Odustati - to jednostavno NIJE opcija

јануар 21, 2023

Šabac - Bajina Bašta - Šabac, 22-23.10.2022

POI (Point Of Interest) - Kućica na Drini

Jesen se uveliko zaleće, drveće i žbunje polako otkriva prave boje lišća, koje su ljubomorno čuvale ispod zelene boje. Leto je definitivno za nama, i jasno mi je da hvatamo poslednje lepe dane ove sezone.

Ovo je pravo doba godine da se vozi neka lepa šuma, a tu uz malo sreće, i ponešto sunca, prizori postaju magični i neverovatni.

Razmišljam gde bi bilo najbolje da vozimo, gde će magija biti najbolja i najjača...

Prvo što mi pada na pamet su Karpati, nikad nisam vozio Karpate u jesen (ako izuzmem istočnu Srbiju, koji su bili predivni, a asfalt kao da su ga još stari Rimljani pravili). Imao sam ideju da "savijemo" neku rutu po Rumuniji, i to ovoj "bliskoj" Rumuniji tu ispod Temišvara (a ne sad da vozimo 600km do Transfagarasana... ili slično), jer ima i tu lepih Karpata i lepih šuma, očekivano i lepih boja.

Na Google mapama sagledavam gde bi i šta bi mogli da vozimo, i tu ima i lepih vodopada, i šume, put deluje solidno... Naravno, obratih se Radu, da mi predloži neku rutu, ali sam mu pri tome poslao printscreen dela Rumunije koji me zanima (iscrtao sam ja tu već neku rutu koju sam želeo da izvezemo u 2 dana, ali nisam bio siguran u kvalitet asfalta, količinu saobraćaja, i ostalo).

Radu mi za 15 minuta šalje rutu (istu onu koju sam i ja nacrtao), ali je on otišao i korak dalje našao je i gde ćemo spavati i gde ćemo jesti, što bi rekli profilisao je vožnju u 15 minuta, kao pravi profesionalac.

Svaka čast, kapa dole Radu!!!

"Ispipavam" ekipu ko bi hteo/mogao/želeo da vozi Rumuniju, neki nemaju pasoš, ili im je istekao, sa druge strane neki ga imaju...

Da ne bih sad pravio problem, da ne bih ja bio taj koji će da odredi ko može, a ko ne može da vozi (ko ima/nema pasoš), smislio sam da napravim dve ili tri varijante, pa ćemo videti... Za onu za koju se prijavi najviše ljudi, ta će da bude u igri (to bi se moglo nazvati demokratija?!?! Obećavam da neću namestiti glasanje... :).

Varijanta 1: Rumunija, Karpati (ovu rutu nisam nikad vozio, pa je interesantno)

Varijanta 2: Šabac - Valjevo - Bajina Bašta - Ljubovija - Osečina - Šabac (potez Ljubovija - Pecka - Osečina - Tekeriš nisam nikad video (ni kolima ni biciklom), pa mi je ovaj deo rute bio interesantan, i naravno Debelo brdo, koje je uvek izazov)

Varijanta 3: Kanjon Jerme + obronci Stare planine (Jerma nam je ostala "dužna" da izvezemo ceo krug preko Babušnice, jer smo se prošle godine vratili, da bi stigli da vidimo i vodopad Bigar, a obronci Stare planine su prošle godine bili neverovatni, na nekoliko mesta je lišće bilo toliko jarko crveno, da je izgledalo kao da šuma gori, tu su krošnje išle od potpuno (drečavo) žute, preko roza, crvene, jarko crvene, pa sve do tamno crvene - koja je bila skoro kao braon boja, iskreno sam se radovao da ću ovo videti ponovo i da ću ovaj put slikati opisane prizore, jer smo prošli put strašno žurili da stignemo do Rosomačkih lonaca pre mraka, pa nisam stigao da slikam)

"Zašarao" sam po regionu, pa da vidimo šta ćemo voziti, meni lično sve odgovara (za svaku varijantu imam motiv da vozim, sjajno!!!!).

Pričam sa ljudima, njih par mi se javlja onako na prvu loptu (da ne kažem - odmah), da mi saopšte da su zainteresovani, i većina, zapravo svi su glasali za Bajinu Baštu, osim Martina, koji je rekao da mu je svejedno i da što se njega tiče može bilo koja varijanta.

Obzirom da su svi ostali glasali za Baštu, nema druge, biće Bašta!!!

Rumunija se u neku ruku sama eliminisala, jer se prognoza za subotu pokvarila, najavljena je kiša i pad temeprature, tako da je Rumunija instant ispala iz kombinacije. Ta kiša se tu i tamo razišla na prognozama u narednim danima, ali je u Rumuniji trebalo da bude dosta hladnije - sa maksimalnom temperaturom od 10-11°C, dok je tamo gde sam planirao da vozimo ta temperatura samo ujutro, a posle će da otopli i do preko 20°C (čak do 23°C, po nekim prognozama). Verovatno Karpati, kao ozbiljan planinski masiv privlači, kiše, magle i ostalo, pa smo ipak nekako ostali na domaćem terenu...

Nakon dan-dva sam Radu poslao poruku, treba da zna, da nećemo voziti Rumuniju ovaj put, jer je ekipa glasala za Bajinu Baštu. Rekoh mu da ona ruta što smo smislili neće propasti, izvešćemo mi to pre ili kasnije, naći ćemo načina...

Tu se bukvalno u jednom danu iskristalisalo ko hoće da vozi:

Martin i Maja su mi se odmah prijavili
onda su mi ubrzo prijavile i dve Majine drugarice (tačnije, jedna Majina drugarica, i drugarica od Majine drugarice (takoreći - drugarica drugog reda)): Tijana (drugarica - prvog reda) i Milica (drugarica - drugog reda). Njih dve voze bicikle, ali usudio bih se reći ne tako manijački i ludački kao mi (ni blizu), doduše, odradile su vožnju od nekih 70-tak kilometara gde su dva puta prešle Frušku Goru - tu su se recimo kvalifikovale za ovu vožnju, možda ne baš potpuno, ali videlo se da mogu da voze i uspon
Nikola i ja

Naravno, pokupio sam telefone od Tijane i Milice, nazvao sam jednu, pa sam posle nazvao i drugu, rekao sam im onako kroz šalu: "Hteo sam samo da vidim (tj. čujem) koliko ste samouverene..." Naravno i koliko su rešene da izvezu jednu ovakvu turu, koja prevazilazi i po dužini i po "visini" najveću vožnju koju su njih dve ikada napravile za najmanje duplo (što se tiče dužine, a kad je penjanje u pitanju verovatno i mnogo više od toga).

Hteo sam da "vidim" s kime ćemo da vozimo, jer Debelo brdo, kao što sam u nekoj od prethodnih priča već napisao je stvarno "debelo" (dugačko je nekih 60km od početka do kraja), a sa druge strane uopšte nije brdo, već ozbiljna planina. Ima tu dosta da se "guli", dosta da se penje, tri ozbiljna uspona (mislim tri uspona samo na Debelom brdu, a ima da se vozi gore/dole i do Valjeva), i to iskreno ne može svako.

Ne mogu da kažem da sam bio skeptičan da li će njih dve da uspeju, ali sve dosadašnje brojke su protiv njih (nisu ni sa jednim od svojih prethodnih ostvarenih rezultata, bile ni blizu onoga na šta su se sada namerile, pa čovek nije imao na osnovu čega da veruje da će uspeti, naravno osim njihove beskonačne rešenosti i strašne želje da izvezu Debelo brdo).

U principu, prvo sam ih plašio ta temu šta ih sve čeka i kakvi su usponi, malo u priči sa njima, malo putem poruka i slično...

Nisu se dale uznemiriti, dobro rekoh sebi: "Žilave!!! Izdržaće (valjda?!?!?)..."

Onda sam im pustio link na prethodnu vožnju kad smo Sale i ja, vozili NS-BB-NS. Rekao sam im da im je to obavezna lektira, da obavezno pročitaju pre nego što krenemo...

Ono što nisam hteo je da one krenu, da se upuste u ozbiljnu vožnju, a da onda ispadne da nisu znale šta ih čeka... Da ne bude posle - preteško je, ili je ovakvo ili onakvo... a mi mislili da nije strašno itd... itd...

Sve sam im detaljno objasnio, plašio ih na sve moguće načine, poslao sve priče (gde sam objasnio sav jad i muke koje smo imali, tokom te vožnje), i OK, sve je to prošlo dobro, one su i dalje bile samouverene, pomislih: "Dobro!"

U svakom slučaju, planiran je i support car (podrška) za svaki slučaj (auto će biti u zoni naše vožnje, pa ako se i desi da neko ne može, imamo rešenje, podićićemo bicikl na auto, i vozimo dalje ko može, ko ne može voziće se kolima).

Sve je to OK, prošlo je, da ne kažem leglo, svi znaju šta radimo, svi znaju koliko će biti teško, svi i dalje idemo. Glavno pitanje je bilo kojim se tempom vozi, rekoh: "Društvo, idemo tempom najsporijeg, vozićemo u grupi i ne treba da se nervirate ako ste sporije od nas. Idemo da uživamo, da se nagledamo lepih prizora i scena, planina, jeseni itd... Ovo će biti vitamin za dušu - vožnja!"

U priči sa Milicom, a to je bila recimo sreda (pred vožnju - znači 3 dana pred vožnju), o raznim detaljima vezanim za predstojeći događaj, naravno iskoristio sam priliku da je malo plašim sa rutom i vožnjom, tačnije nisam je plašio, samo sam pričao kako jeste i kako će nam biti. Sve OK, nakon razgovora, stiže mi poruka, ali nisam je odmah ukapirao da mi je stigla poruka, te mi zvoni telefon - Milica.

Reče Milica: "'Ej znaš zaboravila sam da ti kažem jedan detalj..."

Onako u šali prekinuo sam je pre nego što je imala šanse da završi misao: "Šta, nemaš jednu nogu?!?!"

Milica: "Pa, skoro...."

Ja: "Hahahahahaha... Reko' čekaj, kako skoro?!?!?!, ja sam se zavitlavao...."

