Das Ist Walter

Valter brani Sarajevo - vožnja 19 - 20.10.2019.

Moji verni Banditosi su odmah "izbacili" sliku nakon moje vožnje... inventivnost na zavidnom nivou...

Do pomenutog vikenda ima još nekoliko dana, sve prognoze upućuju na to da će vikend biti zaista lep (uzimajući u obzir kalendar) i nadasve potpuno sunčan... 

Tih dana deo ekipe Banditosa planira da vozi vikend turu do banje u Mórahalomu... Sjajno! 

Ideja je odlična, međutim vožnja beskonačnom ravnicom nije za mene (uopšte ne inspiriše, naprotiv), pa sam im rekao da ću najverovatnije voziti neko brdo (u tom momentu još nisam znao ni da li ću voziti, ako vozim sigurno će biti brdo, koje brdo? Još nisam smislio...). 

Imam više opcija koje bih brdo mogao da vozim... Padne mi na pamet ideja koja mi se već neko vreme motala po glavi: da se vozi do Sarajeva preko Vlasenice - Han Pijeska i Sokolca (tj. preko Romanije). Za ovakvu vožnju sam čekao da se "poklope" zvezde, pa da se ista zapravo i dogodi. Uspon na Romaniju preko Vlasenice, mi je uvek delovao prilično ozbiljno (mnogo puta sam tuda prošao kolima), i iskreno osećao sam da je Vlasenica izazov.   

Počeo sam da razmišljam da ovaj konkretan vikend (možda) vozim Sarajevo, ali je bilo knap. Dani su već osetno kraći (oko 18h počinje da se smrkava), jutra i večeri su hladni (naročito pored reka), ali nasuprot tome preko dana ume da bude prelepo za vožnju (ni toplo ni hladno, što bi rekli - taman). 

Kad sve uzmem u obzir, deluje da je Sarajevo van dometa i da treba izabrati neku kraću rutu za vožnju koja je primerenija trenutnom datumu.

Konsultujem se sa Mentorom i Laudom, izlažem im svoju ideju da vozimo od Bašte do Sarajeva (cca. 200km, sa preko 3000 visinaca), pojedemo ćevap, prespavamo, pa sutra nazad (ali drugim putem da bude zanimljivije. 

Ideja bez nekog većeg razmimoilaženja u mišljenjima "prolazi u skupštini" i pada konačni dogovor - VOZIMO!!! 

Sjajno!

Više nego sjajno!!! 

Plan standardan:

• Petak - posle posla putujem za Baštu.
• Subota - ustajanje rano, priprema za vožnju, doručak, vožnja (~200km): BB - Ljubovija - Vlasenica - Sokolac - Sarajevo, večera, spavanje.
• Nedelja - ustajanje rano, priprema za vožnju, doručak, vožnja (~185km): Sarajevo - Sokolac - Rogatica - Višegrad - Kotroman - Kremna - BB, pa kad stignem u Bajinu Baštu, pakujem stvari na kola i vozim za NS.

Kao i svaki put kad idem u neki grad ili mesto gde poznajem ljude, uvek se uredno javim...

Iz nekih prethodnih vremena poznajem Adnana i Nenada u Sarajevu. Dva u najmanju ruku sjajna lika, prave Sarajlije, što bi rekli prava raja. Potpuno su različiti, jedan je vatra, drugi je voda; jedan je mlad, drugi je u penziji; jedan je musliman i to sve po PS-u, drugi je pravoslavac, ali sve im (kao ni meni) to apsolutno NE SMETA da budu najbolji jarani...Mnogo puta sam se družio sa njima (zapravo svaki put kad dođem u Sarajevo), i jedva čekam da se opet družim... 

Čim smo Mentor, Lauda i ja precizirali dogovor i čim sam okvirno znao sve najvažnije detalje, zovem Adnana da mu najavim da ćemo doći u subotu predveče u Sarajevo, i kako bih voleo da se sretnemo. Naravno, moj predlog je u prvoj mikrosekundi prihvaćen, bez ikakvih primedbi.

Kažem ti ja Adnanu: "Adnane, jeo sam razne ćevape u Sarajevu, ali nisam nikad probao ćevap kod Želje. Voleo bih da kad se nađemo odemo na ćevap (sigurno ćemo tada več biti ozbiljno gladni), da probam kakav je ćevap kod Želje, zašto ga toliko neki hvale, a drugi ga kude." 

To je ono 10 u pola sa lukom...

