Maratonac - Part II

Marathona dles Dolomites - Part II

Italija (ne bih pogrešio, kad bih rekao "ponovo..."). 

Glavni događaj - 05.07.2019, ali ima tu i pre i posle ponekih dešavanja....

Passo Giau

Pa krenimo redom...

Pre godinu dana (2018) vozio sam Maratonu (nažalost samo srednju, a ideja je bila da vozim pravu (veliku) Maratonu, međutim nevreme u najavi je osujetilo moj plan, pa sam morao da se zadovoljim samo srednjom). Obećah sebi da ću sledeće godine doći da odvezem celu Maratonu.  

Utorak, 02.07.2019. 

Puštanje u rad nekog sistema, u jednoj fabrici (za priču nije bitno koja) tačnije beše to neka od izmena i dopuna softvera na sistemu automatskog upravljanja jednog dela fabrike, k'o što rekoh nije bitno... 

Čekam da domaćini povežu neke nove signale, da bi mogli da testiramo funkcionalnost (da ne kažem, skoro pa mi je dosadno). 

Pogledah iz dosade na sat, ukapiram da je drugi jul.

Čekaj!?!?!???!!!??!?!

Pa, Maratona se vozi u prvu nedelju jula, potpuno sam zaboravio na taj detalj. Bacam pogled na vremensku prognozu: 

• četvrtak (04.07) vreme onako oblačno ali suvo, 
• petak (05.07) vreme savršeno, 
• subota (06.07) oblačno preko dana, predveče kiša, 
• nedelja (07.07. - dan kad se vozi trka) promenjivo (smena sunca i kiše, ujutro OK sunčano, a kako dan odmiče sve više oblaka i kiša).

Pretpostavljam da su mi zasijale zenice, konsultujem se sa nadređenima da li je problem da uzmem četvrtak i petak slobodno.

Naravno da nije, realno nikad i ni nije bio problem, ali red je pitati.

5 minuta kasnije, smeštaj rezervisan u mestu Arabba (koji se nalazi na samoj ruti trke Maratona)... Nije bilo puno opcija za smeštaj, pretpostavljam da je neko 6 sekundi pre nego što sam pokrenuo "Search" na Booking-u otkazao sobu, i ja odmah rezervisao (savršeno). Inače vikend Zapravo cela ta nedelja pred trku) kada se vozi Maratona, u ovoj regiji je kao okupacija, sve je prepuno i zauzeto, tako da je prava premija što sam uspeo da pronađem smeštaj 20m od staze trke. Kao što napisah u prošlom tekstu (Maratona iz 2018), ima recimo 9000 takmičara (zapravo ima ih više), koji obično nisu došli sami, nego u društvu, tako da to na inače popunjene kapacitete ove regije tokom leta, pravi dodatni pritisak kad je smeštaj u pitanju. Ovaj put sam izgleda imao sreće.

Počinju planovi za put, ugrubo plan izgleda ovako:

• Četvrtak vozim na relaciji NS - Arabba, ako stignemo u neko pristojno vreme, možda se malo i provozam
• Petak - vozim veliku Maratonu 138km sa 4230 visinaca
• Subota - sa Mirom i Nikolom (kolima) obilazimo region, predveče jedna kratka vožnja na Passo Pordoi
• Nedelja - povratak, kad se otvore putevi zbog trke

Četvrtak 04.07.2019 

Jutro.

Čuj jutro, još je mrak, bilo bi tačnije da sam rekao: Noć - skoro jutro...

Nije ni bitno, pakujem stvari, bicikle (Nikolin i moj), krećemo. Žurim da stignemo u smeštaj u što je moguće pristojnije vreme, da bih stigao i malo da se provozam.

Nekako sve ide glatko, u Sloveniji je oko Ljubljane malo gužva (kad malo razmislim oko Ljubljane je zapravo uvek gužva), pomislih kad smo prošli Ljubljanu da smo "na konju", međutim, ništa od konja, čak ni od magarca, neki beskonačni radovi na putu nas skoro zaustaviše, pa milimo kroz Sloveniju, imam utisak da bi peške bilo brže...

Stajem na jednoj pumpi da odahnem malo od silnog uzbuđenja i napada adrenalina od vožnje 5-10km/h u start/stop režimu vožnje, a sve to u jednoj traci autoputa (ostale dve zatvorene) okružen šleperima i kamionima. Kad smo već stali, sipao gorivo, a mirisi iz mini restorana na pumpi su nas podsetili da smo već realno gladni.

Pojeli par zalogaja.... 

Nekako je pogled na svet sada sasvim drugačiji (kad smo recimo siti).

Nastavljamo dalje, brzinom recimo nekog atletskog puža. Ubrzo, radovi na putu se završavaju, sloboda (zapravo brzina) je ponovo tu....

Prošli Sloveniju, konačno...

Ulazimo u Italiju, i vrlo ubrzo se u daljini počeše ukazivati Alpi, ahhhhh konačno "pravqi" pogled...

Prolazno vreme nam je bez obzira na epizodu iz Slovenije i dalje dobro (mislim da je to ono "Jutro", tj. zapravo "Noć", odradilo posao da nam je prolazno vreme dobro).

