27: Do tamo gde kuće iz vode niču i nazad

Do tamo gde kuće iz vode niču i nazad

24-25.07.2021.

Mnogo volim regiju Bajine Bašte, tu ima mnogo lepih predela i mnogo lepih ruta za vožnju. Sve i da hoću, ne bih uspeo da prebrojim sve deonice koje sam u ovom regionu vozio (uspon na Taru do Kaluđerskih bara, Mitrovac, Zaovinsko jezero, Kremna, Mokra gora, Bioska, Perućacko jezero i reka Vrelo, Kadinjača, Nikolići, Rogačica, Kapija podrinja i Debelo brdo, Ljubovija i Bratunac, Srebrenica itd...). 

Već nekoliko godina mi se mota po glavi ideja da vozim relaciju Novi Sad - Bajina Bašta - Novi Sad, ali nikako da se ukaže prava prilika. 

Naravno ideja je da se obavezno bar u jednom smeru vozi preko Debelog Brda (planina Povlen). 

Davne 2017. godine sam sa Nešom prvi put prešao Debelo Brdo (tada smo još uvek vozili treking bicikle) i zaključak je bio da je brdo stvarno "debelo" (ukupno 60km klackanja gore/dole), a zapravo je sve samo ne brdo, nego ozbiljna planina.

Krajem septembra 2019. sam sa Martonom još jednom "odradio" Debelo Brdo ovaj put drumašem, i tada se samo utvrdila ideja da se Bajina Bašta izveze u cugu iz Novog Sada.

Nekoliko puta sam pokušao da privolim Martona da vozimo "Baštu" iz Novog Sad, ali bez uspeha.

Odustah (bar što se Martona tiče)...

Nakon toga sam par puta pitao drugare bicikliste, odziv jednom rečju "nikakav"... 😞

Sve se menja u utorak 20.07.2021 kad mi je zazvonio telefon. Siniša me pita da li hoću da mu pravim društvo do Bajine Bašte - i to SUTRA...

Onako što bi rekli grom iz vedrog neba. 

Nažalost, imao sam već neke dogovorene obaveze na poslu za sredu koje nisam mogao da pomerim, da se samo javio malo ranije (malo je zapravo samo jedno pola sata, jer sam baš toliko pre razgovora sa Sinišom dogovorio odlazak na teren)...

I sad više nije bilo nazad, pa sam teška srca morao da mu kažem da ne mogu.

Ali...

Sad je priča vezana za vožnju NS-BB-NS ponovo startovana, "stavljena na vatru" i počela je da se podgreva.

Počinjem da planiram....

NS-BB ide obavezno preko Debelog Brda, jer je put u suprotnom smeru na Debelom Brdu katastrofalan i nije za vožnju (naročito ne drumašem, put je jako grbav i pun rupa naročito na kad se spuštaš).

Tako smislih da se prvi dan vozi NS-Valjevo-BB, a da drugi dan bude BB-Loznica-SM-NS. Da ne bih išao sam, napisah na Banditosi grupu da li ima raspoloženih da mi se pridruže...

Niko se ne odaziva... Do izvesne mere očekivano...

Javlja se Sale... Raspoložen je da vozimo zajedno.

Sjajno, imam društvo, biće super!!!

Jedini potencijalni problem su Saletova leđa (imao je ozbiljan išijas), i detalj da je mesec i po ležao, ali dok smo dogovarali detalje, rekao sam mu da se nećemo kidati niti forsirati i da idemo da uživamo. 

Prognoza za subotu je ugodnih 28-29°C.

Za nedelju je prognozirano značajno toplije vreme sa 31-35°C zavisno gde posmatram.

OK, vozio sam do sada i na 45°C, pa nije bilo problema...

#####   Dan 1: NS - Valjevo - BB   #####

Subota, 24.07.2021.

Dogovor je da krenemo što je moguće ranije, pa se nalazimo oko 6:30 na keju. Kupih doručak za obojicu (pita sa sirom, da ne kažem sarajevski burek, onako da imamo za doručak, a i da nam ostane da malo dodajemo usput tokom vožnje kad zafali energije). 

Plan je da u Valjevu ručamo (nešto sa nogu da ne gubimo puno vremena), a onda da napadnemo Debelo Brdo.

Sve ide po dogovoru... Našli se,  doručkovali, krenuli.

Nešto su mi teške noge ujutro, ali znam da će se razraditi čim se malo zagrejemo.

Prelazimo Dunav i krećemo put Iriškog Venca.