Na internetu inače vlada pravi mini RAT koji je najbolji ćevap u Sarajevu, i tu su ljudi manje više podeljeni u 2 tabora: Ferhatović vs Željo, onako recimo 50%:50%. (da ne kažem da je to stvar ukusa, mada ima tu još ponečega što nije vezano za kuhinju i/ili začine...). 

Što se mene tiče svi su dobri, nijanse su u pitanju (naročito kad si gladan -> tada nema neke velike razlike...).

Kaže meni Adnan (potpuno neočekivano): "NEMA šanse!"

Pomislih da me zavitlava, pa rekoh: "E ozbiljno, hteo bih da probam ćevap kod Želje". Mislim, generalno nije sad to neka posebno zahtevna i neostvariva želja, pojesti ćevap na nekom određenom mestu.

Kaže Adnan: "M-A, N-E-M-A   Š-A-N-S-E!!!!!"

OK; sad već uočavam po načinu govora i po tonu da se ne zavitlava. 

Pa probaj ovako, probaj onako... NE DOLAZI U OBZIR!!! 

Što bi rekli PREDLOG SE NE RAZMATRA.

Trebalo mi je nekoliko minuta razgovora, da ukapiram u čemu je problem:

Naime, Adnan je vatreni navijač Sarajeva (fudbal), a Željo je ćevabdžinica od fudbalskog kluba Željezničar iz Sarajeva. E sada, meni kao potpuno anti-fudbalski nastrojenom tipu (koji ga niti prati, niti mu pridaje neki značaj u životu) je tako neka emocija potpuno irealna, ali prihvatam surovu realnost da Adnanu nije. To na relaciji Sarajevo-Željezničar mu dođe neko veoma ozbiljno rivalstvo i netrpeljivost slično kao npr. između C. Zvezde i Partizana u Beogradu, samo stičem utisak da je ovde to još na neki način gore i da ovde postoji još neka dodatna doza fanatizma. 

Reče: "Mene neko da vidi da sedim kod Želje na ćevapu, ma mogu odmah da se selim iz Sarajeva..."

OK, svatih razmere i ulog u (neočekivanoj) igri zvanoj ćevap kod Želje, ali sam bez obzira i dalje bio uporan, ne popuštam u svom nastojanju da ipak jedem Željin ćevap (mislim Sarajevo-Željezničar, koga briga, idemo na klopu, zar nije svejedno?!?!?), i Adnan na kraju popušta, pa reče:

"Vidi preko puta Želje postoji kafić Havana, mi tu često sedimo (da ne kažem pijemo), fina je atmosfera, pa ćemo da sednemo za sto ispred Havane, poručićemo ćevap od preko puta, doneće nam ga bez problema. Tako nećemo sedeti u Želji, a poješćemo ćevap."

"OK", rekoh, "dogovoreno!" 

Što bi rekli i vuk sit i ovce na broju... Konačno!

Bliži se vikend, i razmišljam da tražim smeštaj za petak veče u Bašti, kad mi Mentor predloži da prespavam kod njega (Igorova soba je ionako slobodna). Rekoh: "Hvala, nema potrebe, prespavaću kod Milana u Mistic River, samo da ga čujem da li ima slobodnu sobu". Međutim Mentor insistira, neće ni da čuje da ne prespavam kod njega.

Posle kraće "borbe" Mentor pobedio...

To mu sada dođe: Domaći vs Gosti = 1:1

Stižem u Baštu - petak uveče.

Spavanje.

- SUBOTA 19.10.2019. -

Ustajemo oko 7h (oblačenje za vožnju).

Oko 7:40h krećemo, za nekih 5 minuta se nalazimo sa Laudom u centru Bašte.

Prva stanica je menjačnica, menjam EUR u KM, trebaće.

Ispred menjačnice, napolju je onako jesenje sveže, ali smo se i mi dobro obukli

Zatim sledi pekara u kojoj između ostalog prave i komplet lepinje.    

Pekara

Nismo ni krenuli a već pauziramo, ali bez doručka ne može...

Da bi mogli da vozimo, jedemo po pola komplet lepinje

Nešto posle 8h konačno siti, i spremni za vožnju... 

Krećemo, skoro pa zapravo.

Naravno, kućica na Drini je obavezna tačka i nezaobilazna stanica. Stajemo, kratko slikanje i nastavljamo dalje.

E sada KREĆEMO.... Konačno!

