato i šta ti ja znam svih ostalih 296 vrsta kafa koje Italijani prave), restoran je tu restoran pod znacima navoda. Klopa je predviđena za klijentelu koja ovde svraća - planinari, biciklisti, razni šetači, oni koji kolima ili motorima obilaze bajkovite predele i slični, oni stanu sednu popiju pivce/kafu, "zunu" sendvič i nastave dalje. Ima nekoliko vrsta sendviča, i nekoliko vrsta kolača. Rekao bi čovek - nije neki izbor, ali realno to je TAMAN! Za zimu ne znam kakva je situacija, nisam nikad bio ovde zimi, ali znam da su svi prevoji zimi prohodni jer ih čiste redovno, ali leti kad svi gore navedeni prolaze ovuda, ova ponuda hrane je poprilično optimizovana za klijentelu koja se mota ovuda. U principu manje-više na svim prevojima postoji nešto ovog tipa. 

Slano gore - sendviči više vrsta, slatko dole - pita sa jabukama, Sacher torta i slično

Kako smo zašli u deo gde je piće i klopa, setih se da nisam ništa jeo od doručka koji je bio negde jutros oko 8h, a sad je jedno 16h. A onda još razmišljam Mare i Vlada će doći oko 17h, dok se smeste i presvuku biće 18h, i onda ćemo mi da vozimo na Campolongo. Na Campolongo-u gore ima hotel u čijem je sastavu pravi restoran "a la carte", gde sedneš pa poručiš klopu, pa ti oni prave...  Nema tamo ništa instant kao ovde, da pojedeš "s nogu", po principu uzmeš sendvič, usisaš ga za 2 minuta i ideš dalje. Klopa na Campolongo-u definitivno nije opcija (biće kasno), a i to treba čekati da nam naprave. Pravi momenat je da se "zvekne" sendvič.

Pita na oko ne oduševljava, mada to ne mora ništa da znači

Pitam Saleta: "Jesi li gladan?"

Kaže Sale: "Nisam."

"Hoćeš jesti nešto?"

Kaže: "Neću..."

Rekoh: "Dobro, uzeću onda samo sebi..."

Uzeh sendvič i kolu, Sale je uzeo samo kafu.

Sendvič sa kodnim nazivom - "Tri zalogaja sendvič" 

Samo jedan sitan detalj iz prodavnice suvenira - "Cuckoo clock" ili kako ih mi zovemo sat kukavica, ovde ih ima raznih veličina, boja i oblika, naravno i cena. Uopšte nisu jeftini, ali su svi ručni rad pa zato i cena ne čudi

Ovaj primerak sata košta 1850EUR, ovi srednji su 150-200-300EUR, a ovi mali nisu skupi 20-30EUR, ali ni nemaju kukavicu samo podsećaju svojim oblikom na prave kukavica satove (doduše imaju teg a i to je nešto)

Dok smo jeli i pili, kucnem ih da čujem kad stižu, kažu stižu oko 17h, sve po planu. Kažem im vidimo se oko 17h.

Obavili sve što je trebalo gore, pa polako krećemo dole da se sretnemo sa ostatkom ekipe.

Kreće spust i malo je reći da je sjajan. Kaže Sale kad dođeš gore obučeš na sebe sve što si poneo. Gore je nekih 13-14°C, naravno, mi smo stigli gore potpuno mokri, onda smo stali (bili smo gore jedno pola sata), ohladili smo se skroz, i sad tako mokri i "ohlađeni" treba da se spustimo dole. Naravno da smo obukli sve što smo imali kod sebe. Ali nema veze, spust je super, serpentine, pogledi, uživancija, "crtamo" putanjom po planini.

Kod jedne serpentine su čak uspeli da "uglave" i fudbalski teren (još uvek je u izgradnji, nije ga bilo pre godinu dana)

Stižemo u Pieve

Pogled na Monte Civetta iz mesta Pieve

Sve i svemu, 16:59 stižemo ispred smeštaja.

Čekamo ih, a njih nema, stiže poruka da ih je navigacija vodila putem koji je zatvoren, pa sad moraju da se vrate i da idu okolo, pa će kasniti bar jedno pola sata. Kaže Vlada sad već kad ste tu, da uzmemo ključeve i da "uskočimo" u smeštaj da skratimo proceduru koliko je moguće. 

Realno ideja je odlična.

Stojimo na velikom parkingu ispred picerije Klematys (u selu ima jedna velika serpentina unutar koje je veliki parking i tu je i picerija - vidi se deo parkinga na prethodnoj slici).

Nazovem lika iz smeštaja - Danijele (interno prozvan - "Đepeto"), javi mi se čovek, kažem mu da sam kod picerije na velikom parkingu. Čisto da dočaram - čovek nabada po koju reč engleskog, ostalo bez problema popunjava sa italijaskim rečima, tako da je prava komedija kako priča. Razumem ga jedno 20-30%, što je za ovu neku laku konverzaciju plus/minus možda i dovoljno. 

Kaže on meni: "Jel' vidiš žuti autobus?"

Gledam po parkingu, jedino vozilo koje je žute boje je neki kombi, pomislih " 'ajde valjda je to "autobus" kako on kaže". I sad dok "pričamo" polako prilazim tom "autobusu", on mi priča, kako se približavam počinjem polako da ga čujem i vazdušnim putem (sa faznim kašnjenjem ga čujem i na telefonu). Ugledam ga gore iznad parkinga, kako mi maše. Mahnem i ja njemu, i link je uspostavljen. 

Super, sedamo na bicikle i dolazimo bliže do njega.

I sad kreće L_U_D_I_L_O ! ! ! ! 

Daklem, lik možda i nije tako loš kad sve saberem i oduzmem, ALI samo zato što ima i daleko gorih od njega. 

Ulazimo u smeštaj i tu sad kreće "ispiranje mozga".

Pola sata je on meni ispirao mozak kao su oni ranije imali problema, i to DVA puta (neko im je verovatno nešto uništio ili polomio). Ne znam šta nisam ga razumeo, niti ne interesuje, niti ulazim u njihove prethodne probleme, ne smeš ništa da uneseš osim kofera sa stvarima za odevanje.

Kaciga - NAOPAKO!

Bicikl - KATASTROFA!

Kao da hoćeš autobus ili šleper da mu parkiraš u predsoblje. 

Uđemo unutra, a on uze da nam pokazuje jedan krevet, drugi, treći (kao da smo maloumni). 

Kuća je stara 110 godina. 

OK, vidim da je stara... Zidovi su kao da si u bunkeru debeli jedan metar prema spolja. 

Da sad ne objašnjavam u sitne detalje šta nam je sve objasnio u pola sata - šta smeš, šta ne smeš, šta možeš, šta ne možeš, šta radiš, kako radiš, da li radiš, ZAŠTO radiš, NE SMEŠ da radiš, ne smeš ovo, ne smeš ono... Realno više stvari ne smeš nego što smeš...

U normalnim uslovima, gde god sam do sada odsedao, a 'fala Bogu stalno negde putujem, što službeno, što privatno, svi domaćini se realno trude da udovolje gostu, da tebi bude maksimalno udobno, da se osećaš kao kod kuće ili čak i lepše da bi došao ponovo.

Ali ne, ovde je tačno SUPROTNO, sve je napravljeno tako da se oni osećaju udobno, tebe ko j*** (da ne kažem), zapravo imam utisak da bi najbolje bilo da ti platiš i da ne dođeš, što bi bilo idealno - ništa se ne bi uništilo, a oni bi dobili svoje pare da mogu da žive (ako im egzistencija zavisi od toga). 

Da ne davim... Znači STRAŠNO!

To je bio prvi talas ispiranja mozga, i to je obavio ON.

A onda se priključila njegova žena. 

Zbog njegove žene bih rekao da je on možda skoro i normalan, ali je ona definitivno za mentalnu ustanovu.

Ona ne zna engleski ni reč, i sad ona kreće da nam na tečnom italijanskom objašnjava sve ito što nam je i on pričao samo za klasu gore i još restriktivnije.

On nam je sve ispričao, pa kad mi ona kaže na italijanskom već kapiram i po gestikulaciji, a znam i određen fond italijanskih reči (jer već godinama idemo u Italiju), a još on preko svega uskače i prevodi na "Engleski" (njegovu verziju engleskog).

Komična situacija, skoro sam se zapitao da nije Skrivena kamera, ali nažalost nije...

Osećao sam se kao dete od 2 godine, kome roditelj uz preteći prstom viče NO - NO ringla je vruća ili NO - NO nemoj to da diraš ili NE - NE nož je opasan - pazi da se ne posečeš... 

Tako je ovde procedura za procedurom... POLA SATA.

Na sve strane natpisi šta je zabranjeno, šta se ne sme, neverovano.

Preživesmo mi nekako taj UDAR šta sve sme i šta sve ne sme. 

Realno, da okrenemo kako je to zapravo: 

• Smeštaj je ništa specijalno, da ne kažem buđav. 
• Kuća jeste stara. 
• Unutra je vlaga neviđena (ovo su mi njih trojica preneli, nisam tamo prespavao). 
• Ima mesta možeš 7 bicikala da staviš i da svi prolaze da ga niko ni ne očeše.
• . . . 

Kao kad bi neko hteo da ti iznajmi smeštaj u nekom muzeju gde je sve što pipneš arheološko blago neprocenjive vrednosti. 

Al' ovo nit' je muzej, nit' je blago, niti je tu išta neprocenjivo, osim našeg vremena kojeg su nam zauvek oduzeli.

Naravno, uzeli su i depozit od 150EUR unapred, jednom rečju - K A T A S T R O F A!!!

Kao da imaju bog zna kakav Resort, sav skupocen - a ono vlažna i memljiva rupčaga stara 110 godina.

Da ne davim...

Sa Đepetom sam se kuckao jedno 3-4 dana pre dolaska oko unošenja bicikala u smeštaj. On mi je poslao poruku na jedno 3 ekrana (na mobilnom) šta sve ne sme da se radi i unosi u smeštaj, naravno sve na italijanskom. Pokušao sam s njime da nešto smislim gde ćemo i šta ćemo s biciklima... Stvarno ne moramo da unesemo bicikl u tako "osetljiv" smeštaj, ili sobu, ali daj "Đepeto" neku garažu ili ostavu, bilo šta samo da bicikli nisu na očima, da ih sklonimo sa pogleda. Ne moraš vrata ni zaključati, samo ih zatvori da se ne vidi, niko neće otvarati vrata tek tako (osim nas kad je tavan u pitanju - mada su vrata inicijalno bila otvorena do pola, pa smo mogli da virimo bez da dirnemo vrata, ali to sam već na ovaj ili onaj način ispričao u prethodnom delu...).   