Na jedno sat vremena pred smeštaj, stajemo u mestu Forno di Zoldo da malo protegnemo noge, lep parking, kad ono odmah tu pored parkinga Pizzeria-Gelateria, skoro je 4h popodne i stomak već doziva, 

'Ajd' da pojedemo po sladoled, kad smo već stali, naravno, sevnula je i pizza.kad smo već tu.

Od spolja ništa specijalno, sladoled dobar, pizza odlična (ili smo bili jako gladni, teško je reći)

Prepoznatljiv izgled Dolomita u pozadini

Planina Civetta (3220mnv)

Posle pauze i klope, nastavljamo dalje.

Stižemo ispred smeštaja, i tu nastaje potpuni "pogub".

Naime, mi smo smešteni u hotelu "X", koji je zakupio (ili šta li već?!?) deo hotela "Y" (to naravno nigde na booking papirima nije pisalo 'ajd' da kažem eksplicitno). E sad, ovi u "Y"-nu se prave blesavi, pa sam morao naći originalni "X" hotel (imao sam ga na Booking papirima, nespretno navedenog, i jedva sam pronašao gde se nalazi), a tamo sam dobio ključ i detaljna uputstva kako da dođemo do sobe. Pitam na recepciji "X"-a, da li je problem da držimo bicikle u sobi, kažu što se njih tiče nije problem, ali da pitamo ove iz "Y"-na ipak su oni vlasnici hotela. Stižemo ponovo do "Y"-na, niko nas ne zarezuje. OK: nosimo bicikle u sobu, ako neko bude imao problema sa tim, rešavaćemo to naknadno.

Niko nije imao problema...

Čak da situacija bude još interesantnija, ovi iz "Y"-na ne obraćaju pažnju na nas, ali ne smemo da koristimo lobi, trpezariju i ostale prostorije Y hotela, jer je naš matični hotel X, pa ako to hoćeš da sedneš u lobi, moraš da prošetaš jedno 300m uzbrdo, pa da tamo sedneš u lobi svog X hotela i da uživaš... Katastrofa... 

Zapravo, Italijani...

Sa druge strane, smeštaj je bio odličan, ceo apartman, pored nas troje stalo bi još jedno 3-4 osobe, bez naprezanja, a niko nas nije ni pogledao, kamoli da nas je nešto pitao ili proverio...

Smešteni konačno.

Plan je da sa Nikolom pre mraka izvezem Passo Campolongo (taj nije strašan, a on se u to vreme još uvek deklarisao kao "ravničar", pa da ga ne preforsiram), taman da bude "warm up" za sutrašnju vožnju. Pogled na sat ukazuje da je tek je negde oko17h, pa rekoh idemo malo da se provozamo kolima (kao nije nam bilo dosta tih 900km od NS-a). Inače ovo je u odnosu na Novi Sad severno i zapadno, pa tamo mrak pada dosta kasnije nego kod nas.

 

Drveni znak CORVARA, ponovo na mestu "zločina", samo godinu dana kasnije

Zbog trke u nedelju, ima plan zatvranja deonica puteva (veoma značajno, jer u nedelju planiramo da se vratimo za NS, pa treba znati kuda krenuti, jer će putevi biti zatvoreni)

Vratili se u smeštaj, malo odmorili i negde oko 19h krećemo Nikola i ja na Passo Campolongo.

Pogled na Arabba-u nakon jedno 500m od starta, odmah kreće uspon na Campolongo od hotela 

Malo i pogled na drugu stranu

Passo Campolongo - savladan, moj "ravničar" napravio samo jednu pauzu do vrha

Ovog puta nisu krave, nego ovce

Sa Campolongo smo se spustili do Corvara-e

Campolongo drugi put biciklom danas

Spust prema Arabba-i

Stižemo u hotel, presvlačenje, idemo da čalabrcnemo nešto slatko, jer popodnevna pizza još uvek "drži".

Jedna pita sa jabukom (apfelstrudel) završava posao

Toliko za ovaj četvrtak, bio je dug, ali sve smo postigli, čak i više nego što sam očekivao.

Petak 05.07.2019 

Što bi rekli dan "D" (samo nije iskrcavanje u Normandiji, ovog puta je nešto drugo u pitanju).

Ustao, obukao se, spakovao stvari koje ću poneti u ruksak, doručkovao. Krećem nešto posle 7:30h.

Iz Arabba-e, odmah kreće uspon na Passo Pordoi (dobro poznat od prošle godine, kada mi je neočekivano teško pao). Bukvalno posle jedno 50m od hotela kreće uspon, i odmah "zateže" na 10% i nema nameru da popusti. Onako nezagrejanom mi taj nagib ne prija, ali šta je tu je, ne mogu da biram.

Još uvek u Arabba-i, a pogled je već savršen

Još nema 8h a sunce je još uvek relativno nisko

Naravno, uspon te odmah "počasti" sa serijom serpentina

Kako se penjem polako pogled na dolinu postaje sve lepši, isto kao i prošle godine, samo efekat izmaglice koja se polako diže i pretvara u oblake ovog puta izostaje. Verovatno je prošli put padala kiša nekoliko dana pre nego što smo mi došli u ove krajeve, pa se ta vlaga "dizala" gore.

Gde god da pogledaš, prizori su predivni

Negde na pola uspona - pogled na dolinu odakle sam došao (tamo negde dole u "rupi" je Arabba)

Vrhovi Piz Boè u svom punom sjaju

Još samo malo i Passo Pordoi je savladan

Jedan manje, idemo dalje...