Hahahaha, slikamo se sa kućicom na Drini 

Još jedan selfi(š) nas sa kućicom na Drini i spremni smo da krenemo

Mentor, ja i kućica na vodi

OK, sad je već svima jasno da je jesen i da su jutarnje izmaglice u drugoj polovini oktobra potpuno normalna stvar za blizinu reke.

Raskrsnica u Rogačici (levo Ljubovija, desno Užice)

Vreme i dalje "mrljavo"

Nešto posle 9h jutarnja izmaglica polako posustaje i sunce pobeđuje

Konačno se vidi Drina 

Vozimo, imamo dobar tempo, i za nekih 2h stižemo u Ljuboviju. Pre same granice ima prodavnica, tu stajemo, kratka pauza 5 min, sok (treba nadoknaditi utrošen šećer...) i nastavljamo dalje. Na 30m od prodavnice je granica, sa naše strane mosta. 

Prelazimo u Bosnu (Mentor napred i Lauda bliže meni)

Prešli u BiH

Čim smo prešli u Bosnu nakon kilometar-dva ulazimo u Bratunac, i tu odlučujemo da bi mogli da "ispitamo kvalitet" bureka u lokalnoj pekari "Zlatno Zrno".

Burek odličan! 

Opravdao je očekivanja.

Nastavljamo prema Milićima. 

Blago se penjemo, a onda sledi blagi spust. i na otprilike 78. kilometru od početka vožnje, počinje penjanje na Vlasenicu (naravno, u tom momentu nagib je veoma blag, i gotovo se neosetno polako penjemo).

Prizori su onako "blago" jesenji, još se nisu sve boje jeseni otkrile i pokazale

Mentor vozi trekinga, dok smo Lauda i ja na drumašima

Uz dve kratke pauzice stižemo do Milića. 

Milići su poznati po velikom rudniku boksita, od kojeg se preradom dobija aluminijum. 

U samom centru sela su na jednom platou izložene mašine iz rudnika, i sve imaju impozantne dimenzije (radeći po rudniku Majdanpek i Bor, video sam i mnooooogo veće mašine, ali i ove ulivaju strahopoštovanje).

Mentor i bager

Jedan (realno) mali kiper (kakvih ima)

Buldožer

Nakon ozbiljnog "photo session"-a sa radnim mašinama iz rudnika, sledi presvlačenje, tačnije skidanje, jer više nije tako hladno kao jutros (ali još uvek nije ni dovoljno toplo za kratak dres), međutim od Milića zapravo kreće uspon na Vlasenicu, pa ćemo se sigurno ugrejati i kratak dres stvarno nije problem.

Neposredno posle Milića, nagib se vidi i na slici - počelo je penjanje!

Nekih 10-tak kilometara nakon Milića stižemo do Vlasenice. 

Vlasenica nije veliko mesto, tako da ga brzo prolazimo, i onda počinje ono PRAVO.

Upravo prošli Vlasenicu - pogled na jedan deo grada malo odgore

A onda kreću predivni pogledi na prirodu, planine i šume

Penjanje u toku, više gledam okolo i uživam - nego na put

Mentor i ja idemo nekim pristojnim tempom, obzirom na okolnosti, a Lauda ko Lauda je dao gas da napravi dobro vreme na nekom segmentu uzbrdo (mislim, nisam ništa manje ni očekivao od njega...)...

Vrlo brzo, sve planine koje su nas okruživale postaju "male" (niske) i pogledi "pucaju" sve dalje

I nekog momenta počinje jesen da se vidi u krošnjama drveća

Ovo je ono zbog čega samo došli (mislim, jedan od razloga... :) )

Na ovoj serpentini se nalazi odmorište "Vrelo", naravno - sipanje vode (i kratka pauza)

Vrelo

Nakon serpentine ima još nepunih 5km do kraja uspona uz Vlasenicu. Boje postaju neverovatne, a sunce koje se probija kroz krošnje samo pojačava utisak jeseni.

Oči su nam "pune" boja... 

Ovo je kao da se priključiš na "fast charge". 

Kako bi to rekao Branko Kockica - "vitamin za dušu". 

I zapravo i jeste vitamin za dušu... 

Evo više od dve godine nakon vožnje, taj vitamin se i dalje nalazi u meni, i sad će (koliko je moguće) poneki delić tog vitamina i da pređe na čitaoce.