Taman smo mi tu sad negde bili pri kraju da nas dokusure sa svim pravilima, javlja se Vlada da su stigli.

Kažem: "Super, 'ajdete gore."

Dođoše oni gore, a ovo dvoje, kao da si ubacio novi žeton, odmah kreće ponovo ista priča, isto ispiranje mozga, znači NEVEROVATNO.

Iskreno više nisam mogao da ih slušam, nego sam iskočio napolje.

Rekoh: "Čekam vas ispred vrata, nemam više snage da ih slušam..." A vrata naravno moraju jako oprezno i polako da se zatvaraju, ne daj Bože da se lupa vratima i za to postoji poruka na A4 formatu.

Preživeli smo taj udar pravila ponašanja, iskreno jedva...

Sale i ja smo pomagali da se stvari iz kola odnesu gore u smeštaj, da se sklope bicikli i slično, a Vlada je bio gore na "tretmanu" (koji sam ja odradio dvaput, prvo "Đepeto", a posle i žena), s tim što je Vlada imao dva u jedan i "Đepeto" i žena unakrsna paljba.

Još jedan detalj, kad su nam pokazivali kako se koristi šporet na gas (mi kao umobolni ne znamo kako se to radi), "Đepeto" okrene onaj gumb (izbornik) i on mu 'ladno ostane u ruci. Neko od prethodnih gostiju je to očigledno polomio i dobro namestio da se ne vidi, sreća pa nam je detaljno sve pokazivao, inače bi mi ispali krivi da smo to polomili... 

Završena priča - uspeli smo do kraja da uđemo u smeštaj (nekako), da ne davim više idemo dalje...

Ne mogu a da ne pokažem deo pravila i poruka razbacanih i polepljenih po smeštaju: 

Kao što sam već napisao, vrata treba jako oprezno da se zatvaraju (što su nam "Đepeto" i njegova žena više puta naglasili tokom "tretmana"

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Sedamo na bicikle, kreće vožnja, konačno je kompletna družina prstena na okupu. Krećemo prema Passo Campolongo, vozimo polako, čuvamo se za sutra.  

Vreme je onako ni vamo ni tamo, oblačno je ali se tu i tamo providi plavo nebo

Stajemo pre mesta Arabba da natočimo sveže i ledene vode

Lisice su ovde kao domaće životinje, ima ih na sve strane i uopšte nisu plašljive

Ova je na jedno metar od nas, i potpuno smirena posmatra kako prolazimo pored nje

Popeli Campolongo bez ikakvih problema. Kažem družini, hajde malo da se spustimo prema Corvara-i, mnogo je lepa scena sa planinama iznad iste.

Ideja je da se spustimo do početka serpentina, jer su one strme 10%+, a sam deo od prevoja do početka serpentina nije strašan.

Spustili se prema Corvara-i, napravili par slika, pa polako nazad.

Kako vozimo prema Pieve (a nakon Arabba-e) sve vreme nam je Monte Civetta pred očima. U početku daleka i mala, a kako vozimo, sve je veća i sve je dominantnija.

Monte Civetta - zoom x5

Kako vozimo ređaju se selo za selom

Stižemo u Pieve, na njihovu krajnju tačku za danas, do ispred smeštaja "sa porukama".

Sutra je na meniju "Maratona dles Dolomites", koja u originalno ima 138km i 4230m uvis. E sad, mi imamo malko više jer ne krećemo sa mesta gde kreće trka u originalu. Ekipa kreće iz mesta Pieve, i oni imaju 149km sa manje više istom količinom penjanja (ruta: >>> Maratona dles Dolomites iz Pieve <<<).

Pravimo konačni dogovor za sutra. Bilo bi dobro da krenemo što ranije, jer imamo mi tu dosta da "gulimo", potrajaće to ceo dan (ovo znam iz ličnog iskustva). 

Meni doručak u hotelu počinje u 7:30h, recimo da sam do 8h gotov, rekoh im: "Mogu biti oko 9-tke kod vas. Budite spremni."

U ovoj vožnji sam izmerio da od mog hotela do njihovog smeštaja imam 14km i 550 visinaca (u jednom smeru). Treba mi sat vremena da savladam ovu distancu, to je kao dva Iriška Venca u visinu, i recimo tri puta u daljinu. U prevodu imam još 28km više od ekipe (14km+14km), to mu dođe ukupno 177km i preko 5000 visinaca u najavi, biće u najmanju ruku "veselo" (ruta: >>> Maratona dles Dolomites iz Caprile <<<)...

Još uvek se dobro sećam kad sam 2019. godine vozio celu Maratonu, iskreno - crk'o sam. Uspon na Passo Giau mi je ostao baš u lošem sećanju, stvarno sam ga jedva popeo. Poslednju trećinu je penjala glava a ne noge i samo na upornost i strašnu rešenost da odradim Maratonu sam uspeo da izguram do gore. A onda sam gore napravio 45 minuta pauzu, nešto pojeo, popio dve kole i na kraju došao sebi, jer ti posle imaš Passo Falzarego, pa Passo Valparola i na kraju još jednom Passo Campolongo da popneš. Mene ta emocija od prošlog puta da je bilo "na jedva" još uvek drži. Ovaj put je zapravo gore, 30km više i 700-800m više za popeti - to me ne raduje, ali hajde da probamo da li mogu.

Obzirom da je vožnja kao osmica, kad napravimo prvi krug proći ćemo kroz Pieve, i tu će psihološki moment biti dosta važan, kad budemo prolazili pored njihovog smeštaja, a tek smo na pola, videćemo da li će neko imati želju da odustane. Najavio sam im da će tu biti težak mentalni momenat.       

Nakon dogovora, nastavljam dalje prema hotelu, ovo je za mene lakši deo, jer je manje više veći deo spust, tako da brzo stižem u hotel.

Sa druge strane njih trojica imaju ozbiljan zadatak da spakuju bicikle u Markov auto. 

Putujući ka hotelu, nakon što sam ostavio "trio fantasticus" da slažu "Lego" u gepeku, napravio sam nekoliko slika okolnih planina.

Civetta

Marmolada - najviši vrh u Dolomitima

Marmolada - lepo se vidi glečer

Mesto Caprile sa visine

Evo i par slika koje je napravio Marko:

Sale i Vlada u akciji

Monte Civetta slikana iz Pieve

Mesto Pieve

Družina prstena na Passo Campolongo

Vlada i ja u akciji, pred samim prevojem Campolongo

Četvrtak, 29.06.2023. - Maratona dles Dolomites i 5000m uvis

Ustajem na vreme.

Da bih ubrzao proceduru odmah sam obukao dres, i tako obučen (gledaju me u trpezariji kao da sam marsovac) za vožnju sišao na doručak. 

U 08:13h krećem prema mestu Pieve gde je ekipa. Malo je doručak potrajao, pa dok sam uzeo bike, napakovao se... 

Jedan selfić na samom startu ispred hotela

Dan je za razliku od juče osvanuo savšen

Uvek me je oduševljavalo kako život (priroda) pronađe način da živi i tamo gde to nije predviđeno

I reklo bi se da ovaj mali žbun diše "punim plućima"

Stižem u 09:10h na veliki parking u Pieve. Njih trojica stoje kod auta i završavaju sa pripremama za vožnju. Krećemo negde oko 09:20h da vozimo našu verziju Maratone dles Dolomites.

Vrlo "interesantna" česma, drvena statua vojnika u kojeg je zaboden nož ili mač... Znam da se ovde tokom prvog svetskog rata vodila bespoštedna borba između Italije i Austro-Ugarske... Verovatno je ovo u spomen nekom vojniku... U svakom slučaju voda je ledena i odlična - ako je nekom za utehu... 

Vozimo prema Arabba-i. Marko kao i obično iskoči i doda gas, ubrzam, obiđam ga i usporim ga, rekoh: "Idemo polako, tek smo krenuli." Čisto da ga sačuvam, jer ako se odmah "ispuca", posle nema ništa od vožnje. I tako diktiram tempo, trudim se da ne idemo brzo (mislim ne idemo ni sporo), idemo doziranim tempom, treba danas PUNO voziti uzbrdo, pa uopšte nije bitna brzina, nego je bitno imati snage do kraja.  

Tipična alpska kuća

Splet serpentina na početku uspona na Passo Pordoi iz Arabba-e

Stižemo do Arabba-e, uskačem u prodavnicu i kupujem par čokoladica i onih barova od žitarica - trebaće. Bukvalno od prodavnice kreće uspon na Passo Pordoi i odmah zategne na 10%. Sam uspon je dugačak nešto preko 9km sa prosekom od ~7%. Kako smo krenuli, Marko po svom starom običaju daje gas i odlazi, daleko od toga da ne mogu da pratim taj tempo, naprotiv, ali znam šta me sva čeka danas i apsolutno nije potrebno da se trošiš više nego što treba. Htedoh Marku da viknem: "Mare nije bitno biti prvi na prvom usponu, nego imati snage i popeti poslednji..." ali on to ionako ne bi čuo, pa sam ga pustio da vozi kako je zamislio. Vidim ja njega sve vreme, na nekih 200-300m je ispred mene, ali ja sam ubacio u najnižu brzinu i kljuckam polako. Bitno je popeti, nije bitno da li je to 3 minuta brže ili sporije. 

Piz Boè - planina oko koje vozimo prvi krug i gde su pogledi fenomenalni

Deo uspona je potpuno novi asfalt

Stižem gore, Mare je tu, stiže i Sale zamnom bukvalno pola minuta, rekoh: "Društvo, mogao bih jednu kolu."

Uskočim u prodavnicu da uzmem kolu, kad i oni zamnom, tako da smo do kraja svi popili po kolu. Taman sam kupio kolu i sedam za sto, eto stiže i Vlada. Tako je cela družina na okupu. Vlada je nabacio MTB prenose na svoj hibrid bicikl (nije ni drumaš, nije ni gravel nije ni MTB) ili je bar meni to tako izgledalo, u svakom slučaju imao je jako dobre prenose za velika nagibe. On je imao takve prenose da može baš polako da penje i da se ne umara - šta reći nego savršeno. Skockao ga je baš za ovu priliku. On je bio malo sporiji na usponima i to iz samo jednog razloga - jer jer je mogao da bude sporiji (prenos mu je to omogućavao, kad bih ja sa svojim prenosima hteo da vozim tom brzinom imao bih kadencu - "17"). 

Na Pordoi smo napravili malu pauzu, seli za sto restorana, popili kolu onako sa guštom, malo uživali, obnovili zalihe vode i nastavljamo dalje.  

