43. Sasvim prirodno - Uvac

May 15, 2025

Sasvim prirodno - UVAC

Nova Varoš 14.10.2023.

U jednoj vožnji smo sastavili meandre reke Uvac, planine Javor i Zlatar, sastavili smo prirodu, poglede, reke, jesenje boje, u najmanju ruku sjajnu hranu...

Da li može bolje?

Iskreno - mislim da ne može...

Ova regija je realno biser prirode, koji još uvek možda i nije baš potpuno otkriven u turističkom smislu. Turistička gužva uglavnom hrli na Zlatibor, Divčibare ili Taru (kad je zapadna Srbija u pitanju) ili u Vrnjačku banju ili Sokobanju, dok je sa druge strane Javor potpuno "prošao ispod radara" kada su turisti u pitanju, a Zlatar je ni vamo ni tamo (ume da bude turista, ali samo tokom školskih raspusta). Međutim, kad uporedim Zlatar sa Zlatiborom, jasno je da je Zlatar još daleko od turističkih gužvi, a Javor kad bilo koga pitam niko yapravo ni ne zna gde je.

Godinama posećujem Novu Varoš, a samim tim i Zlatar (i to bar više puta tokom godine), tako da mi je ova regija poprilično dobro poznata.

Prokrstario sam biciklom većinu sela i zaseoka u regionu oko Nove Varoši (mislim sva do kojih ima asfalta), i moram da priznam da je ova regija poprilično još u originalnom stanju (još uvek su sva podešavanja "fabrička") i to je ono što me ponajviše podseća na regije istočne Srbije, gde je nekako sve još manje više u originalu, što bi mehaničari rekli prva ugradnja...

Bilo kako bilo, ova vožnja je zapravo ponovljena vožnja iz 2017 godine kada sam sa Nešom napravio jedan krug po Zlataru i Javoru, a sve sa ciljem da vidimo meandre Uvca, ali biciklom.

Deo meandara Uvca

Ovaj vikend (14-15.10.2023) sam imao obaveza sa nekim drugarima (realno nebitno), međutim oni mi otkazuju, a to je bila sreda veče ili četvrtak ujutro pred vikend, nešto im se zakomplikovalo i izmenilo, pa ne mogu, i sad je meni vikend naprasno ostao slobodan.

Po prognozi subota će biti predivna - poslednja tako lepa u sezoni (da budem precizan), a nedelja tako-tako (u nedelju je neka kiša planirana) nailazi i zahlađenje, biće hladnije 10°C+ čak verovatno i više. Tako da je realno ta subota ne bih da kažem "penal", ali to je sada to što se tiče ove sezone.

Imao sam ideje da vozim nešto u lokalu mislim tu oko Novog Sada, međutim, golica me taj detalj da je to zapravo to za ovu sezonu i da posle ovog vikenda realno više neće biti takvog dana. To znači da će temperature biti 24-25°C, da će se voziti u kratkom dresu itd.

I sada razmišljam gde bi i šta bi vozili.

Imam par nekih ideja, naravno jedna je ona oko Pirota ,nešto što već par godina želim da obiđem, pa se nikako ne da, iskreno samo mi je sinulo mogli bi da ponovimo vožnju na Meandre Uvca.

I sada na brzaka, a to je sada četvrtak pre podne, napravim za pola minuta event na Stravi, rekoh hajde da vidimo da li će neko da se prijavi.

Prijavi mi se Marko - super, prijavi mi se i Ivan - još bolje.

Međutim, Ivan mi je odmah skrenuo pažnju da je on u subotu planirao da vozi auto kod majstora, jer ima neki problem sa kolima oko volana (to nešto što na Hjundaiju generalno crkava (mislim da je naka plastika), i to se menja sa vremena na vreme), ali da će pokušati sam da je zameni, pa ako uspe ide, ako ne uspe onda neće.

Kažem ti ja njemu da mi nije problem da ga ja pokupim, da, OK nije mi baš usput da idem preko Janošika u Banatu za Novu Varoš, ali gde su svi kilometri, biće i ovo još malo dodatno.

Međutim, šalje on meni sliku u četvrtak predveče...

Ne deluje mi da će uspeti da završi sa popravkom... na vreme...

Međutim, Ivan ne želi ni da čuje da dolazim po njega i do kraja zbog tehničkih razloga (slika gore) odustaje od vožnje...

Tako je knjiga spala na 2 slova - Marko i ja.

Kao mesto sastanka sa Markom već imam oproban recept. Kad se sa obilaznice oko Beograda siđe na Surčin ima Mol pumpa koja ima solidan parking, tu Marko može da ostavi svoj auto i da dalje nastavimo jednim kolima. Marko stiže u zadato vreme na zadato mesto (kada smo mi stigli na Mol, on je već bio tu, stigao je bukvalno minut pre nas), napakovali njegov bicikl i udri prema Novoj Varoši.

Krenuli dole autoputem Miloš Veliki, prva stanica je u Čačku, restoran "Kod Brana" tamo se jede odlična prasetina (rekao bih možda najbolja prasetina koju sam jeo u Srbiji generalno). Nisam sad neki veliki ljubitelj prasetine, ali ponekad kad prolazim ovuda (kroz Čačak) svratim na prasetinu više da nekog drugog obradujem sa odličnom prasetinom nego što to realno radim zbog sebe.

Prasetina slikana u ambijentalnom svetlu restorana

Kupus salata je obavezna kad je prasetina u pitanju

Ovako izgleda kad se uključi blic. Prasetina je uvek sveža, takoreći uvek topla i kožica je maksimalno krckava (ko voli)

Nema sad tu puno da se priča, prasetina je odlična kao i svaki put, tako da je nastupila tišina...

Nakon prasetine nastavljamo dalje i stižemo negde oko pola deset uveče u smeštaj. Smeštaj se nalazi na brdu iznad Nove Varoši (tu kod hotela Panorama), a taj deo se zapravo i zove se "Brdo". Smešteni smo u apartmanima Popadić koji su mi drugari i kod kojih sam već dosad odsedao mnogo puta (na raznim vožnjama po zapadnoj Srbiji kao i u ostalim prilikama). Nekako idemo utabanim stazama, jer se sve izdešavalo vrlo brzo, faktički sam dan pred polazak smislio da vozimo Uvac, pa sad tu nije ni moglo da bude nekih velikih improvizacija. Zbog toga idemo utabanim stazama, rutama i smeštajima sve kuda sam već prošao, čisto da nema greške.

Ova vožnja je za razliku od manje više svih mojih prethodnih vožnji u ovom kraju, drugačija - ovde ima i vožnje van asfalta (off-road), zapravo poslednji i jedini put kada sam vozio do meandara Uvca je bilo sa Nešom daleke 2017. godine. Glavni recimo "problem" te davne 2017. godine bila je deonica gde je potpuni makadam, a to je kad se siđe sa puta Sjenica-Ivanjica pa sve do vidikovca "Molitva" u dužini od nekih ~6km u jednu stranu. Taj makadam je išao gore-dole-gore-dole, sećam se svih tih penjanja još uvek, nagibi su na pojedinim penjanjima bili toliki da mi se dizao volan i da je naročito na jednom usponu pred kraj toliko proklizavao zadnji točak da sam poslednjim naporima snage uspeo da ga savladam.

Nisam rekao Marku šta ga čeka, čisto da ne paniči, kad dođemo do žestokog snaćićemo se...

On je našao neki svoj prastari MTB bicikl, tako da u on principu spreman na sve moguće terene. Što se mene tiče vozim svoj stari treking, tako da manje više i mene ne može ništa da iznenadi.