Ispostavlja se da se ona povredila dva (ili možda tri) dana pre ove priče, prilikom rođendanskog leta sa padobranom, i da je to zapravo dosta boli, ali kao 'ajde, misli ona da će sve biti OK i da će izdržati.

Prvo je u rekla kako je udarila nogu, a onda kasnije u priči sa njom dolazimo do zaključka da je uganula skočni zglob.

Odmah mi je prostrujala misao: "Gde ćeš sa uganutom nogom da "napadneš" Debelo brdo??????!?!"

Rekoh (diplomatski): "Hajde, videćemo...", a onda nekog momenta u kasnijoj priči sam joj savetovao: "Hajde ti sedi na bicikl (ovih dana), pa probaj polako tu po ravnom po Rumi, da vidiš kako to sve ide, da li te boli, da li možeš da okrećeš pedale, da malo opteretiš nogu i slično... Čisto da znamo gde smo."

Kaže ona da je probala i da ide OK, i da neće biti problem.

Rekoh: "Dobro, što se mene tiče nema problema, a ako ga i bude, imamo auto u podršci, pa ćemo sve da rešimo."

I tako je priča sa nogom nekako prošla, mislim prošla?!?, obavili smo je... nisam sretan, ali šta je tu je.

Tokom narednih dana sam je još nekoliko puta pitao: "Kako noga?"

Milica: "OK, sve je to dobro, i sve je bolje i bolje."

Rekoh: "Važi!"

To je bio prvi detalj koji je realno bio problem, mada ga je Milica uspešno, negirala.

Drugi detalj koji je bio problem je taj što sam računajući od momenta kad krećemo iz Novog Sada, pa uključujući sve što treba usput da odradimo i koliko imamo da vozimo, ispada da ako idemo prosečnom brzinom od 20km/h, da ćemo da se spuštamo sa Debelog brda u prvi sumrak ili eventualno pred sam sumrak. Rekoh: u IDEALNOM slučaju i rekoh 20km/h. U toj računici smo imali možda jedno pola sata ili najviše 45 minuta rezerve, tu su trebale da stanu sve pauze, kafa, voda, slikanje, klopa i slično (neki plan je bio da u Valjevu pojedemo i nešto malo ozbiljnije od bonžite ili sličnih "čokoladica").

Kako god računam, jasno mi je da nam mrak ne gine na spustu. Sve vreme sam insistirao da probamo kako god znamo i umemo da se organizujemo tako da nam spust sa Debelog brda bude po danu ili čak eventualno ono kad zađe sunce, pa se još uvek vidi u najgorem slučaju, a sve ostalo nije važno - kad se spustimo sa Debelog brda, onda može da bude najcrnji mrak na svetu do Bajine Bašte, to nije problem

U svetlu toga kombinujem kako da izvedemo vožnju tako da spust bude po danu. Maja je tu kritična, jer je jedini način da ona dođe do Novog Sada, prvi jutarnji voz, koji stiže oko 7h ujutro. OK, i Martin ima isti problem ali on ima dve moguće opcije da bude u NS (kad je potrebno). Obziromda Martin ima rešenje da bude u potrebno vreme u NS, samo je Maja "problematična" kad je polazak iz NS u pitanju. Dok stigne vozom oko 7h, pa dok je napakujemo, pa pekara, dođavola... krenućemo da vozimo rutu u pola deset iz Šapca (mislim - najranije u idealnom slučaju), i onda sigurno imamo mrak na spustu, ne moram ni da računam, mrak bez pardona.

Da ne bi bilo tako, iznosim predlog, da Maja prespava u Rumi kod drugarica, tada nemamo vremensko ograničenje, a Martin može da prespava kod oca u NS ili da ga mama doveze u potrebno vreme (njemu sam prepustio da smisli, što se mene tiče - treba da bude u 6h ispred moje zgrade).

Sad tih sat - sat i 15 minuta je ono što sam očekivao da će biti dovoljno da Debelo brdo spustimo po nekom recimo danu (to je taman potrebna rezerva), a posle više nije ni važno.

I tako je nekako i bilo.

Maja je u petak popodne imala nekih obaveza, pa je poslednjim vozom (oko 19h) stigla u Novi Sad. Odvezao sam je do Rume, i tu sam konačno upoznao Tijanu i Milicu (mislim do sada smo samo pričali telefonom). Proveli smo jedno veoma prijatno veče u Rumi, u nekim šalama i pričama, anegdotama iz nekih prethodnih "akcija", tako da je skroz bilo dobro... Tu smo napravili "ratni plan" za ujutro, pa smo se polako razišli.

Martin je rekao da će ga mama dovesti u Novi Sad (ne pravim pitanje).

Tako sam u par poteza sve organizovao, rešio problem spusta po mraku i u principu sve je spremno za put.

Petak veče - malko se se zadržali u Rumi sa devojkama, pa dok sam stigao u Novi Sad, sipao gorivo i slično, bila je skoro ponoć kad sam stigao kući... A kako to obično biva nisam ništa spremio za vožnju, pa spremi ovo, spremi ono, biciklističke stvari, pa sad su jutra i večeri hladna, pa traži sad onu zimsku garderobu, koja se nije koristila još od poslednjih hladnih proleća...

Pronašao... manje-više sve što sam zamislio sam uspeo da pronađem i spakujem.

Spakovani.

Konačno ležem u krevet, prošlo je 01h ujutro, a treba da ustanem u 05h, a poželjno je čak i koji minut ranije, al' sve to nije važno, sve je organizovano i pripremljeno.

- Subota -

Jutro (tačnije mrkli mrak, al' za mene je jutro). Telefon pokušava da me probudi, i jedno 10 minuta uopše ne kapiram da treba da se probudim.

Ustao.

Obukao se, i nosim bici nosače da ih montiran na kola.

Montaža nosača u toku, montiram poslednji, kad stiže Marin. U to vreme je Nikola već doneo jedan bicikl iz stana i otišao je po drugi. Namontirao jedan bicikl, pa Martinov, za to vreme stiže Nikola sa drugim biciklom...

Pomislih: "Nije valjda da ćemo jednom krenuti na vreme??!?!"

He, he, he...

Naravno da NEĆEMO!!!

Kad Nikola reče mora da obavi toalet.

Otrča on gore, i nema ga, i nema ga, i nema ga ....

Mislim da je prošlo jedno 20 minuta, već sam se zabrinuo da mu se nije nešto desilo, kad se pojavi Nikola i konačno krećemo (naravno, prva stanica pekara, pa za Rumu).

Nekih je 06:20h, krenuli konačno. Iskreno sam se nadao da će biti 06h ujutro (možda 06:05h), al' dobro, nema veze, imamo mi tu rezerve, svakako smo jedno sat i po "dobri" u odnosu na predviđeni plan, pa ovih 15 minuta, 'ajd' gore/dole.....

Nazvah Radeta da smo krenuli, Rade izađe na Paragovo, da bi ubrzali.

Stižemo u Rumu na dogovoreno mesto, devojke spremne, Ubacili njihova dva bicikla kod Radeta (iz drugog pokušaja smo uspeli), napakovali se i pravac Šabac.

Milicin i Tijanin bicikli stali (nekako) u gepek od Dobla

Stigli u Šabac, e sad kreće onaj deo koji je meni uvek spor. Oni se svi presvlače, oblače i pripremaju za vožnju, a ja skidam jedan bicikl, drugi, treći, ..., šesti.

Ali nema veze, i to sam sve obavio, pa krećem da se oblačim poslednji.

Svi spremni, obučeni - krećemo.

Naravno, prava nepoznanica je tempo koje one (Milica i Tijana) mogu da "izvuku". Vodim i krenuo sam da vozim tempom 22-23km/h, OK, prate, ide dobro, ne zaostaju, ide super.

Stižemo do kružnog toka gde se odvajamo za Koceljevu i Valjevo, i tu sad kreće veoma blagi uspon, koji uopšte nije strašan, možda jedan posto, dva u najgorem slučaju i to samo ponegde i to samo na momente, al' tu tempo pada na 17-18km/h, i čim podignem na 20km/h, vidim da devojke počinju da zaostaju, tako da mi je odmah postaje jasno da će biti napeto na Debelom Brdu (mislim na spust, po danu). Al' šta sad, krenuli smo, pa ide kako ide, najbolje što može, što bi rekli "život je surov".

Ekipa na okupu, raspoloženje na nivou

Jesen polako otkriva boje

Vozimo, napredujemo polako, napravili smo možda dve kratke pauzice, da se skine neki od slojeva (šuškavac, jaknicu ili štagod), jer kad smo krenuli ujutro da vozimo bilo je svežnjikavo, pa smo se morali obući, al' kako vozimo sa jedne strane smo se i ugrejali a sa druge strane postaje sve toplije (čim sunce malo "odskoči" odmah krene i temperatura značajno da raste).

U centru slike se lepo vidi planina Cer (tu da ćemo sutra da prođemo u povratku)

Samo oštro oko može da zapazi Debelo Brdo u daljini

Zoom x5 i sada više nema dileme

Stižemo mi u Koceljevu, bez nekog problema, drame, vrlo brzo sam nakon starta vožnje ustanovio kojim tempom mogu svi da prate i koji tempo nam je OK, i u principu držao sam taj tempo. Da, naravno, na nekim nizbrdicama mi sa tankim gumama imamo mnogo manji "rolling resistance", pa se malo zaletimo, pa onda malo usporimo da se okupimo, tako da se u principu držimo kao grupa i vozimo zajedno.

NIS pumpa - pauza

Koceljeva - prva planirana pauza je na NIS pumpi, tu može da se popije kafica, ima WC (ipak su devojke u pitanju, njima je ipak to malo komplikovanije nego nama) i slično.

Popila se kafica, sokić, Coca Cola ili ko je već šta hteo, napravismo malu pauzu.

Rekog: "Društvo vidite, ovo što smo do sada prešli to je prvi deo današnje vožnje (ima nekih 35-36km odakle smo krenuli iz Šapca), ovo vam je kao u igrici "Beginner level" (početnički nivo), to ste uspešno završili, nije bilo problema sve je išlo glatko i sve smo obavili kako treba. E sad, od Koceljeve do Valjeva, tu imamo tri brda, nisu ta brda neka nenormalna, ni prevelika, ali su tri brda i broje se "visinci". Tu do Valjeva to vam je sad neki recimo "Advanced level" (napredni nivo) biciklizma, sad ćemo tu da vidimo kako će da ide, ali ne očekujem problem."

