Januarska mećava u avgustu
Sama granica sa Švajcarskom...
Zapravo ni Austrija uopšte nije daleko...
Leto...
Tačnije avgust....
Još tačnije 11. avgust 2017...
 |
| Avgustovska mećava |
Letujemo na jugu Italije, vozam bike svaki ili skoro svaki dan jedno sat-dva koliko uspem "uhvatim" između prepodnevnog i popodnevnog kupanja a obavezno posle ručka.
Vrućina, temperatura svaki dan preko 40°C... Ali doživljavam da je to normalno, na samom jugu Italije smo, na moru, valjda je to normalno...
Vozim, sve ravno "ko tepsija" i nekog momenta mi iz očaja zbog ravnog terena sine ideja da bi u povratku mogao da "overim" Passo dello Stelvio... Naježih se od same ideje (naravno u pozitivnom smislu), i u "background"-u počinju da se vrte zupčanici.
Pokušah da nađem smeštaj...
Nema šanse...
Mislim, ima šanse, ali za nenormalno velike novce.
Neočekivano, potraga za smeštajem postaje prava agonija.
Potpuno je neopravdano (da ne kažem suludo) platiti dva noćenja na severu Italije, kao celo 10-dnevno letovanje na jugu Italije ili čak i mnogo više od toga.
Potraga se nastavlja, bez nekog vidljivog uspeha.
Odustajanje nije opcija, ali me optimizam kako vreme prolazi polako napušta.
Upornost se na kraju (ipak) uvek isplati, na ovaj ili onaj način...
Naravno, kriterijumi su polako padali i na kraju sam pronašao smeštaj udaljen ~140km od početka uspona na Stelvio (pomislih 140km tamo, uspon na Stelvio, spust, pa 140km nazad, biće u najmanju ruku veselo).
Jednostavno u krugu od 250km oko Stelvia ovo je najbolja opcija (kad uzmem u obzir cenu, razdaljinu, kvalitet smeštaja i ostale detalje koji su neophodni (parking za auto, WiFi, itd...)).
Rezervišem preko Booking-a, da ne kažem Bookiram smeštaj, i to je to, nema nazad (mislim to mi zapravo uopšte ne pada teško).
Svestan sam činjenice da imam samo jedan dan kada mogu da vozim Stelvio (što bi rekli braća Englezi - "one shoot"), i da ako vreme ne bude OK, zapravo bolje je da ne mislim na tu varijantu (a šta će biti ako vreme ne bude OK? Naravno nada umire poslednja)...
Pratim vremensku prognozu, pronađoh meteo stanicu Stelvio, i temperature su u najtoplijem delu dana 15-tak stepeni, rekoh sebi OK nije strašno, čak naprotiv.
Sad malo premotavamo unapred, dan uoči vožnje... Krećemo sa juga Italije i u popodnevnim časovima stižemo u mesto San Cristoforo, na obali Lago di Caldonazzo.
Naravno, čim smo se smestili, rekoh: "Odo' da odradim jedan krug oko jezera, da odradim "warm up" za sutra."
 | ||
| Pogled na nebo čim sam izašao iz hotela Oblaci ne obećavaju, čak nakon svega 1-2km od hotela počinje i kišica. Ne obazirem se na kišu idem dalje, ali kiša sve više pojačava, i prerasta u pljusak. Nema druge, sklonih se pod nadstrešnicu kod nekog hotela.  Nadstrešnica, spasla me od pljuska Kiša ne daje znake da će da prestane, naprotiv. Vreme prolazi i već sam skoro počeo da razmišljam da se vratim, kad kišica poče polako da popušta, a moja želja za vožnjom i brdima preovladava.
|
Krećem, kišica još uvek pada ali sve slabije i slabije i na kraju prestaje.
Vozim, tmuno nebo i crni oblaci prete sa svih strana, tu i tamo neka sitna kišica malo poprska, tek toliko da se ne opustim ali, bez obzira na sve ipak uživam...
