Gazdarica simplex
Đerdap i istočna Srbija, 06-07.06.2020
Predeo bogat istorijom i predivnom prirodom. Mnogo puta sam ovuda prolazio, što kolima što biciklom i sasvim sam siguran da svi treba da ga vide. Kao i nekoliko puta do sada organizujem vožnju Đerdapom, plan je ove godine bio možda i najambiciozniji do sada:
Uvek ima poneko, ko se uspava, pa se onda sve polako prolongira.
Sve u svemu, umesto u 5h, krećemo 40 minuta kasnije, OK nije kraj sveta, imamo jedno sat vremena rezerve u celom planu za subotu, pa smo još uvek "dobri". Javljam Nemanji kad smo kod Plavog mosta otprilike.
Prema dogovoru, usput u Beogradu treba da pokupimo Nemanju kod "Plavog" mosta.
Nalaženje kod "Plavog" mosta u opštem slučaju ne bi trebalo da bude problem, ali za neBeograđane, kad se pređe Sava (da ne kažem Gazela i Mostarska petlja), te kad se prođe Autokomanda - gle eto plavog mosta..
OK nije taj, rekoh, mislim da je "Plavi" most sledeći, onaj kod skretanja za Dušanovac.
Stajemo kod sledećeg plavog mosta (mislim, most je definitivno plave boje kao i prethodni, samo je pitanje da li je ovaj plavi most zapravo "Plavi" most koji nam treba).
Čekamo, nema Nemanje.
Zovem ga na mobilni.... Ne javlja se....
Raznimišljam šta nam je činiti.
Realno se nalazimo na autoputu, i ako nastavimo dalje i ispostavi se da je plavi most gde trenutno stojimo zapravo "Plavi" most, te da Nemanja kasni (a ne bi bio prvi kome se to desilo ovo jutro, a obzirom da se ne javlja, pretpostavljam da užurbano vozi bike, pa ne čuje telefon), treblo bi dosta komplikacije da se vratimo na trenutnu lokaciju.
Sačekasmo 5-6 minuta, ništa, nema ga... Tada odlučih da pošaljem drugi auto do sledećeg mosta (koji je za promenu takođe plave boje, kao i prethodna dva), da za svaki slučaj provere da li je Nemanja tamo.
Bingo!!!! Nemanja čeka i pita se gde smo...
Ekipa mi javlja da su "našli" Nemanju, dok smo mi (auto koji je čekao kod nePlavog plavog mosta) stigli, oni su već bili u završnoj fazi pakovanja bicikla na kola.
Svi prisutni i spakovani, krećemo put Golubca.
 |
| Pokupili Nemanju, pakovanje u završnoj fazi |
Stižemo do Braničeva (to je jedno desetak km od Golupca), pogled na nebo ispred nas mi daje do znanja da će biti kiše, ali tešim se da nije bilo najave za kišu, pa neće valjda...
Na jedno 2-3km pre Golubca na šoferki se pojavljuju prve kapi kiše, nije strašno, ali pogled na nebo u pravcu gde treba da vozimo ne obećava, ni najmanje (ćutim da ne dozovem neko veće zlo).
Stižemo u Golubac, kiša sve više pojačava, mi se ne damo obeshrabriti, presvlačimo se (kao "samo što nismo krenuli", ali zapravo tom zanimacijom pokušavamo da odagnamo loše misli i slutnje). Pripremamo se polako za vožnju (ali po ovakvom vremenu započinjati vožnju nema smisla).
Na prognozama koje sam gledao, videlo se da do 13h neće biti sunca, ali kiša nije bila planirana ni na jednoj prognozi.
Već mi je jasno da nećemo uspeti da „odradimo“ sve znamenitosti, ali OK, samo da više krenemo, jer kako stvari stoje, džabe smo dolazili.
Sve je mokro, put pliva na vodi, sve se cedi, bare na sve strane.
Krenuti ili ne... Pitanje je sad?
Hajde da se slikamo, rekoh, pa počesmo polako da se okupljamo za startno slikanje,
 |
| Posle par minuta konačno svi na okupu - "savršena" slika za start (mi zamotani i obučeni kao da je novembar) |
Kiša skoro potpuno prestaje, i naše nestrpljenje nadjačava, sitnu kišu, i potpuno mokar put...