Njih dve su pregazile Frušku goru dvaput u jednoj vožnji, a tu su usponi i veći i duži i nezgodnjiji od ovih do Valjeva.

Prvi uspon počinje odmah na izlazu iz Koceljeve

Na vrhu prvog brda, pogled je predivan

Malo kad se zumira, jesenje boje su predivne

Skupili se svi, pa nastavljamo dalje

Idemo, vozimo, tempo je dobar, nemamo nekih problema. Malo su njih dve spore na usponima, pokušavam da im pravim drušvo, ali imam jako nisku kadencu. Moj prenos je takav da u najmanjoj brzini, kad idem njihovim tempom kadenca mije 40 ili niža, pa im rekoh: "Na ovim usponima ću da vas pratim jedno vreme koliko mogu, a onda se vidimo gore, sačekaću vas, naravno da nije problem." Mislim ti usponi su nekih kilometar i po do dva, nisu sad neki usponi 17km dugački.

Tu na usponima idem polako sa njima, malo pričam sa jednom, pa sa drugom, da vidim kako im ide, OK - dobre su... nema problema, i onda ne bih rekao da dam gas, samo uđem u neku zonu normalne kadence (60+), stižem gore a one stižu minut-dva za nama. Taman imam vremena da napravim po koju sliku, dok ih čekam.

Šarenilo na sve strane - sjajno!

Uspon na Blizonje

Stajem na pola uspona na Blizonje, odavde se (kad je lepo vreme) vidi Fruška Gora, Avala, TENT-A, TENT-B i slično

Međutim, vreme je bilo "muljavo", pa se samo TENT-B (koji je najbliži od svih nabrojanih) vidi i to uz silno naprezanje jedva se naziru obrisi TENT-a, ostalo se danas ne vidi

Kratka pauza, sad kad smo već stali, pa nastavljamo dalje

Kad god imam priliku, uslikam po neko "šarenilo" pored puta

Poslednji uspon pred Valjevo i prešli smo drugi deo današnje vožnje

I tako, jedno, drugo, treće brdo, ide to sasvim fino i stižemo u Valjevo.

Na samom ulasku u Valjevo, opet "šarenilo"

To je sad neki šezdeset peti kilometar, tu je planirano da nešto pojedemo ozbiljno (mislim "ozbiljno" - ozbiljnije od neke bonžite), jer je ipak pred nama Debelo Brdo i treba imati energije za to. Idemo u standardnu pekaru (već godinama), tu svako jede šta želi.

Tu Milica saopšava da ima problema sa nogom, da je boli i da će ona dalje kolima, jer ne može više da vozi.

Rekoh: "Važi, stvarno nije problem, ne želim nikog ni da stiskam ni maltretiram, svako vozi koliko može i koliko mu prija. Da li smem samo da vidim kako ti je noga?"

I samo onako vrlo ovlaž samo dodirnem taj problematični zglob, a ona - mislim da sam je u oko dirnuo da bi bila slabija reakcija. Krenuše joj suze, k'o da sam joj odgrizao nogu, a ne dotakao.

Rekoh: "Ti si završila za danas sa vožnjom!" (a mislim u sebi, a bogami i za sutra, al' neću to još naglas da kažem, mora sama da dođe do tog zaključka)

Najgore mi je to što se po njoj videlo da joj je baš teško palo to što mora da odustane. Imala je baš baš strašnu želju da izveze to Debelo Brdo i ovu vožnju, ali jednostavno ovo je tehnički problem, ovo može da se podvede kao da joj se točak polomio, ili da joj je prednja vila pukla, pa da ne može dalje da vozi. Ovo nije moguće bajpasovati, da tako kažem.

Okrenuh telefonom podršku, a oni (Mira i Rade) su bili da ne kažem "uzvodno" od nas, negde u pravcu Debelog Brda, nazvao sam ih da se vrate, pošto su se oni taman pripremali da idu još dalje prema Bašti.

Mislim da nisam ni tri poštena zalogaja sendviča uzeo, a podrška je već stigla.

Spakovali bicikl na auto, tu je Milica na moj predlog kupila jednu hladnu Coca Cola-u, da hladi zglob.

Iskreno nije mi jasno kako je Milica sa takvom bolnom nogom uopšte uspela da "dobaci" do Valjeva, nije ni jednog momenta tokom vožnje Šabac-Valjevo bilo ikakvih naznaka da ima problema sa nogom (znači stisla je zube, i vozila na čistu tvrdoglavost i rešenost da izveze ovu rutu). Beskonačni RESPEKT sa moje strane za Milicu!!!

Tu pored pekare je odmah i pumpa, obavili svi toalet, pa i sve ostalo po redu.

Ekipa koja ide dalje biciklima, kreće prema Debelom Brdu (jeli, pili, odmorili).

Na pola puta smo između Valjeva i brane još uvek nije krenulo ono "pravo" - ekipa na okupu

Imamo sad nekih ~10km, i to onih "glatkih" do početka pravog uspona na Debelo Brdo, mislim tih 10km se ti sve vreme blago penješ, ali nema tu sad nekih velikih uspona ni velikih nagiba, sve je to nešto sitno - 1-2 % (3% možda, ono kad "baš"zategne na ovoj deonici i onda je recimo jedno 3%).

Vozimo, i kreće prvi uspon na Debelom Brdu tu kod brane. Rekoh im da može da se izađe gore na branu, da nije daleko, da može se prošeta/provoza po brani (lep je pogled i na jezero, i na dolinu sa druge strane), ali već mi je jasno da smo u problemu sa vremenom, i da nas mrak hvata negde na Debelom Brdu, tačno gde, to je sad teško proceniti.

Jedna od lepših fotografija prvog dana

Stajemo na mostu da slikamo prizor

Onda se na trenutak i sunce "prošvercovalo" kroz oblake

Spust će najverovatnije biti po mraku, pa im rekoh idemo dalje, odradićemo branu u nekoj sledećoj priči, da ne gubimo dragoceno vreme.

Tu prolazimo dalje, stajemo na mostu posle brane - (naravno) par slika.

Krećemo dalje, oni kao krenuše, pa vidim u retrovizoru da su stali, pa onda opet kreću, vozim najsporije što mogu, sa ciljem da me stignu pa da idemo zajedno gore, vidim hoće/neće, nešto kilave, a ja onako kako sam krenuo iskreno mrzilo me je da stajem ili da se vraćam, pa sad kad sam već krenuo izvezao sam prvi uspon iz cuga.

Dok se penjem, onako u letu slikam razne boje jeseni oko puta

Skoro sam na vrhu

Tu na vrhu sam (dok sam ih čekao) napravio par lepih slika. Prvi vrh je visok nešto preko 550mnv, a krenuli smo da se penjemo sa nekih 180mnv u Valjevu (doduše, pravi uspon kod brane kreće sa 290mnv).

Pogled sa prvog vrha na Debelom Brdu

Stižu oni posle 6-7 minuta, naoružani jabukama... (Negde usput su "oplevili" neku jabuku, iskreno nisam ni primetio drvo jabuke dok sam se penjao, oni očigledno jesu...)

Pitaju me: "Hoćeš jabuku?"

Rekoh: "Neću, imam dovoljno slatkiša po džepovima."

Nastavljamo, dalje, a prizori savršeni (mislim najlepši tokom prvog dana).

Naravno, iskoristio sam momenat, pa sam slikao (sve što se dalo slikati).

Loša vest - negde u daljini sunce je već nisko
Dobra vest - fotografije su predivne baš zbog toga

Ekipa staje da napravi par slika, prizori su predivni

Na vezi smo sa pratnjom (Milica, Mira i Rade), koja nas čeka u Poćuti. Oni su dok smo mi vozili prvi uspon na Debelo Brdo, pili kaficu i "kulirali" (uživali u predelima i domaćim specijalitetima, lokaliteta Poćuta...).

Poćuta je svakako bila unapred dogovorena kao mesto gde (realno uvek!) pravimo pauzu, unos tečnosti i šećera u organizam, obnavljanje zaliha vode, čokoladica i barova, jer posle Poćute dosta dugo nema nikakava prodavnica, pa mu ovo dođe kao Rivendal u "Gospodaru prstenova" - poslednja domaćinska kuća, na ovom pravcu, u ovom smeru, Poćuta je poslednja civilizacija u narednih dvadesetak (ako ne i više) kilometara. Pred samu Poćutu kreće onaj pravi (čitaj najveći) uspon na Debelo Brdo, zapravo na prvi vrh Debelog Brda (nakon vrha od 550mnv ide lep spust, koji završava na nekih 400mnv, i tada kreće uspon na 1000mnv). Naime, Debelo Brdo ima dva vrha kad ideš asfaltom, oba su preko 1000m, uspon na prvi vrh, koji kreće sa nekih ~200mnv (Valjevo) je mnoooogo duži od uspona na drugi vrh (koji kreće sa nekih ~700mnv), tako da se uvek i obavezno pravi pauza u Poćuti, jer posle Poćute kreće ono najgore (serpentine, nagibi 10%+, loš asfalt), a zapravo najbolje (predivni pogledi na jezero, brda, vrhove, šumu, i slično).

Tu na samom početku uspona na prvi vrh, pred samu Poćutu, Tijana počinje ima problem sa kolenom. Kad je stigla u Poćutu, Tijana razmišlja da li da nastavi ili ne.

Hoće, neće, hoće, neće...

Rekoh joj: "Hajde, probaj još malo, pa ćemo videti kakva je situacija... Ako ne ide, najmanji je problem da popnemo i tvoj bicikl na kola, pa šta sad, Bože moj, idemo dalje..."

Tijana se lomi i do kraja odlučuje da ipak krene sa nama, da proba kako ide.

Idemo polako jer je boli koleno, pa vozimo par stotina metara, pa onda ona mora da stane na 20-30 sekundi da odmori koleno, bude joj lakše, pa nastavimo dalje.

