Priča 22: Dobrodošli na najviše jezero u Srbiji
Vlasina 28-30.05.2021.
 |
| Vlasinsko jezero |
Tokom aprila 2021 sam ponovo bio u Skopju, i tada sam rešio da prošlogodišnju ideju konkretizujem i uobličim u plan, i da krenemo u realizaciju. U tu svrhu sam pričao sa Mikijem (iz Skopja, poreklom iz Surdulice), i pada dogovor da će Miki biti organizator vožnje jer najbolje poznaje taj kraj (da ne kažem da je on predložio da to bude Surdulica i Vlasina) a meni se to svakako uklapalo u onaj zamišljeni jug Srbije (ideja je bila da Skopljancima ne bude daleko, a nama (Banditosima) kakvi smo blesavi izgleda ništa više nije daleko).
I tako priča kreće...
Neka skoro pa dosadna nedelja, april 2021, ja u Skopju... Čujem se sa Mikijem i on me pozove da gledamo zajedno trku formule 1.
OK, to se ne odbija, gledamo trku i usput iscrtah na brzaka rutu na telefonu (po Mikijevom dirigenstkom palicom), pogledali zajedno delovalo je dobro...
OK - to je to (da ne kažem po makedonski: "toa e toa").
Onda sam malo gnjavio Mikija da što pre konkretizujemo datum vožnje, jer od toga sve kreće.. Iskreno to sa datumom nije baš išlo iz prve, ali uz malo muke, i datum je dogovoren i tako sam kreirao Event - "Vlasina vikend" (jedno 4-5 nedelja pre vožnje), i sad više nije bilo nazad.
Na event su počeli da se prijavljuju Banditosi, pa sam prosledio Event i drugarima iz Skopja, pa su se i oni počeli prijavljivati. Tako je stvar polako počela da dobija obrise jednog budućeg lepog druženja.
Miki je unutar tih mesec dana "uradio domaći zadatak", pronašao je hotel za smeštaj nas 20-tak, provozao se svim najvažnijim delovima rute, da ne bude iznenađenja i slično.
Plan je bio relativno jednostavan:
Miki mi je još pre nego što smo došli na Vlasinu nagovestio da ekipa iz Skopja nije zainteresovana za Besnu Kobilu i da će oni u nedelju posle doručka da idu za Skopje. OK, nije sporno svako vozi šta hoće, to je samo jedna od opcija.
----------------------------------------------------------
PETAK 28.05.2021
Pakujemo se, i polako krećemo prema Vlasini.
 |
| Napakovali smo se i spremni smo za polazak prema Vlasini |
Stižemo bez problema do Vlasine. Upon vozim polako i "snimam" šta nas čeka sutra kad budemo išli biciklima uz Vlasinu. Ne deluje strašno, bar ovako iz kola, ali dobro je znati šta te očekuje kad voziš neki uspon prvi put...
 |
| Atmosfera ležerna |
Stižemo do restorana, deo ekipe je već stigao, ostali samo što nisu. Ekipa koja je stigla je već bila u "akciji". Rekoh im samo, nemojte da preterate, ipak sutra treba voziti...
A onda kao da sam zaboravio na savet upućen njima, pa smo krenuli redom... vruće domaće pite, savršen domaći ovčiji sir, a onda teleći i jagnjeći sač, teleće i jagnjeće pečenje, a posle toga kao da nam nije bilo dosta, i slatko...
 |
| Sveže pečene vruće lepinje, mi gladni, ispekli smo prste kidajući lepinje (ovčiji sir je "sevnuo" zajedno sa lepinjama), jer nismo mogli da dočekamo da stignu pečenja i sačevi |
 |
| Teško je kupiti ovakav sir kod nas u Novom Sadu, zato nije potrajao |
 |
| Sač - tip 1 |
 |
| Sač - tip 2 |
 |
| Praseće pečenje |
 |
| Jagnjeće pečenje |
 |
| Čovek bi pomislio da nam je vožnja izgovor za sve ovo ostalo što se dešava dok ne vozimo - i ne bih bio potpuno u pravu kad bih rekao da nije bar jednim delom tako |
Za sutra (subota) jutro je dogovoren doručak za 7:30h.
SUBOTA, 29.05.2021
Restoran, 07:20h, dobar deo ekipe je već tu, piju kafu. U 10-tak minuta smo svi na okupu.
