Sreća prati hrabre ili ti Transfăgărăşan (No.5)

Transfăgărășan - 2021

Otprilike 3 nedelje pred polazak na Transfagarašan, sam napravio na Banditosima Event. Odziv nije bio prevelik... 

Čudno?!?!?

Iskreno, očekivao sam veće interesovanje, ali sve u svemu kontaktiralo me je jedno 7-8 biciklista/kinja da mi kažu da ne mogu (za taj vikend su imali neke dogovorene obaveze, baš taj vikend se vozilo 3 strane Kopa, par ljudi se interesovalo koliko je teško i kakvi su usponi - verovatno da procene da li mogu ili ne mogu da se popnu do gore, neki nisu mogli jer su bili odsutni zbog godišnjih odmora i slično).

Za vožnju su se prijavili Coka, Đura i Sale, ali je Sale je posle jedno desetak dana odustao, jer su ga leđa i dalje mučila, tako da ostadosmo nas troje biciklista.

U momentu kad sam napravio Event imali smo oko 750 novozaraženih dnevno sa tendencijom ozbiljnog porasta, i skoro da sam bio ubeđen da će do datuma kad mi treba da uđemo u Rumuniju da stupe na snagu neke nove mere koje će da osujete naše putovanje. 

(>>> Prim. aut. - od nedelje 05.09.2021 više nije moguće ući u Rumuniju, tako da su se moje slutnje obistinile, i teorijski smo mogli ovu vožnju da izvedemo i jedan vikend posle (sa nepoznatim komplikacijama na granicama, naročito u povratku)<<<).

E sada, pratim dve stvari:

- vremensku prognozu na 6 sajtova
- smeštaj u Sibiu

Jedno 4 dana pred polazak (ponedeljak veče), zaključujem da je krajnje vreme da preventivno rezervišem smeštaj, jer je broj slobodnih soba počeo drastično da opada, kako se dati vikend približavao (u tom momentu nas je trebalo ići 8), pa sam rezervisao smeštaj - 4 dvokrevetne sobe, i imao još 2 dana (sreda - 2 dana pred polazak) da otkažem za džabe, ako se nešto zakomlikuje. Razmišljao sam da će prognoza vremena u sredu već da bude solidno precizna, da možemo na osnovu nje da donesemo odluku da li idemo ili ne....

Nažalost nije bila...

Kao i sa Grossglockner-om, sličan efekat "kaleidoskopa" kad je u pitanju prognoza vremena se ponovo dešava. Ne smem naglas da kažem da od 6 prognoza koje pratim - 5 prognoziraju kišu (kako se približava odlazak, tako se prognoza pogoršava...), celu subotu i celu nedelju (sa ozbiljnom količinom padavina), čak i ona jedina prognoza koja je do sada bila najpreciznija ne obećava - nimalo (počelo je lepo - subota bez kiše, čak i sunce, a nedelja tu i tamo poneka kišica, a onda kako su dani prolazili i vožnja se približavala, bilo je sve gore i gore)...

Ali, jedina prava prognoza u ovom slučaju je prognoza za Balea Lac (Balea jezero, na samom vrhu na ~2040mnv), i po toj prognozi će da pada kiša celu noć petak na subotu, pa će u subotu od 9-12h da bude suvo (mislim - neće biti padavina), a od 12-15h sa verovatnoćom od 50% će da pada kiša... I nije neka baš jako dobra perspektiva u najavi, ali sa druge strane Coka je zbog vožnje već uzela 2 slobodna dana oko datog vikenda, sa druge strane sam se plašio da će ako pomerimo za sledeći vikend (04-05.09) biti donete neke nove mere od 01.09 i da će cela priča da padne u vodu (Rumunija je više od godinu dana bila potpuno zatvorena i ni sa PCR testom nisi mogao da uđeš u istu).

Do srede kad sam trebao da eventualno korigujem rezervaciju smeštaja situacija se iskristalisala:
- ide nas 5, umesto 8
- spavamo 2 noći u Sibiu, umesto 3.

Znači trebao sam da otkažem jednu sobu i da za preostale sobe skratim rezervaciju za jedan dan. Ovo prvo sam uradio bez problema sa Booking aplikacije na telefonu, međutim svi pokušaji da skratim rezervaciju za jedan dan su završili neuspehom. Ništa, nazvah vlasnika smeštaja da proba da mi pomogne, kad ono slična situacija kao sa smeštajem u Kolbnicu. Kaže čovek ti to generalno završavaš sve sa Booking-om. OK, rekoh ali kad pokušam da skratim rezervaciju za 1 dan, Booking aplikacija mi vrati informaciju da nije moguće. Kažem mu da jedino što mogu da uradim je da otkažem kompletno rezervaciju, pa da rezervišem ponovo koliko i kako nam treba, i čovek reče OK, slaže se da je to najjednostavnije. Čuli smo se nas dvojica nekoliko puta, jer je i on pokušao, pa ni njemu nije uspelo.

Otkazah kompletan smeštaj...

Pokušavam da ponovo rezervišem, kad ono slobodna samo ona jedna soba i to ona koju sam prvo otkazao. Pokušavam par puta - ne ide. Ponovo zovem Rumuna (sve se ovo dešava dok sam ja u Skopju), kaže on da sačekam koji minut, jer on još nije dobio od Booking-a da je smeštaj otkazan (a ja uredno dobio mail da je otkazano). Čekam, ko na iglama, pokušavam jednom, pa sačekam, pa drugi put, pa sačekam, i tako jedno 3-4 puta, jednostavno neće...