KREĆEMO!!!!
 |
| Krenuli (konačno), na izlasku iz Golubca nebo i dalje ne obećava |
 |
| Put je prilično mokar, ali nema nazad |
Prva stanica (nažalost vrlo kratka, zbog 2h početnog zaostatka) Golubačka tvrđava.
Konačno sređena, restaurirana i dovedena u red.
Sada dostojanstveno gospodari ulaskom u Đerdapsku klisuru (za razliku do nedavno, kada je izgledala kao ruševina, kroz koju je tutnjao žestok i težak saobraćaj).
Nakon kratkog slikanja nastavljamo dalje, što bi rekli sve obavismo skoro u letu.
 |
| Slikamo tvrđavu onako maltene "u letu" i nastavljamo dalje |
Put ide blago gore-dole, sad već dobro zagrejani, postaje toplo voziti u šuškavcima. Kratka pauza, presvlačenje...
Vozimo, napredujemo, kiša nekog momenta potpuno odustaje od nas (hvala joj, potrajalo je i dosta kasnimo sa celim planom), što je konačno dobra vest.
 |
| Nekog momenta kreću tuneli, jedan za drugim |
 |
| Više puta smo oblačili i skidali šuškavce, jer je kiša malo padala malo ne |
Stižemo do Lepenskog vira.
Jedno od prvih, zapravo prvo tačnije najstarije pronađeno (usudio bih se reći "urbano") naselje na teritoriji današnje Evrope. Datira iz vremena 9500 godina pre nove ere (2000 godina nakon završetka poslednjeg ledenog doba), čisto poređenja radi to mu dođe 6200 godina pre starih Egipćana ili 9000 godina pre starih Grka (kad pomislim da je cela (recimo) moderna istorija stala u 2000 godina od Hrista na ovamo (to mu dođe skoro 5 "modernih istorija" se tu desilo pre nego što je Hrist rešio da hoda zemljom...).
 |
| Stižemo ispred lokaliteta - Lepenski Vir |
Samo smo provirili unutra, nismo ulazili zapravo. KAd uđeš unutra ima da se pogleda film o iskopacanju u radovima na lokalitetu Lepenski Vir, i u tom filmu mi se uvek najviše sviđala rečenica (parafraziram): "Nakon pronalaska Lepenskog Vira svi udžbenici iz istorije će morati da se napišu ponovo".
 |
| Postoje 3 arheološka razdoblja koja su pronađena na lokalitetu Lepenski Vir - ali o detaljima ću pričati nekom drugom pilikom (da ne kažem na sledećoj vožnji) |
Nakon kratkog zadržavanja u Lepenskom Viru, i neke lake pričice sa moje strane, nastavljamo dalje.
Sledeća planirana stanica je Donji Milanovac (zapravo gradić koji se u originalu zvao Poreč kao onaj na Hrvatskom primorju, ali je u čast sina Miloša Obrenovića koji se zvao Milan dobio naziv Milanovac. Tri decenije kasnije na planini Rudnik nastaje Gornji Milanovac, pa nisu imali druge nego da originalni Milanovac nazovu Donji (sada je to malo smešno.... Donji Milanovac je na mapi gore, a Gornji Milanovac je na mapi dole, to mu valjda dođe kao neka ironija...).
U Milanovcu ili okolini je planirana prva ozbiljna pauza i osveženje.
Imamo dve opcije:
- prva je restoran u Donjem Milanovcu (ima ih nekoliko u kojima sam bio i generalno svi su OK),
- druga je etno kompleks "Kapetan Mišin Breg" (koji se nalazi jedno 5km ispred Milanovca).
Glavna odlika Kapetan Mišinog Brega je ta - što se nalazi na bregu, jedno 100m iznad Dunava (Đerdapa) i pogled je u najmanju ruku fantastičan.
Tokom priprema za Đerdap, kontaktirao sam Vlasnicu etno kompleksa i saznao sam da može da se popije KAFA (ovo zanima većinu), kao i razni gazirani i negazirani sokovi (sve industrijski – kakav promašaj za etno kompleks - ako se ja pitam).