Dilema: Da li da idemo Irig - Ruma ili da idemo na Zmajevac pa preko Vrdnika sporednim putem do Rume. Rekoh vikend je ne bi trebalo da je neki žestok saobraćaj, ali da ne prognoziram - ako bude puno kamiona i autobusa na usponu do Iriškog Venca idemo na Zmajevac, u suprotnom idemo na Irig.

Dva minuta nakon što smo izašli na put prema Vencu bilo je jasno da idemo na Zmajevac (zaskočiše nas šleperi i autobusi kao da su svi čekali samo da mi krenemo da vozimo tuda, pa da krenu i oni da se guraju sa nama).

Fruška Gora, negde između Iriškog Venca i Zmajevca

Zmajevac

Stižemo na vrh bez problema zajedno jedan za drugim, sipamo vodu, i nastavljamo prema Zmajevcu (bez ikakvih dilema da je to prava odluka, obzirom da saobraćaj). Sale se drži odlično, jako pazi na leđa koja su još uvek "rovita". Predlažem mu da svakih 15-20km napravimo kratku pauzu, da odmori malo leđa. Predlog usvojen.

Vojvodinom ravnom...

Brzo stižemo do Rume, a tu da bi izbegli magistralni put prema Šapcu, koji je ultra opterećen, skrećemo prema Buđanovcima (iskreno, nikad nisam išao ovim putem, pa je ovo prilika da vidimo kakav je asfalt za neke buduće vožnje na ovu stranu). Prvih nekoliko kilometrara asfalt je recimo OK, grbav, ali može da se vozi. Sale jako mora da pazi zbog leđa, ali sve u svemu ide.

Nikinci - kaldrma (solidnog kvaliteta kao i u Buđanovcima)

Stižemo u Buđanovce, kad ono kaldrma (kocka)... Pa mogli su bar zbog čuvenja vezano za onog "nevidljivog" (što ga mi ipak na neki način videsmo), da naprave neki malo bolji put. 

Počinjem da razmišljam da možda promenimo rutu, da izbegnemo loš put. Polako stižemo do centra sela, rapitam se kakav je put do Platičeva, kaže čovek da je OK, da ima još jedno kratko parče kaldrme a da je ostalo solidan asfalt. 

I stvarno, put je bio manje više OK, jedno 300m kaldrme i eto nas u Platičevu. 

Izlazimo na magistralu, popalih sva svetla u blink modu (verovatno sam ličio na svemiski brod), da budemo što je moguće bolje uočljivi. Vozimo solidnim tempom, žurimo da se što pre dokopamo Šapca, jer kad se posle Šapca odvojimo prema Valjevu gužva prestaje.

Prelazimo Savu i ulazimo u Šabac

Imamo dobar tempo, stižemo do Šapca brzo i na prvoj pumpi (Mol) pravimo pauzu dužu nego što sam planirao jer upoznajemo ekipu "cool" motoraša, pa smo se sa njima malo zapričali. 

Ne računajući Frušku Goru, do Šapca je sve ravno, a onda počinje da biva blago brdovito do Koceljeve. I dalje imamo dobar tempo, vreme polako prolazi spoljašnja temperatura neumitno raste i polako postaje sve toplije. 

Između Sapca i Koceljeve

Sam kraj uspona na Blizonje

Pogled sa Blizonja

Sledeća pauza je u Koceljevi (~30km od Šapca), tu ostajemo jedno 30-tak minuta, malo jeli, puno pili vode i sokova, osvežili se koliko je bilo moguće, napunili bidone jer od Koceljeve do Valjeva ima 3 pristojna uspona. Krećemo, bez većeg napora savladavamo prvi uspon, nastavljamo dalje, i kod uspona na Blizonje, Sale reče hajde da napravimo kratku pauzu. Važi rekoh, staćemo u prvoj hladovini. Tako i bi, a tu mi Sale reče da je ostao bez vode. OK, imao sam još ceo bidon u rezervi, presuh mu pola, i nastavismo dalje da se penjemo. Inače, uspon na Blizonje je interesantan jer je to naviša tačka prema Valjevu iz pravca Šapca, pa se lepo vidi Fruška Gora, TENT A i B, Avala, Šabac, Obrenovac... Međutim, ovaj put zbog velike vlage video se jedino TENT B, TENT A se jedva nazirao i to uz silno naprezanje smo uspeli da ga jedva vidimo i to je nažalost to (TENT - Termo elektrana Nikola Tesla).

Savladavamo Blizonje, spuštamo se u Brankovinu, rekoh Saletu, još najmanji od tri uspona i stižemo u Valjevo (gde je planirana pauza i ručak).

