Ćevapi ili vodopadi... Pitanje je sad?
Ćevapi ili vodopadi... Pitanje je sad?
Banja Luka 14-16.04.2023.
 |
| Mlinčići između velikog i malog Plivskog jezera |
Davne 2019. godine, sam organizovao vožnju u Bosni gde smo obilazili vrela i vodopade (bilo nas je desetak biciklista i nekoh 6-7 šetača - bilo je sjajno).
Sledeće 2020. godine sam proveravao da li je u Travniku najbolji ćevap koji se može pojesti u Bosni.
Ove 2023. godine sam imao ideju da napravim miks ove dve vožnje, i da probam da uklopim i travnički ćevap (iz 2020. godine) i vodopade i vrela (iz 2019. godine). Zbog toga sam ovogodišnju bosansku turu nazvao: "Ćevapi ili vodopadi... Pitanje je sad?"
Ideja je bila da probamo više ćevapa (banjalučki i travnički, a možda i da odvedem ekipu na ćevap i u Jajce - ako se poklope zvezde), a sa druge strane da vidimo vodopade na Janjskim otokama, Jajcu i Krupi na Vrbasu, te vrela Plive.
Međutim, ova zamišljena ruta je imala nekoliko problema...
Glavni problem je bio taj što ruta prvi dan ima 170km i preko 3800 visinaca (ili ti metara uvis - koje treba popeti biciklom, realno to je skoro pa pola Mont Everesta). Nije 3800 visinaca problem u piku sezone, ali u aprilu, kad još niko nije u formi bar kad su brda u pitanju to realno jeste.
Drugi problem je bio taj što je prve nedelje aprila (nekih desetak dana pre vožnje) pao ozbiljan sneg. Ruta je prvi dan išla 3 puta preko 1000mnv (Vlašić, prevoj Rostovo i Kupres), a sneg koji je pao i u niziji, mogu samo da zamislim kako izgleda gore na preko 1000mnv.
Bio sam svestan da tolika kilometraža pomešana sa toliko visinaca, zahteva dosta vremena, naročito kad je ekipa veća, pa mi je bilo jasno da ćemo najverovatnije poslednji uspon (Kupres) penjati po mraku (a to je nekih 17km). Međutim, nadam se ako krenemo dovoljno rano, i ako ne gubimo previše vremena tokom vožnje, da možda i ima šanse i da stignemo po danu (mada kad malo razmislim realnije - šanse za to nisu baš velike).
-------------------------------
Neki je početak aprila, boravio sam nešto poslom u Sanskom Mostu... Reših da u povratku prođem preko Kupresa, Rostova i Vlašića da vidim kakva je situacija što se tiče uslova na putu. To jutro kad sam kretao iz Sanskog Mosta za Novi Sad, u Sanskom Mostu je promicao sneg, ne mogu da kažem da je vejao, ali dok sam se spakovao i doručkovao - zabelelo se tu i tamo...
 |
| Uspon na Kupres, čovek bi pomislio januar, a ono april |
 |
| Na visini od oko 1200m put je sve više pokriven snegom, na momente kao da nisu ni čistili, kao da je prava zima još uvek tu, a kalendarski je proleće već dve nedelje Kako sam se kolima polako penjao prema Kupreškom polju, tako je snega bilo sve više i više, a temperatura je polako padala i padala dok se nije zaustavila na nekih -4°C do -5°C (zavisno od momenta). Negde na delu gde se izlazi na Kupreško polje, bilo je jedno 30cm snega pored puta, međutim, snega je dobrim delom bilo i po putu, vidi se da su čistili put, ali očigledno ne baš skoro, a sneg je vejao skoro sve vreme dok sam putovao od Sanskog Mosta. Niska temperatura, puno snega na sve strane, klizavo i za auto, a kamoli za bicikl sa tankim i tvrdo napumpanim gumama - definitivno nije bezbedno - plašim se neke poledice (na stranu to što ćemo se smrznuti) -> jasno mi je da originalna ruta nema smisla, naravno, bar ne u ovakvim uslovima kakvi trenutno vladaju na Kupresu. |
Iako ima još 10 dana do vožnje, svestan sam da nema šanse da se ovaj sveg otopi tek tako, jer je prosečna dnevna temperatura na ovoj visini niska (trenutno ispod nule), pa će trebati vremena (i to finog toplog vremena) da se ovaj sneg otopi. Sigurno će ga biti manje nego kada budemo vozili, ali sam siguran da se neće otopiti u potpunosti. Obzirom da je zamišljena ruta prvi dan tri puta išla preko 1150mnv (najniže - Rostovo), Vlašić čak 1500mnv i Kupres preko 1200mnv), jasno je da ćemo na sva tri mesta ozbiljno rizikovati da dođe do povrede, razmišljam šta mi je činiti, i odlučujem da ćemo, ipak, da ponovimo vožnju koju sam organizovao 2019. godine.
Za Bosansku vožnju je zainteresovano desetak ljudi, bilo je malo polemike (s razlogom) na grupi oko količine visinaca prvi dan, pa sam im preneo da menjam plan i da vozimo mnogo lakšu i kraću rutu.
OK, problem sa snegom i niskom temperaturom je rešen, problem sa puno visinaca - takođe rešen, međutim kako se približava vikend, tako je prognoza vremena sve lošija i lošija (kiša, hladno i slično).
Ruta je poznata, izvezao sam sve delove rute mnogo puta (i biciklom i kolima), a i vodio sam ekipu 2019 godine (bilo nas je desetak, a vozilo se isto u aprilu, i isto za Uskrs):
DAN 1: Banja Luka - Manjača - Balkana - Lisina - Donji Baraći - Vrela Plive
DAN 2: Vrela Plive - Šipovo - Janjske Otoke - Šipovo - Plivka jezera - Jajce (vodopad) - Kanjon Vrbasa - Dabrac - Krupa na Vrbasu - Banja Luka
Prvi dan su brda, planine, pogledi i slično. Tu su planine i vidikovci.
Drugi dan je voda, reke, vrela, vodopadi i kanjoni. Značajno lakši, idemo niz Plivu, pa niz Janj i na kraju niz Vrbas.
Nažalost, ćevapi su ispali iz kombinacije... ostali su samo vodopadi od prvobitne ideje... Ili ti:
"Ćevapi ili vodopadi... Pitanje je sad?"
E sad, loša prognoza utiče na to da jedan po jedan biciklista odustaje, poslednjih nekoliko dana pred polazak prema Banja Luci, "kombinatorika" ko ide, ko ne ide i ko će s kojim kolima se dešava više puta dnevno i svaki put je nova kombinacija aktuelna.
Ideja mi je bila da mi (auto 2) krenemo što je moguće ranije iz Novog Sada, iz razloga što je petak praznik (Veliki petak - pravoslavni Uskrs), pa sam očekivao da će biti gužva na granicama.
Dogovor je da Nikola G. dođe "Sokolom" do Novog Sada, a da dalje ide samnom kolima. Soko stiže u 07:10h u NS, pa je ideja da se nađemo u 07:15h, da se spakujemo i da krenemo.
Ivan i Maja će krenuti malo kasnije.
Kako smo dogovorili, tako se se i dogodilo.
Nikola stigao u NS, spakovali se, pokupili Radeta usput i krenuli prema Banja Luci (preko Sremske Rače).
Stižemo na granicu, 2 auta ispred nas (sjajno, baš ono što sam hteo da postignem). Prijavili bicikle, prošli granicu bez ikakvih problema ili zadržavanja.
Negde oko 13h stižemo u Banja Luku ispred smeštaja.
U Banja Luci sija sunce u momentu kad smo stigli, a po prognozama kao da je bio najavljen smak sveta... Bila je najavljena kiša za celo popodne, i to po principu red kiše, pa red ne kiše, pa red kiše, pa opet ne kiše - što bi mi Vojvođani rekli kao slanina (i to ona prava mesnata) i tako celo popodne, generalno - više treba da pada nego što treba da ne pada...
Generalni plan mi je bio da kad stignemo u Banja Luku, da se svi malo provozamo po BL, tačnije hteo sam da napravimo jedan krug po gradu i da im pokažem sve znamenitosti, a na kraju da se popnemo na Banj brdo (Banja Luci je Banj brdo ono što je Avala Beograđanima, samo je mnogo bliža gradu od Avale).
Dok smo utrčali u smeštaj, uneli stvari raspakovali bicikle sa kola, presvukli se, itd... Okrenuh Maju da čujem kako napreduju, kapiram da oni neće još jedno 2h (minimum). Prošlo je 14h i po trenutnoj prognozi koju gledamo - za sat i po (oko 16h) će da počne kiša, razmišljam i uviđam da bi u tih sat i po mogli malo da se provozamo (Nikola G. i ja), jer je moj Nikola već par dana imao ozbiljnih problema sa stomakom, stalne dijareje, nije mu bilo do vožnje...
U principu, ekipa koja nije za vožnju bicikla je glasala za posetu restoranu Orhideja u Banja Luci, tamo je provereno najbolja jagnjetina, bar što se mog iskustva tiče.
Tako se delimo u dva tabora, biciklisti i oni gladni.
Obzirom da smo na Kočićevom Vencu, maltene na južnom izlazu iz grada, odlučih da se provozamo do mosta u Karanovcu, uz Vrbas, i nazad preko Novoselije, da malo protegnemo noge, pa ćemo onda na Banj brdo.