Na samom izlazu iz Poćute

Serpentina broj 1, pogled na jezero Rovni

Tako imamo neki režim, stani/kreni. OK, napredujemo polako.

Prema dogovoru, Miša i Lauda treba da krenu pred nas, iz Bašte, sa ciljem da se sretnemo negde na Debelom Brdu, pa da se zajedno vozimo do Bašte. Miša će po dogovoru da krene malo pre Laude, jer je Lauda tu subotu radio, pa će on krenuti nakon posla i sigurno nakon Mentora.

Na izlasku iz Poćute, pre prve serpentine Martin i ja smo malo isprednjačili ispred ekipe, kad nailazi Miša (popularni Mentor) iz Bašte. Tu Martin i ja stanemo da se pozdravimo sa Mišom, i dok smo prebacili par reči polako pristiže i ekipa.

Mentor i Martin

Pravac pred serpentinu II

Kad smo se pozdravili, Mentor počne da kombinuje, pa predloži (zapravo potpuno zdravo-razumsko razmišljanje): "Hajde da se podelimo, pa da sporije prebacimo kolima do Vinčine vode (prim. aut. Vinčina Voda - drugi vrh Debelog Brda, nakon kojeg sledi "onaj" spust do Drine), a da mi (hajde da kažem) brži, nastavimo da vozimo, pa da tako svi uspemo po danu da pregazimo brdo."

Ova ideja je realno bila glas razuma i potpuno je bila na mestu (mislim na mestu u svakoj drugoj situaciji osim ove danas), ali dati predlog se jako kosio sa željom devojaka (Maje i Tijane, a realno i Milice, koja je nažalost odustala zbog tehničkih problema sa nogom) da izvezu Debelo Brdo. Kad malo razmislim, ni Nikola ga nikad nije vozio, tako da i Nikola ima dobar motiv da nastavi dalje i da ne ide kolima do Vinčine vode (bilo dana ili ne).

Tu dok kombinujemo šta ćemo i kako vozim sa Mentorom i Martinom, onako pristojnom brzinom uzbrdo, pa sam brzo izgubio ostatak ekipe iz retrovizora.

Tada rekoh Miši: "Hajde ti i Martin "peglajte", šibajte brzo i stignite da se spustite po danu do Rogačice, a ja ću se vratiti, pa ću polako sa devojkama i Nikolom. Po principu - stignemo kad stignemo."

Hajde, pa nemoj, pa vamo, pa tamo...

Rekoh: "Vidi, ja sam obećao šta sam obećao devojkama kad smo dogovarali vožnju, nema smisla to da pogazim."

Tako su Martin i Mentor dali gas i oni odlaze (negde posle serpentine III), a ja se okrećem sa idejom da se pridružim Tijani, da vozim njenim tempom i da joj budem podrška (mislim da je njoj podrška u ovom momentu bila najpotrebnija).

Prvo se mimoilazim sa Majom, pa posle nekih 600-700m stižem do Tijane, kojoj je Nikola pravio društvo.

Nikola ispred serpentine III

Tijana u akciji

Kažem Nikoli da ću od sada ja voziti sa Tijanom i da može da vozi tempom koji mu odgovara. Tijana i dalje vozi u režimu "stani-kreni", meni to stvarno nije nikakav problem. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ostavim Tijanu da sama vozi Debelo Brdo i to poslednja, pa sam joj rekao: "Pored tebe sam, idemo zajedno i to tempom koji ti odgovara, staćemo onoliko puta koliko je potrebno, i stižemo kad stižemo u Bajinu Baštu, apsolutno nije važno kad će to biti."

I sad nam je Maja prva (nekih možda kilometar ispred nas), Nikola iza nje (nekih 200-300m ispred nas), a Tijana i ja smo poslednji. Tu mi sine ideja da je najbolje da sakupim ekipu koja ide sporije "na gomilu", pa da svi zajedno vozimo do Bašte (ovo će naročito da znači kad bude pao mrak).

Javim Nikoli da nas sačeka, pa uz malo muke uspem da javim i Maji (prvo je bila nedostupna (ipak je ovo planina, pa onda nije čula telefon, ali nam se javila posle nekih 5-6 minuta).

Rekoh Maji: "Hajde nas sačekaj, evo tu smo Tijana, Nikola i ja, pa da idemo polako svi zajedno, stignemo, kad stignemo... ne može brže nego što može..."

Predlog usvojen.

I tu smo uspeli da se okupimo i nastavljamo dalje kao grupa.

Uspon na prvi vrh Debelog Brda se sastoji od nekoliko delova:

Prvi deo uspona kreće pre same Poćute i završava nakon serpentina I, II i III pre jednog sela.
Tu pre sela ima jedno domaćinstvo kod kojeg kreće kratak spust (par stotina metara u dužinu),
Nakon spusta se ulazi u selo, i dok se prolazi selo i možda jedno kilometar posle sela, uspon je blag i može lepo da se vozi,
A onda ponovo zategne na ~10%, tu sad dolaze serpentine IV i V, nakon kojih reeelativno brzo se izlazi na prvi vrh.

Pre tog spusta kod domaćinstva ima mala zaravan i proširenje, tu sam rekao Maji da nas sačeka (u razgovoru sa njom sam shvatio gde se trenutno nalazi, pa rekoh: "Stani tu, čekaj nas, dolazimo.").

Sakupili se.

Sa mesta gde smo se okupili su uvek lepe slike, zalazak sunca za brdo je još samo pojačao sve

"Zalazak" sunca

Tu gde smo stali da se okupimo, pogled je f_e_n_o_m_e_n_a_l_a_n!!! Mislim, sa ove tačke pogled je uvek predivan i to na različite strane, a ovaj put se tu malo umešao i zalazak sunca za "brdo", pa su ovaj put scene oko nas bile još lepše.

Kaže meni Maja da joj dam njen gornji deo sa dugim rukavom (nosio sam ga u ruksaku još tamo negde od posle Šapca). Otvorih ruksak, vrti gore, vrti dole, prebiram, ali njenog dugog rukava jednostavno NEMA?!?!?

OK, rekoh, čekaj da izvadim sve, da budemo sigurni.

I dalje nema...

Vidi, ne znam šta ćemo, nemam pojma gde je??!?!?, ali rekoh daj da čujem podršku, da nije slučajno ispao negde u gepek. Kad smo "pakovali" Milicu na auto u Valjevu, nešto pretovarao iz ruksaka i u ruksak (i to sam radio u gepeku od kola, bilo mi zgodno), pa "držim fige" da mi je ispao u gepek od kola, a ne negde usput. Ali rekoh nema veze to s tobom, ako sam ga slučajno izgubio idemo u Decathlon (jer je kupljen tamo), kupujemo drugi - ja plaćam i idemo dalje problem završen.

Nazovem "support car" objasnim im šta nam fali, da pogledaju u gepek...

Pogledali u gepek - NAŠLI!!!

Uhhhh, super!! Nismo izgubili, to je najvažnije.

Ali sad treba da rešimo problem sa Majom i hladnoćom, sreća pa sam imao jedan dug rukav za svaki slučaj u ruksaku (viška).

Kažem Maji, da obuče taj moj rezervni.

Bila je malo borba, neće ni da čuje. Obukla je šuškavac preko kratkog dresa, pa sam joj rekao, da na spustevima (a biće ih), joj šuškavac koji je direktno na koži neće pomoći, da je šuškavac tu neće "spasiti" i da će joj tu biti baš hladno. Posle malo ubeđivanja, Maja popušta i oblači dugačak rukav i više nije imala problema.

Nastavljamo dalje, spust sigurno prija onima čije su noge umorne...

Spustili se, prošli kroz selo, isti je režim vožnje - vozimo, stajemo, vozimo i slično, bez drame, bez nerviranja sve OK, svi su prihvatili pravili igre...

Tu posle sela nailazi deo gde su predeli možda i najlepši (posebno što se tiče boja), ali dnevnog svetla polako ponestaje, pa realno nismo ruspeli da vidimo ovaj deo u "punom sjaju" već u neki prvi sumrak, pa zbog toga slike nisu tako lepe kako su mogle da budu, da smo ovuda prošli jedno pola sata do sat ranije... ali dobro bez obzira na sumrak, prizori su i dalje bili predivni...

Na izlasku iz sela

Oduvek me je fascinirao detalj kako jedno drvo već ima potpuno suvo lišće, koje samo što nije otpalo, a drvo pored njega je potpuno zeleno, kao da je jun a ne kraj oktobra (ko tu greši od ta dva drveta - pitanje je sad?!?)

Tamno zeleno, svetlo zeleno, žuto, roza - ne može bolje

Dok vozimo, idem malo napred (pa hvatam kadrove prirode), pa idem malo nazad (pa slikam ekipu), slikam na sve strane, pa je bilo OK što se mene tiče.

Kad malo razmislim, ide to polako.

U daljini se vidi da sunce samo što nije zašlo, al' ovog puta ne za brdo, nego za horizont

Predivan zalazak sunca (ali sad nije za brdo, sad je zapravo)

Pred serpentinu IV sunce samo što nije zašlo, pa sam tu napravio nekoliko lepih slika, a sad će se još videti nekih 20-tak minuta (pola sata maksimum), i to je to što se tiče dana.

Na ovoj pauzi (tu pred serpentinu IV) dobijamo "voljno"

Jesen se vidi na svakom koraku - mada nam sve više ponestaje dnevnog svetla

Serpentina IV

Tu pred IV serpentinu nam je Tijana dala "voljno", reče: "Idite, malo ubrzajte, ja ću malo sama..."

Rekoh: "Važi! Vidi sad ide IV serpentnina, pa posle nekoliko stotina metara za njom ide i serpentina V (stvarno su jedna za drugom vrlo brzo), čekaćemo te posle pete serpentine."

Tijana: "Važi..."

Sa mesta gde stojimo može se vidi Avala, naravno kad je dan "čist" (što ovaj nije bio, ni na primer)

Stojimo iznad "provalije" i pratimo Tijanu kako napreduje

Mi tu damo gas i izvezemo to kako bi trebalo, prošli serpentinu V, i tu smo stali, a ispod nas litica (doduše veštačka litica od betona - malo je tu bio popustio asfalt, pa su ga u prethodnom periodu popravljali - izbetonirali liticu da više ne popusti)).