Pogled kroz prozor u momentu kad sam se probudio 6:20h, još nije ni svanulo, al' samo što nije

Kako se motamo po smeštaju, povremeno iskočim i napravim sliku, na ovoj se sunce pojavilo

Obzirom da je i Mira pošla sa nama, plan je bio da ujutro (subota) ustanemo rano, sa ciljem da smo oko 7h dole na doručku. Obično jedemo neki burek u pekari Bojić, dole u centru Nove Varoši, na samoj autobuskoj stanici. Nažalost, burek sa sirom je uglavnom bez sira, kao što je burek sa mesom uglavnom bez mesa, ali bez obzira na navedeno, pekara Bojić važi za nabolju pekaru u gradu, mislim da pored ove ima još jedna jadna pekara u Varoši, tako da što kažu nije baš ni teško biti nabolji u takvoj situaciji, ali bilo kako bilo najveća je pekara sigurno u Varoši. Ideja je bila da doručkujemo da se vratimo nazad u smeštaj tako da krenemo najkasnije oko 8h da vozimo bicikle. Naravno ideja je bila da dole siđemo kao biciklisti već obučeni za vožnju, taman da ocenimo i temperaturu, i uslove za vožnju i generalno kakav je vetar i slično.

Krenuli prema pekari Bojić, na burek sa ničim... Ovo je pogled sa "Brda" prema Uvačkoj brani

Ispričao sam Marku kako smo mi prošli put, kada smo vozili istu ovu rutu, kad smo prelazili preko Uvačke brane (gde je Uvačko jezero) imali ozbiljnu maglu, mislim u oktobru je magla iznad vode sasvim normalna pojava. I sad kada smo išli na doručak tu sa Brda jednog momenta sa najviše tačke mi se učinilo da vidim maglu tamo daleko u pravcu Uvačkog jezera i kažem Marku: "Izgleda da će biti magle na Uvačkoj brani."

I što kažu sad ima ili nema magle ne možeš sada ti tu ništa da promeniš - tako je kako je .

Obzirom da znam za jadac sa burekom, obično jedem pitu od heljde koja je stvarno odlična

Ustali smo recimo na vreme nekih 6:20h vamo-tamo oblačenje presvlačenje, pa ne znam mi smo možda malo samo kasnili sa silaskom u pekaru u odnosu na plan, ali dok smo poručili, pojeli... bili smo negde recimo, skoro pa, u tajmingu tu smo došli možda jedno 10 minuta do 8h, ali nam je onda nekako isklizilo jedno 40 minuta ni sam ne znam gde, tako da smo krenuli u 8:30h da vozimo.

Prvi prizori na startu vožnje

Mi smo na brdu, i prvo što nam sleduje je spust na magistralni put (Zlatibor - Nova Varoš - Prijepolje), i nakon čega nastavljamo sa spustom i vrlo brzo se odvajamo prema Akmačićima (i Uvačkoj brani).

Nakon što smo se odvojili sa glavnog puta, prođe se jedna pilana i posle krivine ima česma (Mandića voda), plan je bio da ovde natočimo sveže i hladne vode, ali sam rekao Marku: Vidi, hajde da mi natočimo vode gore u smeštaju, a dole ćemo zapravo sipati - da se ne desi da dođemo dole, kad ono česma presušila i ne radi.

Stigli, česma radi.

Nasuli vode.

Mandića voda - hladna kao led

Deo rute tu od česme pa narednih kilometar-dva dalje je najhladnije, tu je temperatura oko 6°C, i to je deo gde je takav usek da tu tokom dana zapravo ni nema Sunca skoro uopšte, večita senka.

Toliko je hladno da se kondenzovala voda na Garmin, pa se sav zamaglio

Tu i tamo poneki listić ili grana su počeli da se žute i crvene, pa pokušavam da slikam "jesen" ali skoro pa bezuspešno

Preko dana nema baš nešto sunca, a onda se tokom noći još dodatno ohladi .

Kako smo krenuli od česme, kreće uspon i to je zapravo odlično jer jeste hladno ali se ti zbog uspona zagrevaš, pa se nekako preživi hladnoća.

Nekog momenta ti zapravo izlaziš iz tog useka i krene Sunce da sija i odmah je lakše. Prvo te greje sunce, a i osečaš se lepše čim je svetlo i sunčano.

Sve u svemu vozimo, prizori se nižu jedan za drugim, sve lepše od lepšeg, i u daljini nam se ukazuje brana.

Uvačka brana i Uvačko jezero

Mesto odakle smo slikali branu, sa pola spusta do brane

Naravno stajemo, prvo par slika iz daljine, tačnije sa visine, a onda smo se spustili na samu branu.

Dok je Marko slikao prizore jezera sa brane, neke žene su prodavale magnete vezane za Uvac, rezervat i sve ostalo vezano za ovaj region. Kupih mu magnet sa Meandima Uvca i to tako da nije ni video šta sam uradio da ga iznenadim. Red je da mu poklonim nešto za uspomenu odradiće on danas meandre i još štošta usput.

Pogled sa Uvačke brane - jedino što mogu da kažem je da nas obuzima mir i tišina

Predivan prizor - da nismo žutili, mogao bih da provedem sate gledajući ovakav prizor u miru i tišini

Nakon slikanja i uživanja na jezeru, prelazimo branu i nastavljamo dalje. Odmah posle brane faktički kreće penjanje na planinu Javor.

Javor je jedna divna planina, koja je tako nekako hajde da kažem uvučena, izmeštena iz tih nekih tokova gužvi, turizma, haosa i svega ostalog na tu temu. Ovde se oseća neki mir, čista i netaknuta priroda.

Prava uživancija.

Uspon posle brane, iako još nije jesen, jesenje boje se tu i tamo počinju nazirati

Pogled na Uvačko jezero i branu sa početka uspona na Javor

Nalazimo se u netaknutoj prirodi, raspoloženje na 100%

Gde god pogledaš - sjajno!

Kako smo prešli branu, nismo sreli nikog, ni ljude, ni kola, sve do Bojana

Generalno, ceo Javor (bar onaj deo koji smo mi biciklom prošli) je mešavina šuma i pašnjaka

Kad sam pre mnogo godina prvi put proterao ovde bicikl sa Nešom, imali smo jednu deonicu gde je bio makadam, mi smo tada nešto promašili, skrenuli gde ne treba, pa smo do kraja prošli nekom makadam prečicom da bi stigli do Kalipolja. Posle te vožnje (davne 2017. godine) Bojan mi je objašnjavao kojim putem smo trebali da idemo da bi izbegli makadam i da bi sve vozili asfaltom.

Bojan je inače rodom sa Javora, njegovi (roditelji, brat i snaja sa decom itd...) i dan danas žive gore na Javoru na Kalipolju. Naravno, sada kako je sve išlo na brzaka, a da ne bi napravio neki problem "savio" istu rutu kao i prošli put, jednostavno znao sam da tu ne može da bude greške. Znam da ima malo makadama, OK, poneli smo bicikle kojima makadam ne smeta, već sam proterao taj bicikl tuda prošli put pa sam znao i uslove na putu, znao sam gde i kuda idemo, nisam hteo da sada nešto eksperimentišem (jer se naravno 6 godina kasnije ne sećam gde mi je to Bojan objasnio da skrenem levo umesto desno i slično). Mnogo je bilo jednostavnije voziti istu, proverenu rutu i poneti bicik koji može po makadamu i na sigurnom si. Na toj prečici ima par mesta gde onako baš zategne na 12-13%, čak i na momente na 14% ali šta je to sve za nas bicikliste.

Evo malo istorijskih činjenica

Bilo kako bilo, stižemo do Kalipolja.