Kelneri počinju da iznose doručak...
 |
| Doručak poslužen |
 |
| Kafa još u toku |
Ubrzo smo svi siti i kreće pakovanje bicikala na kola.
Naravno, odavno sam planirao da se ne spustim kolima u Surdulicu (nema smisla ići kolima kad je niiiiizbrdo, što bi rekli braća Makedonci - udolnica), nego biciklom, i tu svoju ideju sam proširio u petak uveče (naravno, vozači kola moraju da se spuste kolima zbog povratka šta da im radim, mi ostali realno ne moramo).
"Jao, pa nemoj, pa hladno, pa smrznućeš se... "
OK, sve to stoji, ko hoće može samnom, rekoh...
Epilog: Laki, Ćebence i ja idemo dole na dva točka, ostali će kolima.
Krećemo...
OK, bilo je sveže, negde oko 7°C, trebalo mi je jedno 10-tak minuta da se aklimatizujem i nadalje je bilo skroz OK (mislim, šta kad vozimo zimi na -5°C, pa je OK, što je sada problem...).
Na pola puta od hotela do početka spusta nas obilaze drugari na četiri točka.
Mogu samo da kažem da je priroda ovde predivna, skoro bih rekao netaknuta (mada realno nije tako), ali zapravo ono što jeste tako je da je Vlasina van svih glavnih puteva i saobraćajnica, nema ovde neke gužve, a i poneki auto koji prolazi ovuda nije ovde zato što mu je Vlasina usput, nego zato što se uputio ovamo.
 |
| Pogled na jezero u kojem se presijava jutarnje sunce |
 |
| Usput sam uspeo da slikam poneki pogled |
 |
| Sve je zeleno, prosto je milina gledati na sve strane |
A spust... Spust je bio feeeeenomenalan.
Mislim da su ostali pogrešili, ali nema veze, tek smo krenuli, dug je dan. Sam spust je relativno krivudav, tako da ne mogu tu da se razvijaju neke brzine ni kolima, ni biciklom. Ali bez obzira na to 18km čistog spusta (što bi rekli košarkaši - bez koske) je bilo pravo uživanje. Negde na pola me je Laki pitao koliko ima još do Surdulice, pogledah na kilometražu i rekoh oko 9km. Lakijeva reakcija je bila neprocenjiva (kao u reklami za MasterCard): "Još DEEEEEEVET kilometara, nemoguće...". Jednostavno spust je trajao i trajao, mi uživali i uživali, sjajno. Negde posle vožnje, Laki mi je rekao da mu se čini da je spust trajao duže nego posle penjanje nagore i stvarno, taj utisak i sam nekako imao u svojoj glavi.
Stižemo jedno 10-tak minuta za drugarima u Surdulicu, još se nisu ni presvukli potpuno kad smo stigli, tako da smo ih mi do kraja čak malo i čekali.
Dobar deo ekipe iz Skopja je ostao gore, sa idejom da nam se pridruže kad savladamo uspon, sa njima je i moj sin Nikola.
 |
| Surdulica - ekipa spremna za start |
Krećemo uzbrdo.
Čim smo izašli iz civilizacije i dokopali se divljine, vanredni pit-stop...
 |
| Pit stop |
Posle pit-stopa, "olakšani" nastavljamo dalje.
Sam uspon zapravo nije ni težak ni strašan (delovao je strašnije iz kola sinoć), ima nekih 18km i 800 visinaca, mogu ga podeliti na neka 3 dela:
- prvih 7-8km koji su ne bih rekao neprijatni, možda je prava reč valovit uspon (zategne uspon na 7-8-9%, pa posle 50-100m popusti na 2-3-4%, pa ponovo zategne, pa ponovo popusti, kao da voziš preko brežuljaka). Nije to ništa ni strašno ni teško za voziti, malo je neobično, teško se uhvati ritam disanja i kadence (obrtaja), stalno škljocaju menjači 2-3 brzine nagore, pa 2-3 brzine nadole.
- nakon toga dolazi deo oko dve male hidroelektrane, tu uspon zategne do maksimalnih 11% i mislim da je to realno i najteži deo uspona, tu više nema gore-dole, ima samo gore, ali nije ništa dramatično, naprotiv jedan klasičan uspon.