Sa mesta gde stojimo se lepo vidi put koji vodi od IV do V serpentine, i tu sam Tijanu "upecao" (da ne kažem uslikao) kako ona savladava sve te nedaće i brda koja su je snašla, i taj nagib koji joj sigurno ne prija.

Tijana se pojavljuje nakon serpentine IV

Tijana vozi između serpentina IV i V (malo sam zumirao da se bolje vidi)

Stiže Tijana do nas, tu smo napravili malu pauzu, malo smo sereorganizovali. Na mestu gde stojimo je lep pogled kad je dan, a sad je sumrak pa objašnjavam šta se sve može videti po lepom i sunčanom vremenu.

Nastavljamo dalje.

I realno sa mesta gde se nalazimo dok vozimo, se vidi gde je kraj prvog uspona (prvi vrh). Idemo polako, stali smo još nekoliko puta i konačno stižemo na vrh, sad je mrak već skoro pa potpun.

Rekoh: "Društvo, to je to. Ovo je najgadnije za danas... Sad ćemo da se spustimo dvesto i kusur visinskih metara dole, i onda ide penjanje na drugi vrh, koji je blaži od ovoga (ne bih sad rekao mnogo, ali jeste) i značajno kraći."

Drugi vrh je realno viši od prvog, ali je uspon na prvi vrh mnogo teži i mnogo duži.

Palimo svetla, jer se više skoro ne vidi ništa, Tijana je montirala onu čeonu planinarsku lampu, i kad su sva svetla bila podešena, krećemo polako da se spuštamo. Ja sam napred, njih dve su u sredini a Nikola je nazad.

Rekoh: "Pratite me, tačnije vozite linijom kojom ja idem. Za početak ćemo da idemo sporo, jer se više ne vidi, a ja ću se truditi da izaberem idealnu liniju, gde ću zaobilaziti sve rupe i grbe koliko je to moguće, i kad je moguće."

I u toj fomaciji smo se mi polako spustili u Pašinu Ravan (ili Pasna Ravan, na različitim mestima nailazim na oba naziva).

Tu ima pumpa i ima i česma. Česma nam definitivno treba.

Stajemo, kad ono cvrc.. česma ne radi?!?!

Rekoh: "Nema veze, sad ću u pumpi da kupim vodu."

Stižem do pumpe, kad na vratima piše zatvoreno, a neka dvojica čeprkaju neki auto tu baš ispred pumpe.

Pitam: "Šta, ne radi?"

Odgovori jedan: "Ne, ne, ne, ne, radim do 22h."

(razgovor se dešava nešto posle 18h)

"Pa, što onda piše zatvoreno?" I dalje mi nije jasno.

Reče čovek: "Preventivno!"

"Kako preventivno?"

"Pa, da ne naleti sad neka gužva..."

Očigledno nisam spadao u gužvu, a sa druge strane i nije sad baš neko mesto gde ima ili može da bude gužva, realno.

Al' 'ajd' dobro nek mu bude...

Uskočim unutra kupim vodu, da popunimo rezerve, kupim svakom po snikers (to je nuklearno gorivo, sigurno neće škoditi).

Nasuli vode.

Zveknuli po snikers.

Nastavljamo dalje. Rekoh: "Sad imamo još nešto vrlo malo spusta i onda kreće polako penjanje na Vinčinu Vodu (drugi vrh Debelog Brda). Kad se popnemo na Vinčinu Vodu to je to, za danas više nema penjanja."

Krenuli, sad je mrkli mrak, pa smo napravili dva dvojca (Nikola i ja imamo dobra svetla), Nikola ide sa Majom, ja idem uporedo sa Tijanom, Nikola svetli Maji i sebi, ja Tijani i sebi. Rekao sam im da ne pale svoja svetla bez preke potrebe, bolje da ih čuvaju za spust.

Ide to solidno (čak možda i bolje nego što sam očekivao).

Rekoh Tijani da na usponu ako može najavi kad želi da stane, jer se desilo par puta da je stala bez najave, a onda smo mi svi okolo pokušali da odreagujemo što je moguće bolje. Problem da je da sada vozimo u mnogo "gušćoj" formaciji (zbog svetla), pa je jedna pravovremena najava dragocena.

Vrlo brzo smo se uigrali sa novom formacijom i stajanjem, uhvatili smo neki ritam i sasvim dobro funkcionišemo kao grupa, a sve u potpunom mraku sa samo dva upaljena svetla.

Vidno polje dok vozimo

Oko nas je potpuni mrak, samo medved fali da nam iskoči iz mraka, pa da doživljaj bude potpun. Objašnjavam im na ovu stranu je pogled ovakav i onakav, dolina, brdo, stena, a ovde se može videti to i to... Stvarno je šteta što nisu mogle da to vide po danu, ali izvukli smo maksimum, koji je mogao da se izvuče sa parametrima i uslovima koje smo imali (u svakom slučaju imamo motiv da ovo vozimo kad dani budu duži..).

Mic, po mic, stižemo do Vinčine Vode.

Rekoh: " 'Ajd' jedan selfi...."

Aaaaa, hoće, neće, jedva ih dovučem da napravimo selfi. "Slušajte društvo, ovo je "highlight" današnje vožnje i penjanja, najviši vrh Debelog Brda (mislim najviši asfaltni vrh Debelog Brda), dajte da ga "overimo" da se slikamo, pa možemo polako dalje..."

OK, pristali na selfi - jedva.

Selfi, mislim da sam više energije uložio da ih ubedim da se slikamo, nego što mi je trebalo da se popnem biciklom gore

Rekoh ekipi: "E sada kreće spust, i nema više velikih penjanja. Međutim, biće sad tu malo gore/dole, i to kad vozimo po danu, mi većinu toga mi "spržimo" iz zaleta, bez da ima potrebe da se okreću pedale, ali, mi sad idemo sporo (ne vidi se put daleko pod svetlima lampi, a ima grba, rupa i svega na putu), pa ćemo morati malo da dodajemo na tim malim "stepenicama" kojih ima tu i tamo - nekoliko. Kad stignemo do sela (mislim da se zove Zarožje) i kapije Podrinja, nadalje se samo spuštamo do Drine."

Stižemo do Zarožja lakše nego što sam očekivao. Stajemo ispred prodavnice u selu, uzeh jednu Coca Colu, ostali svi taktiziraju, OK. Naravismo kratku pauzu. I tu sad Maja počinje da priča kako bi bilo dobro da poručimo klopu unapred (pretpostavljam da je gladna, a sa druge strane neće ništa da pojede tu kod prodavnice?!?).

Rekoh: "Važi, nije problem, poručićemo unapred, ali rano nam je, čekaj da se prvo spustimo dole..."

Očigledno nema predstavu koliko ima da se spuštamo do dole.

Rekoh: "Kad se spustimo u Rogačicu, staćemo i poručiti klopu, a onda imamo najviše još nekih pola sata, što nam je taman."

Dobro.

Došli do kapije Podrinja, rekoh hajde da stanemo sekund, red je da vam pokažem "predivan" pogled na mrak sa vidikovca. 'Ajde bar vidikovac da vidite.

Zaista "predivan" pogled sa kapije Podrinja

Zadržali se 3 minuta, pa krenuli dalje da se spuštamo.

Strrrmo.

Grrrrrrbavo.

To je sve što mogu da kažem, ili još bolje:

Jaaaaako grrrrrbavo.

Opet smo napravili kombinaciju 2 + 2, samo smo ovaj put Maja i ja jedna grupa, a Tijana i Nikola druga grupa.

Ja svetlim Maji i meni, Nikola Tijani i sebi.

Spuštamo se, i jednog momenta kaže Maja:

"Jao, bole me ruke od spuštanja...."

"Čekaj", rekoh, "pa kako kočiš?"

Maja: "Pa, kako to misliš kako? Pa sa obe ruke!"

Rekoh: "Neeee, ne koči se tako, naročito kad treba da se spuštaš kilometrima."

Maja: "Pa kako da kočim?"

Rekoh: "Kočiš jednom rukom, a drugu odmaraš, pa kad ti se prva umori, a ti onda zameniš, pa kočiš sa drugom, a prvu odmaraš, i tako naizmenično... Tako možeš da se spustiš sa Mont Everest-a, ako treba..."

Čisto da imate utisak o čemu pričam, spust je od Kapije Podrinja pa sve dole do raskrsnice u Rogačici, dugačak nekih 13km, a mi idemo polako ~10-12km/h (možda smo negde na momente na nekom pravcu vozili i 15km/h, ali vrlo retko, jer je put prilično loš, grbav i vrlo krivudav), kako gde, pa nam je sam spust trajao nekih sat vremena minimalno.

Malo po malo, spustismo se mi dole.

Bole ruke od kočenja, al' dobro...

Pričam im kako je to kad se spustaš sa Mentorom i Laudom (naravno po danu): ideš preko 60km/h, oni znaju tačno gde je koja rupa ili grba, nameštaju se unapred, a ti ih pratiš u stopu, a koči se samo pred serpentinu, ili neku oštriju krivinu, a sve ostalo prolećeš punim gasom (masa puta ubrzanje zemljine teže).

Stigli dole, naravno Maja je bar još jedno šest-sedam puta usput, tokom spusta, konstatovala kako treba da stanemo da i poručimo klopu...

Rekoh: "Čekaj da se spustimo, pa ćemo poručiti..."

Spustili se!

Rogačica, konačno...

Stajemo posle raskrsnice, pa rekoh: "E, sad!!! ćemo da poručimo."

Naravno u međuvremenu sam već od podrške (koja je uveliko sedela u restoranu "Studenac") dobio slike menija, i tu mi odradimo daljinsku narudžbinu (naglasih im da nam treba jedno pola sata).

Naravno, svako ima svog "favorita" na meniju za večeru.

Maja zadovoljna, večera se priprema.

