Vrh Runolista i Veliki Zvonar

Großglöckner i Edelweißspitze

 Kolbnitz, 11-14.08.2021

Großglöckner nanišanjen sa Edelweißspitze

"... Jel' vidiš sa kakvim se predznanjem ide u kafanu..."
(citat iz filma "Lajanje na Zvezde")

Prošle 2020. (prim. aut. - originalni tekst je napisan 2021 godine) godine sam (kao i svi) propustio da odem u Alpe (Italija - Dolomiti) i to mi je jako žao, a ove godine (prim. aut. - 2021.) sam se nadao da će se Italija otvoriti (obzirom da se i tamo kao i u većini Evrope tokom kasnog proleća i početka leta situacija sa virusom značajno popravljala), pa da će ove godine da "sevne" neki Stelvio (drugi put), neki Dolomiti (treći put) i slično, kao i nekih prethodnih neVirus godina.

Međutim, "ćorak".

Italijani su pre možda jedno 4-5 dana (polovina avgusta 2021.) konačno pustili da ljudi iz Srbije mogu legalno da uđu (što bi rekli da uđu berz razloga - tj. turistički), ali uz obavezan karantin od 5 dana, što naravno meni nikako ne odgovara, pa je Italija ispala iz igre i ove godine.

E sada, moram da odam počast Bokiju (mom dragom kolegi sa posla), koji mi je realno dao ideju da je Austrija izvodljiva, jer je on išao sa ženom u Beč pre jedno mesec dana (ona službeno, a on joj je pravio društvo), i to je sve nekako prošlo glatko, bez ikakvih komplikacija ili nekih dodatnih papira, naravno pod uslovom da si vakcinisan.

I tu sam se naravno odmah "prešaltao" sa Dolomita i Stelvia, na Großglockner, koji da kažem gledam već jedno 2-3 poslednje godine, onako sa polu-interesovanjem (ima u Alpima mnogo vrhova i prevoja koji mi više golicaju maštu i koji su mi recimo "veći" izazov od Großglockner-a... ali k'o što kažu: "Nužda zakon menja...").

U svim nekim člancima i pričama o Alpskim usponima, kao i kod nabrajanja Alpskih vrhova (EPIC climb-ova i slično), Großglockner se uvek tu negde pominje (nikad nije prvi, i nikad nije poslednji, onako nekako skoro ispod radara). Sam Großglockner je najviša planina u Austriji sa vrhom od 3798m, a najviši asfaltirani prevoj u Austriji se nalazi na 2504mnv, i to je plan da izvezem.

Kad prođem prevoj, najviša tačka (da ne kažem vrh) na koji mogu da dođem biciklom je Edelweißspitze (2571mnv), što je za naših 539mnv na Fruškoj Gori u najmanju ruku SJAJNO (nekih tričavih 2000 i kusur metara više).

Elem, poslednje 3-4 nedelje razmatram Austriju kao opciju da dođem na 3-4 dana, međutim, imam organizacioni problem, nikako da mi stignu papiri za nov auto (jedni, drugi, treći papiri - da ih ne nabrajam) i to stalno odlaže celu priču. Obećah sebi, dok nemam sve papire, neću ni da gledam a kamoli da rezervišem neki smeštaj...

I tako i bi, konačno dobih papire u prošlu sredu (04.08.2021), i počinjem da gledam vreme u Austriji. Kad ono četvrtak-petak-subota-nedelja-ponedeljak (05-09.08.2021) sve neka kiša, mrljavo, oblaci, padavine i slično, od utorka(10.08) pa do sledeće nedelje (15.08.2021. dokle ide prognoza) sve je sunce-sunce-sunce... bez padavina, blistavo, sjajno bez oblačka. Doduše u ponedeljak je bilo razvedravanje, ali po prognozi ako će i biti kiše to će da poprska...

Rekoh, dobro, 'ajde pošto su ovo planine i pošto tu umeju da se menjaju prilike brzo, da ja zabodem od srede do subote, da sa svake strane ostavim "rezerve", da vreme može da se pokvari, i da ako se kiša tu i tamo pomeri dan/dva napred nazad budem i dalje u sigurnoj zoni, da izaberem samo srce onog sunca u sredini prognoze.

Sad kad sam imao datume, nađem smeštaj, ne baš tako blizu (ovo je bilo sa predumišljajem), ali recimo povoljan.

Ispostavlja se da je smeštaj genijalan.

Za razliku od ranijih godina Booking odmah skida novce, to je neka nova Covid varijanta Booking-a. Sve je to OK, nije čak ni prvi put. Nazovem smeštaj, čujem se sa vlasnikom, sve OK, stigla mu rezervacija sa Booking-a, sve super, rekoh ako se promeni vremenska prognoza, jel' problem da pomerim (shift-ujem) smeštaj dan napred/nazad jer se (prognoza) stalno menja kako gledam... Kaže čovek: "...To ti sve sa Booking-om završavaš, ja nemam ništa sa tim, ti dođeš samo kod mene. Ako je slobodno, ti pomeri.."

Dobro ako je tako... Videću onda sa Booking-om... Mislim videću ??!?!?!??

Pratim iz dana u dan prognozu, i na moj očaj gledam kako kiša napada sa svih strana... Ono divno višednevno sunce je bilo samo prvi dan kad sam rezervisao smeštaj. Sada je prema prognozi ponedeljak-utorak-sreda-četvrtak kiša, petak-subota sunce, nedelja kiša, pa se onda promeni u sunce, pa onda bude četvrtak-petak-subota-nedelja kiša, a ponedeljak-utorak-sreda sunce itd. To se sada tako mućka, ne iz dana u dan, pre bih rekao iz sata u sat... Svaki put kad bacim pogled, a to je nekoliko puta dnevno (kad god se setim), svaki put je druga situacija, znači - neverovatno.

Kao onaj kaleidoskop, kad ga okreneš, pa nikad ne znaš šta će da ispadne, tako i ja svaki put kad pogledam prognozu, ono neka nova slika, neki novi staklići su se složili na neki drugi način.

Al' dobro... Čak sam zamalo i pomerio smeštaj za jedan dan unapred, jer se nešto jedno dan-dva bila ustalila prognoza - kako će zapravo sreda, kad sam planirao da putujem u Austriju biti idealno, a već četvrtak NARAVNO kiša, i petak kiša i sve tako tralalala. Da bi se to onda opet vratilo na neku novu kombinaciju...

Rekoh sebi: "Vidi, Z_A_B_O_R_A_V_I ... Ne menjam ništa, vozim u četvrtak po planu, u sredu putujem u Austriju... Šta bude, neka bude!!! Na Stelvio-u sam dva puta pokisao, padali cigani (smrznute kapljice (kuglice) kiše), na kraju mećava me sastavila na vrhu (na Jahorini u januaru, nije tako padalo kao tog 11 avgusta te 2017.), pa rekoh dođavola ako i padne koja kap kiše, naopako, preživeću. Al' ovog puta ću krenuti pripremljen."

I ništa... Rezervacija je ostala kako sam prvobitno rezervisao...

Kako dani prolaze tako broj novozaraženih raste iz dana u dan: 300 -> 400-> 500 -> 700-> 900 -> 1000....

Jedino sam "cvikao" da nam zatvore ulaz u Austriju, neki 15-ti je počeo da kruži po medijima kao dan "D" (reče Mira (moja žena) imaćemo problem)... Rekoh vidi kad uđemo, ušli smo! Onda mogu da nas zabranjuju koliko hoće, posle samo idemo kući...

