32. ALPI 2023 - II deo
- Drugi deo -
Ko nije pročitao prvi deo to može da uradi na sledećem linku: >>> Prvi deo <<<, a sada se priča nastavlja bukvalno tamo gde je prethodna stala.
"Recovery Ride" - ?!?
 |
| Tre Cime di Lavaredo u sumrak (slikala Erika Jaand) |
Smeštaj u Julijskim Aplima sam (unapred) rezervisao za dve noći (za subotu i nedelju - znači ponedeljak ujutro izlazimo iz smeštaja), jer je originalni plan bio da se u ponedeljak vratimo za NS, pa da u sredu ujutro idemo ekipno u Dolomite (gde sam rezervisao smeštaj još u januaru).
Ali, obzirom da je Sale "instant" krenuo sa nama, i da realno nema potrebe da se vraćamo u NS, trebalo je premostiti dva dana do srede (kad idemo u maratona regiju) tu negde po Alpima. Boraveći u Julijskim Alpima sam rezervisao smeštaj za nas četvoro u jugoistočnim Dolomitima, u delu gde nisam bio. Dva dana između Julijskih Alpa gde smo upravo završili i unapred rezervisanih Dolomita sa ekipom, ćemo provesti na delimično nepoznatom terenu (super, malo istraživanja nikad nije na odmet).
Malo da se podsetimo...
U subotu je vreme bilo skoro pa sasvim bez veze, pa smo se provozali malo po "kvartu", tek toliko da pokažem Saletu šta se pokazati da u ovoj regiji. U tu subotu smo imali ideju da vozimo Mangart, ali smo zbog lošeg vremena odustali - odlična odluka.
 |
| Lago di Fusine, Mangart u pozadini |
 |
| Najlepši pogled na svetu |
 |
| Magija prirode na delu |
Međutim, nedelja je osvanula predivna, vreme savršeno, ne može biti bolje. Obišli smo peške Lago di Fuzine Inferiore (još jednom), pa smo Sale i ja popeli Mangart iz cuga (ima tabla 22% na početku uspona koji je dugačak 11km), pa smo posle pregazili neke silne snegove da bi stigli do vrha i do vidikovca.
 |
| Rampa - nema dalje, ili možda i ima?!? |
 |
| Naravno da ima dalje - upornost se uvek isplati |
 |
| Lago di Fusine - pogled sa Mangarta |
 |
| Triglavski masiv gledan sa Mangarta |
Sve u svemu, nije moglo bolje, priroda 100%, pogledi, vidikovci, jezera...
Ponedeljak, 26.06.2023. - "Recovery" vožnja posle Mangarta
Jutro.
Doručak.
Pakujemo se, i krećemo prema selu Lozzo di Cadore. Samo selo nije veliko, a razlog zašto baš Lozzo di Cadore je taj što je tu smeštaj bio najjeftiniji u celoj regiji za nas četvoro (nekih 20EUR po osobi za noć, što je neobično jeftino za Dolomite). Sa druge strane Lozzo di Cadore je dovoljno blizu jezera Lago di Misurina, koji mi je bio "na nišanu" za vožnju biciklom, sa idejom da ga možda obiđemo i kolima ako stignemo. Pored jezera Lago di Misurina se nalazi Tre Cime di Lavaredo (tri ogromne stenčine, koje su zaštitni znak cele ove regije, nema ništa karakterističnije od toga možda čak i u celim Dolomitima).
 |
| Tre Cime di Lavaredo (slika preuzeta sa interneta) |
Lago di Misurina smo 2022. godine obišli vrlo kratko, jer nas je neočekivano poterala prava oluja (ovo sam opisao u jednoj od prethodnih priča: >>> neMaratonac <<<). Bukvalno smo bežali od nevremena...
Veče pred put sam malo razmatrao kuda idemo, i shvatam da prolazimo na 10km od Monte Zoncolan. Za one manje informisane, jedan od najtežih uspona u italijanskim Alpima (znači "kapitalac"). Međutim, nakon jučerašnjeg Mangarta i to iz cuga, Zoncolan jednostavno nije realan.
Teška srca, odlučujem da ni ne svratimo do Zoncolan-a, jer se plašim da nećemo odoleti a da ne pokušamo da ga popnemo (a zapravo sa ovako isceđenim nogama, to jednostavno nije dobra ideja i apsolutno nije realno).
 |
| Na putovanju do Lozzo di Cadore nailazimo na zastoj - na put je palo drvo pa ga sklanjaju |
 |
| Imali smo sreće, kad smo mi stigli, sve je već bilo skoro gotovo, tako da smo stajali jedno 10-tak minuta |
 |
| Počinju da se naziru planine u pozadini... |
Nakon "drveta" stajemo u mestu Forno di Sopra. Pravimo kratku pauzu, naravno da je "sevnuo" sladoled, kafica (ko pije), kola i slično...
Izbor sladoleda solidan...
 |
| Seli u "Bar - Gelateria Mozart" pogled na selo je prelep |
Stižemo u smeštaj oko 14h. Ideja je da danas odradimo "Recovery ride", da se malo oporavimo od Mangarta i da se spremimo za Maratona regiju. Pre vožnje obavismo i ručak, na moj predlog beše to pizza, jer to realno najbrže naprave.
 |
| Restoran i pizzeria - pogled na okolne planine je veličanstven |
Italijanska pizza obično nije prebogata, i obično nije velika. I ove koje smo poručili su se uklapale u lokalno poimanje pojma - pizza. U osnovi, jeste ukusna, ali nije to sad nikakav spektakl. Ko je naviknut na naše pizza-e gde lopatom stavljaju nadev (šunke, sireve, kobasice, kulene, origano i sve čega se kuvari sete), razočaraće se u Italiji (postojbini pizza-e). Pizza je od početka bila sirotinjska hrana i ona je tu i tamo i ostala negde u toj zoni kad je jelo u pitanju, što se tiče Italijana.