- treći deo je meni najlakši, poslednjih 7km, tu počinju serpentine, tu je put lepo trasiran, sa konstantnim nagibom od 5-6%, bez velikih promena i oscilacija, i kad savladaš serpentine, stigao si gore.
 |
| Stigli do brane, najgore je savladano |
 |
| Mala pauza kod česme |
Iznad elektrana ima dva izvora. Laki i ja stigosmo prvi do izvora i napismo se vode sa pogrešnog. Kažu iznad pogrešnog izvora je groblje (nadam se da nisu nikog sahranili u skorije vreme), pa voda ne valja, a onaj sledeći (koji je jedno 200m uz brdo) je bolji. Ne znam, nismo imali nikakvih problema, možda smo čak konzumirajući datu vodu nadoknadili neke elektrolite koje smo izbacili iz sebe tokom uspona... Vreme će pokazati. U svakom slučaju, tu kod one "dobre" česme smo stali, napravili pauzu, napunili svi vodu i krenuli polako dalje.
 |
| Još po koja slika pre nastavka vožnje |
 |
| Priroda nas sve vreme "časti" prizorima |
Iskreno, nisam ni osetio uspon. Prošlo je bez velikih naprezanja. Čim ide veća grupa, uvek ide malo sporije.
Stižemo gore, a gore nas čeka spremna ekipa koja je planirala da ne vozi od starta (nije penjala brdo). Neću da kažem nervozni, ali svakako jako dobro raspoloženi, mi nikako da stignemo, a oni stigli jedno 10-15 minuta pre nas. Stižemo mi jedan po jedan, okupljamo se polako. Naravno obavezno zajednička slika, kad se svi okupismo.
 |
| E, sad smo skoro svi na okupu |
Krećemo svi zajedno dalje...
Pored Vlasinskog jezera put ide blago gore-dole, valovit, sa tendencijom spuštanja, pred hotelom nam se priključuje i Nikola i sad smo konačno kompletni - 18 biciklista.
 |
| Predivan pogled na jezero sa raskrsnice |
Vozimo do kraja Vlasinskog jezera, nakon čega kreće spust dug ~60km. Veći deo spusta imamo relativno jak čeoni vetar, ali bez obzira na to vozilo se iskreno vrlo pristojnim tempom.
Nikola se zaklonio iza Ćebenceta na kraju kolone, da ga vetar ne šamara, oni su išli malo sporije. Usporih (zajedno sa Lakijem), propustih celu ekipu da dođem do Nikole, rekoh 'ajde samnom, on neće, njemu je Ćebence super. Dobro, nemam problem...
Laki i ja pokušavamo da stignemo ostale, nema šanse. Samo na pravcima vidim kako poslednji zamiče za krivinu, znači gas do daske - ne ide... Mislim da smo dobrih 10-15km vijali ekipu i nismo mogli da ih stignemo. Po principu "ista meta isto odstojanje", stalno smo bili tu "na blizu", ali nikako da ih stignemo. Sve dok posle jednog sela nije put "zalošio", pa je ekipa usporila i tu ih konačno stižemo.
 |
| Pauza, čekamo da Nikola i Ćebence pristignu |
 |
| Nikola i Ćebence pristigli |
 |
| Svih 18 na okupu, mesto neobičnog naziva - Sastav Reka |
Zajedno stižemo do sela Sastav Reka, svi smo tu sem Nikole i Ćebenceta (Ćebence je vozio treking, pa je išao malo sporije a i imao je problem da mu je zadnja guma polako ispuštala, pa je povremeno morao malo da je doduvava).
Okupljamo se, nastavljamo dalje, tu sad sledi ozbiljan spust i negde ispred sela Svođe, Ljupa buši zadnju gumu tako što je štrucnuo na neku neravninu (pretpostavljam da je imao "snake bite"). Naravno, čim sam ukapirao da ima problem, usporavam i vraćam se nazad (kao i Laki samnom) da vidim da li mogu da pomognem, isto i neko od Makedonaca se zaustavlja da pomogne. Međutim, Ljupa reče, samo vi vozite dalje, i sačekajte me na sledećoj raskrsnici (da ne promaši čovek), on će da zameni gumu pa kreće za nama. OK, nije neki poseban problem promeniti gumu, pa nastavljamo dalje Laki i ja, svi opet pobegli ni neznajući da Ljupa ima problem, opet jurcamo da stignemo ekipu i opet ne ide (ovaj put čak ni ne vidim nikog na pravcima...). Nema šanse stići ekipu. Jedno 4-5km od mesta gde je Ljupa probušio gumu, Laki i ja stižemo ekipu, oni stali kod neke prodavnice. Saopštavam im da Ljupa ima problem sa gumom, i da će nas stići. Kažu oni jel' treba da se vratimo da mu pomognemo, rekoh: "vidite ljudi ja se vratio, i čovek mi rekao ne treba pomoć... Takođe još je jedan od Makedonaca dok sam se vratio takođe stao stao i ponudio pomoć i dobio isti odgovor da će nas stići, dobro..."