Gledam uslove za Sloveniju, Hrvatsku i Austriju, po netu skidam sa raznih ".gov" sajtova pravila, sertifikate, potvrde i ostalo što nam može zatrebati... Neverovatno, koliko je nekada bilo jednostavno putovati, odeš podigneš pare iz banke, rezervišeš smeštaj, uzmeš pasoš i odeš... Sada, 37 procedura moraš da usaglasiš, protumačiš, prelistaš da bi bio siguran da ćeš da prođeš...

Ali nema veze, svi papiri su tu, odlučujem se za Neštin, pošto je na Batrovcima ogromna gužva.

Dolazimo na Neštin, naravno nikog.

Prijavljujem bicikle, carinik "jede g*vna" kao stari obrazac! Dobro de, nije prvi koji mi je to rekao (ali taj obrazac i dalje može legalno da se skine sa sajta uprave carina, pa ko je tu lud stvarno ne znam)... Ali bez obzira ipak mi lupi pečat (ja folirao da ne znam da popunim novi obrazac, pa mu je između da mi on popunjava novi obrazac ili da mi lupi pečat na ovaj moj stari popunjen obrazac, ipak bilo lakše da lupi pečat i da pređe preko činjenice da je obrazac (recimo) prevaziđen - mada po svim logikama to ne može da dokaže....).

Stižem do Hrvata... "Gde idemo?" Rekoh: "U Austriju".

"Dobro", kaže on. Interesantno, kako je to sada u ovim Corona vremenima - glupavo. Ti kažeš da ideš u Austriju, on te zapiše da si u tranzitu i ti realno imaš 12h da prođeš Hrvatsku, bez obzira što bi teoretski mogao da ostaneš u Hrvatskoj bez većih problema i bez ikakvih ograničenja u normalnim uslovima... Ako prekršiš 12h, kazna je 8500kuna (to mu dođe ~1100EUR, čisto da se zna...).

Pita nas Hrvat, jel' imamo onaj zdravstveni/zeleni/karton/pasoš šta li je već, rekoh: "Imamo, jel' treba?", kaže on: "NE, trebaće vam za ulazak u Austriju".

Dobro, svi papiri su tu, idemo dalje.

Prolazimo Hrvatsku bez većih problema. 

Granica Hrvatska-Slovenija. Hrvat samo mahnuo rukom, dobro - prošli brže nego što sam očekivao, nije nas ni pogledao.

Izašli iz Hrvatske.

Ulazimo u Sloveniju, pitao nas: "Gde idemo?", rekoh: "Austrija", lupio pečate, i vozi. Ništa nas nije više pitao.

Nastavili dalje...

Vozim, prolazimo Ljubljanu, kad na jednom displeju piše poruka da je na Karavankama (tunel između Slovenije i Austrije) zastoj dugačak 4km. Na ulasku u tunel je naplatna rampa, plaća se prolazak kroz isti bez obzira što si već platio vinjetu. Mislim da je to u bivšoj Jugi bio najduži tunel (možda nisam u pravu, zapravo nije ni bitno).

Razmišljam šta da radim, 4km, gas/kočnica/gas/kočnica... A još će da se nakupi reda dok mi pristignemo iz Ljubljane... Ima 3-4h da se maltretiramo.

Još uvek procesiram prethodnu informaciju, kad jedno 20km posle Ljubljane, opet ista poruka na prometnom displeju. Sad više nije slučajno, moram nešto preduzeti.

Gledam na mapi, možemo da odemo prema Klagenfurtu (da ne kažem Celovecu), te se oko Kranja odvajam na Klagenfurt, kreće ozbiljno penjanje, serpentine, sa pristojnim nagibom, negde sam usput video znak 17%. Penjemo se, nigde nikog, stižemo gore do tunela, sa Slovenačke strane ni nema realno granica, jednostavno nema ni terminal, put vodi direktno u tunel i to je to. Prolazim kroz tunel, na pola tunela piše Slovenija "nicht", Austrija "ja". Izlazim iz tunela, kad ono granični prelaz. Stajem kod pandura, pružam pasoš, a on samo mrdne donjim prstima jedno centimetar u fazonu - PROLAZI, realno ga je mrzelo celu ruku da mrdne...

Prošli...

Ušli u Austriju... Nema nigde nikog, tu i tamo po koji auto i po koji motor srećemo na našem putu ka Klagenfurtu...

Kažem ja sebi: "Koji si ti  D_E_B_I_L !!!" 

Potrošio si sate i čuda gledajući pravila i procedure, a nije nas niko ni pogledao. Da nas nije Hrvat pitao gde idete, ne bi ni sa jednim carinikom, tačnije policajcem na granici, ništa ni pričali... Niti nas je ko pogledao, niti nas je nešto pitao sem gde idete, a uglavnom ni to...

Taj prelaz prema Klagenfurtu je dosta krivudav i strm, a i nije baš nešto ni usput, pa verovatno zato nije bila gužva. A sa druge strane bilo je sjajno, pogledi, planine, litice, pravi Alpi - konačno....

Prosto sam sretan što je na Karavankama bila gužva.

Ovuda se vraćamo OBAVEZNO!

Stižemo u smeštaj, recepcija, raspitujem se gde možemo da ostavimo bicikle - OK to je rešeno, dobijamo ključ, stvari odnete u sobu... Vlasnik smeštaja je neki ludi Holanđanin (zamalo rekoh leteći, ali on je sve samo ne leteći), jedna potpuno neodgovorna i ležerna osoba, koji se odavno prepustio da ga "voda nosi", preko dana je vlasnik smeštaja, a uveče je barmen u svom baru i tu ozbiljno cuga sa nekom rekao bih "stalnom" ekipom. Njegova žena, crnjkinja iz Afrike (jedna mnogo prijatna osoba - tačnije dama) je zadužena za doručak i spremanje soba, što se dešava mnooogo rano za vlasnika, kome treba vremena da savlada alkohol od sinoć i da ponovo postane potpuno cooool lik.

Razmišljam kako ću npr. Slovencu dokazati da sam realno bio u Austriji i da sam Sloveniju napustio za npr. max. 12h. 

Kupatilo je ogromno

Spavaća soba, a imamo pored nje i trpezariju i kuhinju - jednom rečju kraljevski apartman za neke normalne novce (SJAJNO!!!!)

Kreveti udobni

Rekoh Nikoli: "Nema druge idemo da se provozamo do neke prodavnice, da kupimo bilo šta i da sačuvamo račun", da imamo dokaz da smo zapravo izašli iz Slovenije i ušli u Austriju, jer u pasošu nemamo maltene ni jedan pečat sa ovog putovanja, koji bi nam išao u korist ako dođe do toga da treba dokazivati jesi li ili  nisi napustio Sloveniju...

I tako, nakon što smo se raspakovali, spremam bicikle za vožnju, presvlačenje i krećemo u akciju sa kodnim nazivom "Račun kao dokaz".

Čim smo krenuli, nakon nepunih 2km nailazimo na jezero. Naravno, stajemo, pravimo par slika... Pa rešimo da pređemo na drugu stranu, deluje da je bolji kadar. I realno je bio mnogo bolji.

Malo makadama moramo da savladamo da bi kadar bio savršen

Jezero, Alpi, savršeni "mirror" efekat

OK, slikali, nastavljamo dalje... Kad smo dolazili, iz kola sam negde pre našeg mesta video jedan veliki market mislim da beše Billa. Vozimo, put ide blago gore-dole-gore-dole, taman da malo zagrejemo noge.

Pogled u pravcu u kojem vozimo (prema Spittal an der Drau), deluje mnogo pitomije nego iz pravca iz kog dolazimo

Ovako izgleda u pravcu Kolbnic-a odakle dolazimo

Stižemo ispred marketa, da - jeste Billa. 

