Svrljiško-Sićevačka Golgota ili kako ne videti vodopad Bigar kad ti je pred nosom

Na prevoju na vrhu Svrljiških planina

Vožnja - 09.04.2022 Niš

Ovu priču nekako nisam želeo da napišem (shvatićete posle i zašto), ali njih dvojica su bili uporni da je napišem...

Pa dobro, evo, napisah je...

Krenimo redom...

Pre par godina kad smo radili Nišku Pivaru, imao sam prilike da obiđem Sićevačku klisuru više puta (mislim bar jedno desetak puta), rek'o bih uzduž i popreko (mada popreko u klisuri realno ne postoji, samo uzduž...), koliko je vreme dozvoljavalo, jer smo radove izvodili krajem februara i početkom marta, kad su dani još relativno kratki. Dok završim u fabrici, stignem u hotel, pripremim se za vožnju, eto brzo MRAK. Srećom hotel je pored same Pivare, pa kad završimo u Pivari, bukvalno sam za jedno 15 minuta na bajsu. Vozio sam pravac Niš - Niška Banja - Sićevačka klisura, jer mi je bio zgodan iz više razloga: 

1. Hotel je tako pozicioniran da je faktički "u pravcu" Niške Banje, pa je lako izaći prema Banji i klisuri.

2. Do Niške Banje je saobraćaj ozbiljan, ali ima po dve vozne trake u svakom smeru, pa je OK, ne guraš se (jako) sa drugim učesnicima u saobraćaju.

3. Ima ulična rasveta do Niške Banje

Tako da sam na tom pravcu uspevao da "izvučem" naviše (km) iz najmanje (vremena/dana). Gađao sam tako da kad padne mrak, ja otprilike stižem iz mračne Sićevačke klisure do dela gde ima ulične rasvete, pa onda više nije problem.

Tih dana sam isključivo nosio trekinga jer ima deblje i jače gume i točkove od drumaša, a treba da vozim noću po nepoznatom terenu - da negde ne skrljam točak ili uništim bicikl... To sve zapravo nije ni važno. Bitno je da sam vozio Sićevačkom klisurom više puta i iskreno sam oduševljen kakva je tu priroda. To je možda najlepša klisura u našoj zemlji (ako ne najlepša a ono sigurno najsurovijeg izgleda), naravno sve klisure su lepe na svoj način pa je besmisleno i porediti, ali Sićevačka klisura me podseća na "Grand canyon" u Americi, naravno samo što je mnooogo uža, manja, kraća itd... sve je u njoj stisnuto, sve je "tesno", a sve je to "prosekla" Nišava, tu su litice, tu je surovo, kamenje, stene, krečnjak, neverovatno...

Još tada mi se rodila ideja da (kako to volim da kažem) "savijemo" jednu rutu, koja će prolaziti kroz Sićevačku klisuru, jer mislim da svako ko nije bio treba da je vidi (nije dugačka, a stvarno je fenomenalna).

- - - - - - - - - - - - - - -

Ponedeljak 09.04.2022, gledam prognoze vremena za predstojeći vikend - i nije veselo... Jasno je da će da pada kiša (u NS) celu subotu, nedelju bar do pola a i nedelja popodne je pod znakom pitanja. Motam se sa prognozom po regionu, "zabadam" da vidim da li će negde uopšte da bude lepo vreme, sa idejom da napravimo neku zajedničku vožnju. Kako idem prema zapadu (zapad Srbije i/ili eventualno Bosna), samo je gore, gledam na drugu stranu prema istoku - nije ništa značajno bolje... Zabodem onako Niš, stvarno ne znam ni zašto, onako bez nekog posebnog razloga, potpuno što bi rekli "iz bezveze", kad ono subota - sunce-sunce-sunce. "Uuuu" rekoh "Vidi ti OVO!!"

Pomislih, ova prognoza je nešto pogrešila,  svugde je kiša, a sad u Nišu sunce, garant to nije to... Uzeh drugu prognozu - sunce, treću prognozu - sunce, sad već nije slučajno (nadam se samo da ne prepisuju jedni od drugih... :) ). Da li pokazivalo baš sunce na svakoj - nije, ali ni jedna prognoza nije najavljivala kišu, ni jednog momenta.

Sjajno!

Naravno odmah gledam šta bi i kako vozili u ovom kraju.

Put Niš - Svrljig je dobar, tuda sam prošao mnogo puta što kad smo radili Vodovod u Knjaževcu, kao i inače kad me put nanese u istočnu Srbiju. Jesenas kad smo se vraćali iz kanjona Jerme ("Dolomita" u Srbiji), namerno sam išao do vodopada Bigar, da bih proverio kakav je put od Kalne do Svrljiga, preko Svrljiških planina (za taj put sam dobio informaciju da je kompletno urađen pre 2 godine - stavljen nov asfalt, pa sam hteo da proverim da li je to tako). 

Dok smo prelazili preko Svrljiških planina, u par momenata je pogled stvarno bio fenomenalan, tu je negde polako počeo i mrak da pada, pa su se već popalila svetla na kućama po tim nekim selima, naseljima i zaseocima, pa je interesantno videti topologiju naseljenih mesta razbacanih po planinama i vrletima Svrljiških planina. Sve u svemu ceo taj potez od Pirota do Niša preko Svrljiških planina asfalt je dobar, tako da se tu može proterati drumaš bez problema, pa je ova deonica već neko vreme u planu da se vozi, samo je čekala pravi momenat.

I pravi momenat dođe...

Prema prognozama u subotu (09.04.2022) će biti lepo vreme u Nišu ("he, he, he.." pomislih "lepo vreme", mislim "daleko lepše nego u Novom Sadu, definitivno neće biti kiše"). Kako dani prolaze, prognoza se tu i tamo nešto menja, po principu da li će biti više ili manje sunca, više ili manje oblaka, ali kiša definitivno nije opcija - što je dobro i što je realno osnova cele ideje - bez kiše.

Naravno, objavljujem da će to da se vozi, pravim rutu, objavljujem "Event" na "Strava"-i, mislim da sam i na Viber grupi Banditosa pustio informaciju šta je u planu za vikend. Odziv nije velik, zainteresovan Sale i Marko (iz BGD-a). Pitao sam još par ljudi, međutim oni su imali nekih obaveza za tu subotu pa nisu mogli, nažalost i po nas i po njih, ali OK, šta sad, ko može - može, ko ne može - ne može, biće prilike. 

Trojica smo, što je sasvim pristojna grupica. Razmišljao sam se (doduše, vrlo kratko) da li da bude jednodnevna ili dvodnevna varijanta, odlučio sam se za jednodnevnu (u dvodnevnoj varijanti bi u petak popodne otišli za Niš, prespavali, pa bi mogli odmah ujutro da krenemo da vozimo, pa se posle vožnje vratili kući). Međutim, ukapirao sam da ako krenemo oko šestice iz Novog Sada, pokupimo usput Marka, da ćemo do pola deset stići u Niš, da smo recimo oko desetke na biciklima, tura je nekih 145km, sa prosekom od nekih 20-21km/h to je nekih 7h vožnje, neka je sa sve pauzama i slikanjem 8h, znači oko 18h smo nazad u Nišu a dan je do 19:30h, znači imamo još sat i po da bez neke drame stignemo po danu do kola, čak ako nas malo i "ćapi" mrak nije nikakav problem, od Niške Banje do Niša ima ulična rasveta (to je poslednjih 5-6km). Sve u svemu shvatio sam da ako krenemo na vreme iz NS, sa sve restoranom nakon vožnje u Nišu, mi smo do ponoći u Novom Sadu, jedna dugačka subota je pred nama, ali svesno ulazimo u to... Meni kao vozaču će biti najteže kad budemo krenuli nazad - vožnja autom na relaciji Niš - BGD - NS, nakon malo sna predhodne noći, skoro 150km vožnje bicikla, lepe i obilne večere, i onda treba voziti jedno 3.5h u noćnim uslovima..

