41. Jesen u Šumadiji
Jesen u Šumadiji
26. Oktobar 2024. dan kada se pomera vreme sa letnjeg na zimsko. Slobodno mogu da kažem poslednji lep vikend (tačnije poslednja lepa subota) ove godine, jer je za nedelju popodne već najavljeno zahlađenje.
Sve je krenulo tako što smo jedno nedelju dana unapred preračunali da je Sale u tu subotu (26.10) slobodan (preračunali smo njegove smene, pa smo dosli do zakljucka da on u subotu ne radi). Na osnovu te informacije sam počeo da razmatram šta bi mogli da vozimo da iskoristimo lep dan do maksimuma.
Tragom informacije da se sledeće subote da voziti i to preko 100km (uvidom u vremensku prognozu za predstojeći vikend), a kako sam već bio na vezi sa Leom oko potencijalnih vožnji, rekoh Leu: "Hajde Leo napravi neku rutu tu oko Kragujevca. Ti poznaješ svoj kraj odlično, a ja realno nisam vozio ništa oko Kragujevca".
Takoreći obigravam kao "kiša oko Kragujevca", već godinama, mislim u biciklističkom smislu.... i nikako da mi se nešto namesti vozim tu.
Nastavih: "Ako naredni vikend bude lep, a sve su indicije da će biti, mogli bi da "skocimo" tu do vas u Kragujevac i da izvezemo neku lepu rutu zajedno".
Naravno Leo je prionuo na posao i vrlo brzo mi šalje rutu, koja na moje iznaneđenje umesto iz Kragujevca kreće iz Ljiga.
 |
| Jesen podstiče najlepše boje u prirodi |
Ruta je jednom rečju sjajna - ukratko: Lig - penjanje na Rudnik - Gornji Milanovac - Takovo - penjanje na Suvobor - spust preko Ba u Ljig. Da se razumemo, Rudnik je manje više uvek izazov, a Suvobor još više, znači ne može bolje. Malo me je iznenadio sa rutom, jer sam očekivao neki krug iz Kragujevca pa do Kragujevca, ali ovo je zapravo još bolje. Ljig njima iz Kragujevca nije daleko, kako reče Leo: "Nama je svejedno", a nama iz Novog Sada je svakako bliže, tako da je ovo još bolje.
S druge strane, moje okolišanje oko Kragujevca se nastavlja i dalje...
Ko zna zašto je to dobro...
Sad moram da napravim malu ispravku vezanu za naziv ove priče...
Naime, u svojoj glavi sam uvek predeo južno od Beograda doživljavao kao Šumadiju... Međutim, Šumadija je manje-više deo oko Kragujevca, a naša ruta zapravo ni jedan milimetar ne prolazi kroz Šumadiju. Nacrtana ruta prolazi kroz delove Srbije koji se zovu "Kolubara" i "Moravica". Iskreno, ovo sam saznao tek kad sam seo da pišem priču, pa se zapitao šta sve obuhvata Šumadija i onda se iznenadio - i to jako.
Za Kolubaru reku sam čuo, a za oblast Srbije koja se tako zove - nisam. Isto se odnosi i na Moravicu (da, da, Morava, Južna, Zapadna i Velika, ali Moravica okrug?!?!?), negde su u osnovnoj školi pogrešili kad su nas učili geografiju - bitno je bilo koja rudna bogatstva ima npr. Argentina ili Južna Afrika ili kakvo je stočarstvo u Mongoliji, a Moravicu i Kolubaru nisu spominjali...).
 |
| Oblasti u Srbiji - kad sam već nešto naučio, red je da i vi nešto naučite (čast onima koji već znaju) |
No to sad nije ni bitno, Moravica, Kolubara, Šumadija, sve je to naša Srbija i bitno je da smo zajedno, da se družimo i da uživamo u predivnim jesenjim predelima zajedno.
Da se vratim gde sam stao...
Kao što rekoh, ruta je super.
Nekim sam delovima rute već vozio, nekim nisam, onako neka procena je da sam jedno mozda 50 posto rute već prošao biciklom (neke i više puta), ali dobar deo i nisam, tako da će svakako biti zanimljivo.
Pravim "Event" (objavljujem plan vožnje) na Stravi mom klubu Banditosi.
Prijavi se gotovo instant jedno 10-ak ljudi, onako što bih rekli na prvu loptu. Bilo je tu malo povuci-potegni oko toga da svi stignu na start (mesto okupljanja), ali kad se do kraja iskristalisao broj ljudi koji hoće da vozi, dao sam sve od sebe da uspem sve da dobacimo na start!
Operacija dolazak na mesto okupljanja za sve zainteresovane - uspela!
 |
| Pripreme u toku |
 |
| Okupljanje i upoznavanje |
Dogovor je bio da vožnja startuje u 9h.
Mi smo stigli u 8:20h, nesto malo smo poranili, ciljano smo stigli ranije, nas je troje, tri bicikla treba skinuti, treba namontirati sve, presvući se, vamo-tamo, rekoh da mi ne kasnimo i da mi u 9h sigurno budemo što bi rekli zdravi, pravi i spremni.
Moram da spomenem i mesto okupljanja...
Naime, pripremajući ovu vožnju, gledao sam gde može da se parkira 5-6 automobila (koliko sam cenio da će trebati za nas 13), a sa druge strane ideja je bila da kad završimo sa šumom, bojama i naporima, sednemo negde i da jedemo, jer ćemo biti gladni. Restoran "Tip-Top" mi je bio glavni favorit, jer je zadovoljavao sve uslove koji su nama bili potrebni (parking, klopa, ali ima i jagnjetina i ostali bezobrazluci na meniju), tako da nisam puno razmišljao, ovo je ono što nam treba. Međutim, kad sam pogledao na net-u, ispostavlja se da restoran radi svim danima !!!OSIM!!! subotom?!?!