Hvatam se za džep i sa tugom shvatih da sam zaboravio masku, pitam Nikolu, ni on nema. Mislim da se napravim grbav pa da uđem bez maske sigurno bi me naglavačke izbacili u trećoj milisekundi. Razmišljam šta ću, pa se setih da od letnje bandane koju imam na glavi napravim nešto što bi moglo da liči na masku.

Bandana savršeno simulira masku - naročito u ovim kriznim vremenima

"Spreman" uskačem u radnju, preživljavam par zagonetnih pogleda, ali prošao bez ikakvih komentara ili intervencije... Obavljam kupovinu, jedva mi je sve stalo u zadnje džepove, ali u celoj akciji je Račun najbitniji. Iskoristih priliku, kad sam već u radnji, pa sam kupio večeru za danas, a zapravo i ručak za sutra za Miru i Nikolu.

Krećemo polako nazad.

Povratak, pravi Alpi u daljini, sunce je sve niže tik iznad planina

Slikano iz daljine (maksimalni zoom koji podržava moj telefon), ovo su brda i planine koje me čekaju sutra

Pred samim Kolbnic-om, sunce je već uveliko "zašlo" za planine

Kolbnic - tipično alpsko mesto

Stižemo u smeštaj, večera, razmišljam o sutrašnjoj vožnji i šta poneti, kreće priprema za sutra.

Punim sve što se da puniti - trebaće sutra

Stavljam sve stvari na gomilu koje treba da ponesem. Bacih pogled, izgleda kao da idem na zimovanje... (izgleda je onaj Stelvio još uvek veoma svež u mojim mislima, i ona hladnoća tokom spusta po mećavi u kratkom dresu, kad sam bio potpuno mokar, utiču na moje racionalno razmišljanje šta da ponesem i šta da spakujem za Großglockner).

Ovako (samo malo da se podsetim) je to izgledalo 2017. - AVGUST - kad sam stigao na vrh Stelvio-a:

Stelvio 2762mnv, 11.08.2017, sneg ko na Jahorini u januaru, a ja u kratkom dresu

Stelvio 2762mnv, ovako je moj bike izgledao nakon 5 minuta od momenta kad je počeo da pada sneg

Mislim da se nikad nisam tako smrz'o kao tog 11.08.2017 kad sam se potpuno mokar na maksimalnih 0°C spuštao sa Stelvio-a

Stavljam sve stvari na krevet čisto da imam bolji pregled šta sve treba sutra da ponesem (tu i tamo eliminišem nekoliko stvari, jer "stvarno nema smisla to sve nositi"). Jasno mi je da će biti jako napeto da sve stavim u moj mali biciklistički ruksak.

Großglockner: Priprema za sutra ujutro - sve ovo treba da stane što na mene, što u maj mali biciklistički ruksak - deluje da nema šanse 

Posle dosta muke oko pakovanja - jedva sam uspeo da sve naguram u moj mali biciklistički ruksak.

- Četvrtak 12.08.2021 -

Ovako sam to napisao nakon vožnje na Strava-i:

"This is my THE BEST ride so far.

This is BY FAR THE HARDEST RIDE I ever made..."

I dalje mislim isto...

Dan "D". Ustajem rano, da uspem da sve obavim i da se pripremim za vožnju.

Doručak zakazan (kod gazdarice) u 7h. Pokušah i ranije, ali nije moglo, i ovo mi je "učinila" jer je doručak u normalnim uslovima od 7:30h - 8h, ali kad sam joj objasnio šta planiram da izvezem, rekla je OK, može 7h, ali ne ranije od toga.

Poruka na vratima od trpezarije... Nasmejah se kad sam pročitao...

Jutro 06:45h, tek je svanulo tamo negde u daljini iza planine

Doručak, spreman me čeka

Kafe, čajevi i ostala jutarnja "pomagala"

Jedem raznoliko (koliko je moguće) i obavezno ne previše, kako ću voziti ako se prejedem.

Dok doručkujem gledam kako se sunce polako podiže i sve više obasjava planinu preko puta

Sit.

Prva konstatacija kad sam izašao napolje iz hotela je da je vreme "skroz OK" (onako još zagrejan iz hotela, moj interni temperaturni senzor, još ne funkcioniše najbolje)... Te sam optimistički izašao kratkih rukava i nogavica. Ooooonako, reda radi kao obući ću samo rukave dok se ne zagrejem, a nogavice sam poneo u ruksaku, ali za sada recimo ne treba. 

Međutim, kad me je "potkačio" hladan severni vetar, "iz momenta" sam izvadio šuškavac i obukao ga.

Krećem iz hotela 7:30h ujutro i prvo imam jedno 20-tak visinskih metara spusta, hladnoća tek sada dolazi do izražaja, naročito po nogama. 

Stisnuh zube, rekoh sebi ugrejaće se noge, samo budi strpljiv...

I ugrejale su se posle nekih 3-4km... zamalo mi zubi poispadali od "stiskanja"...

Noge su mi nekako teške, još osećam umor od pripremnih vikend vožnji (~250km i ~3700 visinaca). Idem, vozim, nekako to sve ide dosta sporo, da ne kažem, patim se... Onako bacim pogled na Garmin, prešao 7km, a osećaj k'o da sam preš'o 177km. Pretpostavljam da jutarnja hladnoća, zatim malo sna pretprošlu noć i malo sna prošlu noć, je učinilo svoje, pa ide sve baš kako ne treba, sve teško. Doduše, put sve vreme ide gore/dole, ali se generalno više penjem, nego što se spuštam, jer sve vreme kako vozim se zapravo blago penjem i imam sve vreme vetar koji mi duva u lice, neprijatnih 4-5m/s (što je za one što slabije računaju nekih ~15-18km/h). Naravno vetar je leden i čim sam u nekoj senci, Garmin pokazuje 13°C, i naravno čim ga "lizne" sunce on odmah odskoči na 15-16°C (čak i do 17°C), da kažem nerealnih 14-15-16-17°C (usput sam čak i slikao jednu kuću, gde se jasno vidi da ljudi ovde lože da se ugreju, polovina avgusta?!?! Ovi kod nas ne greju ni u novembru kad bi trebalo, a ne u avgustu...).

Jutarnje sunce konačno izviruje iza planine, oseća se da sunce greje

Ovde su panine još pitome, ali bez obzira prizori su predivni okupani jutarnjim suncem

Ide nekako, nisam zadovoljan, al' dobro - bolje ne može. Na nekom 20-tom kilometru skidam šuškavac, ispod sam blago oznojan (zbog slabe ventilacije što je i bila poenta oblačenja šuškavca), pa je prvi naredni spust bio izuzetno hladan, ali kako vozim tako sam se polako prosušio, nadalje ide nekako, ali moram priznati da sam se u par navrata (na nekim mini spustovima i hladovinama), zapitao da li je odluka da ga skinem bila dobra. Ta razmišljanja su sve do jedno 9h ujutro bila na repertoaru, posle toga je već postalo dovoljno toplo da je bilo OK.

Kako vozim, smenjuju se sunčani delovi i delovi u senci. Moram priznati da je u senci primetno hladnije.

Ljudi ovde polovinom avgusta 'ladno ujutro lože da se ugreju

Kako vozim, primećujem kako je zapravo sve veoma uredno, trava podšišana, ni papirića nigde, neverovatno (mislim za naše uslove).

Na ulasku u jedno selo, vidim lika kako kosi travu na jednoj kosini (skoro pa nepristupačna). Bitan detalj je da lik drži daljinski upravljač i sa bezbedne udaljenosti kosi travu. Mislim, neverovatno, kod nas bi ljudi uzeli onu klasičnu kosu (što je smrt drži u ruci), zasukali rukave i to pokosili ovako rano ujutro dok je rosa još uvek dobra... E Srbijo, gde si ti u odnosu na normalne zemlje...

