28: Zelena OAZA zvana Sopotnica

 Vodopadi Sopotnice

14.05.2023 Nova Varoš - Prijepolje - Sopotnica

U Srbiji stvarno ima mnogo lepih mesta i mnogo netaknute prirode. Samo treba znati gde tražiti i šta obići...

Jedno od takvih mesta je i reka Sopotnica, koja se nalazi u jugo-zapadnoj Srbiji, pored dobro oprobanog puta za Podgoricu (Prijepolje - Brodarevo)....

Najveći vodopad na Sopotnici - visina 25m

Sopotnica je rečica na planini Jadovnik, koja na svom kratkom toku, pravi (skoro bih se usudio reći "nebrojeno") mnogo vodopada, manjih ili većih, koji je sve jedan lepši od drugog. 

Znam za Sopotnicu i njene lepote već nekoliko godina, međutim, nikako nisam bio u prilici da je obiđem.

Vikend 13-14.05.2023 sam provodio u Novoj Varoši, zajedno sa Radetom, pomagali smo Željku da reši neki problem na mašini za štampanje. 

Nedelja, pre podne, odradili smo sve što treba, završili ranije nego što smo planirali, pa kapiram da je dan savršen da se obiđe Sopotnica, koja je udaljena nekih 45km od Nove Varoši.

Vremenske prilike mi ne ide baš na ruku, potpuno je oblačno - nema sunca, i duva neki jak neprijatan vetar, a prognoze su "govorile" da će biti drugacije (zapravo mnogo sunčanije i bez vetra)...

Pre vožnje treba obaviti neki rani ručak (ili kasni doručak, zavisi kako se posmatra stvar), pa sva trojica idemo u restoran da žvaknemo nešto na brzaka. Sedamo i svako poručuje svog favorita... Meni je nekako Zlatarska vešalica najbolja, ali generalno svako ima nekog svog "favorita" kad je klopa u pitanju. 

Teleća čorba

Zlataska vešalica moj favorit - nije za baciti

Teleći medaljoni

Mešana salata za svu trojicu

Doručko-ručak je bio odličan, stomak pun... E, tek sad se može voziti, ne ide vožnja na prazan stomak...

Što se tiče rute, realno postije 3 opcije... Takoreći plan A, plan B i plan C. U principu mostovi preko Lima određuju moguće rute. Ima nekoliko mostova u Prijepolju (to je Plan A), jedan most između sela Mijoska i Ivanje (Plan B) i most kod sela Lučice (Plan C).

Plan A je bio prvi izbor gde sam zamislio da idem magistralnim putem od Nove Varoši do Prijepolja (realno jedini moguć), a da onda u Prijepolju siđem sa magistralnog puta, i da vozim desnom stranom Lima lokalnim putevima prema Sopotnici (koja je takođe sa desne strane reke Lim). 

Plan B je da vozim magistralnim putem do prvog mosta preko Lima posle Prijepolja (između sela Mijoska i Ivanje), da tu pređem na desnu stranu Lima i da dalje vozim lokalnim putem po Sopotnice.

Plan C je bio da vozim dokle god mogu magistalnim (sigurno dobrim) putem i da Lim pređem kod sela Lučice pre same Sopotnice.

E sad, nije sve to tako jednostavno, imao sam ozbiljnu dilemu koju varijantu da odaberem. Kod plana A je problem sa lokalnim putevima, kod plana C je problem most, koji posmatran na Google mapama nije baš ulivao poverenje da je prohodan (ili da uopšte postoji), pa je realno plan B bio najbolja (možda bolje reći najsigurnija) opcija obzirom da nisam znao u kakvom su stanju lokalni putevi... A kakva nam je zemlja, loših puteva, mislim stvarno loših puteva ima na sve strane... 

Pitao sam Željka da razreši moje dileme, ipak je on lokalac. Željko mi je potvrdio da lokalni put kod Prijepolja (početak plana A), koji sam zamislio, nije baš u najboljem stanju i da je bolje da ne idem tuda. Za puteve za Plana B i C nije znao, nije išao tamo (nikad ili bar ne skoro).

Sa druge strane sam ako biram između jako opterećenog puta gde tutnji mnoštvo kamiona u punoj brzini ili puta koji je onako možda i loš, ali se može voziti, ipak biram ovaj drugi. 

Sve u svemu, prioritet mi je bio da se što je pre moguće sklonim sa opterećenog puta za Podgoricu, gde u normalnim uslovima ima baš puno kamiona, zapravo VELIKI broj kamiona (koji te zaskaču, guraju se i slično, naravno ima i onih kulturnih koji te ispoštuju, ali su nažalost u manjini). 

Realno, kad god sam vozio ovim magistralnim putem (a vozim tuda s vremena na vreme) uvek je bilo prepuno kamiona i bio je ozbiljan saobraćaj. 

Tako da sam negde u svojoj glavi odabrao Plan A, kao najbezbedniji.

Presvlačim se, sedam na bicikl i krećem prema Sopotnici.

Rade reče da on sa Željkom ide da kupi zlatarski sir, pa se vidimo dole na Sopotnici.

Konfiguracija terena na ruti je takva, da iz Nove Varoši imam 15km spusta do Bistrice, i tu se spuštam nekih visinskih 600m, a onda je dalje manje-više ravno (vozi se uz Lim) sve do početka penjanja na Sopotnicu. 

Sjajan spust iz Nove Varoši prema Bistrici. Negde na pola spusti postoje 2 tunela.

Rečica "Bistrica"

Kako sam krenuo, duva mi prilično jak bočni vetar sa leve strane. To mi stvara problem tako da pri spustu, jedva uspevam da držim ravnotežu, i na momente moram poprilično da usporim da ne bih pao usled udara vetra sa boka.

Bilo kako bilo, uspevam da se spustim u Bistricu (u jednom komadu), najbrže što je bilo moguće, pa sad nastavljam dalje prema Prijepolju. 

Kako sam se spustio na Bistricu i skrenuo levo prema Prijepolju, bočni vetar sad postaje čeoni i baš smeta, ali bez obzira na sve, forsiram i imam dobar tempo.

Reka Lim - realno to je sad kod Bistrice akumulaciono jezero

Pred samim sam Prijepoljem, vrtim po glavi Plan A, B ili C, i konstatujem da me nijedan kamion zapravo nije obišao u ovih 25km od Nove Varoši, a to je jako neobično. Realno nisam krenuo nešto baš rano, da sad nema kamiona, naprotiv. 

Nedelja je i to je izgleda jedini i glavni razlog zašto nema kamiona i zašto nema neke gužve na putu. Naravno, bilo je automobila, da ne ispadne da je bila pustinja na putu, ali ta količina saobraćaja za ovaj put se jednostavno nemože smatrati prometom (ipak je ovo magistralni put za Crnu Goru).

Na samom ulazu u Prijepolje je policijska stanica i popularni "Fića"

Lomim se šta da radim, da li da idem lokalnim putem ili da nastavim ovim magistralnim, kad već realno nema gužve. Plan C je uzimajući u obzir trenutnu situaciju na putu, najbolja opcija, jedino imam dileme da li onaj most uopšte postoji i ako postoji u kakvom je stanju?!?!?

Ulazim u Prijepolje, i razmišljam da pitam nekog za taj most (plan C), da li postoji i da li se preko njega može preči. Ali ko za inat, nigde nikog.

Plan B iznenada vodi kao opcija, jer je Plan C nepouzdan, a Plan A nema smisla jer nema ozbiljanog saobraćaja.

Kad ugledah neku devojku kako šeta stazom pored puta. OK, to je jedina šansa da proverim Plan C, mada mi očekivanja nisu prevelika. Stanem i pitam je za most kod sela Lučice, da li je prohodan, da li je OK, da li postoji... Mislim malo je radila "pantomima", trebalo mi je par minuta da joj objasnim na koji most mislim, pa reče: "Nemam pojma... Ne pamtim kad sam poslednji put bila tamo..." Taman sam bio spreman da se razočaram, kad reče: "Čekaj sekund, sad ću da proverim." 

Izvadi telefon i nazove nekog.

Posle 30s, reče, most postoji, prohodan je i da mogu slobodno da idem tamo.

Zahvalih se mnogo.

Dilema je rešena - Plan C!

Nastavljam magistralnim putem Prijepolje - Brodarevo.

Na izlasku iz Prijepolja

Lim

Dosta je tmurno i oblačno, pa ne očekujem da će slike biti lepe

Kad sam bio na nekih 500-600m od mosta, konstatujem da me Rade još uvek nije obišao, što je veoma neobično. Da, išao je on da kupi sir, ali sam iskreno očekivao da će me obići negde do Prijepolja. OK, nizbrdo do Bistrice sam vozio 40-50km/h, ali kad sam se spustio, napravio sam još nekih 20-tak kilometara tu do mosta,a on ipak ide kolima, i mnogo je brži od mene. Izvadih telefon, i nazovem ga, da ga pitam kako napreduje i da mu kažem da je most operativan (svoje dileme vezane za most sam i njemu preneo, pre nego što sam krenuo u vožnju).

Reče Rade: "Tu sam na par kilometara iza tebe, stižem te za par minuta."

Rekoh: "Važi!"

Dok sam se ispričao sa njim, stižem do skretanja prema mostu, spuštam se, kad ono - most od drveta. Znao sam da je neka "kvaka" u pitanju, bio mi je most sumnjiv još na Google mapama.

Pogled na Lim sa mosta

Most

Most je napravljen od drveta (mislim konstrukcija je čelična, ali je ostalo drveno), popravljan je na nekoliko mesta, ima tu i pukotina i rascepa, morao sam baš da pazim da sa mojim gumama od 23mm ne napravim neki problem. Sve je OK kad si sam na mostu, pa možeš da biraš kuda ćeš da ideš, ali kad naiđe auto (a naravno, morao je da naiđe ne jedan nego dva auta - šta reći nego Murphy), onda nije zgodno.

Prešao most, sve OK, a onda posle mosta baš zategne uspon. Sa magistralnog puta se ti prvo spustiš na most (maltene na nivo Lima), a onda se nakon što pređeš most popneš nazad na otprilike istu visinu sa koje si krenuo da se spuštaš na most.

Trenutak gde kreće pravi uspon

Prva pauza na serpentini broj 6 od početka uspona, na samoj serpentini nagib preko 15%

Tu sad kad pređeš most i kad savladaš tu "depresiju" posle mosta, ima jedno možda kilometar ravnog puta pre nego što krene uspon na Sopotnicu. Realno taj kilometar put ide gore-dole-gore-dole, ali ništa strašno (takoreći ravno, po mojim standardima), i onda jednog momenta kreće uspon i nagib odmah postaje dvocifren, i ne pušta do kraja asfalta. 

Do gore ima nekih 5km, prosek je ~10% (možda i jače), da PROSEK. Kad god sam bacio pogled na Garmin (koji je bio u battery save modu pa je displej isključen, pa kad pipnem ekran Garmin-a uključi se displej i prikaže sva merenja), nagib je bio 14 - 15 - 16% . Taj nagib nije baš primeren za moju kasetu sa 28 zuba nazad, ali šta je tu je... Da sam planirao ovu vožnju na vreme stavio bih kasetu sa 30 zuba (maksimalnu koja može da radi sa mojim menjačem) i bilo bi značajno lakše. 

Stao sam na 6-toj serpentini da malo oborim puls, a još uvek me Rade nije obišao i to je realno i dalje čudno. Nakon pauze je bio problem krenuti na 15% nagiba (škljoc pedale je prava umetnost ukliknuti pri nagibu većem od 10%). Realno na 15% skoro da "nema teorije" da kreneš sa klik pedalama, ali je meni nekako uspelo, što bi rekli "na jedva".

Vozim dalje, vozim i to sad traje jer je nagib ozbiljan sve vreme, pa idem relativno sporo. Prošao sam više od 3km uspona, nagib ne popušta, a sa desne strane se konačno "otvorio" lep pogled. Mislim lep je pogled sa desne strane bio sve vreme, jedino je stalno smetalo neko drveće, granje ili žbunje, pa nije bilo lepo za slikanje. I sada se konačno rastinje razišlo, stajem da slikam, a razmišljam da vidim i gde su Rade i Željko. Rekao mi je Rade je pre nekog vremena da me stiže (delovalo je da će me stići do mosta), ali nije. Prošao most, sad "gulim" uspon i ne ide (mislim ide, ali ide sporije nego što sam očekivao), vreme prolazi. Realno sam mislio da se nas dvojica verovatno nismo razumeli, te da je on išao drugim putem i da me je negde odavno obišao (sad ne znam ni kako ni gde, ali nije važno - ima tu nekih 4-5 mostova od Prijepolja na ovamo, a ovaj most preko kojeg sam prešao je poslednji kad hoćeš na Sopotnicu). Prošlo je minimum 20 minuta, zapravo kad malo bolje razmislim prošlo je sigurno pola sata od kada smo se čuli da me stiže za par minuta i još (?!?) ga nema.

Pogled dok se penješ - onaj bez žbunja

Zovem Radeta, zvoni telefon, zvoni, zvoni, kad se javlja Željko, a čujem i Radeta u pozadini. 

Pitam ih: "Gde ste?" 

Kažu oni: "Evo penjemo se, još kilometar i nešto pa smo stigli..."

Bukvalno dok pričamo, oni se pojavljuju iza krivine, da ih nisam nazvao još jedno 30 sekundi stigli bi me. Stojim i slikam prizor, a Rade staje naspram mene, i postavlja nepristojno pitanje: "Da li hoćeš da voziš bicikl gore ili da te povezemo?"

Odgovaram: "NAOPAKO, da me vozite gore?!?!?!?!?! Dovde sam uspeo da se popnem biciklom, i sad da nastavim kolima... Nema TEORIJE!!!!"

Mislim pita me a kao da me ne poznaje, ali mislim da je to Rade pitao onako u šali, samo je bio "mrtav ozbiljan". 

Oni otišli, i sad opet imam problem da krenem (treba škljocnuti nogu u pedalu, nagib je opet cca. 15%). Kliknula je pedala, ne baš iz prve, zapravo ni iz druge, nego iz treće.

Sad tu imam još malo jače od kilometra do raskrsnice, gde se silazi sa asfalta i gde postaje ravno. Noge još ne popuštaju, ali sad je već borba. Prethodna dva dana sam tu u regionu napravio preko 100km, a u ovim krajevima je teren takav da sve vreme ide gore/dole/gore/dole, mislim nisam sad potpuno iscedio noge prethodna dva dana, ali svakako nisam ni svež.  

Kako se penjem gledam na Garminu koliko imam do skretanja, još 800m, 700m... 500m, ... 300m... Vozim i znam da je još tih 300m uspon i posle je kraj (kraj što se tiče penjanja)! 

Na slici se vidi deo gde je raskrsnica od koje počinje makadam, vidi se da kad se stigne do kraja asfalta dalje je ravno.

To sad opet glava "vozi", noge su završile još pre jedno kilometar. Uz neku, ne bih rekao silnu muku, ali svakako nadprosečan trud, stižem gore do rasktsnice, tu sad prestaje asfalt i počinje makadam - možda bolje rečeno tucanik...

Na samoj raskrsnici je malo seoce i tabla - seoski turizam

Makadam, asfalta više nema...

Na prvi pogled je delovao strašno, ali zapravo je skroz OK

Kako sam skrenuo, imam nešto malo više od kilometra do same Sopotnice. Unapred sam se plašio kakav će biti makadam, da ne probušim gumu, međutim, moram priznati da je prilično solidan i da sam prošao tuda bez problema. 

Stižem do Sopotnice, auto uredno parkiran i zaključan, njih dvojice nema.

Vadim telefon, poziv... 

OK, za par minuta eto njih, tu su malo prošetali "iza ćoška".

Plan je bio da podignem bicikl na auto (da ga zaključam na nosaču), te da obučem normalne cipele (da ne kažem - patike), da bih obišao vodopade. Nema šanse da se u biciklističkim sprintericama (sa sve onim kopčama za klik pedale u kojima jedva hodam i po ravnom) verem gore po vrletima Sopotnice - nema šanse. 

Presvukao se, bicikl na autu, kreće šetnja.

Tu kod kola vidiš delić Sopotnice i već vidiš da je sjajno, a zapravo ne znaš šta te sve čeka. 

A onda kreneš da se penješ, pa vidiš jedan, pa drugi, pa treći itd. 

Kažu da ima 8 terasa. 

Ne znam koliko smo mi terasa videli, ali gde god se okreneš realno je vodopad (obrni-okreni, tako je).

Najupečatljiviji prizor Sopotnice

Česma u znak sećanja na Jaroslava Novačika iz Slovačke

Kreće šetnja, stazom uzbrdo prema (rekao bih) glavnom vodopadu. 

Uspon kreće onako strmo, nije problem penjati se ako si u kondiciji, a onda kreću prizori jedan za drugim.

Prvo na šta se naiđe je kuća (standarni dinarski stil, kamen dole, drvo gore).

Stara kuća

Pogled na dolinu, kako se penjem je sve bolji, a odmah tu iznad prve kuće nailazimo i na drugu

Pogled na obe kuće

Iskreno, nisam odmah ukapirao, da to u stvari nisu kuće nego vodenice. Ima ih tri-četiri, mada ove dve se još drže na "fabričkim podešavanjima", a ostale su popustile zubu vremena.

Voda curi na sve strane

Negde tokom obilaska Sopotnice sam shvatio da realno postoje 3 toka. Naime Sopotnica se deli na 3 toka (kraka), i sada svaki od ta tri toka pravi vodopade i brzake, tako da gde god se okreneš neka voda pršti ili se peni i slično. Tu gde smo krenuli da se penjemo, taj putić kojim idemo prati centralni tok a ide između centralnog i levog toka.

Levi tok (kliknuti na video):

Dok sam se penjao, par puta sam skrenuo sa puta pa napravim par slika ili filmić (mislim, skrenuo sam ja sa puta odavno, ali ovoga puta je bilo ciljano). Tako "zavirih" malo iza druge vodenice prema centralnom toku, nalazio sam se tačno ispod mosta kod glavnog vodopada na koji smo krenuli. Dok sam snimao i slikao vodopad tu "iza ćoška" kod druge vodenice, Željko i Rade su polako nastavili dalje prema mostu. 

Nalazim se 10-tak metara ispod mosta koji nam je cilj

Kratak video kako to izgleda vodopad "iza ćoška" (a odmah ispod mosta):

Vraćam se na stazu i pred samim mostom ima "akvadukt" ali ne onaj rimski, nego akvadukt koji doprema vodu na vodenice. Iskreno, tek kada sam video akvadukt shvatio sam da su u pitanju vodenice.

Naravno, u povratku prema kolima sam bolje obratio pažnju i DA jeste - to su vodenice, originalne, deluju da imaju više od 100 godina i da deluje da su restaurirane.

Akvadukt izgleda ovako (video):

Kao nekoga ko se ceo život bavi tehnikom, automatizacijom pogona i procesa proizvonji koječega po industriji, fasinira me detalj da su ljudi pre mnogo godina bili u stanju da naprave ovakvu opremu.

Od "akvadukta" do izlaska na most ima samo nekoliko metara, i tu je zapravo najlepši pogled na taj veličanstveni vodopad, koji je visok 25m. Ispod tih 25 metara vodopada kreću (skoro bih se usudio reći) beskonačne kaskade i kaskadice (podseća na vodopad Bigar, samo je veći jedno 7-8 puta).

A sada snimak sa mosta, jednostavno NEPROCENJIVO, kao u reklami za MasteCard (obavezno pogledati):

Pogled sa mosta je veličanstven. Čovek prvo refleksno pogleda prema vodopadu, koji huči i gde se voda survava sa litice, a onda kad se oči (i duša) napune sa tim hukom i bezbrojnim kapljicama koje se opiru sili zemljine teže okreneš se i vidiš svu lepotu predela oko tebe, dolinu, planine, šume i ostalo.

Pogled na dolinu

Ovde se vidi kako se Sopotnica "sliva" skakučući preko svake grbe ili kamena

Most je bio cilj cele posete Sopotnici, ali sad kad smo stigli gore, vidim da put nastavlja i dalje preko mosta pa uzbrdo. Obzirom da sam dok sam bio "iza ćoška", video u daljini da ima još neki vodopad sa druge strane glevnog toka (posle se ispostavlja da je to desni tok Sopotnice), odlučujem da nastavimo malo dalje preko mosta, da vidimo kako izgleda taj desni tok.  

Krećemo Željko i ja da se penjemo dalje, a Rade odlučuje da ostane na mostu jer se prilično zaduvao na usponu. Stižemo do desnog kraka, tačnije toka, i vodopad je fenomenalan. Vidi se na snimku kakva je strmina, pa je to razlog zašto se voda tako divlje survava niz padinu.

Video - desni krak:

Realno, vredelo se popeti, ali staza nastavlja dalje. 

Naravno, radoznalost (na sreću) pobeđuje, pa Željko i ja odlučujemo da nastavimo dalje - radoznalost nas nije ubila kao što ubije mačku u poslovici.

Desni krak još jednom

...i još jednom...

Dok god pogled seže vide se kaskade i vodopadi, a onda polako rastinje ipak pobeđuje i ostaje samo huk

Sad kad smo ustanovili da staza nastavlja dalje, javlja mi se ideja da probamo da dođemo do tačke gde nastaje glavni vodopad od 25m (onaj iznad mosta). 

Ali, eto problema, nailazimo na rasrsnicu - staza se deli na dve staze. 

Kuda krenuti?

Biram smer koji je bliži velikom vodopadu.

Nakon par desetina metara BINGO, vidi se gde ponire voda, a realno je dovoljno samo pratiti huk vode i ne možeš da pogrešiš.

Mesto odakle voda pravi pad od 25m

Tu kad dođeš do tačke gde nastaje veliki vodopad, naglo postaje strmo, i tu samo jedan pogrešan korak i imaš priliku da naučiš da letiš... Pokušavam da snimim film kako nastaje vodopad, ali nije jednostavno snimati, i prići samom vodopadu, probijam se kroz rastinje, srtmo je, nije mi svejedno. 

Filmić - pokušaj snimanja velikog vodopada broj 1:

Snimam jedan film, i odlučujem da se sigurno spustim (koristeći obe ruke i obe noge), pa da onda snimim film sa bolje pozicije. 

Tek na ovoj slici se može videti kakav je nagib terena, i zašto sam koristio obe ruke i obe noge - teren je skoro vertikalan!

Sada kad sam se spustio dole, snimam film, ugao snimanja je mnogo bolji (obavezno pogledati):

Bukvalno stojim na samoj ivici, i snimam gde se voda druži sa gravitacijom i kao posledicu pravi savršen vodopad.

Uz puno opreznosti se vraćam nazad.

Krećemo dalje.

A sada misleći da smo videli najbolje, nastavljamo dalje puni utisaka o velikom vodopadu, međutim, tek sada kad više ne očekujemo ništa bolje sledi ono pravo.

Kako prilazimo snimam film:

Prosto neverovatno, gde god pogledaš voda curi, pada. šušti, huči, neverovatno. Onaj vodopad od 25m je impresivan, ali ovaj iznad njega je jednostavno fenomenalan, nije toliko visok, ali je širok, uronjen u zelenilo i šumu, sastavni deo ove šume - sjajno (liči na Rivendel iz Tolkinovog sveta).

Voda se nakon ovog vodopada deli na centralni i levi tok (krak), tako da je ovaj vodopad suma dva toka, i zbog toga je verovatno toliko veličanstven.

Prilazim vodopadu sa desne strane, fenomenalno.

Ovde nastaje levi krak Sopotnice

Stižem do samog vodopada, stajem najbliže što je moguće a da me vodopad ne isprska potpuno. Zelenilo. šuma, voda, huk i šum vode, ovde se moja baterija brzo puni, zbog ovoga je sav trud isplatio, čak i da je bio 10x veći.

Šuma je ovde prava, iskonska, netaknuta...

A onda se kroz guste oblake prošvercovao jedan zrak sunca:

Pitam se kakav bi bio utisak ove šume da je sve vreme bilo sunčano

Ovaj jedan zrak je potpuno promenio utisak, kao da je neko upalio šumu, samo što ne gori crveno-žutim plamenom, nego jarko zelenim.

Oduševljeni nastavljamo dalje, nadajući se da ima još.

Nailazimo na raskrsnicu, gde stoji znak kružni put levo, a put nastavlja i desno (dalje uzvodno). Lomim se da li da krenemo dalje uzvodno ili da nastavimo obeleženom stazom. Međutim, pogled na sat kaže - kasno je idi levo...

Skrećemo levo, na kružni put i ubrzo eto još jednog vodopada.

Vrtim po glavi Beušnicu, vodopad Bigar, Veliki buk, Blederiju i ostale koje sam obišao u poslednje vreme... (vodopad u Jajcu se ne računa, a Krupa na Vrbasu na neki način podseća na Sopotnicu, jedino je Krupa značajno manja i kod Sopotnice je priroda potpuna, prava divljina)

Realno svi ti vodopadi nisu ništa naspram Sopotnice. 

Na svim tim mestima ima jedan vodopad, ovde ih ima na sve strane.

Nastavljamo dalje kružnom stazom i stižemo na onu prvu raskrsnicu (kad smo sa desnog kraka krenuli da vidimo glavni dovopad odgore).

Na natpisu sam kasnije video da je kružna staza dugačka 2km, iskreno činila mi se kraća, ali smo izgleda mi nesvesno negde prekratili malo putanju.

 

Obrnuli krug i sada se spuštamo prema mostu.

Bacih pogled gore, pa videh drvo nad liticom, gde sam pre pola sata stajao i snimao vodopad... Na sledećem snimku se vidi gde sam to bio:

Prelazimo most, prolazimo pored "akvadukta", pa pored levog kraka Sopotnice, stižemo do vodenica.

Levi krak Sopotnice

Vreme se prolepšava - ali prekasno

Vodenice su bile zamišljene da rade tako da se voda sa jedne vodenice vodi na drugu, pa sa druge na na treću. Tako je jedan "akvadukt" obskrbljivao sve tri vodenice.

Pogled na dolinu je fenomenalan

Pogled na glavni tok Sopotnice sa platoa dokle sam stigao biciklom, a Rade i Željko kolima

Kad smo sišli na plato do kojeg sam sigao biciklom, tu se Sopotnica ne zaustavlja, neko nastavlja sa vodopadima, kaskadama i slično sve do Lima.

Polako krećem ka kolima da uzmem bicikl, pa još jedan pogled na Sopotnicu opet oduševljava.

Stižem do kola, presvlačim se i kažem ekipi, nema teorije da se onaj uspon ne nagradi sjajnim spustom. Željko je po nekim svojim planovima trebao da ostane u Prijepolju, tako da pada dogovor da me Rade sačeka tamo gde ostavi Željka. 

Spust je bio apsolutno SJAJAN, prelazim "drveni" most, kad tamo tabla posvećena Sopotnici.

Nije baš u najboljem stanju, ali se da pročitati

Kako sam izašao na glavni put, vozim brzo, tempo je preko 40km/h. Onaj vetar koji mi je stvarao probleme na početku vožnje sad mi pomaže. Jednostavno letim putem. Stižem svega par minuta nakon što je Rade ostavio Željka.

Pakujem bicikl na auto, presvlačim se i polako krećemo za Novi Sad.

Šta reći na kraju, znao sam da je lepo, ali nisam očekivao da je toliko lepo. Očekivao sam da je Sopotnica onaj glavni vodopad (koji se gleda sa mosta), a onda shvatiš da je on samo velik, a da su ostali mnogo lepši.

Šteta što je bilo oblačno i tmurno, mogu samo da zamislim kako bi sve izgledalo da je sijalo sunce- 

Do neke sledeće avanture,

D.

Onima kojima nije bilo dosta, evo još malo o Sopotnici iz Wikipedia-e:

Sopotnica je naziv reke i sela na teritoriji opštine Prijepolje, jugozapadna Srbija. Selo je smešteno na padinama planine Jadovnik, između reka Mileševke i Lima.

Selo Sopotnica je nekada bilo poznato po vodenicama i valjaricama od čijeg rada je stanovništvo zarađivalo za život meljući žito i valjajući sukno. Trend sve veće industrijalizacije u drugoj polovini XX veka je doveo do toga da njihov značaj opadne.^[2]

Reka izvire na planini Jadovnik na 1.150 m nv i pritoka je Lima. Sam naziv Sopotnica vezuje se za sopot vode, označava vodu koja sopoće, huči. Razlika između najvišeg izvora i ušća (465 m nv) je 685 m. Geomorfološko-hidrološke vrednosti predstavljaju četiri kraška vrela, i sedam bigrenih terasa preko kojih otiču vrelski vodotoci gradeći vodopade i slapove različitih dimenzija duž celog svog toka. Najveći od njih nalazi se na trećem nivou i visok je 25 metara, dok se visina ostalih vodopada kreće od 19 do 23 metra. „Zaštitni znak“ ove reke je siga, kamen koji nastaje taloženjem kalcijum-karbonata na mahovini i lišću. Kamen je mekan i može se seći, pa su ga ljudi često eksploatisali kao građevinski materijal. Danas je to zabranjeno.