Veče pred put u Lozzo di Cadore, počeo sam da pravim planove za sutrašnju vožnju. Ideja je bila da vozimo od Lozzo di Cadore i da se popnemo do Lago di Misurina, pa polako nazad. Hteo sam da slikam jezero Lago di Misurina sa hotelom u pozadini i liticom iza (jako karakteristična slika, biće u nastavku, budite strpljivi). Najkarakretističnija slika (ona koja prva "ispada" kad uneseš reč Dolomiti je crkva u mestu Santa Madalena sa surovim Dolomitima iza (ima u priči >>> neMaratonac <<<), e ovo što hoću da slikam je druga slika po zastupljenosti). Vožnja je u originalu trebala da ima nekih 35km u jednom smeru (penjanje je od samog početka pa sve do jezera, a onda "photo session" jezera, hotela i surovih planina u pozadini), pa polako nazad a taj deo nije problem jer je sve vreme nizbrdo.
Međutim, dok sam iscrtavao rutu, videh da možemo još malo da produžimo (nekih 7km) i da se popnemo koliko je to moguće na prvi "Cime" sve do planinarskog doma Auronzo (Rifugio Auronzo), a trebalo bi da je sve asfalt. To je i dodatnih (tričavih) 600m uvis. Onako nacrtano na mapi, nije delovalo (jako) strašno. Bio sam baš zadovoljan što sam video da možemo još malo da prolongiramo vožnju i da vidimo nešto što nisam video prošle godine. Na Google Street View, su pogledi tu gore kod planinarskog doma bili fenomenalni, tako da ovih dodatnih 7km obavezno moramo da vozimo.
"Recovery ride" treba da bude neka lagana vožnjica, tek toliko da se malo provrte noge (razbiješ sve one mlečne kiseline po mišićima i slično...), tada se noge mnogo brže oporave od napora, nemaš upalu mišića i slično.
Realno gledano, ova ruta koju sam zamislio je sve samo nije "Recovery ride". A sa druge strane sad smo ovde u ovoj regiji i ko zna kad ćemo doći sledeći put. Sad je prilika da izvezemo sve što se da izvesti, videti najbolje planine, poglede i ostalo. Koga briga za noge koje su realno ostale juče na Mangartu, jer smo se "otkinuli" na usponu.
Iskreno, Saletu nisam smeo da kažem svoje namere (mislim nisam smeo da mu kažem sve do poslednjig detalja, nego samo uopšteno), sigurno ne bih hteo da ide samnom.
Rekoh mu: "Idemo jednu "recovery" vožnju do jezera Lago di Misurina, tamo pravimo pauzu, slikanje... Da, OK, imaćemo malo i da se penjemo, sad koliko će biti strašno, videćemo."
Rekao sam mu da kad stignemo do jezera ima i mali nastavak, ali o tom-potom.
Prošao sam u "skupštini" sa predlogom za rutu.
Kad je pristao, rekao sam mu da imamo 1800 visinaca da popnemo.
Kaže Sale: "Ti nisi normalan!!!!"
Realno, potpuno je u pravu, ne može moja ruta da se podvede pod "recovery ride" ni u jednoj varijanti, ali sad je prilika, jer smo ovde dan/dva i onda idemo u Maratona regiju, a tada su nam Misurina i Tre Cime predaleko. Da OK, mogli bi i da iz Maratona regije da dođemo dovde, ali bi to trajalo ceo dan (tamo-nazad nekih 150km sa 3000-4000 visinaca).
Krećemo... Pogled na sat 15:15h (obavili sve, utrčali u smeštaj, odneli stvari gore, skinuli bicikle sa kola, presvukli se, napunili bidone i spremni krećemo).
 |
| Krenuli, još uvek smo u Lozzo di Cadore |
Prvo mesto na koje nailazimo je Auronzo, nekih 7-8km od smeštaja. Predivno alpsko mesto na obali jezera Lago di Santa Caterina, koje je magične boje. Jezero je veštačko, ali taj detalj ni najmanje ne umanjuje lepotu jezera. Brana je završena davne 1930. godine i nakon toga prizor ovde više nije isti... Kažu, sada je mnogo lepši. Realno i jeste.
 |
| Lago di Santa Caterina, u pozadini mesto Auronzo |
 |
| Odavde smo došli |
Stižemo do brane.
Penjemo se na branu sa idejom da napravim koju sliku.
Kako smo se popeli na branu, ukapiramo da sa druge strane brane ima biciklistička staza.
Kaže Sale: "Vidi ima biciklistička staza sa druge strane brane, idemo tamo?!!?"
Rutu koju sam crtao je kompletno išla redovnim putevima (kuda idu i automobili), i tamo nema iznenađenja.
Rekoh: "Daj imamo rutu, vozimo po ruti!"
Kaže Sale: "Važi."
Okrene se i sa sve biciklom (noseći ga preko stepenica) siđe skoro do glavnog puta.
Ostao sam gore da napravim još koju sliku, bacim pogled na Garmin, a on mi nudi opciju da izmenim rutu, i da nas vodi po biciklističkoj stazi.
Viknem Saletu: " 'Ajde ipak idemo biciklističkom stazom...."
Čujem Saleta: "Gunđ, gunđ, gunđ, gunđ, gunđ, gunđ, gunđ..."
Vrati se Sale gore, uz stepenice, prešli na drugu stranu brane, stigli do biciklističke staze, kad ono nije asfalt, nego je tucanik. Šta ćemo?!?
Rekoh: "Sad već kad smo prešli branu idemo ovom biciklističkom stazom. Da se i po ovom voziti sa tankim gumama, samo moramo biti pažljivi."
Da sam rekao Saletu idemo nazad, mislim da bi me udario... I ne bih mu zamenrio.
Bici staza ide uz samu obalu jezera, sve vreme voziš kroz šumicu, u senci, realno predivno je. Bilo je dosta šetača, trkača i biciklista (kao po keju kod nas u NS) jedino svi koriste istu stazu (nisu odvojeni kao kod nas na keju). Nema roleraša jer je makadam 😈 (nemam ništa protiv roleraša, da ne pomislite nešto loše, samo ponekad umeju da zasmetaju kad bezdušno zauzmu celu biciklističku stazu na keju i ne haju...). Imali smo priliku da iz raznih uglova vidimo i jezero, i okolne planine i gradić Auronzo. Sjajno!
Izvini Sale, ideja je zapravo bila odlična. Da smo nastavili rutom koju sam nacrtao, većinu ovih prizora ne bi videli.