Što se Kalipolja tiče, to je detalj koji dok nisam upoznao Bojana nisam ni znao, ni čuo za Kalipoljsku bitku, priznajem iskreno. Mi smo slušali neku istoriju Srbije ovoga-onoga, prvi, drugi, ... srpski ustanci vamo-tamo, ugušeni u krvi, mislim generalno 'ajd' sad da ne davim više sa istorijom, u toj borbi protiv Turaka, u tim ustancima Srbija je uspela (neka me istoričari isprave ako grešim) da obezbedi sebi neku autonomiju. Međutim, tek pobedom na Kalipolju, Srbija je u tom ratu uspela da sebi obezbedili nezavisnost.

I to se desilo 1876.

Naravno, Turci su kao i uvek bili nadmoćniji, imali više topova, imali više svega, Srpska vojska je bila na ivici poraza, ali je onda major Ilić poveo vojsku tako da su oni nekim manevrom kroz neke useke i kroz neka sela uspeli da se Turcima zavuku iza leđa i da ih iznenade. Kažu da je takva panika zavladala u Turskim redovima, kakva nije viđena i na taj način je Srbija uspela da pobedi.

Nakon Kalipoljske bitke Turci su potisnuti iz Srbije, i Srbija je dobila nezavisnost.

Ima sada jedan detalj koji je meni bio jako čudan kada sam prošli put 2017. godine smišljao vožnju. Naime, po kilometraži na ruti ideja je bila da jedemo negde u Sjenici, međutim, pitao sam razne ljude iz Nove Varoši po principu: "Gde je dobra klopa u Sjenici?" i niko nije znao da mi kaže. Nisam dobijao odgovor kao da sam pitao: "Gde je dobra klopa u Minhenu?" A da ironija bude veća, na to pitanje bi verovatno dobio i neki odgovor, ali za Sjenicu (koja je nekih 30km od Nove Varoši) nije bilo odgovora. Da stvar bude još gora i još više sumnjiva, kad smo te 2017. godine Neša i ja ulazili u Novu Varoš, zaustavi nas policija - redovna kontrola dokumenata (nebitno). Kad smo obavili službeni deo (saobraćajna/vozačka i da li smo nešto pili...), rekoh hajde sad kada ste vi mene pitali, da pitam i ja nešto vas... Panduri su ovekovečeni žderonje, a ne libe se ni da popiju, pa znaju sve kafane i restorane, i znaju gde je dobro i gde valja, i znaju gde nije dobro i gde ne valja...

Pitam ih: "Ljudi hajde znam da ste ovo gradivo sigurno dobro utvrdili - gde je dobra klopa u Sjenici?"

Policajci: "Nemamo pojma..."

To je meni bilo jako čudno zašto što se svi ponašaju kao da je Sjenica na kraju sveta...

Kada sam video ovaj natpis i ovo Kalipolje, cela priča konačno počinje da ima smisla... Nakon bitke granica između Srbije i Turske je baš tu povučena, tako da su Nova Varoš i Javor pripali Srbiji, a Sjenica i tamo nadalje dole to je ostala Turska.

I to je razlog zašto je tako i zašto jedni ne znaju ništa o drugima i obrnuto, jednostavno se ne mešaju kao ulje i voda, mislim neverovatno mi je da je tako, ali svi dokazi na to upućuju da jeste. Verovatno da u Sjenici pitam za neku dobru klopu u Novoj Varoši očekujem da bih imao isti problem...

Kod spomenika smo se zadržali nekih 4-5 minuta, napravili par slika, pogled je zapravo lep jer je spomenik napravljen na jednom uzvišenju, možda bih čak mogao reći "čuki" (pretpostavljam reč turskog porekla, pa je samim tim adekvatna).

Zanimljiv je detalj da moj drugar Bojan tačnije njegovi žive odmah tu ispod spomenika (nekih ~100m niže). Mislim da se to zove zaseok, tu sad živi nekoliko porodica, svi rođaci (deca, braće, svako napravio po kuću, pa imaju svoje žene, decu itd...i svi su to Ivankovići), i svi oni žive u nekih 3-4 možda 5 kuća.Sad kad smo stigli do spomenika, ostalo nam je samo da se skotrljamo 100 metara naniže sa druge strane spomenika i stigli smo.

Kad sam dogovorio vožnju sa Markom, odmah sam javio i Bojanu šta planiram i pitao sam ga da li će slučajno biti gore kod svojih. Nema smisla da prođem 100m pored ljudi a da se ne javim.

Kaže Bojan da će biti gore, da zajednički prave neku novu štalu, pa će cela ekipa biti na okupu.

Kažem mu da kada stignemo kod spomenika da ćemo navratiti 5 minuta da se javimo, čisto reda radi da te pozdravim i da pozdravim tvoje, pa mi idemo dalje, mislim to je iskreno bio plan.

I sad došli mi tu gore kod spomenika, napravili par slika, sve super, nazovem ga i kažem: "Vidi Boki, tu smo kod spomenika..."

Bojan mi odgovori: "Hajde spustite se, sada ću ja da izađem pred vas."

Odgovorim mu: "Nema potrebe da izlaziš, znam gde si..."

I mi krenemo dole, i stvarno on čovek izađe tu nas sačeka.

Svi su oni tu na gomili pošto rade, prave tu štalu svi zajednički, pomažu jedni drugima.

I sad svi oni krenuše da sednu sa nama. Prvo mi je malo bilo glupavo, rekoh: "Nemojte da vas mi prekidamo, ionako smo svratili samo par minuta da se javimo idemo mi dalje..."

Ali nema šanse, kažu, moramo da sednemo, moramo da odradimo ritual...

Po rincipu: "Sedi, hoćeš po jednu rakijicu da popijemo?"

Rekoh: "Ne pijem alkohol..."

"OK, znači može sokić..."

Odgovorih: "Pa rekoh, ne znam, nisam planirao da se zadržavamo, više smo svratili da se pozdravimo pa da idemo dalje. Mislim, znam kako to ide, ako krene da ide po redu, zadržaćemo se 2h...

Ali stiže odgvor: "Ne, ne, ne, ne, nema teorije da ne sednete..."

Ulete on unutra u kuću i za 30 sekundi, izađe počne da secka domaću kobasicu, pa pečenicu isto domaću, pa kaže: "Vidi, nema šanse da idete, žena od njegovog brata je savila pitu sa sirom..."

Sad su stvari počele da se kristalizuju. Kad sam ga bio pitao da li će biti gore, on mi je rekao da mu se javim sa brane kad budemo dolazili, čisto da zna kad ćemo otprilike stići, što sam naravno i učinio. Tek kad je rekao da je žena savila pitu sam ukapirao dubinu njegovog zahteva da mu se javimo. Hteo da mu se javimo jedno pola sata do sat ranije, da bi oni stavili pitu u peć.

E sad, to što celu posetu nisam tako zamislio, a ni planirao, to je moj problem...

Sve se dogodilo u 30 sekundi, dok sam se ja bezuspešno branio, on je uskočio, u kuću, iskočio napolje i počeo da secka, na moje nemoj da sečeš nećemo se zadržavati, on samo reče:

"Evo sada će i pita..."

Rekoh "Nemoj sad još i pita, samo smo došli na 5 minuta..."

Kaže Bojan: "Vidi nema "nemoj", mi smo pitu specijalno za vas ispekli!"

I sad nema kuda, to je bio "Šah-mat".

OK, predajem se, i sedam za sto.