Slika nažalost ne može da prikaže kako se kilometrima u  daljinu vide planine i pejzaži (kontrast senke i svetlih prizora u daljini je na ovoj slici u prilog senke)

Jednostavno - JESEN

Jednostavno - NE MOŽE BOLJE

Još samo malo i blizu smo vrha

Lauda nas čeka na parkingu kod restorana Mitrović

I ovde ima česma, ali nam ne treba, jer smo "overili" onu na serpentini pre jedno 4km. Još malo više od kilometar i Vlasenica savladana.

Kad se konačno popneš gore, a tamo visoravan. Rekao bih kao Vojvodina podignuta na preko 1000mnv, ali zapravo nije. 

Jeste visoravan, ali je ipak prilično valovito, kod nas u Vojvodini je dosta ravnije  (da ne kažem potpuno ravno). 

Očekivao sam veći "otpor" od Vlasenica brda (36km penjanja, blažeg ili strmijeg, sa 1000 visinaca). OK ima da se penje, ali nije ništa strašno, čak naprotiv. Penjao sam i daleko gore uspone od ovoga.

Krajolik se tako iznenada promenio, da je neverovatno, kako u par minuta vožnje iz one divne "fast charging" šume, pređeš u "ravnicu" (skoro pa dosadnu, ali srećom nije ovde potpuno ravno, naprotiv, pa je i dalje zanimljivo).

Vrlo brzo nakon što smo savladali uspon, kreće spust prema Han Pijesku, pa stižemo vrlo brzo. U Han Pijesku pravimo pauzu da nešto ubacimo usta. Pojedosmo po bananu i podelismo jednu dvo-litru Coca Cola-e na ravne časti. Kratak odmor i mala užina, taman ono što nam je trebalo...

Han Pijesak - Mentor i ja delimo Coca Colu ispred proddavnice na "ravne časti"

Obavismo pauzu, pa nastavljamo dalje, prema Sokolcu. Vozimo bez pauze nekih 40km. Na izlazu iz Sokolca na "T" raskrsnici skrećemo desno prema Sarajevu, i tu odmah počinje uspon na Ravnu Romaniju. 

Iz nepoznatih razloga uspon mi pada teško. Zapravo ne pada mi teško što se tiče nogu, nego mi je puls neobično visok, pa rekoh Laudi i Mentoru, da idu, ja ću polako (ne treba se preforsirati).

Tako i bi.

Oni dadoše gas i odjezdiše, a ja sam pazio da puls ne ode u crveno. 

Jednog momenta stadoh da napravim par slika.

Nastavljam dalje, i nagib polako popušta, a ja ubrzavam. Stižem za ekipom sa nekih 7-8 minuta zaostatka, a njih dvojica seli u restoran "Peđa" i poručili kafu. Taman kad sam sedao za sto, naiđe konobar i donese im kafu, poručih kolu da malo "produvam dizne". 

I bilo je vreme za pauzu... 

Odmorili malo, pa nastavili dalje. Realno ovo je bilo poslednje brdu za danas, sad sledi spust u Sarajevo.

Na spustu sa Romanije sve se poklopilo, i položaj sunca, i jesenje boje, jednostavno opet "fast charging" efekat (ovo mu dođe "fast charging" šuma - drugi deo).

Vidi se i po slikama da se zalazak sunca polako bliži... Tako da idemo zavidnom brzinom (nizbrdo), sve do Sarajeva je spust...

18:07h, stižemo na dogovoreno mesto (kod zgrade Vijećnice). 

Javljam se Adnanu, reče da stiže za 10 minuta.

Zgrada Vijećnice

Tih desetak minuta iskoristismo za oblačenje (napravismo tu i tamo po koju sliku). Sunce je zašlo za horizont, i temperatura brzo pada, a- i mi se polako hladimo.

Javih se čoveku u smeštaju, da smo stigli u Sarajevo (čisto da zna da smo uspeli da se dovezemo, jer je delovao pomalo sumnjičavo, kad sam mu rekao šta nam je plan za dolazak u Sarajevo), da idemo da nešto pojedemo i da smo relativno brzo kod njega (tipa sat i po do dva maksimalno). Reče on: "OK, čekam vas."

Banditosi na Baščaršiji

Sedamo u Havanu, tačno preko puta je Željo. 

Bogami, kad sve saberem i oduzmem: Namučih se da bih pojeo Željin Ćevap... 

Nadam se da će vredeti.

Slikam Adnana sa Željom u pozadini, čisto da ga malo nerviram...