OK, dogovorismo se da ga sačekamo.
Vreme prolazi, Ljupe nema...
Pokušavamo da ga dobijemo na mobilni, ono sve okolo brda, prava nedođija, signala nema ni na primer, ne vredi...
Kaže Vase, idem da mu pomognem, krećem i ja za njim, pridružuje se i Laki. Kad smo došli do jedno 500-600m od mesta gde je Ljupa probušio gumu, kad eto njega, spušta se. Kaže rešio je problem sa gumom, ali ne može da je naduva nešto mu je stalno mekana. Izvadih svoju pumpu i doduvasmo malo gumu da dobacimo do sela pa ćemo tamo bolje da je naduvamo. Stigli do ekipe, guma mekana.. Probavamo da doduvamo sa nekoliko pumpi, ne ide.
 |
| Guma : mi = 7 : 0 |
Onda ukapirah da je uštinuo unutrašnju gumu kad ju je montirao. Rešavamo uštinuće, duvamo na razne načine, čak smo koristili i kompresor od auto-radionice, ali ne ide, ventil uporno ne leži dobro, uporno se odvrće se sa adapterom za kompresor. Tražimo klešta da dotegnemo ventil, jedva našli, dotegli, opet ne ide.... Konstatujemo da je nova guma bušna. Ohhhhh, ne....
"OK, here we go again..."
Skidaj ponovo točak, menjaj gumu, stavi treću, duvaj ponovo, pazi da sve bude OK, vrati točak nazad .....
Dok se odvija ova drama, ekipa uživa ispred prodavnice...
 |
| Vanredna pauza dok ekipa čeka da Ljupa pristigne |
Posle jedno sat i po do dva od bušenja, guma konačno kako treba.
Nastavljamo dalje, spust ka Vlasotince (između smo prošli kroz par sela - nebitno).
Dok smo se mi još borili sa gumom i duvanjem, moji Banditosi, su od prevelike drame, krenuli malo ranije od ostatka ekipe, sa idejom da nas sačekaju u Vlasotincima i pri tom da popiju kafu i kolu.
 |
| Stižemo u Vlasotince, kafica pri kraju |
OK, stižemo Banditosi ekipu, oni u završnoj fazi kafe i Coca Cole, kako ko... Laki izjavljuje da je gladan. Rekoh mu da pojede nešto ali da ne preteruje, jer je u Predejanima planiran ručak (tipa za maksimalno sat vremena). OK, Laki uzima par zalogaja, i sipa vodu u bidon.
Krećemo prema Grdelici.
Nakon jedno kilometar-dva Laki ukapira da je zaboravio bidon na stolu kafića.
Rekoh ekipi, vozite prema Predejanima, ja ću se vratiti sa Lakijemi po bidon, pa se vidimo.
Napušten bidon ponovo u Lakijevom vlasništvu...
Opet, Laki i ja sami, opet jurimo za ekipom, mada ovaj put sam svestan da nema šanse da ih stignemo. Držim dobar tempo, Laki prati.