Nema dileme penjemo se gore, bliže je (sa veoma iskrenom nadom da postoji nadstrešnica u etno kompleksu ispod koje se možemo skloniti od kiše).
 |
| Ovde Tito još "nije umro" |
 |
| Kolekcija raznih vina |
 |
| Pogled... |
Stižemo u kompleks, a gore rekao bih - rasulo. Ima više objekata razbacanih okolo, uskočih u najbliži da se raspitam gde možemo da sednemo i da poručimo neko piće, kad uleteh u deo gde peku neke silne ćevape na ogromnom roštilju. Miris me je odmah podsetio na to da bi pored pića mogli i malo da zamezimo, pa upitah "majstora": "Jel' možemo nas 9 da poručimo po jedno 5 ćevepa (rekoh može da ispeče i 50 komada da zaokružimo, neće se baciti)".
Čovek reče ne znam, moraš pitati Gazdaricu, ona je tamo u onoj kući preko puta. Uđoh u kuću preko puta, sve izgleda super, u potpuno etno fazonu, sve napravljeno od drveta sa etno detaljima, super.
 |
| Priprema najavljanog ručka |
 |
| Stvarno sve izgleda lepo i u etno fazonu, sve od drveta fantastičnih gravura i šara |
Dve žene nešto spremaju, ponovih pitanje, i one me upućuju na Gazdaricu...
Ovde gde je sve veoma lepo u etno fazonu rekoše ne možemo da sedimo, jer se tu pripremaju da posluže ručak.
Šmrc...., super objekat, zaštita od kiše potpuna, ali ne vredi.
Upućuju me na drugi kraj kompleksa.
Kome kod sam se obratio sa nekim pitanjem, svi me upućuju na Gazdaricu kompleksa, a ispostavlja se da je Gazdarica kompleksa ustvari jedna niska starija gospođa (deluje kao da ima bar 80 godina, ako je mlađa onda je oronula) i da je za razliku od kompleksa Gazdarica zapravo „very simplex".
Gazdarica mi pokaza gde možemo da sednemo, i reče dok se mi smestimo eto i nje pa da poručimo... Smeštamo se na drvene klupe sa stolom i nadstrešnicom, pogled na Dunav je odličan, OK, ovo je odlično, samo Gazdaricu nikako dočekati... a ona se za sve pita... Neverovatno... Posle par intervencija konačno stiže i Gazdarica do nas.
Rekoh: "... Mi smo se čuli pre dva dana na temu našeg dolaska, pa sam hteo da pitam da li možemo pored pića da poručimo i po 5 ćevapa za svakog...".
A Gazdarica onako ko grom iz vedra neba poče da se dere na mene (kad malo bolje razmislim - zapravo na sve nas): "NIJE TI OVO KAFANA!!!! Ovde mora da se poruči najmanje dan ili dva unapred ako hoćeš da jedeš, ona danas ima tačno onoliko mesa i hrane koliko je poručeno... itd... itd... itd...".
Propisno se ona "istresla na nas".
Moram priznati da nisam očekivao ovakvu reakciju, bože kakva eksplozija. Mislim, OK, pričao sam sa njom pre dva dana, nisam najavio da ćemo jesti (jer nisam ni planirao da jedemo, po planu nam je bilo prerano, ali avaj kasnimo više od 2h u startu i to je taman to), ali bez obzira, sve se to može reći i na lep i kulturan način. Ovako sam na momente imao utisak da ćemo "dobiti i batine" jer smo se pojavili, i što je još gore drznuli da poručimo hranu, koju nismo najavili 2 dana unapred....
Katastrofa...
Posle kraće "borbe" sa Gazdaricom uspeli smo da poručimo kafu, Coca Colu i jedan sok od narandže.
Bilo je krajnje neprijatno.
OK, nismo se dali smetati, brzo smo smirili to što su nam doneli.
Tokom traženja Gazdarice i čekanja da nam stigne porudžbina, kiša je prestala, plavo nebo se počelo pojavljivati, vreme se prolepšava.
Vreme prolazi, nikako da nam naplate. Jurcam gore-dole po kompleksu, pokušavam da nađem Gazdaricu, ali ne ide.
Posle nekog vremena uspevam da nahvatam jednu ženu neGazdaricu pitam gde je "glavno-komandujuća", želim da platimo...
Kaže ona (mislim ta neGazdarica) poslala me je Gazdarica da nam naplati (mislim se ja - kako ju je poslala, kad sam ih vijao po kompleksu sa parama 10 minuta bezuspešno, ali nema veze, neka im bude...).