Vlaga je 100% (sve mokro i isparava).
Ali rekoh sebi: "Neka dobro je, taman da se malo navikneš na 15-16°C".
Iskreno, nisam se navikao.
Naravno, pogledi na razne vremenske prognoze (za sutrašnju vožnju) upućuju na to da realno nemam pojma kakvo će biti vreme. Sve su različite i pravo je pitanje kojoj verovati... Međutim, jedno je sigurno - biće najverovatnije promenljivo i postoji neka recimo realna šansa da će možda čak da pada i kiša (tu i tamo se na ponekim prognozama pojavljuju neke sitne padavine). Pomislih, OK ako i malo poprska, nisam od šećera neću se otopiti.
Tu se moja briga za vremenske uslove završava, više ne želim da mislim o tome, jednostavno neka bude kako mora da bude... Svako tu radi šta treba da radi, moje je da se popnem na vrh Passo dello Stelvio, a kiši je da pada ako baš mora...
Jutro...
Prvi na doručku...
 |
| Doručak - švedski sto |
Nakon doručka spremam se za polazak, pakujem bicikl na auto, i krećemo prema tom čuvenom Stelvio-u.
Putovanje traje nekih skoro 2h, a adrenalin je sve vreme na visokom nivou.
Za one manje upućene, Passo dello Stelvio je drugi najviši asfaltirani prevoj u Evropi, sa visinom 2760m (na raznim mestima nalazim visinu od 2757mnv do 2762mnv, neka 2760 bude neka sredina). Najviši asfaltirani prevoj u Evropi je Col de I'Iseran, koji je od Stelvio-a viši nekih 7m - dođeš do popularnog skijališta Val d'Isere u Francuskoj, pa se onda popneš jedno 1000m uvis i tu si (nema viši asfaltiran prevoj na našem kontinentu, mislim, ima viših puteva kojim možeš da odeš do recimo vrha i da se istim vratiš, ali prevoj nema).
Put preko Stelvia je izgradila Austrija, a čim kažem Austrija i put u istoj rečenici - nekako mi prirodno dođe da kažem da ga je gradila Marija Terezija. Bože ta žena je bar u našim krajevima postigla neverovatne građeviske poduhvate :), ali ovaj put je napravljen nakon njene smrti i nakon svih njenih građevinskih poduhvata :). Austrija je želela da približi svoju tadašnju pokrajinu Lombardiju kako bih se izrazio bliže centru zbivanja u carstvu.
Put je tokom godine otvoren od maja do novembra.
Savladava se skoro 1900m - visinska razlika. Tačnije od kružnog toka gde počinje uspon, pa sve do vrha je nekih 1870m.
Stižem u zonu gde treba da parkiram. Naravno, nema šanse. Sva parking mesta zauzeta. Probaj vamo, idi tamo ne vredi, sve je popunjeno. Srećom tokom tih pokušaja jedno mesto se oslobađa i voala prakiram momentalno da neko drugi ne "uskoči".
Parkiran.
Bicikl skinut i spreman.
Napolju prijatnih 25-26°C.
Presvlačim se.
Oblačim kratak (letnji) dres.
Razmišljam šta poneti od stvari sa sobom. Obuze me neki minimalizam, ipak se treba popeti uz ozbiljan uspon. Ono što sam poneo u nekim pristojnim količinama je voda (ne znam šta me čeka usput i ne znam da li imam gde da sipam vode usput, pa sam poneo da sigurno imam do gore, nekih skoro 4 litre) i jednu Milka čokoladu od 100gr da se nađe ako ogladnim.
 |
| 3 litre vode u tašni i jedna u bidonu, tu se i Milka Alpenmilk smeška između flaša sa vodom |
Naravno pored kratkog dresa na sebi, poneo sam i tanku vetrovku (šuskavac) u tašni i to ie to.
Krećem... konačno...
Osećam neko olakšanje, sad više nema nazad...
Od kola gde sam parkirao do početka uspona ima nekoliko kilometara, taman da se malo zagrejem.
 |
| Pogled prema Passo Dello Stelvio - ni jednog momenta nije nagoveštavao šta me sve čeka |
Napolju veoma prijatno, nije ni hladno, nije ni pretoplo, jednom rečju idealno.
Stižem do kružnog toka, OK - to je to, krećemo!
 |
| Još 200m do kružnog toka |
 |
| Umetnička dela pored puta - čije slikanje bez prethodne najave na meni neobjašnjiv način koštaju |
Prosto je neverovatno kojom brzinom je lik doleteo do mene i počeo da traži novac... Posle sam na Google-u saznao da je to zapravo Lorenz Kuntner muzej pod otvorenim nebom (štagod... nije me ubedio... na njegovu žalost... a moju sreću...pare bar od mene nije video...).
Taman tu kod "muzeja" zateže uspon na nekih 7-8%, posmislih ohoho, tu smo, konačno krećemo zapravo!
Put prati reku, koja je neobične boje...
 |
| Reka interesantne boje |
 |
Na devetom kilometru nailazim na mesto "Gomagoi". Tu uspon zategne na preko 10%. Arhitektura i sređenost kuća jasno stavlja do znanja da je Švajcarska veoma blizu. Sa druge strane ovo je nekada bio južni Tirol, Austrijska teritorija, koju je Italija pred sam kraj prvog svetskog rata uspela da "otme" od Austrije. Ovde su se vodile neverovatno žestoke borbe oko zamalo rekoh svakog kamena, ali oko svakog prevoja i svakog strateškog položaja.
 |
| Tipična Alpska kuća, maksimalno sređena, sa obaveznim cvećem u prozorima ili na terasi |
 |
| Naravno i obavezna kombinacija drveta i kamena kao prirodnih materijala za izgradnju kuća |
11km od kružnog toka nailazim na prvu serpentinu, sa oznakom 48.
 |
| Serpentina 48. |
Sve serpentine do vrha su numerisane i najniža je 48. a poslednja pred sam vrh je serpentina broj 1.
 |
| Nagib je solidan, ali se ne predajem! |
Vreme prolazi, ja se polako penjem, a situacija sa oblacima se sve više pogoršava...
 |
| Sad bi se svako normalan zabrinuo... Ali nema nazad.... |
 |
| Trafoi |
Prolazeći Trafoi-e, bacih pogled na nebo, i odmah sam uvideo da ću možda da pokisnem...
 |
| Prvi problem - kiša u najavi |
Neka biće lakše sledeći put, sad znam gde ima vode!
 |
| Tamo negde u daljini je prevoj na koji idem... Deluje mistično i daleko... |
 |
| Česma, stadoh, uzeh par gutljaja, savršena... |
Taman sam malo odmakao od mesta počinju prve kapi kiše. Neće valjda, pomislih u sebi...
Hoće!!!
Nažalost :(((((
Sad sam već odmakao od sela, nemam gde da se sklonim od kiše, pa nema druge, oblačim šuškavac i nastavljam polako dalje. Kiša pada sve jači i jače, prelazi u pljusak i dalje pojačava, počinje provala oblaka.
Potpuno mokar.
Do Trafoi-a je bilo svega dve serpentine (48 i 47), ali posle sela kreće prava serija serpentina.
 |
| Nagib ozbiljan |
20 minuta kasnije, sve pliva, kiša došla i prošla, idemo dalje...
 |
| Put potpuno mokar (čuj put, i ja sam potpuno mokar) i polako se cedi(m), vlaga 100% |
 |
| Polako jedna po jedna serpentina je savladana |
 |
| Obelisk, danas se nalazi na terasi hotela |
Tu pravim malu pauzu, slikam prizore, koji su neverovatni. Neočekivano, oblaci se polako razilaze i počinje da se "providi " sunce na momente. Prosto je neverovatnp koliko se prizori menjaju, kad se samo jedan zrak sunca probije kroz oblake.
 |
 |
| 10-15 minuta posle kiše, sija sunce, kao da se ništa nije desilo |
Mic po mic, stižem do serpentine sa oznakom 22, a ona je poznata po tome što se tu nalazi hotel koji je bike friendly.
 |
| Hotel kod 22. serpentine |
Posle hotela opet kreću serpentine, jedna za drugom, cik-cak polako se penjem... Imam utisak da je nagib malo jači, i da je sve vreme oko 9-10%, možda i više. Iskreno ne prija mi ovaj nagib ali vozim od serpentine do serpentine, polako, ponekad i po dve odjednom.
 |
| Rekao bih nepregledne serpentine, ali sve su lepo numerisane, pa jasno vidiš kako napreduješ |
 |
| Dve "vezane" serpentine gde je nagib veći od 10% |
 |
| Hotel iz daljine, tačnije sa visine |
 |
| Stajem i razmatram opcije - šta ću i kako ću |
 |
| Još 16 serpentina do vrha, visina 2320mnv |
Na sledećoj serpentini, ograda i konfiguracija terena iza ograde omogućavaju da se problem reši bez da to neko primeti.
Rešeno...
Iskreno, pod pritiskom problema sa stomakom, nisam ni primetio da je sunce nestalo, da su ponovo počeli da se navlače oblaci. Sada kada je problem bio iza mene, uviđam da će opet biti padavina... Ali dobro, jednom sam ih već danas preživeo, pa mogu i drugi put.
 |
| Oblaci sve gušći, štp bi rekli braća englezi: "Here we go again...." |
Ali nije kiša...
A nije ni sneg...
Padaju smrznute kapi kiše, snežno bele kuglice. padaju sve jače i jače. Kao da milioni malih ping-pong loptica pada sa neba, odskaču od mene, odskaču od puta, neverovatno. Prosto nerealno. Ovakvo nešto nisam nikad doživeo. Kaciga sve odzvanja od lupkanja smrznute kiše.
 |
| Smrznute kapi kiše na mojoj torbi od bicikla |
Kako padnu, počinju da se tope, po putu, po tašni, na mom odelu gde god uspevaju da se zadrže. Ali ovo nije ni blizu pljuska koji sam preživeo, (slobodno mogu reći) tamo dole iznad Trafoi.
 |
| Niska oblačnost iz koje smrznuta kiša pada nemilice |
 |
| Negde u daljini se nazire vrh (KRAJ), kroz oblake, ali ima još da se vozi |
 |
| Jeste da je smrznuta, ali kad padne topi se i sve je mokro |
Čudna kiša me ne usporava, vozim, stajem, slikam, vozim i tako ukrug.
 |
| Pogled na dolinu, tamo u daljini se vidi hotel |
Penjem se polako, brojevi serpentina postaju jednocifreni. Čak i čudna kiša polako popušta i prestaje. Još malo ponavljam u sebi...
 |
| Sve je mokro |
 |
| Blago se razdanjuje, i sada se dolina bolje vidi |
 |
| Preostale su još samo 3, tačno iznad serpentine se vidi KRAJ |
Prolazim serpentinu 4 - iznad jasno vidim VRH (još samo malo, još samo 3 serpentine). Stajem da slikam seriju serpentina koje sam upravo savladao.
 |
| Fenomenalan pogled na serpentine, ali O B L A K ! ! ! ! |
Slikam i vidim kako svake sekunde jedna po jedna serpentina nestaje u oblaku. Jednostavno kulja iz doline, nailazi neverovatnom brzinom. Odmah mi je prostrujala misao, ako oblak stigne pre mene na vrh, neću ništa videti.
Sedam na bike, dajem gas do daske...
Trkam se sa oblakom!
Pitanje je da li uopšte imam šanse?!?
 |
| Stigao na vrh, stigao i oblak - što bi rekli: Domaći - Gosti = 1 : 1 |
Stižem na vrh, kao i oblak, tu smo negde... Jednostavno nije moglo bolje...