Prva stanica je bila stari most, tu Vrbas pravi mali brzak, eto prilike da se napravi koja slika.
 |
| Reka Vrbas |
 |
| Pogled prema gradu |
 |
| Nikola G. u akciji slikanja |
 |
| Novi most 100m uzvodno od starog mosta |
Vozimo do mosta u Karanovcu, duva nam (veoma) neprijatan i hladan vetar u lice (onako na mahove). Stižemo do Karanovca, prelazimo most, okrećemo nazad prema Banja Luci, sad nam je vetar saveznik, pa je lakše.
U Novoseliji stajem da Nikoli pokažem kako su pregradili Vrbas, da bi pumpe na vodozahvatu vodovoda uvek bile potopljene.
 |
| "Pregrada" na Vrbasu da bi vodozahvat uvek bio pod vodom |
Tu dok smo se motali oko, slobodno mogu da ga nazovem, "preliva" na Vrbasu, javlja mi se Maja i kaže da ulaze u Banja Luku.
Rekoh joj: "Super, ekipa je u Orhideji, dođite tamo direktno, evo Nikola i ja stižemo tamo za 10 minuta."
Stigli Nikola G. i ja u Orhideju, nakon nekih 10-tak minuta, stižu Maja i Ivan. Konačno smo svi na broju.
Nikola G. i ja pojedosmo po baklavu, koja je u Orhideji malo je reći - ODLIČNA.
 |
| Glavna ulica u Banja Luci, ukrašena cvećem (ne znam razlog) |
Uspon na Banj brdo je sjajan, prava uživancija... Usput srećemo dosta trkača, šetača i biciklista...
 |
| Ceo uspon se vozi kroz šumicu, do samog vrha, gde je spomenik palim borcima |
 |
| Pogled na Banja Luku |
 |
| Zapravo najlepši pogled na Banja Luku (koji sam imao prilike da doživim) |
Sad kad smo odradili i Banj brdo, ostalo je još samo da i nas dvojica nešto pojedemo. Rekoh mu, vodim te na najbolji ćevap u Banja Luci (kod Muje), da ipak "padne" bar neki ćevap, kad je već prvobitna "Ćevap" tura otpala...
Stigli do Muje, poručili, moram priznati da me sad već polako "hvata" glad, a mirisi kad smo stigli u ćevapdžinicu su samo pojačali glad.
 |
| Kajmak ne treba posebno predstavljati |
 |
| Poručili smo po veliku porciju (4 pločice), i bila je taman |
Tu dok smo čekali da nam pristignu ćevapi, javlja se Luka iz Srbca da otkaže, kaže video je neku kišu sutra, pa neće da pokisne (inače on je trebalo da vozi samo u subotu sa nama do Balkane, pa da se vrati u Banja Luku, jer je u nedelju po svim prognozama - kiša (i to bez ikakvog prava na žalbu)).
OK, ima nas još 5 biciklista.
Interesantno je da je onih 16h odavno prošlo, i dalje ne pada kiša, da... prošlo je tu i tamo nekoliko tamnih oblaka pored Banja Luke, ali ni jedan nas nije zakačio... Bilo je suvo i bez kiše sve do ponoći dok nisam legao da spavam, tako da je prognoza potpuno podbacila (eto, jednom i u našu korist :) ).
Prognoza vremena za subotu je dobra, pre podne oblačno, ali bez kiše, a popodne smena oblaka i sunca.
Problem je prognoza vremena za nedelju, gde svi sajtovi za prognozu vremena najavljuju kišu i to ozbiljnu (što bi rekli kiša, kiša i samo kiša).
Al' o nedelji ćemo razmišljati u nedelju ujutro, imamo mi još svašta da odradimo, dok nam ta kiša bude problem...
Stigli u smeštaj posle ćevapa, presvlačenje, zatim obavili prodavnicu (kupovina namirnica za sutrašnju večeru) i to je to za prvi dan.
- SUBOTA 15.04.2023 -
Iskreno, bio je ozbiljan izazov spakovati sve stvari u gepek od kola i to za nas 7, ali uz malo truda sve je uspelo.
U 8h je bio dogovor da se nađemo na doručku sa Lukom (pite ispod sača), međutim, Luka je odustao, pa ne žurimo.
Na telefonu piše da je 6°C, u najmanju ruku - hladnjikavo, a kad pirne vetrić koji je leden - "seče do kosti" i nije prijatno. Sa jedne strane hladno je, pa se treba obući, a sa druge strane najavljeno je da će tokom dana biti i do 17°C, pa ne treba preterivati sa oblačenjem.
Kako se obući pitanje je sad?!??!
Savetujem se sa mojim Nikolom šta da radi, i dalje tu i tamo ima problema sa stomakom, a generalno nije nekoliko dana skoro ništa ni jeo, pa mu rekoh da ide kolima do pred spust sa Manjače u Čađavicu, i da nam se tu pridruži, dalje je manje više ravno, pa bi trebalo da "izgura" čak i tako iscrpljen.
Predlog prihvaćen!
Spala knjiga na 4,5 slova!!!
 |
| Subota jutro, nema još ni 7h ujutro, nebo ne obećava baš dobar provod |
 |
| Nikola ide kolima zajedno sa Mirom i Radetom |
 |
| Spremni smo, krećemo za par sekundi |
Pre nego što smo ušli unutra, morao sam ekipi da objasnim (ako neko slučajno ne zna), da je u ovim krajevima "burek" samo i jedino - pita sa mesom (ili ti ono što mi zovemo burek sa mesom), da se burek sa sirom, ovde zove sirnica, sa zeljem - zeljanica, sa krompirom - krompiruša i slično... Čisto da ne bude problema.
Jede ko šta jede, uglavnom je sirnica na repertoaru, ali ima i ostalih varijanti.
 |
| Fine tuning Majinih disk kočnica, da ne vozi "pod ručnom", a sve dok nam mirišu pite ispod sača |
 |
| Sirnica |
 |
| Proces pečenja novih pita je u toku |
Pita je fenomenalna, imala je toliko sira, da smo sve tražili kore međ' sirom (u našim krajevima je nažalost uglavnom obrnuto).
Doručkovali.
Siti.
Možda čak i pomalo previše.
Devojka koja nam je sekla pite ima "tešku ruku" - moje parče je imalo oko 500gr a nije žalila ni kad je drugima sekla.
Ne smem ni da pomislim da na nekih 3km od ovog "mesta zločina" startuje prvi uspon (i to dugačak 6km).
Krećemo polako, namerno ne idem istim putem kojim smo došli, čisto da bude zanimljivije, i da ekipi pokažem malo više Banja Luke i koliko je moguće da odložim uspon što je duže moguće (a sve zbog nečije "teške ruke").
Interesantno, kod nas seku oko 250gr i to se zove porcija, a kad baš hoćeš puno, dobiješ možda 300gr, a ovde je 0,5kg onako kad kažeš "jednu sirnicu za mene" i devojka se sve stidi što ti je odsekla malo...
Bilo kako bilo, vozimo, prva stanica isti onaj most od juče, obećah Maji da ću je odvesti tamo (rekoh joj da realno svakako prolazimo tuda...).
 |
| Opet Vrbas... i opet lepo... i opet slika |
 |
| Zapravo više slika... |
 |
| Ivan - selfi |
Par stotina metara posle ovog selfija, kreće uspon kako to lokalci zovu od "Nule".
Uspon nije strašan, Nikola G. je dao gas i vrlo brzo sam ga izgubio iz vida, Maja i Ivan idu polako, a ja sam vozio onako ni brzo ni polako, držao sam puls na oko 140 otkucaja u minuti, nisam hteo da pojačavam, da me ne bi stigla "teška ruka" tj. da se ne bi pobunila ona sirnica iz stomaka. Prolazim poslednju serpentinu, i tu onako u letu pokušavam da slikam spomenik na Banj brdu, koje je sad negde u istoj ravni samnom - samo na brdu preko puta.
 |
| Poslednja serpentina |
 |
| Oštro oko će na ovoj slici prepoznati spomenik na Banj brdu iz profila |
Možda jedno kilometar pre kraja uspona proleće Nikola u kontra smeru (on je stigao na vrh, pa je krenuo nazad da se pridruži Maji i Ivanu). Vozim dalje, još par blagih krivina i usponu je kraj (vidim i benzinsku pumpu, koja je realno kraj uspona).
Osećam da mi je na lice pala jedna kap kiše, OK, jedna kap ne znači ništa (ume da zaluta tako ponekad i da ne bude ništa)... Pade još jedna i još jedna, počinjem da razmišljam "neće valjda", ali se kiša sve više zaukava. Približavam se pumpi i brže bolje se sklanjam od kiše ispod nastrešnice pumpe. Gledam kako pada i čekam ekipu da pristigne.
Za danas nije bila planirana kiša, pa je sva odeća vezana za kišu u gepeku od kola.
 |
| Kiša... nisam baš oduševljen... mislim... nije ovo kiša od koje se bude potpuno mokar... ali pogled na nebo ne obećava i to je ono što me mnogo više brine od same ovakve kiše... |
Nije to bio pljusak, nego je kiša onako padala otprilike nekih 10-tak minuta, pokvasila je dobro asfalt. Dok smo se svi skupili na pumpi, kišica je realno i prestala.