Obzirom da je put uz Drinu relativno frekventan i opterećen, predložih da više ne vozimo kao dvojci, nego jedan/jedna za drugim/drugom. Dao sam Maji jednu od mojih lampi sa kormana, Tijana je imala svoju planinarsku na čelu, i tako vozimo jedan, za drugim (ja napred, Maja i Tijana u sredini a Nikola poslednji).

Moram priznati da mi se tih 10-12km od Rogačice do Bašte uvek oduži... Tu valjda padne adrenalin, tu si prošao sve uspone i sve izazove koje si imao, i sad je ostalo još samo da se dokotrljaš po ravnom do Bašte. Tih pola sata izgleda kao da nikad nećeš stići, kao da ideš na kraj sveta.

21:37h Samo što nismo ušli u Bajinu Baštu

Trudim se da držim tempo koji svima odgovara, kilometri prolaze jedan za drugim. Nekog momenta ugledam u daljini Mlekaru Spasojević (ili ti "Zapis Tare" - za one koji ne znaju o čemu pričam), OK pomislih to je to, stigli smo... jer posle mlekare, ima još možda kilometar i u Bajinoj Bašti si.

Stižemo u 21:39h do table Bajina Bašta, naravno slikam toliko dugo čekani natpis - Bajina Bašta.

21:39h Stigli u BB

Restoran Studenac, gde treba da večeramo se nalazi na samom ulazu u Bajinu Baštu, tu odmah naspram kućice na Drini.

Ostavljamo bicikle napolju i ulazimo unutra, kako smo seli, stiže vruća sveže napravljena klopa. Da smo hteli da ovako ispadne, ne bi uspeli.

Apsolutno nije moglo bolje!

Pileći batak na žaru

Ćevapi

Još jedan batak

Pileće belo na žaru i "medalja" čisto da uđe u "zapisnik"

Dok je ekipa sedala, kupio sam magnete sa slikom kućice na Drini, i podelio ih svim biciklistima danas, kao svojevrsnu medalju za dostignuće koje su danas postigli.

Na brzaka smo pojeli večeru (očigledno je da smo već svi bili gladni), pa smo posle toga krenuli u smeštaj, pa presvlačenje, tuširanje, trajalo je to dok smo se svi izređali, a onda sam par puta proverio kako se devojke osećaju i da li je sve OK.

Mislim da sam opet legao posle ponoći...

I tako, jedan rekao bih dug dan, sa malo spavanja prethodne noći, ali duša je bila puna, prizori su bili neverovatni, ekipa sjajna, mene je iskreno (blago je reći) oduševila upornost devojaka iz Rume, stvarno kapa dole i za Milicu i za Tijanu - SVAKA ČAST. Naravno, čestitke i za Maju, Martina i Nikolu (da ne ispadne da njihov napor i dostignuće, nisu za svaku pohvalu).

Ako uzmem sve u obzir, ovo je bila prejaka tura za Tijanu i Milicu, one nisu bile spremne za napor ovog tipa, ali njihova želja da ovo izvezu je bila mnogo veća od samog brda (i jednog, i drugog i trećeg...) i svih uspona, znači njihova želja da ovo "odrade" je bila NEVEROVATNA. I samo zato što su toliko želele i bile rešene su one u tome i uspele.

Realno gledano, ja jesam tvrdoglav i nezgodan kad nešto zamislim i kad "zagrizem", takav sam realno, ali mislim da su one za klasu bolje od mene... moram samo svoje duboko poštovanje da im izrazim na ovome što su uradile.

U nekim prethodnim pričama sam već napisao da je Debelo Brdo realno neki vid izazova za sve, čak i za bicikliste koji su u formi i koji voze brda bez problema, za njih je Debelo brdo ne bih rekao baš izazov, uvek moraš da se potrudiš i tu nema opuštnja, ima tu da se vozi i da se penje i penje (usponi, nagibi). Tijana je to ne bih rekao izvezla 'ladno, realno lagao bih kad bih rekao da je bilo tako, ali je stisla zube i to odradila tako da ne može čovek ništa da joj prigovori - kapa dole! Podsetila me je na moj prvi ozbiljan uspon (moje prvo penjanje na Tnasfagarašan, tamo neke sad već jaaako davne 2016. godine, kad nisam bio ni blizu spreman da izvezem jedan takav uspon), kada je me prvo bolelo desno koleno, pa onda nekog momenta počelo i levo, pa kad sam došao dotle da vidim gde je kraj, a zapravo imam još 6km - bilo je stani-kreni-stani-kreni... ali sam ga izvezao! Naravno, do gore su i kolena prestala da bole, više ništa nije bilo važno... I ta satisfakcija kad uradiš nešto što realno ne možeš, niti se očekuje da možeš, niti treba da možeš (sa trenutnom formom), a ti to uradiš bez prevelike drame, e to je ono što kažu NEPROCENJIVO ("PRICELESS" u reklami za MasterCard).

U nekim narednim vremenima, gledaću da im organizujem vožnju, koja će ipak biti primerenija (da ne kažem lakša, ali u svakom slučaju manje strašna). One su nas ispoštovale što su izvezle po meni nemoguću stvar (za njih), sad treba ja njih da ispoštujem da napravimo neku predivnu vožnju (što se tiče rute, kilometara i visinaca).

Dogovoreno ustajanje sutra za 8h, jer od 8:30h mogu da se poruče komplet lepinje (nedeljom u Studenac uvek kasno stižu lepinje).

Nakon tuširanja, pižame, vamo-tamo, proverio sam još jednom da li su devojke OK. Milicu je noga bolela ali nije htela da prizna, Tijana je rekla da čim malo napregne nogu koleno je probada, pa što se tiče sutrašnje vožnje, videće ujutro kako se oseća, pa će onda da odluči da li će da vozi ili ne. Samo sam joj rekao da je do Ljubovije ravno (to je nekih ~50km), pa to ne bi trebalo da je problem, a za dalje ne znam kako je, nisam nikad vozio uspon na Proslop.

Ali sa druge strane rekoh : "Vidi nemoj da siluješ, nemoj da napraviš neko zlo sebi veće nego što treba, pokazala si se u pravom svetlu i više nego što si trebala."

Zavredela je moje poštovanje iz svakog ugla.

I nakon toga su se polako boje rastopile.

Još jednom se pokazalo da je "support car" stvarno bio dobra odluka, i da smo svaki put kad smo vozili neku ozbiljniju turu bez support car-a realno rizikovali.

Ovaj prvi dan pretočen u brojke izgleda ovako:

Napravili ukupno 144km, sa preko 2200 visinaca
Vreme provedeno u vožnji ("moving time") - 9h
Ukupno proteklo vreme (cele vožnje) - 14h (uključuje sve pauze za slikanje, hranu, druženje i ostalo, od ujutro kad smo krenuli, dok nismo stigli u smeštaj uveče)

Čisto da ne zaboravim, Lauda se takođe priključio grupi Mentor/Martin, pa su njih trojica uspeli da se spuste niz Debelo Brdo pred prvi sumrak (ali ipak po danu).

-------------------------------------------------------

- Nedelja -

Bicikli još "spavaju" u dnevnom boravku od smeštaja Mistic River

Jutro...

Prvo što sam uradio: provirio sam kroz prozor da vidim da li je magla. U ovo doba godine, potpuno je normalna stvar da ujutro uz Drinu bude jutarnja izmaglica, koja se tokom pre podneva raziđe (i kao da se ništa nije ni desilo...).

Bacim pogled - nema magle... SUPER!!!!!!

Neki dogovor je bio da ustanemo pre 8h, da se spakujemo i da smo oko 8:30h u Studencu na doručku (čitaj na komplet lepinji).

He, he, da, da, u redu je... mislim što se tiče ustajanja pre 8h i spremanja na vreme....

Svih prethodnih prilika smo nekako vojnički ustajali i bili spremni na vreme kad smo spavali u Bašti, sve je bilo "pod konac", ali ovog puta smo bili spoooori.

Mislim da smo posle 9h (zapravo dobro posle 9h) stigli u Studenac...

Dok smo ustali, obukli se, ovamo .... , onamo, ... , ko će da vozi, neće da vozi...

Milicu prema jučerašnjem stanju nisam ni razmatrao da bi mogla da vozi, realno je jedva hodala.

Pitao sam Tijanu, 'oće li?

Kaže: "Još ću da razmislim, idem na doručak, pa ću posle smisliti..."

Dobro, mislim u sebi - NEĆE, nema veze (možda i bolje, nego da napravi neki problem sa kolenom).

Popakovao bicikle na auto ko neće da vozi, a mi koji hoćemo, smo obukli dresove, sastanak u Studencu.

Poručili i nestrpljivo čekamo da stigne klopa

Stigli, poručili, uglavnom komplet lepinju, bilo je tu i tamo i nečeg drugog (naravno!). 'Fala Bogu pa nismo svi isti...

Dok smo čekali da doručak pristigne, "odradili" slikanje kućice na Drini po ko zna koji put... (ali svaki put kad je pogledaš jednostavno te prosto vuče da je slikaš, naravno dobiješ amneziju i imaš utisak da je nikad do sad nisi slikao, i tako svaki put...).

Na prethodnim slikama - kućica na Drini na sve moguće načine, a onda jedna na drugu stranu

Odradili doručak.

Jedna neKomplet lepinja doručak

Naravno, zveknuli smo posle komplet lepinje i palačinku (onu "full-fullova", kako je volim zvati, to je palačinka u koju se stavi sve: i krem/nutella, i plazma, i med, i orasi, i džem od kajsija, i čokolada, i sve drugo što može da se stavi u palačinku (pojedinačno kad se poručuje), e ovde se sve to stavi zajedno - imaš jednu palačinku i fil of svih mogućih).

Palačinke pune sebe, zapravo svega... energetska bomba

Kreće vožnja.

Prva pauza nam je Vukovića voda (zamalo da kažem Lukina - pa da se Baštanci naljute na mene), a to je najbolja voda u ovom regionu.

Interesantno, na ovom špicu sa bosanske strane uvek ima pecaroša, verovatno je tu odličan teren za pecanje - nema druge inače ne bi bilo nikog

Slikano sa mesta gde je najbolja voda u kraju

Stali, sipali.