Nazovem čoveka ponovo, pa ga upitah da li mi to možemo da odradimo bez Booking-a, onako između nas, kaže on može - daću vam iste uslove kao na Booking-u, rekoh: SJAJNO!!!! Tu rezervisah 3 sobe, za petak i subotu... Tako se završila epizoda sa smeštajem, na opšte zadovoljstvo - USPEŠNO!

### PETAK ###
27.08.2021.

Plan je da najkasnije do 11h krenemo iz NS, da bi stigli da obiđemo Castelul Corvinilor (ili ti Korvinov dvorac), koji radi do 20h, ali je poslednji ulazak (da ne kažem poslednja tura) u 18h po lokalnom vremenu, da bi se imalo vremena za obilazak dvorca. Nakon obilaska dvorca, nastavalja se putovanje prema Sibiu, smeštanje u sobe, večera, spavanje...

Petak jutro, budim se kad ono kiša pada, zapravo ne pada - lije, rastura. Pomislih, kakva nam je perspektiva, idemo na Karpate, ozbiljne planine, gde se inače kad je kod nas lepo i sunčano, zaglave oblaci i kiša pada danima (ili sneg). A mi sad krećemo iz ove kiše, po svemu sudeći tamo gore će "sekire" da padaju... Al' dobro pomislih, šta je tu je, nema nazad.

Nosim stvari do kola i posle 2-3 minuta sam skoro potpuno mokar. Mislim u sebi, kako li će se sve ovo završiti, kad je ovako skrnavo počelo... Ali se ne dam obezhrabriti!

Dogovor je bio da Coka stigne negde oko 10:30h u NS, ispred Indas-a.

Kad je Coka stigla, još uvek sam se patio da montiram krovni bici nosač na auto (jer sam promenio krovne nosače na kolima, pa je sada trebalo prepodesiti ih na druge nosače, a to baš nije išlo kako sam planirao, jer mi nosači generalno stoje cele godine na kolima, pa su šrafovi malo zarđali...). Posle jedno pola sata, uspevam u svojoj nameri i nosači su na kolima, kao i Cokin bike. Ponudih je kafom, nije odbila, i negde oko 11:30h krećemo od ispred Indas-a ka mojoj kući da uzmem svoj bike, pa da krenemo za Rumuniju.

Sve montirano, skoro je 12h, krećemo.

Pravim rutu NS - Dvorac (mesto Hunedoara), navigacija (Google maps) mi predviđa da ću stići u 17:30h po lokalnom vremenu na parking dvorca. OK, nije baš veselo (planirao sam da bude bar jedno sat vremena rezerve minimum, da sve bude kako treba). Mada, u tih pola sata treba da odradim jedno sipanje goriva, da popunim i prijavim bicikle na carini kod izlaska iz Srbije, da izađemo iz Srbije, da uđemo u Rumuniju (tradicionalno vrlo sporo), da kupim vinjetu na pumpi u Rumuniji, da napravimo možda neku kratku pauzu, da od zvaničnog parkinga dvorca došetamo i da kupimo karte. Ali bez obzira na sve za sada deluje da je još uvek to dovoljno vremena.

Dolazimo do Srpske Crnje (granica) bez stajanja, stajem da sipam gorivo pre granice, kad ono neka gužva na pumpi, sve nešto ide sporo - nikako da se pomere da sipam gorivo, vreme prolazi... Konačno dođem na red, sipam gorivo, uđem da platim, kad ono neka žena ispred mene hoće kafu, neće kafu, hoće kroasan, neće kroasan, pa hoće tu neku karticu pomoć na putu, čuda, vamo/tamo, a u meni kao da otkucava metronom... A žena na kasi, za nju je lenjivac u najmanju ruku superbrz (za starije lenjivac je za nju Speedy Gonzales)...

Završim konačno i pumpu... Dođemo na granicu, prijavimo bicikle, vamo/tamo, jedan-drugi-treći šalter, imamo pečate potpise, stižemo do policajca, a njemu izgleda doooosadnoooo (na prelazu nigde nikog)... Raspričao se čovek (a ja sve ne smem da ga prekinem, da nam nešto ne zameri), stigosmo mi u priči i do Golupca i njegovih smena, i slobodnih dana i odmora itd...

Izašli iz Srbije, nekako....

Na Rumunskoj granici, policajac nam nije pravio neke probleme, traži sertifikate o vakcinisanju, dao za Miru i mene, Coka koja se vakcinisala u Australiji pruži svoj sertifikat (iz Australije). E sada, Australijski sertifikat je potpuno glupav, ni bar koda, ni QR koda, samo zeleno zaglavlje sa onim kao otkačenim znakom - u fazonu uspešno si se vakcinisao. Imaju tu neki brojevi, ali Coka tvrdi da se oni ne slažu ni sa jednim brojevima koje ona ima (zdravstveni ID ili slično).

Katastrofa...

Gleda Rumun onaj sertifikat, vrti papire gore/dole, na kraju nam je vratio sve papire posle nekog vremena i pokaže nam da možemo da prođemo i da stanemo kod carinika.

Dođe carinik, onako raspoložen, vidi bicikle, pita gde idemo, rekoh: "Idemo da vozimo Transfagarašan uzbrdo..."

Carinik: "Aha, znači sportisti..."

Rekoh: "Da, da, sportisti..."

Carinik: "A, pa dobro onda, znači da onda vi ne pijete alkohol i ne pušite?!"

Generalno veoma loša pretpostavka naročito kad je pijenje u pitanju, ali u mom slučaju potpuno ispravno...

Rekoh: "Ne pušimo i ne pijemo alkohol, NAOPAKO!"

Reče Carinik: " 'Ajde, možete da idete!"

Prošli granicu, a Coku nisu uhapsili zbog glupavog sertifikata.... Sjajno!

Super, možda će ovaj vikend i da ispadne na nešto...

Stajem na pumpu da kupim vinjetu, ulazim unutra, kad ono NARAVNO njih jedno 6 ispred mene. Vreme polako curi, onih pola sata se sa svakim nekim zastojem topi po minut-dva-tri-pet.

Dobro... Krećemo opet... Google predviđa oko 17:40h.

Vozim, sve OK, stižemo u Temišvar, jaoooo gužva u saobraćaju, ruta ide kroz ceo Temišvar i to kroz centar (semafori, kružni tokovi, haos, zastoji, blokade, ...). Jedno 13 minuta sam izgubio Temišvaru od procenjenog vremena dolaska do dvorca. Procena da stižemo je sada oko 17:53h, OK to je još uvek dovoljno, tešim se u sebi.

Vozim dalje, na kružnom toku se odvajamo za autoput, gužva, mic-po-mic, izlazimo na autoput (pala još 2 minuta).

Na autoputu užasna gužva, ne možeš brže od 100km/h. Posle jedno 2 odvajanja (silaska) sa autoputa, se malo razredilo na putu i tu vozim malo brže od 130km/h (namerno da probam da nadoknadim koji minut jer nada umire poslednja). I tu sam do kraja deonice autoputa uspeo da smanjim procenu momenta dolaska za jedno 6-7 minuta na nekih 17:48h što je delovalo obećavajuće.

Međutim, autoput prestaje kod sela Margina (nisu napravili dalje), i tu se sav saobraćaj preusmerava na silazak sa autoputa i na jedan kružni tok. Red je jedno 3km (šleperi, autobusi, bezbroj automobila u dve trake zaglavljeni). Sve što ide autoputem se svodi u jednu traku, koja vodi na kružni tok, preko kojeg se izlazi na stari magistralni put.

Silazimo, trebalo nam je jedno 15 minuta.

Interesantna stvar je da je Google verovatno kad sam pravio rutu uzeo u obzir trenutnu gužvu na datom kružnom toku i generalno celoj ruti, stani/kreni/stani kreni, kad je kreni milimo 20-30km/h kroz selo Margina, kao i narednih 10-tak kilometara, u principu ne gubimo puno vremena - mislim na procenjeno vreme dolaska u dvorac.

Al' bez obzira, nervoza je tu, žurim, rekoh sebi: "Vidi, nema smisla da tamo stignemo dva, tri ili pet minuta posle šest, pa da nas ne puste uz sav trud i žurbu".

Posle jedno 15-tak kilometara ponovo počinje autoput. Procena je 17:59h. Ozbiljno razmišljam da odustanem od pokušaja - dvorac i da nadalje bez tenzije vozim direktno u smeštaj.

Vamo/tamo, stižemo do mesta Deva, i dalje se lomim da li pokušamo ili da odustanemo, i donosim odluku, idemo do dvorca, pa makar da vidimo gde je parking, gde se kupuju karte i da ga slikamo bar od spolja (i to je nešto...). Silazimo sa autoputa, Hunedoara je nekih 20-tak km od autoputa.

17:56h - stižemo na parking dvorca.

Prilazi mi tip sa nečim što izgleda isto kao POS terminal, super, vadim karticu da platim parking (10LEI), NE, NE, ne primamo karticu (reče tip na tečnom Rumunskom), mora 10LEI u kešu. Ali kartica - terminal u ruci, rekoh. Ne, ne, ovo je aparat da odštampam tiket za parking reče lik koji naplaćuje parking. Kopam po novčaniku, znam da imam neke LEI-e iz nekih prethodnih vremena, već jedno 3 godine mi se uspešno motaju po novčaniku i već se dugo pitam što ih uopšte nosim sa sobom. Nađem LEI-e, kad ono ukupno i tačno 10LEI (e, tu nas je izgleda "Bog (opet) pogledao", rek'o bih...).

Platio, parkirao...

Idemo prema dvorcu ubrzanim korakom da kupimo karte...

Ulazimo u kompleks, gledam na sve strane gde je "Ticket office" (naravno nigde putokaza ili bilo čega što bi nas navelo u kom pravcu da krenemo da najbrže kupimo karte). Prolazimo pored bezbroj tezgi koje prodaju suvenire i dolazimo do mesta gde se zapravo ulazi u dvorac. Tu gde je "rampa", stoji neki redar.

Pitam ga: "Jel' gotovo, jel' zatvoreno?"

On me onako pogleda i pozove Irenu ili kako se već zvala žena, ona je već izašla iz one kućice pored rampe (na kućici već uveliko piše da je zatvoreno).

Verovatno sam mu izgledao potpuno očajno, jer je prošlo 18h za minut-dva, pa smo izgleda bili "pogledani" još jednom od strane istog Onog gore pomenutog...

Ona se vrati, kupih 3 karte, na kojima piše vreme 18:03h. Tri minuta smo realno do kraja zakasnili. Ali eto, uspevamo da uđemo u dvorac.

Korvinov dvorac (Corvinilor Castelul), ulaz preko mosta ispod kojih teče rečica (krokodile su sklonili zbog bezbednosti turista :) ) 

18:04h - ušli u dovrac.... :))))))

Ulaz u dvorac

Dvorac je prema "Wikipedia"-i jedan od najvećih u Evropi (iskreno nisam imao taj utisak), izrađen je u Gotsko-Renesansnom stilu i predstavlja jedno od 7 čuda Rumunije ("Seven Wonders of Romania").

Unutrašnjost dvorca

Spavaća soba jednog od vladara

Maketa dvorca

Spolja gledano izgleda baš kao pravi dvorac, sa kulama, bedemima (izreckanim), puškarnicama i slično (da smo u crtaću samo još fale krokodili u vodi ispod glavnog mosta i aždaja da sipa vatru okolo po nama i doživljaj je potpun).

Kapela

Vitraž posvećen tvorcu dvorca Ioan Corvinus de Hunlad 

Dvorac potiče iz 15 veka (anno 1446), ima čak veze i sa Srbima, Nebojšina kula, ali da ne davim, koga zanima neka pogleda na Wikipedia-i (a biće i koja zanimljiva slika u nastavku).

Predavanje prava na zemlju i sve na njoj vitezu Voicu, sinu Srba...

Nebojšina kula

Unutrašnost dvorca

U svakom slučaju PRAVI dvorac. Stvarno sa svim odlikama dvorca, tu je tokom vekova bilo više ozbiljnih vladara koji su ga doziđivali, proširivali, pravili neke nove zidove i bedeme, nove odaje, hale itd.

Ima i spiralnih stepenica

Sala za gozbe i bahanalije

Tron

Garderober iz srednjeg veka

Unutrašnost dvorca

Deo gde su sprave za mučenje

Sprave za mučenje su iskreno značajno surovije i maštovitije u Drakulinom dvorcu (i tamo ih ima dosta više nego ovde), mada i ovde ima bolesnih sprava. 

Napuštamo dvorac, još jedan pogled pri odlasku

Mislim da ga VREDI videti (ko je tu blizu u prolazu, treba da svrati).

Ipak smo do kraja uspeli da obiđemo i dvorac, da vidimo deo neke istorije, koja realno ima veze i sa nama.

Posle dvorca više ne žurimo, idemo prema Sibiu (gde noćimo).

Stižemo nešto posle 21h po lokalnom vremenu.

Utrčavamo unutra, smeštamo se. Đura i Rade su stigli jedno 45 minuta pre nas (kasnije su krenuli iz NS-a ali su išli direktno u Sibiu), smestili se i već su u restoranu. Poslali su mi lokaciju u kom su restoranu.

Sedamo u taxi, stižemo u restoran...

Večera savršena...

Cezar salata - jedna od najboljih  koje sam ikad jeo

Losos na žaru

Kao potpuni "antihrist" (ne pijem alkohol), sam uživao u odličnoj limunadi i limu-nani

Kad smo stigli oni su bili u nekoj recimo završnoj fazi večere. Mi poručili piće, pa klopu, oni su taman bili gotovi, uz zalogaje smo ćaskali, pričali o svemu i svačemu, raznim iskustvima, nekim za mene novim momentima i detaljima, novim otkrićima, stvarno je bilo interesantno.

Za večerom saznajemo da ih je na Rumunskoj granici, ženski carinik kod ulaska u Rumuniju "odvalila", da su vadili jednu po jednu stvar iz torbi, da bi ih konačno pustila da uđu...

U svakom slučaju zatvorismo mi "kafanu" (zapravo to nije bila kafana, nego lep Grčki restoran). Već su svi otišli, oni su gasili svetla oko nas, pokušavali su na sve načine da nam kažu da da su zatvorili, ali mi se nismo dali... Do kraja, 'ajde kao dobro, već je bilo i kasno, mogli bi da krenemo na zasluženi odmor. Pozvaše nam taxi-je, pa polako u smeštaj.

Ovo je stvarno bila jedna EKSTREMNO prijatna večera. Baš mi je prijalo (i klopa i društvo, a naročito priča...).

Stižemo u smeštaj, spavanje.

Dogovorili smo doručak za 7:30h, jer sam naravno pogledao prognoze (i dalje su sve pokazivale kišu, osim "one" jedne) koja se opet menjala i ta "jedna-jedina" prognoza je davala nadu (Balea Lac).

Tu se kiša nešto malo "mrdala", ali za promenu u našu korist, sada je po poslednjoj prognozi do 07-08 da pada kiša, a onda od 9h do 18h trebalo da bude OK, a pre i posle toga trebalo da pada ozbiljna kiša. Prema prognozi u nedelju POTOP (pa se nedelja dalje ne razmatra). Zbog nove prognoze ideja je da oko 8:30-9:00h stignemo do starta (kružni tok, da bi stiglo malo da se ocedi i malo prosuši od jutarnje kiše), pa dok se pripremimo za vožnju (skinemo bicikle, presvučemo, naduvamo gume itd.), da krenemo do 10h.

Na prognozi je za Balea Lac bilo čak nacrtanog i nekog sunca iza oblaka tokom dana (obećavajuće).

### SUBOTA ###
28.08.2021.

Ustajanje po planu.

Doručak po Srkijevom receptu iz 2019 godine (domaća kobasica, slanina i domaća pečenica), sa dodatkom odličnog ovčijeg sira koji sam doneo iz Makedonije.

Siti... Spremni za polazak...

Spremamo se za polazak prema Transfagarašan-u

Krećemo.... Stižemo do kružnog toka, skidamo bicikle, presvlačimo se, pumpamo gume, toalet i slično... Pripreme završene...

Poslednje pripreme u toku

Spremni za polazak

Krenuli, prvi metri vožnje

Krećemo oko 10h. Nismo namerno žurili... Čim smo krenuli a ono pogled na Karpate OZBILJNA DEPRESIJA.