Realno Gazdaricu više nismo sreli...
Platili...
Još jedan selfi na vidikovac-platformi i krećemo.
Okupljamo se polako za selfi, kad stiže informacija do mene da je "majstor" sa početka priče poručio da sačekamo još koji minut, da donosi klopu na račun kuće.
Iskreno niko ne veruje, sem "glasnika" koji nam je preneo informaciju i koji dolazi da se pridruži selfi ritualu.
Još uvek se okupljamo, kad stiže još jedan "glasnik" sa istom pričom na selfi parti.
 |
| Otprilike momenat kad je stigao prvi glasnik |
 |
| Svi na okupu, više nema dileme, biće neke klope :) |
OK, ako je tako vredi sačekati još koji minut, možda nam se posreći.
Odradili selfi, i kulturno se vratili pod nastrešnicu kao da se ništa nije desilo.
Stiže oval sa 10-tak ćevapa, 10-tak roštilj kobasica, sir, lepinja, salata. Sve na račun kuće.
 |
| Majstorovih ruku delo |
Za 60 sekundi smo "oduvali" sadržaj ovala. Baš nam je ovo falilo, taman!
Takođe sam gledao komentare na internetu (naravno, nakon što smo sve preživeli), i ustanovio da su ljudi podeljeni u 2 tabora, oni koji su prezadovoljni (čitaj - oni koji su na vreme rešili da će tu jesti preksutra) i oni koju su kao i mi zamalo "dobili batina", i koji sipaju što bi se reklo "drvlje i kamenje" po Kompleksu i Gazdarici Simplex.
Ono što mi je najsmešnije je što ona sa izuzetnom upornošću svakom (sa relativno neprijatnim tonom) odgovara na negativne kritike - kako se hrana mora unapred poručiti, bla... bla... bla...
Na ovom mestu nije mušterija uvek u pravnu, naprotiv, Gazdarica je uvek u pravu, i zato se za sve i pita, i zato sve kreće i završava se na Gazdarici (kao linije magnetnog polja...). I to je realno problem koji baca senku na sve što je u ovom kompleksu zapravo lepo.
Iskreno, mislim da je potrebno samo malo dobre volje da bi svi bili zadovoljni, ali neki očigledno nemaju sluha, a žele da pevaju u horu...
Idemo dalje, preživeli nekako....
Tu nas je čekala podrška.
Presvlačenje, krema protiv sunca je postala apsolutno i potpuno neophodna, postaje toplo, kao da smo promenili godišnje doba...
Hvala „majstoru“ što je okrenuo celu priču na bolje (zapravo tada nam je sve krenulo kako treba)...
 |
| Presvlačenje, krema protiv sunca, ostavljamo sve što smo nosili za kišu i hladno(to je sada iza nas) |
Nastavljamo dalje, sada dolazi najinteresantniji deo Đerdapske klisure: Veliki kazan, Decebal, Mali kazan. Uz obavezno slikanje i priču o Trajanu, Decebalu, Trajanovom mostu, hidroelektrani, brzacima na Dunavu, govozdenoj kapiji, lokomotivi koja je vukla brodove itd..
 |
| Iz ovog smera smo došli, tamo je i dalje oblačno, ali više ne "miriše"na kišu |
 |
| Tunel pre Velikog Kazana |
 |
| Prošli tunel, Veliki Kazan na vidiku |
 |
| Naravno, svi staju i slikaju, ovo je realno najlepši deo Đerdapa |
 |
| Veliki Kazan |
 |
| Pre tunela sa rednim brojem 3 - na drugom kraju Velikog Kazana |
 |
| Manastir Mraconia sa Rumunske strane |
 |
Još jedan selfi pre tunela br. 1 Prolazimo i poslednji tunel koji se nalazi u Đerdapskoj klisuri, penjemo se, sa Rumunske strane se može videti skulptura u steni - Decebala, nastavljamo još malo dalje, te sa leve strane ima veliki vidikovac. |
 |
| Statua Decebala uklesana u stenu (vidi se u daljini) |
 |
| Decebal |
Stajemo na vidikovcu, preko-potrebna pauza, zadržavamo se jedno pola sata, naravno slikanje, po koji gutljaj vode.
Nastavljamo dalje.