Često restorani ne rade ponedeljkom, obično im je vikend udaran, a onda u ponedeljak realno nema nikog.
Ovo sa subotom mi je bilo toliko neverovatno da sam pozvao restoran da proverim, i da tačno, ne rade subotom.
Ooooo, kakav maler!
Okolišam po mapi i naleteh na restoran "Vodenica kod Uče" koji je par stotina metara zapadno od restorana pod kodnim nazivom "Subotom odmaramo".
Nazovam vlasnika, pitam da li rade u subotu - RADE!
Pitam šta je na meniju, kaže čovek roštilj (razni - nabrojao mi on detaljno šta sve ima) i pastrmka.
OK, nema jagnjećeg pečenja, ali i roštilj se visoko kotira kad je hrana posle vožnje u pitanju.
Dogovorih sve sa Miškom (sin od Uče), i on mi reče na kraju, da parkiramo automobile ispred restorana, da mu ne smeta, ionako je sezona na kraju i da je ovo poslednji vikend da radi.
Vidi ne može bolje, takoreći Win-Win, imamo dogovorenu klopu, parking, mesto okupljanja, restoran je malo uvučen od glavnog puta - još bolje...
Trudio sam se da stignemo prvi, ali nisam uspeo...
Raša, Aleksandar i Marko su već bili tu kad smo mi stigli, a odmah za nama su stigli Kragujevčani i Beograđani.
Na startu vožnje upoznajem Aleksandra (može da se podvede pod lokalac), Rašu (takođe može da se podvede pod lokalac), Jasminu (iz Valjeva, a koja zapravo živi u Ubu), Kostu i Danila (žive u Beogradu), njih 5 nisam poznavao, a ostatak ekipe je bila moja standardna "banda" (takoreći moji Banditosi), ekipa sa kojom vec vozim neko vreme (Maja, Sale, Leo, Nikola, Marko, Vlada i Damir).
Ukupno nas je 13, šta reći nego - definitivno srećan broj bar kad je ova vožnja u pitanju.
Krećemo sa vožnjom u 9:20h.
Mi realno imamo samo jedno ograničenje, u medjuvremenu su Saletu javili da on ipak vanredno radi tu subotu od 20h uvece i sad nam to pomalo remeti matematiku.
Zbog toga sam ja pomerio start voznje sa 10h na 9h, razmišljao sam da pomerim i na ranije ali u 7h ujutru bude 5-6°C a to je hladno, u 8h je ~10°C i to je još uvek prohladno, u 9h je 12-13°C ovo je na granici i onda u 10h poraste na 18°C, tu sad sunce već odskoci dovoljno visoko da krene da greje, pa je osnovna ideja bila da krenemo u 10h.
Međutim, zbog Saleta (od čega je sve i krenulo) da stigne na vreme na posao, pomerih na 9h.
OK, jeste to 100km sa 1700 visinaca, znam da to nije ništa preterano (sad ce da me pljuju neki kad kazem da nije preterano, al' 'ajde da kazem nije preterano za nas, za ovu ekipu koju poznajem), to je sasvim ok, vozimo mi tako nešto maltene svakodnevno, tako da to nije nista strašno. Sa druge strane sam svestan da kad zađemo u šumu, a ono kraj oktobra, to ce biti zeleno, zuto, crveno, zamalo rekoh plavo i ljubičasto, al' nema ni ljubičastog ni plavog (ako ne računamo nebo), biće to vozi, stani slikaj ovamo, pa onamo, pa odmori, pa opet vozi i tako u krug, i to jednostavno "jede" vreme...
Raša i Aleksandar predlažu da malo izmenimo rutu na samom startu, jer su zatvorili neko parče puta na prediđenoj ruti.
Taj deo koji smo vozili pod njihovom dirigenskom palicom je bio odlican, mislim put uopšte nije otperećen, nismo ni jedan auto sreli, tako da je super, oni vode a mi vozimo za njima, idemo poslušno kao kučići.
 |
| Put bi mogao biti i bolji, ali iskustveno može da bude i mnoooooogo gori, pa ne kukam |
 |
| Ulazimo u selo Belanovica |
Prvu pauzu pravimo u selu Belanovica. Od raskrsnice u selu (na kojoj se nalazi prodavnica) gde smo stali krece uspon, pa je ovo bio kao nekad "tehnički tajm out" u odbojci, ili kad počne kiša u formuli 1 pa svi uskoče u box da stave gume za kišu.
Tako smo i mi stali da se poskidamo za uspon, imao sam i rukave i nogavice, kao i 3-4 sloja gore na sebi. Obzirom da kreće uspon dobro zagrevanje nam ne gine, pa nema potrebe imati puno slojeva na sebi.
Kreće svlačenje i to grupno.
 |
| Traktor nam je poslužio kao držač bicikala, kad je naišao traktorista sa namerom da krene, krenula je panika među nama |
 |
| Traktor odlazi, a i mi smo realno spremni da krenemo |
Pauza je bila možda nekih 10 minuta, tu smo se pripremili za penjanje i onda kreće prvi uspon za danas i to kreće ozbiljno - 15%, nagib sve vreme "drži" 12-15% i tako drži ne znaaaam sigurno 3-4km mozda i duže (delovalo mi je verovatno duže nego što realno jeste, napor i opterećenje na 100%).