Passo Pordoi

"Ugodnih" 12°C - naročito prija kad si potpuno mokar i kad si u letnjem dresu

Slikanje, pogledi okolo, nema potrebe da pričam... Meni je ovo jedno bar 10. put da sam popeo Pordoi, za mene nema nekih iznenađenja, ali vidim u njihovim očima isto oko oduševljenje koje sam imao kad sam prvi put popeo Pordoi i ugledao Kameni grad...

Pogled prema Kamenom gradu i spustu prema Canazei (i put prema Passo Sella)

Obzirom da smo grupa, i da se po pravilu i na usponu i na spustu "razlistamo" jer svako tu nađe neku svoju brzinu koja mu odgovara, pre kretanja dole objašnjavam svima šta nas čeka i kuda idemo (imamo na spustu "T" raskrsnicu, gde treba da skrenemo desno, čim skrenemo  tu treba da stanemo i da skinemo šuškavce jer počinje uspon), čisto da svi znamo šta radimo. Oblačimo šuškavce, rukave i ostalo što smo poneli protiv zime za spust, ipak je na Pordoi 12°C. Krećemo. Spust je fenomenalan.

Stižemo na "T" raskrsnicu, skidamo šuškavce i ostalo što smo obukli gore na vrhu i nastavljamo dalje prema Passo Sella.

Doduše, mislim da je Marko ostao nešto da slika. Sale i ja stižemo prvi gore na Passo Sella.

Uspon na Passo Sella je ispred nas

Sam uspon na Sella-u nije lak, ali srećom nije drug

Pogledi su tokom penjanja neverovatni

Kameni grad

Sale i ja zajedno stigli na Sella-u (prvi), naravno odmah je "sevnula" slika sa Kamenim Gradom 

Pogled na Marmoladu, a dole u "rupi" je Canazei

Glečer na Marmolada-i se baš lepo vidi sa Passo Sella, dole u rupi se nalazi mesto Canazei 

Par minuta posle Saleta i mene stižu Mare i Vlada, taman smo Sale i ja "zaboli" par slika. Evo jedna i sa Vladom, Marko se nešto unervozio, ne mogu da ga nahvatam da se slika.

Pogledam ga (Marka), a on kaže: "Gladan sam. Šta bi moglo da se jede"

Kažem Marku: "Vidi, sad ide spust, i čim krene penjanje na Passo Gardena-u, posle prve krivine ima "the" hotel, u kojem kad god prođem ovuda jedem savršenu pitu sa jabukama, pa sam planirao da tamo napravimo pauzu i da častim po pitu."

Reče Marko: "Dobro."

Oblačimo šuškavce i kreće spust. Pre spusta opet objašnjavam da na sledećoj raskrsnici skrećemo desno i onda kreće penjanje na Gardena-u. 

Spust sa Sella-e prema Gardena-i je fenomenalan. Iskreno meni je planina Piz Boè najlepša gledana sa Gardena-e ili preciznije potez Sella - Gardena, ali i potez Corvara - Gardena. 

Na pravcima tokom spusta idem i preko 60km/h. Ovaj spust je za respekt (svaku put uživam u ovom spustu).

Pogled prema Passo Gardena

Vlada i Passo Sela, planina Piz Boè u pozadini

"The pita" u "The hotelu", hotel se zapravo zove "Hotel Chalet Gerard"

Skrenuli desno i odmah kreće penjanje. Stajemo skidamo šuškavce, i nastavljamo da se penjemo. Odmah posle prve krivine, vidi se hotel sa leve strane. Sa desne strane neobičan prizor, parkirani Audi automobili (ne znam koji je to model), svi ko jedan - isti, samo su boje drugačije. Bilo ih je jedno deset (možda i više), nisam brojao. Svi imaju "IN" registraciju (Ingolstadt - što bi rekli: rodno mesto Audija, uvek kad prezentuju neki novi Audi, on ima IN tablicu), garant su došli da snimaju neki reklamni spot jer je "scenografija" za reklamni spot koju je priroda ovde napravila jednostavno FENOMENALNA.  

Stajemo, na naše oči se oslobađa jedan sto napolju, jednostavno savršeno mesto, ne može bolje. Bacili se na sto kao tigar na plen, da nam neko drugi ne zauzme.

Kaže Marko: "Ja bi prvo nešto slano!"

Rekoh: "Mare, nemoj sad da komplikuješ, ovo je hotel i to fensi hotel, to će nam uzeti vremena a ni neće biti jeftino, a došli smo na pitu od jabuka."

Mare: "Baš bih mogao ćevape...."

Odgovaram: "Nema to ovde!" 

Ovamo-onamo uspem nekako da mu objasnim da nije ovo baš mesto da se jede i poručuje, naročito ne ćevape, ovo je mnogo fino mesto za takvu vrstu hrane. 

Rekoh mu: "Penjemo se na Passo Gardena, najlakši uspon danas, gore ima restorančić u kojem ima sendviča (provereno), pa ćemo uzeti sendviče. Tako ćemo odmah jesti i nećemo gubiti vreme, a sa druge strane neće biti skupo."

Razmišljam na sledeći način, na Gardeni mogu da se kupe sendviči, na Campolongo ima restoran gde se poručuje klopa po principu "ala carte" (to nam ne odgovara, trajaće puno), a sledeći uspon je na Giau, i pre njega moramo jesti kako god znamo u umemo. Sve u svemu, jedina opcija nam je Gardena i to je to.

Rekoh: "Častim pitu, to nam je dovoljno do vrha Gardene (na koju smo se realno popeli skoro do pola).

Eeeeee, ovako se "voze" Dolomiti, stvarno nam je loše (sto ispred nas je još uvek pun od prethodnih okupatora)

Čovek bi pomislio da se patimo

Pogled savršen

Poručili turu pića, kafu i po pitu sa jabukama svakom. 

Prvo je stiglo piće

I samo koji trenutak kasnije stiže i apfelstrudel... Mmmmmmm ide mi voda na usta dok ovo pišem...

Kola, kolač, pogled, savršeno i raspoloženo društvo - da li realno može bolje?

Pauza pravovremena, klopa skoro pa neophodna

Savršen pogled kroz prozor

Jedeš pitu, piješ kolu i gledaš u okolno stenje i vrhove. Ne može bolje. 

Obavili pauzu, pa polako nastavljamo dalje.

Priroda ovde nije "štedela"

Pogled sa Gardene na Piz Boe je fenomenalan

Popeli Gardenu...

Pored table Passo Gardena

Stižemo do suvenirnice, ostavljamo bicikle uspešno napolju, svi osim Marka, a Marko utrčava sa biciklom, kreće mini drama jer Marko neće da ostavi svoj skup bicikl napolju bez nadzora... Jedva smo mu objasnili da nije dozvoljeno unutra sa biciklom i da ga neće niko napolju dirati. Posle malo ubeđivanja svi bicikli su napolju, a mi uskočili u suvenirnicu, koja je ujedno i kafić i restoran i tu i tamo još ponešto kao i sve na prevojima.

Bila je neka ideja da jednu turu sendviča pojedemo odmah (svako po jedan) i da nam spakuju po jedan za poneti.

Pogled prema Sella-i

Pogled prema Corvara-i

Posle kraćeg biranja, odabrali sendviče, malo razmišljamo, pa možda i ne moramo da pojedemo sendviče odmah... Mislim, pre jedno 20 minuta smo "smirili" pitu, a sevnula je i kola (i kafa ko pije), realno stomak nije baš prazan, naprotiv... Više nije kriza... 

Rekoh: "Neka nam ipak spakuju svih 8 komada, ješćemo kasnije!"

Imali smo dogovor da stanemo u Pieve (tamo gde je njihov smeštaj - sa porukama), Vlada je najavio da hoće neke stvari da ostavi (da uradi neku korekciju sa stvarima koje nosi), a to je savršena prilika da ujedno pojedemo i po sendvič. Tu na velikom parkingu u Pieve postoje drveni stolovi i klupe, gde ćeš bolje, nego da svi pojedemo po sendvič u prirodi.  Pieve je nekih 15km od početka uspona na taj strašni Giau, a to nam je vremenski taman da ta hrana koju pojedemo počne da "deluje".

Bilo kako bilo, imamo mi još da "gulimo" do Pieve, i da se penjemo i da se spuštamo.

Tamo negde dole u dubini je Corvara in Badia

Piz Boe je jednostavno neverovatan.

Sale pozira

A onda kreće spust.

Malo je reći fenomenalan...

Pogledi levo, pogledi desno, ne znaš gde pre da gledaš.

Spust je dugačak nešto preko 9km, a pogledi su sve vreme kao na slikama oko ovog teksta. Jednostavno ne može bolje. (mislim, zapravo može, malo je lepše kad kreneš da se spuštaš sa Giau, ali za sada ovo je najlepše...).

Ovih drvenih oznaka mesta ima nekoliko tu u zoni oko Corvara-e

Spustili Gardenu, i krećemo uspon na Passo Campolongo. Tek što smo počeli da se penjemo, kad ugledam auto sa našom tablicom. Ovo ne bi bilo ništa čudno, da na apsolutno istom mestu, apsolutno isti auto nije bio parkiran prošle godine i to svih 5 dana koliko smo boravili u ovoj regiji.

Slika iz 2023. godine

Slika iz 2022. godine, čak se je i auto pored crven, samo je druga marka

Lik se očigledno pretplatio na ovo mesto... I ovaj put se nije pomerio sve vreme dok smo se motali po ovoj regiji... Neobično...

Naravno da nismo propustili priliku da se slikamo sa Corvara znakom, i da li se i vama čini da uživamo?

Da li možeš da zamisliš lepšu tablu sa nazivom mesta?

Pogled na Corvara-u negde sa pola uspona na Campolongo

Stižemo u Pieve, sedamo za drveni sto i vadimo sendviče... 

Mmmmmm, nisu loši... 

Ona pita je sad već davna prošlost (prošlo je skoro 3h od pite, ali ono važnije, popeli smo dva prevoja i to se zapravo broji mnogo više od vremena), bilo je krajnje vreme da se pojede nešto recimo konkretno.

Negde na pola sendviča, kaže Vlada da mu je bilo dosta i da neće dalje.

Rekoh: "Dobro." 

Nikog ne forsiram, svako zna koliko može, šta može i da li hoće ili neće.

Da bi se do kraja ispostavilo da on nije toliko umoran, koliko sam u startu mislio, nego je zapravo izgoreo na suncu. Na ovim visinama je ređi vazduh, pa tu sunce prži i ovde je lako izgoreti.

Kad sam u Dolomitima, prvu stvar koju uradim ujutro je da namažem kremu protic sunca sa faktorom 50+.

Pieve - pauza, sendviči

Iskreno, pauza je prijala. Malo smo "spustili obrtaje". Uneli nešto kalorija. 

Dok smo jeli Vlada se do kraja i predomislio.