Ispred Grdelice ima jedan mali uspončić, koji kad se posmatra, na iscrtanoj ruti sa elevacijom, u odnosu na Vlasinu je stvarno mali, zanemarljiv mali pikčić na grafikonu elevacije, jedva vidljivo se ističe nakon 60km spusta. Ispostavlja se da je nagib imao jedno 13% i da uopšte nije naivan, srećom nije dugačak, ali čovek mora malo da se potrudi.
 |
| Pogled sa vrha (nakon 13%) između sela Kukavice i Kozare |
Pred sam taj uspon stižem Ljupu, rekoh jel' sve u redu, jeste kaže on... Super, nastavljamo dalje, Ljupa nas prati.. Malo dodajem gas, i pred sam vrh vidim u daljini Nikolu, OK, izgleda da smo uspeli da stignemo ekipu (bar deo). Nikola je stao par puta da slika, jer je pogled sa vrha uspona veoma lep. Tako nas četvorica, nastavljamo dalje i posle kilometar-dva stižemo do ostatka ekipe koja nas je čekala.
 |
| Između Grdelice i Predejana |
Cela ekipa nastavlja zajedno, koliko saznajem deo Banditosa je opet isprednjačio, nema veze, srešćemo se na klopi...
Stižemo, sad već ozbiljno gladni, u Predejane gde je bila planirana klopa. Sat i po (do dva) je kasnimo u odnosu na plan, zbog problema sa gumom.
 |
| Predejane, malo seli da se opustimo, pojedemo i popijemo ponešto |
 |
| Poručili klopu i nikako da stigne |
 |
| Bela vešalica |
 |
| Pileće belo |
 |
| Ćebence meditira - puni baterije |
Poručujemo, stiže klopa relativno brzo, jedemo, klopa odlična, restoran skup ko da smo Ritz otišli, ali nije važno. Završismo što je trebalo....
Siti, konačno....
Sad nam je ostalo još jedno 25-30km do Surdulice, to je jedno sat i petnaest minuta vožnje. Do Vladičinog Hana je ravno, a onda blagi uspon do centra Surdulice i tu je priči kraj. Jedna lepa vožnjica i lepo druženje, što bi rekli međunarodno.
Stižemo u Surdulicu, na Garminu imam 170 pređenih kilometara, počeo sam nešto da se razmišljam, nisam se umorio - nimalo, dalo bi se otići do hotela biciklom (to je još 28km i još jednom uz Vlasinu). Pogledah Lakija, kad sam svoje misli izrekao naglas, on se zamisli, pa reče to će biti DVESTO kilometara, zacakliše mu se oči (nikad Laki nije izvezao 200km).
Kaže on: "Hoće!"
OK, rekoh imaš li ti još jednu "Vlasinu" u nogama?
Laki: Da, da, da, nije problem, NARAVNO!
Dobro rekoh, ako je tako idemo!
Vozimo, sve je OK, Laki prati u stopu.
Jednog momenta vidim ga nešto se zagleda u menjač, počinje da zaostaje, popustim tempo on me stigne, onda on opet zaostaje... vidim nešto ne valja, pitam ga šta je problem, kaže nešto mu ne radi prednji menjač (ima "tripl" napred, i neće da mu prebaci na srednji zupčanik, nego stalno prebacuje na najmanji i onda je jako spor, eventualno može da ga forsirano prebaci na najveći, ali onda mu je teško da vozi).
Probaj ovo, probaj ono, stvarno stalno sklizne na najmanji.
Rekoh mu nema veze, vozi na najmanjem napred, pa šaltaj nazad koliko možeš, kompenzuj srednji zupčanik sa višom brzinom nazad. Da, OK pravićeš "cross-chain", ali ima još par kilometara da izguramo, pa će dalje da ide OK do hotela.
Idemo dalje, vidim ga pati se, ali idemo i polako napredujemo.
 |
| Prolazim pored brana treći put danas |
Prošli obe česme, on malo zaostao (200m), stanem, sačekam ga i rekoh daj da pogledam to malo bolje. Pogledam malo bolje i shvatim da mu je pukao menjač i da on tu zapravo i ne može mnogo šta da uradi. Srećom u tašnici od bajka uvek imam poneku vezicu, i uspem tom vezicom da mu smirim taj menjač i da ga nekako fiksiram. E sada je on imao problem da kad sam zategao vezicu, nisam imao čime da odsečem onaj patrljak, kaže on neće mu smetati. OK, sada kad prebaci na veliki zupčanik, menjač drži lanac na srednjem, OK, ne diraj ništa idemo dalje.
 |
| Laki i menjač - drama traje i dalje, ali ipak ide nekako |
 |
| Jedino što sam imao kod sebe je jedna vezica, i ona je završila posao koliko-toliko |
Vidim i dalje se pati, ali ide. E sada, njegov tempo je bio presporo za mene, pa isprednjačim jedno 200-300m pa se okrenem i spustim ispod Lakija, pa ga opet obiđem, pa se spustim ispod njega i tako sam "orbitirao" oko njega dok smo se penjali poslednju deonicu. Da bih mu podizao samopouzdanje, stalno sam mu pročao koliko joj imamo do gore, još samo 2 serpentine, još 30m i stigli smo itd...