Ako kažem da je ovo početak penjanja na Rudnik, opet neće valjati, ali u neku ruku jeste, tu je krenulo penjaje i kada smo uspeli da savladamo taj prvi veliki uspon (mislim veliki?!?) OK, taj prvi uspon, dolazimo do dela gde je gore-dole, blago se penješ, pa se blago spuštaš, pa penješ-spuštaš itd.
Tu je priroda predivna, asfalt je vrlo solidan, nema saobraćaja - maltene uopšte, ne znam da li smo sreli možda jedan ili dva automobila, stvarno nema nikoga.
 |
| Uspon, nagib 15% |
 |
| Gledajući ovu i prethodne 2 slike, čovek bi pomislio da je rano proleće, a ne kraj oktobra |
 |
| Napravismo malu pauzu, tek toliko da se svi okupimo, pa da možemo dalje |
Dok vozim malo-malo vadim telefon i "pecam" neko žuto i vrlo ponekad crveno lišće. U priči sa Aleksandrom koji iz ovih krajeva (iz Arandjelovca ili neke okoline) kažem mu da je ovu vožnju trebalo voziti jedno bar 2 nedelje kasnije, zato što je lišće jos uvek uglavnom zeleno. Mislim da je jedno 70-80% drveća još uvek manje-više kompletno zeleno i sad tu i tamo poneki žbunić poneka grana je negde počela da žuti, očigledno je još uvek dovoljno toplo da drveće ne planira da ode u zimski san.
Jednostavno, daleko od toga da se ne vidi da je jesen... vidi se, žuti se tu i tamo, ali je još uvek izgleda rano za ono što sam želeo da postignem sa ovom vožnjom, ali dobro sad, što kažu gde smo tu smo, ne možeš ti sad tu ništa učiniti jednostavno tako je, kako je.
Jednog momenta smo na jednoj krivini, kod nekih kuća smo stali, čisto da sačekamo da se ekipa okupi. Na tom ozbiljnom usponu smo se mi malo "razlistali" neko je brži neko je sporiji, što je potpuno prirodno, naročito ako je grupa veća, a nas je 13. Stigao sa prvom ekipom, nekoliko sekundi posle njih jer sam stao par puta usput da slikam. Fale nam Jasmina, Danilo, Maja i još par njih. Krenem da se vraćam malo pred njih i odmah naletim na Maju, pa nakon jedno par stotina metara eto ih Jasmina, Danilo i Kosta. Ideja je bila da se okupimo, pa da zajedno nastavimo dalje
 |
| Pokušavam da slikam jesenje prizore, da bar malo opravdam naslov priče, ali sve je to nekako "tanko" za jesen kakva se očekuje poslednji vikend oktobra |
 |
| Put kojim idemo je u najmanju ruku sporedan. Uzan. Maltene potpuno napušten. Savršeno. |
 |
| Ostrvica počinje da se nazire u daljini |
 |
| Interesantan krajolik, naročito pik (nalazi se ispod sunca na slici) |
 |
| Ostrvica - max zoom na telefonu |
Kako smo savladali ono prvo strmo penjanje, put stalno ide gore-dole-gore-dole i to sad sve blago i nijedan uspon tu sad nije duži od par stotina metara. Prvi uspon je bio ozbiljan, takoreći - kapitalac, a nadalje nije ništa specijalno, rekao bih "livadarimo", ali sve je samo nije livada.
Sledeća tačka koju svi priželjkujemo je česma.
Lokalci su nam je najavili, još odavno, i mi vozimo i vozimo i nikako da već jednom dođemo do česme. Ali na jednoj krivini, što bi rekli potpuno neočekivano eto česme (već sam prestao da se nadam).
Česma je takva da voda jedva curka, tako da se sve vreme pitaš jel' hoce ili neće. Naravno da smo se sad malo zadržali na česmi. Realno svi su rešili da napune bidone (poneki i dva), a za bidon treba bar 2 do tri minuta da se napuni, a nas je 13. Kad nas sve sabereš, pa puta 1-2 bidona, šta reći - potrajalo je. Sačekao sam da cela ekipa završi sa punjenjem, pa sam na kraju poslednji napunio svoje bidone. Na kraju smo nas nekoliko krenuli kao poslednji (oni što su prvi napunili su izgubili strpljenje, pa su krenuli dalje). Od česme recimo kreće penjanje na Rudnik, 'ajd' da kažem neki završni deo uspona.
Vrlo brzo nakon česme put nas vodi prema Ostrvici.
 |
| Ostrvica tačno ispred nas |
 |
| Ostrvica u jesen, ukazuje se u svoj svojoj veličanstvenosti |
Aleksandar mi je rekao da je Ostrvica stari ugašen vulkan, nešto se ne sećam iz geografije da je na prostoru Srbije bilo vulkana (opet se vraćam na geografiju u OŠ, očigledno su negde omanuli sa planom i programom), a i izgleda mi previše šiljato da bi bio vulkan, ali verujem na reč (sa idejom da ovo malo istražim, čim se ukaže prilika, može tu biti interesantnih podataka).
Zbog svog položaja i oblika, Ostrvica je u srednjem veku bila značajna jer se na njoj nalazilo vojno utvrđenje, čiji se ostaci i danas mogu videti na samom vrhu. Legenda kaže da je utvrđenje podigla Prokleta Jerina, koja je umrla u obližnjem Rudniku.