E sad, zašto se predomislio... Punim im uši sa "tim" Giau, već neko vreme, kako je ovakav i onakav... I realno bez obzira što su oni izvezli pristojnu rutu, bez Giau se to ne broji u uspeh. Da bih im pomogao, predložim im da ne voze celu Maratonu, nego da popnu Giau (koji je strašan ali to je ipak izazov), pa posle Giau popnu i Falzarego, a onda se sa Falzarego spuste direktno do smeštaja (nemaju ni metar penjanja od Falzarego-a). Na taj način će da skrate rutu, i ali će da popnu Giau.

OK, ideja prihvaćena, nastavljamo dalje svi zajedno.

Saopštavam im da idemo zajedno, a da ću kad dođem na Falzarego da odlučim da li ću da idem levo (da skratim) ili da idem desno Maratonu u potpunosti.

Naravno, uopšte nisam planirao da ja skraćujem rutu, nakon što je jednom izvezeš celu (2019. godina) sve manje od toga je realno neuspeh. Ali, da ne pričam unapred treba popeti strašni Giau, pa onda još i Falzarego, pa ćemo onda videti.

Civetta

Neobičan spomenik

Ispostavlja se da je ovo skulptura koja je posvećena stradanju milionima stabala u oktobru 2018 od oluje (spominjao sam to u prethodnim pričama iz ove regije)

Do samog Giau ima neka dva uspona, ne mogu ni da kažem da su strašni, ali ni da su mali, prvi ima oko sto visinaca, nije strašan, a onaj drugi je otprilike duplo veći. Nisu to sad neki ubistveni usponi, ali kad se spremaš na Giau, a već si nanizao 4-5 prevoja, svaki uspon je veliki, pa makar on realno bio i mali... Ko razume shvatiće...

Prolazimo kroz par sela, prizori su tipično alpski - razbacane alpske kućice sa surovim liticama u pozadini.

I onda dolazi jedna ukosnica (serpentina) i na pola ukosnice se odvaja skretanje za Giau.

Tu sam im rekao: "Društvo, obzirom da ćete vi da skratite rutu i nećete voziti celu Maratonu, a pogled na sat govori da je već realno kasno, ja cepam gore na Giau, i neću vas gore čekati, jer planiram da vozim celu rutu."

Uhvatiće mene mrak, to sad više nije sporno. Više nemam dilemu da li će me "ćapiti" mrak - hoće... Dodah: "Neću vas čekati samo iz razloga da bih što više rute odvezao po danu, da što manje vozim po mraku."

Giau odmah zategne na 10-11%, što bi rekli drži uspon do sebe. Tu sam odmah dao gas, i posle par krivina sam izgubio družinu prstena iz retrovizora. 

Meni je Giau ostao u dosta lošem sećanju, bio sam potpuno iscrpljen kad sam ga popeo prvi i jedini put (sada već davne 2019.), i sad je bila prilika da se "osvetim" za sve muke koje sam preživeo prošli put.

Sam uspon je strm, nagib je sve vreme 10-11-12%, samo u samoj serpentini malo popusti i padne na 7-8% tačno koliko je sama krivina pa ponovo zategne.

Vozim Giau, i ide. Negde oko polovine postaje jasno da ću da ga izvezem iz cuga, i da neću imati nikakav problem da to izvedem. 

Pogled prema Marmoladi

Pogled na bidone, a oni pri kraju. 

Jedan je gotovo prazan, u drugom ima manje od pola. Znači - beda.

Znam od prošli put da na nekih otprilike 3/4 uspona na Giau ima izvor, ali da bi osvetničko penjanje na Giau bilo potpuno, treba da ga izvezem iz cuga, "da mu pokažem i dokažem" da uopšte nije tako strašan kako se prošli put činio i da se može popeti čak i kad si odradio Sella Ronda-u plus štošta pre toga.  

Šta da radim, intenzivno razmišljam???!?

Nemam potrebu da stanem, vozim iz cuga, na momente jeste teško, ali nije neizdrživo, ovo je pitanje časti (ovo penjanje je "osveta" za sve muke koje sam preživeo prošli put kad sam penjao Giau)... 

Bacim pogled na sat - par minuta do 18h. 

Razmišljam, onaj restoran gore u najboljem slučaju radi do 18h, zatvara se za koji minut, slab sam sa vodom, a posle ide uspon na Falzarego (gde nema nigde da se sipa voda do vrha) - jednostavno biću u problemu što se vode tiče ako ne sipam na ovom izvoru na Giau. 

I sad imam strašnu dilemu, bar jedno pola uspona do izvora se lomim da li stati ili ne stati. S jedne strane ne bih da stanem, jer očigledno ide i mogu da ga izvezem iz cuga bez ikakvih problema, a sa druge strane ako ostanem bez vode stvarno neće biti veselo - jer narednih tipa 20km nema vode, a to je jedno 2h (možda i više) kad se razdaljina u Dolomitima pretvori u vremenski domen. 

Razum ipak pobeđuje - odlučujem da stanem i da najbrže što mogu napunim samo jedan bidon tek toliko da budem siguran da ću da dobacim do prve naredne vode negde.

Vozim, eto ga izvor, dok se približavam odvrćem poklopac, stajem celih 20 sekundi (možda ni toliko) tačno onoliko koliko je trebalo da se napuni tih 8 dl (nisam drugu nogu ni vadio iz pedale, samo sam se nakrivio, napunio i nastavio dalje). Nastavljam dalje, kao da se ništa nije ni desilo, kao da nisam ni stao.

Posle izvora nailazi deo gde ima tunel, i tu je nagib konačno malo popustio na nekih 8%, sad stvarno ide lako, i sad ima samo još jedno 2 poslednja kilometra kad opet zategne na 10-11% i to je najgore - gledaš prevoj, vidiš da je kraj blizu, ali se nagib ne predaje do poslednjeg metra (bukvalno). 

Ovde se nože naslutiti kakav je nagib

Kako se penješ sve se više "otvaraju" okolni pejzaži, vrhovi, svaki put pogled je sve lepši i sve bogatiji 

Sve se lepše vide "zubi" okolnih vrhova

18:27h - Giau savladan iz cuga - "incident" sa vodom ne računam - to je bila "borba za život"

Stižem na vrh, prolazim pored restorana, deluje iz daleka da restoran ne radi... Kad radi, uvek ljudi sede napolju, piju pivo, jedu, uživaju u pogledima i slično - dešava se nešto. A sad kao da je januar - nema nikog - pustinja. Ni svetlo ne gori - izgleda da definitivno ne radi. 

Pogled sa Giau je neverovatan - kao i uvek nagrada za uloženi trud je adekvatna

Monte Cristalo u centru

Nakon što sam slikao tablu, vratim se do restorana, da budem siguran da ne radi. Iskreno, mogao bih jednu kolu da "drmnem" i to onu od 4dl, ali restoran je zatvoren radio je do 17h. Zapravo, kad malo razmislim u momentu kad sam počeo da se penjem na Giau restoran je već 12 minuta bio zatvoren. OK, to samo govori u prilog da je moja odluka da ipak sipam vode bila više nego dobra.

Restoran radi od 10-17h

Šaljem poruku ekipi, da sam popeo Giau i da nastavljam dalje.

Oblak je baš sad morao da najaši stenu na Giau...

Oblačim šuškavac, pa kreće spust. Spust je malo je reći - super. Pogledi fenomanalni na sve strane. Ovo je jedino penjanje koje nisam odradio u regionu (popeti Giau iz pravca Cortina d'Ampezzo), al' popeću ga u nekoj od narednih poseta ovom regionu, sigurno.  

Dolazim na "T" rasksnicu, levo je Passo Falzarego, desno je Cortina d'Ampezzo. Skrećem levo i sad kreće uspon na Falzarego. Ne sećam ga se da je nešto bio strašan, čak bih mogao reći da je lagan, međutim, nešto mi je teško pao ovaj put. Verovatno zato što sam Giau vozio iz cuga (ovaj put je to bilo pitanje časti :) ). Stajem, skidam šuškavac jer mi postaje pretoplo, pojedoh je jedan bar (nešto kao bon-žita). 

Ide uspon na Falzarego, nije da ne ide, ali nekako sam ga prošli put popeo lakše. Međutim, prošli put sam crkao na Giau, činjenica od koje ne bežim, ali sam kad sam popeo Giau napravio pauzu 45 minuta, pa sam se regenerisao, popio dve kole, pojeo sendvič... Malo sam se oporavio i onda Falzarego nije bio problem (bukvalno ga nisam ni osetio), međutim, ovaj put sam na vrhu stao jedno minut i po koliko da napravim par slika i da ustanovim da restoran ne radi, poslao poruku družini, a onda nastavljam jurnjavu da što više izvezem po danu, i realno nema pauze i to mi se sada sveti na ovom usponu. Obzirom da ovaj put nisam stigao da se regenerišem posle Giau, pao mi je teško. 

Sa druge strane, stiskam da stignem na Passo Falzarego jer mi opet treba vode. Onaj jedan bidon koji sam napunio na Giau sam skoro popio. E sad razmišljam da li prodavnica gore radi do 19 ili 20h. Znam da sam prošle godine jurio i da sam stigao 3 minuta pred zatvaranje, ali ne mogu da se setim da li je to bilo pre 19h ili pre 20h. Računam koliko imam do vrha, i prema procenama ako se ne budem vukao, stići ću par minuta pre 20h. Možda ima šanse. Sa druge strane kola mi se takođe mota po mislima, kad sam tako isceđen, kola pomogne - "podigne te" i posle si opet onaj pravi.

Vozim i stiskam, borba čoveka i planine, stvarno ide teško... Sad da nisam žurio verovatno bih ga popeo bez napora.  

Stižem gore na prevoj 19:54h - pustinja. Sve zatvoreno, svetla pogašena nigde nikog. GRRRRRRRR!!!

Uzmem gutljaj vode, a sad već jaaaako moram da štedim, imam možda 2dl sve zajedno, možda ni toliko. 

Stajem na Passo Falzarego, i tu oblačim rukave i nogavice, sad je već poprilično hladno (na prevoju duva ledeni vetar, temperatuje je oko 10-11°C. Posle Falzarego-a ide uspon na Passo Valparola, uspon je dugačak 1km i nagib je nekih 10% prosečno. Valparola mi nikad nije prijala, pa sam uveren da neće ni ovaj put.

Pretposlednje penjanje za danas

Vozim polako, srećom uspon je kratak, pa kljuc-kljuc-kljuc okret po okret i taj kilometar prođe. 

Stižem na prevoj, slikam tablu, prolazim pored muzeja, i sad kreće spust a tu na samom početku spusta ima hotel-restoran. Iz daljine gledam i čini mi se da u restoranu gori svetlo - možda ima nade!