Svetlosnom brzinom, nakon što smo poručili stiže ćevap. Svaka čast (naravno, oni to peku stalno po principu "trebalo - ne trebalo", jer stalno neko novi seda i poručuje, a drugi koji su završili ustaju i odlaze, tako da je sve to kao na pokretnoj traci, samo sa malo većom dozom haosa - ali začudo savršeno funkcioniše).

Deset u pola sa lukom - sve je jasno

Ovo je "zabranjena" zona (mislim bar kad je Adnan sa nama)

Kafe Havana spasao stvar

Ćevap je nestao u trenutku.

Očekivano... Poslednji, recimo ozbiljan, obrok imali još jutros oko 10:30h u Bratuncu (burek), pa ne bili gladni...

Naravno, uz ćevap ide priča, o životnim iskustvima (kako ja to volim da kažem, došli smo pričom do postanka univerzuma i nazad). Pričamo, smejemo se, jednostavno nema kraja...

Posle jedno 3 ture pića i one jedne ture ćevapa, rekoh: "Ljudi, ja sam još gladan..." 

U pogledima saboraca, uvideh da nisam sam po pitanju te ideje...

Rekoh: "'Ajd'mo na jednu "peticu" kod Ferhatovića, čisto da uporedimo koji je bolji." 

Realno, nikad nisam bio u prilici da probam jedan za drugim oba ćevapa.

Predlog usvojen jednoglasno!

Na putu od Želje do Ferhatovića, prolazimo pored poslastičarnice, Ferhatović za dlaku ispade iz kombinacije, ali moja upornost prevagne

~21:00h - Seli, poručili.

Opet brzina svetlosti dolazi do izražaja (iako je lokal pun).

Ekipa ista, samo drugo mesto zbivanja (Ferhatović)

Pet u pola sa lukom

Pojedoh i Ferhatovićevu peticu, onako skoro u dahu (kao i Želju), i ako mene pitate rezultat je sledeći:

Željo vs. Ferhatović = 0 : 1

Željin ćevap je veći, ali je Ferhatovićev meni mnogo ukusniji. Takođe je i lepinja (tačnije pola iste) manja ali mnogo finija, lepše pečena i krckavija kod Ferhatovića. 

Sledeći put kad budem u Sarajevu, nemam dilemu - Ferhatović...

Naravno, priča, univerzumi i ostali svetovi se nastavljaju, skoro tačno tamo gde smo stali, potpuno neosetljivi na promenu lokacije i ambijenta...

Dođosmo i ovde do "zaključaka", kad Adnan predloži, da odemo na kafu, oni časte.

"Nemojte ljudi ko Boga vas molim..." (citat iz Maratonaca), pa čovek iz smeštaja me je već jedno 7 puta zvao da me pita kad stižemo, više ne znam šta da mu kažem... Mislim da mi više ni ne veruje da smo stigli u Sarajevo.

Koga briga za smeštaj.

21:30h - Idemo na kafu, posle ćemo brinuti gde ćemo spavati...

Baščaršijska džamija

Rekao bih kafa, kakva bi trebala da bude

Kad pogledaš kako se zapravo pije kafa, kakav je to ritual, shvatiš da su svi oni espreso aparati i razne instant Nes i ostale iste/slične kafe, potpuno skrnavljenje kafe kao pića/rituala/priče/uživanja.

Inače ne pijem kafu, pa sam mogao samo da posmatram kako se to zapravo radi na pravi način.

Mnogo je to više od napitka, bar ovde na Baščaršiji.

Priča, smeh i atmosfera su ovo veče bili potpuno neosetljivi na promene lokacija, i promenu hrane i pića, jednostavno sve je bilo na maksimumu. 

Bukvalno, jedva smo se rastali...

Da nam lik iz smeštaja nije toliko dramio, zatvorili bi mi Baščaršiju zasigurno... 

Ali i ovako je bilo sjajno!

22:27h - konačno sedamo na bicikle, sa namerom da odemo u smeštaj. Ali prvo par slika pored Sebilja, ipak je to zaštitni znak Sarajeva.

Mentor i Sebilj

Lauda, Mentor i Sebilj

Krenuli, konačno, kad gle čuda, kapiram da će nam faliti jedno 3-4km do 200km. 

Naravno, nema šanse da se to dopusti.

Skoro 23h uveče a mi kružimo Sarajevskim bulevarima (mislim da bi najadekvatniji izraz bio: "kao budale"), sa namerom da pređemo nekih 4-5km, da bi sigurno zaokružili kilometražu na 200km.

OK, i to smo obavili, smeštaj je sledeća stanica.