Nastavljamo dalje, prema selu Kola (gde je podrška pila kafu). Realno čim smo krenuli sa pumpe i počeli da se spuštamo, asfalt je sve više i više suv, za neverovati ovde nije ni padalo a samo je par stotina metara od pumpe.
 |
| U prvom planu (levo) je vrh "Osmača" (949mnv), a iza Osmače se vidi planina iznad mesta Bočac (vrh "Goli Vis" - 1338mnv) |
 |
| Svi slikamo, a moram da priznam da je pogled mnooogo lepši kad se lepo vreme |
Prešli smo možda jedno 500-600m, kad kreće kišica ponovo, sad već počinjem da se brinem, na šta će izaći ova kiša... Hajde, ona jedna je možda i naišla 'ajd' recimo slučajno, ali kad dva puta počne kiša u 20 minuta, perspektiva nije sjajna...
Stižemo do pratnje (koja pije kaficu u mestu Kola), sitna kišica i dalje promiče, nebo tmurno, ne znam da li da se nadam i šta da mislim, uzimam opremu za kišu iz gepeka, neka se nađe.
Rekoh ekipi: "Sad sam poneo sve za kišu, danas više kiša padati NEĆE (!!!!!) ako se Murphy nešto pita na ovom svetu, a naravno da se (Murphy) pita..."
Gledam vremenske prognoze na telefonu, odmah tu pored automobila, jedna, druga, treća, radarske slike.... Deluje da nam kretanje oblaka i kiša ipak idu na ruku, i da kiše nakon još jedno pola sata ne bi trebalo da bude. Ali, Murphy, onaj isti od gore, ne spava i uvek se umeša kad ti najmanje treba i kad ga čovek najmanje očekuje.
Opremljeni za kišu, sa nadom u duši da je sa kišom gotovo, krećemo dalje.
Pored kiše, koja je dok smo krenuli (drugi put od kad smo na Manjači) prestala, vetar je sledeća stvar koja nam ne prija. Duva hladan zapadni, vrlo neprijatan vetar, onako na mahove sa većim ili manjim udarima - jako slično kako duva naša košava. Vetar strašno obara subjektivan osećaj spoljašnje temperature. Takoreći, prilično je iritantan i nadasve hladan, a mi smo onako blago mokri od znoja.
 |
| Moment kad nas pratnja obilazi |
 |
| Nikola i Maja u akciji |
Nikola G. je u više navrata konstatovao da mu je baš hladno, jer se on obukao za onih nekih 16-17°C koliko je pisalo na prognozi (doduše mi smo to gledali za Banja Luku, a smo sad na sred Manjače)...
Nekog momenta je čak i Ivan bio ljut (skoro pa "besan") na sebe što mu je hladno, jer se nije obukao adekvatno.
 |
| Oblaci postaju sve tanji i svetliji, čak se na momente počinje videti i toliko željeno plavetnilo |
 |
| Opština Ribnik |
 |
| OK, kiša više nije opcija - Murphy pobedio |
 |
| Jedno slovo ξ ispisano asfaltom |
Obzirom da je i dalje prohladno, na jednoj od pauza, pitah koliko ko ima slojeva, rezultat ankete:
- Nikola - 2
- Ivan - 3
- Darko - 4
- Maja - 5
Rekoh: "Maja, ti si pobedila, častiš piće kad stignemo u smeštaj... Ti si najača!"
Manjača je cela gore/dole, il' se penješ, il' se spuštaš, po principu penješ se, spuštaš se, penješ se, spuštaš se, itd... nema ravno, možda recimo samo malo kod tenkovskog poligona (mada je i tu blagi uspon), a i to je možda sve u svemu dugačko kilometar. Tako da dok se penješ se oznojiš, popneš se gore, otkine ti vetar glavu (bez razmatranja drugih opcija), pa na spustu ubrzaš, pa ti je dodatno hladno jer ideš brzo, ali se prosušiš, pa ide to nekako.
 |
| Tamo desno su ĆEVAPOVIĆI... He, he, he, nisam mogao da odolim i da ne slikam |
 |
| Prizori su sad, kad je sunce konačno sinulo, stvarno predivni |
 |
| Svi na gomili |
Generalno Nikola G. isforsira brdo, pa se spusti i pridrži se Maji (i Ivanu koji je obično Maji pravio društvo), ja stignem drugi na vrh, pa se ili vrtim gore dok čekam da ekipa pristigne ili se i ja spustim dole, pa polako svi zajedno do vrha - kako kad. Da sad ne ispadne da je Maja nešto spora, ona je ove godine pre Bosne svega 2 ili 3 puta vozila brdo što mi je naglasila unapred, na šta sam joj ja odgovorio da nikad nije bio problem kad neko vozi sporije, uvek sačekamo sve i uvek se okupimo, pa nastavimo dalje zajedno. Generalno svako ima neki svoj tempo uzbrdo koji mu prija, pa svima kažem da uspone voze u onoj zoni u kojoj se osećaju dobro, jer je to jedini način da se sve izveze a da se niko ne "spali" pa da ne može dalje. Maji skidam kapu, jer je ona svaki uspon izvezla iz cuga, nigde nije stala da izduva ili odmori noge, nigde nije bilo da je "crkla" i da ne ide dalje dok ne odmori malo i slično; da, jeste vozila malo sporije uspone od nas, ali je sve (što bi rekli) izvezla "bez koske".
Moj Nikola je cele nedelje imao problema sa stomakom, zakačio je neki stomačni virus ili šta već?!?, pa je (nažalost) veći deo prethodne nedelje proveo "ispuštajući dušu" u WC-u. Nije nažalost bilo mnogo bolje ni kad smo stigli u Banja Luku. Taman sam pomislio da je bolje i da mu se stomak stabilizovao, a onda su oni (Mira, Nikola i Rade) overili onu savršenu jagnjetinu u Orhideji, i pristup WC-u u našem smeštaju je gle čuda opet veći deo vremena bio blokiran (mislim da Nikoli K. nije bilo toliko smešno, al' i to je sastavni deo života - srećom samo ponekad...).
U svakom slučaju, obzirom da je veoma slabo jeo cele nedelje, i da je tokom prošle nedelje iz njega izašlo sve što je moglo da izađe, preporučio sam mu da on krene iz mesta gde kreće spust sa Manjače (u Čađavicu), jer je on pre svega želeo da vozi a tu je prvo spust, pa ravno do Balkane, onda ima mali uspon na Lisinu - blagi uspon 3-4%, pa je opet spust do odredišta do vrela Plive, tako da ništa ne bi trebalo da mu bude teško.
On je prihvatio moj predlog odmah, jer u bukvalnom smislu nije imao stomak za vožnju preko Manjače.
Negde na pola Manjače, OK možda malo preko pola, stiže mi poruka od Nikole da su oni stigli na Balkanu i da ga baš boli stomak i da danas neće voziti. Napisah mu: "OK".
Spala knjiga na 4 slova.
Otpade nam i ono "i po", ali nema veze, bitno da su svi dobro, koliko je to moguće...
 |
| ...ma to je Sitnica... Poslednje mesto pred spust u Čađavicu... |
 |
| Još malo pa smo pregazili Manjaču... kreće spust |
Dok smo vozili po Manjači, nama je vetar (koji je duvao iz pravca jugo-zapad), manje više duvao nam je ili direktno u lice ili iz pravca "10h", međutim sad kad smo se spustili u Čađavicu, i na "T" raskrsnici skrenuli levo, dok vozimo tu ravnu deonicu prema Balkani vetar nam je bočni sa desne strane i duva iz pravca nekih recimo "2h" - "3h" . To naravno smeta, a naročito oni udari vetra, koji te baš onako uspore u trenutku (da ne kažem, baš baš nerviraju). Da li je bilo strašnije nego gore na Manjači - NIJE, ali definitivno nije prijalo.
Tu na toj ravnoj deonici smo se Nikola i ja uhvatili u tandem i vozimo pristojnim tempom (30km/h često i brže), pa sam Maju i Ivana vrlo brzo izgubio iz retrovizora. Nisu mogli da prate naš tempo, a sad iskreno ni ne znam zašto smo mi tako "stisnuli", realno mogli smo ovu deonicu da vozimo zajedno. Mada tu ne bi bilo nikakve razlike, jer kad duva bočni vetar tu nema zavetrine, bio napred, bio nazad, bilo njih 5 ispred tebe - džabe ti, tebe i dalje vetar "tuče" sa strane i jednako ti je teško kao da si sam.
 |
| Ravna deonica... Mi, vetar i interesantno sunčano nebo... |
 |
| Jagorčevina |
 |
| Jezero Balkana |
Stižemo Nikola i ja na Balkanu, naravno par slika.. Balkana je interesantno mesto, lepo uređeno, volim tu da dođem. Nikad nisam znao da li je jezero prirodno ili veštačko (sad je to teško oceniti jer je kompletna obala sređena), pa sam pitao, i ispostavlja se da je veliko jezero prirodno, a da je malo veštačko.
Uskočili smo u restoran, naravno podrška je već pojela čorbu i poručila klopu za dalje. Nikola G. i ja smo sačekali da Maja i Ivan pristignu, pa da mi biciklisti poručimo zajedno.
