Ćirinim stazama

Kanjon Đetinje 

23.05.2020.

Banditosi i Ćira

Tokom haosa vezanog za korona virus, i "beskonačnih" sati provedenih kući dok smo zbog policijskog sata bili "zatvoreni", naleteh na sledeći video (pogledati video obavezno - ako ne ceo a ono bar na preskok :) ):

https://www.youtube.com/watch?v=1Tmcle-kXjo

Naravno, odmah mi se "rodila" ideja da bi bilo lepo tuda proterati bicikl. 

Iscrtah rutu - 92km: BB - Tara (Kaluđerske Bare) - Kremna - Bioska - kanjon Đetinje - Kadinjača - BB, te sam konsultovao svoje drugare BB Amigose (Mentora i Laudu) za mišljenje i detalje vezane za sam kanjon (naročito onaj deo koji nije asfaltiran).

Konstatujemo da može da se izveze, međutim, mora MTB (eventualno treking) jer deo rute od brane do pred samu Staparsku banju nije asfaltiran... Rekoh "OK, ako je tako: MOŽE - nije problem, biće MTB/treking".

Nisam dao ideji priliku da se "ohladi", i u roku od par dana mi se ukazuje prilika da se izvezem gore navedenu rutu.

Da ne bude zabune - u tom momentu: uslovi očajni! Korona na vrhuncu (prim. aut: bar se to tada (ovaj tekst je pisan u maju 2020) tako činilo, iz današnje perspektive pogled na preduzete mere u odnosu na tadašnji broj dnevno novo-zaraženih deluje u najmanju ruku smešno), policijski čas "udara" sa svih strana, vikendi i praznici "blokirani" potpuno, ako se bilo šta desi sa biciklima tokom vožnje imamo problem zbog policijskog časa, napeto je vremenski, ali nas (naravno!) to nije pokolebalo ni jednog trenutka, naprotiv...

28.04.2020. Policijski sat od 17h uveče do 5h ujutro svaki radni dan. Vikendi kompletno "blokirani". Nalazio sam se u Novoj Varoši, ustajem u 4h ujutro (iskreno, mislim da nikad nisam ranije ustao..., čak i kad smo išli na pecanje gde se po prirodi ustaje rano, mislim da nisam ustajao u 4h...), spremam se, pakujem stvari u gepek i bike na auto i u 05:02h krećem prema Bajinoj Bašti. Prema Google mapama potrebno je 1h 45min vožnje, stižem u Baštu. Usput sam ukupno video 2 automobila, i to kad sam se već približio Bajinoj Bašti.

Stižem ispred Mentorove kuće, presvlačenje, priprema za vožnju.

Krećemo oko 7:30h!!!

Prva stanica pekara - komplet lepinja (nema greške).

Nakon lepinje, kreće uspon na Taru. Vozio sam ga mnogo puta, nije strašno. Tokom uspona pružaju se neverovatni pogledi na okolne planine i reku Drinu u daljini.

Pejzaži su predivni

Amigosi u akciji

U daljini se vidi cilj uspona na Taru

Karakteristična Tara stena

Stižemo do Kaluđerskih bara (vrh Tare na našoj ruti) bez nekog naprezanja, oblačimo šuškavac pa spust u Kremnu. Izlazimo na magistralni put Užice-Višegrad. Krećemo prema Užicu, ali posle nepunih 2km se odvajamo prema selu Bioska.

Čim smo se odvojili sa magistralnog puta opet pejzaži

Lauda u akciji

Prva pauza

Pogled prema Tari

Mentor predlaže da napravimo mali "detour" i da obiđemo Manastir Rujan, koji nam je jedno 300-400m od naše rute. Naravno predlog prihvaćen. Stižemo do manastira, kad ono iznenađenje za mene. Manastir je nov, zapravo još je u izgradnji, a originalni je potopljen izgradnjom brane na reci Đetinji. Akumulaciono jezero Vrutci je potopilo originalni manastir, pa se sada gradi novi iznad jezera. 

