34. Predeo slikan čajem

мај 06, 2024

PREDEO SLIKAN ČAJEM

07.02.2021. - Čačak

Ovčar i Kablar - na Google mapama piše: "Predeo izuzetnih oblika", zapravo stvarno i jeste predeo izuzetnih oblika i prirode.

Prolazim tuda 3-4 puta godišnje, i uvek se divim prirodi u ovom kraju, i uvek su mi Ovčar i Kablar mistično interesantni, nadvijeni nad Zapadnom Moravom kao neki čuvari.

Srpski Jin i Jang (Zapadna Morava slikana sa Kablara)

Već neko vreme mi se mota po glavi misao da bi bilo interesantno popeti se na oba vrha (Ovčar i Kablar) biciklom u jednom danu, te pogledati taj jedinstveni "Jin i Jang" Zapadne Morave (meandre) iz dva ugla, odgore sa visine.

Ta ideja se početkom 2021. godine konačno uobličila u plan, i samo sam čekao priliku kada bih ga realizovao.

Pravim rutu na "Ride with GPS", Čačak -> Kablar -> Ovčar -> Čačak ima 65km i 1500 visinaca - super, iskreno nije strašno (očekivao sam bar oko 2000 visinaca). Onda sam se malo pogledao mapu, pa napravih još jednu opciju Čačak -> Kablar -> Lučani -> Ovčar -> Čačak (ima 72km i otprilike isto visinaca).

Objavih napravljene rute na internoj Banditosi Viber grupi, i kreću pozitivni komentari i solidna zainteresovanost ekipe za ovakvu vožnju.

Naravno, prvo pitanje (više puta ponovljeno) je bilo:
"... a jel' može ovo da se izveze drumašem?"

Odgovorih:
"Nemam pojma, nikad nisam vozio ni jednu ni drugu planinu, otići ću u izvidnicu, pa ćemo biti pametniji..."

Obično volim izazove, ali ni sam ne znam zašto nisam hteo da vozim ovo sam, nego sam imao ideju da probam da pronađem nekog iz lokala koji zna staze i puteve oko Kablara i Ovčara, da ne bude greške (početaj je februara, dani su još uvek hladni i kratki).

Najbliži "Banditos" Ovčaru i Kablaru, a koji aktivno vozi ovih hladnih (još uvek januarskih) dana je Max iz Kragujevca. Poslah mu komentar na poslednju vožnju da mi pošalje broj telefona, i tako stupismo u kontakt.

Izneo sam mu plan vožnje. O je raspoložen da to izvezemo zajedno...

Šta reći nego - sjajno!

Još mi reče da će probati da stupi u kontakt sa drugarima iz Čačka... Još sjajnije!

U Max-ovu pomoć dođoh do Nenada iz Čačka. Objasnio sam mu ideju, naravno, Nenad je raspoložen da vozi sa nama, te da nam obojici pokaže kuda treba da idemo.

Nema greške, priprema za izvidnicu završena na najbolji način:
1. Imam društvo za izvidnicu - Max
2. Jedan od njih (Nenad) je prokrstario sve planine i brda u okolini stotinama puta, i zna "svaki kamen po imenu, a neke i po prezimenu".

Jedini problem koji imam: obojica su okoreli MTB biciklisti, koji vole šumu (da ne kažem zemljane puteve, lišće, korenje, blato..), "nije im dobro" kad treba voziti po asfaltu (a po (ibarskoj) magistrali ne dolazi u obzir!!!).

Zapravo, potpuno ih razumem, jer sam druga krajnost - sušta suprotnost, volim asfalt (po mogućstvu dobar), a makadame i blato izbegavam (skoro) u potpunosti.

Moram da im se zahvalim još jednom na žrtvi koju su unapred prihvatili - vožnja asfaltom.

Dogovor je da se u nedelju 07.02.2021 nađemo oko 9h u Čačku, da krenemo do 10h i da izvezemo rutu do mraka. Prognoza za nedelju za Čačak obećava, jutarnja oko 10°C preko dana prijatnih do 14-15°C, skoro pa idealno. Nenad mi je preporučio da ponesem treking a ne drumaš. Važi - nadam se da nema neku "zadnju nameru"...).