Ovoj slici ne treba komentar, samo dodati da duva ledeni vetar (seče do kosti, a ja mokar)

Stižem do restorana (i hotela), a on je baš na mestu gde je pravi prevoj (kao sedlo), duva ledeni vetar glavu da ti skine. Naslonih bicikl na zid i provirim kroz prozor, kad ono mrdaju unutra. 

Uskačem unutra, naleteh na jednu devojku koja tu služi večeru za goste, pitam: "Jel' radi bar?"

Kaže ona: "Radi..."

"Odlično, dajte mi NAJVEĆU kolu koju imate!!!"

Konačno!

Popijem kolu, platim, izađem napolje, vidim prazni bidoni. Pomislih, trebao bih da napunim. Uzmem bidone, dođem do šanka, zamolim šankerku da mi napuni vodu na česmu, kad ona kaže: "Ne može" i pokazuje mi na flaširanu vodu i pita: "Hoćeš gaziranu ili običnu?"

OK, kupujem jednu negaziranu (istresao 4EUR koliko sam imao u metalu), jedan bidon skoro pun, sad sam opet dobar. Znam da na Campolongo ima izvor, ovaj jedan bidon će biti dovoljan do izvora. Realno imam još jedan veliki uspon da popnem ostalo je manje više ili ravno ili nizbrdo (imam onih još 100m da popnem od Pieve do hotela, ali kad dođem da je to jedini što ti je ostalo, skakutaću na jednoj nozi ako treba - kad si sve savladao to više nije problem). 

Kreće spust, ne treba da kažem da je super... Ima jedno 13km uživanja u prizorima, brzini, krivinama... Izlazim na glavni put i sad kreće blagi uspon prema Corvara-i, odakle kreće uspon na Passo Campolongo. 

Sunce je već nisko, nema još puno dana - 20:33h

Mür Dl Giat (19%) - već je spremna tabla za Maratonu

Sunce je već zašlo za planine (još uvek nije za horizont), pa se sve više primećuje pomanjkanje dnevnog svetla

Glavni put prema Corvara in Badia

Prošao Corvara in Badia drugi put danas, malo se pogled promenio u odnosu na prošli put

Mislio sam da će mi uspon na Campolongo teže pasti. Na Giau sam uložio kviska (ovo samo stariji znaju o čemu pričam, mlađi googlajte malo reć Kviskoteka) i tu sam se ispucao, Falzarego mi je teško pao samo zato što sam bio iscrpljen u tom momentu (posledica kviska, da ne kažem Giau), kao i to što sam imao realno potrebu da stignem 10 minuta pre nego što sam realno mogao u tom stanju. 

Campolongo cike-cake-cike-cake serpentine nekako ide, mnogo lakše nego što sam očekivao. Da ne bude zabune, kad krene uspon iz Corvara-e, kreću serpentine i tu ima 13% jedno 2km, a posle je OK. 

Kad sam prošao deo sa serpentinama, na jednom mestu ima izvor, tu sam stao da napunim bidone (ono što sam sipao na Valparoli sam popio), tu sam morao da upalim pravo svetlo napred (do tada su mi radile treptalice), jer je dnevnog svetla skoro potpuno nestalo.

Passo Campolongo drugi put danas

Stajem na vrhu, da se obučem. Zamotao sam se kao na skijanje da idem, i tako zamotan sam ostao do kraja. 

Kreće spust prema Arabba-i. Idem polako i oprezno. Ranijih godina se nisam ovde motao po mraku (naročito ne biciklom). Prošle godine smo videli onu jednu lisicu koja je opušteno bila jedno metar od nas bez da se plašila i da je tome pridavala nekog značaja. 

Međutim prvo veče smo se uveče oko 23h vraćali kolima od momaka, tada nema nekog prometa (sve se već smirilo), videli smo jedno 6-7 lisica, one šetaju kao da su pitome uopšte se ne plaše niti beže, videli smo dve srne kako su prešle put ispred nas i slično. Realno kad malo razmisliš, imaš ta seoca (tu je civilizacija) a sve okolo je jedna ozbiljna divljina, sve okolo sela je gusta šuma... Kako mi je Mira rekla pazi da te neki medved negde ne snađe. Pretpostavljam da verovatno ima i medveda ali su oni negde dublje u šumi.  

Najviše sam cvikao od lisica, jer ih ima na sve strane, i one se uopšte ne štrecaju što ti nailaziš kolima, a sad kad idem biciklom imaju samo manje razloga da se štrecaju. 

Na spustu sa Campolongo-a prema Arabba-i, ima jedno 4-5 serpentina.

Iza jedne serpentine zamalo pregazih lisicu. Ne bi se dobro završilo ni po mene ni po lisicu, ali uspeo sam da je eskiviram. Ona se onako šetala po sred puta (nepregledne serpentine) i samo mi se odjednom stvorila ispred prednjeg točka. Jedva sam je oterao da mi ne uleti u točak da ne padnem. Tu kako sam prošao tu serpentinu, lep je pogled na Arabba-u i jedno 30m niže ima jedno proširenje kao parking pored puta. Stajem na proširenje da slikam Arabba-u, zapravo je već potpuni mrak, ali je nebo još mrvicu plavičasto. 

Stanem i slikam, sve je to trajalo nekih 15-20 sekundi (usporio, stao, možda pola minuta). Kako sam vraćao telefon u džep nakon slikanja, primetih da mi je ista ona lisica na par centimetara pored desne noge. Ne znam da li je bila znatiželjna, da li je bila gladna, ili nije imala časne namere i došla je da mi se osveti što sam je terao na krivini, krenem da se derem, da šištim na nju, da mlataram rukama, jedva ja nju oteram drugi put. 

Samo mi još fali da me ujede neka besna lisica.

Sve OK, nastavljam dalje...

Arabba sa efektom lisice

Prolazim Arabba-u, sad je već potpuni mrak. Imam dobro prednje svetlo, pa nije problem voziti po mraku. 

Do hotela sam video jedno desetak lisica, ali srećom samo sa onom Arabba lisicom sam imao bliski kontakt treće vrste. Neke su pretrčavale put, neke su stajale pored puta, samo im se zacakle oči (kako je krivina, pa prođe svetlo obodom krivine, samo se zacakle dva oka u travi). Bilo ih je dosta i morao sam baš da pazim da mi neka ne istrči jer su vrlo opuštene i uopše se ne plaše. Realno mi smo na njihovoj teritoriji, tako da kad se sve smiri i kad prestane saobraćaj - one tu caruju. Očigledno su tu ne bih rekao domaće životinje ali odomaćene bi bio mnogo prikladniji izraz. 

Sreća nisam sreo ni jednu ozbiljniju životinju od lisica.

Jedna, druga, treća serpentina, penjem se, spuštam se, pratim rutu i polako stižem u hotel.

Naravno - Mira me grdi, gde sam do sada, stigao sam tipa 22:40h. Poslednjih sat vremena sam vozio po potpunom mraku. 

Preživeo grdnju. 

Opravdanu grdnju.

Ali, cilj opravdava sredstvo.

Potpuno sam zadovoljan. Izvezao sam Maratona-u PLUS, sa ekstra dužinom (40km više) i ekstra visincima (900m više). Ujutro kad sam ustao sam osećao noge od svih prethodnih dana. Juče smo Sale i ja vozili Falzarego i posle Campolongo sa ekipom, do kraja sam imao preko 2000 visinaca. Kao nismo se pocepali na toj pripremnoj vožnji... U Novom Sadu bih morao da napravim 200km po Fruškoj Gori da bih imao 2000m penjanja. Kad sam krenuo ujutro da vozim ovu Maratona-u PLUS, noge su mi bile na 50%, osećao sam ih, zatezali su mišići i iskreno bio sam zabrinut za sebe. Nisam mislio da ću moći da izguram ovakvu jednu vožnju, verovatno je adrenalin odradio posao. Kako je vožnja odmicala, ja sam bio sve bolji. U poslednja 4 dana smo vozili Mangart, pa Tre Cime kao recovery, pa onda juče Falzarego i Campolongo, pa posle svega toga idem da vozim celu Maratonu - mislim jednom rečju mentol ili ti Bolid. Zapravo ne celu maratonu, nego Maratonu PLUS.  Onaj prvi uspon na vožnji mi je uvek najgori Passo Pordoi, on je baš dugačak, noge su ti teške, a kad je prvi prošao, nekako svaki sledeći mi je bio sve lakši, sve sam bio bolji i sve sam imao bolji tempo. A onda kad sam popeo Giau, osećaj je isti kao da si se popeo na vrh sveta, posle nema ništa veliko. Verovatno je tu pao i adrenalin, stigao malo i umor od svega, pa mi je Falzarego išao malo teže, ali i to je bilo privremeno. 

Interesantno je da su momci stigli u smeštaj jedno 20-tak minuta pre nego što sam ja tuda prošao drugi put, tako da je moja odluka da ih ne čekam bila potpuno ispravna. Da sam ih čekao stigao bih u ponoć.

Sa druge strane i oni su prezadovoljni, oni su izvezli slobodno mogu reći srednju Maratonu (i što se tiče daljine i visinaca). 

Svaka čast za ekipu!!!

Kad sam stigao u hotel, osećaj koji sam imao nakon jedne ovakve maratonske vožnje je neverovatan. Kakvo dostignuće. Kako je to rekla Ana Žigić (devojka koja je preveslala Atlanski okean), kad bih mogao da taj osećaj sipam u bočicu, pa da povremeno malo uzmeš iz bočice, to bi bilo genijalno. Ali na žalost - ne može. Moraćemo ponovo da odradimo nešto vanserijsko da bi se osećaj vratio.

Kad sam seo, istuširao se i presvukao, onda kao da me je zapljusnuo talas kompletnog umora. Umora koji se ceo dan polako skupljao na svim tim usponima, odjednom se svi oni udruže i sve te snađe. Pored umora, počeo sam da osećam neverovatnu glad.

Suma sumarum moje Maratone PLUS:

• Izvezao sam - 177,84km
• Popeo sam - 5.126m
• Ukupno trajanje cele vožnje - 14:26h
• Trajanje vožnje (moving time) - 10:54h
• Trajanje penjanja - 08:57h
• Prosečna brzina - 16.3km/h
• Srednja snaga na pedalama - 175W
• Utrošene kalorije - 6230

Skoro 9h sam proveo penjući se po prevojima.