Jedan interesantan detalj je vezan za manastir Rujan, naime on je poznat po tome što je u njemu odštampana prva knjiga u Srbiji (daleke 1537. godine). Ako je tako, pomislih i treba da naprave novi manastir, da se ovakve stvari ne zaborave.

Lauda pored spomenika posvećenom prvoj štampanoj knjizi u Srbiji

Nakon manastira, spuštamo se direktno na branu jezera Vrutci.

Brana

Jezero Vrutci je pored manastira, potopilo i jedan dobar deo trase kojim je saobraćao Ćira.

Poslednja serpentina pre brane

Pogled na jezero sa same brane

Đetinja posle brane - slikana sa mostića

Spuštamo se sa brane prema Đetinji, više nije asfalt, put je prilično grbav, i prektiven kamenjem koje je dosta nestabilno pod točkovima, tako da idem polako, a Lauda i Mentor odjezdiše tempom koji nisam mogao da pratim. Sačekaše me na mostiću preko Đetinje, i tu put postaje malo bolji, mada i dalje za moj ukus (da ne kažem treking) je bilo previše grbavo.

Imamo dobar tempo, bolji nego što bi trebalo, ali današnja vožnja je ipak na neki način trka sa vremenom...

Nekada je ovuda prolazio "Ćira" voz koji je saobraćao na relaciji Sarajevo-Užice-Beograd

Pruga kojom je Ćira saobraćao je odavno izvađena, tako da je ostao samo loš makadam.

Tuneli su stvarno neobični, za razliku od onih na putevima za automobile, prilično su uski

Nakon nekih 6-7km makadama (boljeg i goreg, rupa i grba na putu, bara i svega ostalog što nas je usput "snašlo"), pojavljuje se novi asfalt. Kakva razlika, i kakvo uživanje je preći na dobar asfalt. Posle nekoliko stotina metara stižemo i do Staparske banje. Kratka pauza za slikanje, i nastavljamo dalje prema Užicu.

Staparska banja - sad već vozimo asfaltom

Kanjon je stvarno lep

Iskreno, očekivao sam da je Đetinja veća reka, obzirom da je kanjon na momente stvarno impresivan. Doduše, sada je Đetinja velika onoliko koliko elektrana pusti vode na generatore, tako da kolika je zapravo Đetinja bila pre izgradnje brane za mene će ostati tajna.

Đetinja - prava netaknuta priroda

Sad kad smo se "dočepali" asfalta, tempo je značajno bolji i za tren oka smo u Užicu. Spuštamo se na gradsko jezero, i odatle krećemo prema Kadinjači (bez pauze).

Pogled na spomen komplek Kadinjača iz daljine

Stižemo na Kadinjaču iz cuga (bez zaustavljanja i pauza). Dok vozimo pravim nekoliko slika "u letu".

Stižemo na vrh

Pauza 2 minuta, par slika i nastavljamo dalje prema Bajinoj Bašti.

,

Pogled sa Kadinjače

Posle kadinjače sledi fenomenalan spust (samo je put na momente malo grbav), pratim Laudu i Mentora u stopu na spustu, jer "znaju svaki kamen" (kako sam to rekao u šali: "znaju svaki kamen po imenu, a neke i po prezimenu"), tako da smo se spustili maksimalno brzo i sada nas od Bašte deli samo jedan mali uspončić (zvani: Nikolići) i stigli smo.

Nezaobilazna kućica na Drini

Sve to savladavamo bez problema, čak smo malo produžili i da slikam kućicu na Drini i oko 13:30h smo ponovo ispred Mentorove kuće. Pakovanje, presvlačenje, i jedan sok u društvu dvojice drugara (da ih ispoštujem i da malo prepričamo današnju vožnju).

Pogled na sat opominje da nema vremena za bilo šta veće od jednog soka, par reči i po koji utisak, tako da oko 14h krećem prema Novom Sadu (imam još tačno 3h do policijskog časa).