Kratka pauza gore, suvenir za Miru, krećem dalje.

Sa Passo Pordoi je opet predivan pogled na Passo Sella i na Kameni Grad. Ovog puta nema oblaka da zakloni vidik :) . Sve je lepo i čisto.

Žičara koja planinare vodi gore na vrh Piz Boè

Passo Sella i Kameni Grad

Kameni Grad

Pogled prema planinama iznad mesta Canazei

Sella

Početak uspona na Passo Sella

Spust sa Pordoi je kao i prošle godine prilično hladan

Kod spusta sa Passo Pordoi, prolazi se jedan deo (par kilometara) gde je senka dobar deo dana i tu je osetno hladnije (Garmin pokazuje 9°C, što je za jul ipak hladno).

Krećem da se penjem na Passo Sella, i tu prestižem jednog biciklistu na MTB-u. 

E, pomislih u sebi, vala i ja nekog da obiđem danas...

Vozim, penjem se, zaboravio na "onog" što ga pretekoh na usponu, stajem da slikam, on me obiđe i ponovo je ispred mene, malo dam "gas", ponovo ga obiđem, vozim nestane mi iz retrovizora, ali kad stanem da slikam on me stigne i prestigne i tako jedno 5-6 puta. Pred sam prevoj Sella, su neki radovi na putu (te 2019.), tu stajem na semaforu, stiže posle par minuta i Italijan. Upoznah se sa njime, zove se Luigi. Slabo priča engleski, ali koliko je trebalo uspeli smo da se sporazumemo.

Više ga nisam obilazio, nego sam njegovim tempom išao gore i stižemo zajedno na Passo Sella.

Marmolada, još pod snegom

Marmolada, najviši vrh Dolomita (3343mnv)

Passo Sella

Na vrhu Sella, pravimo kratku pauzu, uživamo u pogledima i pejzažima, naravno ni slikanje ne izostaje. Jednostavno je, na koju god stranu da pogledaš - predivno je. Ne znam da li to ima veze sa ovom našom monotonom ravnicom ali ovde jednostavno sve je fenomenalno.

Kameni Grad

Luigi i ja nastavljamo dalje zajedno. Sledi spust sa Sella-e, pa onda uspon na Passo Gardena.

Pitam ga da li je probao pitu od jabuka u hotelu na usponu prema Gardeni, reče: "Nisam".

OK, častim pitu, ne sme se ista propustiti, mnooooogo je dobra.

Kameni Grad, na početku uspona na Gardena-u

Pita, savršena... Dobih poslednje parče sa tacne, pa mi dadoše i gratis okrajak (znači, ne može bolje)

Stižemo do hotela, sedamo napolje, sija sunce, vreme je sjajno. O piti ne moram da pričam, slika sve govori. Konačno imamo priliku da se malo bolje upoznamo. Dok jedemo pitu, pričamo onako "preko zalogaja". Luigi je poreklom je iz Amalfi regije, ali živi i radi ovde na severu Italije u mestu Canazei, profesor je informatike u školi. Neobično mi je to što  relativno slabo govori engleski, ali uspevamo da se sporazumemo bez većih problema. Zapravo što više pričamo, njemu ide sve bolje (očigledno ne priča često engleski, pa je malo zarđao). 

Savršena pita, savršeno, vreme, savršeno mesto, savršen pogled i savršeno je i to što imam društvo...

Passo Gardena u daljini

Nastavljamo dalje da se penjemo na Gardenu, posle hotela nailazi deo koji je veoma lak za penjanje (tu ponovo postižem radnu temperaturu), a onda sledi deo sa serpentinama i tu su prizori neverovatno lepi.

Na pola uspona na Passo Gardena

Na ovoj slici se vidi put kojim smo se spustili sa Sella-e

Pogled na okolne vrhove je fenomenalan

Passo Gardena - još jedan manje

Kratka pauza na vrhu, slikanje za "promenu"... 

Jedna zajednička slika, Luigi (u pozadini, nisam ukapirao šta izvodi...)

Pogled pravo prema Corvara-i sa Passo Gardena

Pogled desno sa Gardene

Pogled levo sa Gardene

Negde na pola spusta prema Corvara-i

Posle Gardene, kreće spust u Corvara-u. Prošlogodišnji radovi su završeni, tako da nema prepreka do dole, spust je sjajan.

Još jedan u nizu drvenih naziva mesta, a kod nas stavljaju one plastične nazive na kružne tokove, gde pola slova ne svetli noću (jednostavno nismo u istoj ligi)...

Marathona dles Dolomites - bicikl napravljen od drveta, nalazi se na ulasku Corvara-u iz pravca Gardene (da ne bude zabune- - bicikl je preko 3m dugačak, sav je od drveta osim lanca)

Pogled na Gardenu iz Corvara-e

Spustili se dole, slikam drveni bike i nastavljamo dalje prema Passo Campolongo. Naravno, "zveram" okolo planine i pogledi su neverovatni.

Sad već postajem i sam sebi dosadan sa ovom lokacijom i slikama ovde, ali to je jače od mene

Jedan selfi(š)

Jednostavno - raj na zemlji, raj za bicikliste, zapravo i za sve ostale

Penjemo se polako Luigi tempom. Iskreno, odgovara mi, svakako ima još dosta da se penjem danas, pa mi ovaj tempo odgovara. Ionako sam planirao da vozim "defanzivno", tj. da idem polako i da se ne forsiram, a sada imam Luigi-ja da mi daje ritam, i to sporiji nego što bih to sam odradio. Ali nema veze, društvo je bilo pravo osveženje na ovoj današnjoj vožnji; brzina, danas svakako nije bitna.

Mic po mic, i stižemo na Passo Campolongo. Poslednji zajednički vrh sa Luigi-jem za danas.

Passo Campolongo - prvi put danas

Poslednja slika sa Luigi-jem

Kad se spustimo u Arabba-u, Luigi će na Passo Pordoi (skreće desno na kružnom toku), a ja ću levo prema Passo Giau (naravno, prvo ću se sretnem sa Mirom i Nikolom). Javio sam se Miri da sam za 10-tak minuta dole u Arabba-i, i da hoću da nešto pojedemo (ručamo) zajedno.

Spustevi mi nekako nesrazmerno brzo prođu, pa smo za "tren oka" na kružnom toku u Arabba-i, tu se oprostih od Luigi-ja. 

Mira i Nikola me već čekaju pre kružnim tokom. Kratko upoznavanje sa Luigi-jem i on nastavlja dalje, a mi sedamo u obližnji restoran, poručujemo klopu, odlična! Još nešto slatko i nastavljam dalje. 

Noge se ogladile, (što bi rekli: "k'o tuđe") nekako ide teško, sreća pa iz Arabba-e prvo je blagi spust, pa ide i bolje nego što bi to situacija dozvoljavala. 

Vozim i prolazim kroz više tipičnih Alpskih sela, gledam uživam... Put je odavno prestao da ide nizbrdo, i sada imam penjanje, pa spuštanje i tako nekoliko puta gore/dole. Iskreno, penjanje mi ne znam zašto, ne prija previše, ali se trudim da se ne potrošim previše pred Passo Giau (koji je na papiru najgori).

Karakteristična Aplska arhitektura

Civetta u daljini, polako joj se približavam

Civetta sve bliža

Platforma sa koje se pruža predivan pogled

Jedna slika tipičnog Alpskog sela

I još jedna...

Do početka uspona na Giau od Arabba-e ima nekih 22km, savladah gore /dole nekoliko puta pre nego što stižem na raskrsnicu, gde kad skrenem levo kreće "THE CLIMB" Maratone, najgori, i najteži. Dugačak je nepunih 10km, a prosek je preko 9% (rekoh prosek), i naravno sve se to kad imam preko 2000 visinaca u nogama od jutros...

Kreće uspon i u podnožju je šuma

Kao što je Bata Živojinović u filmu "Lajanje na zvezde" rekao: "Tko nije vodio djecu na zagrebački velesajam, taj ne zna što je patnja"....

Tako da ko se nije penjao na Passo Giau, na Maratoni, taj ne zna šta je patnja! 

E, pa na sličan način je i meni pao uspon na Giau. Penjem se polako, Garmin nešto poludeo i ne pokazuje koliki je nagib, samo na momente dođe sebi i uspe da pokaže nagib i onda pokazivanje opet padne na nulu. Međutim, svaki put kad nešto pokaže to je 12-13%, pa je možda i bolje što nije pokazivao...

Ide teže nego što sam očekivao, i značajno sporije. Malo malo pravim pauze, odmaram, nastavljam, odmaram, slikam i tako u krug. Svaki put kad stanem proučavam na mapi koliko mi je još ostalo do gore i deprimiram se da još uvek nije blizu. Mic po mic, napredujem, pogled na okolne vrhove je sve bolji kako se penjem. Jednog momenta vidim gde je vrh, nema još puno tešim se i sve čekam kad će nagib malo popustiti. 

Ali nije.

Još jedno 100m i popeo sam se

Do poslednjeg (zamalo rekoh daha) metra, Giau se ne predaje. Jednostavno vidiš kraj, tu je nadohvat ruke, ali NE, ima još da se vozi i još da se mučiš... Trebalo mi je nešto preko sat i po vremena da se popnem ovih 10km.

Stižem na vrh, a onda sledi nagrada.

Pogled sa Passo Giau

Pogled sa Passo Giau

Kad se kaže Passo Giau, misli se na ovaj vrh karakterističnog oblika

Pogled sa Giau-a je toliko neverovatan, da prosto ne mogu da verujem. Slikam, okrećem se na sve strane, jednostavno - SAVRŠENO. Mnogo puta sam imao sličnu situaciju, da se penjem na neki vrh, mučenje, patnja, a kad na kraju uspeš da se popneš, sledi nagrada u vidu neverovatne prirode i pogleda. 

U kući koja se vidi na prethodnoj slici, nalazi se restoran. Naravno, planiram da sednem, da dođem sebi, da se malo "povratim". Uspon me je potpuno iscedio.

Napolju ima stolova, navraga, sve puno. Taman razmišljam da odustanem, kad se jedan sto oslobađa. 

Seo.

Odmorih malo, pa reših da uđem unutra. Pitam da li imaju Coca Cola-u (provereno "vraća iz mrtvih"), kažu imaju, zamolim da mi naspu najveću koju imaju, i dobih čašu kole od 4dl. Popih je iz cuga, pa poručih još jedni čašu.

Izađoh napolje, i sedoh za svoje mesto (ostavio sam ruksak kao "psa čuvara" stola). I dalje je sve puno na terasi, pitali me neki planinari, jel mogu da mi se pridruže: "Naravno" rekoh, "bolje je u društvu". Pojedoh i neko pecivo, koje kupih u restoranu (Coca Cola te podigne brzo, ali kako to svi vole da kažu to su prazne kalorije, pa se mora nešto i pojesti), ovoj vožnji još nije kraj, imam da se popnem na Passo Falzarego, pa Valparola, i na kraju još jednom na Campolongo. Znači oporavak je imperativ.

Posle jedno 45 minuta, ko nov sam.

Odmorio se, povratio snagu, osvežio, jeo - krećem dalje.

Pogled prema Cortina d'Amprezzo

Nisam pošteno ni krenuo, a opet stajem i slikam... Pogled sa Passo Giau prema Cortina d'Amprezzo je definitivno najlepši na celoj ruti!

Spust ide malo sporije nego što bi trebao, jer sustižem neki veliki autobus, koji ide veoma sporo kroz serpentine, put uzan pa ne mogu da obuđem autobus, jako kočim, nagib je i sa ove strane Giau očigledno ozbiljan. Na jednom kratkom pravcu, dodajem gas i uspevam da se "rešim" autobusa, nadalje letim i brzo stižem tik iznad Cortina d'Amprezzo. Skrećem levo i odatle kreće uspon na Passo Falzarego.

Početak uspona na Falzarego

Sa ove strane uspon nije težak(6-8%), napredujem solidno. Negde u daljini vidim nekog biciklistu na putu (prvo nisam bio siguran, da li je biciklista, ali kako se približavam sve je jasnije da je biciklista u pitanju). Evidentno ga sustižem, sve sam bliži i bliži.

Prilazim i vidim biciklista na e-bajku, ali mu "iscurila" baterija, pa se baš pati uzbrdo.

E sada mi je srce bilo na mestu. Da ne ispadnem sad tu neki fašista, nemam ja ništa protiv dotičnog, ali ceo dan me na usponima obilaze e-bajkovi, kao da stojim (ono ja vozim 6-7km/h uzbrdo i znojim se, a onda samo čujem pištanje čopera od ebajka iza sebe i onda prozuje pored mene sa preko 20km/h). Bar je jedno 200 e-bajkova prozujalo pored mene danas, e pa red je da i ja prozujim pored bar jednog, neka se naguta moje prašine....

Passo Falzarego - ovaj put mogu da slikam iz svih uglova, nema oluje koja se približava

Stajem, kupujem Miri jedan suvenir, pravim puzu jedno 20 minuta i nastavljam dalje.

Pogled prema Cortina d'Amprezzo

Pogled prema Passo Giau

Posle Falzarego-a sledi uspon na Passo Valparola. Taj nije dugačak (oko 1km), ali mi je prošle godine ostao u lošem sećanju. Međutim, ovaj put sam ga savladao bez nekih naprezanja (mislim da me je prošli put uspon "iznenadio" svojim nagibom onako za kraj, ovog puta sam znao šta me čeka, pa je sve prošlo očekivano). Na Valparoli se nalazi muzej bitaka koje su se vodile između Italijana i Austrijanaca oko ovih teritorija u I svetskom ratu. Ovde su se vodile žestoke bitke za "svaki kamen" i na kraju Italija je uspela da "otme" južni Tirol od Austrije. U muzeju iskreno, nisam bio, nije bilo vremena, prošle godine zbog nadolazeće oluje, a ove godine sam imao na repertoaru još da se penjem i još da vozim, a dan se polako bližio kraju.

Passo Valparola

Stajem tek toliko da napravim par slika, i odmah krećem dalje. Jedan od lepših spusteva.

Pogled prema Falzarego i Giau (u daljini), iz ovog pravca sam došao

Nevetovatno, vidi se Marmolada, i Civetta (u daljini)

Početak spusta te počasti jednim ovakvim prizorom

Pred sam izlazak na magistralu (kružni tok), opet počinje uspon. Izlazim na magistralu, i posle par stotina metara primećujem tabla "Mür dl Giat" - desno. Mür dl Giat (The cat wall) u originalnoj Maratoni, dolazi na samom kraju, uspon je dugačak 400m, sa 19% nagiba. 

Baš mi to treba da ovih skoro 4000 visinaca u nogama.

Ali Maratona ne bi bila Maratona ako je ne bih izvezao kako treba. Ni trenutak se ne dvoumim, i krećem protiv 19%.

Izvezao iz cuga....

Lagao bih ako kažem da je bilo lako, naročito poslednjih 100m, ali uspeo sam lakše nego što sam očekivao. Na samom kraju poslednji atomi snage, puls 180, i uspon savladan.

Skretanje na finalni test izdržljivosti - 19%

Mür dl Giat

Početak (prvih 50m) nije strašan, ali onda opasno "zategne"

Mür dl Giat je iza mene, blagi spust do magistrale prija, a onda opet krene polako uzbrdo, prema Corvara-i. Gledam okolne planine i vrhove (kao nisam ih se nagledao, ali sunce sada sija sa druge strane pa je sve nekako dugačije). Čuj gledam, i slikam naravno...