Kako vozimo, sve se više pitam kako ćemo se vratiti na glavni asfalt, jer jezera polako ponestaje, a nigde nema opcije da se vratimo u gradić.
Srećom pred sam kraj jezera ima neki most, kojim uspevamo da se vratimo na originalnu rutu.
 |
| Pogled sa mosta u smeru odakle smo došli |
 |
| Ponovo na asfaltu...😃 i ponovo na originalnoj ruti |
 |
| Tu smo na samom izlazu iz gradića |
Na samom izlazi iz gradića Auronzo, u daljini vidim planinarski dom (mesto koje je krajnji cilj današnje vožnje). Kažem Saletu, vidi tamo gore u daljini (pokažem mu prstom) vidi se gde treba da se popnemo.
Kaže Sale: "Ti nisi normalan!!! Sad mi nije dobro kad znam šta treba da popnemo. Bolje da mi nisi rekao..."
Pomislih možda bi bilo bolje i da nisam, ali sad nema nazad.
 |
| Planinarski dom, a naš cilj je desno od doma, u samom korenu litice od Tre Cime |
 |
| Gde god pogledaš, a priroda te počasti prelepim pogledom |
Kako izlazimo iz gradića, nagib terena veoma polako postaje sve veći i veći. Vrlo polako. Međutim, nije to ništa, sve je to još uvek na nivou 1-2-3-4%.
Dok jednog momenta zapravo ne krene.
A onda kad krene, to je sve 10-11-12-13%. I nije to sad 200-300-500m, to je sad narednih jedno 6-7km gde vozimo nagib koji je u rasponu 10-14%.
 |
| Tipična alpska kuća, kamen-drvo-cveće a okolo zelena trava (samo fale surove planinske litice) |
 |
| Prva česma usput - nismo je propustili |
 |
| Posledice one oluje iz 2018. godine se i danas vide (isečeno osušeno drveće na sve strane) |
 |
| 12% - nisam ni očekivao manje, skoro pa bih se razočarao da nismo imali pravi uspon do jezera Misurina |
 |
| Na sve strane izviruju neki vrhovi ili pikovi planina - neverovatno |
 |
| Stajem s vremena na vreme da slikam planine iza sebe, to ne mogu da uradim kvalitetno dok vozim |
 |
| Jel' to neko opet rekao 12%??? |
Borimo se sa nagibom, ali hteli ne hteli napredujemo polako i stižemo na raskrsnicu gde se levo ide prema Cortina d'Ampezzo a pravo se ide prema Lago di Misurina.
Jedno 200m posle raskrsnice u daljini vidim biciklistu kako ide i gura bicikl (razumem ga, nagib je ozbiljan). Smešno nam je bilo kad je ukapirao da nailaze biciklisti, odmah je seo na bicikl i kao vozi. Kako smo prošli pored njega, on je nakon 10 sekundi sišao sa bicikla i nastavio da gura.
Sa druge strane mogao bih slobodno da kažem da i nama već nije dobro, malo malo pa bude neki znak 12%, ili 13%. Da nismo juče Mangart vozili, ovo bi jednom nogom popeli, ali posle onakvog Mangarta, noge smo iscedili, pa smo malo osetljivi na nagib. Malo se više patim nego što bi trebalo (posledica jučerašnje vožnje), a koliko vidim ni kod Saleta nije bolje - isto se pati, sa tom razlikom što on nazad ima zupčanik sa 34 zuba dok ja sa 30 zuba, pa je njemu realno značajno lakše. Zbog manjeg zupčanika moram da koristim veću silu i veću snagu, da bih imao koliko toliko neku prihvatljivu kadencu (broj obrtaja pedala), sa kojom može da se vozi, pa sam jednostavno malo brži od njega na usponima, neminovno je.
Ali, bez obzira na nagib, na broj zuba, i sve ostalo, nije lako, ali nekako ide...
 |
| U daljini ispred nas se nazire Tre Cime |
 |
| Ovde smo na jedno 500m od jezera Lago di Misurina i nagib konačno popušta, a noge to pozdravljaju |
 |
| Zoom x5 - Tre Cime deluje zastašujuće (ovde se vidi prvi, i drugi vrh iza njega, dok se vidi samo delić trećeg kako viri iza drugog) |
 |
| Hotel i Tre Cime - zapravo slika koju želim je ovaj hotel, slikan sa druge strane |
 |
| Lago di Misurina - ovo slika je skinuta sa interneta i to je ta slika koja me je pokrenula da dođemo ovde |
Jedini problem kojeg sam svestan od početka je da je ova slika napravljena ujutro, a da mi stižemo popodne. Videćemo kako je kad sunce sija iz drugog ugla, bolje od ovoga jednostavno nije moglo (krenuli smo najranije što smo realno i mogli.
Stižem do jezera, Sale je jedno 500m iza mene, stajem da ga sačekam tu pored jezera ispred prodavnice suvenira (koja je ujedno i kafić u kojem može da se kupi neka laka klopa - sendviči, pica parče, krofne i slično).
Bacim pogled na sat 17:56h. Razmišljam, ručali smo odavno (prošlo je već više od 5h), mogli bi možda da "bacimo nešto u kljun".
Prošle godine smo imali epizodu sa ovom istom prodavnicom, pojeli smo po kroasan i popili po piće, a onda se prodavnica na pola te akcije zatvorila bez ikakve najave (zatvorila se u 18h). Svestan sam da imam max. 2-3 minuta da kupim nešto, Sale još uvek daleko, nazire se u daljini, verovatno me ni ne vidi i ako uskočim u prodavnicu, lako se može desiti da ni ne ukapira da sam unutra, pa da prođe.
Naravno, sad čekam a tih minut-dva su dugački kao godina. Sale nikako da pristigne, pa uskočih unutra da pogledam šta bih mogao da kupim. Ima sendviča, "cijena prava sitnica" (citat iz starih Alan Ford stripova, dok su ga još Hrvati prevodili), nekih mini pizza (ni one nisu baš jeftine), kroasana koji su puni vazduha, i neke krofne (koje uopšte ne izgledaju loše).