A Bojan iseckao ovo, pa iseckao ono, pa su nam doneli kiselo mleko domaće, pa domaće ovo i domaće ono, jednostavno sve prirodno, bez ikakavih dodataka, sve čisto - 100% organic modernim rečnikom rečeno.

Bojan u akciji "Nož"

Domaća pita

Proces pripreme hrane u toku

Lakši deo je ovo pojesti - mnogo teži deo će biti posle voziti bicikl kad se sve ovo nalazi u stomaku

Sve je spremno, samo još da mi navalimo

E sad, moram da pojasnim zašto se ova priča zove "Sasvim prirodno". Kao prvo planine Javor i Zlatar su još uvek netaknute, nema hordi turista (samo nešto sitno oko Nove Varoši), ovde se život odvija na isti način kako se odvijao vekovima unazad. Ništa nije zagađeno, nema fabrika, vazduh je čist, rečice su kristalno čiste i slično. Sa druge strane, Bojan sa familijom ima pašnjake i dosta zemlje koju sami obrađuju, nema tu ni pesticida, ni hemije, sve se ovde još uvek gaji na tradicionalan način, sami gaje pšenicu, kukuruz i ostale kulture, kojim se posle hrani stoka kad ne može da bude na ispaši i slično. Od toga se posle prave sve ove đakonije koje smo mi probali (pečenice, kobasice, domaće kiselo mleko (od neobranog mleka), pitu sa sirom - kore je žena sama razvijala od domaćeg brašna, sir takođe njihov...). Jednostavno sve je SASVIM PRIRODNO i to je poenta cele ove priče, cele ove vožnje i cele ove regije...

Ovde je sasvim prirodno jednostavno način života.

I to je ono što je najbolje.

Za ljude koji su kao ja odrasli na nekom spratu, neke zgrade, u nekom urbanom delu, nekog grada, gde je nekoliko kvadratnih metara trave oko zgrade realno jedina "priroda" koja je preživela pred naletima betona, ovo je nerealno lepo, to se čovek vraća svojim korenima, na način kako se živelo dok moderni trendovi i tehnologija nije umešala svoje prste u našu svakodnevicu, kada se sve brzo (tačnije) prebrzo odvija, pa čovek ni ne ukapira koliko život brzo prolazi.

Bilo kako bilo, zadatak koji su pred nas postavili Bojan i njegovi je bio ozbiljan.

Znači, ubili smo se od jela, jednostavno - raspad sistema.

Naravno, nismo sve uspeli da pojedemo, zapravo ni blizu.

Jednostavno ne ide više u tebe...

Sve razmišljam: Ne znam kako ću voziti posle ovoga, s jedne strane prejeli smo se a imamo još nekoliko ozbiljnih penjanja na repertoaru do kraja vožnje, s druge strane moramo da ispoštujemo domaćine kad su nam jako izašli u susret i pripremili nam čast ciljano samo za nas.

Nakon izgubljene bitke sa hranom na stolu (hrana pobedila, nismo mogli da je pojedemo), posedeli smo mi tu još jedno pola sata, malo popričali o svemu i svačemu.

Uspeli smo malo da smirimo stomak posle "samoubistva" domaćim specijalitetima, pa ustadoh i krenuh polako da se presvlačim sa ciljem da krenemo.

Tek kažu oni: "Čekaj da vam spakujemo za poneti ono što niste pojeli od pite?"

Rekoh: "Ne znam, mislim da nema smisla, i ovo je već bilo preko svih očekivanja i planova, ionako smo svratili na 5 minuta samo da se javimo..."

Stiže odgovor: "Neeee, sada ćemo mi vama spakovati!!!"

Što bi rekli odluka bez prava žalbe.

I spakuju nam oni za poneti, sad ne znam koliko je to bilo u kilama, ali bilo je toga dosta. Srećom moja tašna na biciklu je kao "Sport Bili torba" (ovoga crtanog filma se mogu sećati samo oni stariji), spuste se stranice naprave se bisage, dok se centralni deo tašne može podići za jedan nivo, kao na ponekim koferima ili tašnama kad se otvori jedan cibzar, pa se tašna proširi, spakovah to sve u tašnu (iskreno jedva) i sad možemo da krenemo (a stomaci otekli od hrane).

Boki je iskoristio je priliku da mi pokloni specijalnu lampu koja baca varnice (kao neki mini šoker) što je sjajno. Tako nešto tražim već godinama da kupim, da bih rasterivao pse koju umeju da budu baš neprijateljski raspoloženi prema biciklistima. Naročito kad kreneš da voziš po selima, ima pasa na sve strane i uglavnom ume da bude napeto...

Inače, imam neki ultrazvučni rasterivač za pse koji radi sa promenljivim uspehom, ako baš uspeš da ga usmeriš tačno u psa kad ti je na jedno 1 - 1,5m, ume pas malo da se zbuni, što je tebi dovoljno da mu pobegneš.

Zašto je ovo sa lampom sjajno za ovu vožnju: kad se prođe Sjenica u smeru prema Novoj Varoši pred kraj uspona koji kreće iz Sjenice i koji je dugačak jedno 5-6 kilometara je ogromna deponija. Na i pored te deponije ima na desetine pasa koji tu žive. Tuda sam prošao biciklom možda 3-4 puta i samo sam prvi put imao problem kad smo Neša i ja prolazili tuda, napali su nas psi, ne mogu da kažem da smo jedva živu glavu izvukli, ali nije bilo prijatno (obično neki mali pas zakuva, a onda se i ovi veliki "prime", pa te na kraju juri 7-8 pasa, gde su neki veliki za respekt i nije ti baš svejedno. Obzirom da znam gde treba da prođemo, poneo sam svoj ultrazvučni rasterivač pasa, ujutru sam na pumpi kada smo išli po doručak kupio bateriju od 9V da budemo spremni za situaciju u Sjenici.

I sad pre nego što smo krenuli Bojan mi kaže: "Ovo hoću već odavno da ti dam a nikako mi nije pri ruci kad se vidimo, a sada sam znao da ćemo se sresti pa sam poneo..."

To sa pucketanjem je dosta efikasno kad su psi u pitanju, jer oni jako ne vole kad nešto varniči i pucketa iz nekog meni nepoznatog razloga ih to jako uznemirava (mislim da psi imaju mnogo bolji sluh pa je to njima bučno, ali ima i dosta druge buke koju potpuno ignorišu...).

Zahvalih se mnogo Bojanu, pomislih trebaće.

"Izljubismo" se na rastanku, teži smo par kila, što zbog stomaka, što zbog onog što su spakovali da ponesemo, i krećemo dalje.

Po Markovom izrazu lica jasno se vidi da uživa

Konačno jesen na delu :)

Ova slika je zamalo završila kao naslovna, ali su meandri Uvca ipak malo više upečatljivi

Tu zapravo nakon Bojana kreće finalni uspon na Javor (mi se manje više sve vreme od brane penjemo na Javor). Od Bojana do vrha ima nekih skoro 5 km, i nagib meni nije strašan, ali je teren takav da na momente malo zategne kao neka stepenica, pa onda popusti, pa opet zategne, pa popusti, i tako naizmenično.

U svakom slučaju ono što je važno i što je možda i najlepše je sledeća stvar: dok se ti penješ na Javor (mislim na ovu poslednju deonicu) ti si sad na visini 1300-1400mnv i tebi kako voziš sa desne strane puca pogled u daljinu, vide se onako redovi planina u pozadini neki vrhovi, čuke, imam utisak da se vidi tipa stotinak kilometara u daljinu raznih nekih vrhova obrisa i senki nekih planina.