Vikend se polako približava... 

Četvrtak - petak dogovaramo detalje, ponajviše sa Markom gde i kada ćemo ga pokupiti... Odlučujem da ovog puta ne bude "Plavi most", da ne bude opet zavitlancije da smo mi kod nePlavog plavog mosta a da je Marko kod plavog Plavog mosta, pa sam mu sugerisao da je Mol pumpa između nePlavog i Plavog mosta dobitna kombinacija i to je mesto gde može i da parkira, da i mi stanemo da nismo na putu dok pakujemo njegov bike na auto itd... 

Kako sam planirao, sve se dešava po planu. Sale dolazi na vreme oko 05:30h do mog auta, pakujemo bicikle na auto, krećemo, prva stanica pekara...

Ulazim u Pekaru, kad nema "onih" pitica (prim. aut. koje uvek kupujem kad idemo na neku ozbiljniju vožnju), "KATASTROFA" rekoh, počeo nam je dan kako ne treba.... :(

Skeniram po izlogu šta da kupim, ništa mi se ne uklapa u koncepciju... Do kraja kupujem neko pecivo koje oni VRLO pogrešno nazivaju "Pancerota". Očigledno ne znaju šta je pancerota, ali to sad nije ni važno, pancerota je nešto sasvim drugačije, ovo je neko testo, neki sir ili slično - štagod i neka kako je oni zovu šunka (nema to veze sa šunkom, u najboljem slučaju to je neka salama, a ako baš imam sreće onda je šunkarica). Uzeh jednu u ruku, kad ono nekako baš lagano, shvatih da je puna vazduha, rekoh: "Daj ti meni devojko dve, ova jedna će biti malo...". 

Kupili, svako po dve...

Treba nešto da stavim u stomak da "dobacim" do Niša.  Marko je rešio da napravi sendviče za svu trojicu (on pravi neke svoje intersantne sendviče) - složih se na njegovu inicijativu. Postavi mi Marko pitanje hoćemo li jogurt ili paradajz sok uz sendvič?

Rekoh mu: "Što se mene tiče može i jedno i drugo, jedino što od jogurta mogu da imam ozbiljan problem sa stomakom (netolerancija na laktozu), pa je to lutrija nekad popijem pa mi nije ništa, a nekad mi baš "bude nešto"... A šta bi ti pio da me nisi pitao?"

Reče: "On bi pio paradajz sok, ima neke soli, minerale i dobro je zbog sunca da ne izgorimo."

Rekoh: "Neka bude onda paradajz sok, to je onda Win-Win!"

Tako je sve oko klope dogovoreno, nas čeka sendvič u Nišu pre nego što krenemo da vozimo bicikle, uz to ćemo popiti i paradajz sok (da ne bude problema sa mojim stomakom, a i da ne izgorimo na suncu. Mada iskreno više verujem faktoru 50 na kremi koju sam upotrebio pre same vožnje... :) ).

Krenuli put Beograda.

Kažem ti ja Saletu, treba nam jedno četiri sata do Niša (čitaj sendviča) sa sve skupljanjem Marka, rekoh deder dodaj mi ti tu "pancerotu". Pojedem jednu, onako u par sekundi (ionako je potpuno šuplja) i ko da nisam jeo, neverovatno, znači nema ništa unutra, sva je na rupe... Deder dodaj mi Sale i onu drugu. Sevnula i druga... Te dve su bila recimo mera. Sale je stidljivo pojeo jednu, kao dosta mu je, OK nemam problem... 

Stižemo u Beograd u zakazano vreme, Marko je već na poziciji i čeka. 

Izlazimo iz kola, a on sam oduševljen kaže: " Ja sam jako uzbuđen!" 

Rekoh: "Vidim!"

Ispostavlja se da on zapravo nikad nigde nije išao da vozi bicikl na ovaj način - da otputuje negde dalje, nego je uvek vozio u lokalu (jednom po našoj Fruškoj Gori, a to realno nije neka distanca, realno to je mogao i iz Beograda), i iskreno mogu da razumem njegovu uzbuđenost, jer je ovo za njega ipak nešto novo. 

Vozili smo prošlog leta zajedno po Beogradu, Marko je sjajan momak, on je smislio jednu prelepu turu južno od Beograda i bilo nam je jako lepo, baš mi je drago što se prijavio da nastavimo da se družimo i da vozimo zajedno. Neka naša istorija je počela kad sam 2020 organizovao kanjon Đetinje, pa dve nedelje posle toga i Đerdap, Marko se prijavio da vozi, i onda je neposredno pred Đetinju doživeo jedan jako neprijatan pad, možda jedno nedelju dana pre same vožnje, to je toliko bilo ozbiljno da se on jedno 3 meseca nije oporavio od toga (daću Marku priliku da u komentaru napiše koliko mu je trebalo vremena da se oporavi, gadne podlive je imao nedeljama posle pada, čak možda i mesecima), pa nije bio u stanju da vozi (što je i meni i njemu neizmerno žao). Još tada sam Marku obećao da ću organizovati ponovo Đerdap, pa da vozimo zajedno.  

U svakom slučaju, pokupili i spakovali Marka, idemo put Niša.

Usput (OMV pumpa jedno 50km pre Niša) napravili pauzu za kafu (ko pije), tu inače često stanem, jer generalno često idem za Skopje, a to je nekih tristotinak kilometara od NS i to je taman vremenski dobro tempirana pauza da se malo protegnu noge - bar 5 minuta, obaviš WC i nastaviš dalje. 

OMV - prvi "pit stop"

Marko i Sale

Obavljamo sve po redu, kafa, WC, protezanje nogu... Nastavljamo dalje... Imamo dobar prosek obzirom da je prilična gužva na putu (jer je sledeći vikend katolički Uskrs, pa su gast-arbaiter-i  navalili da dođu kući) ta količina Nemačkih, Austrijskih, Švajcarskih, Holandskih i ostalih neNesvrtanih zemalja je neverovatan (prosto se zapitaš "Jel' neko ostao ovde?!?"), kao otprilike leti u sezoni ne smem da zamislim sledeći vikend to će biti 10km gužve na naplatnim rampama.

Stižemo u Niš. 

"Gađam" tržni centar "Stop shop" da se parkiramo. Tržni centar radi od 10h, mi stižemo oko 9:20h, taman da se presvučemo dok nije gužva. Presvlačimo se, Marko vadi svoje kraljevske sendviče, svakom po jedan. Mene su one šuplje pancerote još uvek "držale", pa sam pojeo otprilike samo trećinu sendviča, sendvič odličan. Stavljam sendvič nazad u džep od dresa sa idejom da pojedem ostatak sendviča usput kako budemo pravili pauze (malo po malo). Naravno, tu smo Marko i ja popili i paradajz sok, Sale nešto nije bio raspoložen za paket minerala koje pruža paradajz sok. 

Spremni za vožnju, krećemo koji minut posle 10h.

Prema vremenskoj prognozi vetar će biti od 5-6 do 7m/s (znači do nekih 25km/h),  s tim da će ujutro da duva iz pravca jugo-istoka, a da će kako dan bude odmicao da se pomera prema jugo-zapadu.  