Izvirim, a Sale upravo nailazi, mahnem mu da me vidi - odmahne mi Sale, OK video me je. Sačekam još minut i stiže Sale. Pitam ga jel' hoće nešto da pojede, neki sendvič ili pizza parče ili krofnu.
Kaže Sale: "Neću nisam gladan!"
Uskočim ponovo u prodavnicu i kupim 4 krofne (nisu skupe 1,8EUR komad) - dve sa čokoladom i dve sa pekmezom od kajsije.
Otprilike u poslednjoj sekundi sam kupio krofne, samo što nisu cupkali što sam još unutra. Pitam ih da mi stave na tanjir ili tacnu, kažu ne može, zatvaramo za minut! Kaže da može da mi spremi za "to go".
OK, spremite za "to go".
I tako spakovali mi u krofne u papirne kesice po jedna krofna u jednu kesu i kako sam izašao tako su zaključali zamnom (verovatno da se kojim slučajem ne vratim).
Kažem Saletu: "Kupio sam po dve krofne svakom."
Kaže on: "Neću, nisam gladan!"
Rekoh: "Daj, nemoj sad da me nerviraš, uzmi krofnu."
I on sad nije gladan, al' 'ajd' uzme jednu da mi udovolji.
"Šmrknem" jednu, "šmrknem" i drugu, a Sale pojede jednu. Rekoh daj pojedi i drugu pa da idemo. I tako Sale nekako savlada svoje sledovanje, pa možemo dalje.
Na nekih 500m od mesta gde se odvija misija "Krofna", je mesto odakle hoću da slikam hotel i planinu.
 |
| Stigli do jezera, sad samo da ga obiđemo i da sa suprotne strane slikamo hotel i stenu u pozadini |
 |
| Jezero, hotel i stena su tu, samo fali sunčevo svetlo sa prave strane |
Stižemo na savršeno mesto za slikanje, ali je hotel u senci od planine koja nam se nalazi sa desne strane, tako da je jedino planina u pozadini osunčana. Nije baš idealna situacija, ali šta je tu je, znao sam od starta da najverovatnije neće biti savršeno, ali eto motiva da dođemo ovde ujutro.
 |
| Planina je lepo osvetljena, ali je nažalost hotel u senci planine (koja se isprečila između hotela i sunca) |
 |
| Kad koristim Zoom x2 i nije tako loše |
 |
| Zbog ugla sunca i planine koja nam pravi senku - Sale je zamalo pa silueta |
Obavili foto sešn, i krećemo dalje a bukvalno nismo svesni šta nas čeka... Kad sam planirao vožnju, na profilu terena se videla jedna mala grbica pre finalnog penjanja na Tre Cime. Nisam tome pridavao značaj, jer je bila skoro neprimetna u odnosu na okolna penjanja koja su na ruti.
 |
| Jedna mala grbica na profilu terena pre finalnog penjanja |
Čim se prođe jezero Misurina, mi se odvajamo sa glavnog puta i skrećemo desno prema Tre Cime. Kako smo skrenuli, ugledah sa moje desne strane magarci... Nisam ih još video u Dolomitima do sada (dok ih je Transalpina prepuna)...
 |
| Dobro je, ima ih još, nismo jedini.... |
Kad učitaš rutu u Garmin, on ti pokazuje profil terena koji te očekuje narednih mislim 600m (Climbpro softver na Garminu kad mu ubaciš rutu - iscrta profil terena).
 |
| Profil terena koji je ispred tebe na ruti, predstavljen bojama |
Garmin ti isegmentira (da ne kažem isfiletira) po nagibima ceo uspon, pa ti pokazuje parče po parče, kako napreduješ. Segmenti se razlikuju po boji, a boje predstavljaju nagib tog segnemta (tipa: kad je zeleno onda je ravno ili ti do 3%, žuto je nekih 3-6%, narandžasto nešto oko 6-9% crveno je 9-12% i na kraju braon, da ne kažem crno ti je pred očima ali je realno braon - tada je patnja zagarantovana, a braon je 12% pa naviše).
Elem, prolazim magarce, napravih još dve slike (naredne, posle ove rečenice), potpuno sam zaboravio na tu malu grbicu koja se pojavila posle jezera, i kad sam ugledao kako se Garmin zacrneo (tačnije smračio kad mi je pokazao šta nas čeka, nije mi bilo dobro).
 |
| Posle ove krivine na levo kreće pakao |
Kad sam završio sa magarcima, Sale koji nije ukapirao da sam usporio zbog istih je produžio i kad sam krenuo da vozim, on je upravo zamakao za krivinu.
A onda je nagib zategao, kao da sam naišao na zid ispred sebe, imao sam utisak da sam svu snagu koja je još ostala u meni upotrebio da bih savladao ovaj "crni" kilometar. Stižem i prestižem Saleta (opet su zubi na zadnjem točku presudni), i stižem gore onako jedva. Pomislih, Mangart je konačno "došao po svoje"... Nije ni penjanje do Lago di Misurina bilo naivno, ali ovo je sasvim druga dimenzija.
U povratku sam video da ima znak spust 16%. OK, znači popeo sam 16% sa umornim nogama, delovao mi je nagib kao da je 26%. Izborio sam se jedva sa ovim usponom.
Malo sam došao sebi dok je pristigao i Sale. Tu gore kad se popneš na tu neprijatnu grbicu, opet ima jezero - ovog puta Lago Antorno. Iskreno, najružnije koje sam video u Dolomitima.
 |
| Tre Cime i jezero Antorno ispred |
 |
| Jezero je puno neke trave i algi |
Posle ovog 16% uspona sledi jedan kratak spustić jedno dužinskih 300m, i stižemo do proširenja gde je parking i gde je rampa. Naplaćuje se prolaz za gore, za motore 20EUR, za automobile 30EUR. Pogledam lika na naplatuši, pitam ga: "Biciklisti???"
A on samo mahne rukom po principu - teraj i ne pitaj ništa.
Super, 'em se patimo, još i da ti platim...
Da, srećom pa je za bicikliste džabe.
Sam početak nije strašan (ovo mi je nekako poznato...), nagib je nekih 1-2%.