Pogled na Karpate = Depresija 100%

Pogled na Karpate gasi svaku nadu da će biti lepo vreme (sumnjam da vremenska prognoza nije dobra)

Karpati prekriveni gustim i crnim oblacima, niskim oblacima. Sve oko Karpata tmurno i sivo, nimalo ne obećava. Neću da kažem da sam počeo da sumnjam u prognozu, ali rekoh u sebi: "Hmmmm, 'ajde videćemo..."

Već smo se zagrejali, recimo (prošli selo Cartișoara)

Temperatura podnošljivih 15°C

Nismo se mi tu dali nešto obeshrabrivati, vozimo, naravno poneo sam i kabanicu i navlaku za šlem u slučaju kiše, zatim i šuškavac u slučaju ne-kiše, ako zatreba. Detalj koji nisam rekao je da će po prognozi temperatura gore kod jezera da bude oko 9°C do maksimalno 10°C. Kod nas je još uvek leto i naviknuti smo na temperature oko 30°C, pa mi 9°C deluje kao strašna zima, ali dobro neka to bude najgore.

Ali nema veze, poneo sam dosta stvari koje sam ostavio u autu koje je Rade vozio, podrška - auto. Sa sobom sam poneo rukave, nogavice, kabanicu i navlaku za šlem i šuškavac ("windstopper"). Rukave sam realno odmah stavio. Na samom početku Garmin mi je pokazivao 15°C. Čim smo počeli da se penjemo, temperatura polako pada na 14°C, pa na 13°C, 12°C i dođe to na nekih 9°C na tom prvom delu uspona. Dah se vidi k'o zimi.

Prva pauza

Prvi nagoveštaji da ulazimo u oblak

Oblak sve prisutniji i gušći

Temperatura polako pada

Čim smo krenuli da se penjemo, vrlo brzo nailazimo na one niske oblake koje smo videli sa starta (možda smo se popeli jedno 200-300m od početka). E sad, prvo nije bilo strašno, kad smo ušli u oblak, liči na maglu, a realno je oblak. Međutim, kako smo se dalje penjali dolazimo do dela oblaka koji je izrazito vlažan, to su hiljade i hiljade mikronski sitnih kapljica vlage (da ne kažem vode). One se lepe za nas, pa mi kaplje voda sa šlema, kao da pada kiša, a realno ne pada, tako da si ceo vlažan.

Jedini biciklista osim nas

Vlaga 100%

Pola uspona savladano, stigli do žičare (Cabana Balea), vlaga 100% može i golim okom da se vidi na "cvikerima"

Prema dogovoru, vozimo u grupi, ja idem napred, Coka u sredini, Đura reče on će ići poslednji. Držimo mi tu formaciju i ritam sve vreme, stalno gledam u retrovizor i korigujem svoju brzinu tako da smo stalno tu negde.

Imam problem, jer je taj tempo realno spor. Nisam se znojio, ali nisam uspeo ni nešto da se zagrejem, tako da kad smo tu na nekoj od pauza u oblaku gde je bilo 9°C, rekoh: "Moram da obučem šuškavac". Odmah iskoristih pauzu, pa sam navukao i nogavice. Vozimo dalje i sada je iskreno mnoooogo bolje.

Negde na polovini uspona do Cabana Balea-e (što mu dođe četvrtina uspona do kraja), ugledah u daljini jednog biciklistu. Dajem gas, stižem ga. Ispostavlja se da je Mađar, cikloturista sa pristojno napakovanim biciklom. Planira da se popne gore, spusti dole i da onda negde kampuje. Obzirom da je veoma slabo govorio engleski, konverzacija sa njime je bila relativno kratka, jer su mi se brzo umorile "ruke i noge" od pričanja sa njim. Ono što je interesantno (a to će se kasnije ispostaviti) ukupno smo sreli 1 (slovima JEDNOG) biciklistu (pomenutog Mađara), a u normalnim uslovima ovde bude navala biciklista (stotine biciklista) idu gore/dole neki brže, neki sporije; međutim, vreme, prognoza i jutrošnja kiša su očigledno obeshrabrili sve, iskreno možda i sa pravom.

Obilazimo konkurenciju (bili smo ipak malo brži od njega), napredujemo polako, i u nekom momentu Đura tako nešto isto prokomentariše da mu je temperatura na granici da li da oblači šuškavac ili ne. Rekoh Đuro obuci ga, otkad sam obukao šuškavac mnogo mi je bolje (a i uvek možeš da ga skineš ako ti bude pretoplo - pomislih nema šanse na 9°C da bude pretoplo). I tako i bi... Obuče Đura šuškavac, i konstatuje da je mnogo bolje. Ipak je 9°C i ipak je to hladno. Naročito još sa tom vlagom i tempom koji nije bio jak, nisam uspevao da se zagrejem u "fulu". Sa druge strane Coka je gorela, k'o iz lave da je izašla, sva je bila rumena i zajapurena, jer je bukvalno vozila na svom trenutnom limitu.

Ali nema veze... Mic po mic se penjemo i stižemo na pola uspona. Tu je Cabana Balea - početak žičare. Tu ima mini vašar, prodaju suvenire, i razne gluposti, kurtoš kolač (obavezan na takvim "svetkovinama"), domaće kobasice, domaći sirevi itd...

Tu je bio dogovor da nas Rade i Mira sačekaju, što su oni naravno i učinili. Tu Đura svoju rezervnu bateriju predaje Radetu, jer je do tada sve na noge izvezao, pa nije imao potrebe da uključuje elektro deo svog bicikla. Pravimo pauzu jedno 10-tak minuta, brzo smo se ohladili, hajd'mo reče Đura da se ne ohladimo potpuno, jedino je Coki prijalo jer je ona bila pregrejana, u svakom slučaju nastavljamo, vozimo, ide to nekako. Tu i tamo pravimo po koju pauzu, trudim se da u letu napravim i po koju sliku.

Penjemo se, penjemo i sad se već polako približavamo platou, posle kojeg kreće najinteresantniji i najlepši deo sa serpentinama. Možda jedno kilometar pred plato (ili čak i malo manje), onako se kroz tu neku maglu koja je do sada bila potpuna, počeo ocrtavati planinski vrh. Uf, rekoh u sebi, ovo ne smem da kažem naglas, da ne ureknem.

Vidim i ćutim... A kad se to jedno dva - tri puta ponovilo da se vrhovi provide u daljini, rekoh: "Ima nade za nas...", Đura odgovorio: "Vidim..." I stvarno vrlo ubzo posle toga počne sunce da sija. I sada se kompletna igra menja, sunce sija, sve boje su žive, trava je zelenija, sve je nekako sjajnije.

Kako smo se približili platou, počeo je da duva snažan vetar. Tu smo izašli iz onih litica i one zavetrine koje nam je pravila sama planina.

I sada ne možeš da veruješ kojom brzinom se taj oblak pomerao i premeštao i bukvlno ti jednog momenta sija sunce, vidiš planinu, vidiš sve živo, svaku travku na susednom brdu, bukvalno 3 sekunde kasnije oblak je to sve zakrilio i ne vidiš ništa, za deset sekundi to sve opet proviri u nekoj poluizmaglici, pa se zamrači, onda opet vidiš sve, potpuno neverovatno. Tu smo stali i napravili par slika (dok ima sunca, za svaki slučaj).

Stižemo na plato, oblak je iza nas (prošlost), sve se lepo vidi. Pauza. Slikanje. Do tada smo se popeli jedno 1000m uvis (možda i malo jače), i tu je Coka već gotova, kako bih to rekao - njene noge su jednostavno završile.

Vidi se kraj, mada do gore ima još 6km, deluje kao da je to tu par stotina metara daleko

Coka je "gotova", ali se i dalje ne predaje

Ali, tu gde stojimo, tačno vidiš kraj uspona i cilj svega (kućica od žičare). Do gore ima nekih 6km i sve vreme vidiš gde je cilj (nije ovo situacija kad imaš neko penjanje u beskraj gde se ne nazire kraj, pa imaš problema i sa psihom i sa nogama). Ovde sve vreme vidiš gde je kraj žičare i gde je cilj, sad to uopšte ne deljuje ni daleko, ni ne deluje strašno, ali kad vidiš gde treba da stigneš, pa cik-cak, polako gore. Krećemo, ali tu je sada vetar problem, stvarno jako ozbiljno duvar i pored toga što jako duva, ima strašne udare (tipa 50-60km/h, možda i više) idemo polako, u par navrata sam pokušao da pravim Coki zavetrinu da bi joj pomogao, jer su joj noge prestale da funkcionišu i sada vozi na čistu volju, tvrdoglavost i upornost. Ali ne vredi, ona ide presporo, meni kadenca 30, kad vozim na minimumu minimuma i jedva održavam ravnotežu, još uvek sam brži od nje, i tu sad tako idemo, stajemo, pokušavam da pomognem, pa ne ide, i onda sam se setio da bi zapravo bilo mnogo bolje i njoj mnogo lakše da je ostavim samu. To sam naravno i učinio, i objasnio joj zašto: jer tako kad si "crknut" i kad je kraj, onda je najbolje da ideš svojim tempom koji joj odgovara, da stane kad treba da stane (ako treba 50 puta, onda 50 puta), da napravi pauzu ako treba i 15 minuta i pola minuta i 3 sekunde, jednostavno da pokuša da vozi kako njoj odgovara, jer čim smo mi u društvu ona će da se pati da ne stajemo svakih npr. 300m, a kad se pati samo se dodatno iscrpljuje...

Tu sam ukapirao da je mnogo bolje da je ostavim, rekoh: "OK, vidimo se gore, ti samo polako najbolje je da primenjuješ moju taktiku od serpentine do serpentine (na svakoj napraviš pauzu, i svaki put je jedna manje), ja ću malo da ubrzam, a tebi neka je sa srećom". Ostalo joj je još 7 serpentina kad smo se razišli.

Đura je već pre toga dao gas i već je odmakao (jedno serpentinu i po ispred mene). Krećem da "vijam" Đuru, bez realne šanse, jer je on tu sad prvi put počeo da koristi bateriju, i on sad na e-bajku ima sigurno bolji tempo od mene, a nadasve malo malo pa stajem da slikam, pa kreni, pa stani pa slikaj... Da sam samo vozio možda bih ga i stigao.

Slikam, vozim, stajem, slikam, vozim, stajem ....

Mađar je jednu serpentinu iza mene

Kad na jednom proširenju ugledam Đuru. Stajem i ja, i sad imamo još jedno npr. 3 serpentine do gore. Vozimo zajedno. Stižemo na vrh zajedno, super.

Put vijuga i savija se u svim smerovima kao jedna oveća zmija - sjajno

Samo što nismo stigli na vrh, ponovo ulazimu u oblak koji se "zakačio" na vrh planine

Temperatura 10°C

Iznad samog vrha je crn oblak, što bi rekli smračilo se.

Predložih Đuri da prođemo kroz tunel na drugu stranu da vidimo kako je sa druge strane, kaže Đura: "Važi".