23:06h stižemo ispred smeštaja. Čovek ne može da veruje.

"Mi stigli"...

Ostavismo bicikle u hodniku kuće (prizemlje), pa trk na treći sprat, gde su nam sobe...

23:15h - pogled sa terase na Sarajevo

Upload, dok čekam red na tuširanje

Ukratko: tuširanje, upload vožnje na Stravu, spavanje.

Sa malo više detalja: Imali smo mali tehnički problem, nije bilo WC papira u kući (pretpostavljam da je versko opredeljenje gazde u pitanju). 

Eto problema gde ga najmanje očekuješ.... 

"Nagrebasmo" sve rezerve WC papira i papirnih maramica koje smo nosili sa sobom, i beše jedva za svu trojicu, ali operacija je ipak uspela..

Jednostavno, nisam imao obraza da posle svega siđem dole do čoveka i da tražim WC papir.

- NEDELJA 20.10.2019. -

Jutro. 

Zapravo jedva jutro. 

Kad sam ustao, još je zvanično bio mrak... svetlo tek u najavi još uvek ispod horizonta...

Kasno legli, a prerano (za moje pojmove) ustali... Ali "sve ide u rok službe". Naime, imamo nekih 185km danas do Bašte, a onda se presvlačim, pakujem i vraćamo kolima za Novi Sad. 

Znači morali smo rano da krenemo, da bih uspeo sve da postignem.... 

Pogled na jutro u Sarajevu je iz našeg smeštaja prilično lep

Od spolja smeštaj deluje nezavršeno i loše, međutim, unutra je to jedan sasvim pristojan smeštaj (ne računajući nedostatak specijalne vrste papira) 

Pogled na smeštaj iznutra - sasvim pristojno

Oblačenje i priprema za vožnju. O jutarnjem WC iskustvu neću da pričam...

Krećemo.

Prva stanica je mesto gde je Gavrilo Princip izvršio atentat na princa Ferdinanda.

I posle tog događaja svet više nije bio isto mesto... 

Mesto odakle je Gavrilo Princip pucao na prestolonaslednika

Memorijalna ploča

Slike sa događaja

Slike sa suđenja

Može se tu videti i poneka slika i pročitati nešto teksta (iskreno premalo, obzirom da je ovo bio okidač za početak I svetskog rata)... 

Miljacka (uzvodno), puno puta opevana u pesmama

Dokazi ljubavi su prisutni na svakom mostu kojim sam prošao, bez obzira koliko se graditelji mostova trudili da im otežaju postavljanje dokaza... katanci nekako uvek nađu svoj put do mosta 

Miljacka (nizvodno)

Nastavljamo dalje, prelazimo Miljacku - doručak!

Mentor i Lauda u akciji

Kad se kaže burek - to znači da je sa mesom (mi to zovemo "burek sa mesom", što bi zapravo značilo ((burek sa mesom) sa mesom), znači - pleonazam).

Pita sa sirom je sirnica, sa zeljem je zeljanica itd... 

Ne znam kako se nazivaju ove nove varijante sa pečurkama, pizza ukusom, ne daj bože čokoladom ili jabukom...

E sad, kad uđeš u pekaru ili burekdžijsku radnju u Bosni, i tražiš burek sa sirom, prodavačici odmah "iskoči osigurač" u glavim zakoluta očima i nije joj dobro ili joj u najmanju ruku proradi zaštita od kratkog spoja, jer to jednostavno ne može...

Kako se niko do sada nije setio da napravi burek koji u sebi ima i meso i sir, to bi verovatno rešilo problematičnu situaciju zvanu >burek sa sirom< u Bosni.

Prema Nešinoj i Adnanovoj preporuci - ovde treba pojesti burek/sirnicu/zeljanicu 

Bilo kako bilo, mi smo znajući za "kvaku" sa nazivom bureka i pita, veoma kulturno naručili doručak.

Preporuka koju smo dobili na temu gde treba doručkovati je bila potpuno na mestu, doručak je bio odličan. Realno ne bi ni valjalo da je bolji.

Predlažem da ponovo obiđemo Sebilj, po danu ovaj put (mislim udaljen je od pekare jedva par stotina metara).

Predlog usvojen.

Sebilj - "okupan" jutarnjim suncem

Punimo i vodu na istom, red je ... Za to je i napravljen...

Sada malo istorije i geografije:

Sebilj je arapska riječ u značenju "zgrada na putu u kojoj ima vode", fontana posebnog oblika na trgovima, na kojoj je sebiljdžija zahvatao vodu iz korita i besplatno napajao žedne.