Stižemo ispred pekare, poručujem 3 sendviča (za svakog po jedan, i još po pola da imamo za posle), uzimam i pitu od jabuka (koja je provereno brutalno dobra). Izlazim iz pekare Sale sedi - muka mu je i nije mu dobro. Pokušavam da ustanovim u čemu je problem, prvo sam pomislio na sunčanicu, ali sam ukapirao da je zapravo dehidrirao. Onih pola bidona pre Blizonja je popio brzo, a posle se nije žalio da je opet ostao bez vode (a imao sam da mu dam i onu drugu polovinu bidona jer mi nije ni trebalo). OK, kupih mu hladnu koka kolu, da se za početak malo rashladi i da unese malo šećera. Zatim je popio i vode, pojeo sendvič, pa je polako došao sebi. Za to vreme sam i ja učinio isto, pa rekoh da se zasladim zalogaj dva sa pitom od jabuka, ali avaj toliko je dobra da nije bilo šanse da stanem. Nestalo i sendviča i pite... Dok smo sedeli tu ispred pekare i jeli, ćaskali smo sa nekim likom koji je sedeo za susednim stolom, najhvalih mu sendvič i pitu od jabuka... ispičah mu kako na vrh Fruške Gore kupujem savršenu lenju pitu od jabuka koju sprema jedna baka iz Iriga... itd... 

Ispostavlja se na kraju da je lik zapravo vlasnik konkretne pekare, a kaže ima ukupno 7 pekara po Valjevu, i da i oni prave lenju pitu, ustade i nestade u pekari. OK, rekoh, taman i mi treba polako da krenemo, Sale je došao sebi, još da napunimo vodu pa da odmerimo Debelo Brdo još jednom. Kad se vraća lik sa punim tanjirom naseckane lenje pite od jabuka da probamo. Pogledah tanjir, već ozbiljno sam bio u crvenoj zoni koliko sam pojeo obzirom da znam kakav nas uspon čeka, a nema smisla odbiti  čoveka koji reče kuća časti. Sale koji je jedva došao sebi i koji je i onako pojeo 50% (možda i manje) onoga što sam u sebe ubacio, reče ja ču samo jedno parčence da probam (i njemu je bilo bez veze da odbije čoveka), šta ću morah da podnesem teret i pojedoh sve sa tanjira (znajući da će mi se to na usponu osvetiti, ali nek ide život...). Inače pita na Fruškoj Gori je mnogo bolja FG Baba vs VA lik = 1 : 0.

Sale ponovo dobar, siti (neki i previše), voda na 100%, krećemo. 

Debelo Brdo ima dva vrha (oba preko 1000mnv) kad se ide asfaltom, a pre toga ima još jedno penjanje kod brane. Od Valjeva do početka uspona kod brane ima 10-tak kilometara blagog uspona. 

Stižemo do brane i kreće uspon.

Vetar koji nam je bukvalno od Sremske Kamenice sve vreme duvao u lice i dosta smetao, sad je rešio da promeni pravac i da nam duva u leđa. I svi koji su ikada na 30+ stepeni vozili uspon sa vetrom u leđa znaju koliko je toplo. Naime, vetrić otprilike duva brzinom kojom se krećeš, tako da imaš utisak da vazduh oko tebe stoji, potpuno izgubiš hlađenje. Morao sam tokom uspona da se polivam vodom da bih se rashladio.

Debelo Brdo između brane i Poćute

Prvi uspon savladan, reših da kružim gore dok Sale ne pristigne, i čim sam okrenuo smer, kao da je neko uključio klimu (opet idem protiv vetra), baš prija. Sale stiže par minuta posle mene, tu napravismo kratku pauzu u hladovini pa nastavismo dalje. Sledeća pauza je u selu Poćuta, posle kojeg dosta dugo nema civilizacije, pa samim tim ni vode koju smo zbog velike vrućine i velike vlage trošili u enormnim količinama.

Debelo Brdo - akumulacija Stubo-Rovni

Debelo Brdo - serpentina 1

Debelo Brdo - prva serpentina

Nešto pre Poćute kreće najveći uspon za prvi dan, penjanje na prvi pik Debelog Brda. Usput koristim svaku priliku i slikam predivne pejzaže i krajolike. Negde na pola prvog uspona stiže Miša iz Bašte pred nas (odbor za doček), pa dalje nastavljamo kao trojac.