Ulazimo u tunel, vozimo i na jedno 2/3 tunela oblak je ušao u tunel i ponovo ulećemo u maglu (u tunelu). Izlazimo sa druge strane tunela, a tamo vidljivost 5m (možda 10m). Od pogleda ništa, jedva tunel vidiš odakle smo izašli. Prolazimo kroz tunel u suprotnu stranu, stižemo opet gore, a tamo kao i uvek gužva, isti mini vašar sa istim repertoarom proizvoda...

Tu je dogovor da se popije kafa (ko pije), da se presvučemo jer smo mokri, kažem Đuri, da nađe mesto i da sedne u restoran pored nas (bukvalno 50m od puta), a idem ja dole da se spustim da vidim kako Coka napreduje (ako treba možda da joj pomognem).

Tu se raziđemo...

Nisam prešao ni jedno 300m (bukvalno poslednju krivinu kad se penješ), kad iza krivine eto Coke.

Neverovatno... Popela se značajno brže nego što sam očekivao... Rekoh: "Vidi iza krivine je kraj, čisto da je malo ohrabrim..."

Stižemo gore! Transfagarašan savladan!

Vidim Đura opet na raskrsnici, to me malo začudilo, očekivao sam da sedi u restoranu i da nas čeka. Ispostavlja se da je gore restoran PUN, i da nema stola ni u najavi - ništa od kafe...Pravimo novi dogovor: presvlačenje, spust. Kaže Coka popiće dole kafu, ali DUPLU.

OK, može.

Šta je kamen a šta je ovca - pitanje je sad?!?

Presvukli se, obukli se dobro (dugi rukavi, šuškavci, bandane i slično)... Spuštamo se, da ne kažem letimo. Vrlo brzo ponovo ulazimo u onaj oblak, smanjena vidljivost, vlažno je, hladno je, ali bez obzira na sve imamo vrlo pristojan tempo.

Spremni za spust

Stižemo dole na kružni tok, presvlačenje, pakovanje bicikala na auto.

Spustili se dole, pa još jedan pogled na Karpate i dalje ne obećava posmatrano odavde, ali ko bi računao da ćemo se biciklom popeti iznad oblaka  

Pije se kafa DUPLA (ko pije kafu), ostali limunada.

Pakujemo se, pa polako u smeštaj.

Iskreno u bilo kojoj drugoj varijanti bih odustao još pre starta i to na sam pogled na one Karpate potopljene u crn i gust oblak, ali eto, opet nam se hrabrost isplatila...

Stižemo u smeštaj, tuširanje, presvlačenje večera....

Šetnja kroz Sibiu... U Sibiu je ovaj vikend bio evropski festival teatra, pa je sav bio namontiran u nekim binama i događajima, tezgama i suvenirima... Izgleda je u Sibiu krajem avgusta uvek neka svetkovina, i pre dve godine je bio festivan nečega u Sibiu (festival čega? Iskreno zaboravih, ali ceo centar je bio u tezgama i binama i tada...).

Moja ljubav i ja

Priprema za večernji program

Napravismo jedan mali krug po centru Sibiu, jednu šetnjicu, pa posle šetnje na večeru.

Jagnjetina sa pečurkama

Mešana salata

Desert

Slikao sam i pivo za pivopije (kažu da je bilo odlično)

Devojka je pevala popularnu muziku, ima fenomenalan glas, bilo je pravo uživanje slušati je

Sibiu je stvarno jedan "sladak" (stvarno ne bi trebalo da gradu dodeljujem epitet sladak), ali Sibiu je stvarno jedan sladak gradić, ima interesantnu arhitekturu, u osnovi nemački gradić. U žargonu ga zovu "Citi with eyes" (grad sa očima), i kad pogledate krovove u centru grada postane vam jasno zašto grad ima taj nadimak.

Ovde kuće imaju "oči"

Bio je evropska predstavnica kulture 2007. godine.

Godine 2008. Sibiu je na Frobsovoj listi naj-idiličnijih gradova za život u Evropi zauzeo 8 mesto. Sam centar je veoma lepo sređen i uređen, tako da ga se ni Austrijski ili Švajcarski Alpi ne bi postideli, da se tamo nalazi.

Posle večere, klopa izvrsna, priča i druženje preko očekivanja.

A onda dilema: Šta ćemo sutra?

Planirano je da idemo da prvo obiđemo Bran dvorac, nakon toga ručak, obilazak Peleš dvorca, pa da prespavamo u Sinaia-i, a u ponedeljak povratak u Novi Sad. Ovaj plan je otpao relativno brzo, jer sam prevideo činjenicu da mi je Rade još dok sam planirao celo putovanje (jedno mesec dana pred vožnju), najavio da on u ponedeljak ujutro mora biti u Novom Sadu. Zbog toga je na "stolu" ideja da u nedelju, obiđemo oba dvorca kako sam prvobitno planirao, pa da se posle toga vratimo u NS. Jedini problem u novonastaloj ideji je taj što po Google mapama, imamo 11h vožnje, pa jedno 2h + 2h za obilazak oba dvorca, pa još neko vreme čekanja da kupimo karte, pa opet malo čekanja da krenu ture nakon što kupimo karte, pa ručak... deluje da ćemo se vratiti ne pre 2h ujutro.

Bran dvorac je poznatiji kao Drakulin dvorac (koliko god taj naziv nemao smisla), dok je Peleš dvorac jedan od nalepših, ako ne i najlepši u kojem sam ikada bio.