Lik u žutim "hlačama", drži daljinski upravljač i bez ikakvog napora kosi pod nagibom većim od 60°

Sve vreme vozim uz rečicu Möll, bistra, čista, sigurno veoma hladna, onako planinski žustra i bistra

Kod njih kosa postoji samo na spomenicima nekih pređašnjih vremena, kod nas je to realnost

Mesto Winklern ispred mene

Prvu ozbiljnu pauzu pravim oko 9:30h na 41km, stajem na bezinsku pumpu na ulasku u mesto Winklern. Kupio sam kolu (to mi dođe kao npr. jutarnja kafa), pojeo bananu i čokoladicu, rekoh da unesem malo šećera da "probije", da me konačno malo krene vožnja.

Inače, jutarnja temperatura je bila ozbiljan šok, jer sam sa onih naših "ugodnih i prijatnih" 37-38°C, došao na 13°C, pa razlika od -25°C, nije baš prijatna. Drugo bi bilo da sam sa nekih -5°C zimskih došao na 13°C, verovatno bih u kupaćem vozio, to je stvar navike organizma i stvar aklimatizacije, ovo je bio šok za organizam - definitivno...

Nakon pauze od nekih pola sata, krećem dalje. U mestu Winklern, je raskrsnica, gde se skretanjem desno odvajam za Großglockner (levo se ide za mesto Lienz, ne Linz (on je gore kod Salzburg-a) već Lienz). Posle raskrsnice imam oko 20-tak kilometara do početka onog pravog uspona zbog kojeg sam i došao ovde, kad nagib zategne na onih 10%+, nekih "tričavih" 17.5km do tunela.

Tipična Alpska kućica, skockana, sa cvećem na prozirima i balkonima

Približavam se raskrsnici, još malo

Odavde sam došao

Ovde skrećem desno, i sada samo treba voziti pravo do vrha

Vreme je trenutno sunčano, vedro, idealno (naročito, sad kad je malo otoplilo), tu i tamo koji oblačak ali negde u daljini, zakačen za vrh brda...

Čim sam krenuo sa pomenute pumpe, kreće mali uspončić (do gore pomenute raskrsnice), ne bih ga možda tako nazvao u momentu dok sam ga vozio, ali sad posle svega to je definitivno bio maaaaaali uspončić. Stižem na raskrsnicu, odvajam se desno prema Großglockner-u, posle raskrsnice ide lep spust, posle toga nastavljam da se penjem, polako i dalje, sa povremenim "stepenicama" (kako ih volim zvati) gde uspon zategne na nekih 6-7-8%, pa onda bude neki mali spustić, pa onda opet penjanje, i tako gore/dole/gore/dole, dok se zapravo sve vreme se polako penjem.

Odmah posle Winkelrn-a, ugledah dva vodopada kako se "slivaju" sa brda levo od mene. Neverovatno, na nekih 100m jedan od drugog.

Dva vodopada - onako ničim izazvana

Vozim dalje, predeli postaju sve lepši, i sve više liči da je ono "pravo" sve bliže i bliže...

Prolazim pored jednog (opet) tipičnog alpskog sela (obavezna crkva i određen broj raštrkanih kuća okolo i eto ti savršenog mesta za život po standardima Austrijanaca)

Sve vreme vozim uz istu rečicu Möll, na jednom mestu postaje "tesno" - kao mini kanjon, ali put je samo malo uži, pa smo stali i reka i mi...

"Brdo" u daljini tačno ispred mene je "brdo" na koje ću se penjati - još vrlo malo pa kreće pravi uspon

Tu pred sam početak glavnog penjanja sa leve strane se ukazuje zanimljiv vodopad "Jungfernsprung", gde na pola brda samo izbija voda i pada u provaliju, mnogo interesantno i neobično (veoma slično kao i posle spusta nakon Winklern-na, gde su bila dva ista takva vodopada samo značajno manja). 

Stajem, slikam, nastavljam dalje.

Vodopad "Jungfernsprung" - iz daleka

Vodopad "Jungfernsprung" - kod samog vodopada postoji uredan parking, i ima pešačka staza da se ode do ispod samog vodopada (a možda i dalje na gore), ali nemam trenutno vremena da ispitujem opcije, čeka me ozbiljan zadatak

Vodopad "Jungfernsprung"

Malo posle vodopada, sam dopunio rezerve vode u jednom restoranu pored puta, i glavni uspon samo odjednom kreće posle tog restorana, možda jedno 200-300m nakon istog, i to odmah sa jedno početnih 9%.

Penjanje je počelo, pogled na dolinu odakle sam došao

Što bi rekli bez prava žalbe i prethodne najave, samo zategne na 9%, i to ubrzo prelazi na 10/11%, jedna pa druga krivina, i na trećoj (na samom ulasku u mesto "Heiligenblut am Großglockner") se ukazuje Großglockner u daljini, sav beo od snega (potpuno odskače od svog krajolika koji je zelen), ima karakterističan špicasti vrh kao piramida.

Tabla koja te obaveštava da se za prolaz preko Großglockner-a naplaćuje za automobile i motore 

Tamo negde u daljini se nazire Großglockner (sav beo od snega)

Großglockner

Mesto "Heiligenblut am Großglockner", Großglockner se vidi u pozadini

"Heiligenblut am Großglockner" - još jedno alpsko mesto za poželeti da živiš ovde

Naravno, tu stajem slikam... Mislim, normalno da slikam takav prizor...

Sad već kad sam stao, tu sam pojeo jednu bananu i jedan bar koji mi je žena kupila a ja bio jako protiv, jer je preliven čokoladom (kod nas u NS, bi taj bar nakon sat vremena vožnje bio potpuno tečan, ovde - NEMA ŠANSE)... Izvini Miro, bar je bio SAVRŠEN, i nije se otopio, čak naprotiv...

I ništa, sad kao pun energije nastavljam dalje...

Ulazim u mesto Heiligenblut am Großglockner, koje stvarno nije veliko, i nakon par stotina metara, nakon ulaska u mesto dolazi desna ukosnica (kao serpentina), i ono što sam mislio da je strmo do tada, je zapravo samo bilo zagrevanje, a uspon tako zategne, da kad ga pogledaš izgleda kao zid ispred tebe.

Hajde, dobro, idemoooo...

Krenem, ide, onako nekako, što kažu ne prija, ali ide... malo neke sitne krivinice, tamo-vamo još ima kuća, ne popušta, čak na momente zateže i više nego što je bilo do tada... i jedno 500-600m (možda kilometar) zadihan moram da stanem malo da izduvam (skoro neočekivano), pošto sam dan pred put bacio pogled na te neke nagibe i tu sam ustanovio da je tu prosek negde oko 10%.

Lepo piše narednih 33km - 12%, lepo su upozorili "na vreme"

Dolina odakle sam došao

Odavde sam došao

Put savršen, predeli i pogledi neverovatni - a realno nisam ni počeo da se penjem

Großglockner mirno "stoji" i posmatra šta se dešava oko njega

Tu negde pred naplatnom rampom, stajem da slikam Großglockner u daljini (sada sa "visine"), i shvatih da bih mogao da ubacim par zalogaja u "kljun" (jedan bar i malo štapića sa kikirikijem)

Posle kratke pauze, par zalogaja i par slika, krećem dalje (naravno nagib je 12%)

Samo penjanje do tunela "Hochtor" (vrh prevoja) se sastoji zapravo iz tri dela:

1. Prvi je od sela "Heiligenblut am Großglockner" pa do mesta "Brunnen Kaserck" (posle naplatne rampe) gde je manje više konstantnih 12%. Samo pred naplatnu rampu jedno 200m nagib malo popusti, sve ostalo je idealnih 12%

2. Od "Brunnen Kaserck" pa do kružnog toka sledi spust dužine 2km, tu čovek malo odmori (ali to nažalost - brzo prođe)

3. Al' zato odmah posle kružnog toka sledi naplata, put se suzi i zategne, još gore nego pre toga i tako "zategnut" ostane faktički do kraja (do tunela).