Ostrvica je krajem maja 2009. proglašena za spomenik prirode.
 |
| Put prolazi ispod same Ostrvice, tako da imamo prilike da je vidimo iz skoro svih uglova |
Deonicu nakon česme vozim sa gravel/treking ekipom Jasminom, Kostom i Danilom. Oni su zbog gravel bicikala i debelih guma malo (recimo ~10-15%) sporiji od nas na drumašima, što je zapravo jako dobro jer obzirom kakve su bicikle vozili slobodno mogu da kažem da su bili na visini zadatka. Kad smo punili vodu, ostao sam sa njima do kraja i poslednji napunio vodu, i onda sam sa njima vozio njihovim tempom do Rudnika, nisam forsirao, ni stiskao, lepše je u društvu.
 |
| Ostrvica nije tako šiljata kad se posmatra sa druge strane |
 |
| Predeli su ovde mnogo lepi, valovito, što bi rekli Englezi "hilly" |
 |
| Aha, evo bar malo jeseni, jeeeee (uglavnom je sve i dalje zeleno) |
 |
| Tu i tamo uspevam da "upecam" poneku jesen u krošnjama drveća |
 |
| A onda se na moment samo "razmakne" šuma i "pukne" pogled u daljinu |
 |
| Evo malo i crvene boje |
 |
| Skoro smo na vrhu Rudnika, pogledi postaju sve bolji |
 |
| Slojevi planina u daljini, da li može bolje?!? NE, naravno |
 |
| Ahhh, konačno jesen na delu, zbog ovog smo došli u ove predele |
 |
| Pauza |
Stižemo gore na Rudnik.
U samom mestu Rudnik se nalazi pumpa, a na toj pumpi su drveni stolovi i klupe, gde može da se sedne, a na pumpi može da se kupi voda/sokovi/slatkiši/slaniši, ima wc itd. Savršeno mesto za pauzu. Nakon divljine koju smo upravo prošli, evo ga dašak civilizacije.
Tu je ekipa stala da se skupimo.
Kad sam stigao već me čekala kola na stolu, sjajno. Sediš, jesenje sunce te greje, a pogled se gubi u daljini, vide se slojevi planina sve jedan bleđi od drugog, mi smo na nekih 600 i kusur metara nadmorske visine.
Uživanje na 100%.
Malo smo seli, okrepili se, popričali...
Pauza je trajala nekih pola sata. I kad je prošla pauza i kad je "zvonilo za početak časa", poskakaše svi odjednom i kreću. OK, brže bolje sedamo na bicikle i pokušavamo da pratimo "nervozne". Nama sa Rudnika sad kreće spust sve do Gornjeg Milanovca. Od pumpe bukvalno odmah kreće spuštanje, pa nekih ~2km kasnije stižemo na raskrsnicu gde se uključujemo na ibarsku magistralu.
Mala digresija: pre otprilike 2 meseca, vozio sam lazarevački brevet 200km, koji je jednim delom išao po ibarskoj magistrali (zapravo penjali smo Rudnik, ali ibarskom magistralom iz drugog smera) i bila je nedelja i bilo je još 35-36-37°C, bilo je baš toplo, moram priznati da nije bila gužva, to je bio neki početak septembra tu i tamo nas je po koji auto obišao. Tada sam skoro iznenađen nemanjem gužve to sebi objasnio da od kad su izgradili auto put, tj. od kad su "Miloša" napravili, od onda na ibarskoj kao navodno nije gužva (tako sam čuo od nekoliko ljudi unapred). I stvarno, kada smo to vozili u septembru imamo situaciju da nam prolazi gde po koji auto, apsolutno ne kapiraš da si na ibarskoj magistrali - jednostavno put kao i svaki drugi, nije ona katastrofa kao ranije...
Međutim, sada kad smo izašli na ibarsku, sreća pa nam je spust, jer automobili, a naročito kamioni "napadaju" iz svih pravaca, zvižde pored nas (kao u "najbolja" ibarska vremena), Bogami mogu da kažem da je baš bilo uzbudljivo. Bila je gužva, i bilo je dosta vozila i iz jednog i iz drugog smera, a na "sreću" svi su "poštovali" ograničenja brzine (kao i obično), tako da je bilo samo zu-zu-zu proletanja pored nas. Prvi deo spusta je strmiji (da ne kažem "jači), a posle bude blagi spust. Vozim, nisam spustio ni jednog momenta ispod 40km/h a Vlada me prati u stopu (u zavetrini).
Pre nego što smo krenuli da vozimo, Leo mi je najavio da je napravljena nova obilaznica oko Gornjeg Milanovca, i pitao me je da li ćemo da idemo kroz G. Milanovac (uličice, semafori, gužva i slično) ili ćemo novom obilaznicom (koja je toliko nova da je još nema ni na Google Maps, asfalt još maltene topao koliko je svež). U principu obilaznica udara tačno na kružni tok na izlazu iz grada kojim bi prošli u svakoj kombinaciji. Odgovorio sam mu tada da ćemo se dogovoriti kad se približi, daleko mi da razmišljam, kad dođemo do blizu, usaglasićemo se (cela ekipa), meni je realno svejedno.
Stižemo do Gornjeg Milanovca, dogovorili smo se da bude tačka okupljanja posle spusta u Gornjem Milanovcu bude "kod tenka". Razmišljam, možda je to neki kafić ili slično, nemam pojma, ionako idemo u gomili, pa ga valjda neću promašiti. Ali čim je krenuo spust, opet smo se "razlistali", pa tako svako vozi svojim tempom.