Krenuli - negde smo na izlazu iz Niša

Vozimo,  prvo mesto posle Niša je Malča - nekih 10km od starta. Malča nažalost poznata po Malčanskom berberinu, je malo seoce koje ima neku interesantnu vinariju (tu na samom ulazu iz pravca Niša) koju verovatno vredi obići. U principu, čim smo krenuli da vozimo (bukvalno od prvog metra - od tržnog centra) mi se polako penjemo. Do Malče je tako-tako, blago gore-dole ili eventualno polu-ravno sa konstantnom tendencijom penjanja. Tu nas "otkida" vetar, duva nam iz pravca "2h",  onako polu-bočno nas zamalo rekoh "urniše", ali skoro. Neko vreme vozim napred i "sečem" vazduh ispred, kad Marko dodade gas i iskoči napred da nas on malo vuče. Vozimo preko 30km/h (nepotrebno brzo, nismo se propisno ni zagrejali da bi sada imali ovakav tempo na blagoj uzbrdici), deluje mi da je Marko očigledno još uvek uzbuđen i pod utiskom ovakve vožnje, vozi preko onoga što je realno potrebno u ovom momentu (ali ne želim da mu kvarim "veselje", pratim ga u stopu i puštam ga da nam pomaže). Stižemo na raskrsnicu, skrećemo desno prema Malči, i sada taj vetar koji nam je smetao, postaje leđni, i sada osetno pomaže. 

Suva planina u daljini

Suva planina - maksimalni "zoom" (još uvek se bele vrhovi od snega)

Svrljiške planine (desno na slici) slikane iz Niša

Idemo uzbrdo, uzbrdica je 2-3% (na momente i 4%), vetar nas gura odole (lepo od njega - prija), imamo pristojan tempo, vozim na velikom zupčaniku napred... Marko opet daje gas, iskače napred da nas "vuče" i ide tempo. Znam da je uspon dugačak 9.5km, nije uspon ništa dramatičan u smislu nagiba (neće biti preko 10% ni jednog momenta), ali 9km je 9km (po principu Fata je Fata, al' dvaput je dvaput). Vozimo tako neko vreme, i nekog momenta mu skrećem pažnju: "Marko, hajde malo popusti, imamo još 7-8km penjanja, ne treba forsirati...". OK, on tu malo popusti, mislim da bi bolji izraz bio da on tu ulazi u zonu nekog ritma koji mu mnooogo više odgovara, jer sam video po njemu da se nepotrebno forsira, a ima ova vožnja sve zajedno oko 1500 visinaca i 145km i treba čuvati snagu jer nije zgodno da se na prvom usponu isforsiraš, pa ne možeš dalje.

Na izlasku iz Malče, pogled levo (sunčano)

Na izlasku iz Malče, pogled desno (onako muljavo, sivo, ali suvo)

Negde na pola prvog uspona

Svrljiške planine (ovo ispred nas je preko 1000mnv)

Još malo plavog neba dok ga ima

Vozimo, idem napred, vučem, i dalje sam na velikom zupčaniku, ide mi dobro, vetar pomaže, uhvatio sam ritam koji mi odgovara, pa usput u letu pravim slike. Napredujemo dobro, sam uspon nije strašan, i otprilike samo poslednji kilometar nagib zategne na nekih 7-8%, ali to je samo kilometar i gotovo, stigao si. Kad zategne već maltene vidiš kraj gore, pa ni psihološki nije teško. Vozim u zoni koja mi prija bez nekog posebnog forsiranja, sad smo se već i zagrejali. Kako vozim, momci polako zaostaju, ali su još uvek tu "u retrovizoru". Pred sam kraj (poslednjih kilometar - kilometar i po) stisnem zube i dodajem gas, baš sam ga isforsirao, ne znam koji mi je bio (?!?!?!), tu sam vozio kao da me neka nevolja sustiže, i stižem na vrh, momci su nestali iz retrovizora. Na samom vrhu neki radovi na putu, suženje (da bi obezbedili radove) - šišaju travu pored puta, pa po jedan radnik sa svake strane izigrava semafor sa onim zastavicama crvenom/zelenom. Prolazim "semafore" bez zadržavanja, i čim je krenuo spust stajem da sačekam ostale.

Pogled prema Rtnju

Pogled prema Tresibabi

Stara planina u daljini

Stara planina u daljini - "zoom" na maksimumu

Stiže Sale par minuta posle mene, a minut kasnije i Marko, taman sam izvadio sendvič i uzeh zalogaj-dva. Kad se dođe na ovaj prevoj tu "puca" lep pogled. Tu se u normalnim uslovima vidi Rtanj (sad se ne vidi jer nije lepo vreme), Tresibaba preko koje se prelazi do Knjaževca, a čim kreneš da se spuštaš, možda pređeš jedno 200m, otvara ti se pogled sa desne strane i tada se vidi i Stara planina koja je naravno još uvek sva bela od snega. Odavde (sa prevoja) pa do Svrljiga je apsolutni spust (nagib je sve vreme u "minusu").

Ulazimo u Svrljig.

Stajem, oni pitaju - polu-zabrinuto: "Šta se dešava?"

Restoran Kamiondžije - "isečak" iz jelovnika

Restoran Kamiondžije - "isečak" iz jelovnika

Rekoh: "Stani, polako - znamenitost, jedna važna znamenitost je pred nama! - Restoran Kamionidžije. Ko god nije bio, a voli meso, za sitne novce može da se najede (da ne kažem "ubije" od mesa)."

Tu se kupuje vešalica na metar i slično,  znači ono nije normalno, poslednji put kad sam bio u tom restoranu smo Rade i ja poručili pola vešalice (jednu porciju - pola vešalice) za obojicu, i nismo to pola nas dvojica mogli da pojedemo. A cene su, neću da kažem, smešne za Novi Sad, ali otprilike...

Videli "znamenitost", nastavljamo dalje, skrećemo prema Svrljiškim planinama, i tu sada kreće blagi uspon, blaži čak nego onaj kod Malče, recimo 1%, možda 2% na momente, ništa strašno, međutim, tu sad kako smo se okrenuli, onaj vetar koji je bio recimo leđni, sad postaje bočni vetar (opet nam duva iz pravca 2h). Srećom između nas i vetra su Svrljiške planine, pa nije tako strašno, ali se oseti, mislim smeta. Tu sad vozimo u formaciji, smenjujemo se, napredujemo.  

Marko vozi napred - mi ga u stopu pratimo

Vrhovi Svrljiških planina - zapravo sa druge strane se nalazi Sićevačka klisura

Još malo pa kreće onaj pravi uspon...

Nekih ~14 kilometara je tako blago, i onda kreće ozbiljno penjanje gde ima i 13-14% nagiba i nekoliko serpentina. Iz daleka vidim da konačno kreće pravi uspon, pa stajem da napravim par slika, kažem im da produže, da ću ih stići. I tako i bi, stižem ih i prestižem čim je uspon zategao na preko 10%. Taj "gadan" deo srećom nije predugačak ima nekih kilometar i po, te nakon još nekih 500 za nijansu blažih metara, malo zaravni. Sve vreme se ti penješ i dalje, ali tada nagib padne na 5-6% možda 7%, što ja zovem da je skoro ravno (pa me svi gledaju podozrivo). I tako sad kako se penješ, sve smo više pa su pogledi sve lepši, otkrivaju se neke daljine koje dok smo bili dole u rupi nismo videli. 

Pred nama je početak onog "ozbiljnog" dela, stajem da slikam, njih dvojica nastavljaju da voze

Na slici se lepo vidi "zid" pred nama

Skoro sam ih stigao kod prve serpentine

Serpentina broj 1. - a onda kreće ono pravo

Najgore je prošlo, sad dolazi malo blaži deo

Stara planina u daljini

Stižem na "vrh" (mislim - tamo gde malo zaravni (ima čak i koji metar blago nizbrdo)), kratka pauza da se okupimo, naravno koristim je da napravim par slika, u daljini se sada već lepo vidi Stara planina, još uvek pod snegom.