E sada, tu do naplatne rampe sam izgurao, bez problema, možda sam stao jednom ili dvaput, tobože da slikam a više da odmorim noge... Mada stvarno su pogledi i predeli predivni, ne znaš gde pre da gledaš i šta pre da slikaš...

Mic po mic, tu pred samu naplatnu rampu nagib popušta, KONAČNO, dolazim i prolazim naplatnu rampu (za bicikliste je džabe - SJAJNO!). Čim prođeš naplatnu rampu ima veoma kulturan WC, fina sveža leeeeedena voda... Normalno, nasuo vode i napio se lepe ledene vode...

Krećem dalje, možda jedno 30m posle naplatne rampe, ponovo zateže na ludačkih 12% i ne popušta do "Brunnen Kaserck". Opet idem polako, patim se, pa stanem, pa je onda problem krenuti na 12% sa škljoc pedalama (drumaške), pa gledam da stajem samo gde ima proširenje, da je posle lako krenuti (pod pravim uglom na put, tu je nagib značajno manji, pa stignem da se "uškljocnem"). Srećom proširenja ima relativno često. Svaki put kad stanem, sačekam da se malo smiri puls, pa idem dalje, i mic po mic, savladah taj prvi deo.

Eh mislim ti ja sad - SJAJNO, sad sam na konju, to je sada pola...

Kreće spust, prvo je oštar (nagib ~10% nadole), a onda zaravni na 2-3% i tako sve do kružnog toka, kao što rekoh.

Međutim, onda od kružnog toka nadalje je kao "Stairway to heaven" varijanta, samo je ovde "Road to heaven", kad pogledaš kao zid ispred, prosto ne mogu da verujem... Na čemu su bili ovi što su projektovali put?!?!

Šalio sam se nakon svega, kako se onima koji su projektovali put pokvario lenjir na 12%, da ne kažem polomio se tako da nisu mogli da naprave manji nagib.

Predeli su neverovatni

Jepo se vidi šta me čeka ispred, serpentine i nagib (12% za promenu) 

Idem dalje, vozim, pauziram, vozim, pauziram,... pri tom koristim priliku da slikam, stvarno ne znaš gde pre da gledaš, fenomenalno.

Pored mene prolaze motori, mislim beskonačan broj motora (jedno 7-8000 motoraša, neverovatno koliko ih ima) me je obišlo ili prošlo iz drugog smera, a i automobila ima isto, kao da nešto dele džabe, katastrofa... Ali nema veze, sve to meni ne smeta, imam ja svoje veće muke...

Na 1999mnv sam, još tričavih ~500m uvis i stigao sam do tunela

Napredujem polako

Prizori planinski - odavno više nema šume ni stabala, previše je visoko

Iz doline koja se nalazi tu polu-levo iza tog tamnog grebena, sam došao - čini mi se kao da sam juče tu vozio a ne pre sat-dva

Na serpentini u donjem levom delu slike se nalazi česma - naravno "nisam joj oprostio"...

Sve vreme dok sam se penjao oseća se strašan miris kao bih rekao ZAGORELIH kočnica, jer svi oni što se spuštaju, pošto je jako velik nagib, moraju ozbiljno da koče, a put je baš krivudav pa ne mogu da se razviju neke brzine da bi se samoventilirajući diskovi hladili (ventilirali) - ide se sporo, a koči se jako i spust je kilometarski dug, pa kako vozim, tako miris tih zagorelih pakni je veoma prisutan.

Ide polako, napredujem, u principu na samim serpentinama (na ukosnicama) malo popusti nagib na ne znam 7-8-9%, rekao bih pristojnih spram onih 12%, al' onda naravno, čim pređeš 6-7m od serpentine ti se put osveti pa bude 13-14-15%, pa ti presedne i to što si se kao odmorio...

Tu negde nepuna dva kilometara pred sam tunel ima česma i voda je  l e d e n a.

Tu sam stao, napio se vode, napunio bidone, i gledam, već se odatle vidi gde je gore tunel.

Realno tunel je vazdušnom linijom nekih 700-800m i mnogo bliže, nego što izgleda tebi umornom sa isceđenim nogama, deluje ti kao da je tunel na vrh Mont Everesta, a da si ti u podnožju, a zapravo imaš još kilometar i sedamsto metara (što naravno u svim normalnim uslovima nije ništa, recimo taman za zagrevanje).

Svih kilometar i sedamsto metara je 12% minimum, sa povremenim dodatnim "stepenicama" gde zategne na malo jače, pa onda kao popusti na 12%.

I sad tu više nema nekih pauza, nema gde da se stane i to vozim iz cuga, bukvalno poslednjim atomima snage stižem do tunela, a sam nagib popušta možda jedno čitavih 50m pred sam tunel, što kažu maltene do poslednjeg metra je borba.

Tunel Hochtor (2504mnv) - STIGAO!!!!

Stižem gore, naravno ima suvenirnica, ima toaleti, sve čisto i uredno, to bi kod nas bilo da ne pričam kako, a ovde je sve to neverovatno uredno.

Pogledi, table, na svim jezicima, čuda, stvarno je vrhunski urađeno.

Poslednjih 1.7km koje sam vozio iz cuga me je iscedilo dodatno, i sada OZBILJNO razmišljam da li da idem na Edelweißspitze ili je jednostavno dosta za danas.

Zašto?

Zato što kad se prođe kroz tunel, ide spust dužine 4.2km - 300m visinski nadole, a posle toga naravno ide penjanje na Edelweißspitze, koji je u odnosu na tunel gde sam sada jedno 70m viši.

Razmišljam šta mi je činiti, iskreno, taj deo nisam pogledao kakav je nagib, i razmišljam šta ću ako i tamo zategne na 12% (da ne kažem ako su koristili isti pokvareni lenjir), da li ću to moći da izguram - nisam siguran...

Uskočio da vidim kakvih ima suvenira, ovamo-onamo, tu i tamo provozao se, pio vode, obavio WC - malo sam došao sebi, pojeo jednu čokoladicu...

E rekoh dođavola, došao sam zbog Edelweißspitze-a, pa ako treba noktima ću grebati po putu da bi se popeo gore...

Sedam na bike, prolazim tunel...

Pogled desno kad se prođe tunel

Pogled levo kad se prođe tunel - 'ladno ima lednik, znači sankanje i grudvanje zagarantovano

Ovo je pogled u pravcu Salzburga, koji je mnoooogo daleko da bi se mogao videti

Radovi na putu, kratka pauza dok se ne upali zeleno

Edelweißspitze - 2571mnv (vidi se kako put ide cik-cak, jasno mi je šta me čeka, ali sad više nema nazad, već vidim da će "raditi" nokti)

Spuštam se, naravno spust prija, da se ne lažemo...

Prolazi se kroz još jedan tunel, neki radovi na putu, stižem do jezera (najniža tačka spusta), a onda zamalo iščašiš vrat kad pogledaš gde treba da se popneš. Edelweißspitze je baš jedan špic, a cik-cak gledaš put koji se penje do vrha i na oko vidiš da je isti pokvareni lenjir radio i ovde za trasiranje puta.