Evo i par slika koje su drugi slikali:

Passo Sella - družina prstena na okupu

Oduševljenje na Passo Giau

Caprile

Giau

Gardena

Caprile

Giau u oblacima, ja sam još dobro prošao

Sale u Pieve

Caprile

Hotel Charlet Gerard i pita sa jabukama

Marko slika mene dok slikam Saleta kako pozira na Gardeni

Gardena

Iznad Corvara-e

Pieve - parking

Gardena

Petak, 29.06.2023. - Maratona selo

Petak je po prognozi trebala da pada kiša ceo dan. To je nama posle maratonske Maratone zapravo potpuno odgovaralo. 

Plan je realno bio da ne vozimo ništa u petak, eventualno nešto sitno popodne, ali stvarno sitno. Mada kad malo bolje razmisliš, ovde su takvi predeli da realno tu nema sitno, gde god da kreneš "pada" 1000 visinaca bez problema, bez da se trudiš i bez da ti tu sad možeš nešto da koriguješ da to bude manje.

Predložio sam da obiđemo Maratona selo. 

U mestu La Villa svake godine staruje Maratona trka, i tu je svake godine Maratona selo. Maratona selo ima više zadataka:

1. Svi učesnici se ovde prijavljuju (da ne kažem čekiraju), i onda oni dobijaju sve što treba da dobiju (startne brojeve, tagove, dresove, čuda, vamo-tamo).
2. Napravi se mini sajam posvećen biciklizmu, na kojem ima tipa 50-ta izlagača iz sveta biciklizma, ima tu i velikih i malih imena (neki izlažu bicikle, točkove, opremu, dresove, obuću, neki promovišu druge trke u regionima (Švajcarska, Istra i slično), ima tu promotera hrane i suplemenata za bicikliste itd...). Nije sad ovo nikakav spektakl, ali treba ovo videti i doživeti. Nema kod nas ovih stvari, ili ako i ima nema na ovaj način i u ovom obimu. Ovo me podseća na Veloton bici trkački vikend u Berlinu, kad su zatvorili glavni bulevar koji vodi do Branderburške kapije i tu napravili sajam koji je jedno 20x veći od ovog u Maratona selu (doduše i da hoće da naprave veći, jednostavno nema mesta). 
3. Maratona prodavnica - gde se može kupiti Maratona dresovi, rukavice, kacige, čarape, rukavi, nogavice, potkape, bidoni i sve ostalo što biciklisti koriste

Seli u kola, došli do ekipe, pokupili Saleta, a Marku i Vladi sam zabo GPS koordinatu gde je Maratona selo. Prvi cilj je bio da dođemo rano, jer će tamo sad biti haos, jeste petak je, radni dan alii sutra u subotu će da bude haos². Bez obzira što je petak ipak očekujem gužvu i dans jer se otvara selo pa svi koji planiraju da voze trku u nedelju od danas mogu da se prijave i slično. 

Prvi problem je pronaći parking, jer su sva sela ovde mala i nigde nije predviđeno da sad dođe 500 vozila i da se parkira eto tako iz štosa. 

Stižemo u La Villa-u, našli smo parking i mi i oni. 

Ušetavamo u selo.

Sad je tu odmah na ulazu Pinarello, pa ovaj, pa onaj... sve neki besovi od marki i modela (zamaglile mi se naočare u momentu kad sam video neke cene, za druge ni ne smem da pitam koliko koštaju, na oko je 10.000EUR start razmišljanja... a onda idemo dalje o detaljima).

Pinarello

DT Swiss - čovek bi pomislio običan točak, a onda pogledaš u cenu... (sledeća slika)

Cena točka je od 3908$ pa naviše (padao sam u iskušenje da kupim par komada onako da mi se nađe.... hahahaha)

Ovde se reklamiraju kao što sam već napisao i druge trke, gde ćeš naći bolje mesto za reklamiranje nego tamo gde dolazi minimum 9000 biciklista koji voze trku i još svi ostali sa strane. 

Švajcarci su zanimljivi, napravili su kao malu lutriju, gde vrtiš točak sreće, koji ima 16 polja, a svako drugo dobija (i svako drugo plus jedan ne dobija). Ne bi mi to možda ni ukapirali šta se ovde dešava da kod ovog štanda stoji njih jedno desetak u redu. To nam je privuklo pažnju, pa kad smo shvatili šta se dešava i mi smo stali u red (bilo je to i prošlih godina, vrteo se točak sreće za kojekakve budalaštine, pa ja nisam). Razmatrajući šta se dešava, jedan klinac okrete točak, dobije i oni ga pitaju koju veličinu nosi i dadoše mu gornji deo dresa. 

Dres na oko uopšte ne izgleda loše, pa smo svi stali u red.

Točak sreće za dres

Prva dođe Mira na red, okrene i dobije. Obzirom da ona ne vozi bicikl, uzme dres za Nikolu (XL). 

Zatim okrene Nikola, dobije i Nikola, 'ajd' sad uzme on dres za mene (2XL).

Dođem ja na red, okrenem, cvrc - ćorak, ništa.

Sale - ništa.

I do kraja niko osim njih dvoje prvih nije dobio. 

Stane Sale još jednom na kraj reda (balkanski mentalitet, mada mi novosađani realno ne živimo na Balkanu), obrne on ponovo i opet ništa.

Kaže mu lik na štandu, dođi ponovo za jedno 10 minuta (verovatno da se red izređa, da ne vide ostali da se on vrti u krug dok ne dobije).

Vrteli smo za neke kačkete i gluposti... Sve u svemu bilo je zabavno.

Neki štandovi dele klopu, sokove i slično. Ne mogu da kažem da sam se lepo najeo, ali pojelo se... Nismo otišli gladni odavde.

U povratku prema kolima ode Sale još jednom da okrene točak sreće za dres i dobije, Vlada više nije okretao jer smo ukapirali da je 2XL najveći broj, a njemu treba veći, a Marku je taj dres bio ispod časti, on koristi samo firmiranu robu, tako da je priča sa dresovima završena.

Sale i Marko

Nikola i Mira

Mi smo stigli u Maratona selo oko 11h. Osnovni cilj mi je bio da kupim Maratona dres, možda i prsluk, a onda da malo prošetamo po sajmu. Međutim, prodavnica se otvara tek u 13h, pa smo obrnuli redosed operacija, prvo sajam dok se ne otvori prodavnica. Tako smo 2h bukvalno gluvarili da ne kažem blejali po sajmu, išli okolo kao Pacman i grickali sve što se nudi. Učestvovali na svim nagradnim igrama gde je to moglo, jednom rečju - ubijali smo vreme (i osvajali dresove i ostali reklamni materijal).

Dođe 13h, utrčali, kupili ko je šta hteo.

Pogled na sat, nekih je 14h, rekoh vodim vas na najbolju pitu od jabuka koju smo prošle godine sasvim slučajno otkrili.

Neće Marko on je kupio sve da pravi špagete, ide on u smeštaj da pravi špagete.

Rekoh mu: "Hajde Marko idemo na pitu, pravićeš špagete za večeru."

Ne, ne, ne i ne, ide on da pravi štagete.

Dobro, idi pravi špagete, šta da radim. 

Mira, Nikola, Sale i ja idemo na pitu. 

Vlada mi po pogledu izgledao da bi išao na pitu, ali nije hteo da ostavi Marka samog, pa je on sa Markom krenuo u Pieve (u smeštaj sa porukama) da prave špagete.

Problem je što je taj put prema piti ide prema Santa Madalena, put sa samo jednom uzanom trakom u dužini od nekih 16-17km, sa povremenim proširenjima od pola metra tek toliko da možeš da se mimoiđeš sa drugim automobilima.

Naravno, nije baš bilo veselo, kao ni prošli put (2022. godine).  

Vozim kola prema mestu San Pietro (cilj nam je restoran u hotelu Viel Nois), i svi se u kolima snebivamo kakav je to uspon i kakvi su to nagibi. 

Kažem Saletu: "Ovo vozimo sledeće godine sigurno!" A stvarno je baš strmo, i to ozbiljno strmo i dugo strmo, penjemo se na Passo delle Erbe. Kad prođe taj jako strmi deo, onda se put suzi, pa kad vidiš neki auto u daljini, tražiš mesto gde ćeš da s njim mimoiđeš...  

Bilo kako bilo, stižemo. 

Zbog uslova na putu, krivina, mimoilaženja, putovanje traje, preko 2h u jednom smeru, mada realno nije daleko.

Nalazimo praking iz prve.

Poručujemo pitu i sladoled. 

Njeno veličanstvo - pita sa jabukama (apfelstrudel)

Dok jedemo pitu i dok ćaskamo o svemu i svačemu onako preko zalogaja, prilazi nam nekog momenta lik i pita nas: "Odakle ste?". 

Ispostavlja se da je pica-majstor u hotelu u kojem jedemo pitu. 

Odgovorih: "Iz Novog Sada. Odakle ste vi?"

Čovek makedonac iz Tetova. Tu je već 12 godina, živi u hotelu u nekoj od soba, i tako rekao bih kuka na život ovde. Kaže nije ovo ovde nikakav život, samo radi i spava.

Čim je ovde 12 godina, verovatno mu je bolje nego da je u Tetovu. Malo smo se ispričali sa njim.

Obavili pitu, vraćamo se nazad, imao sam ideju da možda odemo negde na picu. Mada nas je pita i sladoled zasitio, pa više nismo bili gladni, ali nije to moglo da dobaci do sutra, pa smo u restoranu našeg hotela Mira, Nikola i ja večerali lokalne specijalitete.

Dok smo stigli do Pieve, pa u hotel već je krenuo da pada mrak. Toliko za danas, bilo je tu svega i svačega i ničega. Ali lepo smo se proveli, kupili dresove, neke i dobili na točku sreće...

Ujutro sam malo osećao noge, lagao bih da kažem da nisam, ali je bilo OK. Ujutro sam ih osećao više, a popodne su već bile OK. Mi smo bili na nogama bar pola dana, tako da su se razmrdali mišići, pa sam do uveče bio kao nov, kao da nisam ni vozio prethodni dan.

Šta ćemo sutra?

Marko se sa svojom drugaricom Jelenom kuckao već jedno 2 dana, i nikako nam se nisu poklopile zvezde da vozimo nešto zajedno. I sad je pao dogovor da se nađemo sutra sa njom u Corvara-i i da izvezemo nešto zajedno. Rekoh: "Važi!"

Jelenu ne poznajem, mislim viđao sam je samo na stravi povremeno, na slikama drugih ljudi koje pratim.

Rekoh Marku: "Vidi u 7:30h sam na doručku, oko 8h mogu da krenem, oko devetke sam kod vas. Najkasnije 9:15h - 9:20h." 

Imali smo dogovor sa Jelenom da se oko 10h nađemo u Corvara-i, što je bilo OK.