Ulazimo Vlada i ja u Milanovac, oni stoje u daljini na nekom proširenju pre kružnog toka, obzirom da idemo relativno brzo, fokusirao sam se još iz velike daljine na njih da ih ne promašim, tenk apsolutno nisam ni video...
Kad sam stigao do njih rekon: "OK, važi našli smo se kod tenka, a gde je tenk???"
A oni mi onako rukom pokažu eno ga tamo. Okrenem se kad ono stvarno pravi tenk! Nasred raskrsnice stoji, a pomislih: dobro, mašala što kažu kanda ću morati da promenim dioptriju naočara...
 |
| Tenk na raskrsnici, koji mi je potpuni promakao |
Kad smo se okupili, a potrajalo je jer je jedna grupa imala epizodu sa ispadajućim bidonom u punoj brzini, zamalo su svi popadali jedni preko drugih zbog parčeta plastike - srećom sve je ispalo do kraja dobro, ekipa je glasala da idemo obilaznicom.
Dobro nemam problem, idemo obilaznicom.
 |
| Nova obilaznica, asfalt savršen |
Kreće ta obilaznica zategne uspon na 10-12% do čak na momente i do 13% onako bez Božije pomoći. Ruta je danas dosta brdovita, pa nam ne treba sad novih penjanja, ali nema veze, većina odlučila, to mu dođe demokratija (valjda...). Sad ideš i penješ se i penješ se, nagib ozbiljan i na kraju uspemo savladamo mi taj prvi uspon, kad ono krece lep spust. Čim smo se malo spustili sad kreće sledeći uspon, samo malo blaži od prvog, pa opet spust i tako jedno 4 puta (mislim da je bilo 4 penjanja na obilaznici). Poslednje spuštanje je bilo na kružni tok na koji bi svakako stigli samo sa druge strane. Ako izuzmem gore-dole (pretpostavljam da je kroz G. Milanovac ravno i onda se samo popneš na kraju nešto malo do kružnog toka), obilaznica je bila OK, malo ili nimalo saobraćaja, asfalt nov, savršen. Nisam siguran da je svima prijalo, čak sam zapravo siguran sam da nije, ali nema veze.
Tu kod kružnog toka na izlazu iz Milanovca sam insistirao da stanemo da se svi skupimo, a to je malo potrajalo, nekih 10-tak minuta, naravno uvek ima onih nervoznih koji sad ne mogu da stoje i da sačekaju par minuta, pa sam im rekao: "Hajde idite vi, nađemo se u Takovu, Takovo je udaljeno ni celih 5km, a ja ću ostati da sačekam ostatak ekipe, jer smo mi sad išli putem koji nije ucrtan na ruti koju sam poslao svima, pa da se ne pogubimo bezveze ovde oko Milanovca..." Naravno, oni će stići u Takovo i opet bi bio red da nas sačekaju, tako da mislim da je svejedno gde se sačekujemo, ali njima nije tako, pa sam im rekao da idu.
Deo ekipe je otišao, ostalo je nas dvoje troje, stiže završetak ekipe okupljamo se sad i polako idemo prema Takovu.
Tu Kosta kaže ima nekih problema sa prednjim menjačem. Zadnji menjač smo mu nameštali tamo negde pre Rudnika (tačnije na pola penjanja na Rudnik), pa smo mu namestili... Onda sam ga zavitlavao: "Kosta ti si došao da voziš sa nama da bi mi tebi što kažu utegli bicikl ili ti popravili isti..." Šala naravno, a on kuka da ne može prednjim menjačem da prebacuje lanac, ali kao hajde izdrzaće do Takova to je samo još par kilometara.
Stigli u Takovo.
Takovo je istorijski zanimljivo mesto.
 |
| Na samom ulazu u Takovo |
 |
| Kod spomen obeležja u Takovu pravimo pauzu |
Znate već... srpski ustanci, grbovi, grmovi, vamo-tamo, "Miloši Obrenovići" i ostali, znate to - da ne gnjavim, mada se jedan (mogu slobodno da kažem) veliki deo istorije (bar za narode koji žive na ovim prostorima) odigrao ovde.
U svakom slučaju Takovo nam je najniža tačka između Rudnika sa kojeg smo se spustili i Suvobora na koji smo se namerili.
Krece penjanje na Suvobor, mi smo na vrh Rudnika bili na 600 i koji metar nadmorske visine (ne znam tačno u metar nije važno), Suvobor je 800 i neki metar nadmorske visine.
Loša vest: Suvobor nam je jedno 200 metara viši od Rudnika.
Dobra vest: mi ga penjemo sa manje strašne strane.
Uspon na Suvobor iz pravca Mionice ili ti iz Brežđe ili Osečenice, značajno je strmiji nego kad se penje iz pravca Pranjana ili Takova.
Sa ove strane (iz Takova) uopšte nije strašno i sad je tu od Takova do Teočina možda i da se kaže da je neki uspon za respekt, a onda kada se dođe do Teočina onda uspon više nije strašan.