Dobro rekoh u sebi, sad šta je tu je, zbog ovoga sam došao, sad nema nazad.

Gde god pogledaš - SAVRŠENO

Naravno, opet 12%, opet muka, patnja, opet sam morao da stanem nekog momenta, sad već ranije nego što sam očekivao, malo izduvam, nastavljam dalje, i sad ću da izguram taj deo do početka uspona na Edelweißspitze iz cuga, i tako i bi, ali iza krivine se ukazuje fenomenalan vidikovac "Fuscher Törl".

Pogled sa "Fuscher Törl" 2428mnv

"Fuscher Törl"

"Fuscher Törl"

Pogled prema Hochtor pass i jezero koje sam malopre prošao

Naravno stajem slikam, kao i stotine drugih, neverovatno. Posle toga ide mali spust i stižem u podnožje Edelweißspitze. Tu je veliki parking, restoran, gužva, sve OK - očekivano. 

I sad kreće penjanje, kad ono KALDRMA - neočekivano!!!!

O rekoh ne može gore... Em je 12%, em ja više nisam svoj, em kaldrma (za razliku od naših kaldrma gde pola kamenja fali, ova je kompletna, al' je hteo ne hteo ipak kaldrma).

Uz svo zlo što me je snašlo, kadenca mi je 35 uzbrdo (jer jednostavno ne mogu jače više, ne ide), a pri tome se zbog kaldrme truckam najstrašnije.

Nisam ni krenuo da "osvajam" Edelweißspitze a već sam stao, moram malo da se presaberem i da napravim "strategiju"

Lepo se vidi kakva je kaldrma

Stadoh posle par stotina metara, da se saberem, da vidim šta me je snašlo... OK dobro je, dođoh sebi krećem ponovo, kad sad nemož' krenuti, zamalo padoh (jer treba se uškljocnuti u pedale, na 12%, uzan put samo jedna traka, grbavo, nikakvo, motoraši napadaju i odgore i odole, kao i automobili, HAOS)...

Al' dobro, uškljocnem se iz drugog pokušaja, imao sam sreće da sam ubacio nogu u momentu kad se pedala okrenula kako treba, vozim.. Vraćam se svojoj staroj taktici (kad sam umoran) da vozim od serpentine do serpentine (ovog puta mislim da sam vozio dve po dve, stadoh ukupno 4 puta do gore), ide nekako, vidiš vrh i vidiš KRAJ svih napora, ovo sada radi glava, noge su ostale kod tunela "Hochtor" (prevoj), i sad se samo glava penje gore i mic po mic, idem gore, mislim da sam poslednjih 3-4 serpentine izvezao iz cuga.

Stigao!

A gore FENOMENALNO!!!!

"Nišan" za Großglockner tačno ti stavlja do znanja koji vrh je Großglockner

Großglockner

Možda i najlepša slika koju sam napravio tokom vožnje (bar ako se ja pitam)

Pogledi, 360°, ne znaš koji je ugao lepši i bolji. Vidi se i Großglockner, doduše najvećim delom je zaklonjen, ali mu se vidi sam vrh.

Tu sam proveo jedno pola sata, slikajući, suvenirnica, magneti (moraću nov frižider kupiti još malo, nema mesta za nove magnete) i ostalo. Opet sam malo jeo, popio Pepsi, malo izduvao, krećem nazad - spust sa Edelweißspitze - KATASTROFA.

Spustio se sa Edelweißspitze

Na 12%, gume naduvane na 7 bara (nisam preterivao, al' nisam očekivao kaldrmu), spust je strašan. Jako je grbavo, a moraš jako da kočiš i jako se truckaš, naravno, pošto je velik nagib veći deo težine tvog tela je na rukama (kojima kočiš iz sve snage). Mislim da sam jedno 2 puta morao da stanem da odmorim ruke na tom spuštanju (do sada sam odmarao noge, al' evo sad je došlo i do ruku). Spustih se do restorana i velikog parkinga, pa se popeh na ono mini penjanje do vidikovca "Fuscher Törl", pa se spustio do jezera, e sada se treba vratiti nazad do tunela "Hochtor".

Iskreno, to je sad opet glava... Ideš nazad, ideš da kažem "kući", nije taj uspon bio ništa manje gadan nego prethodni, 'ajd' da kažem možda prvi deo nije strašan, ali onda opet zategne na 12-13% bez problema, ali sam taj deo nekako izvezao lakše nego do tada. Malo sam se i odmorio na vrhu, nešto pojeo, vamo-tamo, i sam detalj da sad si prešao pola, najgore je iza tebe još savladaš ovaj uspončić do tunela i u principu posle je sve manje-više nizbrdo.

Ponovo kod jezera (povratak)

Opet semafor i radovi na putu, pa slikam okolo. Ima ovde svega, nisam ni stigao da pogledam dok sam išao u drugom smeru

Ova "grtalica" se načistila snega... Sad je večno parkirana ovde

Još jedan pogled na vrh sa kojeg sam se upravo spustio

Tunel između Hochtor pass i Edelweißspitze 

Hochtor tunel ponovo - to je to, nema više penjanja (mislim ozbiljnog)

Temperatura je pala za 2 stepena za 2.5h koliko je trajala operacija Edelweißspitze

Tako nekako i bi, dođoh do tunela, prođoh tunel, tu sam napravio par slika (Opet?!? Ti si tamo ko začaran, napraviš 30 slika, i odeš nešto 5 minuta na drugu stranu, pa kad se vratiš ponovo bi napravio 30 slika, ne možeš da ne napraviš - neverovatno), malo izduvao, i krećem da se spuštam.

Spust ide super, kočim jako, ne dozvoljavam da se jako ubrzam da ne bude problema, ne idem ni sporo ali ne idem ni brzo, realno mislim da bih mogao da se spustim jedno 50% brže, čak možda i duplo brže, ali nisam hteo da rizikujem.

Opisana česma

Stajem opet na česmu (nije to česma, pre je uređen izvor), ponovo dopunjujem svežu i hladnu vodu u bidone, nastavljam dalje do kružnog toka je sve OK. Tokom spusta gledam bicikliste koji se penju i njihove bolne face, hehe mogu samo da zamislim kakva je moja bila (verovatno 3x gora)... Nakon kružnog toka kreće ono penjanje, nije strašno ili meni u glavi više ništa nije strašno pošto je najgore prošlo. Nekoliko njih me je obišlo na spustu, ali sam ih sve stigao i prestigao na ovom mini penjanju (opustio sam se pa sad grabim kući), da bi me na spustu posle toga oni ponovo obišli (jer nisam hteo da rizikujem).

Kad sam prošao naplatnu rampu, stadoh da proverim koliko se greju točkovi od kočenja, jer svim automobilima smrde zapaljene kočnice. Rekoh da pipnem točak, znam da je vruć, pa sam rešio da ga pipnem sa unutrašnje strane tamo gde se zateže žbica... Lagani dodir, a temperatura takva da maltene plikovi iskaču na pip. Pa da mi se ne istopi unutrašnje gume, sam napravio pauzu da malo ohladim točkove.

Ponovo stižem do "Heiligenblut am Großglockner", tu sam se provozao kroz selo, i pokušah da nađem neki restoran koji ima npr. sendviče ili nešto drugo instant, da ne moram da poručujem i čekam... Mada, sam još uvek imao štapiće sa kikirikijem i jedno dva bar-a.

Čisto opservativnom metodom nisam uspeo da ustanovim ni jedan restoran koji bi imao nešto instant, tako da nastavljam dalje spust.