Juniori su malo sporiji uzbrdo od ostatka ekipe, pa im rekoh ekipi da idu, da ćemo se sresti u Tekiji (nakon spusta).
 |
| Poslednji pogled na najinteresantniji deo Đerdapa |
Prošli Tekiju, vozimo tempo je dobar, napredujemo solidno.
Nastavljamo prema Kladovu, ono meze (od "majstora") je bilo pravovremeno, ali sad svi počinjemo da osećamo glad (prošlo je nekih 4 sata od tih par zalogaja).
Originalni plan da jedemo picu u Kladovu, otpada jer nam je pratnja (koja je takođe u međuvremenu ogladnela i bila ispred nas), sela u jednu pečenjaru nekih 4-5km pre Kladova.
OK, ništa od pice, jede se roštilj.
Poručili, i sad glaaaaadni čekamo da stigne hrana...
 |
| Nemanja dokazano može i na ekserima da spava... Poručio klopu, pa rešio da malo dremne, dok hrana ne stigne |
 |
| Batak je bio na nivou, i to taman što se tiče količine |
 |
| Ekipa u akciji |
Po običaju poručio sam pileći batak (dovoljno da se napuni želudac, a sa druge strane da ne bude nešto teško, jer imamo još oko 60km da vozimo).
Stigla klopa.
Mislim da bi pravi izraz što se tiče klope bio: ne pojeli, nego ušmrkali donesene porcije.
Nakon klope moram da zaključim da je roštilj koji smo poručili što se mene lično tiče bio dobar i nekako prilično skup (ali nema veze, odradio je posao).
Svi završavamo klopu.
Poseta ostacima Trajanovog mosta otpada jer je kasno.
Svestan sam da ćemo deo poslednje etape voziti po mraku, OK nije moglo bolje (čak kad malo razmislim, i ovo je ispalo sjajno kako smo traljavo počeli, a onda nas još kiša sačekala da nas dokusuri).
Nikola završava vožnju za prvi dan (on je ispunio zadatak, koji sam mu postavio na startu, a to je da vozi do Kladova (nekih 120km), a dalje ako hoće ja nemam ništa protiv).
Nije hteo.
Krećemo, sad smo jeli, stomaci puni, mi se ohladili, pomalo nas tiže umor, ali se ne damo obezhrabriti.
Spust u Kladovo prija, ali onda odmah kreće jedan rekao bih "fini" uspon u svakom drugom slučaju, osim kad si hladan i punog stomaka...
 |
| Popeli se na brdo posle Kladova, sunce je već nisko, onako na oko - još jedno pola sata i nema ga |
 |
| Laki i Maza |
 |
| Što se tiče sunca i dana - to je to... |
Napredujemo solidno obzirom na uslove.
Lakiju nešto ne ide, pa odlučujem da idem sa njim, da ne ide sam. kad ekipa malo zastane ili uspori, uspevamo da ih stignemo, ali bez obzira Lakijev tempo nije na potrebnom nivou.
Da ne bih mučio ostale, rekoh im, šibajte, vidimo se u smeštaju.
Dan je sve tanji i tanji, put se polako jedva nazire, palimo rasvetu.
Savetujem nekoliko puta Lakija da uzme čokoladicu (snikers ili slično što sam mu nudio).
Neće...
Nešto mu klopa u pečenjari nije "legla", i stvarno se muči, i sama pomisao da još jede preko toga apsolutno ne dolazi u obzir...
Posle bog zna kojeg ukaza da pojede čokoladicu, Laki popušta i konačno pojede jednu, pa mu utrapih još jednu.
Krećemo, i kao i svaki put do sada kad pojedeš neki snikers ili slično, kao kad dodaš par cepanica na žar koji se skoro ugasio. "Buknula je vatra", i Laki je ponovo onaj stari.
Tempo je ponovo dobar. Negde u daljini vidimo trepćuća crvena zadnja svetla (pretpostavljam od pripadnika ekipe koja je isprednjačila ka smeštaju).
Ulazimo u Negotin...Stižemo u smeštaj, mrak je odavno pao.
Dobro je, sve prošlo OK (mislim uzimajući sve šta nam se izdešavalo od jutros).
 |
| Propisno ću se "osvetiti" krevetu za sve nedaće koje smo danas preživeli |
 |
| Ovde će Nikola da spava |
Smeštaj savršen.