Stižem kući u 16:45h, taman na vreme.

Vožnja potpuno opravdala očekivanja. 

OK, to je to, čim se kompletna situacija sa virusom normalizuje, moramo ovo da organizujemo u širem sastavu.

Nekih desetak dana nakon probne vožnje sa Amigosima, ukinut je policijski sat (07.05.2020)!

Odmah počinjem da planiram i  organizujem "Event" na Banditosima... 

Odziv odličan, zapravo mnogo bolji nego što sam očekivao, SJAJNO!!!

U razgovoru sa drugarima koji se spremaju za vožnju kroz kanjon osećam da svi jedva čekaju da se okupimo i da vozimo zajedno, iskreno i ja sam to isto želeo. Sve te zabrane i "pregrade" u smislu policijskog sata, zabrane okupljanja, druženja i slično, učinile su da smo se svi uželeli slobode, druženja, okupljanja i bliskosti. 

Kako se približava dan polaska, tako se polako situacija kristališe (koliko ide kola, ko nosi koliko bicikala, ko će s kime, kada krećemo i slično...).

Plan je bio jednostavan:

Petak 22.05.2020 - okupljanje, večera

Subota 23.05.2020 - vožnja + zajednički roštilj i druženje uveče

Nedelja 24.05.2020 - kratka jutarnja vožnja, šetnja, ručak, povratak kući

Petak  22.05.2020

Ekipa koja ide mojim kolima kreće iz Novog Sada, nešto posle 15h.

"Vežite se polećemo"

Dovoljno je "rano", da je realno da se pre mraka spustimo biciklima sa Debelog Brda do Bajine Bašte. Mentor nas je počastio time što je došao pred nas na Debelo Brdo.

Vinčina Voda 1093mnv (najviša tačka Debelog Brda kojom se može doći asfaltom)

Vidikovac Kapija Podrinja - Mentor, Laki i ja poziramo

Pogled sa vidikovca Kapija Podrinja

Stižemo u Bajinu Baštu u smiraj dana

Okupljanje ide po planu, jedan po jedan auto pristiže, večeru sam organizovao u lokalnom restoranu Studenac (sve pohvale za restoran - klopa odlična, usluga na nivou), sa pogledom na kućicu na Drini (doduše, već se uveliko smrkavalo, pa ništa od pogleda, ali smo to ispravili za doručkom u subotu, a bogami i u nedelju)...

Ekipa na okupu

Karađorđeva šnicla

Dimljeni fileti pastrmke

Sveža pastrmka

Raspoloženje na visini, jeli, pili, smejali se do suza... Očigledno je da nam je ovo svima trebalo. Zatvorismo restoran u 23:30h (koji je inače zvanično radio do 23h) i odosmo na spavanje.

Dnevni boravak u hostelu "Mistic River" (zatrpan biciklima)

Subota  23.05.2020

Buđenje, vojnički, svi na doručku u Studencu u 7:30h prisutni, obučeni i na biciklima. Iskreno bio sam iznenađen da niko nije kasnio, sve kako smo se dogovorili.

Komplet lepinja

Komplet lepinja sa pogledom na "suštinu"

Doručak kod Tif... tačnije u Studencu

Ovog puta pogled na kućicu nije izostao, hehehe

Legenda o plavom bidonu (boca za vodu) još se prepričava...

Doručak - komplet lepinja, jaja sa slaninom ili omleti, jogurt Zapis Tare (meni najbolji), niko nije ostao gladan, naprotiv.

Iz preventivnih razloga kupujemo u pekari dodatne (po pola svakom) komplet lepinje za usput ako nas slučajno snađe glad, jer ćemo dobar deo rute voziti kroz recimo "divljinu" gde nema ništa da se jede.

Delimo se u 2 tima, oni koji kreću iz Bašte (voze uz Taru, tj. celu rutu - 12 biciklista) i oni koji će startovati sa Kaluđerskih Bara (da malo štede noge, da bi imali snage da izvezu celu preostalu rutu), preostalih 5.