U Sarajevu je u osmanskom razdoblju bilo više sebilja, ali u požaru 1697. godine uništeni su svi sarajevski sebilji. Jedini preostali sebilj na Baščaršiji, u današnjem obliku je izgrađen 1913. godine.

Sebilj na Baščaršiji je dao izgraditi bosanski vezir Mehmed-paša Kukavica 1753. godine. Taj sebilj se nalazio nešto niže od današnjeg i izgorio je u požaru 1852. godine. Kukavicin sebilj je u konačnici porušen 1891. godine, a razlozi nisu poznati. Prema nacrtima sebilja građenih u 16. stoljeću, arhitekta Aleksandar Wittek projektuje novi sebilj, koji je izgrađen 1913. godine i koji krasi Baščaršiju i Sarajevo do danas. Ovaj dio Baščaršije se također često naziva i Trg golubova.

Prva sanacija sebilja na Baščaršiji urađena je 1981. godine, potom manja intervencija 1984. godine pred Zimske olimpijske igre održane u Sarajevu. Zbog granatiranja grada 1992. godine sebilj je oštećen gelerima, pa je manja popravka uslijedila 1997. godine, kada su popravljeni mušepci i obojena drvena konstrukcija. Sebilj je detaljno restauriran 2006. godine, kada je zamijenjen je bakarni pokrov, saniran dovod i odvod vode, urađena zaštita drveta.

Postoji replika Sarajevskog sebilja u Beogradu, koju je grad Sarajevo poklonio 1989. godine. Replika Sarajevskog sebilja se nalazi i u St. Louisu, koja je dar bosanskohercegovačke zajednice gradu St. Louisu za njegov 250. rođendan. Također, replika Sarajevskog sebilja postoji i u Novom Pazaru, koju je kao dar poklonio glavni grad Bosne i Hercegovine Sarajevo.

Sebiljdžije više ne postoje - pa moramo sami da sipamo vodu :)

Poslednji pogled na još uvek uspavanu Baščaršiju

OK, doručkovali, obišli neka znamenita mesta, sipali vodu, krećemo iz Sarajeva...

Poslednji znaci civilizacije zvani Sarajevo

A onda odmah iza krivine ulazimo u prvi tunel. 

Kad smo izašli iz tunela, kao da smo otišli 100km daleko. Stene, litice, priroda, ni nalik jednom velegradu (zapravo smo ušli u kanjon reke Miljacke). 

Došli smo odole iz Sarajeva, i kad smo prošli ovaj tunel predeli su se potpuno promenili

Kanjon je predivan, naročito na ovom jutarnjem suncu

Prvih 10-tak kilometara smo u senci

Još uvek je jutro, nedelja, nema saobraćaja...

Svi još spavaju (onako u dubini duše osećam: "kao meni u inat")!

Ali nema veze, sad smo ustali i krenuli, nema nazad.

Jutarnja temperatura ugodnih 2.5°C, sreća pa se penjemo da se recimo nismo potpuno smrzli (osim stopala, njih ne osećam od hladnoće (nosim letnje sprinterice)). Stajemo na pumpi pre skretanja prema Romaniji, da se popije kafa i tu pokušavam da ugrejem stopala (koliko je moguće).

Temperatura - kao da je januar ili februar a ne oktobar

Jutarnja izmaglica i ovde, mada ima i dima kako ljudi greju. Sve u svemu prizori prelepi.

Odatle smo se juče sjurili u Sarajevo, sad nam predstoji jedno lepo penjanje.

Realno sve vreme se penjemo kako smo krenuli, pa smo se ipak zagrejali i temperatura nije prevelik problem. Kako se penjemo i smo na sve većoj visini, tako su pogledi sve lepši i sežu sve dalje.

Čudesna šuma u najavi

A onda opet "fast charging" šuma, okupana jutarnjim suncem iz potpuno drugog ugla.

Naravno jesenje boje nisu izostale

Lauda pozira na sred puta - nigde nikog (definitivno treba po Bosni voziti nedeljom ujutro)

Sam uspon iz Sarajeva na Ravnu Romaniju nije težak, dobro de ima da se vrti, ima tu i uzbrdo, ali nije strašno. Stižemo do restorana Peđa, gde smo juče napravili pauzu, a onda spust prema Sokolcu. Vrlo brzo stižemo na "T" raskrsnicu kod Sokolca, a ovaj put nastavljamo pravo prema Rogatici.