Sad imam zadatak da kupim par magneta i razglednicu (za Miru), da odradim slikanje, pa polako dole.
Ali sledi iznenađenje, ovaj oblak je sa sobom doneo SNEG!
 |
| Sam vrh, prodavnice suvenira na sve strane |
Ne mogu da verujem, još uvek sam u kratkom dresu, gore imam tanak šuškavac, ali sam potpuno mokar (kompletno od glave i kose gore, pa do vrha prstiju na nogama), što od raznih kiša koje su me usput iznenadile, a ponajviše od znoja.
Ulazim u prodavnicu, kupujem magnete za frižider, kupujem i razglednicu. Molim prodavačicu da mi da jednu najlon kesu da spakujem razglednicu jer je sve mokro. Naravno, ona to učini bez problema.
Izlazim iz prodavnice, zadatak obavljen! Napolje sneg sve više pojačava, prodavnice sklanjaju sve stvari koje stoje napolje, imam utisak da se u 5 minuta skoro sve zatvorilo i opustelo.
Razmišljam šta mi je činiti.... Sve nepogode koje sam imao usput su relativno kratko trajale (tipa 15-20 minuta, pa se onda vreme brzo menjalo), pomislih, mogao bih da sačekam jedno 15-tak minuta, možda sine sunce.
Primetih jedan štand, pored puta gde dva momka peku i prodaju kobasice. Parkiram bike pored štanda... Sada je prošlo 15h, o doručku (kao o pokojniku) sve najlepše, a ona čokolada koja je izazvala toliko problema je bila dobra da zavara glad, a kad sad osetio miris sveže pečenih kobasica, to me je odmah podsetilo da sam zapravo veoma gladan.
 |
| Jasno je da ću kobaju pojesti s nogu (neću sedeti jer su klupe zavejane) |
 |
| Raspoloženi momci koji prave kobasice Razmišljam koju da uzmem. Pitam: "Koja je najbolja?" Kreće objašnjavanje koja je kakva i od čega, uz konstataciju da je ona domaća ipak najbolja!!! Rekoh: "Daj onda domaću, nema dileme." |
 |
| Malo bolji pogled na ponudu |
5 minuta kasnije kobasica je prošlost.
 |
| Samo 5 minuta i bicikl je postao beo |
Kako vreme prolazi, sneg pojačava sve više i više, pada sve gušće i gušće, a ja se sve više hladim (dok čekam da sneg prestane) i polako mi postaje zima.
Razmišljam šta mi je činiti...
 |
| Prava mećava, što bi rekli ko na Jahorini kad idemo na skijanje, samo što je za promenu avgust |
 |
| Sneg pada, i kako vreme prolazi sve više imam utisak da neće skoro prestati |
 |
| Ali još uvek se topi pri dodiru sa tlom... Nailaze neki biciklisti, mokri od svega (kao i ja), i bez nekog oklevanja uskočiše u prvu radnju sa suvenirima, i biraju da kupe zimske rukavice. Pomislih, ovo uopšte nije loša ideja, uskočih i ja u radnju i kupujem rukavice za skijanje (najskuplje rukavice koje sam ikad kupio - 25 EUR, ali nema veze isplatile su se kao ni jedne do sada), molim prodavačicu da mi ih zapakuje u najlon kesu, izvadi žena neku malu kesu taman za rukavice, rekoh jel' imate neku veću kesu, naravno da imaju, i zapakuje mi rukavice u veću kesu. Realno kesa mi za rukavice nije trebala, ali mi je trebala za glavu koja je bila potpuno mokra (kiša, znoj, sneg...). Izlazim iz radnje, skidam kacigu, stavljam kesu na glavu, vraćam kacigu. Sada je mnogo bolje, bar na glavi. Stavljam skijaške rukavice, pa je još bolje. Vadim trenerku iz tašne (Miro HVALA, ipak sam bio previše tvrdoglav, sva sreća ti bila upornija od mene), jest da je tanka-letnja, ali ja sam već