Kao i svaki prethodni put Debelo Brdo je predivno, prizori, pejzaži i priroda su ovde na maksimumu

Miša nas čeka posle treće serpentine, i naravno u duhu pravog domaćina objašnjava interesantne detalje oko nas

Debelo Brdo - Veliki Povlen pogled sa četvrte serpentine

Debelo Brdo - Veliki Povlen, pogled sa prvog vrha

Između dva vrha stiže i Lauda (koji zbog posla nije mogao da krene kad i Miša) iz pravca Bašte, tako da do Bašte vozimo nas četvorica.

Pašna ravan - koliko god da sipaš malo je...

Debelo Brdo, nikad nije "zakazalo" kad su pejzaži i priroda u pitanju

Predeli su uvek 100%, što se ne može baš reći za asfalt...

Vinčina voda, drugi vrh na Debelom brdu kad se ide asfaltom

Vozimo u društvu, pričamo, vreme brzo prolazi i vrlo brzo stižemo do drugog vrha - Vinčina voda. Ovaj drugi vrh je viši od prvog, ali je uspon na prvi mnogo duži jer kreće od pre Poćute.

Od Vinčine vode pa do Rogačice je manje više konstantan spust (zapravo ide malo gore-dole do sela Zarožje, posle kojeg je vidikovac Kapija Podrinja, a od tog vidikovca je konstantan spust do Rogačice, gde se izlazi na Drinu).

Obavezno stajemo na vidikovac Kapija Podrinja, koji je fenomenalan. Tu pravimo nekoliko lepih fotki... Mislim "nekoliko"...

POgled je realno toliko lep, da jesnostavno ne možeš da odvojiš pogled

Naravno, zalazak sunca samo pojačava utisak lepote i mirnoće čiste prirode koja je ispred nas

Panorama sa vidikovca

"Sveti" Sale

Ekipa na okupu

Još ova slika sa vidikovca i neću više obećavam... Uvek mi je predivno kad vidim "slojeve" planina kako jedna za drugom nestaju u neodređenosti...

Obavili vidikovac, nadalje je ili spust ili ravno do Bašte...

Spustili se rekordnom brzinom. Uspevam da uhvatim poslednje zrake sunca pre nego što je zašlo za planine.

Da li može bolje od ovoga? Kratko i jasno - NE!

Kad smo se spustili, domaćini diktiraju tempo, na momente možda čak i prejak, uspevamo da pratimo, na momente jedva.

Lauda u punoj brzini

Ulazimo u Baštu, nezaobilazno slikanje kućice na Drini, koja kao da "iz vode raste".

Ima jedan fenomenalan izraz koji opisuje ovu sliku: "Smiraj dana"

Sunce je zašlo za horizont, polako pada mrak, a mi smo stigli na odredište

Stižemo u smeštaj. 

Sale je umoran, predložh mu da sam odem po večeru i da je donesem u smeštaj, odmah je prihvatio predlog. 

Kaže da se baš umorio, kako i ne bi kad nije vozio mesec i po dana. 

Kapa dole Sale, da sam u njegovoj poziciji verovatno bih "umro" još na Iriškom Vencu.

Posle večere su nam se pridružili Miša i Lauda, pa smo ćaskali i družili se do ponoći.......

Današnja ruta savladana, društvo perfektno, zadovoljstvo na nivou... Priča, anegdota i zavitlancije nije falilo ni jednog prenutka

#####   Dan 2: BB - Loznica - SM - NS   ##### 

Nedelja, 25.07.2021.

Otvaram oko negde oko 7:30h, virim i vidim da je Sale već budan. 

Oblačim se, odlazim po doručak. 

Napolju prijatno sveže 16°C, na granici za kratak dres. 

Iskreno prija posle jučerašnje toplote.

Doručak: Vruć burek izvađen iz peći na moje oči, jogurt Zapis Tare (meni najbolji na svetu), jedna komplet lepinja za usput "da se nađe" ako zatreba... 

Pakujemo stvari i pripremamo se za povratak. 

Krećemo.

Nije ni čudo što je završila na naslovnoj strani "National Geographic"-a

Drina, jedna od lepših reka na ovim prostorima

Definitivno iz vode raste...

Naravno, prvo slikanje kućice na vodi, pa nastavljamo prema Vukovića vodi (kažu ubedljivo najbolja u celom BB kraju). 

Čim smo napustili BB, stiže i Miša da nam pravi društvo narednih 50-tak kilometara. 

Povratak je planiran da ide niz Drinu, do posle Loznice, gde treba da se odvojimo na Bogatić i Sremsku Mitrovicu, a zatim preko Rume i Fruške Gore do Novog Sada.