Biciklistički raj.
Bojan vlasnik objekta (i sam biciklista) je sve, sredio da se jedan prosečan biciklista cikloturista, oseća kao kod svoje kuće. Mislio je na svaki detalj. Razmestili smo se po sobama, presvukli, i onda čašica razgovora na letnjoj terasi uz pivo i domaću limun/orange/grapefruit-nadu koju nam je Bojan poslužio (na račun kuće – hvala mu, ovo nam je trebalo).
Da li je krevet bio udoban?
Iskreno - ne sećam se!
Odmah sam zaspao, čim sam dotakao krevet.
- NEDELJA, 07.06.2020 -
Ustajem kad se sve smirilo, oluja je protutnjala, sve pliva na vodi („deja vu“ od juče).
Doručak zakazan za 7:30h.
Svi smo na broju, doručak perfektan.
 |
| Doručak - jednom rečju: SAVRŠEN |
Ne znaš šta pre da uzmeš da jedeš.
A onda Bojan donese sveže vruće pite sa sirom i sa zeljem koje je njegova žena upravo ispekla.
S A V R Š E N O !!!!
Prostrujala mi je misao kako ćemo voziti, kad se sad razvalimo...
Ma, o tome ćeš misliti posle, sada uživaj u savršenom doručku.
Doručkovali, presvukli se.
Nekako je opet vreme prolazilo brže nego što sam očekivao. 9:40h konačno krećemo.
 |
| Bojan ima Bike - garažu |
Za razliku od prvog dana, drugi dan je što se rute tiče potpuno drugačiji. Subota je obilovala znamenitostima, klisurom, vidikovcima, surovim stenama, i slično. Drugi dan obiluje usponima i šumom.
 |
| Manastir Bukovo |
 |
| U daljini se vidi Deli Jovan |
Prvi uspon kreće na 2km od starta, sa 13%, podsetio me je na doručak u par navrata, ali savladali smo ga.
U daljini "gospodari" planina Deli Jovan.
Zapravo većim delom puta Negotin - Klokočevac, ispred nas je planina Deli Jovan, kako vozimo sve je bliža i bliža, sve je veća i veća, sve je veličanstvenija.
 |
| Na početku uspona prema selu Jasenica |
 |
| Kod sela Plavna |
 |
| Deli Jovan u pozadini |
 |
| Prošli Plavnu |
Ređaju se usponi i nizbrdice, put stalno ide gore-dole-gore-dole, sve u svemu na četrdesetom kilometru stižemo u Klokočevac i imamo savladanih 700 visinaca.
Svaki uspon je imao dvocifren nagib u procentima bar na momenat.
Pravimo pauzu u lokalnoj radnji u centru, pijemo tečnosti, jer je vlaga velika posle jutarnje kiše a sunce sija i prilično je toplo.
U Klokočevcu nam se pridružuje i Nikola, koji je na moj predlog ciljano izbegao prvih 40km, jer ima puno penjanja.
Nakon pauze, nastavljamo dalje prema Majdanpeku, gde je planiran ručak.
 |
| Klokočevac - Majdanpek se većim delom vozi kroz predivnu šumu |
Uspon od Klokočevca do Majdanpeka je veoma lep. Blag skoro celom trasom, samo malo pred kraj "zategne" na 8% i tu smo.
Gledamo Majdanpek sa brda (prošlo je pola dva popodne). Okolo surove planine, a u daljini se crne oblaci (neće valjda opet pomislih, i to zadržah za sebe).
 |
| Nalazimo se na vrh brda, tačno iznad Majdanpeka |
 |
| Kreće spust u Majdanpek |
 |
| Ručak, onako s nogu što bi se reklo |
Ručak, da bi ubrzali stvari (jer smo opet kasno krenuli), jedemo pljeskavice/pileće belo u lepinji u lokalnoj hamburgeriji koju sam do sada „overio“ mnogo puta (dok sam radio automatizaciju procesa flotacije gore u rudniku).
Bilo je odlično. Zapravo, ekipa je bila oduševljena... obzirom na okolnosti..
Pije se kafa, i negde pre tri sata popodne žurno nastavljamo dalje, jer se oblaci sve više navlače i ne izgleda da će na dobro izaći po nas.
 |
| Pogled na površinski kop Majdanpek |
Kako smo ostavili rudnik iza nas, ulazimo u dolinu reke Pek.