više od pola sata u kratkom letnjem šortsu na 0°C i to mokar. Oblačim trenerku, malo se napatih sad već smrznut i ukočen od zime, ali uspevam u svojoj nameri. Okrenem se oko sebe, sneg ne daje znake slabljenja, čak naprotiv, pada možda još jače, i konstatujem da je počeo da se "lepi" po putu. Počinje da mi se vrzma po glavi misao: "A šta ako počne da ledi po putu, nema šanse da se spustim..." Istog trenutka, slikanje i pogled na dolinu gube na značaju, spust je sad jedini prioritet. Sedam na bicikl i posle 35 minuta provedenih na vrhu u nadi da će sneg da prestane krećem veoma oprezno dole (gume na biciklu su mi bile poprilično "ćelave" i spremne za zamenu, što je dodatno otežavalo celu situaciju). |
 |
| Sam početak spusta, testiram koliko klizi, i kako se bicikl ponaša kad kočim (klizavo je ali ako se koči sa osećajem može da se spušta bezbedno) |
 | ||
Otprilike ista scena kao pre jedno 45 minuta kad sam uvideo da nailazi oblak neverovatnom brzinom (samo se kolorit malo promenio - sad je "black&white")
|
Spuštam se veoma oprezno i polako, snega ima centimetar do dva na putu, zavisno od mesta. Kočim sve vreme i polako napredujem. Hladnoća je neverovatna, ali moram da priznam da kesa, rukavice i trenerka čine ceo spust daleko prijatnijim.
 |
| Gore se sve beli, a ovde gde sam trenutno, počinje da se zeleni trava |
 |
| Serpentina 22, ponovo hotel, u daljini se još uvek vidi beo vrh |
 |
| Tu i tamo se providi plavo nebo |
 |
| Spust se nastavlja, sad više nema nikakvih prepreka |
Stižem do kola, Mira i Nikola popadaše od smeha kad su me videli (stvarno ih ne krivim za to): Kesa na glavi, ručke od kese vire napolje, vetar ih izbacio, imam skijaške rukavice, trenerka sva mokra i blatnjava. Rekoh SORRY nije bilo planirano da ovoliko traje, ali eto bilo je više stvari sa kojima sam morao da se usput izborim. Naravno dole je temperatura bila preko 20°C, ja im pričam o nekom tamom snegu, a oni ne mogu da veruju. a onda sam im pokazao slike...
Presvlačim se u suvo, pakujem bicikl na kola, i krećemo polako prema našem hotelu.
Šta na kraju reći, vanserijski događaj, pun obrta i prepreka, ali sam ipak sve uspeo da ih savladam... Iskreno, mislim da se nikada u životu nisam toliko smrzao kao ovaj put.
Ali vredelo je!
I ponovo ću ovo da vozim, čim se ukaže prilika.
Stižemo u hotel, odradismo večeru. I nije mi jasno to sa snegom?!?!? Po Stelvio prognozi nije trebalo da bude hadnije od 15-16°C. i onda ukapiram da je ta meteo stanica u mestu Trafoi, i da sam sve vreme gledao prognozu vremena za pogrešnu nadmorsku visinu.
A onda sam pronašao podatke od prave meteo stanice sa vrha, koja je pokazivala da su temperature preko dana na vrhu ovih dana 2-5°C preko dana, a preko noći su obavezno išle u minus. E, da sam imao ovu prognozu kad je trebalo, sigurno bi se bolje obukao.... Ali i ovako je nekako prošlo...
Ponovo jutro, odradili doručak, pakujemo se i polako krećemo ka Novom Sadu.
 |
| Nikola vs. Nutela 15g = 10 : 0 |
 |
| Isto ono jezero od pre dva dana kad je bilo hladno i tmurno |
Videćemo, sledeći put....
D.
Nastavak priče: Maratonac
Nastavak priče (6 godina kasnije): Passo dello Stelvio - OSVETA
Коментари
Постави коментар