Popeli se!!!
 |
| Pogled na jezero sa raskrsnice, dnevnog svetla je skoro potpuno ponestalo |
Jedva ga ubedih da pojede jednu čokoladicu, jer je delovao iscrpljeno (što je potpuno razumljivo, nije mogao da vozi u prenosu u kojem bi želeo da vozi takav uspon, nego je vozio u prenosu koji ima na raspolaganju).
Pojeo.
Krenuli ka hotelu, znači valovito gore/dole sa tendencijom spusta. Negde oko polovine, Laki mi saopšti da je čokoladica izgleda počela da deluje, i da mu se pomalo vraća snaga u noge. Reče Laki ovo mu je najdužih 10km u živoru i verujem mu (znam kako je to, kad si potpuno iscrpljen).
Hotel na vidiku, stigli smo!!!!
Laki svaka čast na 200km i 2500 visinaca, što bi rek'o Srki, moj duboki naklon!
Time je vožnja završena, stigli smo svi bez problema. Ta jedna guma je napravila zastoj, sve ostalo je prošlo glatko i bez većih trzavica.
Ulazimo u hotel, a tamo trešti muzika, preglasno... Večera je već počela... Ekipa delimično već prisutna i još se okuplja...
Jeli, pili, veselili se...
Šta reći sem da se zahvalim Mikiju na odličnoj organizaciji, izboru smeštaja i sjajne rute (priroda je fenomenalna ovde, rekao bih skoro netaknuta i to je zapravo i najbolje). Takođe moram da se zahvalim svim učesnicima u vožnji, svaka čast svima, bila je privilegija ovo izvesti u ovakvom jednom sastavu! Sigurno ćemo ovo iskustvo još jednom ponoviti.
---------------------------------------------------------------
 |
| Pogled kroz prozor od hotela |
Nedelja jutro, stižem na doručak u 7:30 po dogovoru. Odziv polovičan, polako se jedan po jedan pojavljuju. Bilo je burno noćas i trajalo je dugo po rečima onih koji su ostali do 3h ujutro.
Na repertoaru za danas je penjanje na Besnu Kobilu, međutim entuzijazam u ekipi je opao, kiša po prognozama je od 13h i svi odustaju (osim mene).
 |
| Pet bicikala ponovo na autu, spremni za pokret |
Završavam doručak, pakujem bicikle na auto, i već u 10h krećemo prema Besnoj Kobili (sat i po kasnije nego što sam planirao).
Kad zanemarimo legendu, i vratimo se u realnost - uspon je dugačak 30km sa 1100 visinaca (to znači 3.7% u proseku, na papiru ne deluje strašno).
Stižem oko 11h na početak uspona, presvlačim se i krećem da vozim.
Znao sam unapred da će noge biti teške i da će trebati neko vreme da prorade. Tako i bi. Početak uspona nije strm, pa sam vozio na velikom zupčaniku napred, čak obišao jedan traktor koji je išao uzbrdo brzinom oko 20km/h i uporno me trovao izduvnim gasovima. Mislim da je taj trenutak kad sam malo "stisnuo" da obiđem traktor, momenat kad su noge proradile (što bi rekli kad sam malo "produvao dizne") i nadalje nisam imao problema sa nogama, naprotiv.
Prvi deo uspona veoma sličan kao i Vlasina, zategne pa popusti pa zategne pa popusti (od 4-8%) i tako prvih 10-tak kilometara. Interesantno je da prva polovina uspona je sva okružena bagremovom šumom, koja je u potpuno rascvetana, pa su na svakih par stotina metara postavljene košnice. Interesantno, čitavi rojevi pčela lete vamo-tamo oko košnica, posmatrano sa strane deluje potpuno haotično, a zapravo je to jedno veoma dobro uređeno društvo, gde se tačno zna ko, šta, kako i kada radi (mada od spolja gledano to liči na haos).
 |
| Košnice na sve strane |
 |
| Prosto je neverovatno koliko ima bagrema uz put u donjem delu |
Imao sam ponajviše problema sa vetrom, koji je uglavnom smetao i usporavao, a pošto je ruta veoma krivudava, malo ti duva sa leve, malo sa desne strane, samo u retkim momentima je duvao u leđa i pomagao.