Neki dogovor je da će Miša i Lauda da krenu malo kasnije za nama, naravno imaju oni bolji tempo od nas, sa druge strane nisam ni planirao da žurim. Ideja je bila da nas oni negde na putu prema Ljuboviji usput stignu, te da zajedno idemo do Ljubovije (a možda i malo dalje, nisam sa njima razradio detaljan plan, jer dok smo mi sinoć pristigli u Studenac, oni su već odavno odustali od nas, pa se nismo realno ni sreli - osim što sam video Mentora na par minuta, ali tad na repertoaru nije bila priča za sutra imali smo važnije dogovore na temu kako da se svi spustimo pre mraka sa Debelog Brda).

Drina na momente lenjo vijuga između planina, a na momente pravi vrzake

Vozimo, diktiram tempo, svestan sam da su oni juče "prebacili normu", pomerili su neke svoje granice, što u daljinu, što u visinu ili oba, takođe sam svestan i toga da su oni možda juče vozili i preko svog limita... Meni su iskreno noge bile OK, išli smo sporo, pravili smo često pauze i osećam se kao da nisam ni vozio.

Siguran sam da su ovaj drugi dan vožnje Maja i Nikola imali "teške" noge (kako to mi biciklisti volimo da kažemo), pa nisam hteo da forsiram, dok im se noge malo ne razrade. Ideja mi je bila da do Ljubovije imamo neki onako OK tempo, ni prebrz da ih ne spalim sa jedne strane, a sa druge strane ni spori tempo jer je ovih 50km realno jedina deonica gde smo mogli da imamo dobar tempo i neki dobar prosek (ova deonica je manje više ravna). Mi smo iz restorana krenuli oko 10:30h, a iskreno sam planirao da krenemo oko 9h, opet smo jedno sat i po u zaostatku u startu (nismo ni krenuli, a već kasnimo).

Negde na pola puta Bašta - Ljubovija, ima jedna prodavnica, sa klupicom ispred, već sam tu sedeo par puta sa Mentorom i Laudom, i kad smo se približili radnji, predložim da stanemo, napravimo kratku pauzu (popijemo po sokić ili slično).

Ujutro kad smo krenuli, ja sam se "zapakovao" (ne bih rekao) više nego što treba, ali obukao sam se dobro i u toj kombinaciji odeće u normalnim uslovima vozim po mnogo hladnijem vremenu. Ali prijalo mi je da budem tako obučen, nemam pojma zašto... premalo sna prethodne dve noći, do izvesne mere i umorni od juče, pa sam imao ideju da je bolje da se dobro obučem, nego da mi bude hladno.

Ekipa koja nas je stigla (kad malo bolje pogledam vidim da Lauda skida rukave....)

Tu kod prodavnice smo stali, skinuo sam šuškavac, i tu sam razmišljao da li da skinem nogavice, hoću/neću, i tada nailazi ekipa iz Bašte (Mentor, Lauda, Nikola iz BGD, Pavle) i oni manje/više u kratkom rukavu i kratkim nogavicama, pa me pitaju: "Šta si se ti tako "zamotao"?!?!?"

Tu se skroz poskidam, ostanem u letnjem dresu. Prvih jedno kilometar je bilo onako negde na granici, a posle toga sam se prosušio i ugrejao, pa je bilo OK.

Vozimo u grupi, ima nas deset, sakupismo se mi iz raznih krajeva naše zemlje: Ruma (Tijana i Milica), Kulpin (Maja), Bački Petrovac (Martin), Bajina Bašta (Mentor, Lauda i Pavle), Beograd (Nikola) i Novi Sad (Nikola i Darko).

Idemo, ekipa napred se zapričala, i tempo ~35km/h, meni realno ne smeta, ali znam da moj Nikola nikad nije bio ljubitelj brze vožnje i da tada troši snagu mnogo brže nego kad vozi tempom koji mu prija. Sa druge strane znam i da Maja nije baš neki ljubitelj brze vožnje, pa skrenuh nekog momenta Mentoru pažnju: "Potrošićete mi Nikolu i Maju ovim tempom, pa ću ja posle sam da vozim do Šapca...'Ajd' da malo usporimo."

Usporili.

Spustili smo na 25-26km/h, što je OK, i sad smo ponovo u nekim OK okvirima brzine što se tiče moje ekipe.

Međutim vraga, trać/buć, jedna-druga-treća reč, kako smo se zapričali mi opet idemo 35km/h.

Očigledno, ne vredi... Pokušavam ja tu malo da usporavam ekipu, malo mi uspeva, a mnogo više mi ne uspeva...

Zazvoni mi telefon. Javim, se, i sad kako sam pričao, nisam vrteo pedale koliko i oni, i ja tu "otpadnem" jedno stotinak metara za njima. Mislim držao sam neki tempo, ali nisam vozio brzinom kojom i oni jer sam vozio jednom rukom, koncentracija je bila na pričanje a ne na vožnju.

Završih razgovor i dam gas da stignem ekipu, vozim 45km/h, brate - ne možeš ih stići.

Uz silnu muku uspevam da ih signem, pa sam im ponovo skrenuo pažnju, na brzinu, ali kao i u prethodnim prilikama, svako smanjenje brzine je bilo kratkog daha...

Bilo kako bilo, stigosmo mi u Ljuboviju, tu se završava ravna deonica, i tu sad kreće uspon na Proslop (najveće penjanje danas). Tu u Ljuboviji vidim da Nikola (NS) "koluta očima", mislim naravno nije tako (figurativno koluta očima), zajapurio se, sav je bio crven ko bulka, bilo mi je jasno da se preforsirao...

Tu su nas u kafiću čekali Rade, Mira, Milica i Tijana, oni su obavili kaficu dok smo mi pristigli. Tu u kafiću smo napravili kratku pauzu, obnovili smo zalihe vode, obavili WC, ko je trebao, pa krećemo dalje. Lauda, Nikola (BGD) izgleda nisu imali živaca da nas čekaju, pa su oni krenuli da napadaju brdo, dok smo mi još završavali poslove po kafiću...

Od Ljubovije (kafića) do vrha Proslopa ima nekih 17km, prvih 11km uspon je blag (penješ se sve vreme, ali nije neki ubistveni nagib tipa 1-2%), a onda kreće ono pravo do vrha (gde uspon "zategne").

Na toj blagoj uzbrdici, i dalje idemo kao grupa, pratimo Mišu i Pavla, tu je mali Martin vrteo pedale na 17000 obrtaja (rekao bih - kao i uvek), a na začelju idu Maja i Nikola (NS), a ja sam tu sa njima da im budem podrška.

Kaže meni moj Nikola jednog momenta da će da odustane.

Rekoh: "Što? Šta je bilo?"

Nikola (NS): "Nemam više snage u nogama."

Razumljivo, juče se potrošio na Debelom Brdu, izvezao je više nego što sam ja i očekivao da će uspeti da izveze, i današnji tempo ga je jednostavno "iscedio" do kraja. Znao sam da to može da nam se desi i upozoravao sam ekipu koja je divljala napred, ali nije vredelo. I Maja je bila negde u sličnoj "zoni" što se tiče vožnje i odustajanja, samo ona to još uvek nije rekla, ali se po govoru tela to isto moglo zaključiti.

Dok pričam sa Nikolom (NS) oko potencijalnog odustajanja, imamo još možda nekih 500m do početka onog pravog uspona, kad ono prodavnica sa desne strane i još i radi.

Rekoh Mentoru: "Peglajte vi gore, mi ćemo da napravimo pauzu da se malo odmore noge".

Seli ispred prodavnice, kupih Pepsi za ekipu, po koju čokoladicu, obavezno i Snickers, malo šećera nije na odmet. Mada realno šećer ne može da nadoknadi nemanje snage, naročito kad je mišić baš umoran, onda je džabe. S druge strane kofein iz Pepsi-ja i šećer te ipak "dignu", pa se osećaš bolje i malo ti se vrati i snaga kad šećer dospe do mišića. Ideja je bila da unesu šećer i kofein, i da sačekamo dovoljno da to stigne do nogu, da pri tome malo odmore i izduvaju, jer mi bukvalno od Bajine Bašte pa sad do ove prodavnice nismo stali, ne računam kratku (tehničku) pauzu u kafiću u Ljuboviji, gde je sve trajalo 4-5 minuta, ali to je sve bilo nešto u pokretu (nismo seli, sve je bilo što bi rekli "s' nogu"), kao i onaj minut na samom početku kad smo sipali vodu.

Ovde sad kod prodavnice smo sedeli dobrih 25 minuta. Polako smo popili po Pepsi, dobro se zasladili, tu ispred prodavnice je sedela ekipa lokalaca, koji su tu očigledno "inventar", realno fini ljudi - sa njima smo se baš lepo zapričali, što je pomoglo da vreme prolazi i da šećer počne da deluje. Naravno iskoristio sam priliku da im posledim neku od svojih priča.

Kažem Nikoli (NS): "Vidi, idemo polako, pa sad kad treba da staneš, stani, odmori, pa idemo dalje, mic po mic, pre ili kasnije ćemo popeti brdo. A onda ćemo posle da vidimo oko odustajanja."

I tako je nekako i bilo. Nije on ni jednom stao zato što je morao da stane, nego su stvarno scene za slikanje bile lepe, pa smo zbog prizora stali da slikamo.

Početak uspona na Proslop

Nikola vozi polako, ali sigurno, pratim ga u stopu, vozim njegovim tempom

Odavde smo došli (dolinom)

Na ovu stranu idemo

Ekipa koja je isprednjačila ispred nas je stigla gore, zovu da vide gde smo i šta se dešava, a mi smo realno u tom momentu tek počeli da se penjemo (ne znam da li smo možda prešli 50 ili 100m od onog pravog uspona), pa sam im rekao šta se dešava, tj. da smo tek krenuli. OK, oni će da krenu nazad, rekoh im - važi.

Nekog momenta smo se sreli, pa je ekipa iz Bašte nastavila prema Bašti, a Nikola (BGD) i Martin su se spustili do nas sa idejom da još jednom popnu Proslop zajedno sa nama (svaka čast na ideji!!!!).