Njih dvoje su stigli na jezero, ali nisu pratili rutu kako sam je nacrtao, pa ne mogu da nas pronađu, a ja sam ih u par navrata video iz restorana u daljini kod malog jezera, pa ovamo pa onamo, uz malo telefonskog navođenja eto i njih.
 |
| Kupus salata - po principu: "svaki početak je težak..." |
 |
| Nikola nije hteo ništa, ali je na moje insistiranje da mora nešto da pojede, do kraja ipak uzeo samo pomfrit |
 |
| Teleća čorbica - "vraća iz mrtvih", baš je prijala da se malo ugrejem iznutra |
 |
| Domaći hleb, izvrsno |
 |
| Pleskavica na kajmaku |
 |
| I još jedna |
 |
| Moje pastrmke, deluju jadno u odnosu na onu pljeskavicu na kajmaku, ali... |
 |
| Teletina na kajmaku |
Klopa je bila odlična (a i mi smo bili već gladni)... Napravili smo pauzu sve ukupno jedno sat i po na Balkani.
Vremenske prilike su bile interesantne, kad smo krenuli bilo je maksimalno oblačno u Banja Luci, a onda nas je dva puta poprskala kiša na samom usponu na Manjaču i to sve do mesta Kola. Tamo sam poneo kišni komplet i hvala Murphy-ju, oblaci su bili sve tanji i tanji i krenulo je da se razvedrava. Tada su prizori postajali sve lepši i bili su zanimljivi za slikanje - iscepkani i kitnjasti oblaci na sve strane (pa su slike s početka tmurne i nikakve, prerasle u interesantne i skoro bih se usudio reći "vesele"). Mi smo po tako nekom polu-sunčanom vremenu stigli na Balkanu, pa smo jeli, i sad kad smo izašli iz restorana ponovo sam ostavio komplet za kišu kola, jer kao neće trebati.
 |
| Pogled na izlasku iz restorana |
 |
| Penjemo se na Lisinu |
 |
| OK, sad postaje jasno da Murphy vodi 2:0 protiv kiše... |
Sedam na bicikl, sunce i dalje sija, krećem i bacim pogled na nebo, kad ono se ono s jedne strane smračilo. Pogledam na drugu stranu (u smeru gde mi realno idemo), kad i tamo neko "crnilo". Rekoh: "Vratite vi deder meni kišni komplet, ovde ni Murphy kanda neće pomoći..."
I sad vozimo, a oblaci su baš crni, oni što nose u sebi provalu oblaka, nisu to oni kod kojih kiša hoće/neće, pa te eventualno malo poprska, ne ovo je oblak gde te kiša potopi.
Kako vozimo, put blago vijuga, i samo gledam koji će oblak sa koje strane da nas napadne i odakle će kiša da nam padne. Ali ne damo se mi ni zbuniti, ni smetati, vozimo polako uzbrdo...
Popeli Lisinu, svo četvoro...
 |
| Tmurno da tmurnije ne može biti |
 |
| Pogled na oblake ne obećava... Što bi rekli - "Kiša u najavi..." |
Sa vrha Lisine, pada fenomenalan pogled na planine oko izvora i gornjeg toka reke Sane (Osojski vrh, Babića greda i Jankovički vrh, Sokolovača, Grič i slično). Odatle kreće lep spust dužine nekih 8.5km do Donjih Baraća, nagib nije velik (2-3-4%), taman da se spuštaš i uživaš, a dok se spuštaš sa desne strane ti je sve vreme pogled na dolinu i okolne planine - fenomenalan. To je taj pogled kojeg se sećam od pre četiri godine (realno mnoge sam detalje zaboravio sa te vožnje iz sada već pomalo davne 2019, ali ovaj pogled je ostao urezan u sećanje - nešto što tada nisam ni očekivao, ni znao, zapravo sam celu preostalu rutu izvezao biciklom više puta pre date vožnje, jedino taj uspon na Lisinu nisam i to me je oduševilo).
Tmurno je, ne vidi se skoro ništa od pogleda, a onda jedan zračak sunca se probija kroz guste oblake i obasjava susednu planinu, kontrast pri slikanju velik (da ne kažem strašan). Kako se polako spuštamo u daljini sija sunce, a mi kao da se nalazimo u sobi u kojoj je neko ugasio svetlo (kao da smo u potpunom mraku) i slikamo sunce napolju kroz prozor - jednostavno ne ide... Mi iz skoro potpunog mraka slikamo mesto gde blješti sunce, tu su takvi kontrasti, da slike realno ni nisu mogle da ispadnu bolje (ljudsko oko lepo vidi, ali kamere to ne mogu da kompenzuju). Malo su slike "muljave" jer je velika vlaga u vazduhu; ne vidi se tu kako bi trebalo da je sad vedro i sunčano, ali sa druge strane vidi se kad gledaš i imaš ti utisak celog pogleda i brda i dolina, međutim slike to ne mogu verno da dočaraju, al' sad bože moj.
 |
| Prizori su takvi kao da se priprema smak sveta... |
Polako se spuštamo, stajemo povremeno i slikamo, kad se učini da bi slika možda i mogla da "uspe".
Nije uspela...
Kao ni prethodna.
Idemo dalje...
Sa filmićima sam probao da uhvatim bolje prizor, jer na fotografiji ne možeš ti da osetiš tu dubinu prostora i tu širinu celog prizora koji je ispred tebe, to jedno prostranstvo koje se pruža ispred tvojih nogu, skoro bih se usudio reći provalija, ali pojam "provalija" je mala za razmere ovog pogleda (sigurno se vidi bar 15-20km u daljinu ako ne i više, a u širinu je to koliko ti pogled seže (180°) čak možda i više, samo ti Lisina zaklanja pogled (a ionako ti je iza leđa), sve ostalo je širina pogleda. Stvarno je pogled veličanstven.
Najsporiji sam na spustu, jer stalno stajem i pokušavam da slikam i uhvatim prizor da bar jedna slika bude reprezentativna, ali ono je prizor koji se ne može "uhvatiti", bar ne ovaj put. Ekipa je naravno (nizbrdo) odmaglila napred, i onda su stali na jednom mestu, gde je stvarno pogled savršen, gde nema sad ni jedan žbun da ti smeta, nema ni jedno drvo da ti se prepreči preko pola scene i nema (omiljeno kod nas) žica od dalekovoda ili telefona koje su uvek tamo gde je prizor najlepši.
Stajem, pridružujem se ekipi i snimam sledeći filmić:
 |
| Ove slike poseduju izvesnu dozu mistike, kao da smo otputovali u neki svet čarobnjaka, samo fali da se pojavi neka sedmoglava aždaja i neki vitezovi koji se protiv nje bore, pa bi prizor bio potpun |
Nakon ovog vidikovca, definitivno odlučujem da se ne vredi dalje truditi i da ne može bolje, pa dalje do Donjih Baraća nastavljamo bez pauze. Uskočih u prodavnicu u centru sela, da nešto kupim (Rade me zamolio), uskače samnom i Nikola, a Maja i Ivan su nastavili dalje, tu sad ima jedan mini uspon. Penjemo se Nikola i ja uz taj mini uspon nakon obavljene prodavnice, kad njih dvoje (Maja i Ivan) stoje na sred puta, ni vamo, ni tamo, skoro pa izgledaju zbunjeni.
Pitam onako iz daljine: "Šta se dešava?"
A onda mi se samo kaže, tu u jednom dvorištu, čopor kerova, ima ih jedno 7-8, većih-manjih, da ne kažem da su ih napali (nisu, al' skoro), svi laju, nije ti svejedno. Pristižemo i Nikola i ja u pomoć, malo nas je bilo više, prskao sam ih vodom iz bidona - to ih je dodatno zbunilo i poremetilo, pa su se oni do kraja povukli (vrlo nerado, ali jesu). Pa smo bezbedno prošli dalje.
 |
| Oblaci su i dalje neverovatni, stalno sam čekao kad će iz oblaka da se spusti ona pijavica od tornada, da nas sve razbuca, ali nije |
 |
| Realno kad bih hteo da našaraš nebo ovako, ne bi uspeo... |
 |
| Kad u filmovima prikažu uragan koji nailazi (tamo negde na Karibima ili Floridi) to ovako izgleda |
Odatle pa do skretanja za vrela Plive je spust (mislim jeste valovito, ideš gore/dole, ali se više spuštaš nego što se penješ, vetar nam nekim čudom opet duva u lice (verovatno je i on skinuo naš .fit fajl, pa je znao kuda ćemo voziti, pa se pripremio da nam smeta iz svih pravaca...).
Stižemo do Plive, ali nema sunca. Nažalost nije to ona boja vode kao kad sunce sija - ona neka zanimljiva plava. Mislim, vidiš ti da je ona lepa i sve je OK, ali fali tih 10%, koji daju onaj VAU utisak...
 |
| Jeste plavo, ali nije onako plavo kako bi trebalo |
 |
| Nije to to, kad je boja u pitanju, ali šta sad--- |
 |
| Tamo na samom kraju ove uvale se nalazi naš smeštaj, i tamo po svemu sudeći tamo već pada kiša |
Polako napredujemo ka smeštaju imamo samo još par kilometara do bungalova, slikamo usput, malo im objašnjavam što znam, a ne znam previše.
Smeštaj.