Negde na pola uspona, zazvoni mi telefon, pita me Nikola kako napredujem... Rekoh otprilike sam na pola, cenim da sam za jedno sat vremena gore. Kaže Nikola odlično, u Planinarskom domu pripremaju neki specijalan gulaš i biće gotov za sat vremena. Rekoh mu taman kad stignem gulaš je gotov, super ne može bolje!
Kako se penjem, temperatura polako pada, a vetar pojačava i sve je hladniji. Najveći problem imam sa glavom, kosa potpuno mokra i naleti vetra uopšte nisu prijatni. Ubrzo se zaustavljam, moram da stavim bandanu na glavu, usput stavljam i nogavice i rukave (kad sam već stao), temperatura je već uveliko pala na oko 10°C. Nastavljam dalje, mnogo bolje obučen i više ne osećam hladnoću (problem rešen).
 |
| Jalovište od rufnika |
 |
| Kriva Feja - konačno |
Negde pred Krivu Feju (kilometar-dva), nagib popušta na oko 1%, tu dodajem gas i vozim 25-28km/h, sada se vrh mnogo brže približava nego do sada. U Krivoj Feji ima rudnik olova i cinka, te jalovište rudnika remeti predivnu prirodu. Prolazim Krivu Feju, nagib je opet oko 7-8%, i nakon nekoliko kilometara stižem na raskrsnicu gde levo više nema asfalta (put za Bosilegrad) a desno nastavlja asfalt prema Planinarskom domu. Tu nagib zategne na 13%, onako posle svega ne uživam baš, ali ide... polako nagib pada na 12%, pa na 11% - sad već nije problem, i ubrzo stižem do Planinarskog doma. Bacih pogled na sat - 13:02h (od 13h najavljena kiša). Posle doma ima još jedno 300m asfalta na oko ozbiljnog nagiba, odlučih da dođem do kraja i da slikam kraj asfalta pa da se vratim nazad do Planinarskog doma, gde su me čekali Mira, Nikola, Laki i Rade.
 |
| Kraj asfalta |
Dođoh do kraja asfalta (taj uspon je zapravo najgori, Garmin mi je pokazao 15%, a sigurno bi pokazao i više da je stigao da izračuna, jer uspon nije dovoljno dug da izračuna tačno), napravih sliku, pa se spustih do Planinarskog doma. Tada počinju da promiču prve kapi kiše, temperatura je jedva 6°C.
Još uvek sam se nadao da ću stići da se spustim (red je, 30km zarađenog spusta, lepo krivudavog), možda je ova kiša samo prethodnica (pomislih, na brzaka "otresem" gulaš, pa tutanj dole dok kiša ne pojača).
Ulazim u Planinarski dom, i Nikola mi saopštava da treba čekati još pola sata na gulaš... Ali kako, pa pre sat vremena je bilo još sat vremena...
Čekamo.
U međuvremenu dok čekamo, kiša pojačava, spustila magla (zapravo oblak se zakačio na vrh planine), vlaga 100%, kiša prerasta u pljusak, sve je potpuno mokro, jasno mi je da od spusta nema ništa...
Presvlačim se, pakujem bicikl na auto (dobro pokisnuh pri tome).
Stiže salata, i gulaš napokon.
Prvi zalogaj...
Jedino što mogu da konstatujem da je vredelo čekati, da je čak i vredelo ne spustiti se ako je ovaj konkretan gulaš cena za to.
 |
| Gulaš jedan od najboljih koje sam jeo |
Pojedosmo po porciju, pa poručismo još jednu toliko je bio dobar, jednostavno jedan od najboljih koje sam jeo u životu. Interesantno, porcija košta 250 dinara (i to su pre par nedelja poskupeli?!?!?), a u onim prevarantskim Predejanima (čitaj ne Ritz restoran sa Ritz cenama) jedna staklena flašica 0.25l Coca Cola-e košta 220 dinara... Kakva disproporcija. Gulaš pun mesa koje se topi u ustima (nož ne treba, meso se samo raspada), ima tu raznih još začina i povrća, sve je to pripremano satima, i to košta kao dva gutljaja slatke vodice????!?!