Na polovini uspona ima i tunel - "divljak"

Maja slika iz tunela

Odavde smo došli

Kad se prođe serpentina, sa desne strane ima vidikovac, sa kojeg su pogledi stvarno predivni.

Vidikovac

Kao što sam i rekao, mic po mic, stani, kreni, vozi, slikaj, popesmo se mi gore bez nekih većih problema (izgleda je ona moja pauza pred uspon, bila bolja nego što sam očekivao). Nikola (NS) ni jednog momenta na usponu nije više delovao da je umoran i da ne može više.

Gore smo napravili kratku pauzu, naravno par slika, ekipa je u sastavu: Maja, Martin, Nikola (BGD), Nikola (NS) i ja.

Malo posle vidikovca

Skoro na vrhu

Pogled sa vrha Proslopa

Vrh

Pogled sa vrha Proslopa

Panorama vrha Proslopa

Na samom vrhu

Kreće sjajan spust.

Na spustu, jesen na sve strane

Realno, od Proslopa pa narednih 32km naše rute je spust (skroz do Zavlake), tu od vrha Proslopa pa do Pecke je onaj rekao bi pravi spust (strm i tu se vozi brzo), a onda od Pecke do Zavlake je spust blag (ali je spust), put ide blago gore/dole sa tendencijom spuštanja. Od Pecke do Osečine vozimo dolinom reke Pecke (nizvodno), a od Osečine vozimo dolinom reke Jadar (takođe nizvodno).

Stižemo u Pecku i tu se opraštamo od Nikola (BGD), koji skreće desno prema Valjevu (tuda mu je kraće nego da ide preko Osečine), tako da nakon Pecke vozimo nas četvoro u grupi. Posle ne Nikola (BGD) priznao da je pogrešio, i da je put prema Valjevu toliko loš da je skoro bilo nemoguće voziti.

Od Pecke prema Osečini imamo pristojan tempo, blagi spust nam u tome pomaže, jedino je kvalitet asfalta faktor koji nam ne da da idemo brže.

Stižemo u Osečinu, prošlo je pola četiri, moglo bi se i jesti...

Kažem ekipi: "Društvo, mogli bi nešto da pojedemo, vreme je..."

Nije bilo primedbi, jer su i oni već bili gladnjikavi.

Na samom ulazu u Osečinu, ima supermarket, ima i klupa ispred, uskočili u prodavnicu, kupili neke sokiće i slatko, ja sam u ruksaku imao još od jutros hrane, pa smo tu napravili pauzu za jelo i podelili sve što smo imali na ravne časti.

Nakon klope, posle par stotina metara smo stali i na pumpu, obavili i WC, tako da smo sad ponovo dobri, da ne kažem kao novi.

Između Osečine i Zavlake, vozimo u grupi - imamo dobar tempo

Do Šapca imamo nekih pedest i kusur kilometara (skoro 60km), ali smo zapravo najgore odradili. Imamo još neka 4 penjanja, ali nisu velika (ni blizu Proslopu) i nisu strašna <(tek toliko da ne bude dosadno.

Idemo dalje, blaga je nizbrdica.

Sunce je već nisko, polako se bliži mrak

U Zavlaci skrećemo desno i odvajamo se prema Tekerešu i Ceru.

Vozimo....

Pred sam vrh uspona koji kreće iz Zavlake ima raskrsnica na kojoj je krst

Sunce samo što nije zašlo, na oko ima još 15-20 minuta do zalaska i još jedno 45 minuta dnevnog svetla

Jedan uspon, pa zatim drugi uspon, ništa to nije veliko ni dramatično, stižemo u Tekeriš, tu je pauza - česma.

Iz Zavlake se polako penjemo na obronke Cera (koji se lepo vidi na ovoj slici)

Spomenik borcima u Cerskoj bitci u Tekerišu - prva pobeda saveznika u I svetskom ratu

Dok smo se okupljali kod česme, polako pada mrak (neki prvi sumračak je). Ekipa se okupila, pa zajedno krećemo da se penjemo do raskrsnice.

Kad smo "izašli" gore na raskrsnicu, gde se levo skreće na Cer, a desno ide za Šabac, mrak je skoro potpun, i tu smo morali da upalimo svetla da bi videli.

Na raskrsnici, gde smo stali da obučemo šuškavce

Šabac se nazire u daljini

Oblačimo šuškavce, i polako kreće spust. Pre spusta sam rekao ekipi da kad sam ovuda proterao bicikl pre 5 godina, put nije bio neki, i da sada može da bude samo gori...

I bio je gori i to značajno (zapravo, nažalost još uvek je). Od raskrsnice gde upravo stojimo, pa do Šapca je grba na grbi, zakrpa na zakrpi, sa ozbiljnim rupama i po 15cm dubokim sa lepim oštrim ivicama. Ako takvu rupi pokupiš sa brzinom većom od 5km/h, kriviš točak "ko jedan".

Od Cera do Šapca je opet nizbrdo, i to je prijalo, a sad pošto je pao mrak, opet smo napravili formaciju sličnu kao i juče, vozimo u parovima zbog svetla.

Kratka pauza posle jednog kratkog uspona posle spusta sa Cera

Realno više se ništa ne vidi...

Vozimo dvoje po dvoje, bili smo "široki" na putu. Nisam uspeo da ukapiram, u čemu je štos, ali u našem smeru je išlo toliko automobila da deluje da to nije normalno. Jedino što mogu da smislim je da su se to neki vikendaši vraćali kući, obzirom da je bila nedelja veče. Mislim da je pored nas u tih sat, sat i po vremena koliko smo se spuštali u Šabac, protutnjalo nekih 1500 vozila. Nije normalno kolika je gužva bila. Mi smo vozili, oni su nas obilazili, nisu baš bili sretni što mi idemo po dvoje, nismo ni mi bili sretni što nas oni obilaze (naročito u tolikom broju), pa smo 1:1. Tako smo se malo gurali, ali to je bio jedini način da to izvezemo ko svet, zbog lošeg puta i nebrojenih rupa na istom.

19:33h - Ulazimo u Šabac

Kad smo ugledali tablu Šabac bilo je lakše, imamo još nekih 3km do kola. Vozimo polako i stižemo do kola.

Oni nas čekaju, he, he, iskreno delovali su mi da su malo "otpali" od čekanja, kao da im je bilo dosta čekanja, a mi nikako da stignemo.

Kupili su nam po pizza parče, to smo usisali. Mogu reći da je baš taman došlo.

Drugi dan pretočen u brojke izgleda ovako:

Napravili ukupno 148km, sa preko 1100 visinaca
Vreme provedeno u vožnji ("moving time") - 6:50h
Ukupno proteklo vreme (cele vožnje) - 10:50h (uključuje sve pauze za slikanje, hranu, druženje i ostalo, od ujutro kad smo krenuli, dok nismo stigli u Šabac uveče)

I sad ide onaj meni najteži deo, hajde sad razmontiraj sve, poskidaj sa bicikala, namontiraj jedan, drugi, treći četvrti bicikl na kola, pa sebe poskidaj, pa se presvuci, pa ovamo, pa onamo, sve to potraje pola sata minimum, često i više.

Sve završeno i spremno za povratak.

Rade je sa Milicom i Tijanom krenuo minut pre nas. Pokušao sam da ga stignem ali nije bilo šanse, vozi k'o Šumaher...

Čuo sam ga negde usput, da vidim kako napreduju, Rade će da odveze devojke u Rumu, a onda će preko Vrdnika i Rakovca da ode kući u Bocke. Prvo sam odvezao Maju i Martina kući, pa onda nazad za Novi Sad.

Kad sam stigao ispred kuće, onda kreće deo koji apsolutno najmanje volim, a to demontaža svega sa kola i nošenje svih stvari gore u stan. Dok sam skidao bicikle, a posle toga i nosače sa kola, a Nikola je nosio stvari gore, jedno po jedno. Mnogo mi je pomogao, jer je odneo većinu stvari dok sam ih sve demontirao i raspremio sa kola (plus kofer sa stvarima, pa biciklistički ruksak sa dresovima, pa ostale ruksake itd...).

Negde oko ponoći sam uspeo konačno i sam da stignem kući.

I.......... to je zapravo to........

---------------------------------

Neki opšti zaključak je da apsolutno nismo pogrešili: destinacija sjajna, pogledi neverovatni, pejzaži, boje, geografija oblika, reljefi samo za poželeti, devojke imaju veće srce nego što je telo moglo da isprati - svaka čast još jednom, skidam kapu, pokazale su se i dokazale da su bile vredne cele priče i svog zalaganja i organizacije. Iskreno sam uživao, upoznali smo dve nove duše koje su na nekim istim frekvencijama tj. talasnim dužinama kao i mi. Tako da će se ovo druženje sigurno nastaviti i nakon vožnje, sa nekim novim vožnjama, a biće i van-nastavnih aktivnosti jer su devojke spominjale neku izvrsnu kolenicu u Rumi, znači nećemo je promašiti sigurno... A bojim se da imamo i mi par aduta u Novom Sadu, pa ćemo sigurno nešto "napraviti".

Moram svima da se zahvalim na jednom jako lepom vikendu, imali smo sreće jer nas je vreme poslužilo, nije bilo vetra skoro uopšte, čak iako ga je i bilo, onda nam je verovatno pomagao. Vreme je gotovo nerealno bilo savršeno za ovo doba godine, jutra jesu bila svežnjikava 10-12C (u nekim normalnijim godinama je u ovo doba umeo i sneg da pada), a preko dana je bilo nekih 22-23C (znači kratak dres), skoro neverovatno da smo "zaboli" ovakvo vreme. Mislim da smo otišli na Karpate kako je bio originalni plan, pa da je tamo bila neka magla, da nije bilo pogleda, da smo se smrzli i ne daj Bože i pokisli, mislim da bi stvarno pogrešili. Ali nema veze, Karpati nisu nestali, tu su oni i dalje, odradićemo mi i Karpate, samo da nam se poklope zvezde.

Tako da idemo dalje, do neke sledeće priče, do neke sledeće epizode, do neke sledeće vožnje.

Relive video - dan 1: Vožnja - dan 1

Relive video - dan 2: Vožnja - dan 2

Još poneka random slika (Nikola NS):