Već su postavili ograde za nedeljnu trku

Ovo su dani kada obavezno treba biti u ovoj regiji

U centru Corvara-e se nalazi pravi mali informativni centar, u okviru kojeg ima i serviseri koji besplatno servisiraju bicikle i slično. Hteo sam da obiđem Maratona selo i da kupim Maratona dres, pa se raspitah gde se nalazi (u selu La Villa).

Maratona selo (La Villa)

Nakon prikupljenih informacija, nastavljam dalje, još jedno Campolongo me deli od kompletiranja svih vrhova Maratona trke.     

Passo Campolongo, drugi put danas

Passo Campolongo savladan, po drugi put danas, spust u Arabba-u prolazi u trenu, i to je to. Sad kad razmislim i nije bilo tako strašno.

Nije bilo ni lako, naročito tamo oko Giau, tu sam čak na momenat posumnjao da li ću uopšte uspeti (ali jedna dobra pauza i malo kalorija su promenile stvari u moju korist...). Mislim nisam ni jedan momenat pomislio na odustajanje, ali bilo je trenutaka na tom usponu, kada je samo moja rešenost vrtela pedale uzbrdo.

Bilo, kako bilo "Mission accomplished!!!".

Stižem u hotel, presvlačenje, tuširanje, pa odlazimo na večeru. Hotel pored je u prizemlju imao restoran-pizzeria, pa je najlakše bilo tamo.

Ulazimo, sedamo poručujemo.

Pizza za večeru, potpuno zaslužena

Dok smo čekali da nam stignu pice, ulazi jedna poveća grupa i seda za veeeliki sto pored nas. Po govoru pokušavam da ukapiram odakle su. Slovenci - definitivno! Ceo jedan biciklistički klub (iz Maribora) koji je došao da vozi Maratonu. Neki malu, neki srednju a samo poneki veliku. Sedam malo sa njima, prvi put su ovde, pa sam im ispričao sve redom šta ih čeka.

Stižu poručene pice, i moje vreme za pričanje sa Slovencima se naglo skraćuje...

Jeli.

Još par reči sa Slovencima, sad kad sam sit, želim im srećnu Maratonu i krećemo prema sobi.

Jedno novo i fenomenalno iskustvo!

Subota 06.07.2019 

Jutro.

Začudo, osećam se bolje nego što sam očekivao. OK, osećam malo noge, ali ništa strašno.

Doručkovali, obučeni, krećemo.

Prva stanica La Villa - Maratona selo.

Stižemo i skoro je nemoguće pronaći parking... Zašto me to ne čudi?

Parkirani (posle dužeg traženja prakinga)!

Morao sam da parkiram pored magistrale jer jednostavno nije bilo mesta bliže Maratona selu. Krećemo peške uzbrdo ka selu La ViIla.

Na jednom platou je napravljan kao mini vašar

Nailazimo na mini "vašar" koji je pun štandova sa raznim proizvođačima bicikala, opreme, delova, odeće i naravno hrane za biciklanje. Interesantno. Nešto slično sam video jedino u Berlinu, kada se vozila Velothon trka gde je "vašar" bio značajno veći.

Ima tu i raznih promocija, akcija i slično. Može se svašta probati, pa i pojesti. 

Prava formula E

Držim u rukama jedno bar 10.000€, osećaj je odličan

Na ovom panelu su predstavljene sve tri staze

Nakon što smo obišli "vašar", penjemo se dalje i dolazimo do prodavnice Maratona dresova i ostale Maratona opreme. Naravno, unutra gužva, prevelika za moj ukus, ali uskačemo unutra i kupujemo kompletne dresove za Nikolu, Bilju i mene. Kupujem i Maratona šolju za uspomenu, i onda iskačemo napolje iz gužve. 

Nastavljamo dalje, i dolazi se do objekta gde se obavlja prijava za trku, tu se predaju papiri, i dobija se broj (postoje 4 grupe takmičara podeljenih po očekivanoj brzini, pa svaka grupa takmičara ima svoju boju na kojoj je broj i čip)...

I to je to, bar što se Maratona sela tiče. Možda ima još ponešto, ali smo sve najvažnije videli.

Krećemo prema kolima, sedamo u auto, i krećemo put Passo Valparola, pa na Passo Falzarego, tu pravimo malu pauzu, da uživamo u pogledima. Taman prilazimo kolima da pođemo prema Passo Giau, kad me jedan biciklista pita da li možemo da mu pomognemo. Čovek je 4 puta probušio gumu, i više nema ni rezervnih guma, ni flekica, da reši problem, pa nema kako da se spusti do Cortina d'Amprezz osim peškeo. Snimio sam ga kako šeta sa probušenom gumom, još pre jedno 10-tak minuta dok smo se spuštali na Falzarego. 

"Naravno" odgovorih mu, "nije nikakav problem". Reče on: "Samo do početka Cortine, a dalje će on peške", rekoh mu: "Važi", a u sebi pomislih moram ga odvesti do odredišta, nema smisla, da ga ostavim tipa 2km od smeštaja. Tako i bi. Ušli u Cortina d'Amprezzo, zamolih ga da me navodi, i stižemo do njegovog hotela, u samom centru. Čovek se zahvalio, spasao sam ga klackanja u sprintericama jedno 7-8km minimum.

Krećemo još jednom prema Passo Giau.

Stižemo na prevoj, i pogled ponovo fenomenalan, međutim meni je juče bilo malo lepše vreme :) , danas ima više oblaka i nije tako sunčano.