Blagi spust 1%.
Put savršen (nedavno sređen).
Vozimo narednih 30km brzinom 35 - 42km/h sve vreme.
Ovo je za mene novo.
Ovakvu vožnju još nisam iskusio.
Vozimo u formaciji...
Smenjujemo se...
Letimo!
Na samom kraju doline Peka je manji uspon i tu stajemo da se cela ekipa okupi.
Počinje kiša, ali bukvalno iz vedrog neba (očigledno ju neki visinski vetar nosi iz doline Peka, gde je i dalje tmurno).
Sačekasmo da prođe kiša sklonjeni ispod rastinja, te nastavljamo dalje.
Nižemo jedno po jedno selo, Neresnica, Kučevo, Kaona, Turija gde se odvajamo za Rakovu Baru (potez Rakova Bara – Golubac nisam nikada prošao, pa ne znam kakav je put).
Dobili smo informaciju da je put do manastira Tumane loš, a da je posle dobar.
Stvarno, do Rakove Bare put je stvarno loš, na momente nisam siguran da je reč put adekvatan naziv, ali nakon Rakove Bare kreće uspon (rekao bih kao jedan Venac, ali je nešto svima teško pao, Garmin pokazuje 8%, 9% na najgorem delu, to i nije neki nagib, ali izgleda da nas umor polako stiže).
 |
| Konačno na vrhu - sad još da se spustimo do manastira i to je manje više to... |
Okupljamo se na vrhu, sledi spust prema manastiru, put očekivano loš.
Manastir, nije velik, ali je skockan i lepo sređen. Zapravo manastir sa kompletnom okolinom je jako lepo uređen, tako da ovo mesto definitivno vredi obići, ako ste u blizini (kolima, peške, bajkom).
 |
| Manastir Tumane - očigledno veoma nedavno sređen |
Slikamo se, i polako krećemo ka Golubcu (još 9km i to je to).
 |
| Prizor na izlasku iz sela Maleševo prema Golupcu, gledano na levo |
U daljini se počinju nazirati vetrenjače (ima ih dosta sa Rumunske strane) - znači blizu smo...
 |
| Vetrenjače i Rumunija se vide u daljini, znači ni Golubac nije daleko... |
Stižemo u Golubac, puni utisaka.
Još jedno lepo druženje smo odradili.
Prešli 330km u 2 dana.
Spakovali, presvukli, pa polako kući.
Moraćemo ovo ponoviti.
Čak mislim da ćemo OBAVEZNO svratiti u etno kompleks, na Gazdaricu simpleks (a još ću razmisliti da li ću unapred da NEporučim klopu namerno, čisto da vidim kakva će ovaj put da bude reakcija).
Sticajem okolnosti, dan nakon što sam završio i objavio priču, put me je naneo pored Kompleksa Kapetan Mišin Breg. Imam dilemu da li da svratim ili ne.
Ma rekoh, idem da vidim, sad kad sam tu 1km od "mesta zločina"...
Stajem ispred kompleksa, kapija širom otvorena, unutra parkirana 2 automobila i jedan poveći motor.
OK, pomislih ko bi rekao da će biti nekog od posetilaca po ovom hladnom i vetrovitom danu.
Parkiram napolju, jer sa biciklima na krovu od auta, ne mogu da prođem kroz kapiju.
Prilazimo kapiji da bi ušli, a na širom otvorenoj kapiji piše kako kompleks ne radi. Ignorišem znak jer zapravo po svim pokazateljima ulaz je slobodan.
Ulazimo unutra i zapravo nismo ni stigli do prvog objekta, a već istrčava Gazdarica iz jedne kuće i prilično neprijatnim tonom nam saopštava da kompleks NE RADI!
Rekoh: "OK, da li je problem da pokažem ženi kako je lep pogled, pa izlazimo".
"OK", reče, "može, ali maksimalno 10 minuta!!!"
Nastavljamo prema vidikovcu, kad eto ti "Majstora".
 |
| Bata Žile, Nikola i ja |
Kulturno ga pozdravih, i on se veoma kulturno odjavi, i poče priča.