Utrčavamo unutra, Stanko je još ujutro uključio grejanje u bungalovu, pa je unutra OK temperatura, veliko HVALA za Stanka!
Plan je bio da kad stignemo u smeštaj, odradimo brzinsko presvlačenje, te da im pokažem sva 3 vrela Plive.
Pogled na sat - 18:30h...
Imamo još sat vremena dana, treba se presvući i prepremiti da šetnju.
Rekoh: "Društvo, hajde da se ne tuširamo sada, nego brzinsko presvlačenje, pa kad se vratimo iz šetnje, onda može sve po redu da obavimo, jer će nas u protivnom uhvatiti mrak, i onda nema smisla da krećemo."
Rekoše: " 'Ajd' važi..."
I sad kreće presvlačenje, i to ipak traje više nego što bi trebalo...
Presvučeni i spremni za šetnju.
Pogled na sat - prošlo je 19h.
Konstatujem: "Vidite, nema teorije da za pola sata koliko će još da se vidi, obiđemo sva tri vrela, zbog toga idemo da obiđemo vrelo 3 (koje je meni realno i najlepše), a vrelo 1 i 2 ćemo obići sutra ujutro pre doručka, jer su ona blizu mesta gde doručkujemo (nekih 200-300m)."
Naime, prethodni put kad smo odsedali u ovim bungalovima, radio je restoran, i lepo smo doručkovali unutar samog kompleksa Pliva. Međutim, restoran više ne radi, pa sam morao da nešto smislim šta ćemo i kako doručkovati.
Realno, u Šipovu postoje prodavnice i pekare, i to je opcija koja uvek može da "završi posao", međutim, doći u jedan ovakav kraj, gde je priroda 100% i jesti neki "buđavi" kroasan, perecu ili slično za doručak - jednostavno ne ide. Kad se dođe u ove krajeve, gde je sve "organic" i gde je način života i spremanja hrane ostao isti kao i pre 200 godine, e takav jedan izvorni doručak, kakav se ovde jede vekovima je ono što tražim i ono što mi u urbanim sredinama ne možemo da probamo ni da doživimo često (osim ovako povremeno). Moram još jednom da se zahvalim Stanku, koji mi je predložio da doručkujemo u "Domaćinstvu na kraju sveta" (što realno i jeste).
U svom obilasku tokom povratka iz Sanskog Mosta (tih nekih 10-tak dana pre vožnje), sam u Šipovu na kratko seo sa Nemanjom, čiji roditelji drže Domaćinstvo na kraju sveta i sve dogovorio vezano za doručak... (domaća pita sa sirom, uštipci, cicvara, domaći kajmak i džem i slično ...).
Krenuli smo iz bungalova prema vrelu 3, šetamo i sad ide gradacija, Pliva je "ljuta" na momente, tu bude neki mini buk (neki veći kamen smeta toku, pa preko njega huči i buči i peni), i sad kako se približavamo vrelu, ti bukovi su sve veći, sve jači i sve ljući, a realno i sve češći.
Šetamo pa bude, "Vau - vidi ovo...", a onda 50m kasnije, "Vauuu - vidi sad ovo...." i tako je nekako svaki naredni veći od prethodnog... i tako je svaki naredni "vauuu" veći i jači od prethodnog...
I onda, naravno, dolazimo do samog izvora, koji je meni najlepši i tu je oduševljenje maksimalno.
Dok smo stigli do vrela tu je već bilo polu-mračno, realno sunce je taman negde zašlo za horizont (ali mi danas skoro da sunca nismo ni videli, veći deo dana je bilo tmurno a sada kod vrela 3, podno litice, u nekoj laganoj šumici, je polumrak (tu je inače uvek bila senka kad sam bio, uvek je neki "polu-mrak", ali sada kad je dan na smiraju, još je sve to dodatno pojačano).
VRELO 3 (pogledati video):
 |
| Vrelo 3 |
Dok smo obišli vrelo 3, slikali se i snimali filmiće, maltene je bio potpuni mrak kad smo se vratili u smeštaj - ali to nije bitno, cilj je postignut, vožnja uspela, nismo pokisli, videli smo jedno vrelo - sad zaslužen odmor.
Kad smo stigli u smeštaj, večerica, pregledavamo slike i filmove, prevrteli smo malo događaje - ko, šta, kako... Realno bilo je fenomenalno.
Dogovor za sutra ujutro - Doručak 9h, pa obilazak vrela 1 i 2, pa da polako krenemo da vozimo.
Prosto nisam siguran da li bi bilo bolje da je sijalo sunce, ili nam je to tmurno nebo koje je stalno menjalo šare i oblike, zapravo dalo jedan novi kvalitet slika i prizora (naročito slika sa Lisine, koje su nekako magične ispale u ovim uslovima, gotovo nestvarne - a pogled je ralno takav i bio).
Sad kreće tuširanje, jedni za drugima, pa polako svi na spavanje.
- NEDELJA 16.04.2023 -
Prognoza vremena za nedelju je UŽAS.
Jednostavno rečeno: KIŠA - KIŠA - KIŠA i onda za promenu još malo KIŠE. Sve prognoze se slažu, a to je ono što ne valja, bar kad je kiša na repertoaru.
Ustao sam oko 7h, sa idejom da sve spakujem pre doručka i da sve pripremim za današnju vožnju, da posle doručka budemo brzi i da odmah krenemo da vozimo.
Prvo što sam uradio, kad sam otvorio oči: Skočio sam do prozora da vidim da li pada?!?
I šta reći...
Naravno da pada :(((((
I tako iako nada umire poslednja... ali ovaj put su se ipak prognoze obistinile...
A baš nisu morale...
Po samo jednoj prognozi od mnogih, kiša će padati do 10h, pa onda malo neće, pa opet malo hoće itd.
Negde se nadam da će dok doručkujemo, i obiđemo vrela 1 i 2, da će baš ta malo drugačija prognoza, da se u inat svim ostalima ostvari, pa makar nam išla i u korist (mora malo Murphy i da odmori, ipak je danas nedelja - red je, i on ima dušu - valjda...).
Bilo kako bilo, pakujem stvari, ekipa polako pokazuje znake života, jedan po jedan (jedna).
 |
| Magnolija sva u cvetu - proleće je definitivno tu |
 |
| U pohodu na doručak |
Na putu do doručka (Domaćinstvo na kraju sveta), dobrim delom idemo uz Plivu (koja nastaje od vrela 1 i 2).
Stižemo u nekih 09:10h na doručak, namerno nisam žurio, jer su u "Domaćinstvu na kraju sveta" imali jednu poveću grupu na spavanju, pa samim tim i na doručku. Originalno sam bio dogovorio da doručak bude u 8h, ali kad su mi rekli da imaju grupu od 18 ljudi na spavanju, koji svi planiraju da doručkuju (oko 8h), odmah sam pomerio doručak na 9h, da sva pažnja bude usmerena na nas i da realno imamo i gde da jedemo.
Kako stižemo do Domaćinstva, a gore pomenuta grupa planinara stoji ispred Domaćinstva - očigledno se okupljaju i spremaju se da krenu, vidi se po njihovim zadovoljnim licima da su taman obavili doručak i da je bilo dobro.
Super pomislih, odmah smo na redu...
Za nas je već bila spremna prostorija sa velikim stolom, sve postavljeno, samo mi falimo pa da fešta počne.
 |
| Uštipci... hmmmm... pravi domaći... brašno sa originalnog mlina (onaj sa kamenom - tocilom) |
 |
| Nedelja je, (pravoslavni) Uskrs, pa mora da padne kucanje sa jajima |
 |
| Pogled na tek delimično postavljen sto... A gazdarica je samo donosila i donosila.. Ni blizu nismo uspeli sve da pojedemo... |
Doručak je bio "na nivou", baš kako sam i želeo... Domaća pita sa sirom, domaća pršuta i pečenica, domaći kajmak, pravi uštipci od brašna sa mlina kojeg pogoni Pliva (nekih 50m uzvodno od domaćinstva), cicvara itd...
Sve kako je i trebalo, sve kako sam i zamislio...
Najeli smo se, a nismo ni sve uspeli da pojedemo (i bolje da je tako nego da je falilo).
Počeli smo tako što su izneli ofarbana Uskršnja jaja (što bi rekli stari Latini "Ab ovo" ili ti "Od jajeta..." - he, he, znao sam da će onaj latinski kojim nas je Litričinka (profesorica latinskog) besomučno mučila u gimnaziji, da se isplati pre ili kasnije - ovaj put je bilo kasnije, zapravo dooosta kasnije, ali ko čeka dočeka...).
Posle kucanja jajima, sevnuli su vrući uštipci, pa zatim pita sa sirom, sve nekako u talasima kako je žena iznosila, pa pršuta, pa cicvara i tako redom.... (Prim. aut: sad mi ide voda na usta dok ovo pišem...)
I šta reći...
Doručak je bio za desetku!!!
Pozdravljamo se sa domaćinima i krećemo prema Vrelu 1 i 2 (to je nekih 200-300m).
Kako se približavamo vrelima, opet slična priča kao i juče‚ voda sve više peni i sve je više divlja. Opšti utisak je sve bolji, kako smo sve bliže...
 |
| Sad smo samo nekih 100m od vrela 1 i 2, i huk je neverovatan |
Interesantno je kako ti golim okom kad gledaš kroz to žbunje i granje, fokusiraš i vidiš sve lepo, a kad naraviš sliku ili film, vidi se samo granje i žbunje i onako tek-tek nešto iza u pozadini, a to nije ni 20% onoga što si ti okom video.