Nedelja....

Jutarnja temperatura u NS je OK - prema prognozi. Vozimo, prolazimo Beograd, i tu oko Beograda temperatura raste i nekih je 13-14°C, mislim u sebi sjajno, biće i toplije nego što sam očekivao. Međutim, kako vozimo "Milošem Velikim" i kako zalazimo u brda i planine, temperatura počinje da pada. OK 8°C, još uvek nije strašno, razmišljam da nije problem preživećemo, 6°C - sad već nije veselo, 4°C - ovo je sad već problem, sve dok nismo prošli jedan tunel, kad posle njega temperatura pada na 0°C. "Nije mi dobro" gledajući temperaturu na instrument tabli od kola.

Razmišljam, šta raditi, penjati planinu, oznojiti se i biti mokar, a temperatura 0°C - u najmanju ruku bolest u najavi, i to tako 2 puta danas (prvo Kablar pa posle i Ovčar) - više ne zvuči kao dobar plan.

Al' šta je tu je, idemo pa "šta nam Bog da"...

Prolazimo poslednji tunel pred Čačak, temperatura stidljivih 2°C, ali kako se polako približavamo Čačku, temperatura polako raste, nećka se termometar između 4-5°C. Gradovi imaju svoju mikro klimu zbog grejanja, betona i slično, što su gradovi veći, to je veći uticaj na mikroklimu.

Stižemo oko 9h u Čačak, uz malo truda pronalazim Nenadovu adresu, Max je stigao par minuta pre nas i pita se gde smo.

Upoznajemo se i uživo.

Zovem Nenada, i nakon upoznavanja i sa njime konstatujem (naglas pred njima) da je dosta hladnije nego što je prognozirano - temperatura je oko 5°C, onako je baš zimski prohladno i nije baš prijatno za vožnju. Ali šta je tu je, srećom ubacih jednu deblju biciklističku jaknu onako za "ne daj bože" u ranac, kad sam jutros pakovao bici opremu, pred polazak i sad će dobro doći.

Temperatura nas ne obezhrabruje pripremamo se, presvačimo i krećemo (jače obučeni nego što smo planirali).

Nenad reče biće na vrhu toplije nego dole, videćete... (Prim. Aut. ova pojava se u nauci zove temperaturna inverzija, to je situacija kad je temperatura na vrhovima planina (na visini) veća nego u dolini).

I bio je u pravu...

Videli... ali o tom potom...

Max (desno), Nikola (u sredini), debeli ja levo

Negde na obodu Čačka, prvi put ugledasmo u izmaglici obrise naših ciljeva za danas (levo Ovčar, desno Kablar)

Vozimo kroz Čačak, i Nenad nas vodi da nam pokaže Gradsku plažu (sveže uređenu). Stvarno lepo izgleda, u sezoni kad svi kafići izbace stolove i kad se popuni sa ljudima sigurno je za uživanje.

Prelazimo Moravu i Nenad nas pita da li ćemo da idemo mnogo lepim putem (čitaj off-road nasipom) ili da idemo asfaltom, rekoh hajd'mo nasipom ionako osećajući krivicu što dva MTB-ovca mučim da voze asfalt ceo dan.

Vozimo nasip, malo-malo blato, mekana zemlja, na momente jedva prolazimo, na momente guramo ili nosimo bicikle preko blata (reklo bi se prava "uživancija"), gledam da vozim po travi kad god je moguće jer je po blatu mnogo teže, pa je dosta grbavo... ali zapravo i jeste lepa ruta (naravno ako je prethodno 7 dana sijalo sunce i blato se osušilo - što danas baš i nije slučaj).

Dolazimo do rečice Kamenica i nadalje do početka uspona na Kablar pratimo Kamenicu. Veoma lepa rečica, pristojno čista, priroda predivna. Mogu samo da pokušam da zamislim kako sve ovo izgleda kad sve olista i ozeleni...