Od Teočina do vrha Suvobora ima 3 vrha, onako penješ se neko vreme, pa se malo spustaš, pa se opet penješ, pa se spustaš, više se naravno penješ nego što se spustaš, i na kraju dodješ do vrha Suvobora, a tamo je naravno opet lep pogled.
 |
| Na samom izlasku iz Takova, prema Teočinu (Suvobor) |
.jpg)
Kako smo izašli iz Takova, i "napali" uspon na Suvobor, boja prirode oko nas sve više podseća na one kakve sam od starta priželjkivao.
 |
| Vlada u akciji |
 |
| Prolazimo fantastične prizore, kroz šume |
 |
| Posmatrajući ovakve prizore, ovakvu lepotu, čovek jednostavno može da "odluta" u mašti samo na još lepša mesta |
 |
| Uživancija, prava uživancija, predeli, boje, društvo, priroda... |
 |
| U ovom delu, žuto dominira... |
 |
| A nađe se pomalo i crvenog... |
Šta je u celoj priči - dobro, mislim nije dobro, ali je recimo pozitivno za nas bicikliste: put preko Suvobora (kojim vozimo) ima deonice gde je isti baš baš loš, i sad čovek se pita kako je to dobro??!?
Nažalost iskustvo me je naučilo da u našoj zemlji tamo gde je lošiji put tu jednostavno nema saobraćaja. Nama je na celom Suvoboru tri auta prošlo na tih možda 20 km i više kilometara uspona. Priroda je fenomenalna, tako da je Suvobor jedan onako "zapećak" u Srbiji, gde zapravo nema maltene nikog da tu prolazi.
Nama je potpuno dobro što se tiče saobraćaja, a što se tiče vožnje i truckanja moraš jako da paziš jer ima i rupa i grba i svega i svačega, ali nema veze; pogledi, priroda, boje i ostalo to sve nadoknadi bez greške.
 |
| Nakon Teočina, pogledi se šire i sve su lepši |
 |
| Kako smo prošli Takovo, jesen je na sve strane... SJAJNO! |
 |
| Ovčar i Kablar malo izviruju iz izmaglice u nekoj neodređenoj daljini (po lepom vremenu se jako lepo vide) |
 |
| Suvobor ispred nas |
 |
| Sale u akciji |
 |
| Pored žutog na Suvoboru ima i dosta crvenog ;) |
Na finalnom usponu na Suvobor, ima jedna česma koju mi redovno "overimo". I ovaj put smo stali kod česme sa idejom da se skupimo i da nastavimo dalje zajedno. Skupili smo se svi osim gravel ekipe, a oni su bili malo sporiji od nas. Čekali smo, skoro dvadeset minuta, a njih i dalje nema. Da bih ustanovio kakva je situacija, zovem Jasminu da pitam kako napreduju. Ispostavlja se da su oni jedno 4-5 km iza nas. E sad imamo problem, neka moja procena je da će im trebati sigurno jedno pola sata (zavisi od njihovog tempa) da stignu do česme. Mi već čekamo 20 minuta.
Sada imam problem, jer nemamo vremena da čekamo još pola sata.
Kada smo se dogovarali oko vožnje, rekao sam im da smo mi vremenski limitirani (zbog Saleta) i da ako nekog momenta ukapiram da nećemo stići do kola na vreme tj. da Sale neće stići na posao, da ćemo mi jednostavno da odemo da nećemo moći da ih čekamo u slučaju da njihov tempo ne bude na visini zadatka (dok smo dogovarali vožnju nisam znao kojim tempom vozi ekipa koju ne poznajem, pa sam morao na vreme da skrenem pažnju).
 |
| Pogled sa česme, na kućicu u prirodi |
 |
| Malo širi pogled sa česme |
 |
| Pogled sa česme u svoj svojoj širini |
 |
| Česma u sredini, čekajući Godoa u akciji |
Nakon konsultacija čujemo ponovo Jasminu kratka konsultacija i sa njima, sledi teška odluka da mi nastavimo dalje jer ulazimo u vremenski tesnac.
Teška srca nastavljamo dalje (nisam nikad do sada nekog ostavio iza, uvek smo sačekali da se cela ekipa okupi, ali ovog puta jednostavno ne možemo tako).
Od česme do vrha Suvobora nema mnogo, nagib nije strašan, pa vrlo brzo stižemo gore na vrh Subovora. Naravno, gore stajemo, kratko slikanje prizora koji je neverovatan.
 |
| Pogled na okolne planine sa Suvobora |
 |
| Pogled sa Suvobora, to je to! |
 |
| Odavde kreće spust, rekao bih najbolje je prošlo (usponi i penjanja), sad još samo da se "skotrljamo" do kola |
Spust je fenomenalan, jedino imamo "specijalne efekte" na putu u vidu rupa, grba, rizle i prilično lošeg asfalta. Taj prvi deo spusta je prilično strm, tako da se mora jako paziti kod sputanja da bude bezbedno.
Sa Vladom dogovaramo već 2 godine da prođemo kroz mesto "BA", Vlada je tuda vozio par puta i što kažu stalno nam "puni uši" kako tuda treba da vozimo kad se jednom ukaže prilika, te da se spustimo ili još bolje popnemo. Naša ruta (srećom) prolazi kroz mesto Ba i to se spuštamo u selo - tako da eto ukazala se prilika! Problem je sada što kako smo krenuli da se spuštamo sa Suvobora jednog momenta ima neka (slobodno da kažem) apsolutno nepregledna raskrsnica, tačnije skoro potpuno nevidljivo skretanje za Ba. Jednostavno tebe glavni put vodi pravo, a ima neki mali puteljak koji se odvaja desno za Ba, deluje kao da je put koji vodi do neke vikendice koja je tu 200m dalje i da tu put završava. Naravno imao sam celu rutu u Garminu i kad je Garmin krenuo da "odskače" sa kormana i "paniči" da treba da se skrene desno. Isprednjačio sam napred i usmerio celu ekipu gde treba da se skrene. Na samoj raskrsnici stajem da slikam da bi poslao Jamini, Danilu i Kosti sliku raskrsnice da slučajno ne promaše jer oni nisu imali neke navigacije ili Garmine, pa je šansa da promaše velika (mislim, i sam bi promašio da se Garmin nije "uzbudio"). Već sam ih pre Teočina zvao da im objasnim gde da skrenu da tu slučajno ne promaše skretanje. Slikam raskrsnicu za Ba i objašnjavam kada dođu tu da tu treba skrenuti desno, da slučajno ne promaše, i to sam Jasmini poslao na Viber.
 |
| Prva slika koju sam poslao Jasmini, natpis kao znak raspoznavanja raskrsnice |
 |
| Objašnjenje da treba da se skrene na putić desno (na slici se lepo vidi kvalitet asfalta) |
Kako smo skrenuli prema Ba, ulazimo u šumu i sad su boje NAJLEPŠE!
OK, koliko god me je jesen razočarala tamo na penjanju na Rudnik i spustu prema Milanovcu, sve sam zaboravio sad kad smo skrenuli prema Ba.
 |
| Šumarak ispred nas - ovo je prvi nagoveštaj - jesen u svoj svojoj raskoši boja |
 |
| Šuma kao da gori - to je to, ne može bolje!!! |
Spust je pristojno strm, ide kroz šumu, ima nekoliko serpentina. Problem je što prva serpentina naiđe poprilično nenajavljeno (takoreći samo se stvori pred tobom, jer ti ideš nekom pristojnom brzinom a u šumi dosta nepregledno). Generalno, kada se spuštam putevima koje ne poznajem, uvek na Garmin-u prebacim da pokazuje mapu i onda tačno vidim kada nailazi neka serpentina, krivina veća ili manja, raskrsnica i slično, čisto da se pripremiš da negde ne napraviš problem sebi ili drugima.
Na toj prvoj serpentini sam skrenuo bez problema jer sam je video na Garminu i lepo usporio na vreme, ali ostali su mi posle pričali da je kod nekih bilo baš napeto i da su neki čak malo i sišli van asfalta u pokušaju da "saviju" krivinu.
Išao sam poslednji, jer sam se zaustavio da slikam gorući šumarak na početku spusta u Ba, a ostali su za to vreme nastavili dalje.
Kad sam prošao prvu serpentinu, usledio je jedan duži pravac kroz šumu, gde sam mogao malo da se poigram da Garmin-om, premotao sam ekran sa mape na osnovni i video da je nagib trenutno -15% (takoreći 15% ali nizbrdo).
To samo znači da je u suprotnom smeru ozbiljan uspon (a o tom usponu nam je i Vlada pričao), mislim ništa što se ne moze izvesti, naravno, i vozićemo ga čim nam se zvezde poklope (zapravo - jedva čekam).
 |
| Mesto Ba, neobično ime, još lepše selo, a najlepša priroda okolo, pogled u daljini predivan |
Bukvalno od kada smo se popeli na Suvobor i napravili seriju lepih slika, kreće spust i nama je faktički spust sve vreme do samog Ljiga, takoreći sve do auta, nema više penjanja, to je to.
Posle sela Ba prolazimo neki kamenolom, pa nailazimo na mesto Kadina Luka, nakon kojeg izlazimo na ibarsku magistralu, i nakon nepunih 2km stižemo do kola.
Ceo spust prolazi vrlo brzo, od vrha Suvobora do kola imamo oko 18km i to smo prešli "svetlosnom brzinom", sve je pristojan spust znači vozimo 30-40-50-60 km/h na momente čak i više.
 |
| Nakon Kadine Luke prelazimo Dragobilj rečicu i odmah sa druge strane mosta izbijamo na ibarsku magistralu |
Pošto sam osećao da će biti tesno u vremesnkom smislu, unapred sam sa "Učom" dogovorio da nam pripremi mešano meso, da sad ne komplikujemo ko će šta da jede.
Tu kod restorana uz reku Ljig ima fenomenalan drvored.
Kad smo stigli ponovo do restorana, tu smo se sada presvukli, stavili bicikle na automobile ili u automobile, kako je već ko nosio bicikl, a čim smo stigli odmah sam poručio klopu po dogovoru mešano meso, što kažu da sada ne poručuje svako svoje rekoh: "Daj ti to "Učo" zamešaj, pa će se tu naći za svakoga po nešto..."
I tačno tako, dok smo se mi presvukli i dok smo popakovali stvari i bicikle i kad smo ušli unutra stiže klopa za minut-dva.
Realno nije bilo lufta u tajmingu - uopšte.
Savršeno.
 |
| Mešano meso |
 |
| Nas 10 za stolom, fale samo Jasmina, Kosta i Danilo |
Nije bilo previše priče za stolom, očigledno je glad "diktirala" tempo aktivnosti. Kad smo završili sa večerom, mi smo odmah krenuli da bi što pre stigli u Novi Sad.
Stigli smo u Novi Sad malo kasnije nego što sam planirao, Sale je do kraja malo zakasnio, ali on je na vreme najavio da će kasniti koji minut, pa je do kraja sve je ispalo OK.
- - - - - - - - - - - -
Skretanje za selo Ba je bilo "interesantno" i za gravel ekipu. Sa raskrsnice za Ba, sam poslao slike Jasmini, međutim Kosta je ako sam dobro shvatio nešto malo bio ispred njih i on nije znao za skretanje i on je naravno promašio skretanje, što uopšte nije teško, znači mnogo je teže skrenuti gde treba nego ga promašiti takva je raskrsnica (pre ovog spusta sam se dva puta spustio ovuda i ni jednom nisam ukapirao da je ovde raskrsnica, jednostavno uopšte ne liči na raskrsnicu).
To što je on promašio skretanje nije sad neka drama, ali tu sad ide ozbiljan spust prema Mionici, a nešto ni mobilnog signala baš nema na pretek, jer su oni njega pokušavali da dozovu a nisu uspeli. Sreća pa ih je tu obišao auto, uspeli su zaustave auto, pa su rekli vozaču da ako vidi njihovog drugara da mu prenesu da je promašio i da se vrati...
Naravno, auto je sustigao Kostu i preneo mu "poruku u boci" - da su mu drugari poručili da je promašio i da treba da se vrati. Onda se on jadan vraćao, tako da je to malo kod njih trajalo i mi ih nismo sreli kod restorana do kraja, jer smo mi morali da krenemo jer smo bili u ozbiljnom "cajtnungu" što se tiče Saletovog povratka i odlaska na posao. Kad sam ih poslednji put čuo oni su bili 7km od restorana, znači već su prošli Ba spustili su taj najstrmiji deo i ostalo im je da se blagim spustom dokotrljaju do restorana.
Sve je do kraja ispalo dobro, oni su stigli stvarno brzo, za tih 7km im je nizbrdo trebalo nekih 10-15 minuta.
Kad smo mi stigli do restorana, već je počeo polako da pada mrak, tako da je gravel ekipa spustila Ba po mraku.
Svi su stigli zdravi i čitavi do cilja.
Mnogo mi je žao što nisam imao vremena da ispoštujem sve i da svi zajedno stignemo na cilj, ali evo za sve postoji prvi put...
Lepa tura.
Sjajna tura.
Priroda 100%.
Jednostavno ovo ćemo na neki način morati ponoviti. Predložio sam da istu turu da vozimo samo u suprotnom smeru, ali su mi onda rekli da iz Gornjeg Milanovca ibarskom treba penjati Rudnik ?!?!?! Sad je penjanje gust saobraćaj....
Videćemo, mislim da predeli zaslužuju da se odrade i iz suprotnog smera.
Do neke sledece avanture,
D.
- - - - - - - - - - - -
 |
| Pauza na Rudniku |
 |
| Prvo okupljanje posle ozbiljnog uspona iz Belanovice |
 |
| Maja i Sale u prvom planu |
 |
| Jasmina |
 |
| Spomen obeležje u Takovu |
 |
| Ostrvica |
 |
| Debeli ja u prvom planu |
 |
| Maja |
 |
| Debeli (ja) |
- - - - - - - - - - - -
Таковски грм је старо стабло храста лужњака под којим је на Цвети 1815. године Милош Обреновић објавио почетак борбе против турске власти и почетак Другог српског устанка. Реч је о једном од симбола сећања на догађаје везане за коначно ослобађање од Турака и стварање српске државе. Стабла храста се налазе у оквиру спомен-комплекса Други српски устанак у Такову, на територији општине Горњи Милановац.
Стари таковски грм
Владари из породице Обреновић су се у тој мери са поштовањем односили према Таковском грму да су га сматрали династијском реликвијом. Поред тога, прво српско нововековно одликовање је названо управо по овом споменику природе.[1] Стабло грма је било високо 23 метра, са пет великих грана и пречником стабла од преко 3,5 метра и обима крошње од 9 метара. Грм је почео да пропада, што је народна традиција везала за пропаст династије Обреновић. Највећа се грана одломила 1860. године најављујући смрт кнеза Милоша, мања 1868. године када је убијен кнез Михаило, а 1901. године олуја је ишчупала стабло, најављујући скори слом династије.
Остаци овог првог грма се чувају у Музеју Другог српског устанка (на основу поклона од Црквене општине Горњи Милановац 1994. године), у Цркви Свете Тројице у Горњем Милановцу и на Шумарском факултету у Београду.
„Грмови наследници”
Храст који је приликом посете Такову 1867. године кнез Михаило освештао за „наследника” налази се 18 метара даље од устаничког грма и недалеко од споменика подигнутог 1887. године. Његов циљ је био да, видевши да се старом храсту назире крај, посади нови грм који би био наследник старијег. Таковски грм је почео изненада да се суши 1991. године и последњи пут је олистао 1992. године.
Интересантно је да су делови два таковска грма малтене читав један век провели у музеју у Зрењанину. Пролазници из Бечкерека, некадашњег назива Зрењанина, понели су са собом кору, лист и жир храстова. Половином 90-их година прошлог века они су враћени у Таково. Тих 90-тих година 20. века посађено је неколико стабала храста лужњака на тзв. „Кнежевим ливадама”, простором око оригиналног таковског грма који је кнез Михаило откупио. То је чин наставка традиције коју је установио кнез Милош Обреновић, што такође иде у корак са Михаиловом жељом да на овом подручју увек листа један храст све док је српске државе.
- - - - - - - - - - - -
 |
| Ruta |
 |
| Profil terena koji smo prešli |
Suma sumarum:
- Napravili smo nešto preko 113km,
- Popeli se 1762m uvis
- Vreme provedeno u vožnji - 05:38h
- Ukupno proteklo vreme cele vožnje - 07:59h
- Prosečna brzina - 20.1km/h
- Maksimalna brzina - 66,5km/h
- Minimalna temperatura - 12°C
Comments
Post a Comment