Stižemo do vrela 1, a odmah pored njega na 20-30m je i vrelo 2.
 |
| Vrelo 1 |
 |
| Vrelo 1 |
Voda samo iz ničega izbija, i to prilično dramatično izgleda, i još dramatičnije zvuči, pogledati video:
Odmah pored Vrela 1, se nalazi i Vrelo 2 (udaljeno nekih 30-tak metara, možda i manje.
 |
| Ivan i Vrelo 2 |
Izvori Plive se nalaze na 480mnv... Možda ne toliko bitan podatak, ali o tom potom...
Nakon što smo obišli vrela 1 i 2, vraćamo se polako do bungalova, kišica i dalje pada, nije jaka ali pada. Pakujemo stvari u kola, i bicikle na kola. Obzirom da je kišica i dalje padala, oblačim na sebe komplet protiv kiše, čisto da ga probam šta me čeka ako budemo vozili po nekoj ozbiljnoj kiši, jer sam ga kupio veče pred polazak u Banja Luku. Realno ga nisam ni probao (mislim, probao sam ga u radnji, čisto da vidim da li mi veličina odgovara, ali nisam probao da vrtim pedale u tome). Realno prema prognozama šansa da ne bude kiše je skoro nikakva, tako da je proba kišnog kompleta potpuno opravdana.
Obukao sam komplet i sad sam tu pored bungalova koliko ima nekih ~100m u jednom smeru, provozao nekoliko puta tamo nazad da vidim kakav je osećaj.
Zaključak je da je generalno OK. Malo mi je neobično, jer nisam navikao da u tako nečemu vozim, ali daleko od toga da ne može i daleko od toga da je problem... Jednostavno ide...
Taman kad sam završavao moj test, iskaču Nikola G. i Maja. Ivana je nešto bolela glava, a i imao je problema sa leđima, pa je on odlučio da neće voziti odmah (pridružiće nam se kasnije, ako mu bude bolje).
I tako spade knjiga na 3 slova.
Do izvesne mere smo imali problem, kad je povratak u pitanju, imali smo jedan auto, i nas 7 (5 biciklisata i pratnja). Odmah sam se prijavio za povratak u nedelju, da ja sigurno vozim (bez obzira što će kiša da pada), i da treba bar još neko da ide samnom da bi fizički mogli da se vratimo u Banja Luku (u jednom potezu).
Rekoh: "Društvo, situacija je takva, još neko mora samnom..."
Maja reče: "Idem ja."
Isto reče i Nikola G, tako da smo bili trojac za povratak.
Krećemo, zapakovan sam za kišu, njih dvoje nisu. Kišica tu i tamo promiče po neka kap, i jedno 200m nakon što smo krenuli, kapiram da je kišica već realno i prestala i da je bolje da skinem kišni komplet (isti je osećaj kao da si se u kesu zamotao - svestan sam da ću se jako oznojati ispod).
 |
| Iako je neko još uvek hladnjikavo proleće ima onih koji uživaju na svoj način (kao i mi...) |
 |
| Kod samih vrela Pliva je divlja, bučna, kida i razvaljuje, ali vrlo brzo, postaje pitoma, skoro ravničarska (mislim bar na momente) |
Poskidah sve to sa sebe, i nastavljamo dalje. Tmurno je i oblačno, deluje kako će kiša svakog momenta da krene da pada, ali nije.
Vozimo polako, stajemo povremeno da napravimo po koju sliku, objašnjavam usput stvari koje znam i koje informacije imam. Stižemo do Šipova (po suvom), bez problema, pa skrećemo desno prema Janjskim otokama.
 |
| Janske otoke |
Tu se vozi uz samu reku Janj, koja je tu kod Šipova, usudio bih se reći, pitoma i mirna, a onda kreće uspon, tu se malo-malo čuje huk vode - OK ovde je Janj divlji. Na samom tom usponu su putari ogrebali asfalt, pa nije ni malo prijatno voziti tuda.
Pogledati video:
Janjske otoke su veoma neobične, i ko to nije video sigurno će ga oduševiti - sećam se svog oduševljenja, kad sam prvi put došao na otoke (biciklom), skoro nerealno. Tu voda curi na sve strane, deluje da su kaskade beskonačne, manji/veći vodopadi, velike strme kaskade - gde se samo po huku vode može naslutiti koliko su veliki, mlinovi, i sve što jedno ovakvo mesto može nositi sa sobom je tu. Možda i najbolji detalj je taj što ceo ovaj kraj još uvek nije "provaljen" i nije "popularizovan" preko svake mere, pa se tu još uvek samo čuju vodopadi, huk i žuborenje vode - šta reći prava milina za boraviti ovde i uživati u zvucima čiste prirode.
Kad sam ih prvi put obišao, ucrtao sam ih na mapu (u mojoj glavi), tako da kad god sam s nekim ko ih nije video a blizu smo, obavezno ga vodim da vidi.
Stižemo na otoke, i svestan sam da imamo jedan problem:
- Kasno smo doručkovali, posle 9h
- pa dok smo prošetali i obišli vrela,
- pa dok smo se vratili do bungalova,
- pa pakovanje stvari (mislim ja sam spakovao svoje stvari (Mira, Nikola K. i Darko), ali nisu svi)
- pa dok smo popakovali sve to u kola
- pa vamo/tamo
- dok se ekipa presvukla za vožnju itd..
Mi smo krenuli sa Plive a prošlo je pola 12, a negde sam planirao da ćemo krenuti do 10h (predviđeno je bilo da vrela 1 i 2 obiđemo pre doručka, i da tako maksimalno ubrzamo stvari).
Kad smo stigli do Janjskih otoka, prvo na šta se naiđe je taj centralni deo (videće se na slikama), tu ima sve te kaskade i vodopadčići, ali ima tu recimo za jedno sat vremena da se šeta i/ili voza da se sve obiđe (sve one velike vodopade, čiji se huk čuje još dok se približavaš otokama - gde je Janj onako baš "ljut" i ono što realno vredi videti), međutim, pogled na sat, ukazuje da nemamo vremena (tačnije luksuza) da se zadržavamo - uhvatiće nas mrak na kraju.
Zbog toga se nismo zadržali dugo, pokazao sam im samo to najvažnije (to centralno na koje prvo naiđeš), i jednu lepu kaskadu sa zadnje strane i to je to, vraćamo se nazad prema Šipovu.
Od Šipova prema selu Jezero, vetar nam duva u lice (gle čuda, opet imamo naš privatni vetar, samo nama da duva u lice).
 |
| Janj pred Šipovom |
 |
| Janj u Šipovu |
Vozimo, duva u lice, skrenemo za 90° a on opet duva u lice, odemo gore, vraćamo se nazad, opet duva u lice.
Kako?
Ne pitaj!
Jednostavno DUVA!
Od Šipova do sela Jezero je put blago gore/dole, ali idemo niz Plivu, pa se generalno vrlo polako spuštamo (ali to ne možeš da osetiš jer je verovatno pad 5-6m na tipa 10km), tu nam naš privatni vetar duva u lice, pa Maja ne može da prati tempo. Dok je u zavetrini još i nekako, ali bilo kako bilo probismo se kroz vetar, do sela Jezero. U selu Jezero se odvajamo (desno) prema Jajcu i Plivskim jezerima (Veliko i Malo) i tada naš privatni vetar, po prvi put za 2 dana vožnje pomaže.
Naravno, automatski imamo dobar tempo, vozimo 30km/h na momente i više, tako da vrlo brzo prolazimo Veliko Plivsko jezero, pa se kod hotela odvajamo prema Malom Plivskom jezeru i mlinčićima.
 |
| Vozimo pored velikog Plivskog jezera |
 |
| Veliko Plivsko jezero |
Nekada davno, kad sam prvi put video Plivska jezera, sam naglas vezano za jezera izrekao: "Da ih se ni austrijski alpi ne bi postideli" i dalje mislim isto.
 |
| Kod hotela se nalazi plaža, sa svim pratećim stvarima/sportovima što jedna plaža koja drži do sebe ima |
 |
| Legendarni MLINČIĆI |
Veliko jezero se preliva u Malo jezero, a na tim prelivima su sagrađeni mlinovi, koji su realno jedan od zaštitnih znakova ove regije.
Evo jednog isečka iz Wikipedije:
Sjeverozapadno od centra Jajca, na udaljenosti 6 km, između Velikog i Malog jezera, smješteno je 20 mlinova na Plivi. To su jedine očuvane vodenice, koje se ovdje nazivaju mlinčićima. Izgrađene na sedrenoj pregradi, postavljene u dva reda, vodenice su objekti visoke etnografske vrijednosti.
Način izgradnje mlinova potpuno je podređen njihovoj funkciji i potrebi za njihovim postojanjem; ovi jednostavni, ali neophodni privredni objekti, počevši od cjeline, pa do najmanjeg detalja, potpuno su rasterećeni svih suvišnosti, izvedeni bez dekoracija, nisu imali prozore ni tavane. Kompleks mlinova iskazuje skromnost narodnog graditelja, njegovu podređenost zahtjevima funkcije i prirodnom okruženju.