Uz reku je u početku bila prijatna (jutarnja) hladovina, ali kako je dan odmicao temperatura je sve više  rasla (očekivano). 

Sve vreme vozimo uz predivnu zelenu reku, koja je okružena planinama.

Stižemo do Ljubovije, tu je Miša morao da krene nazad, mi nadalje nastavljamo kao dvojac. 

Ljubovija - Ovde nas Miša napušta

Vozimo, sela uz Drinu se smenjuju jedna za drugim, i stižemo do Malog Zvornika. Tu pravimo pauzu za ručak, sada je već bilo jako toplo, i još gore jako sparno. 

Srećom uz Drinu ima dosta izvora, pa smo ih koristili da se rashladimo i dopunimo rezerve vode.

Arhitektonsko čudo pored Drine, kao da se arhitekta na pola gradnje predomislio, pa promenio izgled kuće

Akumulaciono jezero - Mali Zvornik

Put od Bajine Bašte uz Drinu sve do Sremske Mitrovice ide veoma blago nizbrdo (tipa na 200km, ima visinska razlika od ~150m), tako da se ta nizbrdica realno ni ne oseti (jedino na Garminu vidim da se veoma polako spuštamo metar po metar. 

Prolazimo kroz Banju Koviljaču i Loznicu sa idejom da što je više moguće zaobiđemo magistralni put. Kako smo napustili Drinu, sparina postaje skoro nepodnošljiva, duva vruć vetar, koji kad udahneš osećaš vrućinu u plućima, a utisak je kao da si na 3000mnv gde je vazduh redak, ne možeš da se nadišeš. 

Stajemo često, pijemo puno tečnosti, a kilometri polako idu, zapravo mnogo sporije nego što bi voleli, predeli su odavno prestali da imaju bilo šta karakteristično i drugačije, prizor je isti poslednjih 50km, i narednih 50km.... Temperatura je konstatno preko 34°C. 

Prolazimo kroz mnogo većih i manjih sela, ali ovo vozilo je bilo jedinstveno - da li je to neka vrsta traktora, pitanje je sad??!?

Za promenu parče novog asfalta, mogu samo reći da prija

Prelazimo Savu, i ulazimo u Sremsku Mitrovicu

Prizori postaju monotoni

Tek negde oko Sremske Mitrovice, počinje da se oseća da temperatura polako popušta. Okrenem se i ugladah kako se smračilo sa zapadne strane. Rekoh Saletu da obrati pažnju na oblake, on reče, nemoj da gledaš u nebo nego vozi.

Stižemo u Rumu (200km, prosek 26.4km/h), vreme je za večeru, više nema dileme, poslednju deonicu ćemo voziti po mraku. 

Sale predlaže da napravimo pauzu 30 minuta, da malo odmori leđa. 

Predlog usvojen.

Večeramo, odmaramo.

Pogled u pravcu Sremske Mitrovice - kiša ili bolje rečeno oluja u najavi

Onaj oblak koji sam primetio kod SM, sada se ozbiljno približio. 

Negde na pola puta Ruma - Vrdnik je pao mrak, a na ulasku u Vrdnik počinju da promiču  prve kapi kiše (ništa strašno), kako Sale reče taman da nas malo ohladi. 

Sunce zalazi, dnevnog svetla je sve manje

Oblaci od oluje još uvek mogu da se vide, iako je skoro potpuni mrak

Poslednji selfi dok još nije potpuni mrak

OK, svatih da nema dovoljno svetla pa upalih blic

I tako i bi, do Rakovca je kiša prestala, a da zapravo nije ozbiljno ni počela.

Još 10-tak kilometara i stigli smo u Novi Sad. 

Novi Sad, ne bih pogrešio kad bih rekao - konačno

Šta reći na kraju, bilo je naporno, ali ponajviše zbog velike sparine zbog čega smo se pojačano znojili i stalno nam je falilo tečnosti. Iskreno ne postoji način da prebrojim koliko sam litara tečnosti popio u ova dva dana.... 

Na kraju je satisfakcija veća što je bilo teže, a ovaj put definitivno nije bilo lako.

Suma sumarum, prešli smo 470km i popeli oko 4000visinaca u 2 dana, nije za baciti.

Priroda i prizori predivni.

Definitivno ćemo ovo ponoviti nekad u budućnosti!!!

Do neke sledeće avanture,

D.

Dan 1: https://www.relive.cc/view/vKv2yMKPx4q
Dan 2: https://www.relive.cc/view/vQvx1DyW1BO