Lepo se vide "slojevi" planina u daljini

Paprat polako podleže pod pritiskom nadolazeće jeseni

Vrh Javora ispred nas

Pred kraj uspona se prolazi pored crkve posvećenja majoru Iliću koji je poveo onaj odlučujući napad kojim je odneo pobedu protiv Turaka, u kojem je nažalost i sam poginuo. Nakon crkve posvećene majoru Iliću, nekih 500m se nalazi i groblje gde su sahranili sve poginule borce. Danas je tu jedno malo kao groblje (pretpostavljam više simbolično nego zapravo jer tu ima sahranjeno hiljade poginulih boraca), tu je i spomenik majoru Iliću i njegovim vojnicima. Mi smo tokom osnovnog školovanja učili Srpske ustanke i sve vezano za to i to se Bog zna kako i slavi i zna i uči i prepričava, za Kalipoljsku bitku se iskreno ne sećam da smo učili, a ona je realno bila presudna za potpunu nezavisnost Srbije (da se ne ponavljam). Sve u svemu ono što mi je još interesantno vezano za ovu bitku, je to što mi je Bojan pričao da oni i dan danas kada oru malo dublje, umeju da izoru kuršume iz te bitke, i to i Srpske i Turske, kaže da se razlikuju. Sad 150 godina kasnije i dalje ima ostataka da se tu vodila bitka i to je samo još jedan pokazatelj da se tu ozbiljno ratovalo, da se ozbiljna bitka ovde odigrala i da je bilo hiljade mrtvih.

Realno, mi danas uživamo u plodovima te pobede, tim junacima mogu samo da kažem: "Hvala Vam!!!", to je najmanje što mogu!

Prvi znaci jeseni su tu, šuma počinje da žuti polako

Crkva posvećena Majoru Iliću sa okolišem

Zoom x3

Zoom x10

Simbolično groblje na mestu gde je napravljena humka posle bitke

Natpis koji sve tačno opisuje (netaknuta priroda koja je obgrlila istorijsko mesto)

Natpis koji upućuje da je ovo groblje ratnika koji su poginulu u ratu koji se odigrao na Kalipolju

Prošli smo pored crkvice posvećenu majoru Iliću, zatim smo prošli i pored groblja svih poginulih srpskih junaka. Tu smo se kratko zadržali, napravili par slika, ispričao sam Marku malo istojiskih detalja vezane za ove krajeve i dobijanje nezavisnosti, pa smo polako nastavili dalje. Nakon groblja kreće spust koji nije nešto specijalo dugačak, i izbijamo na magistralni put Ivanjica - Sjenica.

E sad, ono je realno najbolje pored predela i pogleda je činjenica da nas je ukupno dok smo vozili po Javoru obišlo tačno nula vozila, a u kontra smeru smo se mimoišli sa jednim automobilon bukvalno tu spustu posle groblja jedno 200m od magistralnog puta Ivanjica - Sjenica. Znači pred sam završetak spusta smo naišli na jedan auto koji je išao iz suprotnog smera, tako da ako njega zanemarimo mogu slobodno da kažem da je na Javoru bilo nula prometa, a predeli fenomenalni.

Iskreno savetujem svima da prođu ovuda, naravno može se sve asfaltom proterati (mi smo onu jednu kraticu napravili samo zato što ja nisam imao vremena, ni volje, a ni želje da se bavim rutama, i da isputujem da li ima ili nema afalta ovamo-onamo da negde dodatno ne zaglibimo).

Spomenik na samoj raskrsnici puta kojim smo izbili na magistralni put Ivanjica - Sjenica

Tekst na spomeniku

Kako smo izašli na glavni put, spust se nastavlja, što je lepo i baš prija.

Vozimo, zapravo letimo nizbrdo, i sad posle jedno 1km - 1,5km (teško mi je da procenim zbog velike brzine, a realno nije ni bitno), stoji tabla sa naznakom da se izlazi iz opštine Ivanjica. Možda jedno 300 metara dalje stoji tabla na kojoj piše "Dobro došli u opštinu Sjenica".

I tačno tu gde se ulazi u opštinu Sjenica je skinut asfalt i samo je postavljen novi šljunak, i to šljunak koji je polu-uspešno nabijen. Ima delova gde je šljunak dobro nabijen, tu se vozi super, međutim, negde baš i nije najbolje nabijen, pa tu upadaju točkovi u šljunak, pa je onako na momente kad naiđemo na mekšu deonicu šljunka dosta napeto, slično kao kad voziš bicikl po pesku.

Mare na šljunku (ovo je tvrđa deonica)

Još jedna slika na početku šljunka, a onda je postalo previše zahtevno da bi se i vozilo i slikalo

Pomislih u sebi gledajući natpis na tabli: "Dobrodošli u opštinu Sjenica", uopšte me niste ubedili da sam "dobrodošao" kad ste me "dočekali" sa ovakvim katastrofa putem.

Tu smo se mi lomatali dobrih jedno 6-7km po šljunku, malo je OK, malo je borba, nikad nisi načisto šta ti se sprema, znači strašno.

Uopšte nije bilo prijatno, ali srećom kad smo već skoro potpuno prestali da se nadamo da će šljunak deonica ikad prestati, radovi na putu su usahli i počinje asfalt.

Asfalt je takav da se pitaš da li je bilo bolje da je i dalje šljunak, stvarno je za zamenu, baš je grbavo i ima dosta rupa, pukotina i proreza po putu, ali sad bar ne upadaju točkovi kao kod šljunka. Realno, ipak je mnogo bolje nego da razmišljam hoću li upasti u dubok šljunak i pasti jer je bilo na par momenata blizu - mi vozimo nekom brzinom i samo uletiš u mekani šljunak koji te uspori kao u vodu da si uleteo, strašno (krene točak da propada i upada u šljunak ali sreća zalet plus još malo pedalanja pomogne da nekako preživiš, par puta je bilo čupavo i baš na ivici).

Ahhhh, asfalt konačno...

Jesen počinje polako da se otkriva u krošnjama ponekog drveća

Ima radnih mašina na sve strane, pripremaju se da napadnu preostali asfalt

Ima i deonica koje su već urađene u nekim prethodnim vremenima

Ovo je naš cilj, vidikovac Molitva

Pre skretanja sa asfalta prema vidikovcu Molitva imamo još jedan uspon, koji nije strašan 7-8% (na najgorem delu), stvarno nije nikakav problem to smo odradili bez problema, i onda kreće blagi spust 1-2%, pravo uživanje…

Vozimo, uživamo u prizorima i pogledima.

E sada, jedan detalj sam zaboravio da naglasim...

Kada sam precrtavao rutu sa prethodne vožnje sa Nešom na "Ride with GPS" (čisto da je ubacim u Garmin-a, da ne promašimo opet kao prošli put) na "Ride with GPS"-u koji koristi "Open street maps", delovalo je da postoji asfalt od magistralnog puta pa sve do vidikovca Molitva. Iskustvo me je naučilo, da su Open Street Maps poprilično tačne, i gde one kažu da je asfalt tu je uvek bio asfalt, a gde na mapi nije asfalt, tu stvarno nije asfalt. Tako da sam dok sam precrtavao rutu imao ozbiljnu dilemu, da li da vozimo putem kojim sam prošao sa Nešom (što bi rekli - sigurica), ili da rizikujem i da probamo da vozimo potencijalnim asfaltom (koji je nacrtan na mapi).

Čisto da pojasnim, putem kojim smo Neša i ja išli 2017, kad smo sišli sa asfalta a prema vidikovcu Molitva, bio je toliko grbav i strm na momente, da bi tu i peške bilo naporno, ali smo mi tu ipak proterali bicikle. Međutim, odlučio sam da nacrtam rutu da tako kažem "onim starim putem" kojim smo Neša i ja išli makadamom, jer tuda znam da može i tuda znam da nemamo problema.