Svi mlinovi sagrađeni su od drveta, oslonjeni na stubove, koji su nejednakih visina zbog pada terena. Pokriveni su viševodnim krovovima sa šindrom. Ispred svakog mlina izveden je pristupni plato od drvenih dasaka, u dužini mlina i širine 70 cm. Svaki mlin opremljen je cjelokupnom potrebnom opremom: žrvnjevi, mlinski točkovi i slično. Sva korita koja dovode vodene tokove na točkove mlinova izvedena su od drvenih dasaka, koje nose drveni stubovi pravougaonog presjeka.
Prilikom rekonstrukcije kompleksa mlinova 1985. napravljene su staze koje povezuju mlinove i omogućuju kontinuiran obilazak.
Tokom rata u Bosni i Hercegovini kompleks mlinova bio je oštećen, ali je potpuno obnovljen. Danas je u relativno dobrom stanju. Osnovni problem koji ozbiljno prijeti kompleksu jest nedostatak redovnog održavanja. Stoga je danas samo jedan od 20 mlinova u funkciji. Sami mlinčići obnovljeni su, kao i staze koje vode do njih. Osvijetljeni su i lijepa su atrakcija u noći. Svaki je označen svojim brojem te je u nekoliko moguće i ući, dok su ostali zaključani radi očuvanja.
Plivska jezera pogodna su za veslačke sportove jer se voda smatra "teškom". Usljed prirodne pojave, javlja se dodatni atom vodika, koji ovoj vodi daje dodatnu stabilnost, pa je voda izuzetno mirna. Na ovom jezeru održavaju se takmičenja svih nivoa. Staze od 200, 500 i 1.000 m stalno su obilježene plutačama. Veliko jezero ne mrzne se, tako da su kajakaštvo i veslanje mogući tokom cijele godine. U julu i augustu tu se održavaju državna i međunarodna takmičenja. Na tim vodama 1963. održano je Sedmo evropsko i vanredno svjetsko prvenstvo.
A sad još malo o mlinčićima (ako vas ne zanima preskočite plavi tekst):
(izvor: https://travnik.ba/mlincici-jajce)
Samo jedan događaj je možda bio ključan da mlinčići budu ovo što su danas. U dalekoj prošlosti postojalo je samo dva mlina bez krova.
Kako su se odvijali događaji, tako su mlinčići “rasli” sa njima.
Danas je ovo prava turistička atrakcija u Jajcu, i nešto po čemu je Jajce između ostalog poznato.
U blizini se nalaze brojne turističke atrakcije i lokacije koje morate posjetiti u kraljevskom gradu Jajcu.
Mlinčići Jajce su kako i samo ime kaže “vodenice” a nalaze se 5 km od Jajca, između Malog i Velikog Plivskog jezera. Oni su danas nacionalni spomenik, koji privlače turiste iz cijelog svijeta. Pored mlinčića se nalazi park sa klupama, ljetni bar, izvori, patke, izletište i Most Ljubavi.
Izgradnja Mlinčića
Ovi predivni mlinčići odnosno vodenice su izgrađene čak u srednjem vijeku i tada je postojalo 24 mlina, odnosno spominje se 1562. godina. Dakle, stari su nekih 400 godina. Prema podacima, u 17. stoljeću 6 od njih nije bilo u funkciji.
Njih su izgradili iskusni majstori, te se upravo na ovim vodenicama vidi prelijepo umijeće klesanja i izgradnje. Možemo slobodno reći da su ove vodenice prava mala umjetnost.
Za ove mlinčiće se vežu razne legende i priče o postanku i izgradnji. Također prema jednoj legendi krovovi na mličićima su tek kasnije naknadno izgrađeni.
Za prve mlinove postoji interesantna, pomalo i tužna priča koju sigurno želite da čujete. Zato u nastavku svakako pročitajte o ovoj priči koja se prepričava stoljećima, te će vam ona najbolje objasniti sam postanak vodenica.
Legenda o nastanku mlinčića u Jajcu
Čovjek po imenu Asif Nafizandić iz Travnika je došao u Jajce 1973. i krenuo praviti kamenove pomeljare na rijeci nadajući se da će zaraditi još mnogo dukata tako što će drugima mljeti žito.
Uz njega je bio njegov sluga Nusret. Međutim posao nikako nije išao, pa je Asif mislio da je baksuzan. Međutim jednom je sjedio i došla mu je misao da kamenovima pomeljarima fali krov. Krenuo je praviti krovove i onda su ljudi počeli dolaziti da im se samelje žito.
Priča se nastavlja tako što jednog dana dolazi jedan bogati čovjek da isprosi Asifovu kćerku Hatidže, on je dade njemu i tek joj je kasnije rekao.
Međutim njegov sluga Nusret i Hatidža su bili zaljubljeni, pa ih je Asif jednom sreo pored vodenica i otjerao ih od kuće. Prema pričama od tada mu je i posao stao i nikada više se ne povrati.
Kako je tu tada bilo sama dva mlinčića, ljudi iz tog kraja, sjećajući se ljubavi između Hatidže i Nusreta, podigoše još osamnaest istih mlinčića kao što su bila dva Asifova. Ti mlinčići i danas, poslije nekoliko vijekova, postoje u Jajcu, na Plivi.
Kako izgledaju i od čega su napravljeni mlinčići?
Kao što možete vidjeti na fotografijama to su preslatke “male kućice” koje su izgrađene jedan pored druge i zajedno sa prirodnim krajolikom čine oazu mira.
Izgrađene su od hrasta, nemaju tavan, niti prozore. Većina kućica je tu kao dekoracija, odnosno turistička atrakcija, ali većina njih nije u funkciji. Pored njh su mali izvori, bistra voda, mostići, drvene staze, drveća, travnati teren, patke.
Ove vodenice, odnosno mlinčići, bar nekoliko njih, rade, te se na njih melje život I ostalo kako bi turisti mogli “iskusiti” tradiciju Bosne i to kako se prije živjelo.
Mlinčići koje danas vidite su prije nekoliko godina izgorijelo, pa su obnovljeni, te su pored toga bili povremeno uređeni kako bi privukli što više turista.
Priznat ćete da je ovo pravi mali raj, gdje naprosto zanijemite od ljepote koju vidite. Fotografije vam mogu prenijeti samo mali dio ovog raja na zemlji. Da vidite kako zaista izgledaju, obavezno ih posjetite.
Za šta su tačno služili mlinčići u Jajcu u prošlosti?
Stoljećima su ljudi iz okolnih krajeva na konjima donosili pune vreće žita i pšenice koje su mljeli umlinčićima.
Kući su odlazili sa kvalitetnim brašnom, odnosno hranom. Poredani su jedan do drugoga, te su u prošla vremena u potpunosti obavljali svoju funkciju kao vodenice.
Zvuk vode i kamena koji prelazi preko žita i pšenice govori o tome da ni razvoj industrije i brzi način života ne mogu umanjiti značaj i funkciju mlinova jer zapravo kao što smo pisali nekoliko njih je i danas u funkciji.
Kome danas pripadaju mlinčići?
Mlinčići su pravljeni u porodicama, te je svaka porodica imala svoju vodenicu koju je koristila cijela loza.
U funkciji nisu oko 80 godina, a od uticaja industrijalizacije, naglog razvoja od perioda austrougarske, nisu postojali uslovi ni potreba za korištenje ovih vodenica.
Ono što je interesantno jeste da su minčići i dalje u vlasništvu porodica koje su ih i u ranijim godinama koristile.
Također postoji podatak da je bio određen dan u sedmici kada su mlinari mogli da koriste mlin, a bili su obavezni da 10% od svoje proizvodnje daju vlasnicima mlina.
Nakon slikanja mlinčića, nastavljamo dalje da se spuštamo u Jajce. Stižemo do Malog jezera, nakon kojeg ima jedno 10-tak kaskada (koje se čovek napravio - pretpostavljam da bi usporio vodu), pa sve do Jajca. Te kaskade naravno prave vodopadčiće nekad veće, nekad manje, i realno sa puta kojim idemo ne vide se baš sve, samo poneke i nisu baš pravi kadrovi za slikanje.
 |
| Malo Plivsko jezero |
 |
| Malo Plivsko jezero |
 |
| Realno Malo jezero nije baš "malo", ali u odnosu na Veliko Plivsko jezero - realno i jeste malo |
 |
| Boja vode koja ume da hipnotiše... |
 |
| JEdna od kaskada |
 |
| Još jedna kaskada |
 |
| i još jedna |
Plan je bio da na Crnoj reci sednemo i ručamo (ima restoran na vodi), ali iz istog razloga (kao i na Janjskim Otokama - vreme), mi je jasno da se to neće desiti, pa odlučujem da u Jajcu svratimo u market da kupimo neke grickalice, trebaće (realno Jajce nam je jedina civilizacija do Banja Luke).
Rekoh im: "Društvo, znam gde u Jajcu ima prodavnica (proveo sam tu neko vreme puštajući u rad neke fabrike...), hajde da kupimo neki keksić, štapiće sa kikirikijem ili slično, trebaće... Realno, teško ću na ove dve čokoladice, koje imam u zadnjem džepu, da dobacim do Banja Luke..."
Stajemo - prodavnica; kupio sam sve što sam mislio, pravimo kratku pauzu, malo smo i pojeli, popili vode i slično, pa nastavljamo dalje.