Pogled na Garmin, a on se opet smračio kao i kod "grbice". Pomislih, nema šanse da izdržim još jedno ovakvo penjanje... Ono prethodno me je dotuklo, poslednjim atomima snage sam ga izvukao do kraja.
Majko mila kad je to zateglo, mislim da nisam video manje od 13% na Garminu. Sve vreme 13-14-15-16%. Ponekad mi se čini da je i više, ali me Garmin demantuje i "đubre" pokazuje npr. samo 16%, a meni izgleda kao da je 20%.
Na početku ima jedan splet serpentina (5 komada), a nakon toga dosta dugo nema serpentina nego put ide onako pravo "ubrdo", i to je najgore. Tu gde su serpentine, obično nije jako strašno, tu je neko obično trasirao put kako treba, ali kad put krene ravno da savladava nagib, onda je baš strašno. Obzirom da imam mapu na Garminu imao sam ideju da izguram taj deo bez serpentina iz cuga, i da prvu pauzu napravim na prvoj serpentini koja naiđe nakon tog segmenta gde put ide "ubrdo" (jer onda kad krenu serpentine ima ih sve do planinarskog doma, ima u toj gornjoj sekciji 6 komada (do doma), pa bi to trebalo da može da se izveze).
Uspeo sam da izvučem do jedno 100m pred prvu serpentinu u gornjem segmentu, vozim i jednostavno više ne ide. Nema sile u nogama, glava stiska a noga ne reaguje - "k'o tuđa". Idem, idem, patim se, vidim da neću dobaciti do serpentine (prva serpentina u tom gornjem spletu serpentina), mada je samo 100m udaljena, stajem posle jedne krivinice pred samu serpentinu. Nagib je veliki i uvek imam isti problem, krenuti kad je nagib veliki. Sreća ovde je široko, pa moje rešenje sa horizontalnim startom ovde može da se odradi. Serpentina je bila idealna za start, jer na je nagib na obodu serpentine malo blaži, pa može da se krene bez većih problema.
Jednostavno ne ide, noge ne rade, a tu posle te krivine je bilo proširenje da može lepo i auto da stane, tu stajem da izduvam, i sad čekam Saleta.
I nema ga, i nema ga...
I još uvek ga nema...
Mislim, bio je on meni u retrovizoru, manje-više sve vreme, ali sad zaokupljen svojom mukom, nisam baš puno gledao nazad.
Naravno, posle određenog vrmena počinju da se javljaju razne ideje šta bi moglo da bude, da nije probušio gumu i slično.
Taman kad sam počeo da razmišljam da se vratim da vidim gde je, eto njega nailazi iz krivine.
Rekoh: "Gde si, nema te?"
Kaže Sale: "Morao sam da stanem..."
I stao je pre te krivine, a ja sam stao posle krivine, i naravno ne vidimo se. Neverovatno, u 100m smo stali, obojici su noge zakazale. Mislim, nagib na ovoj ravnoj deonici nam nije baš pomogao, i opet 16% su jednostavno učinili svoje. Sad kad je on stigao, produžili smo pauzu još jedno 5-6 minuta, popili malo vode i nastavljamo dalje.
 |
| Serpentina kojoj nije bilo suđeno da napravim pauzu |
Kako se penjemo tako se otvaraju sve lepši pogledi i vidici na okolne planine i neverovatan reljef.
 |
| Ohohohohoooo, evo nama planinarskog doma "na dohvat ruke", bolje rečeno na dohvat oka ili pogleda, ali mnogo ti je lakše kad vidiš gde je kraj |
Kako smo se dokopali serpentina, uslovno je lakše. U samoj serpentini nagib popusti na 6-7-8%, a onda između dve serpentine bude 20% možda i jače, da bi se nadoknadilo to što serpentina nije bila strma. Tako da je 14-15% prosek.
Prosto ne znam šta mi je gore: da je sve 13-14% konstatno ili ovako sa 6-7%, pa onda 20%.
Do gore sam stao još tri puta, na kratko, samo da bih slikao prizore koji su fenomenalni, naravno i odmorio noge na tipa 20-30 sekundi, pa nastavljao dalje.
 |
| Stigao na prvu platformu - planinarski dom je tu na 150m |
Kad se popneš gore, na sve strane je parking za kola organizovan u terase koje su visinski poslagane, kao ona pirinčana polja u Kini po onim brdima.
Kad stigneš na tu prvu terasu, to je POBEDA!!!!
Da, imaš ti još malo do najviše terase, što je cilj, ali sad to više nije pitanje da li se može izvesti.
Kako se približavam toj prvoj terasi (najnižoj), vidim jedan natovaren ciklo-tura bicikl naslonjen na znak, "do zuba" naoružan svim torbama i svemu potrebnom za ciklo turu. Neka devojka pored njega, onako "mlađana".
Stajem, upoznamo se, Erika iz Litvanije.
Pitam je: "Ti si "ovo" popela gore?!????"
Kaže Erika: "Ma, da..."
Sva nešto vesela, kao da se popela na nadvožnjak, a ne na Tre Cime.
Rekoh: "Super, svaka čast!!!"
Poklonih joj se.
Nisu ovo u mom slučaju izvezle noge, nego glava (i to ozbiljno tvrdoglava). Moje noge su prestale da rade kod prvog jezera Lago di Misurina, pa onaj mali uspončić od 16% (dužine 1km) - to je već bilo jedva, a ovo poslednje iskreno ne znam kako sam izvezao, stvarno ne znam. Samo čvrsta volja, upornost i tvrdoglavost, su učinili da ovo popnemo, noge su odavno ostale negde tamo dole.
 |
| Sale, Erika i moja malenkost |
Dok sam par reči prebacio sa Erikom, stiže i Sale.
Izvadih jednu čokoladicu da joj dam u znak poštovanja šta je popela sa teretom. Ostalo mi je jedno 3-4 čokoladice juče od Mangarta, a nisam pojeo ni jednu, jer smo presudili onoj piti sa jabukama u planinarskom domu. A danas je bila operacija "Krofna".
Ona se bog zna kako zahvali.
Rekoh: "Jel' idemo zajedno gore?" Ima još par serpentina i onda se stiže do kraja asfalta i do najviše terase (najviša platforma) i jednostavno nema dalje, to je kraj za nas sa drumskim biciklima. To je najviša kota koju možemo da popnemo i odatle je očekivano i najbolji pogled.