Kada smo bili kod Bojana na tretmanu pod kodnim nazivom "Sasvim prirodno", pitao sam Bojana da li ima asfalt do Molitve.

Kaže meni Bojan: "Da tu su nešto asfaltirali i trebalo bi da ima asfalt skroz do vidikovca..."

Međutim, nije potpuno siguran da li su završili do vidikovca ili ne.

Rekoh: Vidi ako je tako onda sjajno!"

I posle svega još uvek se lomim da li da rizikujemo (potencijalni asfalt) ili da idemo na sigurno (makadam), obično ne volim da rizikujem i biram sigurno, ali ovog puta me zanima da li postoji asfalt do vidikovca i kažem Marku: "Marko, razmišljam da probamo taj asfalt da znamo za neke buduće vožnje, jer ako budemo išli makadamom, onda opet nećemo znati da li je asfalt ili nije asfalt skroz do kraja. Sada smo na biciklima kojima makadam ne smeta, tako da razmišljam da probamo asfalt, pa ako jeste skroz do Molitve onda znamo da sledeći put možemo realno da vozimo i drumaše, ako nije lako ćemo izaći na kraj sa makadamom."

Obzirom da smo odabrali asfalt, odvajanje sa magistralnog puta, prema Molitvi, je sad malo niže prema Sjenici, nego što je to originalna ruta to predviđala - spuštamo se do Sjeničkog jezera.

Došli do odvajanja, skrećemo desno i sad kreće uspon i to zategne na pristojnih 12-13-14%, ide to nekako i sad negde na pola uspona ima odvajanje levo. Stanem, tu na raskrsnici da malo izduvam i da sačekam Marka.

Stiže Marko i kaže: "Jao, jel' ima tamo kod Molitve neki restoran, kafana bilo šta?"

Rekoh: "Nema, tamo potpuna divljina..."

Marko: "Auuu, kako bi mogao neko piće da popijem..." Pretpostavljam da mu se pečenica i kobasica "upalila" u stomaku...

Rekoh: "Vidi, čim se ukaže neka prilika staćemo i popićemo nešto..."

Na Uvcu sam do ove vožnje bio najmanje 4-5 puta (i to prvi put kao planinar, pa onda kao biciklista a i nekoliko puta i kolima po makadamu do Molitve). Svaki put kad sam ovuda boravio ovde je realno bila prava divljina. Međutim, sad samim tim što je ovde napravljen put je neobično, to sada malo remeti onu divljinu i prirodu koja je bila netaknuta do tada.

Tu gde smo danas skrenuli sa magistralnog puta kod Sjeničkog jezera, tu je kad sam prvi put bio ovde (kao planinar pre nekih 15 godina) bilo je jedno 200m asfalta koji je jednostavno prestao i dalje se nastavljala grbava planinarska staza, puna kamenja i stenja. U međuvremenu, su oni taj patrljak od asfaltnog puta nastavili dalje da asfaltiraju. Gde tačno još mi nije poznato, jedino što vidim je da se asfalt penje direktno na vrh tog prvog brda na koji smo se namerili...

I sad tu je zapravo gde sam stao da sačekam Marka, tu je ranije bila raskrsnica jedan put je išao gore pešački a drugi pešački se spuštao dole prema Uvcu.

Tu gde stojim na toj mini raskrsnici ne vidi se ništa, a znam da se samo malo niže pruža sjajan pogled na jednu veliku "U" krivinu koju pravi Uvac.

Ova "U" krivina je samo najava onoga što sledi, ovo je samo jedna koja je onako dosta upečatljiva, interesantna i poprilično velika.

Stiže Marko i sad smo malo stajali tu da i on dođe sebi. Vidim, dok stojimo jedan auto skrene dole prema Uvcu, pa još jedan, pa još jedan, onda jedan ide iz suprotnog smera... OK, ima ovde neki promet, ali takva je konfiguracija terena da se ne vidi ni Uvac ni gde idu kola.

Kažem Marku: "Idemo malo dole da ti pokažem Uvac i jednu veliku "U" krivinu..."

Spušamo se dole, kad ono napravljena jedna velika platforma, na kojoj ima dosta parkiranih automobila i neki restoran novo otvoreni. Sve novo to nije postojalo kad sam ovde bio prošli put. Obzirom da je restoran pored nas, Marku se zacakliše oči, pa smo seli da malo odmorimo i da popijemo nešto. Popih jednu kolu, a Marko kolu i kiselu.

Restoran kod Elka - pogled savršen

Malo odmorili, popili, krećemo dalje.

Vraćamo se na raskrsnicu, a uspon dalje nastavlja ne smanjenom žestinom tih 13-14%. Savladali to prvo brdo, a dalje se nastavlja jedan deo gore-dole-gore-dole, malo se spuštaš malo se penješ, ništa strašno, dolazimo do raskrsnice gde se zapravo ovaj novi asfalt ukršta sa makadam kojim bi mi došli da smo išli makadamom (originalnom zamišljenom rutom).

Nema veze, vozimo dalje i sad tu opet jedna raskrsnica gde bi mi skrenuli levo makadamom, ali ovaj asfaltni put ide izgleda malo okolo. Tu sad gledam jedan, drugi, treći restoran, etno sela, pazi to prošli put nije bilo ništa - ti kad si skrenuo na makadam što kažu možeš samo medveda da sretneš do Molitve… A sada ovde neka civilizacija, neki bungalovi, neke kućice, restorani, etno sela, smeštaji i slično, znači krenulo je ono što bi moglo da se nazove "zlatiborizacija" Uvca.

Posle tih da kažem etno sela i restorana, ne znam ni kako bi ih nazvao, kreće jedan ozbiljan spust prilaziš mu i put nestaje pred tobom, jednostavno ponire, i ti si sve bliži poniranju, ali i dalje nema puta koliko je strmo dole, i nema i nema, bukvalno dok ne dođeš do mog tog ćoška gde je krenuo da ponire. A onda vidiš zla očima gde se put spušta dole: "Auuu glava me zabole, kad videh kako strmo se spušta ovaj put..." Odmah mi nije bilo dobro kad pomislim da ćemo ovuda morati da se vratmo.

Tu smo se sjurili naravno ali vidim na susednom brdu gde ide asfalt u nebo i pod kakvim nagibom, znači opet mi "nije dobro" unapred. Setih se kako je to bilo kad sam išao makadamom i tada je bilo baš strašno, i tamo je išlo ozbiljno gore-dole, i tamo mi je proklizavao zadnji točak koliki je nagib bio, ali nije to sada bitno.

Samo ću napisati 17%

Ovde više nije bilo strašno...

Na tom penjanju koje sam još izdaleka video da će biti borba, nekog momenta bacim pogled na Garmin kad ono 17%. Vozim uzbrdo, čak sam u letu napravio i par slika, i kad sam savladao najgore stajem da sačekam Marka, pa da onda nastavimo zajedno prema Molitvi. Marko vozi stari MTB, pa ima bolje prenose od mog trekinga, pa je malo sporiji na usponima, ali mu je lakše naravno…

Stižemo do mesta gde dalje ne može kolima, tu je kraj asfalta i napravljen je neki improvizovani parking. Tu bi mi Vojvođani rekli da ima salaš na kojem živi Bajro, ali se to u ovim krajevima ne zove salaš, možda zaseok. Ima Bajro tu ovce, koze krave, pravi sira i kajmaka, već smo nekoliko puta smo već uzimali od njega domaću hranu.