Kad sam se konačno spustio, opet sam stao kod onog restorana gde sam sipao vodu pred početak uspona, i tu sam se ozbiljno zamislio da li da poručim neku klopu. Ispisali su kredama na tablama razni meni, Cordon Blau, Wienerschnitzel i ostalo... Ali dok sam sipao vodu pred uspon, prolazio sam pored kuhinje i video sam da oni to sve pripremaju, i da bi to trajalo najmanje pola sata a možda i jače da stigne klopa, pa dok ja to pojedem... A bio sam negde u cajtnotu sa vremenom. Do kuće imam još nešto preko 60km, da OK, savladao sam sve najgore, ali kao u vicu Fata je Fata, al' 60km je 60km, treba to još ispedalati a već imam 100km+ u nogama (a put do kuće ide gore/dole, ali ovaj put sa tendencijom spuštanja). Prošlo je 17h, ima još jedno 3h do zalaska sunca, da OK, sve upućuje na to da ću da stignem, ali dođavola jedno bušenje gume i eto problema. Odlučujem se da ne jedem ovde ništa, i nastavljam dalje.

Posle par kilometara pravim malu pauzu, jedem (štapiće sa kikirikijem i jedan bar), nastavljam dalje. Ide, ali nije to tempo koji bih ja voleo...

Spustio sa Edelweißspitze, prošao Heiligenblut am Großglockner, pauza za klopu - štapići sa kikirikijem (još uvek prva kesica) i jedan bar

Jedno 50km pred cilj nailazim na pumpu, stanem na pumpu, kupim jedan snikers i jednu kolu 0.5l - znači nuklearno gorivo. "Zveknem" to na brzaka.

Pazi, posle toga više ništa nije bilo isto...

Krećem da vozim, sada je tempo odličan, napredujem, dolazim do onog manjeg brda pred raskrsnicu, to savladavam iz cuga, bez naprezanja, pa kreće spust prema kući, pa poslednja deonica od 40km (ona koja mi je jutros išla baš kilavo).

Sada vozim između 25-40km/h, da ne kažem uglavnom preko 30km/h. Tempo u povratku mi govori da onaj jutrošnji tempo uopšte nije bio loš, nego je nagib i vetar u lice uradio svoje. Naravno, tokom dana vetar je okrenuo smer, pa mi sada u povratku opet duva u lice, ali ovog puta je nizbrdica (nagib) na mojoj strani, pa mi vetar ne može ništa (mislim, ne da ne može ništa, smeta, ali imam dobar tempo).

Priroda me je pred kraj dana ponovo počastila predivnim prizorom

Put ide gore/dole/gore/dole, ali mi to ne predstavlja problem, idem, kilometri brzo prolaze i stižem u hotel jedno pola sata pre zalaska sunca. Vožnja ukupno 176km i 3260m uvis.

Kako stajem ispred hotela, kad dve devojke raspakuju bicikle - očigledno su stigle minut-dva pre mene, još nisu uspele ni (letećeg) Holanđanina da nađu, zapravo još nisu ni pokušale da ga "upecaju". Očigledno je da su negde iz "daleka" došle biciklom po tome kako su napakovane (cikloturisti). Kulturno im se javih, pa tu malo popričasmo o tome gde i odakle idu. Ispostavlja se da su iz Krakova (Poljska) i da su krenule do Venecije (tu ima valjda neka ruta...). E sada nisam baš uspeo da ih razumem najbolje (nisu baš nešto "spikale" Engleski dobro), ali koliko sam shvatio njih dve su mnogo više išle vozom (od Krakova dovde gde smo se sreli) nego pedalama, ali to zapravo nije ni bitno... Entuzijazam je ono što je najvažnije...).

Kad sam im objasnio šta sam upravo izvezao, vilice su im popadale do zemlje. One su od Salzburga došle ispod planine vozom, tako da nisu imale prilike da vide sve ove lepote koje sam ja danas uspeo da vidim.

Oprostih se od njih, parkirao bike, i ušao u hotel...

Što je najgore, čak nisam ni bio umoran, osećao sam se super. Sad će ispasti kao e sada priča, patio se, raspadao se tamo, zamalo odustajao, umirao... Ali imao sam vožnji gde sam se osećao mnogo iscrpljenije posle vožnji. Što je najgore, sutradan uopšte me nisu bolele noge (maltene kao da nisam vozio), ovo mi se još nije dogodilo do sada. Obično kad odradim neku tako ozbiljnu vožnju sutradan osećam noge, nije ono sad da ne mogu da hodam, ali uz/niz stepenice sevaju mišići (mogu da ih prebrojim do jednog). Ali ovaj put ništa, sve je OK, kao da nisam vozio, potpuno čudno i potpuno nije u srazmeri sa naporom i patnjom koju sam preživeo...

Sve u svemu stigao, upload-ovao vožnju i slike na Strava-u, slike fenomenalne, realno sam mogao napraviti još 3x toliko slika i opet mi ne bi bilo dosta.

Stvarno treba doći, videti, doživeti... pa makar i kolima... s tim što kad ideš biciklom, ideš mnogo sporije i možeš mnogo više da uživaš u pejzažima, da staneš kad hoćeš i gde hoćeš i da slikaš kad god ti se prohte.

Kolima možeš da staneš samo gde ima proširenja, pa ako je nešto interesatno i ti bi tu da staneš i drugi bi tu hteli da stanu iz istih razloga, pa su već i stali pre tebe, pa nema mesta da se i ti parkiraš...

Sve u svemu ovo je bila do sada moja najteža vožnja, mada sam se sutra osećao kao da nisam vozio prethodni dan (i to ne mogu da objasnim, tu postoji neka ozbiljna disproporcija).

U nekom normalnom životu, vozim uspone do i preko 20% bez problema, međutim, mislim da su akumulirani umor (naročito 4-5 dana pred vožnju, malo sna i to dva vezana dana pred vožnju), loš prenos na biciklu za brda (napred 34, nazad 28) te iscrpljujuće dug uspon sa ozbiljnim nagibom, sve zajedno u kombinaciji učinili da ovo penjanje bude baš teško.

Kako kažu: Što se više patiš, to je kad savladaš sve, satisfakcija veća...

- Petak 13.08.2021 -

Jutro...

Nekako mi je brzo stiglo...

Silazimo na doručak svo troje kolektivno u zakazano vreme, kad tamo dve Poljakinje (od sinoć) nešto razgledaju mape i "mađaraju" na Poljskom.

Sinoć nisu imale vremena (razumljivo) da gledaju moje slike, pa im ponudih da pogledaju par onih najlepših.

Oduševljenje potpuno...

Naš plan za danas je bio da idemo kolima da Mira i Nikola vide sve te lepote kao i ja juče, sa dodatkom glečera i Franc Jozefove kuće za odmor. Ponudih i Poljakinjama (Marta i Kasia) da idu sa nama ako im se to uklapa u njihov plan.

Da ti vidiš te muke, išle bi, zapravo JAKO BI IŠLE, ali se nešto domunđavaju na poljskom hoće-neće-hoće-neće - ne kapiram o čemu se radi. Ispostavlja se da moraju da budu najkasnije u 17:30h u Spittal an der Drau, jer je Marta razbila svoj iPhone slučajno tokom vožnje dovde i jedini servis u ovoj regiji je u Spittal-u, sve su zakazale i moraju da stignu na vreme jer se servis zatvara u 18h. 

Kažem im da do Spittal-a ima oko 1h vožnje biciklom, i da ćemo se vratiti do 16h da bi one sigurno stigle na vreme.

Da ti vidiš te sreće...

Pakujemo se u auto, i krećemo...

Prva stanica je vodopad "Jungfernsprung". Stajemo, par slika i nastavljamo dalje. 

Posle samo par kilometara se ukazuje Großglockner kod mesta Heiligenblut am Großglockner.