Dolazimo do početka uspona, vidim izdaleka put koji se pristojnim nagibom penje na Kablar, vidim da ćemo se dobro oznojati uzbrdo, temperatura je još uvek stidljivih 6°C i dalje je hladno (mada smo se mi interno već dobro ugrejali).

Sama ruta je dosta lepo obeležena, postavljane su table sa potrebnim informacijama

I stvarno, kako se penjemo temperatura polako raste, 7°C -> 8°C -> 9°C -> 10°C, pravimo pauzu, skidam podkapu (potpuno mokru). Asfalt je odličan, za sada drumaš prolazi ovuda bez ikakvih problema.

Prva pauza

Raskrsnica gde je potrebno skrenuti levo da bi se došlo do vrha Kablara (do vidikovca)

Tabla ispod znaka "Vrh Kablara"

Raskrsnica gde je potrebno skrenuti levo da bi se došlo do vrha Kablara (do vidikovca)

Na sedmom kilometru od početka uspona, ima raskrsnica, gde se za vidikovac skreće oštro levo. Do sada je nagib uspona bio do 10% (sasvim OK), ali se sada menjaju pravila igre.

Kreće deonica gde je nagib ~15-16%, asfalt naprasno postaje dosta loš i tako jedno 700-800m (OK, drumaš još uvek ovo može da izveze, ali se mora paziti na rupe i grbav put).

Dok se borim sa ozbiljnim nagibom, uspevam da napravim par slika asfalta

Kad je konačno zaravnilo, stajem da sačekam ostatak ekipe

Pogled sa mesta gde čekam ostatak ekipe

Međutim, asfalta ima do domaćinstava Čvrkić i to je kraj.

Dalje je makadam (u našem slučaju blato i kamenje, jer se sa svih strana topi sneg, ipak je početak februara, a mi na planini).

Nakon nekih 300-400m makadama, dolazi se do tačke gde se dalje ne može kolima. To u prevodu znači da ima automobila parkiranih na sve strane - pored puta, onako kako je kome htelo.

I sada do vidikovca ima "dva putića":
1. Kraći (600m do vidikovca) i naravno strmiji - mislim da bi ovde i MTB-om bilo teško popeti se (a ne računam na planinare i šetače, koji svojim prisustvom sigurno ne bi pomogli tokom penjanja tom strminom).
2. Duži i naravno manje strm, što bi se reklo pomalo okolo

Nenad (naš požrtvovani vodič) savetuje da bolje idemo okolo (opcija 2). Jedan pogled na kraći put i svi smo saglasni - okolo je sigurno bolje (baš strmo i puno pešaka i planinara).

Ovde na "parkingu" dokle se moglo kolima ima tabla koja ukazuje na koju stranu treba krenuti (to je strma pešačka staza - opcija 1 koju sam malopre naveo)

Naša odabrana "manje strašna" ruta (opcija 2), mislim vidi se da nas čeka baš strma deonica

A okolo je blato, pa hteli ne hteli malo vozimo malo guramo, moj Garmin pokazuje 13-14% dok guram. Dobro se umorismo gurajući bicikle uzbrdo. Taman kad je ponestalo snage u rukama, nagib malo popušta i nastavljamo dalje da vozimo.

Čim smo izašli iz šumarka, pogled na okolne planine je lep (šteta što nije neki april ili maj boje bi bile mnogo lapše i življe)

Nailazimo na raskrsnicu, lepo obeleženi putokazi - nema dileme gde treba da idemo

Opet blato i opet ozbiljan nagib, klizavo i strmo - samo za poželeti

Uz dosta truda stižemo do mesta gde se opcija 1 i opcija 2 ponovo spajaju i sad samo jedan put vodi do vidikovca

Pogled na preostalih 150m ne veseli (put je strm i grbav)

Dolazimo na raskrsnicu gde se ukrštaju kraći (opcija 1) i duži put (opcija 2), nadalje ima samo jedna staza do vidikovca (nagib oko 20% možda i više, grbavo, opet guramo, nema šanse ovuda voziti), srećom još samo 150m i stigli smo.

A onda nagrada za sav trud...

Prvo "pukne" pogled prema Užicu, vidi se Zlatibor, Tornik, na drugu stranu Divčibare, Rudnik... Neka blaga izmaglica tu i tamo dodaje neku mistiku celom prizoru. Nastavljamo dalje, i stižemo do vidikovca (lepo urađena platforma) sa kojeg se vidi "Jing i Jang" Zapadne Morave, Čačak u daljini sav potopljen u smog, planina Jelica i naravno Ovčar u svoj svojoj veličini (direktno ispred nas, imaš utisak da ga možeš rukom dohvatiti).

Fenomenalno!

Slikamo se, uživamo, Nenad nam pokazuje razne detalje koji se mogu videti golim okom sa vidikovca. Kaže ovo je jedan od pet najlepših vidikovaca u Srbiji. Stvarno jeste lep i stvarno ga vredi videti.

Max pozira na jednom špicu

Kao što rekoh, "Predeo slikan čajem".... Odajem ovim putem počast našem književniku Miloradu Paviću čiji sam naslov knjige iskoristio za naslov priče

Pogled na sat nas opominje da moramo da krenemo, jer nismo ni na pola.

Spuštamo se prema magistrali, put je dobar, a onda bez najave nema asfalta, ali je OK. Nastavljamo dobrim makadamom (lepo utaban), dužina 2.4km bez asfalta, ali bez problema se ovuda može proći i drumašem, nakon toga sve do magistrale je nov asfalt.

Ničim izazvano, asfalta samo ponestane i dalje je makadam, ali dobar makadam

Eto izvora, to ne propuštamo i obnavljamo zalihe vode

A onda odjednom opet asfalt i to nov i savršen. Kaže Nenad da su krenuli odole da prave put prema vidikovcu pa su stigli dokle su stigli (lako je moguće, da su ga do danas 3 godine nakon vožnje u momentu dok pišem ovu priču i završili)

Silazimo na magistalu, i tu se rastajemo sa Nenadom (on levo ka Čačku, jer ima unapred dogovorene obaveze), Max i ja desno (ka Lučanima).

Vozimo 8km po magistrali (što bi rekli ibarskoj magistrali, a Ibra nigde).

Iskreno nije strašno, put je širok, imao sam utisak da je saobraćaj u kontra smeru mnogo intenzivniji nego u našem smeru.

Ukupno su prošla 2 šlepera u našem smeru (oba CG tablice) i to je to.

Što bi rek'o Max: " Nije magistrala problem, samo je dosadno".

Sve u svemu za nekih 20-tak minuta smo sišli sa magistrale u Lučane i tu napravili pauzu na pumpi (malo jeli, popili kolu, pojeli po čokoladicu).

Max je ipak uspeo malo da nabaci blata na svoj MTB, tako da se naša avantura ipak broji u MTB vožnju

Na rastanku, Nenad nam je savetovao da na Ovčar bolje da idemo preko Lučana, jer je tu "laganica", kaže polako se penjete na Ovčar sa te strane.

OK, svaki dobar savet je dobrodošao.

Krenuli posle zaslužene pauze

Ovčar - slikan sa "zadnje" strane (Kablar je tačno iza Ovčara i ne vidi se)

Krećemo i ubrzo uspon sa 6-7% "zategne" na 13% nekih jedno 300-400m.

Izgurasmo ovih 13%, ponovo je 6-7% nastavljamo dalje, kad ono malo-malo tako neka (kako ja volim da ih zovem) stepenica sa 13-14% više stotina metara (ponekad i duže).

Max počinje da pokazuje prve znake iscrpljenosti, počeo je da malo po malo zaostaje na "stepenicama" (ali sačekah ga drugarski svaki put), pa smo dalje nastavljali zajedno.

Kako li je tek onim težim putem, kad je "laganica" ovakva (zapitao sam se ovo svaki put kad sam se borio sa 13-14% na stepenicama).

Stižemo do raskrsnice: Levo - Ovčar vrh, desno - Čačak.

Skrećemo prema Ovčaru, naravno već smo navikli da na 7-8% nagiba odmaramo, stajemo povremeno, pravimo lepe fotografije i slično.

Verovali ili ne, ovaj putić desno je put za vrh Ovčara

Na 2.2km od vrha - raskrsnica, put za vrh je u očajnom stanju i pod ozbiljnim nagibom.

Skoro da smo odustali da idemo dalje kako je put loš, jer deluje da nije za vožnju.

Ali ipak, rekoh Maxu, kad dođosmo dovde, nećemo valjda sad odustati... Odguraćemo biciklove do prve krivine, možda je posle malo bolje... Ali, nije bilo.

Tu reših da vozim, da vidim kako ide, i ide teško, ponajviše zbog lošeg terena, i velikog nagiba (mislim da nisam na Garminu video manje od 15%), ali ide lakše i brže nego kad guram.

Ovde je toliko strmo da sam jedva izvukao da vozim do vrha ove "stepenice"

Srećom nije predugačka

Još jedna tabla, sledeća je za 1km - ne znam da li da se radujem ili da plačem, imamo još bar 1km

Počinje da se nazire i relejni toranj na vrhu Ovčara

Malo vozimo, kad proklizne zadnji točak na neki kamen stanem nema druge, odmorim, malo guram da nađem pravac da mogu da uškljocnem noge u SPD pedale na 15%, pa opet malo vozimo, i mic po mic izvez'o do vrha (mislim da sam jedno 300-400m gurao, ostalo sam vozio).

Gore opet nagrada.... Pogled predivan... Slikamo, i konstatujem da nam je trebalo pola sata više nego što sam planirao, moramo da krenemo dole da nas ne uhvati mrak.
Sada do Čačka bi trebalo da je sve nizbrdo.

Spust po ovom grbavom putu pod velikim nagibom (2.2km) je bio bolan po ruke i mentalno naporan jer jako dobro moraš da biraš putanju da ne bi pao. Morao sam da napravim pauzu da odmorim šake od udaraca točka o kamenje i pratećih vibracija. Čim smo izašli na normalan put, milina.

Vrh najzad

Senka koju "baca" Ovčar je fenomanalna

Senka Ovčara

Jin i Jang se sa Ovčara ne vide baš najbolje, ali je pogled bez obzira na to fenomenalan

Vidi se da je sunce već nisko i da samo što nije zašlo za horizont

Spuštamo se na magistralu, sunce je već zašlo za horizont, ali se još uvek vidi, i posle jedno 5-6km isključujemo se sa magistale i ulazimo u Čačak. Za nekih 10-tak minuta stižemo do kola i time je ova istraživačka vožnja uspešno završena.

Šta reći, bilo je sjajno, neverovatni prizori i pejzaži. Lepa priroda, ozbiljni nagibi (pravi izazov). Društvo za vožnju odlično. Stvari su mnogo jasnije sada.

Odgovor na pitanje: "Da li može drumašem?" nije jednostavan, realno može skoro sve. Poslednjih 600m do vidikovca Kablar se definitivno mora drumaš gurati (ali i treking sam moram gurati bar onih poslednjih 150m - izbaciću blato kao faktor, jer ćemo gledati da vozimo po suvom sledeći put). Poslednjih 2.2km do vidikovca Ovčar se takođe mora drumaš gurati. Sve ostalo je OK i sve ostalo se može voziti drumaš bez problema.

Moram da se zahvalim Maxu, jer je bio maksimalan (na svim poljima i veoma mi je drago što smo se upoznali. Sigurno ćemo još voziti zajedno). Takođe moram isto tako da se zahvalim i Nenadu na svim objašnjenjima i uputstvima koje nam je nesebično dao.

Ovo je samo bio uvod u jednu masovniju vožnju negde u aprilu ili maju, kad sva priroda ozeleni i kad sve procveta, tada će prizori biti još lepši.

Do neke sledeće ciklo-ture,
D.

PS. Posle vožnje se OBAVEZNO jede "pragnjeće" pečenje... Ko preživi pričaće...