KREĆEMO!!!!

Uspon na Taru nije strašan, više je dug nego strm, pa nam za tih 15km uspona treba oko 1:15 - 1:30 minuta da se popnemo do Kaluđerskih Bara. 

Uspon na Taru - pogled prema Perućcu

Uspon na Taru - pogled prema Kaluđerskim Barama

Uspon na Taru - pogled prema manastiru Rača

Stižemo gore, a tamo "prijatnih" 10°C. Mali nesporazum oko tajminga kada se okupljamo gore na Tari, dovodi do dodatnog čekanja jednog dela ekipe koji kreće sa Kaluđerskih Bara. 

Sačekali...

Smrzli se i potpuno ohladili...

Konačno svi na okupu, nastavljamo dalje... 

Sledi lep spust prema mestu Kremna, a negde na pola spusta stajemo da obiđemo kompleks posvećen Kremanskom proročanstvu. Tu pravimo malu pauzu, Lauda kao pravi vodič detaljno objašnjava mnoge interesantne detalje vezane za ovo područje, proročanstvo, Tarabiće... 

Naravno, obavezno svi "odrađujemo" čudotvorni kamen i nastavljamo spust prema selu Kremna. 

Kremansko proročanstvo

Laki i kralj u buretu

Stižemo u Kremna, tu izlazimo na magistralni put Užice Višegrad, i tu kod spomenika Ćiri stajemo da se grupno slikamo.

Banditosi i Ćira

Nakon Ćira "photo session"-a nastavljamo dalje prema Bioski. Do Bioske je manje više spust. Prolazimo Biosku, kreće uspon, kako se udaljavamo od Kremna, i kako se polako penjemo, tako se u daljini sve više pokazuje planina Tara,  Jedno 800m pre raskrsnice za manastir Rujan, stajemo (prodavnica "Zrno") da se ekipa okupi, da ne promaši skretanje za manastir.

Kad smo već tu stali, iskoristimo i prodavnicu, i klupe i stolove koje je prodavnica nudila, pa je sevnulo po koje pivo i po koja CocaCola.

Ponovo na okupu... Nastavljamo dalje.

Pogled na Taru iz daljine...

Manastir na vidiku, svi bi da slikaju (obavih slikanje prošli put, tako da mi je sad bila zanimljivija ekipa i njihovo oduševljenje manastirom)

Zaslužena pauza

Stižemo do manastira i tu pravimo pauzu jedno 45 minuta. Doručak se poprilično istanjio u stomaku, pa smo odlučili da je pravi momenat da smirimo po pola komplet lepinje (koliko svakom pripada)...

Sunčamo se, pričamo, uživamo...

Odmor, pola komplet lepinje, pogled na jezero

Nastavljamo dalje, za razliku od probne vožnje sa Amigosima, vraćamo se na asfalt, i  preko Stapara, sledi SJAJAN spust u Užice. Stižemo do gradskog jezera gde ulazimo u kanjon Đetinje. 

Kao što već rekoh Đetinja nije velika reka, ali ima predivan kanjon. 

Tuneli su uzani (pravljani za Ćiru), neki osvetljeni, neki ne, sve u svemu fantastičan kontrast svemu prethodnom gde su na sve strane "pucali" vidici i pejzaži...

Za one koji slabije poznaju istorijat ove trase (uskotračne pruge, kojom je saobraćao voz zvani Ćira (zapravno Ćiro), evo par reči na tu temu:

"Putevi, kako drumski, tako i riječni, morski, vazdušni, mostovi i pruge, uvijek su predstavljali vezu među ljudima, jedan od načina razmjene roba i usluga. Drugim riječima, putevi znače život, mogućnosti za posao, egzistenciju, ostanak stanovništva na prostorima kroz koje prolaze putevi i pruge.