Erika: "Da, da, hoću da idem gore, ali prvo hoću da podignem dron."
Rekoh: "Idemo gore, pa ćeš ga gore podići."
Erika: "Gore je prevoj, gore je jako vetrovito, pitanje je da li ću moći da dignem dron bezbedno. Bolje je odavde."
Rakoh: "U tom slučaju se vidimo gore, mi idemo polako."
Nagib prema sledećoj serpentini je na Garminu pokazao 15%, nama su se noge ohladile, stajali smo jedno 10-15 minuta sa Erikom, krećem gore, sevaju mišići, da iskoče sa kostiju, neverovatno, ali kad se stigne do ove serpentine, to je kraj mukama, ima još jedna serpentina do koje nagib popusti na 10% što izvezeš bez problema i stižemo na vrh.
Gore je pogled neverovatan!
Svaki trud, svaka kapljica znoja i svaki napor koji smo uložili u ovo penjanje se isplatilo.
Ovo je najviša kota koju sam popeo u Dolomitima - 2357mnv. Da ne bude zabune, popeo sam se 3x do sada na Passo dello Stelvio (2762mnv), Passo Gavia, Colle del Nivolet, ali oni nisu u Dolomitima. Passo Sella je do sada bila najviša tačka u Dolomitima 2244mnv.
Naredni video OBAVEZNO POGLEDATI (svi najlepši pogledi na ovoj vožnji su u ovom videu):
Nisam preterivao sa brojem slika, koliko je prizor zahtevao i dozvoljavao.
 |
| Mislim da je ovo najduža senka koju sam ikad napravio... |
 |
| Tamo dole u daljini smo počeli vožnju i popeli se 1800m |
 |
| Panorama |
Krećemo dole, oblačim rukave i nogavice, jer je temperatura oko 14°C, pa će na spustu da bude hladno, a mi smo naravno mokri.
Spuštamo se na prvu terasu a Erika još uvek tu. Vidim pakuje dron i žvaće onu čokoladicu koju sam joj poklonio. Deluje mi da je jako gladna. Izvadim još jedno 2-3 čokoladice, zapravo sve koje sam imao, a ona ne zna kako da se zahvali, vidi Sale šta se dešava, pa joj i on da svoje, natrpasmo je sa čokoladicama.
Delovala je kao da je došla nespremna gore.
Ona je ekstremista, spava pod šatorom kojekude, ide sama, krenula je negde iz Nemačke, sa idejom da napravi krug po Dolomitima i da se vrati u Nemačku. Ona tako sama postavi šator negde u divljini, prespava, pa nastavi dalje, vozi sama, spava sama...
Kapa dole za hrabrost i entuzijazam! Ovo je što se mene tiče "Level PRO".
Tu kad smo joj napunili ruke sa čokoladicama i barovima, daj reko' da probam da podignem njen (natovaren) bicikl.
Bez sve šale, prednji točak sam uspeo nekako da odlepim od zemlje, ali zadnji nisam uspeo da pomerim sa zemlje. Očigledno su joj zadnje bisage bile natovarene, da l' "kamenje" nosi unutra il' šta već, ne znam, ali nije bilo šanse da ga podignem (rezervna baterija (jedna, druga, treća...) za dron, šator, ....). Na moju reakciju vezanu za težinu, reče da joj je bicikl težak 33km, iskreno, mislim da je mnogo više.
Rekoh joj nakon mog pokušaja da podignem njen bicikl: "You are Queen of the Mountain!!!" (Za one koji ne znaju engleski: Ti si kraljica brda ili kraljica planine.)
Tu se oprostismo sa Erikom, pa mi polako krećemo dalje. Ona da se popne do kraja, a mi da se vratimo u smeštaj.
Spust - konačno!
Idemo polako, naročito tu gde su serpentine, a kad smo došli do onog ravnog dela, tu sam malo pustio kočnice, i u par trenutaka sam već išao 70km/h. Ali sam vrlo brzo morao ozbiljno da kočim (jer se serpentina primicala velikom brzinom) da bi stigao da iskontrolišem sve kako treba da prođem krivinu bezbedno.
Spustili se dole, bez problema, sad je lako...
I brzo.
 |
| Cenovnik za penjanje gore - odnosi se na motorna vozila |
 |
| Sad opet imamo mikro penjanje nekih dužinskih 300m |
Kako smo se spustili, ponovo stižemo do rampe, onako u letu uspevam da slikam tablu sa cenama za prolaz gore. Posle rampe ima malo penjanje, to onako u zaletu prelazimo bez većeg napora, i stižemo ponovo do jezera Antorno.
Kad se prođe jezero kreće spust niz "grbicu".
 |
| "Grbica" - to je onih 16%, koje nisam očekivao... |
Za tili čas smo ponovo kod Lago di Misurina, senke su se produžile, sunca je skoro sasvim ponestalo.
 |
| Zanimljiv detalj je da hotel sa slike, koji se nalazi na nebrojenom broju fotografija odavde je zatvoren i ne radi |
 |
| Sunce je nisko, planinski vrhovi menjaju boju u crvenkastu |
Niz sve one nagibe 10%+ sada letimo, sve dok nagob nije pao na 0,5% tu negde pred samo mesto Auronzo. Tu smo morali ponovo da pedalamo.
Jurimo, prolazimo kroz mesto, imamo još jedno 7-8km do smeštaja u momentu kad je sunce zašlo za horizont. Međutim, bez problema vozimo dalje, stižemo po danu u smeštaj.
Šta reći na kraju ovakve vožnje... F E N O M E N A L N O ! ! !
Nisam očekivao da će biti toliko dobro, toliko lepo i nadasve toliko naporno!
Zbog toga je i šala da je ovo "recovery" vožnja... Kakva "recovery" vožnja, ovo je iskreno možda bilo i gore od Mangarta. Teško mi je da procenim.
Utorak, 27.06.2023. - Ni vamo ni tamo
Jutro, budimo se.
Zapravo, ja se budim, a Mira i Sale su obično već odavno budni u momentu kad dolazim sebi.