Mira i ja

U sastavu našeg hotela je i restoran pa smo Mira, Nikola i ja večerali špagete i lazanje (kako ko) ili bolje rečeno svi od svega po malo

Pasta (špagete) je bila vrhunska

Lasagne (lazanje) su bile ODLIČNE! Restoran za svaku pohvalu.

Vid' još jedan Pinarello iz Maratona sela...

Subota, 30.06.2023. - 

Krećem sve po planu, u biciklističkom dresu odlazim na doručak, obavio doručak. 

Doručak u hotelu "La Montanina" po principu švedski sto - savršen!

Uzimam bicikl iz biciklane, i kako izlazim iz hotela napolje kad ono sve mokro. 

Počela je kiša u međuvremenu... 

Razmišljam šta ću sad?!?

Pogledam, kad ono jedna poveća grupa biciklista iz Nemačke (njih jedno desetak, bili smo zajedno na doručku sve u dresovima) ima isti problem, seli su ispod nastrešnice hotela.

Popričah sa jednim od njih i on mi reče da je sad gledao i da će kiša za jedno 5-6 minuta prestati, pa onda jedno sat vremena sigurno neće padati, pa ćemo onda videti za dalje.

U međuvremenu je Marko pomerio susret sa Jelenom za jedno sat vremena, jer čim je krenula kiša sevnulo je pomeranje vožnje.

Sedim i ćakulam sa Nemcima, gde idu i slično. I stvarno za jedno 5-6 minuta kiša je utanjila, za otprilike 10 minuta je potpuno prestala. Čak se jednog momenta pojavilo i sunce ali samo na par trenutaka. 

Sačekao sam još jedno 30 minuta nakon što je kiša stala da se malo prosuši, pa sam poslao poruku da se malo prosušilo i da krećem prema njima (napisao sam da je čak i sunce počelo da sija, da ih malo ohrabrim). 

Caprile

Ruta kojim ovaj put idem od hotela prema Pieve je zapravo put prema Passo Fedaia 2057mnv, ali se ja odvajam desno na jednoj raskrsnici prema mestu Pieve

Ovim putem ima i tunela

Nebo je sivo, ne obećava

Niska oblačnost na sve strane

Ceo deo šume koji se osušio zbog oluje iz oktobra 2018. godine

Kuća deluje da je originalna (rečeno modernim jezikom - na fabričkim podešavanjima)

Stižem jedno sat kasnije u odnosu na planirano, temperatura ugodnih 14°C BRRRRR a nismo ni krenuli da se penjemo ko svet

Stižem do njih, oni čekaju kod kola spremni. Našli se, ispozdravljali i krećemo. U međuvremenu kako se sve odlagalo zbog kiše, mokrog kolovoza i ostalog, Marko je pomerao susret sa Jelenom, tako da obzirom da sam stigao u 10:20h u Pieve, sastanak je zakazan za 11:20h u Corvara-i.

Passo Campolongo - Sale izražava svoju emociju prema zabrani koristeći prst, moglo bi se podvesti kao neki oblik pantomime (mislim sve je počelo tako što nije postupio kako je to napisano na znaku)

Eto, kad je oblačno, nema planina, nema vrhova, kao da si na Zlatiboru a ne u Dolomitima

Ohohoho, eto na momente i plavog neba (nažalost samo na momente)

Marko, Jelena, Vlada i ja, na mestu gde smo se našli sa Jelenom

Stižemo u Corvara-u, Jelena nas čeka. Neka ideja je bila da se ode u Maratona selo, a ja sam hteo da odem u prodavnicu biciklističke opreme, koja je tu u Corvara-i, kad se krene prema Gardeni. Očigledno da se nismo dobro razumeli, na kružnom toku sam skrenuo prema prodavnici (prema Gardeni), skrenula i Jelena zamnom, a ostatka ekipe nema. Gledam u retrovizor, nema ih. Kažem Jeleni, sačekaj sekund tu, idem samo da vidim do raskrsnice gde su. Gledaj levo, gledaj desno nema ih. Vratim se do Jelene, rekoh verovatno se nismo razumeli pa su oni produžili do Maratona sela, nisu ukapirali da treba prvo do prodavnice da idemo. Ideja je bila da prvo odem do prodavnice, jer se prema dogovoru vraćamo preko Passo Falzarego, a onda mi je prodavnica realno baš daleko (da se vraćam na Arabba-u, Campolongo, Corvara-u itd...).

Idemo do Maratona sela.

Stižemo do sela, nađemo ih iz prve.

To je sad subota pre podne tipa 12h. U selu je katastrofa! Ima jedno 5 puta više ljudi nego juče kad smo mi sve obavili (to je realno i očekivano).

Tu smo se malo promuvali, pa sam postao već i gladan, pa sam otišao na onaj isti štand gde smo se juče lepo najeli, pa smo se i danas lepo najeli.

Vreme je bilo skrnavo, vlažno, tmurno, polu-mokro, čak i pomalo hladnjikavo, oni su imali ideju da ne idemo na Valparolu i Falzarego, nego da se vratimo istim putem kojim smo došli. Meni je svejedno, kako većini odgovara meni je OK. 

Međutim, taj put od Corvara-e prema La Villa-i je toliko bio "zgužvan", stotine kola (verovatno i hiljade kola bi bilo ispravno), ljudi, šetača, biciklista, ludilo... Maratona je ovde ipak ozbiljan događaj, gde imaš preko 9000 biciklista učesnika, većina njih dođu kolima, dođu im pratnje, drugari, porodice, drugari biciklisti, tu se u region sjati jedno 25000 ljudi minimum, minimum.

Tu sad dok smo prošetali kroz Maratona selo odlučili su da neće da se vraćaju kroz svu tu gužvu, nego ipak vozimo originalni plan i da idemo na Valparolu i Falzarego. 

Rekoh: "SJAJNO, meni baš odgovara!!!"

Zadržali smo se jedno pola sata u Maratona selu. Jelena je rekla da se njoj ni ne ide, jer je imala u planu za popodne da dođe sa drugaricom u selo. Mi smo juče bili i prošpartali selom uzduž i popreko dok smo čekali da se otvori prodavnica, ne znam ni zašto smo dolazili, ali nije ni važno, tako je nešto ekipa htela. Tako da sve u svemu relativno brzo krećemo nazad.  

Na kružnom toku se odvajamo levo prema Valparoli i sad kreće uspon od 13km. Valparolu sam vozio sa ove strane 2022. godine kao "recovery ride" kad sam se pocepao na Falzarego sa ciljem da stignem dok radi prodavnica i jedino čega se sećam je da mi je teško palo (tada sa umornim nogama). Mislim popeo sam ja to iz cuga, nije sporno, ali se sećam da je nagib od 10% bilo jedan dobar deo uspona. Nije to ni strašno, ali nije ni naivno.

Tako je bilo i sada, sve vreme je Garmin pokazivao 9% ili 10%. Na lakšim delovima je pokazao 8%, a nije bilo ispod 8% koliko se sećam.

Stižem prvi gore, relativno brzo stižu posle mene Vlada i Sale, naravno, gore je hladno, duva ledeni vetar, pa kreće presvlačenje po principu obuci na sebe sve što si poneo sa sobom. 

Onda stižu Jelena i Marko nekih 6-7 minuta za Saletom i Vladom. 

Kad smo se okupili, hajde da sednemo negde da popijemo nešto, pa makar se malo i ugrejali pritom. Kažem da možemo da se spustimo kilometar do Falzarego-a, tamo možemo da popijemo po piće (ima onaj konglomerat kako sam ga već prozvao suvenirnica/restoran/bar...).

Jezerno na Valparoli

Slikao tablu, bila je gužva, pa sam slikao tablu sa dugim biciklistima

Vlada u režimu presvlačenja u pozadini je muzej posvećen borbama Italije i Austro-Ugarske

Seli u restoran i poručili po Coca Colu

Vlaga 100% u vazduhu

Zauzeli smo jedan sto u ćošku, dobro je došlo da se malo ugrejemo. Iskulirali smo jedno pola sata, obavili WC ko treba. Izlazimo napolje, jedna zajednička slika sa tablom Falzarego, pa krećemo dole.

Jelena se očigledno neiskusno obukla, sigurno joj nije bilo veselo do dole 

Spust je sjajan kao i svaki put.

Marko izlazi iz serpentine

Novi fudbalski teren na vidiku, Marko je stao iza serpentine i snima kako prolazim

Stižemo u Pieve, i sad je bila ideja da ispratimo Jelenu do Arabba-e. Bacim pogled na nebo, a ono se iznad nas nadvio baš neki crn oblak, deluje baš preteći. Lomim se da li da idem ili ne, kad u tom momentu kaže Marko: "Ja ću pratiti Jelenu."

OK, u tom slučaju, krećem i ja ka hotelu, imam i ja još da vozim nekih 15km ako idem putem kojim sam došao. 

Dok smo se okupili, prošlo je nekih 10-tak minuta.

Krećem nakon što smo se Marko ponudio da isprati Jelenu.

Bukvalno posle nekih 500m nakon što sam krenuo, kreću prve kapi kiše. Da sam krenuo odmah nakon što smo se okupili, stigao bih suv u hotel, ovako kreće kiša, i oblačim šuškavac gore, mrzelo me je da oblačim i kišnu zaštitu za noge, misleći, ako baš krene pljusak onda ću obući i dole. Imao sam kišni komplet sa sobom u ruksaku, jer je prognoza za ceo dan bila baš šarena što se tiče kiše. 

Nekog momenta kreću serpentine cik-cak po jednoj padini, interesantno je da na svim desnim serpentinama (krivine gde skrećem u desno) lije kiša, a da je na levim serpentinama koje su 400-500m dalje je suvo, nema kiše ni u najavi.

I sad kako se spuštam imam kiša - ne kiša - kiša - ne kiša - ... - kiša...

Dok sam se spustio krenula je kiša ozbiljno da pada, mrzilo me je da se presvlačim, nego sam tako po kiši dobacio do smeštaja. 

Caprile - kao i sve alpske kuće koje drže do sebe, cveće na terasama i prozorima

Biciklana u hotelu

Kad sam stigao, tuš, presvlačenje. Nekih 10-tak minuta nakon što sam utrčao u hotel počeo je baš ozbiljan pljusak. Onaj crni oblak je uspeo da se prevali preko brda i kiša se baš lepo ispadala. Ne znam kako su prošli Jelena i Marko.

Obzirom da nam je ovo poslednji dan zajedno, predlažem da negde večeramo zajedno, Vlada je odmah predložio da se nađemo zajedno na pici, i to kod njih ima lokalna picerija u Pieve koja se zove Klematys. Oni su reče jedno veče tu jeli picu i bila im je odlična. Kad je rekao krckava i reš korica, tu me je kupio, rekoh važi. 

Predlog usvojen jednoglasno.