Od tog momenta pa nadalje Maja vozi "ko prava", ima tempo, ima snage, verovatno joj je trebalo energije, koju je unela baš sad kod prodavnice... Rekla mi je: "Sad ćeš ti pisati, kako si se uplašio za mene..."
Realno i jesam se uplašio tu na potezu Šipovo-Jezero, kada nam je Maja pri brzini od 17-18km/h otpadala i nije mogla da prati, i tada sam počeo da razmišljam kako li će ona sve izvesti do kraja?!?!
Međutim, opovrgla je sva moja razmišljanja i strepnju čim je unela malo energije, posle toga više nije bilo problema.
Sledeća stanica je vodopad u Jajcu, vodopad kojim se Pliva uliva u Vrbas. Tu odmah pored tog vodopada je održano II zasedanje AVNOJ-a. E sad, za nas matorije je to od nekog značaja, jer je država u kojoj smo rođeni realno tu konstituisana i tu su stvoreni uslovi (da ne kažem temelji) za sve ostalo što jednu državu čine državom, a ovi mlađi nemaju pojma o čemu pišem?!?! kakav sad AVNOJ ili šta li već, to se sigurno više ne uči u istoriji (stoga molim mlađe da malo guglaju... sve u svemu, mislim da nam i nije bilo tako loše u toj Jugoslaviji, dok je trajalo...).
Bilo kako bilo, ni za muzej nema vremena, mada se može obići za 10-15 minuta, ali neki drugi put.
 |
| Naravno, nezaboravni vodopad |
 |
| Zgrada gde se odigralo II zasedanje AVNOJ-a |
 |
| Pliva, neposredno pre vodopada (kaskade su i dalje tu) |
 |
| Jajce - stari grad iznad kojeg dominira tvrđava |
 |
| Tvrđava u Jajcu, obišao sam je pre jedno 5 godina, nije velika i realno nema ništa spektakularno da se vidi |
Nastavljamo dalje, izlazimo iz Jajca i ulazimo u kanjon Vrbasa, koji je tu posle Podmilačja meni fenomenalan.
Interesantan detalj predstavlja (po meni) pravo malo graditeljsko čudo, naime, posle II svetskog rata, je izgrađen tunel koji vodu iz Velikog Plivskog jezera direktno vodi na hidroelektranu (koja se kompletno nalazi u brdu), i samo se može videti kako voda teče iz otvora u brdu (koje je čovek stvorio) i uliva se u Vrbas. Nije ta elektrana neka velika i moćna, ali činjenica da je napravljena u brdu, da je neko iskopao tunel dugačak 10-tak kilometara da kanališe vodu, i to u posleratnim vremenima meni je fascinantno. Da stvar bude bolja, malo niže niz Vrbas (a pre Krupe) ima još jedna ovakva centrala (još jedna ukopana u planinu, kojoj se sprovodi voda (ovaj put iz veštačkog) jezera.
 |
| Crkva u Podmilačju |
 |
| Kanjon Vrbasa sa surovim liticama |
 |
| Na svim ovim slikama fali sunce, da boje budu žive, ovako su slike pomalo tmurne... ali takve su bile vremenske prilike, na to se ne može uticati... |
Odmah posle ove prve elektrane (posle Podmilačja), Vrbas pravi "okuku", da je put rekao bih serpentinu, i tu su gradeći put izbušili dva tunela da savladaju taj nepristupačni predeo. Realno, to je deo kanjona Vrbas koji najviše volim, tu su litice maltene vertikalne, potpuno surove, da te ostavljaju bez daha.
 |
| Mesto gde se reka Ugar uliva u Vrbas |
 |
| Ugar |
Bilo kako bilo, stižemo do Crne reke, polu-čežnjivi pogled na restoran (mada realno nismo gladni - prodavnica u Jajcu je završila posao), i tu sad kreće jedan mali uspon, nije strašan, nije dug.
 |
| Tamo u daljini se vidi gde je kanjon baš uzan |
 |
| Pogled na Vrbas sa Dabraca |
Gore smo napravili kratku pauzu, pojeli po koji štapić (sa kikirikijem), čokoladicu, sokić, par slika čim smo krenuli da se spuštamo, i dalje nastavljamo, pristojnim tempom. Interesantan je podatak da je vrh Dabraca na nekih 440mnv, i da je on nekih 40m niži od vrela Plive, a mi smo tu sigurno bar 100m iznad Vrbasa.
 |
| Krupa na Vrbasu |
Stižemo do Krupe, tu sam im unapred najavio, da sad kad smo sve prethodne vodopade videli, da ovaj promašimo (realno Krupa na Vrbasu mi je jedno od omiljenih mesta u blizini Banja Luke).
Tu na samom ulazu u mesto Krupa na Vrbasu, počinju da lelujaju one mikronske kapi kiše (nisu to kapi koje kad padne na tebe da te potopi, nego sličnije onim sitnim kapima kad je npr. magla). Malo se i smračilo, mislim nije sad ono kao kad nailazi oluja, ali generalno je tamnije, a naročito tamo u smeru prema Banja Luci gde smo se uputili baš izgleda da je smak sveta.
Naravno nije sve to još uvek ništa, realno se ni ne obaziremo na te kapi kiše, vozimo dalje, penjemo se prema vodopadima.
Odradili smo vodopad, objasnio sam im celu priču vezanu za Krupu na Vrbasu i reci Ponor, i kako je to ista reka, koja udara u Manjaču i samo nestaje, a sa druge strane izbija kao Krupa na Vrbasu. Realno naučnici (da ne kažem geolozi), farbaju vodu i tako dokazuju gde ponornica izbija.
 |
| Nikola |
Objasnio sam im da vredi prošetati gore do mosta, da ima tu još vodopada, ali njima je i ovo dole kod prva dva mlina bilo dovoljno (a realno je i dosta ozbiljno blato jer je celu prethodnu noć padala ozbiljana kiša).
 |
| Izlazimo iz Krupe, oblaci su niski, a ona sitna kišica je sve jača i jača |
Obavili Krupu, nastavljamo dalje, međutim kišica pojačava. Jeste da su kapi sitne, ali postaju sve gušće, pa kad se uzme u obzir da idemo 30km/h, fino se natapamo sa vodom.
Nema druge, stajemo par stotina metara nakon izlaska iz Krupe, da se presvučemo. Pogled na nebo prema Banja Luci ne uliva nadu da će kiša biti kratka, zacrnilo se tamo gde idemo, pa nema druge nego da se presvučemo za kišu.
Konstatujemo da je kiša konačno krenula da pada, realno po svim prognozama je trebala da pada ceo dan bez izuzetka, i to baš strašno, a eto, mi smo na manje od 30km od Banja Luke i recimo da možemo da kažemo da pada kiša.
Ne znam ni da li je 3-4 minuta padala, rekao bih da smo prošli par blagih krivina, i onda je naravno prestala da pada. I sad šta ćemo? I nebo je počelo da se razdanjuje... Ma, nastavljamo tako kako smo obučeni, ko će sad opet stati i presvlačiti se...
Nastavljamo da vozimo obučeni protiv kiše, koje realno nema.
Imali smo dobar tempo, pa smo vrlo brzo stigli i u smeštaj. Još uvek je dan, sve je po taman.
Presvlačimo se u smeštaju, i sad ne znam da li je prošlo celih pola sata od kako smo završili vožnju, kad sam nešto provirio napolje, a ono kiša lije. Kao da je kiša čekala da mi završimo vožnju pa da krene da pada. Nakon što je počela da pada, nije prestajala dok sam bio budan a legao sam oko pola 12, i do tada keša je padala nesmanjenom žestinom.
Očigledno smo imali sreće i to NEVIĐENE!
Ne bi sad bio ni problem da je npr. od Krupe na Vrbasu kiša pojačala i da je padala ovako kako je padala kad smo završili vožnju, pa čak i da nismo imali kišni komplet i da nas je uhvatila kiša, stigli bi mokri u smeštaj brzinsko tuširanje i presvlačenje i opet si kao nov, ali ovako ispalo je S A V R Š E N O.
Otprilike ispada kao da je kiša pomno pratila naše kretanje: "Aha, dobro, stigli su i završili su vožnju, sad mogu da počnem da padam...."
Suma sumarum:
- Prvi dan: 110km, 6h vožnje, trajanje vožnje ukupno 10h 30h
- Drugi dan: 120km, 5h 13min vožnju, trajanje vožnje ukupno 7h 20 min
- vozilo nas je 4 prvi dan i 3 drugi dan
- kiša je padala samo na vremenskoj prognozi, ostalo teško da može da se nazove kiša
- Videli smo Vrbas, Balkanu, Plivu sa vrelima, Janj, Janjske otoke, Veliko i Malo Plivsko jezero, vodopad u Jajcu, Krupu na Vrbasu
I to je to...
Još jedna epizoda...
Još jedno lepo druženje...
Još jedan doručak za pamćenje...
Predivna priroda na sve strane...
Iskreno, samo nam je malo sunca falilo, sve ostalo je bilo kako treba...
Do neke sledeće priče ili voženje,
Darko
--------------------------------------------------------------------------------------
E kome nije bilo dosta evo još po koja random slika ostalih učesnika u ovom "Event"-u:
Коментари
Постави коментар