Kako sam se probudio, čujem ih kako čavrljaju u kuhinji, dođem do kuhinje, kaže mi Mira: "U 14h će da krene kiša, hajde se vi provozajte, pa ćemo posle toga negde da šetamo."
Odgovorih: "Hajde da se prvo prošetamo, pa ćemo posle videti da li će krenuti kiša, da li ćemo voziti ili ne itd... Red je da se malo i prošetamo, da ne bude da samo vozimo bicikl."
Prvo doručak u lokalnoj pekari.
 |
| Ovo je slovima i brojem NAJBOLJI kroasan koji sam probao u životu, a po Saletovom osmehu bih rekao da nisam jedini kojem je najbolji |
Nakon neočekivano dobrog doručka, a nismo se zadržali samo na kroasanima... krećemo prema mestu Auronzo.
Prošetali smo kroz Auronzo.
Iskreno mnogo lepo mesto. A nije baš ni tako malo, koliko sam mislio u startu.
 |
| Cveće na sve strane, kao da smo u Alpima... ;) |
 |
| Glavna crkva u mestu dugačkog naziva - "Parrocchia di Santa Giustina in Villagrande di Auronzo" |
Prošetali, pa nastavljamo dalje prema Lago di Misurina.
Vreme je juče po svim parametrima bilo mnogo lepše nego danas.
Idemo kolima istim putem kojim smo juče išli biciklom. Nekako je mnogo lakše ovako, ali je biciklom mnogo lepše i mnogo je veća satisfakcija.
 |
| Stigli blizu jezera Lago di Misurina |
Stižemo gore do pred jezero, nalazim parking, pa dalje nastavljamo peške. Tu oko jezera neka neuobičajena gužva, mislim, neki je neodređeni utorak, realno nema nikakvog razloga da bude bilo kakva gužva, ali jeste.
Puno je manjih i većih kamiončića, kombija i slično, ima ih na sve strane. Bilo ih je jedno tridesetak. Sam početak jezera iz pravca iz kojeg smo došli je ograđen nekom trakom, a tu unutar trake se vrzma veliki broj ljudi.
Pokušavam da ukapiram šta se dešava, i da, sve je jasno, snimaju neki film. Tu je cela prateća ekipa, kao kad ponekad prikažu kako snimaju neki film (cela ekupa je tu), e ovde je tačno tako.
Pogledao sam dole prema jezeru i vidim da snimaju scenu na klupi pored jezera, a na klupi sedi lik isti Danny DeVito. Okrenut je leđima, pa ne mogu da budem potpuno siguran da li je to Danny, ali ovako s leđa isti on.
Kako smo prišli, izvadih onako telefon sa idejom da zumiram da vidim je li to Danny ili ne, kad pritrčava lik i počne da reži zabranjeno slikanje!!!
Slikam prirodu, ti ćeš mi zabraniti da slikam planine, MRŠŠŠŠ...
Naravno iskulirao sam ga i nastavio dalje svojim putem, i pustio idiota da i dalje reži za svoj groš.
Nikolu nije mrzelo, pa je zaobišao režeće obezbeđenje, otišao preko puta jezera i upotrebio svoj zoom 100x.
Vraća se pobednički sa par slika.
Da, da, to je Danny DeVito nema sumnje.
Eto upoznali, tačnije videli smo "celebrity".
Zaobišli snimanje i prošli dalje. Uskačemo u onu istu suvenirnicu koja mi se od dve posete dva puta zatvorila taman što sam obavio kupovinu.
Rekoh: "Hajde da probate krofne koje smo mi juče "overili". Ima sa čokoladom i sa marmeladom. One sa čokoladom su bolje jer imaju mnogo više fila."
Uzeli smo krofne sa čokoladom, pa nema promašaja. Kafa, kapućino i još ko šta pije.
Posle Operacije "Krofna 2" smo prošetali prema slobodnom delu jezera.
 |
| Posle onog juče, sasvim drugim očima posmatram Tre Cime |
 |
| Bez sunca utisak je potpuno drugačiji |
 |
| Ovako se uživa kad nemaš bicikl... |
Krećemo polako prema kolima, opet prolazimo kroz gungulu gde snimaju film, pa sedamo u kola sa idejom da Miri i Nikoli pokažemo gde smo vozili juče.
 |
| A evo i dve klupe za uživanje u pogledu |
Prošli onu "grbicu" i stižemo kolima do rampe gde bih trebao da platim 30EUR da idemo gore. Njima u kolima nije bilo dobro, umorili su se samo gledajući šta smo mi savladali nogama. Razumem ih, i ja sad kad sam gledao iz kola i meni je delovalo strašno... Kako smo mi to savladali, Boga pitaj...
Kad smo to sve obišli, pravimo krug kolima oko Monte Cristallo. Prolazimo kroz Cortina d'Ampezzo. Bukvalno tu kako prolazimo Cortina-u, počinju neke prve kapi kiše stidljivo da padaju.
 |
| Stali smo da slikamo pogled (gornjih par slika sa crkvom) |
Stižemo u smeštaj.
Ručamo, a ideja je da se provozamo posle ručka.
Dok smo ručali kreće potop u Lozzo di Cadore.
OK, vožnja se privremeno odlaže.
Sačekali smo da kiša utanji, pa dok smo se pripremili za vožnju, kiša je skoro potpuno prestala.
Napravili smo vožnju od nekih 20km, ovo je bio pravi "Recovery ride", sad zapravo i to za prethodna dva dana...
 |
| Sale uspeva (konačno) da proba italijanski sladoled - gelato (i naravno da je oduševljen) |
Završili vožnju i sad sledeća važna stvar je odlazak sutra u Maratona regiju. Sutra je sreda, sutra se vraćamo na originalni plan od kojeg je sve počelo. Sve do sada je zapravo bilo zagrevanje.
U ovom smeštaju u Lozzo di Cadore smo imali malu epizodu sa biciklima.
Naime, kad smo stigli, Roberto, vlasnik, nam je rekao da nema posebnu prostoriju gde bi držali bicikle, i da ih stavimo gore na terasu. E sad čisto da se razumemo, sa ulice postoji stepenište prema terasi na prvom spratu, i tu nema nikakvih vrata. Sa terase postoje dvoje vrata. Jedna vode u naš smeštaj, a druga koja su bila otvorena vode na tavan koji oni trenutno renoviraju (i očigledno spremaju kao dodatni kapačitet za izdavanje, mada nema nikog). Znači, ako ostavimo bicikle na terasu, to je isto kao da smo ih naslonili dole na kuću.