Passo Giau

Ulazimo u restoran, već je skoro 15h i iskreno osećam glad. Uzimamo po sendvič i pitu svakom.

Pita sa jabukom, odlična, ali mi je ona na usponu na Gardenu ipak bolja

Siti, možemo dalje.

Pogled kroz prozore restorana izgleda ovako...

Giau - fenomenalno izgleda

Kreće spust sa Giau

Plan je da kad se spustimo sa Giau, da ne idemo u smeštaj direktno, nego da se popnemo na Passo Fedaia (nalazi se tačno ispod Marmolade), pa da se sa Fedaia-e spustimo u Canazei, pa preko Passo Pordoi da dođemo do Arabba-e i smeštaja (ovo je izvidnica za neke naredne godine). Deluje ambiciozno (za bicikl), ali naravno kolima nije problem. Spuštamo se sa Giau, i negde na pola spusta ima česma. Stajemo, da napunimo rezerve vode. Dok smo punili vodu, poslatram dvojicu kako se pate uzbrdo, jedva idu. E pomislih, ovako sam i sam juče izgledao... Staju, sipaju vodu, vide dva nosača na krovu, pa pitaju da li mogu da ih popnemo do Giau, preforsirali su, išli su na Fedaia-u, pa na Pordoi (kao da slušam sebe šta planiram da obiđem u nastavku), ali su ostali bez vode, pa bez hrane i sada su i crkli pa nemaju više snage. 

"Naravno da nije problem" rekoh, pakujemo bicikle na krov, "biće malo gužva na zadnjem sedištu, ali izdržaćete do gore". 

"Naravno", rekoše nije problem.

I eto nas ponovo na Giau.... Spasli još dvojicu....

"OK,here we go again...."

Ovog puta spuštamo se bez koske do Rocca Pietore, odakle kreće uspon na Passo Fedaia. Prvih jedno 6-7km nagib je OK 6-7%, a onda zategne na preko 10% i do samog kraja je dvocifren nagib. OK pomislih u sebi, ovaj je ozbiljan. Jedno 2km pred kraj uspona, ima tabla 15% narednih 2km, i tako i bi... Što bi rekli skoro da smo se jedva kolima popeli. Stižemo gore, a tamo predivno zeleno veštačko jezero i pogled na Marmoladu.

Predivno jezero Lago della Fedaia i Marmolada u pozadini

Kratka pauza, par slika, i nastavljamo dalje, još jedan prevoj i "kući" smo. A onda planiram da malo Nikola i ja vozimo, onako pred večeru. Spustili se u Canazei (ovde još nismo bili, ima stvarno lepih kadrova.

Prolazimo, Canazei, i pred nama je Sella (levo) i Pordoi (desno). Nema druge stajemo, ponovo par slika...

Passo Sella

Passo Sella (levo), Pordoi (desno)

Passo Sella (levo), Pordoi (desno)

Stižemo u smeštaj, malo odmaramo, pa se presvlačimo za vožnju u nove Maratona dresove. Izlazimo na terasu apartmana da napravimo jedan selfi, kad ono počinje kiša. Gde baš sad, kad smo se naoštrili da vozimo... Pogled na radarske slike, ukazuju da nema ništa od vožnje večeras. Pa dobro, videli smo svašta danas, definitivno nije bilo dosadno, ići ćemo danas malo ranije na večeru.

Maratonci, Nikola i Darko u Maratona dresovima, Mira je dobila zvaničnu majicu

Plan za sutra je da ustanem oko 5h, da doručkujem i da se presvučem, pa da pređem preko Passo Campolongo, sve do Corvara-e i da tu sačekam trkače (trka kreće u 6:30h iz La Villa-e, nekih par kilometara od Corvara-e). Kad se vratim u apartman, pakovanje i povratak za Novi Sad.

Nedelja 07.07.2019 

Spavam... 

Provirim na jedno oko, vidi se da više nije noć.

Očekujem da sat (mobilni) počne da zvoni svaki momenat pa da krenem sa akcijom, pa polu-sumnjičavo bacim pogled na sat i ustanovim da nije 5h ujutro kako bi trebalo, nego je skoro >>>>6h<<<< ?!?!??!?!?!!?!? (posle sam ustanovio da sam veoma lepo i precizno podesio sat da zvoni u 5h, samo sam zaboravio da selektujem nedelju kao dan kada se to precizno i lepo podešavanje odigrava, jer mi generalno nikada sat ne zvoni u nedelju, tada mi u opšem slučaju buđenje ne treba). 

Iskačem iz kreveta, kao Bubka (samo bez motke), svetlosnom brzinom oblačim novi Maratona dres, strčavam dole i krećem prema Corvara-i.

Stižem na željeno mesto - jednu serpentinu iznad Corvara-e u 6:26h (što bi rekli skoro foto finish), ako su tačni, trka kreće za 4 minuta.

Stajem sa unutrašnje strane serpentine, ostavljam bicikl, a onda svatih da ako pređem put pogled će (kadar za slikanje ) biti mnogo bolji.

Prešao put (bicikl ostavih sa unutrašnje strane serpentine na travi), i zadovoljno čekam prve trkače (zadovoljno - jer sam uprkos tome što me sat nije probudio, a generalno sam spavalica, ipak stigao na vreme i još sam zauzeo dobru poziciju). 