Jedna od poznatijih, čuvenijih pruga na prostoru bivše Jugoslavije, jeste uskotračna pruga od Sarajeva do Višegrada, koja je dalje preko Užica vodila do Beograda. Izgrađena za vrijeme austrougarske vlasti, od Sarajeva do Višegrada 1906. godine, a konačno preko Užica spojena sa Beogradom 1928. godine, ukupne dužine 405 kilometara, predstavljala je žilu kucavicu istočnog dijela Bosne i zapadnog dijela Srbije, naročito Podrinja. Vjerovatno da nema stanovnika Bosne i Srbije, naročito zapadnog dijela, koji ne pamte, odnosno koji od starijih generacija nisu čuli priču o čuvenom vozu “Ćiro”.

Iako je za mnoge period austorugarske vlasti na ovim prostorima predstavljao okupaciju i nešto loše, nesumnjiv je doprinos u građivinskim radovima, djelima koja su ostala i danas u veoma dobrom stanju. Sami prostori kojima je prolazila pruga veoma su specifični, tako da su izgrađena čak 134 tunela, što s obzirom na tadašnju tehnologiju predstavlja zaista fascinantan podatak. Sa druge strane nam pokazuje sporost i bahatost današnjih vlasti, kojima trebaju decenije da završe jedan tunel. 

Međutim, “Ćiro” je sedamdesetih godina, tačnije 1. avgusta 1978. godine, prestao saobraćati, što je veoma rastužilo stanovnike predjela kroz koje je prolazio. Taj neobjašnjivi čin vlasti osiromašio je neke dijelove, kako Bosne, tako i Srbije i vrijeme je pokazalo da će doprinijeti migracijama stanovništva, zbog gubitka veze sa drugim dijelovima tada još uvijek jedne države i loše drumske infrastrukture."

Pogled na Zlatibor iz daljine (tu blizu Manastira)

Užice - još jedan ozbiljan i strm spust i stigli smo

Jednog momenta ukazuje se Užice, lep vidikovac, a nakon njega sledi strm spust u Užice. Pod Mentorovim nepogrešivim vodtvom, stižemo do pešačko/biciklističke staze kroz kanjon.

Pogled na Veliku branu bi svi da slikaju

,

Velika brana

Prvi Ćirin tunel, lepo sređen i osvetljen (a to se ne može reći za baš sve tunele koje smo prošli)

Na sve strane pogledi, slikanje i uživanje u prirodi

Đetinja i litica kanjona u pozadini

Na više mesta Đetinja pravi brzake, ali ovde je huk najupečatljiviji

Stižemo do Staparske banje, tu je predviđena kratka pauza. Ekipa odlučuje da mora malo da se probrčka u banji - za mene neočekivano, ali fenomenalno.

Stižemo do Staparske banje

A onda "kupanje"

Šta ću, brčkah se i ja...

Hrabriji deo ekipe je rešio da se ohladi u Đetinji

Mislio sam da je voda u banjskom bazenu hladna, a onda sam pipnuo Đetinju i shvatio da je led ledeni. Svaka čast za ekipu koja je ušla u Đetinju, meni je ipak bila previše hladna.

Krećemo polako nazad

I ovde smo se zadržali jedno 45 minuta, možda i ceo sat, pa krećemo nazad prema Užicu. Stižemo do Užičke plaže, stare elektrane (kažu najstarija u Srbiji), prizori opet predivni.

Užička plaža

Mic, po mic, stižemo na Užičku plažu, tu se spuštamo dole, i nakon što smo se okupili krećemo prema Kadinjači.

Izašli iz Užica. 

Do Kadinjače je sve vreme uspon, prvo blag, pa pred kraj "zategne" na 7-8%. 

Ali svi imamo cilj, pred sam kraj uspona sam sa Amigosima organizovao pauzu u restoranu "Tri bora", gde sam unapred poručio domaće meze (pršuta, pečenica, sir kajmak, proja), to jednostavno ne može da "omane". 

Tu sledi pauza, opet druženje, jelo, piće, priča... mi gladni, a i odmor uvek dobro dođe...