E sad prvi dan (prvo veče) kad smo stigli sam uneo bicikl u sobu da napunim pedale jer su se "power" metri ispraznili. Nikola je nekog momenta iskočio, uneo bicikl i stavio ga u kupatilo koje je ogromno, a Sale gde će, šta će, odlučio se za tavan gde su građevinski radovi u toku (u vratima je bio ključ i bila su otključana, realno i odškrinuta). Kad se popneš gore, imaš baš puno mesta, tavan površine cele kuće. Postavljanje tamo nekih cevi je u toku, ali nema nigde nikog ceo dan. I Sale odnese bicikl na tavan.
Tako smo mi sva tri bicikla sklonili sa očiju javnosti i sve se ovo dešava prvi dan kad smo stigli (ponedeljak) nakon što smo završili Tre Cime vožnju.
Sutradan (utorak) kad smo ustali, nema ključa, zaključan tavan, bicikl nije u dometu. Nikolin i moj su u sobi, pa nije problem.
Kažem Saletu: "Nema veze, idemo svakako da se provozamo kolima, pa kad se vratimo, ako ne bude kiše i ako budemo vozili, onda ćemo da rešimo bicikl i tavan. Naravno, može se desiti da će oni u međuvremenu da otključaju tavan, pa nema mesta brizi."
Tako se nekako i sve dogodilo... Mi se vratili iz šetnje, pa je počela kiša, pa dok je kiša stala, vrata i dalje zatvorena. Siđem dole i kucnem, ali nema vlasnika. Okrenem telefon, kažu tu su za 5 minuta.
Došli oni, stiže gazdarica do nas, ispričam joj šta je problem, a ona pita: "W H Y ???? Što smo mi bicikl ostavili gore? "
(prim. autor: WHY na engleskom znači ZAŠTO)
Pa rekoh (na Engleskom): "To je komplikovano...."
Da joj sad ne objašnjavam kako i zašto, možda ovde ljudi ne kradu bicikle. Kod nas ne bi sastavili 13 sekundi, kad bi okrenuli leđa.
Kaže ona: "Prostor gore je "PRIVATO"... bla... bla... bla..."
Malo nam je održala predavanje (realno s pravom), ali nije pravila pitanje, donela nam je ključ, i bicikl je ponovo u "našem vlasništvu".
E sad, da ne ispadnemo neotesani, kad smo stigli i kad smo se presvukli za Tre Cime vožnju, video sam Roberta dole sa terase. Pokušao sam da ga stignem i da ga pitam za tavan, ali je on jednostavno bio brži od mene (koji sam kloparao u sprintericama), zamače on za ćošak kuće, dok sam stigao u sprintericama do ćoška, više ga nije bilo iza, jednostavno je ušao na neka od vrata i to je to, pa nisam uspeo da ga uvijam.
Kad smo se vratili sa Tre Cime, nisam više video Roberta, dok smo se presvukli, pa došli sebi posle vožnje, već je uveliko pao mrak i tako je to sve spontano išlo i Saletov bajk je završio na tavanu.
Al' dobro, preživeli smo, bicikli su do kraja bili na sigurnom.
Drugo veče smo sva tri zaglavili u sobu. Ne pitaj kako.... Moj pored kreveta isto kao kad su se punile pedale prvu noć, a u kupatilo smo ugurali i Nikolin i Saletov, pa je bilo malo "tricky" dobaciti do WC šolje, ali to je jedan detalj u nizu svega što nam se dešavalo u Lozzo di Cadore.
Međutim, ovo nije kraj mukama vezanih za smeštaj bicikala...
U nastavku sledi komplikacija:
Smeštaj koji sam Marku prvobitno rezervisao, a u kojem će sada biti i Vlada i Sale, jednostavno nema opciju da se ostave bicikli. Danijeli, vlasnik, mi je bukvalno par dana pred dolazak poslao poruku (naravno napisanu na tečnom italijanskom, mislim poruka je verovatno ista i šalje je svima koji dolaze u njegov smeštaj), kako je u smeštaju sve jako osetljivo, kako je objekat star preko 100 godina, kako je namešteno ovakvo, onakvo, kako samo jedino i isključivo može da se unese lični prtljag u smeštaj, nikakvi bicikli, trotineti, kolica, kacige, i ostalo. Znači NIŠTA, NIŠTA, NIŠTA, samo tašna sa stvarima Jednostavno ne postoji mogućnost da se bicikli drže. Igrao sam "ping-pong" sa njim jedno 17 poruka, na temu šta ćemo i gd ćemo sa biciklima, kombinacija jedna druga treća, bicikle ovamo, ili onamo, katastrofa, ali nipošto u smeštaj i realno ni jedna varijanta nije blizu.
Tako da sutra idemo na neizvesno.
Planiram da Nikola i ja držimo bicikle u sobi, nikad mi niko nije pravio pitanje, a ako ga i nisam držao u sobi (ako je soba nenormalno mala ili imaju neku politiku protiv držanja bicikala u sobi onda oni obično imaju neku prostoriju gde možeš ostaviti bicikl (garaža, ostava ili slično).
Realno nikada nigde nisam imao problem s bicikom, a sutra će biti napeto, jer nema rešenja. Našao nam je Danijeli u jednom hotelu u mestu Arabba da možemo (za sitnu materjalnu nadoknadu da ostavimo bicikle). Arabba je udaljena 11km od mesta Pieve gde su oni smešteni. Kažem mu super, i šta da radimo, odemo do Arabba-e, ostavimo bicikle i onda pešačimo 11km, a sutradan prvo pešačimo 11km da uzmemo bicikle?!?!? Ko je ovde lud, pitam se ja?
Imam još jednu sliku koju je slikala Erika, isto kad i naslovnu sliku:
>>> NASTAVIĆE SE <<<
Samo par slika da nagovestim šta vas čeka u nastavku:
Коментари
Постави коментар