Marko pravi selfi - nakon one relativno strme deonice 

Stara planina u pozadini, a oblaci kao naslikani tehnikom - ulje na platnu

Okupili se, nastavljamo dalje, i narednih 3km je opet lagano 2-3%, a onda dolazi finale, gde opet zategne na ~10% (manje je strašan nego onaj prethodni, ali i ovde moraš malo da se potrudiš). To je sad finalno penjanje na Svrljišku planinu, tu sam u letu napravio par fotografija, i onda se fokusirao na uspon.

Prečica prema Beloj Palanci (put očajan), srećom mi ne idemo tuda (stadoh samo da slikam)

U daljini se vide planine iznad Pirota

Pogled na Svrljiške planine, slikan u letu (dok vozim uzbrdo)

Najviši vrh Svrljiških planina u pozadini

Malo sam isprednjačio, ovde počinje finalno penjanje na Svrljiške planine

Stižem na vrh, pogled fenomenalan (malo nam loše vreme kvari pogled na daljine, ali nema veze). Stajem, čekam ekipu da se skupi, pravim par fotki, uzimam par zalogaja sendviča, par gutljaja vode... Ekipa na okupu, napravili par slika (normalno)...

Sa prevoja na Svrljiškim planinama

Sa prevoja na Svrljiškim planinama

Sale pristiže, čekam ga na samom prevoju

Otprilike pre samog stizanja na vrh počinjem da osećam, pritisak u stomaku, onako tek, tek, neki daleki nagoveštaj da ću možda imati problem (stari smo mi znanci - mislim stomak i ja). OK, ovde smo u divljini, sve je to još samo na nivou nagoveštaja, ume to ponekad da bude i lažna uzbuna.

Kreće spuštanje i posle par stotina metara, iza jedne ili dve krivine , pred nama se ukazuje pogled na Staru planinu. Videli smo mi nju par puta u nekim daljinama (kad god se negde malo popnemo), onako se bele neki planinski vrhovi u daljini. Međutim, sad kad smo se popeli ovde, to je sada bukvalno susedna planina, do sada je bila negde u daljini a između je bilo koječega, e sada nema, sad je ispod nas "rupa", i onda počinje Stara planina. Pogled je odličan, pa smo naravno, ponovo stali i pravimo jednu pravu seriju fotki sa Starom planinom u pozadini (razni uglovi, zumovi, selfi(š) itd...).

Krenulo spuštanje sa ptrevoja i odjednom iza krivine pogled na snežnu Staru planinu

Oblaci opet šaraju po nebu (Marko primetio, pa sam "morao" da slikam)

Foto session (sešn) završen, kreće spuštanje. Deluje da je jednako strmo i sa ove strane, idemo dobro, brzina zavidna, mi mokri od znoja, duva onaj hladan vetar (ne prašta), i nakon jedno kilometar spusta u jednoj oštroj krivini kočim i stajem, pitaju me šta se dešava, rekoh: "Društvo, moram da obučem šuškavac, jer mi je zima."

Još jedan pogled na Staru Planinu (spuštanje je već krenulo, pa slikam u letu)

Posle ove krivine oblačim šuškavac

Šuškavac na meni, nastavljam dalje.

Skotrljamo se mi tu dole, usput prolazimo kroz jedno selo, sve OK. Kako stigneš dole do puta Kalča-Temska, skrećemo desno prema Temskoj i tu odmah kreće penjanje na treći uspon (kad pogledaš visinski profil vožnje prvih 80km izgleda kao Triglav - da ne kažem trozubac). Stajem skidam šuškavac (jer ću prokuvati na usponu), i nastavljamo dalje.

Stajemo odmah nakon što smo se spustili

Pred samim vodopadom

Vrlo brzo (nakon nekih 4km) nailazimo na sledeću znamenitost - vodopad Bigar. Vodopad je za razliku od jesenas kad ga gotovo nije ni bilo (onako jedva da je "curkao"), sad je već, što bi rekli, za respekt.

Njegovo veličanstvo - Vodopad Bigar (donji)

Vodopad Bigar - donji

Sale zagledan u neke daljine (kojih realno nema)

Tu kod samog vodopada ima kao malo uređeno izletište, po koja klupa, tu prodaju magnete i razne domaće proizvode koji se prave u ovim krajevima (ima tu sa svakog ponešto). Kod vodopada neočekivana gužva, ima dosta automobila i još više ljudi koji se tu švrćkaju.

Naravno tu stajemo, pauza, slikanje... 

Malo sam prošetao "izletištem" da uhvatim bolji kadar vodopada, i tu sam se provlačio kroz gužvu i ne mogu a da ne primetim nekoliko (3-4 komada) ogromnih džipova sa velikim točkovima i velikim kramponima na njima (džipovi će kasnije imati veze sa ovom pričom, pa ih zato spominjem). Na džipovima ispisana imena vozača - definitivno su neki takmičarski džipovi. Verovatno se spremaju za neki reli, međutim, preveliki su za klasičan reli, ovo je neka "specijala" što se takmičenja tiče... Poprilično su blatnjavi - znači već su negde bili u "akciji"...  

Kad sam se jesenas vraćao iz kanjona Jerme (da ne kažem sa "Srpskih Dolomita") u povratku sam kratko obišao vodopad Bigar (naravno, onaj dole pored puta, koji svi obiđu). Nakon povratka u NS, mi je kolega Albert sugerisao da se treba popeti gore (reče on nekih 300-400m), jer je gore lepo za videti. Rekoh mu: "Primljeno k znanju, kad sledeći put budem obilazio vodopad Bigar, obavezno ću se popeti i gore."

Sad kad smo stali uzimam par zalogaja sendviča, reših da ga pojedem do kraja, jer je ovde bila kanta, gde sam mogao da bacim i kesu i alu foliju i salvetu nakon upotrebe. Marko je tu spakovao sve, imali smo "FULL" uslugu kad je sendvič u pitanju, kao u Hayat-u ili u Ritz-u da smo bili na večeri, tako nam je spremio sendvič - u najmanju ruku - kraljevski.    

I tako, ponovo sam kod vodopada Bigar, čvrsto rešen da obiđem gornji vodopad, po Albertovoj preporuci.

Dok sam završavao sendvič, gledam kuda se to može ići gore. OK, deluje da ima samo jedan put za gore, ali se mora pregaziti Šugrinska reka. To mi malo ometa koncepciju, već zamišljam sebe kako skidam sprinterice, i bos "forsiram" reku (koja je sve samo ne reka - potok bi bio mnogo adekvatniji izraz), kad u daljini ugledam nešto što liči na mostić... OK, izgleda ima načina i da ne pokvasimo noge... lepo...

Kažem ja njima: "Idemo gore."

Kaže Sale: "Šta ima gore?"

E sad, nisam hteo da im kažem da gore ima vodopad, rekli bi: "OK, ima gore vodopad?!? Pa ima i ovde vodopad!!!" A hteo sam da ih iznenadim (i sebe naravno).

Rekoh im: "Pa, ima gore maaanastir."

Mislim da ne pomislite pogrešno, gore stvarno ima manastir (ali to je samo bio izgovor da ih iznenadim).

Onako polu-začuđeni pogledi prema meni: "M a n a s t i r?!?!?"

Rekoh: "Da! Idemo da vidimo manastir..."

"Pa gde ćeš sad da gledaš manastir?!?" odgovara Sale...

Problem je što put do manastira vodi preko reke, a ima taj neki mostić izgleda kao da ga je još Karađorđe napravio da bi obišao manastir, neke dve krive grane sa zakucanih "šest" poprečnih (na oko trulih) letava, deluje da kako staneš upadaš u potok - "ko jedan". I to je jedini način da pređemo reku, da ne zagaziš do kolena u vodu, a dalje nastavlja neki zemljani put koji čak ni ne izgleda da je u dobrom stanju. 

Rekoh: "Hajde idemo da vidimo."

Sale prvi reče: "Ma nema šanse!!!! Jesi li lud?!?" 