Okupili smo se oko 17h - 17:10h. 

Otvoreno je, ušli unutra seli, prilazi konobarica, kažemo: "Mi bi da jedemo", a ona odgovara: "Pica može od 18h da se poruči, a ostala hrana tek posle 19h".

Šta ćemo sad, razmišljam, rekoh: "Hajde da sednemo, dok poručimo turu pića, malo proćakulamo, biće 18h brzo, pa ćemo da poručimo dalje".

Nekog momenta se pojavi pica majstor, vidimo ga, još nema 18h ali nam daju da poručimo pice.

Ohohoho ima tu i pita sa jabukama, ali... može to i bolje...

Popričali još malo, ili malo više.

Nekog momenta dolazi konobarica i kaže: "Treba mi sto!"

Na šta sam joj odgovorio da je to njen problem... Ali hajde, nismo pravili problem, za jedno 5-6 minuta smo pozavršavali picu, slatko, pića i ustali od stola. 

Kad je počela da radi kuhinja, cela picerija se za 15 minuta napunila kao da dele klopu džabe. Hrana je mogla da se poručuje od 19h, pa je npr. u 19:15h sve bilo puno ljudi. Svi došli da jedu, i da piju - naravno.

Na kraju smo se izpozdravljali, jer sutra ujutro idemo na različite strane. Marko i Vlada se rano ujutro vraćaju za Beograd, a ja sam imao plan da ispratim start Maratona trke, pa da Mira, Nikola, Sale i ja idemo u Pulu da se okupamo u moru. 

Par slika koje je slikala družina:

Pogled sa Passo Valparola prema La Villa

Parking u Pieve

"Emotivni" Sale - pantomimičar

Pizza iz Markovog ugla

Passo Valparola

Pitao sam i Saleta da li hoće samnom da isprati start trke, i on je prvo bio za, ali se onda predomislio (verovatno ga je mrzilo, reče, neće - sačekaće me). 

Subotu veče sam razmišljao šta ću i kako ću, pravio sam planove. Mali je problem što sam u Caprile, dosta daleko od Corvara-e.

Prošli put sam bio u Arabba-i, pa nije bio problem da se sprovede cela akcija jer sam samo trebalo da pređem preko Campolongo-a i tu sam. Onda sam se kad su prošli oni brzi biciklisti zamešao sa trkačima (sve onako u maratona dresu) i spustio do hotela bez problema. 

Međutim, meni sad treba sat vremena do Pieve i bar sat vremena do Corvara-e. Trka kreće u 06:30h, znači moram najkasnije da krenem u 04:30h?!?!? i to da stisnem prilično, da stignem na vreme.

Sviće tek u 05:30h, hajde Bože moj, nije strašno, već sam vozio po mraku i družio se sa lisicama. Nije to sad nešto što me zaustavlja, međutim, ukapirao sam da oni u 08:20h zatvaraju put prema Pieve (prema moj smeštaju). Pogledao sam slike od prošli put, i ukapirao sam da sam tek u osam i nešto stigao dole u Arabba-u. Policija će stajati na svakoj raskrsnici, na svakom uključenju i isključenju, a kad zatvore put, zatvoren je između ostalog i za sve bicikliste koji nisu maratona trkači. Shvatio sam da neću uspeti da se vratim, a put je posle zatvoren do 12h, a imali smo ideju da se skotrljamo dole na more u Pulu, da se iskupamo to popodne. Ukapirao sam da ako mi slučajno ne dozvole da prođem (što je realna opcija), da ću onda ugroziti more, a 'fala Bogu ovo sam već sve izvozio i video 2019 trku.  

Donosim odluku da ne idem da vidim Maratonu, jer je velika opasnost da ću morati da čekam do 12h da se put otvori. Možda neki sledeći put kad budem u Arabba-i onda je OK, ali kad sam ovako daleko onda je to teško izvodivo.

Nedelja, 31.06.2023. - A sad nešto sasvim drugačije - Pula

Pošaljem poruku Saletu da ipak ne idem da vidim Maratonu i tu sad dolazi do nesporazuma. On je mislio da ću doći kolima po njega, a ja sam nekih 06:50h krenuo biciklom po njega. Jednostavno nisam želeo da penjem kola gore na trasu Maratone, koju samo što nisu zatvorili. Plašio sam se da je ne zatvore, pa da smo u problemu. Kao pešak ili biciklista mogu prošetati i pored puta ako treba, jer od Pieve do najbližeg skretanja prema mom hotelu ima oko 1km. To ću kao biciklista/pešak proći kako god. Ako zatvore samo 10 minuta ranije i mi tu ne uspemo da se spustimo imaćemo problem kao da sam ja otišao da gledam Maratonu.

La Montanina - hotel za svaku preporuku

Dan je osvanuo lep, što je lepa promena u odnosu na prethodne tmurne i kišovite dane. Evo par slika koje sam slikao dok sam vozio do Salete (Pieve).

Ulazim u Pieve

Sale je malo "otpao" dok me je sačekao, jer sam stigao 07:50h, jedno pola sata pre nego što zatvaraju put.

Interesantno, dok sam vozio bicikl prema Pieve, jedno 3 policijska auta su me prošla. Kad sam stigao na tu raskrsnicu na koju se uključujem na trasu trke prema Pieve, pandur me onako gleda razrogačenih očiju u fazonu a kud si ti krenuo? Rekoh mu samo "PIEVE" što je tih jedno kilometar niže, on me pusti, po principu hajde-hajde, požuri. 

Na samoj raskrsnici iz istog pravca iz kojeg dolazim stoje jedno 3-4 automobila, koje policajac ne pušta (toga sam se realno plašio), a oni nešto mašu rukama i bučno se svađaju. Očigledno im on nije dao da prođu, a to njima nije bilo pravo.

Realno, mislim da sam doneo dobru odluku da idem biciklom po Saleta, koliko god to Saletu nije prijalo - "sorry".  

Skotrljali se dole do hotela. Tu smo se napakovali, pa polako krenuli prema Puli.

Inače Pula nije bila na rasporedu, ali je Sale insistirao da kad prolazimo blizu mora, da je red da se bar okupamo kad smo tako blizu.

OK, nisam neki fan mora, plaža i kupanja u istom, ali hajde stvarno idemo blizu i nije neki problem. 

Zašto Pula?

Godinama želim da vidim pulsku arenu, pa sam rezervisao smeštaj pored Pule, na 50m od plaže. Tu smo upoznali Tamaru fenomenalnu vlasnicu smeštaja.

Smeštaj je bio u najmanju ruku sjajan, na malom uzvišenju iznad plaže, vidi se ceo zaliv, sjajno!

Prvo šta smo uradili je ručak, nakon čega smo se spustili na plažu.

Zamočio sam nožni palac u vodu, voda ledena, BRRRRR... 

OK, ja sam upravo završio sa kupanjem u moru - evo okupao sam se (mislim palac kao izviđač - ali što se mene tiče dovoljno).

Ručak

Nikola kao i sva mladež - burger

Moj izbor je uvek nešto lagano i (nadam se) zdravo

Sunce zalazi, i najuporniji kupači završavaju sa kupanjem

Mesec - zoom 20x

Mesec je magičan ovo veče, prosto mami da ga slikaš

Pristanište, ali su ga pretvorili u noćnu atrakciju jer su kranovi osvetljeni različitim bojama

A onda stižemo do pulske arene - deluje impresivno

Malo virimo i unutra - impresivno

Prosto je neverovatno da ovakva građevina stoji tu ~2000 godina

Naravno Koloseum je jedno 2x veći, ali bez obzira Arena je u odličnom stanju

A onda prolazimo pored marine, još uvek se malo plavi nebo u pozadini

Na sve strane ostaci rimskog carstva

Penjemo se i na tvrđavu, red je da obiđamo sve znamenotosti

Iskreno, nisam proučavao ko je podigao tvrđavu, ali to nije ni važno. Stari grad oko tvrđave je interesantan

Pristanište slikano sa tvrđave

Ova zidina je bila u potpunom mraku kad sam slikao

Crveno svetlo je od mog zadnjeg svetla

Opet "rimljani" - ovo je glavna ulica u centru, tu je gužva, tu su sve firmirane radnje

Stigli nazad do naše plaže

Nakon kupanja, pa vožnje po Puli, stižemo ponovo do naše plaže, završavamo vožnju. Za sutra je plan da se ekipa koja može da zamoči više od palca u more okupa. Kad smo se dogovarali rekao sam im da mogu do 12h da se kupaju, pa ćemo posle polako da kući. 

Tamara (vlasnica) nam je rekla da nije problem da ostanemo i duže ako hoćemo da stvarno nije problem - hvala joj.

Večera.

Spavanje.

Ponedeljak, 01.07.2023. - Kući...

Jutro.

Doručak.

Idemo do plaže (ne planiram da se kupam, samo im pravim društvo).

Sale "otpada" na plaži

Obišao sam razna mora, ali ni jedno nije kao Jadran

Evo još par slika koje je Nikola napravio:

Pogled iz smeštaja

Mesec

Ekipa se okupala, negde oko 10:30h smo u smeštaju. Rekoh im kupajte se sada, imate još više od sat vremena. Kažu da im je bilo dovoljno.

OK, pakujemo se, pozdravljamo se sa Tamarom i krećemo kući.

Šta reći na kraju... Dolomiti su uvek fenomenalni. Ali doživljaj vožnje sa ekipom je nešto sasvim novo. Jedan sasvim drugi nivo uživanja je podeliti sve ove neverovatne predele sa drugarima. Provozati sve te prevoje, uživati u svim tim pogledima u društvu je to jednostavno TO. 

Ne može bolje!

Obavezno idemo i naredne sezone ekipno u Alpe!!!!!!!

-----------------------------------------------

Ovako je Mika Antić govorio o ulasku u novu godinu:

"Uzeti 12 meseci, dobro ih očistiti od gorčine, sebičluka, cepidlačenja i straha.

Svaki mesec pažljivo iseckati na 30 ili 31 dan, tako da je zaliha dovoljna za godinu dana.

Svaki dan posebno ispuniti nadevom: od jedne trećine rada, trećine duševne vedrine i trećine humora - uz dodatak tri kašike optimizma, jedne kašike strpljenja, zrnceta ironije i prstohvata takta. Tu masu preliti obilno ljubavlju.

Gotovo jelo ukrasiti buketićem sitnih pažnji i servirati ga svakog dana, sa obaveznom vedrinom, uz šolju dobrog osvežavajućeg čaja."

A kakva će vaša godina da bude, zavisi samo od vas i vašeg recepta!

-----------------------------------------------

Na isti način i mi kad krene sezona pažljivo planiramo i serviramo aktivnosti.

Do neke sledeće avanture,

Darko