Naravno, opet stajemo i opet slikanje...

U pozadini se vidi glavni akter ove priče

OK, kratko slikanje i nastavljamo dalje. Prolazimo naplatnu rampu i stajem na Brunnen Kaserck (tu nisam stao juče kad sam išao biciklom).

Nastavljamo dalje, stanica kod česme.

Pogled sa česme

Nastavljamo dalje, stižemo do tunela, prolazimo kroz tunel, i već se vidi Edelweißspitze u daljini. Još jedna kratka pauza i nastavljamo dalje. Rekoh im da žurim da se što pre popnemo gore na Edelweißspitze, jer parking nije veliki da će biti napeto za praking, pa što pre stignemo veća je šansa da ne bude velika gužva.

Pogled posle tunela Hochtor

Nastavljamo dalje, stižemo do jezera, vidikovac, sve to prolazim, kažem svratićemo u povratku i vozim direktno na vrh. Gore naravno gužva, vrtim se u krug po parking-u, par krugova, kad ugledah konačno jedno usko parking mesto, ali MESTO i to slobodno.

Uz malo muke parkiram, i taman kad sam izašao iz kola auto do mene koji nije lepo parkirao i koji je narušio i moje mesto - odlazi, pa korigujem svoju poziciju da budem idealno parkiran. A sada više nigde ne žurimo. Šetamo po vrhu, slikamo se, ulazimo u prodavnicu suvenira...

Großglockner-ov vrh nanišanjen tako da nemaš dilemu koji je

Marta i Kasia

Svi na gomili

Silazimo dole da se slikamo pored znaka sa imenom vrha i nadmorskom visinom, i tu vidim da neki Italijanski biciklisti imaju problema sa gumom. Odmah sam odtrčao do kola i doneo im nožnu bici pumpu, da se ne pate sa onom malom. Sve se to dešava u dvorištu restorana a na vrhu i tu se iz momenta rađa ideja da bi mogli nešto i pojesti... Već je prošlo 12h, a oštar planinski vazduh čini da ogladniš brzo.

Sedamo, uzimamo meni, kad ono imaju ćevape (Bosanske ćevape - kako piše na meniju, bože neuništivi smo, na vrh Alpa možeš da poručiš Bosanski ćevap, e to nema nigde... tačnije zapravo čini se da ima svugde...).

Poručili, naravno... Rekoh: "Baš da vidimo kakvi su?!?"

Vrlo brzo stiže klopa, na oko ćevapi dobijaju prelaznu ocenu. 

Ima ih samo 3 komada u porciji, ali su relativno veliki.

Moram priznati da su i bili ukusni, obzirom da neki Austrijanac u "Bosanac modu" pravi ćevape, sasvim su OK, sa druge strane i porcija je bila taman što se tiče veličine.

Omazali tanjire, a onda ONA, kraljica kolača (ako se ja pitam)... Apfelstrudel...

Pita sa jabukama u "Njemačkim" zemljama do sada nije nikad omanula, pa nije ni ova

Restoran na vrhu vrha, atmosfera ležerna

Čovek je jednostavno sve objasnio...

Posle klope, sedamo u kola i krećemo nazad prema "Hochtor"-u. Naravno stajemo na vidikovcu "Fuscher Törl". Kao i što sam obećao, idemo polako nazad i obilazimo sve što smo prošli bez zaustavljanja.

Vidikovac "Fuscher Törl"

Vidikovac "Fuscher Törl"

Vidikovac "Fuscher Törl"

Vidikovac "Fuscher Törl"

Vidikovac "Fuscher Törl" - Ovde ima još nišana na druge vrhove

Nastavljmo dalje, sledeća stanica "Hochtor".

"Grtalica" u penziji

E ovo se zove - "napadalo malo snega od sinoć"

Vreme leti, skoro je pola dva popodne, a ima još da se obiđe možda i najinteresantniji deo - deo gde je kuća cara Franca Jozefa. Tu ima ogroman parking za kola, koji je besplatan, tako da nema dileme gde ćeš se parkirati. Doduše parking je bio skoro pun, pa nađosmo mesto na poslednjem spratu -  operacija uspela...

Silazimo dole, i tu je Großglockner tačno ispred tebe, više ga ništa ne zaklanja. Savršen pogled na najviši vrh Austrije, savršen pogled na najveći glečer u Austrijskim Alpima (kojeg skoro pa više i nema)...

Ova rupa gde je sada jezero, je zapravo mesto koje je u potpunosti ispunjavao glečer ima tu nekih 300m do jezera, sada je vazduh umesto snega i leda

Mi i Großglockner 

One i Großglockner

Slika levo godina 1936 glečer je visok do tačke odakle slikam; slika desno godina 2000 još ga ima tu i tamo, kad pogledam kako je sada 20 godina kasnije - gotovo ništa nije ostalo od njega

Ima ovde još znamenitosti za videti i obići, ali pogled na sat govori da moramo da krenemo, ili ništa od iPhone-a i mog obećanja da ćemo stići na vreme.

Sedamo u kola i polako krećemo nazad skoro je 15h, i postalo je napeto da li ćemo stići na vreme, jer one posle još moraju da odpedalaju do Spittal-a. Put je krivudav i dosta opterećen, ne može se tu voziti kako bi ti hteo...

Stižemo u hotel, vidim da je knap i da verovatno neće stići. Svakako imam dva nosača za bicikle na krovu, kažem ja njima odbaciću vas do Spittal-a, da stignete na vreme. Predlog prihvaćen bez primedbi.

U navigaciju unosim adresu, krećemo.

Stižemo na vreme, bez obzira na činjenicu da sam promašio jedno skretanje, i da smo morali malo okolo da uđemo u grad. Kad smo ih "istovarili", "izljubismo se" pa svako na svoju stranu. Predložih Miri i Nikoli da prošetamo malo, kad smo već tu, i tako i bi. Lep gradić, imaju ukusan sladoled...

Stižemo u smeštaj nešto pre 19h, kalkulišem i vidim da mogu da "odradim" jednu vožnju "na brzaka". Naravno oblačim dres, i odleteh da me mrak ne uhvati.

Sve je bilo OK, dok ne primetih da jedan crn oblak "napada" sa boka. Naravno onaj letnji pljusak, u momentu sam mokar, ali nema veze jer imam još jedno 10-tak minuta do hotela.

Stižem presvlačim se i to je to.

Sutra ujutro krećemo nazad za Srbiju.

Šta reći, osim da je bilo S_J_A_J_N_O!!! Ovo se mora ponoviti na ovaj ili onaj način. Video sam da skoro svi biciklisti zapravo idu sa Salzburg-ške strane (iz Fusch-a), popnu se do "Hochtor"-a, pa se "spuste" do glečera i onda nazad do Fusch. Moram to da isprobam sledeći put, možda je sa te strane uspon lakši?!? Videćemo kad se sledeći put ukaže prilika da se vozi ovako nešto...

Bila je ovo moja biciklistička doza Alpa za 2021. godinu.

Kako će biti sledeće godine, videćemo...

Vožnja: https://www.strava.com/activities/5782305191

Relive: https://www.relive.cc/view/vevW22xj3yq

- Subota 14.08.2021 -

Ustali, doručkovali, spakovali se.

Leteći Holanđanin je u ovim jutarnjim satima van funkcije, pa se opraštamo od njegove žene i krećemo put Srbije.

U povratku nas niko apsolutno nije pitao "za zdravlje", kao u neka dobra stara neKorona vremena.

Stižemo kući bez nekog napora i problema.

Još jedna fenomenalna biciklistička epizoda je završena.

Vidimo se na nekoj sledećoj...

D.