"Da, reče, kompleks trenutno ne radi, pripremaju se za sezonu, još su sva umetnička dela zapakovana u najlone zbog zime i još nije spremno za posetioce", ali kaže "slobodno se prošetajte, evo otvoriću vam i muzej vina, a u susednoj kući je i galerija - slobodno uđite i pogledajte".
Pomislih u sebi galerija odmah odpada, jer je tu negde Gazdarica iskočila, prošli put smo se izvukli za dlaku, ne bih da ovaj put rizikujem.
Kad sam mu rekao da sam već bio i pokazao mu slike, Majstor se oduševio! Kaže on: "gleda me i poznat sam mu, reče misli da sam već bio ovde". Nisam imao srca da ga podsetim kako smo se upoznali.
Uđosmo u muzej vina, i tu kreće priča sa Majstorom, sa svim detaljima vezanim za proceduru kako flaša vina dospeva u muzej - brojevi, magneti i tagovi...
Čovek se zove kao on kaže: "Bata Žile" (posle pronađoh puno ime i prezime Živorad Stefanović). On je zapravo umetnička duša, čovek sa svojih 70 godina, koji je napravio preko 400 umetničkih dela, koja se nalaze tu po kompleksu, jedini problem je što se "kanda" oženio aždajom...
Kako kaže, čim malo otopli, on se skida bos, i cele sezone bosonog šeta, i tako "crpi" pozitivnu energiju iz zemlje...
Iz priče saznajemo sve od 3 vrste menija, ceni menija koja je sa dosadašnjih 1000din, morala da se podigne na 1200din po osobi (sve tipa švedski sto) jer su cene svega porasle itd... Smeštaju max 10 osoba itd...
Raspričasmo se mi tu preko pola sata, iskreno Bata Žile je car i to je dokazao i prošli put, ali posle ove priče je to samo potvrdio. On je svetla tačka kompleksa.
Obilazimo breg, par slika tu i tamo, pa se polako vraćamo prema kolima.
 |
| "Naša" nadstrešnica, trenutno pruža zaštitu od zime i lošeg vremena "nekom drugom" dok ne krene sezona... |
 |
| Selfi na vidikovcu - kao i prošli put (vetar ovaj put ne prašta) |
 |
| Pogled na Dunav je i dalje fenomenalan |
He, he, he, potrajalo je znatno više od 10 minuta, ali smo imali svog "zaštitnika". Gazdarica se više nije pojavljivala, hvala joj na tome.
Sedamo u kola i nastavljamo put. Sledeći put moram da donesem jednu flašu vina iz Sremskih Karlovaca, tako smo se dogovorili, da je stavimo u muzej.
 |
| No comment... |
Najaviti se sledeći put i probati hranu ili ne, pitanje je sad? ("To be, or not to be, that is a question?")
D.
Nekih cca. godinu dana nakon ove vožnje i doživljaja u Kompleksu sa Simplex-om, na TV-u naleteh na reportažu sa Đerapske bućke (mislim da je Tekija mesto gde se odigravala bućka)...
ОдговориИзбришиSama bućka nije interesantna za ovu priču, međutim obzirom da je zbog jakog vetra veći deo vremena kad je trebalo da se peca bila zabranjena plovidba, autori su se osvrnuli na kulturnoumetnički program koji se dešavao u pozadini same bućke. Naravno, u tom programu je učestvovala i Gazdarica, te ugledah i "majstora" (koji nam je na račun kuće, doneo klopu) pored nje. Ako sam dobro shvatio, "majstor" je zapravo Gazdraricin muž, i mogu samo da pretpostavim da je videći scenu koju smo imali sa Gazdaricom, čovek pokušao bar malo da "izvadi" stvar...
Hvala mu!
Hahahaha, sada mi je jasno zasto si stavio Taj naslov 😆🙃
ОдговориИзбришиCeo Kapetan Mišin breg se naziva KOMPLEKS, realno ima tu svačega za pogledati (i hrane (ako se najaviš) i pića, i muzej i smeštaj i umetnosti - skulptura, raznih rezbarija i ostalo...
ИзбришиE sad Gazdarica je tokom svog "nastupa" stvarno bila prosta (prost na engleskom - "simple") na razne načine i na raznim nivoima i to mi je realno bio lep kontrast u odnosu na Komplex - pa je Gazdarica dobila epitet Simplex...
Nastavak u sledećem broju...