Momenat kad sam stigao na željeno mesto, 06:26 AM

Moram da primetim da je veoma hladno, nekih 6°C, ja u kratkom dresu, imam samo šuškavac. E sad, veoma sam se dobro ugrejao da stignem na vreme (sve samo PR-ovi na usponu na Campolongo), tako da je za sada OK. Taman kako sam počeo da se hladim, počelo je da sija sunce iznad brda, i postalo značajno prijatnije.

U 06:41h stiže prva grupa trkača (crvena grupa), neverovatno prešli su nekih 7km za 11minuta, kad malo preračunam to mu dođe prosečno skoro 40km/h, i sve vreme je uzbrdo?!?! 

Da li je realno, pitam se?

Očigledno jeste, samo ne za mene....

Tačno je 06:41 AM, i prvi trkači stižu

Jednom kad su krenuli da nadolaze, broj biciklista se samo povećavao i povećavao, gužva u krivini je postajala sve veća i veća. Desilo se nekoliko puta da se toliko naguraju, jednostavno cela skupina biciklista u serpentini mora da stane. Da vidite te muke, kad krene jedno 200 biciklista koji su na par centimetra jedni od drugih da iskopčavaju spinterice iz pedala, pa onda Italijani ko Italijani, krenu da negoduju, da se bučno svađaju, imam utisak kao da se nalazim na nekoj pijaci na kojoj je užasna gužva i na kojoj su svi nervozni...

A kretanje iz tog zastoja je bilo još interesantnije, jer je pod nagibom od cca. 12% trebalo krenuti u potpunoj gužvi i stisci.

Nekako su to uspeli svaki put kada se dogodi zagušenje...

Od momenta kad sam ih ugledao do krivine stižu za bukvalno 6 sekundi - neverovatno

Maratona je po definiciji takmičenje amatera. Međutim oni najbolji voze kao profesionalci. Pretpostavljam da im ova trka dođe kao neki vid reklame.

Kada se "izduvala" crvena grupa, nailazi zelena grupa

Broj biciklista po kvadratnom metru neprekidno raste, počinjem da se pitam ima li ovome kraja

Lepo se na slici vidi kako su stali, i čekaju da se odguši serpentina da krenu dalje

Jednostavno nema gde da se prođe

Stojim minuti prolaze a reka biciklista nema nameru da prestane da teče

Nakon zelene grupe, nailazi plava grupa, pa na kraju i žuta (tu su najsporiji takmičari, kao i oni što su prvi put).

Posle jedno 45 minuta i dalje nema najave da će kolona da utihne

Stojim preko puta od svog bicikla, bez ikakve nade da prođem preko od reke biciklista.

Konačno posle skoro sat vremena, prvi znaci da se kraj reke biciklista bliži kraju

U daljini ugledah jednu "rupu" u biciklistima, to je to, to je šansa da "pretrčim" (u drumaškim sprintericama) preko do svog bicikla.

Pretrčao, uzeo bicikli, i krećem da vozim sa jednom grupom "žutih".

Konačno i drugi kadar pred mojim očima, stajem da napravim koju sliku

Još samo malo i popeli smo se na Passo Campolongo.

Stižem na Campolongo, a tamo jedan mali kvartet, svira tipičnu alpsku muziku - sjajno

Na samom prevoju su pripremili, hranu, piće, osveženje, slano, slatko.

Jelo i piće za Maratonce

To me je podsetilo da zapravo nisam doručkovao (Bubka skok iz kreveta...) i da sam da ne bih zakasnio oborio sve PR-ove na usponu. Parkirah bicikl, na za to predviđeno mesto, i onako u Maratona dresu (takoreći potpuno kamufliran u učesnika), uzeh par zalogaja i jednu recimo koka kolu, tek toliko da preživim... Iskreno, niko me nije ni pogledao, a i zašto bih kada sam potpuno odgovarao opisu svih onih kojima je hrana namenjena (i ovo je jedno iskustvo više za mene).

Spuštam se u Arabba-u, i na kružnom toku napuštam stazu Maratone. I ovo malo što sam odvezao sa takmičarima je bilo nadasve interesantno...

Iskreno ne znam kako se ova dvojica broje, kao jedan ili kao dvojica... (imaju jedan broj, pa pretpostavljam kao jedan)

Ovde napuštam stazu, i odlazim u hotel

Pakujemo se, i čim se put otvorio, krećemo do Passo Pordoi, odatle se spuštamo na Canezei, pa preko Passo Fedaia napuštamo puteve koji su zatvoreni zbog trke.

Negde oko 11:30h stajemo u jedan restorančić pored jezera Lago di Alleghe, i na TV-u vidimo da je pobednik upravo završio veliku Maratonu. Znači za 5h je prevezao 138km sa 4230 visinaca (prosek 27.6km/h - ne mogu da verujem).

Iskreno, za mene je potpuni uspeh što sam uspeo da izvezem celu rutu (potrajalo je to nekih skoro 13h, ali nisam žurio, nisam ni planirao da žurim, dosta sam slikao i ono najvažnije potpuno uživao vozeći ovu rutu).

Vrlo rado ću se vratiti u ovaj kraj, ima tu još puno prevoja, i fantastičnih planinskih venaca, vrhova i jezera koje treba obići i videti. 

Do neke sledeće avanture,

D.