Nakon dve porcije gulaša, poručujemo palačinke.
Stiže Palačinka (namerno sam stavio veliko slovo, jer je zaslužila i veličinom i ukusom), jedna od boljih koje sam jeo u restoranu. Definitivno, nismo pogrešili što smo odabrali Planinarski dom za ručak.
 |
| Palačinku ne treba posebno predstavljati |
Nakon ovog sjajnog ručka, sedamo u kola i polako krećemo kući.
Time je vikend na Vlasini i zvanično završen.
Bilo je genijalno, ekipa sjajna, ruta nije mogla bolje, sigurno ćemo ovo ponoviti na ovaj ili onaj način...
Do neke sledeće vožnje,
Darko
------------------------------------------------------------
Za one kojima nije bilo dosta evo malo podataka o samom Vlasinskom jezeru:
На месту где се данас налази Власинско језеро у прошлости се налазила тресава, позната као Власинско блато, са шеваром, трском и само местимичним воденим површинама, из које је извирала река Власина.
Историјски записи који спомињу Власинску висораван потичу још од 18. века под називом Власинско блато или Власинска тресава због нагомиланог тресета и блата насталог спирањем речних токова. На тај начин је у кањону дугом 20 km створена мочвара која је на појединим местима била испуњена живим песком.
Изградња језерске бране трајала је од 1946. до 1949. године на положају некадашњег Власинског блата. Језеро је почело да се пуни 9. априла 1949. године, да би 1954. достигло пуни капацитет - 165 милиона кубних метара воде.
После изградње језера трећина језера је била под „пловећим острвима“, заправо деловима тресета, који се откинуо са новообразованог дна језера. У почетку су дата острва наменски везивана за обалу, да би се од средине 1970-их година уочила њихова јединственост. Данас постоји неколико „пловећих острва“.
Водено чудовиште
Пре изградње језера, на том месту се налазио мочварни терен, који је био имитација непрегледне бујне ливаде у којој су нестајали власински коњи, говеда, овце, па чак и непријатељска војска. Тако је у Првом светском рату у Власинској тресави (сада језеру) за тили час у блату нестао цео један бугарски коњички пук. Овако мистично пропадање војске и стоке у Власинско блато (тресаву) било је повод за стварање легенде о необичном џиновском воденом чудовишту. Мит о том необичном воденом (језерском) чудовишту, коме је „одзвонило" после изградње земљане бране 1954. године, каже да је језером царовало чудовиште које је личило на џиновског коња. Од када датира прича о овом воденом феномену – чудовишту, које се скрива у пространим тајанственим дубинама језера, не зна се. Зна се да су старији људи са „сигурношћу" показивали и место где се налази ова авет. Прича се да је та водена неман излазила на живописне обале језера и уништавала добро неговане коње и крда говеда. Становници су предузимали чак и праве крсташке походе да униште неман. Звечке су окупљале народ у моменту када је, на пример, једна „воловодница" (место за парење краве) нестала у чељустима блата. Двадесетак волова, који су безглаво у време парења јурили за кравом, прогутало је блато (Власинско језеро) као да их није ни било. Ово је додавало нове елементе овој мистериозној причи. Причало се да феноменална водена неман живи вековима ту, па се томе додавало још и да је залутала са друге планете, или ју је Бог послао да кажњава оне који му скриве. Ипак се највише веровало да је то нека џиновска праживотиња. Доказивало се да ова авет има чаробну моћ да хитро покупи стоку која пасе око језера, поједе је, тако подмири глад неколико дана мирује на дну језера. Прича о овом језерском чудовишту је остала само прича. После стварања чудновате земљане бране, језеро је преграђено. Прича се да је појављивање воденог чудовишта – воденог бика најављивало победе. Народно предање власинских махала каже да се водени бик неколико пута појављивао - и то увек када су Срби истеривали противнике са своје земље. Приликом ослобођења Србије од Турака појавио се водени бик. Рикао је уочи Првог и Другог светског рата тако снажно да се све тресло, а вода у оном језерцету као да је кључала избијајући са дна. Тада је стогодишњи старац Величко, до тада непокретан, ујутру изашао међу окупљене поред језера и рекао да је „ово добар знак и да је то бик најавио риком".
Коментари
Постави коментар