NARAVNO, Drakula ne postoji, on je književni lik, Bran dvorac je napravio izvesni Vlad III Tepeš (poznat po svojoj surovosti, čak su ga i Turci 30 godina zaobilazili... ali da ne davim koga zanima ispričaću mu celu priču uživo...), i Vlad III je irskom piscu Abrahamu Stokeru poslužio kao inspiracija da napiše roman Drakula... Da ne bude zabune, otac od Vlada III Tepeša se zvao Vlad II Dracul, pa otud naziv Dracula....

Bran dvorac potiče iz 15 veka, nije velik, mnogo je interesantan (svaki kvadratni metar dvorca je iskorišten za nešto, pravi mali lavirint hodnika i prostorija), pravo malo arhitektonsko čudo (obzirom kada je napravljen i kako je napravljen) za to doba, vredi ga videti (kao i potpunu mentalnu i ljudsku boleštinu u sobama gde se nalaze sprave za mučenje - ne preporučujem osobama sa slabijim stomakom ili previše bujnom maštom).

Iskreno ne mogu da krivim Rumune što su iskoristili popularnost književnog lika Drakule, jer reke turista dolaze da obiđu ovaj dvorac i da obiđu ovaj kraj Transilvanije - koji je generalno predivan (naročito u jesen, kad krošnje drveća poprime razne boje). Međutim, kad malo razmislim u Veroni postoji Julijina kuća, u kojoj je večita gužva (kao i Julijina statua u dvorištu kuće, a Romeo i Julija su Šekspirovi kniževni likovi koji NARAVNO nikad nisu postojali i to rekama turista uopšte ne smeta i hrle da obiđu tzv. Julijinu kuću?!?!?).

Razrešenje dileme sam ostavio ujutro za doručak (po principu "Jutro je pametnije od večeri"), a za ovu subotu je bilo dosta uzbuđenja.... Čak se u meni i javila nada da ako odustanemo od dvoraca, možda odradimo Transalpinu - bar onaj najlepši gornji deo (mada bez nekih velikih osnova, jer vremenska prognoza za nedelju nije bila u korist Transalpine).

### NEDELJA ###
29.08.2021

Ustajemo, kiša pljušti i lije bez ikakvih naznaka da može da stane, raspad sistema... Transalpina je istog momenta kad sam otvorio oči i ukapirao kakvo je vreme napolju otpala... (šmrc...). A tih jedno 3h otkad sam otvorio oči do momenta dok smo krenuli iz Sibiu je sve vreme pljuštalo k'o da nikad pre toga padala nije, a da je sad, kad je konačno počela da pada, htela sve da nadoknadi.

I tako planovi za dvorce, kao i za Transalpinu su pali u vodu, i dogovaramo se da ipak krenemo nazad.

Krenuli nazad....

Kiša polako postaje sve slabija kako se udaljavamo od Sibiu i od Transilvanije. Stižemo do Temišvara, naravno overili Decathlon (šteta da ga ne obiđemo, jedno 10 puta je bolje opremljen od onih naših u BGD i NS). I najjadniji u inostranstvu koje sam obišao su jedno 7x bolji od naših...

Stižemo na granicu.

Traže potvrdu da smo vakcinisani?!?!

Malo mi to neobično, šta će im ta potvrda... Očekivao sam za ulazak u Rumuniju da treba potvrda (jer je pisalo da je to uslov za ulazak), ali to što sad nama naši traže za povratak u Srbiju definitivno nisam.

Dajem moju i Mirinu potvrdu, daje i Coka onu svoju čudnu... Nešto se oni tamo gledaju, domunđavaju, jedan, drugi telefonski poziv...

Rekoh: "Vidi Coko, Rumun te nije uhapsio, a to smo predvideli da se može desiti, a izgleda da će te NAŠI srediti... onako bez najave..."

I sad ispostavlja se da naša zemlja ne prihvata Australijski sertifikat o vakcinisanju. I sada Coka koja ulazi sa Srpskim pasošem, regularno vakcinisana u Australiji recimo Pfizer-ovom vakcinom, mora da ide ili u karantin ili da uradi ništa manje nego PCR test.

O užasa i o gluposti!!!!!!!! U kakvoj državi živimo... (da je obrnuto, to bih razumeo, ali ovako?!?)

Policajac sa kojim smo celu konverzaciju vodili, i sam kaže da je to potpuno glupo i debilno, i da nema smisla, kaže nam on zamisli, da zemlja Srbija ne prihvata ni Nemački sertifikat o vakcinisanju, pa Nemac regularno vakcinisan, kad ulazi u Srbiju, mora u karantin ili PCR test - bože gluposti.

Svi pokušaji da nekako promenimo situaciju u našu korist nisu urodili plodom. Oni su Coku ubacili "u sistem"... I tako konačno uđemo u Srbiju, i dalje ne verujemo šta nam se desilo, kad stiže Coki mail da je u Covid sistemu sa instrukcijama šta i kako da se ponaša...

Pitah policajca kako to na ostalim prelazima prema Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji nas niko nije pitao za zdravlje, a sad ovde problem. Reče: "Ovo važi samo za Rumuniju".

Šta ćemo jadni, morali smo da odemo u Žabalj na kolenicu, da se malo povratimo (a i realno smo bili gladni).

Kolenica u Žablju je neprevaziđena, odnos cena/kvalitet je odličan

Odradili kolenicu, stigli u NS, raspakovali se....

Šta reći na kraju... 

Svaka čast i Coki i Đuri na uspešnom penjanju (ovaj uspon je svakako za respekt). Kad uzmem u obzir sve okolnosti, mislim da smo izvukli maksimum koji smo mogli i da jednostavno nije moglo bolje.

D.K.