Izašli iz Užica, prizori ponovo lepi

U daljini se vidi Kadinjača, još malo pa smo stigli

Veoma karakterističan spomenik

E, sad malo istorije vezane za spomenik na Kadinjači. Spomenik je sećanje na izginule borce tokom bitke na Kadinjači:

"Bitka na Kadinjači se odigrala u sklopu Prve neprijateljske ofanzive 29. novembra 1941. godine na prevoju Kadinjača, 14 km sjeverozapadno od Užica, i poznata je u našoj i svjetskoj istoriji kao nezabilježen primjer junaštva, uporediv sa, recimo, hrabrošću 300 Spartanaca, koji su poginuli u Termopilskom , između njemačkih okupacijskih trupa i Radničkog užičkog bataljona i još nekoliko partizanskih odreda.

Bitka je bila više žrtvovanje nego odbrambena akcija. Tom prilikom izginuli su svi borci Radničkog bataljona, štiteći odstpunicu Vrhovnom štabu koji se povlačio iz Užica ka Sandžaku. Ovim porazom nestala je Užička republika, prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi, prst u oku Adolfa Hitlera."

Spomenik je izgrađen u dva navrata:

"U znak sećanja na otpor branilaca Užica, 1952. godine otkriven je Spomenik – piramida pod kojim se nalazi kosturnica u kojoj su smešteni posmrtni ostaci većine boraca izginulih na Kadinjači.

Godine 1979. otkriven je novi spomenički kompleks, kada je Radnički bataljon odlikovan Ordenom narodnog heroja."

Tri bora i ~20 Banditosa, u najmanju ruku pravovremeno

Meze je brzo ponestalo, očistili smo ovale za tili čas. Međutim, to je i bila ideja da malo "meznemo", a da se ne prejedemo, jer sam u dogovoru sa Mentorom u dvorištu njegove kuće organizovao da pravimo roštilj za večeru.

Osveženi, krećemo u poslednju etapu rute, spust sa Kadinjače do Bašte. Mentor se za kratko oprašta od nas (daje gas da stigne što pre kući, da počne radove na organizaciji roštilja). 

Pogled sa Kadinjače

Stižemo brzo u Baštu, jer je skoro cela ruta od Kadinjače do Bašte nizbrdo, pa nam je brzina zavidna, a trud minimalan. Moram da odam priznanje Laudi, koji je sa slomljenom rukom (u gipsu) izvezao celu rutu!

Stižemo u smeštaj, tuširanje i presvačenje.

Za to vreme, ćumur za roštilj kod Mentora u dvorištu je bio spreman i roštiljanje je već počelo.

Ekipa osvežena, stiže kod Mentora gladna i željna roštilja (moram da odam posebnu čast Mentoru i Igoru na savršenom roštilju, i ništa manje Jovanki i Miri na sjajno pripremljnim salatama, kao i Zorici (Laudinoj ženi) na predivnoj torti).

Uz roštilj, salate, pivce i sokove prepričavamo interesantne situacije i dešavanja sa ove i prethodnih vožnji, smeha i dobrog raspoloženja nije falilo, ni jednog trenutka.

Zoka (Laudina žena) je pripremila ukusnu tortu

Šta reći, nije moglo bolje, ni lepše, jednostavno bilo je S U P E R.

Sve u svemu, 17 biciklista je vozilo i izvezlo rutu. 

2 auta i 5 osoba su bili u pratnji, i oni su uživali.

Uspeo sam da približim jedan za veliku većinu nepoznat biser svima koji su učestvovali u ovoj događaju.

Na osnovu prethodnih druženja uvideo sam da svako okupljanje ovog tipa ima svoju jedinstvenu emociju, i svaki put je drugačije, ova emocija mi je bila najbolja do sada, definitivno.

Sigurno ovde nećemo stati, idemo dalje!!!

Do sledećeg druženja,

D.,

PS: Nedelja je osvanula tmurna i kišovita, tako da je planirana prepodnevna vožnja otkazana.