Tu na parkingu kod Bajre, ima tabla sa zanimljivom porukom

Kako se stigne do parkinga pre vidikovca Molitva, dalje moramo peške, mada smo ako ćemo iskreno vozili još možda jedno 200-300m, i onda tu postaje toliko grbavo i strmo da maltene ne možeš ni da guraš bicikl a kamoli da voziš. Bicikl klizi, ponire, posrće, skakuće, po svom tom kamenju, užas. Kada smo došli negde do relativno blizu, više nije bilo smisla gurati dalje, pa sam bicikl samo naslonio na strmu padinu pored putića kojim idemo, i nastavili dalje do vidikovca.

I sad kreće slikanje....

Vraćamo se prema biciklima, Marko pozira, a u centru slike vidi se drveni vidikovac

Da bi sve bilo malo jasnije na sledećoj slici sam obeležio sve važne stvari:

Evo jednim pogledom najvažnije stvari vezane za dolazak na vidikovac Molitva

Napravili određenu količinu slika (normalno veću nego što sam ovde prikazao), pa se polako vraćamo prema biciklima.

Pogled prema suncu, jasno je da niže nego što bih to voleo, po svemu sudeći negde smo na granici da li će mrak da nas uhvatili ili ne...

Ponovo pored bicikla

Pogled na okolni pejzaš je predivan

Sada sve ono što smo se tako lepo spuštali, dok smo išli prema Molitvi, sada su to usponi i sada se penjemo. Ona najstrašnija strmina sreća nije jako dugačka (meni je Garmin "odbrojao" do 15%, ali mislim da je strmija nego što je Garmin uspeo da proračuna).

Sve u svemu, dolazimo na ono prvo brdo iznad one "U" krivine i tu u daljini se vidi Sjenica. Mi smo tu relativno visoko pa preko sledećeg brda vidim Sjenicu, tu sam isto napravio 2-3 slike …

Šuma breza

Dok se vraćamo, na njivi neki crveni stubići, izdaleka sam se pitao o čemu se radi, a onda sam ukapirao da je to zapravo krompir koji je upravo izvađen iz zemlje i spakovan u vreće

Još malo jeseni

Prizori i pogledi su na sve strane predivni

Sjenica u daljini

"U" krivina i restoran "Kod Elka"

Kad je vodostaj jezera dobar, ovde ispred mene bude voda, međutim, trenutno je nivo jezera nizak, pa nema vode

Spustili smo se dole do magistralnog puta i ulazimo u kanjon reke Vape, koja se uliva u Uvac tu gde je Sjeničko jezero.

U kanjonu su radovi na putu, mislim zašto me to ne čudi?!?!?, nakon svog onog šljunka kojim smo "glisirali" kilometrima, idemo ponovo. Podigli su asfalt u jednoj traci i stavili semafor pa se saobraćaj odvija naizmenično trakom koja je cela. Kako se približavamo semaforu, vidimo iz daleka da je crveno svetlo, a pri tome stoji jedno 30 automobila u redu i čeka. Naravno, sve ih zaobilazimo bez ikakvog razmišljanja, i prolazimo pored semafora (još uvek crveno) i ulazimo u kanjon. Obzirom da je na semaforu bilo crveno, mi teorijski vozimo u kontra smeru. Vozimo, i vozimo, vreme prolazi i nema nigde nikog. Kad nekog momenta kreću da nailaze automobili iz kontra smera. Po proteklom vremenu koliko nije bilo nikog, jasno mi je da su radovi na putu dugački.

Još malo jeseni u daljini

Sjeničko jezero u pozadini

U nekim prethodnim dolascima, sve ovo ispred je bila voda

Kako vozimo, samo smo se malo sklonili uz ivicu puta, ima dovoljno širine da prolaze automobili iz suprotnog smera, iako je samo jedna traka u pitanju. Vozimo potpuno uz ivicu trake, prolaze automobili, kombiji i ostalo, i sve to ide bez problema i ima prostora i za nas i za kola. Kako su prošli svi automobili iz suprotnog smera, opet je mirno i opet smo sami na putu. Tu negde već blizu Sjenice, kreću automobili koje smo obišli kod semafora, međutim neki od njih su bili bezobrazni, mi i dalje vozimo uz ivicu, kao i dosad, ali iza nas trubi jedan kreten u džipu, mi mu smetamo, šta misli da ću da stanem i crveni tepih da mu prostrem...

Pa imamo i mi biciklisti isto pravo na ovaj put koliko i on.

Nisam mu se sklonio, nisam ni imao nameru. Što je on bio agresivniji, to sam bio više rešen da mu se ne sklonim (a on je realno imao dovoljno mesta, samo ne kapiram zašto smo morali da se potpuno sklonimo sa puta, istom trakom smo prošli pored mnogih automobila iz suprotnog mera i niko nije imao problem).

Taj džip, koji je imao poseban problem što mi vozimo putem (potpuno uz ivicu), posle neuspešnog pritiska na nas besno prelazi na deo puta gde nema asfalta, i uporedo sa oblakom prašine koji je napravio, uspeva da prođe pored nas i vraća se na asfalt i velikom brzinom nestaje u daljini.

Kakav KONJ (izvinjavam se konjima, stvarno nisu zaslužili da ih poredim sa ovim kretenom).

Kako smo ušli u Sjenicu sa desne strane se ukazuje prva prodavnica. Nama posle Sjenice dolaze tri penjanja 3 brda i onda finalni spust u Varoš, i sad tu nema gde da se kupi neka hrana, pa je Sjenica prava lokacija da pojedemo nešto i uzmemo koji gutljaj tečnosti.

Kažem Marku: "Treba da popijemo sad po jedan Pepsi i sad je vreme da nešto pojedemo, neku čokoladicu ili slično..."

Mislim ništa veliko nisam planirao da pojedemo, jer sam još uvek sit od Bojanove časti, ali mora malo nekog šećera da se unese, jer je iskreno ovaj deo od magistralnog puta do Molitve i nazad do magistralnog puta je bio poprilično iscrpljujući, a sada nam predstoje 3 uspona koje treba savladati.

Pojeo čokoladicu i popih Pepsi i dobar sam.

Marko na moje insistiranje ipak uzima par zalogaja... Super!

Stižemo na raskrsnicu gde treba da skrenemo desno (skretanje desno - Nova Varoš, skretanje levo - centar Sjenice). Tu, ukapiram da nikad nisam bio u centru Sjenice, a od pomenute raskrsnice, centar bi trebalo da je blizu.

Ovu raskrsnicu sam prošao bar 6-7 puta, ali uvek prema meandrima i nazad, nikad u smeru prema centru.

Znam ja da je centar tu dole blizu, ali hajde rekoh čisto da ne lutam pitam nekog prolaznika: "Izvinjavam se gde je centar?"

Kaže: "Odmah tu, ideš samo dole, nekih 300-400 metara…"

Tu sad ide neki blagi spust,spustimo se dole napravimo jedan krug po centru.

Kad u centru sebilj isti kao u Sarajevu, znači isti. Ovo me je baš obradovalo, znam da bi trebalo ih da bude i u ostalim gradovima jer je to tekovina prethodnih vremena (dok su ovi prostori bili pod Turcima). Lepo ga je videti, ovaj je u dosta dobrom stanju, verovatno su ga rekonstruisali relativno nedavno...

Jedan krug po centru, par slika i krećemo dalje.

Džamija sultan Valida

Sjenička kuća

Glavni trg

Sebilj

Ovo je u nekim prethodnim vremenima bio centar sveta bar kad je Sjenica u pitanju

Ponovo smo na istoj raskrsnici, sad skrećemo levo prema Novoj Varoši.