Sale je mislio da se zavitlavam sa njima, kao idemo do manastira i da nisam ozbiljan. Međutim ja uporan.

"Ma, nema šanse..."

Vidim da se ideja kod njih nije "primila", nema druge, uzimam bicikl i prelazim samouvereno preko "Karađorđevog" mosta. Prešao i čekam da i oni pređu. Gleda me Marko, šta će, pređe i on. Na kraju Sale u očiglednoj manjini, pređe i on preko "Karađorđa". Svi smo sa prave strane reke, sedam na bike i krećem, idemo rekoh da vozimo. Put deluje malo strmije, ali kao može da se vozi (prebacih u prvu brzinu). 

Njih dvojica rekoše da će da guraju. OK, gurajte vi ja ću da vozim. 

Tu kad kreneš gore ta zemlja nije baš bila ni tvrda, malo upadaju točkovi, malo su tu neki oni moram da ih nazovem idioti izrovali džipovima put (ogormne gume sa ogromnim kramponima). U tri navrata sam bukvalno skakao sa bicikla (ko skakavac) u letu uzimao bicikl i sklanjao se sa puta da me budale ne pogaze... 

Al' dobro to se sve desilo posle...  Prvu krivinu (serpentina) sam jedva iskontrolisao, na putu neko silno kamenje, mekano, grbavo, slivajuća voda je napravila ne bih rekao kolotraze, nego vodotraze. Posle serpentine kreće baš JAKO strmo, uspeo sam da izvezem nekih 50-60m, a onda sam sišao sa bicikla, jer sam se da bi savladao nagib ustao i popeo na petale i kako pritisnem počinje da mi proklizava zadnji točak - previše je strmo. Pomislih: "Slušaj druže, bolje da siđeš sam, nego da siđeš gravitacijom (da zveknem dole)." Sišao sa bicikla i guram uzbrdo. Nailazi krivina u levo, nakon koje dolazi možda još strmiji deo (pomislih - OK odluka da siđem bila je ispravna). Čuje se kako voda sve jače žubori i huči, jer put ide pored Bigar potoka manje više sve vreme. Taman razmišljam kako ću da se popnem na strmu kosinu pored puta da vidim kakve to vodopade pravi reka, čujem kako urlaju motori od gore pomenutih džipova kako se približavaju velikom brzinom. Gurao sam bicikl, ali sam bio sa pogrešne strane istog, pa preskači bicikl, hvataj bicikl, penji se uz liticu, nekako se "zubima uhvatih za vazduh" i nekako se sklonih, a oni projuriše ko budale, podigli prašinu užas. Sačekah minut dva da se slegne prašina, pa izgurah ovu strminu, nakon čega dolazi jedan ravniji deo, malo je put kamenovit, ali više nije strmo - put je sad OK jer je tvrđi. Ponovo vozim, penjem se, nije strašno. Ne znam da li sam prešao jedno 200-300m, to je priroda, tišina, čuje se samo žubor potoka i pričice kako pevaju - savršeno, kad odjednom rika motora gore pomenutih budala negde u daljini. Vrište motori na nekim silnim hiljadama obrtaja, i kapiram da se približavaju ozbiljnom brzinom, ponovo!?!?!

Brate, skači s bicikla, sklanjaj se, zum..., zum..., zum..., zum..., jedan za drugim projuriše u punoj brzini, pomislih ovi nisu normali, baš sam video budala na ovom svetu, ali ovi spadaju u posebnu kategoriju, ovi nisu baždareni (da ne kažem da su prirodno nebaždareni). Prošla "vazdušna opasnost", nastavljam dalje, put je strmiji, manje strm (sve vreme se penješ), tvrđi, manje tvrd, grbaviji, manje grbav, voda napravila potoke, tralalala, gledam biram gde je put tvrđi i bolji za mog drumaša, vozim polako, penjem se i dolazim do mesta gde piše vodopad (strelica levo) a put nastavlja desno prema manastiru. Tu skrećem prema vodopadu, i tu sad ima jako lep deo gde su postavljane klupe, stolovi, gde ima jedno 6-7 manjih vodopada, taj neki krečnjak - bigar (koji voda nosi sa sobom) je napravio kao kadice preko čijih ivica se preliva voda i pravi male vodopade (ko je bio na Pamukalama, zna o čemu pričam, isto je, samo nije tako snežno belo, nego su kadice neke glinene boje). Tu sad ima više tih vodopada i mini jezera, voda je neke zelenkasto-plavičaste boje.

Pogled iz daljine na Njegovo veličanstvo - Vodopad Bigar (Gornji)

I onda pogled na VODOPAD...

Stotine malih kaskada, ko kada bih uzeo i napravio padinu od lego kocki, ali onako polu-haotično od lego kocki (ili kocaka - ne znam kako se ispravno kaže), i sad pustio vodu da se sliva niz padinu, da voda skakuće preko jedne ivice kocke na drugu, pa sa druge na treću itd.. Neverovatno!!!

Znači LEGO vodopad!

Oduševljen, tu se i dalje divim prizoru, napravih kratak video, jer kapiram da slike ne mogu da dočaraju ovo o čemu sam upravo pisao. 

U jezercima plivaju ribe, prava netaknuta priroda

Kadice od bigar kamena

Panorama nekoliko kaskada sa pripadajućim jezerima

To je to, obišao sve, vreme je za povratak

Razmišljam o povratku, bacim pogled na mapu, i ukapiram da do manastira ima još jedno 200m. Mislim, ne ide mi se do manastira, video sam ono zbog čega sam došao gore, ali nešto razmišljam, sad ako me ova dvojica dole pitaju jesi li bio do manastira >>NISAM<<, pa šta si onda radio pola sata, >> Pa ETO vozao se zemljanim putevima...<<. 

Stisnem zube, pomislih, 'ajde moram obići i manastir. Opet kreće uzbrdica, tu sad ima nekog kamenja dole na putu, tu je baš bilo "tricky" ali izvezem iz cuga gore do manastira (bilo je u i nekog krupno kao stenje na putu, ali neme veze). Stižem gore, kad manastir nema šta videti (doduše, nisam ulazio u crkvu da vidim kakva je iznutra - jednostavno nije bilo vremena, pretpostavljam da ekipa dole već cupka u mestu i pita se gde sam). 

Manastir Svetog Onufrija - nema šta videti

Još uvek kod manastira - pogled na susedno brdo

OK, odradio i to, jedna-druga-treća slika, dva gurljaja vode, pa krećem nazad.

Ima i strmih delova - srećom ova stepenica iza mene nije predugačka

Spust naravno ide lakše, što se tiče napora, ali je meni bilo mnogo teže (opasnije). Vozim sporo, kočim jako, zadnji točak mi se blokira non stop i klizim (maltene sam stisnuo kočnice do kraja), pleše mi zadnji točak po nizbrdici jer podloga nije baš sjajna (veliki je nagib, pa se centar ravnoteže pomerio prema napred, pokušavam položajem tela da ublažim fiziku, koliko je to moguće, ali problem je i u gumama koje su 23mm široke, potpuno su glatke (drumaške), pa je grip NULA). Ali bez obzira na sve nedaće i poteškoće, idem polako i napredujem pristojno. Stižem do one zaravni nakon koje je ona najgora strmina gde sam uzbrdo gurao bicikl (i gde sam jedva uspeo prvi put da se sklonim od idiota), opet čujem riku i vrištanje motora, opet ludilo, opet haos, opet se približavaju velikom brzinom, opet skači sa bicikla sklanjaj se, opet skoči na travu i uzmi bicikl, opet spašavaj živu glavu. 

Lik sa nekom profi kamerom, na profi nosaču za kameru (onim sa žiroskopom), ih snima kako u punoj brzini izleću sa te velike kosine na taj ravniji deo na kojem je krivina, pa ih on kamerom snimajući prati kako proleću kroz krivinu (jednog po jednog). Razbucali (da ne kažem - preorali) su stazu kako voze po tom zemljanom putu, leti zemlja na sve strane, a oni ne praštaju... Pretpostavljam da će da prave neki promotivni video ili slično. On snima, ja kako sam se sklonio sa puta, nalazim se između snimatelja i njih, pa on jedan deo snima "kroz" mene. Razmišljam "E tako vam i treba, koliko ste vi mene zavitlavali, bar sam vam video uništio, ja ovako "lep" i debeo sa sve biciklom sam zaklonio bar pola krivine koja je očigledno predviđena da bude "highlight" videa, e neka vam!!!"

Prošli, rešavam da vozim nizbrdo poslednju deonicu, iako je baš strmo. Ovde je baš bilo gadno. Tu sam jako klizio, tu je baš bilo čupavo, ali je toliko strmo da ni ne možeš da siđeš sa bicikla (pokušaj silaženja = siguran pad), jednostavno kliziš, sve zanosi kako su tu "vodotrazi", pa gore pomenute budale još dodatno razbucali stazu, razmišljam samo da stignem do serpentine i "na konju" sam. Uz silan trud i umeće uspevam da se spustim, bez da padnem (u par navrata je bilo zamalo).

Prelazim "Karađorđa", tu me Marko slika (na moj predlog), čisto da pokažem o kakvom velelepnom zdanju i građevini je reč. 

"Karađorđev" most i ja kako ga vrlo oprezno prelazim

Kad sam prešao reku, pitaju me: "Pa gdeeeee si tiiiiii?????"

Sigurno me nije bilo jedno bar pola sata, njima je to verovatno izgledalo kao večnost (to mu dođe kao onaj paradoks blizanaca u fizici), a meni nije bilo dosadno (ja sam bio onaj blizanac koji putuje).  Do gore ima kilometar i kusur, pa guraj, pa slikaj, pa se spašavaj više puta i slično..., a nagib ozbiljan i na momente preterano strm i to po toj zemlji i grbama.

Pustim im video...

"Pa što nisi rekao??"

Rekoh: "Hteo sam da vas iznenadim!"

Šta je tu je, sledeći put slušajte, kad kažem idemo gore, onda svi idemo gore, kao da uvek mora da ima razlog. 

Mada koliko je bilo na granici da padnem, da me pogaze više puta i slično, mislim da je čak i odlično što sam išao sam, ne bi bilo dobro da sam ih ubedio da idu, pa da se nekom nešto desi...

Bilo mi je sjajno, kad mi je Sale rekao kako je Marko ovim neBaždarenima skrenuo nekoliko puta pažnju da gore ima biciklista i da paze, što su oni srećom i "učinili".... Bilo kako bilo, gore se VREDI popeti, i kad sledeći put budem došao do vodopada Bigar, obavezno ponovo idem gore!!! Vodopad dole je realno samo zagrevanje za gornji.

Par podataka radi opšteg znanja:

Vodopad Bigar se nalazi na Staroj planini, na oko 5 kilometara udaljenosti od sela Kalna. Vodopad je visok 35 metara i smešten je na nadmorskoj visini od 450 metara. Voda se preliva preko lakog, rupičastog kamena, bigra, po kojem je vodopad i dobio naziv.

Vodopad Bigar je akumulativnog porekla i njegovi odseci su nastali taloženjem bigra. Po pravilu se sastoje iz niza manjih odseka, koji se ređaju u vidu stepenica. Vrelo rečice na kojoj se nalazi vodopad, koja se takođe naziva Bigar, nalazi se po krečnjačkim kosama, koje se od orljanskih i pajeških krševa odvajaju i od kojih se važnije zovu Oštrc, Ljuti Kamen i Kragujica. Voda reke Bigar protiče dolinom dužine 1 kilometar i širine od 500 do 600 metara. Od vrela pa do ušća u Stanjinsku reku, dolina Bigra je nagnuta 80 metara. Relativno je visoka i cela je ispunjena bigrom, koji u gornjem kraju leži na krečnjaku, a u donjem na peščaru.

Najveći slap od 35 metara, odnosno vodopad Bigar, se nalazi na mestu gde se dolina Bigra sučeljava sa dolinom Stanjinske reke.

Vodopad Bigar se nalazi pored puta Knjževac-Pirot, udaljen od Kalne oko 5 kilometara. Od Knjaževca je udaljen 35, a od Pirota 32 kilometra. Nalazi se na mestu gde se dolina Bigra sučeljava sa dolinom Stanjinske reke. Put do vodopada je veoma loše obeležen i gotovo da se ne pojavljuju znakovi, koji bi uputili posetioce kako da dođu do njega. Verujemo da će se ovo uskoro promeniti, jer vodopad Bigar postaje sve posećenije mesto.

Bigar je do nedavno bio malo poznat široj javnosti. U okolini vodopada uređen je mali parking i postavljene su klupe kraj bistre, ledene i čiste vode, koja može i da se pije iz vira ispod vodopada.

Iznad vodopada, sakrivena u gustom rastinju, nalaze se mala krečnjačka jezerca neobične plavo-zelene boje. Do njih se može doći kada se ispred vodopada “Bigar” skrene desno na zemljani put prema manastiru Svetog Onufrija (XV vek), ili ako se od vodopada peške krene uzvodno uređenom pešačkom i biciklističkom stazom. Na mestu, koje narod ovog kraja zove „ludo vrelo“, ispod kaskadnih jezera, nekada je žito mlelo dvanaest vodenica. Iako se kamen više ne okrece, Bigar je pravi dragulj turističke ponude Stare planine.

Uzvodno od velikog vodopada Bigar, nalaze se još dva vodopada, jedan je visok 17, a drugi 15 metara.

Sad kad sam se spustio, i kad se spustio nivo adrenalina, a kao posledica svih napora gore/dole ponovo osećam pritisak u stomaku, ali značajno jače nego kada mi se prvi put "javio". Sada mi je jasno da neće valjati (još ništa nije bilo dramatično), ali sad je jasno da nije lažna uzbuna, i sada razmišljam kako da se dovučem do neke benzinske pumpe koja ima toalet (ili eventualno nekog restorana - mada je ovde divljina, teško da ovde ima restorana), da rešim problem i da idemo dalje. Krenuli, vozimo, penjemo se na treći i poslednji "veliki" uspon za danas, stomak me muči onako u "talasima". Malo poraste pritisak, pa mi nije svejedno, pa sve gledam gde ću (mislim na okolno žbunje), pa onda nekako popusti pa mi je opet OK, i tako malo hoće, malo neće, ali bez obzira na sve, mi vozimo, ćutim nikom ne prijavljujem problem, stižemo na vrh, naravno slika, dve, i sada je nadalje do Niša bukvalno spust. Spuštamo se prolazimo kroz selo Cerova, pa se preko sela Temska spuštamo na magistralni put Pirot - Bela Palanka - Niš, koji ide dolinom Nišave i mi idemo nizvodno zajedno sa Nišavom sve do Niša. Naravno, ima tu gore/dole više brdašaca, ali jednostavno je trend spuštanja, više se spuštaš nego što se penješ. 

Pogled sa trećeg vrha prema Temskoj i Staroj planini

Obronci Stare planine iznad Temske

Stižemo do Temske, spust je naravno sjajan. Stajemo ispred prodavnice da napravimo malu pauzu. Kupuje se voda, i po koja čokoladica, kome treba (imao sam dovoljno zaliha bonžita, pa sam samo vodu dosuo), pomislih da kupim preventivno jednu paklicu maramica - zlu ne trebalo (u par navrata je sa stomakom već bilo skoro potpuno ozbiljno - što bi kaz'li "zamalo da curi niz nogavicu"). Posmatram na mapama i nema sad tu nigde pumpe blizu, a kad zagusti, mislim kad dođe vreme - došlo je, nema sad tu nekog taktiziranja, nema nazad (ili da pukneš ili da izađe). Obavili sve, malo odmorili, pojedoh jednu bonžiticu, čisto da malo unesem šećera.

Krenuli dalje, a kako pijem vode ili nešto pojedem stanje sa stomkom se pogoršava. Kao što se mi sada polako spuštamo iz Temske prema Nišu, tako se meni generalno stanje pogoršava na kontra stranu, taj pritisak i bol u stomaku sve više raste (na isti način kao i ranije, zategne, popusti, i tako u krug, ali sve je gore i gore i generalno imam sve veći problem).

Izašli iz Temske, iz ovog pravca smo došli

Dole "u rupi" je put Pirot - Bela Palanka - Niš

Spustili se na magistralni put za Niš (pored našeg starog puta za Niš, je i novi autoput)

Put je sve vreme u odličnom stanju

Kako smo se spustili na magistralni put Pirot - Niš (tu se okrećemo za 90°), tako da nam vetar sad duva u lice - razbucava nas, i to onako najstrašnije, vozim ali baš se patim, idemo oko 20km/h, blago nizbrdo, a puls mi je tipa 160 koliko moram da dodajem da bi išao tih 20km/h - strašno. Nema veze, vetar smeta, ali mi vozimo (mislim vetar je gotovo uvek prisutan kad se vozi, mada je retko ovako jak). Vozimo, imam problem - ćutim i dalje, vide oni na mom licu da se nešto "naoblačilo" i da mi nije dobro. 

Ovde postaje kritično

Kad smo se popeli na jedno malo veće brdašce, stajemo da sačekamo Marka (on je bio malo sporiji na usponima od Saleta i mene, ali je svaki popeo iz cuga jedino je imao malo slabiji tempo od nas), rešim da dok ga čekamo da skinem nogavice (jer je na usponima bilo toplo, ideš sporo, sijalo je sunce, a moje nogavice crne pa se baš zagrevaju noge), a ja više ne znam kako da odagnam misli od problema, jer je već počinjala drama. Dok sam skinuo nogavice, stiže i Marko. Tu sam im rekao da imam ozbiljan problem, gledam na mapama, do prve pumpe ima 7km i ona se nalazi možda jedno 2km ispred Bele Palanke. Sad je već ozbiljno, skoro je dogorelo do noktiju, razmišljam, sad ide lep spust, pa ako sam dovde izdržao, valjda ću i ovih 7km. Ne smem ni da sednem ko svet na sedište, koliko je već sad osetljivo "tamo dole". Krećemo, tih 7km je kao 777km, spust je super, pustio sam se onako da me gravitacija nosi, bez da ubrzavam ili da kočim, sa minimumom potrebnog ulaganja energije, jer je sada svaki napor opasan. Njih dvojica su nešto bili spori, ne kapiram, samo sam ih na trenutke video na "ivici" retrovizora, naravno čim sam se spustio, opet kreće uspon (poslednji pred pumpu), i sad očekujem da ćemo brzo stići na pumpu, jer smo prešli već nekih skoro 5km od onih 7km. Kreće uspon, penji se, penji se trudim se da se minimalno naprežem, jer je situacija skoro kritična, i negde na recimo pola uspona (tačno ispod novog autoputa) preseče stomak - GOTOVO, to je ono kad je KRAJ, dalje NEMA, samo ekslodirati... Gledam gde stati, nema šanse, sve neki beton oko mene, nadvožnjak, tačno sam ispod autoputa, i sva sreća jedno 150-200m nakon što prođeš nadvožnjak popušta nagib i ima proširenje, ima gde da se stane, slećem sa puta, skidam gornji dres (jer imam bib šorc), u tom momentu pristiže i Sale, rekoh: "Sale, vidi, ovo je KRAJ!" Tamo ima neko drvo/žbun u nekoj rupi jedno 30m od puta. Otrčah do žbuna, i problem rešen.

Dok sam ja u žbunju ispuštao dušu, njima je u najmanju ruku - lepo...

Foto - session br. 2, dok sam u žbunju drugi put...

Krećemo dalje i bukvalno za par minuta stižemo na pumpu. Razmišljam, toalet - više mi ne treba, rešio sam problem... OK, iskoristih priliku da operem ruke sapunom. Kupuje se voda, meni nije trebalo imao sam dovoljno, jer mi poslednjih ~50km nije bilo nidočega a kamoli do vode, pa je manje-više nisam ni pio. Pomislih, mogao bih jednu kolu sa "zvekvem" da se malo oporavim i da nadoknadim malo šećera. Uzeh jednu Coca Cola-u iz frižidera. Dok su oni točili vodu, zveknuh kolu. OK, krećemo, pitam ih "Hoćete da idemo kroz Belu Palanku ili da idemo obilaznicom?" 

"Kuda je lakše?", pitaju, "Obilaznicom..." rekoh, "OK idemo obilaznicom".

Kreće spust prema Beloj Palanci od pumpe, nismo prošli ni kilometar, preseče me stomak još gore nego prvi put. Opet drama, opet traži žbunje, opet haos, i tu na nakon spusta opet nađem neko drvo neki oveći žbun, ništa strčavaj, skidaj se, "uskači" iza žbuna... 

Sale umire od smeha na celu scenu... 

Problem rešen drugi put.

Rekoh: "Društvo, ono prvi put je bilo ono kao 'ajd' desi se, ali dvaput u 15 minuta, to neće valjati. Ipak ćemo morati do apoteke u Belu Palanku."

Skrenuli sa obilaznice, ušli u Palanku, raspitali se koja apoteka radi, našli apoteku u centru, kupio Loperamid, popio 2 komada, i to je to što se stomaka tiče, više nisam imao problema ('fala Bogu :) ).

Na izlasku iz Bele Palanke u daljini se vide "naznake" predela Sićevaćke klisure

Nastavljamo dalje, ja sam sada dobar, rešio sam problem sa stomakom, ona koka kola je počela da "radi", vozim napred, sečem vazduh, imamo dobar tempo bez obzira što vetar duva i rastura (svu energiju koju sam čuvao u sebi, jer nisam smeo da stiskam zbog problema, sad sam rešio da upotrebim). Napredujemo pristojno, prolazimo mesto Crvena Reka (kroz koju protiče Crvena Reka, koja je stvarno neke crvenkaste boje - očigledno tu negde ima rude gvožđa koju reka spira, pa se boji u crveno). 

U daljini se naziru karakteristični oblici Sićevaćke klisure

Pred samim ulazom u  klisuru

Sićevačka klisura iz pravca Crvene Reke - vežite se polećemo

Prvi tunel

Približavamo se Sićevačkoj klisuri, i tu ja u letu pravim slike (predeli su super), priprema za onu surovu klisuru koja je pred nama. Stajemo pred sam ulazak u Sićevačku klisuru, da napravimo dogovor. Marko ima problema sa sluhom, pa nam je komunikacija do izvesne mere otežana, u principu se razumemo jer Marko čita sa usana, ima i aparate za uši na koje takođe malo čuje, ali generalno ako mu nešto kažeš kad si iza njega velika je šansa da te ne čuje. Vidi Marko, ova Sićevačka klisura je "highlight" današnje vožnje, to je biser, zbog toga smo između ostalog ponajviše i došli, ako hoćeš negde da staneš da slikaš, vikni slikanje ili pauza, pa svi stanemo da se obavi slikanje. Znam zbog sebe, jer prvi put kad sam prolazio kroz klisuru više sam slikao nego što sam vozio. 

Kaže Marko OK.

Marko staje i slika, nas dvojica smo već u tunelu

Vozimo, ulazimo u klisuru, Marko naravno staje i slika (bez da je to objavio da će da se desi), a sa ove strane klisure na samom ulazu su odmah dva dugačka tunela, gde mora svetlo da se upali jer je mrkli mrak, i baš sam tu hteo da prođemo svi zajedno, pa posle nije toliko važno jer nema dugačkih tunela. Dok sam ukapirao da je Marko (nenajavljeno) stao da slika, Sale i ja smo već ozbiljno zagazili u prvi tunel, razmišljam - sad je opasnije da se okrećemo u tunelu i vraćamo, rekoh Saletu: "Sačekaćemo ga nakon tunela". Izlazimo iz drugog tunela kad ono proširenje da može auto da stane, pomislih super, taman da se sklonimo sa puta dok Marko ne pristigne. Kako sam silazio sa puta samo sam čuo "ck"-"ck" kako je krcnuo kamen pod točkom (OK, na usponu prema gornjem Bigar vodopadu je štošta krckalo pod točkovima, pa ovom krckanju nisam pridavao nikakav poseban značaj).

Čekamo Marka da naiđe

Stiže Marko, krećemo, da krenem i ja kad ono zadnja guma ispustila. 

Moje oduševljenje vezano za probušenu gumu se može opisati sledećim rečima: &%$#"$%&%$#"#$%&/(/&%$#%&%$#"!"#$%

Zamena gume, posle tunela u toku

Pokušavam da dozovem Marka, ne ide mi, pomislih u sebi shvatiće, pa će se vratiti. Naravno, Marko je ukapirao vrlo brzo da se nešto dešava, pa se vratio, mislim da još nisam ni gumu skinuo sa točka.

Okreći bike, skidaj točak, skidaj gumu - "snake bite".  

Prepipali da nema nešto što može da probuši novu gumu - nema (mislim klasičan snake bite -znači da nisam pokupio neko staklo ili slično, ali proverismo za svaki slučaj). Stavio drugu, naduvao...

OK, ponovo operativni, nastavljamo dalje.

Tri tunela jedan za drugim

Taman tu negde na polovini Sićevačke klisure (to je jedno 4-5km dalje), ima naselje Ostrovica i tu se malo razmaknu planine, možeš da "udahneš vazduha" jer se malo šire vidici. Tu kad smo prošli Ostrovicu, iskreno, Sićevačka klisura mi je lepša kad ideš iz pravca Niša, nego kad ideš iz smera kojim mi dolazimo. Iz pravca Niša na nekoliko mesta ima baš jako lepih kadrova, a sad iz ovog mesta gde smo kad se vraćaš prema Nišu nije baš tako. Obzirom da znam da je tu lep kadar, Marko vozi napred, Sale ide iza njega, rekoh Saletu vozite stižem vas, samo jednu sliku da napravim. Kako sam krenuo da se okrećem osećam nešto nije u redu, osećam kako mi "pleše" guzica, bacim pogled dole, guma samo što nije gotova. Rekoh naglas: "Dođavola, opet guma!" Viknem Saletu da sam opet probušio gumu, još je bio relativno blizu. 

Interesantan detalj je da je na mestu gde mi se guma probušila, opet ima lepo proširenje pored puta, pa kao da je guma "gledala" - vidi ima lepo proširenje - mogla bi da se probušim....

Stajemo, okreći bicikl, vadi drugu rezervnu gumu (srećom sam poneo dve rezervne, dobro OK imao sam i flekice za svaki slučaj). Rekoh sad je ovo druga na nekih 5km, rekoh daj da ustanovimo gde se buši, da nam nije promaklo nešto u spoljašnjoj gumi. Opet prepipamo, nema ništa, reče Sale da naduvamo da vidimo gde je bušna (isto sam i ja razmišljao), da nam se i treća ne probuši. Duvamo, duvamo i pokušavamo da ustanovimo gde pušta, ispostavlja se da pušta na onom gumenom delu kojim je ventil integrisan na gumu sa unutrašnje strane. Rekoh: "Čekaj, ovo nije očekivano!" Proveravamo prvu, i da klasičan snake bite - krivac kamen. OK proveravam felnu, i tu sa unutrašnje strane, kod otvora za ventil nalazim neki trun, da li je to stakalce ili kamenčić to nikad neću saznati, jer kako sam ga pipnuo sa namerom da ga uzmem, osetio sam ga pod prstom, ali on je istog momenta otpao i više ga nisam video. Sad da li je on probušio gumu, ne znam, ali je definitivno bio tu gde je i rupa na gumi pa pretpostavljam da je on glavni krivac moje nevolje. Zamenili gumu, duvamo je, pipnem gumu, nema ni 3 bara, rekoh: "Društvo OK je, idemo dalje. Odavde do auta imamo 18km, kakva god da je guma - dobra je!"

Nastavljamo dalje, prolazimo mesto Sićevo, pa Prosek, stižemo do Niške Banje, pa vrlo brzo i do kola. 

Oduševljenje maksimalno, vožnja odlična, ruta lepa, stomak - ne ponovio se nikad više ovako... - što iskreno i gumi želim...

Bilo je oko 19h kad smo stigli do kola, što je odlično, jer smo izgubili nekih 40 minuta na moje gume, jedno pola sata na moj stomak, pa da nije bilo neočekivanih komplikacija sigurno bi stigli pre 18h u Niš (još sam sigurno išao bar pola sata gore/dole do vodopada Bigar i manastira). 

Do kraja je sve ispalo dobro.

Rezervišem sto u etno restoranu Čiča Diča u Nišu, jer kad smo se vraćali iz Niške Banje prema Nišu, prošli smo pored restorana i bilo je dosta parkiranih automobila ispred restorana (jedno 15-20 automobila), pa reko' da rezervišem sto da se ne dogodi sad neka nova komplikacija. 

Presvlačenje, pakovanje bicikala i opreme, krećemo put restorana.

Teleća čorba - da malo povratimo elektrolite

"Grickamo" kupus salatu, dok čekamo glavno jelo

Teletina ispod sača - prava (lepa, mekana - kakva i treba da bude - ne treba ti nož)

Dobro pojeli, malo odmorili, pregledali slike, prepričali dešavanja sa vožnje (slatko se ismejali mojim problemima i žbunju, sad je lako smejati se - a nije bilo za šalu u tim momentima).

Krećemo nazad za BG i NS. Nisam nešto forsirao niti žurio. Vozim a moji saborci zadremaše u kolima... Izgleda da su se umorili, pa dobro najeli... mislim ne krivim ih, i ja bih zaspao da neko drugi vozi u ovoj situaciji...

Tu negde oko Kragujevca je stidljivo počela da pada kiša, a kako smo napredovali bila je sve jača i jača. U Beogradu je pristojno padala. Tu smo "istovarili" Marka, nastavljamo dalje i negde oko ponoći ulazimo u NS. Vozim Saleta kući, i negde oko petnaest do jedan se ova avantura i za mene završila.

Nema ništa lepše nego kad otkriješ pravi biser prirode (gornji vodopad). 

Sa druge strane, kvalitet asfalta je na celoj ruti odličan, bilo je pravo uživanje voziti po novom ili dobrom asfaltu, a ono možda i najbolje u celoj vožnji je da uopšte nije bilo saobraćaja na putevima kojima smo išli.

Do neke sledeće vožnje ili priče,

D.

PS. Ovo je 13. priča na blogu, i objavljujem je na petak 13. (13.05.2022), tek toliko da uzvratim i odagnam zle duhove, koji su se ovog puta baš urotili protiv mene. Bez obzira na sve - nisu uspeli, jer sam uživao maksimalno (ako izuzmemo efekat flore - čitaj žbunje), ekipa je bila sjajna, uslovi za vožnju idealni.