Opet efekat visoravni - mada je valovito i put stalno ide gore/dole

Ovde verovatno živi Kalimero (stariji, zapravo mnogo stariji će razumeti zašto...)

Put me je podsetio na grško slovo epsilon ξ (tačnije kako ga je na matematičkoj analizi 1 prof. dr. Ilija Kovačević crtao na tabli - svi koji su studirali elektro faks u NS znaju o čemu pričam)

Priroda nas na sve strane "časti" predivnim pogledima i interesantnim reljefom

Nešto pre 12h stižemo u Rogaticu (prešli nešto preko 70km). Prolazimo pored jedne pekare u centru mesta, i tu stomak poče da doziva. Uđosmo u pekaru, kad tamo pristojan izbor raznih peciva i naročito pita.

Kupujemo klopu u pekari, i sokove u radnji, pauza za ručak (do izvesne mere ne planirana, ali potpuno pravovremena).

Nakon pauze, nastavljamo dalje i vrlo brzo nakon što smo izašli iz Rogatice (kilometar-dva), priroda je opet na 100%. Zapravo, ušli smo u kanjon reke Rakitnice (nema ovde neke industrije koja "truje" okolinu, sve je nekako izvorno) i prizori su neverovatni. Dok smo bili na visini "pucali" su pogledi i vidikovci, sada smo zašli u kanjon i jedino što vidimo je rečica opasana strmim liticama i netaknutom prirodom.

Izašli iz Rogatice, i ulazimo u kanjon Rakitnice

Rakitnica - nije velika reka (bar u ovo doba godine, siguran sam da je potpuno drugačije kad se tope snegovi) ali je zato potpuno netaknuta i autentična

Rakitnica

Kanjon neverovatne lepote

Imamo odličan tempo, jer vozimo "niz reku". Nisam nikad bio u ovom kraju Bosne, pa više gledam okolo nego na put (što realno nije problem, jer je kvalitet puta veoma solidan).

Rakitnica se uliva u Drinu, tako da se naš leteći spust završava na mestu gde prestaje Rakitnica i gde nastavlja Drina. Tu gde izbijamo na Drinu se "oseća" uticaj Višegradse brane, akumulaciono jezero je usporilo i umrtvilo inače divlju i krivudavu Drinu.

Međutim i to jezero ima svoje vrline i lepote.

Mesto gde se Lim (centar slike) uliva u Drinu

Drina sama po sebi prelepa reka, koja usput "pokupi" mnogo lepih i prelepih rečica i potoka, tako da postane još lepša...

Tu kod mesta gde se Lim uliva u Drinu se nalazi i tunel "Brodar" u kojem je sniman film "Lepa sela lepo gore".

Prizor predivan

Sunce, sija, lepo je toplo, prava milina. 

Pravimo kratku pauzu ovde, slikamo, pa polako nastavljamo dalje.

E ovako se parkira kamion

Nekih 7km od ulivanja Lima u Drinu se nalazi višegradska hidroelektrana, a 10km od ulivanja u Drinu se nalazi na drini ćuprija.

Pogled na most iz daljine

Sve smo bliži višegradu

Prolazimo Višegrad bez nekog velikog zadržavanja, i nastavljamo dalje prema Dobrunu i Srbiji. Nakon Dobruna ulazimo u kanjon reke Rzav, koji je takođe neverovatno lep.

Kanjon reke Rzav

Ušli u Srbiju

Vozimo do Mokre Gore i tu pravimo pauzu ispred prodavnice (142km od jutros). Pred nama je uspon na Mokru Goru i nakon toga uspon na Taru.

Pauza pravovremena, uzeli par zalogaja, popili po sokić.

Spremni da nastavimo.

Rutinski savladavamo uspone (Mokra Gora, a posle i uspon na Taru).

Stižemo do Kaluđerskih Bara, nadalje je samo nizbrdo...

Sledi jedan fenomenalan spust (15km spust, 800 visinaca nadole).

Bajina Bašta, ponovo!

Još jedna slika sa kućicom na Drini (zapravo prva, jer juče ujutro je bila magla)

Šta reći na kraju posle svega.... Bez obzira na sve napisano do sada, Vlasenica uspon zaslužuje poštovanje.

Ovo je definitivno jedna od najlepših vožnji koje sam imao prilike da vozim. 

Apsolutno sam siguran da ćemo ovo ponoviti ako se ikad ukaže prilika. 

Do neke sledeće vožnje,

D.