Izlazimo iz Sjenice, i sad sledeće što nas čeka je deponija, sa psima.

Kažem Marku: "Evo ti moja teralica za pse, ja sad imam ovaj šoker koji pucketa što mi je dao Bojan." i nastavim: "Trudiću se da idemo zajedno, a kada dođemo tu do deponije, obavezno idemo u paru i onda ćemo da ih teramo ako bude potrebe. Mi hteli - ne hteli, moramo tuda proći.

Na izlasku iz Sjenice

Sunce je već nisko

Uspon ide polako, sunce je već relativno nisko, slike i prizori su neobično lepi.

Jednog momenta pošto duva vetrić prema nama, osetiš da je deponija blizu. Kako vozimo, iza krivine kako smo izašli vidimo deponiju na par stotina metara ispred nas.

U opasnoj smo zoni - idemo polako.

Kad smo došli do same deponije, vidim onako na prvi pogled jedno 10 pasa, oni su bukvalno pored puta, stoje u žbunju na jedno 2m od nas.

Sede tamo i posmatraju nas.

Po principu gledaju oni nas, gledam i ja njih.

Idemo polako, oni ne laju na nas, ne lajem ni ja na njih…

I tako malo po malo i prošli smo bez da su nas dirali (ovaj put).

Šta reći nego super!

Iskreno plašio sam se scene da nas povija jedno 15-20 pasa, a mi idemo uzbrdo i tu nema bežanja. Ali sve je dobro prošlo...

Nekoliko stotina metara posle deponije je prevoj nakon kojeg kreće jedan relativno dug spust.

Kako vozimo sve je evidentnije da ponestaje dnevnog svetla, i samo je pitanje trenutka kada ćemo morati da upalimo noćna svetla

U selu Aljinovići kreće drugo penjanje od tri koliko ima od Sjenice do Nove Varoši. Bukvalno kako smo ušli u selo, ima krivina na desno i tu iskočiše 3-4 psa, koji nisu ni malo za potcenjivanje. Gurnem ruku u džep, uzmem ono pucketalo koje sam dobio pre par sati od Bojana. Kad sam krenuo da puckam, da vidite kakav je razlaz nastao, kakva bežanija pasa na sve strane, pomislih Boki ova sprava je super, svaka čast, spasao si nas.

Sunce je već poodavno zašlo, a bela tačka u donjem levom uglu je Mare sa upaljenim prednjim svetlom

Prošli smo Aljinoviće i tu je zapravo počeo ozbiljno da "pada" mrak. Sunce je odavno zašlo za horizont, vidi se još jedno pola sata nakon zalaska… ali i to je sad već odavno prošlo... Kad smo prošli Aljinoviće, upalili smo noćnu rasvetu na biciklima.

Polako vozim uzbrdo i sad opet sam nekako na tim usponima malo brži, pa tako vozim pa stanem da sačekam Marka, pa idemo zajedno, pa opet malo isprednjačim i tako ukrug. Negde smo pred kraj tog dugačkog uspona napravili smo pauzu, tu smo opet uzeli par zalogaja, nešto sitno popili vode i nastavljamo dalje.

Poslednji uspon nije dugačak, nekih ~100 visinskih metara, dugačak ~2 km, znači nagib nekih 5-6%. I njega savladavamo bez većih problema i sad kreće oblačenje, obavezno šuškavac protiv vetrova jer sada imamo desetak kilometara i sve je spust, a već je pao mrak, temperatura pada svakim proteklim minutom.

Spustili se.

Stižemo na raskrsnicu gde je prodavnica, a do smeštaja imamo još kilometar i to nizbrdo. U prodavnici kupujemo piće, rekoh red je da kad stignemo nešto popijemo da nazdravimo za sjajno odrađenu vožnju.

Stižemo u smeštaj, Mare je oduševljen, s razlogom... Vreme nam je stvarno bilo lepo, sunce je sijalo ceo dan. Malo je bilo sveže ujutro i sad poslednjih par kilometara spusta, ali to nije pokvarilo utisak. Marko je izgoreo u licu, bio je crven ko bulka, nudio sam mu, jutros, kremu protiv sunca faktor 50+ ali nije hteo... Sad uz piće gledamo slike, prepričavamo događaje, jednostavno bilo je sjajno!

Imali smo dogovor da kad stignemo u smeštaj da ćemo da se presvučemo pa da odemo na večeru.

Za početak teleća čorba - "vraća iz mrtvih"

(Svetleći u licu) Mare i karađorđeva šnicla

Pileći batak na žaru je savršeno sočan

Teletina ispod sača ovde nikad nije omanula, pa nije ni ovaj put

Najbliži resortoran nam je udaljen jedno 2km (1km do prodavnice, i onda još 1km prema Novoj Varoši i stigao si do restorana).Nekad se restoran zvao Zlatarski biser, a sad da li se još uvek tako zove ili ne realno nije ni važno, klopa je bila odlična, kao i svaki prethodni put.

Obavili večeru.

Sad smo ponovo siti, sve je savršeno...

Nije mi trebalo puno vremena da zaspim.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Ponovo je jutro.

Puni smo utisaka, juče je bio stvarno jedan savršen dan. Pamtiću ga dugo.

Razmišljam šta da doručkujemo, rekoh: "Vidi, Bojanovi su nam na Kalipolju spakovali onu savršenu pitu sa sirom, eto još jednom sasvim prirodan doručak... Sjajno!!!"

Pogrejali smo pitu u rerni, i opet je kao da su je malopre ispekli.

Mogu samo da kažem da smo baš lepo doručkivali.... Zapravo, pukli smo zamalo, jedva smo pojeli pitu, nas troje i to iz drugog pokušaja. Mislim stvarno su Bojanovi napravili pitu za respekt.

Polako se spakovali, pa pre nego što krenemo kući, idemo prvo do Rva (Radojka) po Zlatarski sir. To nam je kao neki ritual, kad god smo u ovim krajevima svratimo kod Rva i Kate po sir. Sir im je odličan.

Kako smo ušli, širi se predivan miris sveže pečenih uštipaka. Zapravo kad smo mi stigli, Kata upravo peče uštipke.

Rvo kaže: "Sedite, poslužite se!"

Svi pokušaji da mu objasnim da smo se "razneli" sa pitom za doručak ne daju rezultate....

Shvatam da je jednostavnije da jedemo uštipke, jer što se više branim, pritisak da jedemo je veći.

Uštipci po principu - sasvim prirodno (još jednom)

A onda na sto stiže domaći sir i domaći kajmak

A onda za zasladu stiže i domaći pekmez - po ispom principu (sasvim prirodno)

Dok jedemo uštipke, pričamo o procesu pravljenja zlatarskog sira. Jednog momenta Rvo reče: "Sir ti je veliki gospodin... Ako zakasniš 3h odmah više to nije to, promeni ukus, postane šupljikav..."

Mislim, već smo bili u "knock-out"-u (nokautu) što se tiče uštipaka (probaj sa kajmakom, pa sledeći sa sirom i hmmm, možda je sa kajmakom ipak bolji, pa sledeći sa kajmakom itd...), a onda stiže zaslada - domaći pekmez.

Neću više o hrani, kako sam ustao sa kreveta posle tretmana pod kodnim nazivom "Uštipak" ne mogu sebi, a ni vama da objasnim, ali nekako jesam.

Put kući je protekao lagano, posle svega nije bilo ni potrebe a ni želje da žurim...

Pitanje za kraj: "Da li ćemo ovo na ovaj ili onaj način ponoviti?"

Odgovor: "Bez ikakve sumnje - HOĆEMO!!!"

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Suma sumarum vožnje: