26: Colle del Nivolet

Colle del Nivolet

Italija, 23.07.2023.

Colle del Nivolet je jedan od mnogih prevoja u Italiji, i merkam ga već jedno 3-4 godine (sad mi je to teško da procenim)... 

Tražeći neke biciklističke rute i prevoje po Alpima, "iskočila" mi je jedna slika sa dva neverovatna jezera (prizor skoro nestvaran).   

Naravno, odmah sam se dao u portragu šta je i gde je to, i na kraju se ispostavlja da je to "Colle del Nivolet". 

Tu sam još negde bio "svež" sa Passo dello Stelvio (2017. godina - vidi priču: >>> Passo dello Stelvio <<<), gde sam napravio visinsku razliku na jednom usponu nekih 1890m (i to mereno od glavnog puta tj. od kružnog toka, pa sve do vrha). 

Kad sam odradio Stelvio, shvatio sam da napraviti 2000m na jednom usponu zapravo uopšte nije nedostižno, naprotiv... Zamalo je to na Stelvio-u bilo 2000m, ali je ipak falilo tih nekih 100-tinak metara (da bi se napravilo 2000m na Stelvio-u, trebalo bi krenuti npr. iz Bolzana). 

Onda je Covid19 umešao svoje prste, i Italija više nije bila u dometu.

Tokom 2021. napravio sam još jedan skoro bih se usudio reći "pokušaj" - Großglöckner i Edelweißspitze (vidi priču: >>> Großglöckner i Edelweißspitze <<<), ovde je falilo nekih 50m do tih i dalje magičnih 2000m, tako da je moj interni "challenge" (izazov) i dalje aktivan). Na Großglöckner-u bi se dalo napraviti tih 2000m, ali bih morao krenuti bar iz Spital an der Drau ili čak možda i malo niže, a to bi mi samo još dodatno produžilo ionako dugačku vožnju, pa sam odustao od obaranja 2000m, samo sam pomerio svoj rekord za nekih 60-tak metara.

2022. godine zvezde su bile mnogo nestašne, i nije bilo šanse da se poklope. Jednostavno - nikako.

Mada nisu tu samo zvezde problematične, Nivolet jedostavno i nije baš nešto usput, naprotiv... Nalazi se na samoj granici Italije sa Francuskom, tu negde iznad Torina (malo "ispod" Mont Blanc-a). U Italiju obično idem par puta godišnje, ali se sve svodi na neke Dolomite (Južni Tirol - Alpi, priče: >>> Maratonac I deo <<<, >>> Maratonac II deo <<< i >>> Maratonac III deo <<<) ili Julijske Alpe (priča: Juijski Alpi), i na jug na more, ali ovo je jedno 500km od tih Dolomita u jednu stranu, znači 1000km tamo i nazad, teško da se to može nazvati usput, gde god da ideš u Alpe nama bliske...

Kad smo ove (2023.) godine bili u Dolomitima, imali smo Sale i ja jednu "rupu" od dva dana u kalendaru (da ne kažem rasporedu), kad smo realno možda i mogli da odemo na Nivolet, ali sam umesto toga da pravimo 1000km tamo i nazad (jednostavno nešto mi se nije dalo..), odlučio da odradimo Tre Cime i nisam pogrešio, ni najmanje (bilo je fenomenalno, bila je to vožnja za respekt, pravi potez!!! - ali o tome u nekoj od narednih priča).

Negde sam još proletos rezervisao smeštaj na moru i to od ponedeljka do ponedeljka (kraj jula), tako nekako sam uklopio i cenu i to da hotel bude na samoj plaži i da ima slobodnu sobu, parking, doručak itd. (i to sve za vrlo pristojnu cenu - nije moglo bolje)...  

Jedno 4-5 dana pred polazak ukapiram da mi "visi" subota i nedelja (jer treba tek u ponedeljak da stignemo u hotel). Naravno, snašli bi se mi za subotu i nedelju - vozilo bi se nešto po Novom Sadu i okolini, međutim, bacih pogled na vremensku prognozu za Nivolet, subota potpuno oblačno (tu i tamo neka kišica), nedelja sunčano sa tu i tamo malo oblaka. Naravno, odmah sam sve iskombinovao, u petak krenuti malo ranije sa posla, prespavati u Sloveniji (obavezno proći deonicu Ljubljana - Postojna, gde je uvek čep u oba smera), u subotu stići u zonu Nivolet-a, obići Torino kad si već tamo red je, nedelja vožnja na Colle del Nivolet, pa se ponedeljak spustimo na more. I tako kao kad slažeš onaj puzzle, pa se počnu jedan po jedan delić da se ukolpi sa prethodnim, tako u par poteza svi delovi su se uklopili i slika se polako izoštravala i na kraju je potpuna (sve "kockice" su se složile).

Kad se sve složilo, bacim pogled na Booking i nađem smeštaj sa doručkom po vrlo prihvatljivoj ceni, i to baš u zoni u kojoj sam i razmišljao da bi bilo super da krenem sa vožnjom mesto Cuorgnè (naziv mi liči da je francuski, ali ipak je u pitanju Italija...).

Sve se to nekako desilo brzo, jedno veče, negde je bilo oko 23h, tu par dana pred put, pogledah prognoze, ustanovih da je nedelja idealna za osvajanje prevoja, pa sam "izvrteo" na Booking-u šta ima u toj interesantnoj zoni i tako za 10 minuta sam sve završio sa mobilnog telefona (obično to sve proverim mnogo detaljnije, ali ovaj put je nekako sve išlo baš neobično glatko). U tri klika rezervisao smeštaj i gotovo sad nema nazad, to je to.

Smeštaj je udaljen nekih 1150km od Novog Sada, i to je distanca koju bez ikakvih problema i naprezanja vozim u jednom danu, ali ako krenemo u subotu ujutro, bićemo 12h na putu plus pumpe i pauze, stići ćemo uveče, u nedelju vozim Nivolet, a u ponedeljak opet sedamo u kola, pa se spuštamo na more, tada sam odlučio da pocepam tu vožnju do Cuorgnè na dva dela, da ne bi sve pored mog biciklanja proveli u kolima. Tako sam oslobodio subotu popodne sa idejom da obiđemo Torino, veliko je pitanje da li ću ikad više ići na ovu stranu, pa je sad prilika, kad nam je smeštaj udaljen nekih 40km od Torina (od obilaska Torina me deli samo činjenica da treba u petak da izađem 3h ranije sa posla). 2010 smo išli kolima u Španiju, pa smo recimo prošli ovuda skoro bih mogao reći - blizu, ali smo tada išli magistralom uz more (San Remo, Monte Carlo, Nica, Can itd.. nismo realno bili ni blizu Torina). K'o što sam već naglasio, jednostavno, ovaj kraj baš nije usput.

U Sloveniji sam pronašao smeštaj na samoj granici sa Italijom (Nova Gorica). Obzirom da je smeštaj posle eventualnog "čepa" na autoputu, za subotu nema prepreka i možemo samo da "peglamo" prema Cuorgnè.

Dobra stvar je ta da dok smo mi došli do Ljubljane, bilo je već kasno, i ko je mislio da ide prema Trstu i Gorici, taj je već prošao, pa nije bila gužva (iskreno se ne sećam kad mi se poslednji put desilo da prođem ovu deonicu - ovako glatko).

Smeštaj je bio vrlo pristojan, doručak oni poslažu uveče, pa ti kad god ti odgovara jedeš, i odeš (npr. ako ti odgovara u 4h ujutro, sve ti je spremno jedeš, ostaviš ključ i odeš - sjajno).

Slovenija - doručak spremljen prethodno veče

Ulazimo u prostoriju za doručak (definitivno smo prvi od celog hotela - sve je još uvek netaknuto), bacih pogled na hranu pripremljenu za doručak - ima tu svega al' po malo (stekao sam utisak da bi nas troje to sami mogli da počistimo, kad bi se potrudili). Par trenutaka posle nas uđe žena koja radi u hotelu i upita nas ljubazno na "tečnom" slovenačkom: "Da li je sve OK, da li možda želimo neko "jajce" ili umešano jajce za doručak?" 

Počeh da razmišljam naglas: "Mogla bi kajgana, npr. sa slaninom..."

Reče Mira: "Daj, ne znaju oni ovde šta je to, nemoj da fantaziraš..."

Tek žena odgovara: "Ne brini znam šta je slanina, poreklom sam iz Banja Luke..."

Rekoh joj: "Pa ti si onda "naša", onda nema problema, može..."

A žena nastavi: "Sad ću neku pančetu, da naseckam i da lepo propržim, pa da dodam jaja... Ne brinite..."

Ne brinem, kad sam čuo za poreklo, više nemam dilema ni strahova da li će doručak biti dobar. Pitao sam je koliko je dugo u Sloveniji, kaže 10 godina.

I par minuta kasnije, stvarno žena donese za nas troje brdo kajgane sa slaninom, razbili smo se, jedva sam do kola dobacio koliko smo se najeli.

Spakovali se, i krećemo prema Cuorgnè. 

Stižemo u sledeći smeštaj oko 14:30h. 

Poubacivali kofere u smeštaj, stavili bicikle u garažu. 

Naravno, upoznali se sa vlasnicom smeštaja - Klaudija, mnogo fina osoba. U priči sam dobio par saveta šta i kako, hvala im.

Interesantno mi je da Klaudija priča francuski sa svojim mužem, ali generalno ovo je oduvek bila recimo Italija. Onda mi je Klaudija objasnila da je pokrajina Pijemont (gde se nalazimo) pre 1861. godine bila nezavisna država čiji je vladar (zaboravih mu ime) pričao francuski, i kao posledica toga je da i danas ima dobar procenat ljudi koji ovde pričaju francuski (i sam naziv Cuorgnè i Colle del Nivolet su francuski nazivi, a ne italijanski).    

Naravno, kao i svi veći gradovi u Italiji, i Torino ima ZTL (Zona Traffico Limitato). Naime, svi veći (mada koliko vidim sad i manji gradovi to već imaju) gradovi imaju zonu gde je zabranjeno voziti auto u nekom periodu dana ili ceo dan, odnosno, moraš da platiš da bi bio u mogućnosti da prođeš kolima kroz npr. centar, pa ti to što platiš važi 24h, pa jako moraš da paziš da ne omaneš vremenski itd... U svakom slučaju mnooooogo je lakše izbeći ZTL. To je sad svaki put "zanimljiva" priča naći parking garažu koja nije u ZTL, i do koje se može doći a da ne moraš da prođeš kroz ZTL, koja nije pretrpana kolima...

Sve u svemu, ako ideš kolima sa namerom da se šetaš centrom bilo kojeg iole većeg grada u Italiji, obavezno: Google - ime grada - ZTL... i neka ti je Bog u pomoći... Savetujem da pronađete nekoliko mogućih garaža, jer se često desi da u toj garaži koja tebi najviše odgovara nema mesta (jer i svim ostalima baš ta najviše odgovara itd...).

Klaudija mi je preporučila gde da parkiram, ali sam ja pronašao pravu parking garažu, koja mi mnogo više odgovara iz nekoliko razloga, tako da sam joj se samo zahvalio. Dala nam je i mapu centra i objasnila šta vredi videti. 

Pronašli garažu iz prve, parkirali bez problema, i sad tu kreće lagana šetnjica centrom Torina. Naravno, Mira od prodavnice, do prodavnice, a Nikola i ja polako idemo ispred prodavnica... Nismo ni sladoled omašili - odličan, pa smo i neku picu s nogu pojeli, ovamo, onamo, obišli sve to najvažnije u centru, mislim, moglo je tu još da se šeta, ali valjalo se pripremiti za sutrašnju vožnju, pa smo malo skratili.

Trg "Piazza Vittorio Veneto"

Sladoled za preporuku

Nagrada za najbolji sladoled 2021 godine - sladoled je stvarno ODLIČAN

Chiesa della Santissima Annunziata

Porušiše oni deo crkve da bi spojili dve ulice...

Rettorato Università di Torino

Palata "Palazzo Reale di Torino"

Glavni trg i palata "Palazzo Reale di Torino" u pozadini

Katedrala "Cattedrale di San Giovanni Battista" i toranj "Torre Campanaria Duomo di Torino"

Glavni trg

"Palazzo Reale di Torino"

Kapija od "Teatro Regio di Torino"

Muzej kinematografije "Museo del cinema"

Muzej kinematografije "Museo del cinema"

Trg "Piazza Vittorio Veneto"

Trg "Piazza Vittorio Veneto"

Opšti zaključak je da je Torino lep grad (i industrijski grad).

Stižemo u smeštaj, povadio sam i pripremio sve stvari za sutrašnju vožnju. Dogovorili sa Klaudijom da doručak bude u 07:30h, da bih što ranije krenuo na Nivolet.

Klaudijin muž (da ne kažem gazda) je mnogo sjajan lik, on inače vodi planinare po glečerima i vrhovima tu okolo (ima tu vrhova i preko 4000m), a zimi alpinizam uz smrznute litice i ostalo, e pa on je i sam biciklista (dva dana pre nego što ćemo mi doći se popeo biciklom Nivolet - i kaže da je vreme bilo SAVRŠENO, samo mi pravi "zazubice" sa lepim vremenom. Naime, na tim visinama šta god rekla prognoza vremena, stvari se promene za 10 minuta od savršenog vremena do maltene katastrofe, pa nikad nisi 100% siguran kako će biti). 

Dan pred polazak u Italiju sam primetio da sam zasekao spoljašnju gumu (zadnju), ali nisam imao vremena da je promenim, pa sam poneo novu spoljašnju gumu sa idejom da je promenim kad stignem, a obavezno pred vožnju na Nivolet. Kad je gazda video da sam krenuo da radimo nešto oko bicikla, odmah je otrčao u garažu i izneo mi profi stalak za servis bicikla. 

Šta reći nego - sjajno!!!!

Zamenih zadnju gumu (za to mi realno nije trebao stalak), ali sam onda iskoristio i stalak da podesim menjače (posle jedno 3 meseca konačno sam podesio zadnji menjač - kliktao je, škljocao je, samoinicijativno je prebacivao brzine i slično, nisam stizao da ga podesim kući, pa je ovo bila sjajna prilika), onda sam i lepo podmazao lanac sad kad mi je sve na "izvolte"... Sve u svemu odradih jedan lep servis bicikla, baš kad treba. Usput sam i odradio servis na Nikolinom biciklu.

Sve raspremio, oprao ruke, i legao da spavam. Treba se odmoriti za sutra.

NEDELJA, 23.07.2023

Ustali, idemo na doručak...

Jedino što mogu da kažem je da ovi italijanski "Francizi" - baš malo jedu. Generalno baš ne jedem puno, ali ovo je ispod svakog kriterijuma. Jeo koliko je bilo (onako baš tanko - par zalogaja), pa sam  poneo nekoliko barova i čokoladica, da se nađe, sigurno će trebati posle ovakvog doručka.

Krećem.

Jutro - spreman za start

Prvo mesto je Cuorgnè, koji je udaljen jedno 2km od mog smeštaja. Realno od prvog metra polako se penjem. Start je na nekih 362mnv. Mislim na samom početku ima par spusteva, i put tu i tamo ide blago gore/dole, ali se generalno sve vreme penjem. U početku su usponi vrlo blagi (1-2%, max do 3%), i to ide tako dok ne dođeš do mesta Locana, a onda recimo kreće pravi uspon. 

Pripremajući se za ovaj prevoj, čitajući na forumima, shvatio sam da većina zapravo kreće iz Locana-e (dotle je realno "livada" i to svi izbegavaju). 

Pogled na okolne planine kod mesta Cuorgnè

Giro d'Italia je ovuda prošao 2019. godine i dalje je sve u znaku Giro-a, na sve strane stoje roza bicikli (očigledno već 4 godine)

Video sam dosta crkava u ovom kraju i moram priznati da su jadne i ružnjikave

Širina puta - jedna traka

Planinski vrhovi u pozadini su ono što me čeka

Tu se sad prolazi kroz jedno 6-7 sela (možda i više nisam brojao), tu su litice, tu je kanjon koji je reka prosekla. A Italijani ko Italijani su sela "uklesali" u litice. I sad su te ulice male i uzane, i sad je jedno 70% puta do gore jedna traka, a tuda zuje i autobusi, kampera je bilo da prostiš da se "usereš", gore/dole, vamo/tamo.. Krenuo sam ujutro oko 08:20h iz smeštaja, dok sam stigao do Locana-e bilo je npr. 09:30h, to je sila vozila išla gore, automobila, motoraša, kampera, buseva i ostalih čuda, a put je  jedna traka, a usput "napadaju" i vozila odgore. A pored svih njih ima i nas biciklista. I tako je bilo baš prometno, malo smo se svi gurali jedni sa drugima, sreća pa su ljudi ovde poprilično kulturni i pristojno te poštuju, pa nije bila ni jedna situacija ni blizu problematične, ali da je prošla sila vozila prema gore - jeste!

Posle Locana-e je nagib nekih 5-6-7% sve OK, ništa strašno, dok ne dođeš do sela Noasca. Tu stoji tabla 15% naredna 4km (realno ne sluti na dobro).

Na ulasku u selo Noasca

Jedna traka i to uzana

Ako naiđe auto iz suprotnog smera, onda je baš veselo (o autobusu ne bih ni da razmišljam)

Stižem u selo Noasca (još uvek nemam pojma šta me čeka), i ugledah prvu prodavnicu koja radi (samo da naglasim, danas je nedelja i generalno je sve do tada bilo zatvoreno). Zapravo to je suvenirnica, a oni umeju da imaju vodu, kolu i slično, pa rekoh da popijem jednu kolu, nešto sam sav "mlitav" od jutros, trebaće... Uđem unutra a ono nije samo suvenirnica nego je ujedno i prodavnica. Juče kad smo stigli u ovu regiju je bila velika vlaga u vazduhu, isto je bilo i kad smo šetali Torinom i posle celo veče. Smeštaj nažalost nema klimu (nisam neki "ovisnik" o klimi, naprotiv), ali je bilo pretoplo u smeštaju i nije se moglo disati cele noći. Kad sam ustao bio sam sav nikakav, neispavan i umoran (savršeno za vožnju koja me čeka), i sad kad sam vozio (sve sam mislio da ću se razraditi, ali nikako). Osećao sam se onako kao da sam na 25%, a realno još nisam ni krenuo da se penjem zaozbiljno.

Pomislih: "Da popijem jednu kolu, malo šećera i kofeina, možda mi bude bolje..."

Ušao unutra, a neki matori (očigledno lokalac), čavrlja sa prodavačicom, i s vremena na vreme joj kaže da mu da i ovo, pa opet pričaju, pa dodaj i ono, i sad to traje (imao sam utisak da su celu politiku od prvog svetskog rata na ovamo pretresli na moje oči i uši, dok sam strpljivo stajao iza njega i čekao da platim tu jednu Coca Cola-u).

Jednog momenta prodavačica me pogleda, i upita na tečnom italijanskom: "Šta samo Coca Cola?" (ili je to tako zvučalo u mojoj glavi)

Rekoh: "Si signora!" (ili ti DA)

Uto ugledam i neki kolač sa kajsijama, rekoh molim te dodaj i ovaj kolač (čim sam ga ugledao, već sam ga očima pojeo). Realno doručak nije bio neki, daj da to malo pojačam.

Žena mi to spakuje u neki papir, platih, i iskočih napolje iz radnje, a njih dvoje nastaviše da "bistre politiku"...

Kolač sa kajsijama - deluje da je mali, ali u realnosti uopšte nije bio mali, zapravo bio je taman

Pojedem kolač (bio je što bi neki rekli "brutalan"), i popih kolu, i sad tako natovaren krećem dalje (za 2 minuta sam ja to sve "šmrkno" i ubacio u sebe kao da nisam jeo 2 dana) i bukvalno od te prodavnice koja je na nekom malom trgu, pa nekih 100m kasnije zateže uspon na 15% (prvo 4 serpentine).

Kod trga ima prelep vodopad

Kod trga ima prelep vodopad

Odmah nakon vodopada je "vežite se polećemo"

Pogled u smeru odakle sam došao - selo Noasca

Samo ću reći: 15%

Pomislih da je mojim mukama kraj, no međutim...

Savladaš ti poslednju serpentinu, misleći da je to to, međutim, i dalje je 15%, i ti se patiš i dalje i jedno 500m nakon poslednje serpentine (kad si mislio da je gotovo) konačno uspon popušta. 

Pred tunelom novi znak 15%, ovaj put 3km

Popušta pred sam tunel, koji je dugačak cirka jedno 3km, i isto je nagib 15% svih 3km. Postoji stari put oko tunela, ali je on bio u očajnom stanju, pa su svih vozili kroz tunel. Čitao sam na forumuma i svi su preporučivali da se vozi kroz tunel. E sada, 2019 godine je ovuda prošao Giro (etapa 13 ako sam dobro video), i oni su asfaltirali taj stari put (hvala im na tome), tako da je nova (od 2019 na ovamo) preporuka da se vozi starim putem koji ima novi asfalt a ne kroz tunel.

Predeo postaje jako stenovit i surov, kamenčine, stenje na sve strane

Dovde se realno može doći kolima, ale je tu u tom uzanom prolazu rampa, i dalje nema prolaza za kola, samo biciklisti i pešaci

Odvajam se na stari put, i prvih jedno 300-400m je kao laganica, nije strašno, a onda zategne 15% (toliko mi je Garmin pokazivao) i ne popušta dok se ponovo dva puta ne susretnu (kroz tunel i stari put okolo) i tako voziš sigurno jedno 2.5km a možda i više sa 15% nagiba. OK, savladaš ti onih prvih 15%, pa onda savladaš i ovih drugih 15% i ponovo izlaziš na glavni put (da ne kažem magistralnim putem, mada ovde nema magistrale).

Celom deonicom je surovo stenje na sve strane, čak je i korito rečice pored svo u stenju

Rečica pored

Ovde se odvalilo jedno poveće parče licite pa je pokidalo zaštitnu mrežu kao da je paučina

Savršen pogled na planine iz smera odakle sam došao

Na ovoj deonici ima nekoliko tunela

Još jedan savršen kadar

Prolazim još jednu rampu (sa druge strane) i sada je ponovo ravno, od rampe do rampe nagib je sve vreme 15%

Pre izlaska na magistralni put ima veliki kamp i jezero sa pastrmkama (i to prilično velikim)

Naravno, kako vozim sve vreme mi ledeni duva čeoni vetar, i to na momente vrlo jak (ono na udare, pa te maltene zaustavi). To što je hladan prija do izvesne mere, hladi (malko više nego što bi trebalo), i jači je nego što bi trebalo, i što je najgore duva na mahove, pa ti voziš uzbrdo 15% pa ti nije dobro zbog nagiba, daješ sve od sebe da savladaš 15%, i onda te onako još vetar maltretira (bukvalno maltretira, zaustavlja te, pa ti moraš da ustaneš na noge da mu kontriraš, uspeš malo da ubrzaš, pa te on onda sastavi pa te opet skoro zaustavi, pa ovamo pa onamo), ali bez obzira na sve "nedaće" uspeo sam da savladam ovaj najgori deo. 

Izašao na glavni put i tu se sad relativno brzo stiže do jezera Lago di Ceresole.  

Colle del Nivolet se nalazi u nacionalnom parku "Gran Paradiso"

Jezero je veštačko, ima velika brana, a boja vode je magično tirkizna. Jezero je ogromno. Prolaziš pored tog jezera jedno 4-5km, naravno tu je sad nagib dok se penješ do i iznad jezera 8-10-12% dok ne dođeš do neke tačke koja je otprilike na pola jezera, i tu si na 1612mnv otprilike, ima još tačno 1000m uvis do prevoja. 

Gradić Ceresole Reale

Stajem tu, pravim par slika i šaljem SMS (obećah Miri i Nikoli da ću im aslati povremeno poruke) gde sam i još koliko imam do gore: "Na pola Lago di Ceresole sam i imam još 1000m ali uvis." 

Nastavljam dalje i sad tu kreće neki spust - o dođavola, jedva se popneš i onda kreneš da se spuštaš kad ne treba (znači više penjanja do prevoja, i penjanje u povratku, kad se noge ohlade, tada će biti još gore...).

Put ide dole, i ti tu ne možeš ništa. Spustiš se ti tu jedno 40-50m, i onda opet kreće uspon: od momenta kad prođeš jezero i kad zategne uspon, pa sve do vrha do prevoja nagib ne pada 8-9%, ali 10-11-12-13% je manje više najveći deo vremena, samo povremeno padne ispod 10%.

Ista ona rečica sad samo pre jezera Lago di Ceresole

Posle jezera kreću na svakih kilometar da se pojavljuju table koje ti kažu koliko ima do vrha i koji je trenutno nagib

Jedna traka više nije pitanje, poslednjih nekoliko kilometara je jedna traka konstantno (a zapravo je jedna traka skroz do vrha)

Polako nas napušta šuma i drveće, visina je preko 1800mnv

Ovo penjanje je jedna borba, podsetilo me je na Giau (koji je ~10km, sa nagibom ~10% (dobro de 9.5%)), jedini problem je što ovde imaš još 25km do vrha i stalno mi na Graminu piše "Grade remaning: 10%" (preostali nagib: 10%).

Ovo je jedno dva i po Giau-a, i zato je borba.  

Voziš polako, nije lako, definitivno, do gore sam ne računajući pauzu za kolu i kolač, bukvalno možda stao još jednom ili dvaput (jednom sam stao da sipam vodu i možda još jednom da slikam nešto). 

Odavde sam došao

Nekog momenta se dolazi do Lago Serrù, koje je još interesantnije boje od prethodnog. Štos je da je danas kad vozim uspon nedelja, a oni nedeljom u sezoni, zatvaraju put od Lago Serrù pa do vrha (do prevoja), i na toj deonici saobraća autobus na svakih pola sata (ili čak možda i 15 minuta, stalno se vrte gore/dole). 

Brana od jezera Lago Serrù

Veliki parking ispod brane, danas (nedelja) poslednja tačka za motorna vozila (he, he, he...)

Lago Serrù

To je poslednja tačka do koje ti možeš doći kolima, i tu su spustili rampu pored koje stoji čovek i reži... Mislim naravno da ne reži, ali ne možeš pored njega da prođeš kolima. Malo pre rampe jedno 100m, stoje dve devojke i sva motorna vozila (auto, kamper, motor i slično) skreću na veliki parking koji se nalazi tu ispod brane Lago Serrù. Do ove tačke je stvarno saobraćaj bio gust, kada prođeš rampu, dalje je super, nemaš gužvu, s vremena na vreme naiđe autobus koji je velik i širok, put naravno jedna traka, autobus nije baš previše taktičan, cima se ceo dan gore/dole i pun mu je k(ofer) biciklista i ostalih, ali šta da mu radim... 

Lago Agnel - kratak spust ide prema brani

Lago Agnel - brana

Veliki vodopad puni jezero

Bilo kako bilo, nekako sam dobro prolazio kad su autobusi u pitanju, uvek kad su nailazili, bio sam na mestu gde me je autobus mogao lako obići (ili imam gde da se sklonim pa on prođe glatko). Taj deo stvarno nisam osetio, ali sam prisustvovao kako trubi drugima, dosta su ti vozači realno bili nervozni.

Lago Serrù, tu sam nagib malo popusti, ima deonica gde nije tako strašno, čak ima i mali spust prema drugom jezeru Lago Agnel. Na pola tog jezera ima predivan vodopad, koji puni jezero vodom. Kad se pređe brana od Lago Agnel, kreće poslednji splet serpentina kojim se izlazi na vrh. 

Tu je sada ne bih rekao borba, ali nagib i dalje drži do sebe i dalje je strmo. Tu sada nailazim na dosta biciklista koji se spuštaju i koji imaju neobičnu potrebu da seku krivine i da zagrću u serpentinama. Npr. vozim serpentinu unutrašnom stranom, a odgore doleću biciklisti, seku serpentinu i idu direktno na mene, i tako više puta... Poželeh na momente da sam autobus, samo da im vidim izraz lica u tom slučaju. 

Nije bila ni jedna situacija ni blizu problematične, sreća pa smo se svaki put videli na vreme, ali ipak je bilo jedno 3-4 puta hopa-cupa i izbegavanje u skoro pa poslednjem momentu.

Za ljubitelje planina, ovakvi prizori su savršeni, pa stoga ljubitelji planina uživajte u narednim slikama

Kako se polako penjem iznad jezera Agnel, počinje da se vidi i Serrù

Još 1km...

Mic po mic, to sve vozim iz cuga do gore, vadim telefon i slikam iz ruke dok vozim, stajem jedno 50m pre "Punto panoramico", tu pravim nekoliko slika. Vidim da je na Punto panoramico baš gužva, pa odlučujem da stanem malo ranije, pre gužve, a realno su to isti kadrovi i isti uglovi, ne bi tu bilo neke razlike. Pomislih, staću u povratku. Do vrha sad još imam jedno 200m možda ni toliko. 

Skoro na Punto Panoramica

!!!! Stigao na prevoj !!!! 

Pravim par slika prevoja, i sebe i prevoja (jedan selfi).

Razmišljam da pošaljem poruku da sam stigao na vrh, a onda se predomislih, svakako ću se za 3 minuta spustiti dole da nešto pojedem i popijem, pa ću tada kucnuti poruku da sam se popeo.

Neki biciklisti se tu slikaju, jedva sam uspeo da slikam tablu onako između njih (kad im je popustila koncentracija na momenat, hahaha<)

To je to, nema više!

Tu sad sledi spust prema nečemu što bih mogao da okarakterišem kao planinarski dom (zapravo je restoran i bar u jednoj kući a u susednoj se može prespavati - mada toj drugoj kući nisam ni prilazio, nije mi bila interesantna).

Tu kod te dve kuće ima veliki parking (stane jedno 50-tak vozila), tu autobus staje i tu istovara i utovara putnike za gore/dole (vrte se tu jedno 3-4 busa). On vozi od Lago Serrù do doma, tu napravi pauzu 10-15 minuta, pa se spusti dole i tako od 9h ujutro do 18h popodne.

Pogled prema planinarskom domu, ima dva jezera

Spuštam se prema domu

Kad se prođe planinarski dom, ima još par stotina metara asfalta, (u relativno lošem stanju), i 'ajd' kao da odem do kraja asfalta (koji je sve samo nije asfalt, grbav je, ružan je, skoro kao makadam). Ali nema veze, odštruckao sam do kraja asfalta do rampe gde nema dalje, i vratio se nazad do doma. 

Kraj nečega što bi recimo moglo da se nazove asfalta, ima rampa u dalje je makadam

Povratak prema planinarskom domu

Ušao unutra, reko' daj ti meni deder jednu kolu, zapravo, kad već radiš, daj dve.

Znam kako je bilo prošli put na Giau, prvu nisam ni osetio, tek je druga bila prava. 

Sedam za sto, izvadih štapiće sa kikirikijem (poneo sam dve najmanje kesice svaka 40gr), otvorih jednu kesicu i počeh da ih grickam, uživam, odmaram, zamalo se zadavih koliko su bili suvi, pa otvorih prvu kolu, i sad tako malo gickam pa malo pijuckam. 

Uzimam telefon da pošaljem poruku, kad nema signala, ni na službenom, ni sa privatnom broju, očigledno sam u "mobilnoj" rupi.

Do kraja se ispostavlja da bi mi jedna kola zapravo bila dovoljna. Razmišljam šta da radim sa drugom, džepovi su mi potpuno puni, jer sam se opremio za hladnoću (onaj Stelvio mi je i dalje u sećanju), a i kad god se penjem na visine preko 2000m ume da bude pristojno hladno (svaki put na Dolomitima i slično). Nema druge, otvorih i drugu kolu, i sad je pijem na silu, pa to sad nije moglo onako na iskap, nego sam je cevčio jedno 15 minuta, kao da je boca od 2l a ne limenka 0.33l. 

Toliko sam se ohladio, da sam jednog momenta morao da obučem šuškavac, gore je onako prohladno (jedno 13-14°C), duva ledeni vetar, a ja sedim i borim se limenkom kole (kao otrov da pijem - ne ide). 

OK, 40 gr štapića sa kikirikijem savladani, dve imenke kole - takođe, ustajem i krećem... Ali, meni je sad bilo toliko hladno, kao da sam iz friza izašao, hladni prsti, hladan nos, potpuno sam se ohladio, i sad tako smrznut i poluukočen, treba da se vratim na prevoj Nivolet (nekih 60-70m uvis), pa onda sledi 60km spusta do smeštaja. 

Razmišljam (takoreći ispričah se ja sa sobom u sebi), krenuću uspon u šuškavcu, pa kad postignem radnu temperaturu, onda ću ga skinuti, a lako se može desiti i da stignem na Nivolet u šuškavcu, pa će mi sigurno trebati za spust (u tom slučaju ga ne moram ni skidati). 

Krenem, vozim i negde na pola uspona stajem da skinem šuškavac, ponovo sam onaj stari, ponovo mi više nije hladno - IDEMOOOO...

Mapa prevoja sa svim planinarskim rutama

Još malo pa sam ponovo na vrhu, lepo se vidi jezero Serrù 

Stižem ponovo na prevoj, i tu stajem da napravim par slika, jer kad sam prvi put stigao na prevoj, bila je gužva (nekih 4-5 biciklista, koji su se tu nameštali i slikali u raznim pozama i kombinacijama), pa nisam mogao da se slikam sa tablom, nego sam samo jednog momenta kad su se za trenutak razmakli, gurnuo ruku između njih i slikao tablu.

Drugi put kad sam stigao neki tip i devojka oboje biciklisti se slikaju pored table, pitam ih: "Da li da ih slikam zajedno?"

Odgovaraju:" Ne, ne, ne, ne..."

"OK", rekoh, "slikajte vi mene, ako već nećete da ja slikam vas...", i čovek me lepo islikao par puta, zahvalih im se.

Bacim pogled na telefon, imam 3 crtice signala, super, pošaljem SMS da sam odradio vrh i da polako krećem nazad. 

Stižem na "Punto Panoramico". Napravih jedno 5-6 slika, pogled je stvarno veličanstven.

Gde god pogledaš to je razglednica, ili slika za wallpaper na računaru ili zidu.

Ima 2 jezera, Lago Agnel i Lago Serrù, dalje jezero posmatrano sa Punto panoramico je svetlo plave boje (i to naročito kad sine sunce), a Agnel je tamno plave boje, i sad kad ih posmatraš odgore dva jezera, jedno do drugog, a boja vode potpuno različita... 

Ovo nije moja slika, slikano je očigledno u nekom maju ili pre junu, ima dosta snega i boja Serrù jezera je sad još izraženija jer se tope snegovi

Oba jezera su veštačka (podignute su brane), i očigledno je da svako jezero skuplja drugačiju vodu. Svetloplava boja Serrù jezera dolazi od krečnjaka kojeg spiraju bujice. Kod Agnel jezera se očigledno ne spira krečnjak, pa je ono tamnije (možda ima nešto veze i sa time kakvo je dno, ne znam, realno nije ni  bitno.   

Vodopad koji puni Angel jezero

Ovde se u daljini vidi Lago di Ceresole

Lago di Ceresole

Stižem do brane Serrù jezera, pa rekoh da provozam po brani, možda će biti drugačiji kadar, drugi uglovi i slično. I tako ti ja krenem po brani da vozim, dole je kocka (kaldrma) i to prilično grbava, pa idem sporo. Stigao na drugi kraj brane, ali dođavola... Jeste drugi ugao, jeste lep i drugačiji pogled na jezero, ali je dok sam ja "forsirao" kocku na brani, neki poveći oblak se namontirao i zaklonio sunce bez nade da će u narednih 10-15 minuta da se skloni... Efekat je kao da je neko ugasio svetlo u sobi, jezero se samo ugasilo, promenilo boju, potamnelo.

Nije više to to, okrećem se pa polako nazad (napravih jedno 200 slika, pa sad jedna gore/dole...).

Kreće spust i nije mi prijao kako sam očekivao (spust je najlepši deo penjanja - realno). Put je zapravo prilično grbav, to dok se penješ sa 10km/h nisam ni osetio da je kao grbavo, međutim kad ideš 60km/h mnogo je grbavo, i nema šanse da ideš tim brzinama, jednostavno moraš da kočiš i da se spuštaš polako do 30km/h. Opet sam osetio onaj miris pregrejanih kočionih pločica na kolim akoja se spuštaju (jer je nagib ozbiljan, dugačak i jako krivudav, pa nema šanse da se tu razviju neke brzine da bi se diskovi hladili. Kad prilaziš nekoj krivini (ili serpentini) ti ne vidiš da li neko nailazi, a jedna je traka, i mimoilaženje je generalno problematično (možeš da se mimoiđeš sa drugim automobilom, ako se sretnete u krivini, morate obojica da želite da to uradite itd...), tako da se kod maltene svake krivine usporiti toliko, da ako neko naiđe odole, ti imaš vremena da reaguješ. Samo spuštanje kad je auto u pitanju (to sam posle iskusio) je dosta kompleksno, ali obzirom da se spuštam biciklom, imam dosta mestačak i ako neki auto naiđe bez obzira što je jedna traka. Al' ni ja ne mogu brzo da vozim jer je dosta grbavo, pa skakućem tu i tamo, moram čvrsto da držim volan.

Ide to nekako, u svakom slučaju lakše nego u suprotnom smeru. 

Pogled splet serpentina 

Obrni-okreni jako podseća na Transfăgărășan

Kako se spuštam sve je toplije, šuškavac sam skinuo negde kod brane Serrù jezera, ispada da sam sve ostalo nosio za džabe, ali bolje da sam ja sve imao a da nije trebalo, nego da je trebalo a da nisam imao.

Ovo mu dođe kao neka crkva?!?

Interesantno je da su svi krovovi ovde napravljeni od kamenih ploča. čak i na kućama koje se sada grade sam video da stavljaju kamene ploče kao krov

Jedan od mnogih vodopada koji se mogu videti na usponu

Rečica koja puni Lago di Ceresole - potpuno čista (siguran sam da se bez problema može piti

Stižem ponovo tu pred veliko jezero Lago di Ceresole. Tu vidim neki Ristorante/Bar/Pizzeria, pomislih da bih mogao neko pica parče ili slično da pojedem (na vrhu sam pojeo 40gr štapića to definitivno nije dovoljno da nadoknadi svu energiju koju sam spržio do sada). Uskočim unutra, kad ono jedno 3-4 vrste sendviča. 

Uzeh jedan sendvič, pita devojka: "Šta ćeš popiti?"

Nisam planirao ništa da pijem, voda je OK, i imam je u dovoljnim količinama. 

Gledam ja nju, gleda ona mene, maltene mrda obrvama po principu "A, šta ćeš? Šta ćeš?? Šta ćeš???"

Rekoh: "Daj jednu kolu, ako već moram..."

Pita: "Da li da ugrejem sendvič?"

Rekoh: "Ugrej! Zapravo, napravi da bude najbolji što može da bude..."

Seo napolje, taman neka ekipa otišla i ostavila savršeno mesto u hladovini (ovde je bilo toplo i sunce je prilično pržilo, pa je hladovina prijala).  

Posle par minuta, devojka donosi kolu i sendvič na nekom drvenom podmetaču. 

Brate, kako je sendvič krckao... Sir se razvlačio ko na pici - kratka ti ruka, a on ne želi da pukne, neverovatno. Skoro da mi je bilo žao što nisam još jedan uzeo (znao sam da mi ne treba, ali je sendvič baš bio fin).

Pojeo, platio, idem dalje.

Ponovo sam kod Lago di Ceresole. Mali uspun ne pada teško (baš sam očekivao da će biti drugačije), pa opet sledi spust. 

Lago di Ceresole - realno ovde se nalazi voda iz oba gornja jezera, po boji deluje da Serrù pobeđuje

Mala digresija: kad sam bio na vrhu, imao sam ideju da kupim magnet Colle del Nivolet. Međutim, za razliku od svih prevoja koje sam do sada vozio ovde nema ništa na vrhu (nema ni prodavnica, ni suvenirnica, ništa, samo tabla i to je to. OK, pomislih kupiću magnet dole u planinarskom domu, tamo obično imaju. Međutim, NE, imaju samo magnete Rifugio Savoia (tako se zove planinarski dom), a Colle del Nivolet koji je udaljem 500m odatle jednostavno NEMA.

OK pomislih kad se budem spuštao video sam više suvenirnica, biće u nekoj...

Nažalost opet KRIVO!

Ti se sa Nivolet-a sve do Lago di Ceresole spuštaš kroz divljinu, i zapravo je prva suvenirnica u mestu Ceresole Reale (mesto kod velikog jezera). Ali tu se mogu kupiti samo magneti Ceresole Reale. Gledam i ni jedan magnet da se zabuni i da piše Nivolet. NE. Do kraja pitam da li govore Engleski?, prodavačica mi pokaže na nekog debelog i ćelavog koji se baš u tom trenutku pojavio iz nekig vrata. Pitam da li imaju Nivolet magnet, ne nemaju (skoro začuđen što ga to pitam, kao da sam tražio magnet od Big Bena tu u Italiji). Idem dalje stajem u još nekoliko suvenirnica i svaka suvenirnica je jedino i isključivo imala magnete sa nazivom mesta u kojem ga kupuješ i tačka.

Tako nisam uspeo da kupim magnet 😕

OK, nije to sad ništa jako važno, više mi je zapravo interesantno, do sada je uvek bilo drugačije. Na primer, kad smo pre par nedelja penjali Tre Cime u Dolomitima, ti si tamo mogao da kupiš Tre Cime magnet 35km daleko od Tre CIme, Tre Cime je zaštitni znak celog tog regiona, kontam da bi i Nivolet trebalo da ima isti tretman, ali nekako ovde očigledno razmišljaju drugačije.  

Obilaznica oko tunela

Stižem do tunela, tu se opet odvajam na stari put, i tu pre rampe ima ono isto jezero sa ogromnim pastrmkama. U momentu dok prilazim jedan lik je baš upecao jednu od tih velikih, a domaćin koji stoji njemu iza leđa ju je preuzeo, očigledno čovek peca sebi i svojima večeru. Kako je tu jednu izvadio, zabacio je ponovo i nastavio da peca.

Opet surovo stenje i ogromno kamenje

Malo po malo i stižem do smeštaja. Dole je bilo sparno i toplo (jedva se disalo), pa je tuširanje baš prijalo. 

Pogled na okolne planine kod mesta Cuorgnè, isto kao i jutros kad sam tek počeo vožnju

Dobra vest je da se od 18h put do prevoja otvara, a ja sam stigao negde oko 17h u smeštaj. Dok se sredim i dođem sebi, biće skoro 18h, a nama do gore treba najmanje sat vremena, tako da prolazimo glatko.

Rekoh Miri i Nikoli: "Idemo gore da vidite šta sam popeo."

Nisam stigao kolima ni do pola, a njih dvoje su već "popadali mrtvi" i nije im bilo dobro, Mira stalno su govorila:"'Ajdmo nazad..."

Rekoh: "Idemo do kraja, nema sad izvlačenja!"

Gledam i vidim kako se dok se borim sa krivinama, automobilima iz suprotnog smeta i slično, kako se polako na vrhove navlače oblaci. Nadam se da će dok mi dođemo, možda da se malo razmaknu oblaci.

Stižemo do Serrù brane, a ona maltene sva u oblaku. Skoro da nema smisla da idemo dalje, ali nikad se ne zna kako je na vrhu. Stalno se preispitujem da li ima smisla da idemo dalje, ali pomislih, sad ima još jedno 4-5km do gore, nekih 10-15 serpentina, sad kad smo već dovde dobacili, idemo do kraja.

Stižemo gore, a gore si u oblaku kao da si u magli, imaš predivan pogled na ništa.

Tu smo se malo motali gore jedno 10 minuta, pa krećemo polako nazad. Na momente je oblak bio toliko gust da se skoro ništa nije videlo, ali savladali smo sve prepreke i polako stigli u smeštaj. 

Oblak

Pogled sa brane Lago Serrù pre gore

Na samom vrhu

Suma sumarum:

- distanca koju sam vozio bicikl - 133km 
- vreme provedeno u vožnji - 7h 30min
- ukupno trajanje vožnje sa pauzama - 9h 12min
- popeo sam se ukupno  - 2700m
- visinska razlika na jednom usponu - 2256m

Na cycloworld-u tekst o Colle del Nivolet počinje ovako: 

Finding a col that's more famous than the Colle del Nivolet is easy. Finding one that's more beautiful isn't. If there's such a thing as a cycling paradise, this is it.

(Pronaći prevoj koji je poznatiji od Colle del Nivolete je lako. Pronaći neki koji je lepši nije (lako). Ako postoji mesto koje je raj za biciklizam, to je ovde)

Potpuno se slažem sa autorom teksta na cycloworld-u.

Darko