29: Dve godine kasnije....

Možda će zvučati čudno ali ovo uopšte nije priča o biciklizmu, a zapravo se samo biciklizmom i bavi.

U ovoj priči neće biti ni jedne vožnje, ni jedne prirode, ni jednog kilometra prevezenog biciklom, ni truda, ni kapljice znoja, a sa druge strane biće tu obuhvaćene hiljade kilometara prevezenih biciklom, mnogo prolivenog znoja što mene samog, što u društvu... nijedna priča, a zapravo tu su sve priče koje sam do sada napisao...

Kako?

Videćete!

Idemo redom...

Pogled u ogledalo - dve godine kasnije od nastanka bloga

Kad malo bolje razmislim, nije dve nego pet godina kasnije... al' da ne cepidlačim, fokusiraću se poslednje dve godine.

Bilo kako bilo, idemooo:

Sve je počelo u septembru 2018, kad sam kao organizator dvodnevne vožnje zapadnom Srbijom, na klubu nakon vožnje objavio kratki tekst ("Post"na Strava-i) u kojem sam se zahvalio svim učesnicima (nas ukupno 6), sa vrlo kratko i sažeto prenetim utiscima sa vožnje.

Reakcije su bile veoma pozitivne.

(Za manje upućene: "Strava" je softver za aktivan život - trčanje, biciklizam, plivanje i još nekih 30-tak drugih sportova i aktivnosti)

I tako to kreće spontano, organizujem druženja i vožnje, i posle ozbiljnih vožnji (ponekad) napišem tekst, koji je sa manje ili više detalja opisivao kako nam je bilo dok smo vozili, družili se, smejali, imali dileme, doživljavali razne komične situacije, ponekad i pehove itd... Generalno to i tražimo, da se malo istrgnemo iz dnevne kolotečine koju "vrtimo" svaki dan, i da "provrtimo" neke nove predele, ljude, hranu, smeštaje itd. Naravno, sve je to začinjeno pređenim kilometrima, usponima, sjajnim spustovima, vidikovcima, pa ponekad treba priskočiti nekom u nevolji, a onda na kraju dana kad sednemo negde za večeru, tako svi na okupu zadovoljstvo je potpuno, tu proživimo taj da  još jednom - prepričavajući događaje, razmenjujući slike  i slično.

Iskreno, trebalo mi je da napišem par tekstova, da bih malo ušao u fazon i da bi priče (nadam se?!?) postale prepoznatljive. U tome su mi pomogli komentari (što bi rekli "feedback") dobronamernih ljudi koji su čitali priče i davali svoje mišljenje.

Jedina mana celog koncepta sa Postovima na Stravi je taj što se tamo napiše tekst, pa nakon teksta se mogu postaviti slike sa komentarima ispod (nije moguće umetnuti sliku unutar teksta). E sad, kod prvih par priča, kad nije bilo ni puno teksta ni puno slika, to sve moglo da prođe, međutim, kako su priče rasle kao i broj pratećih slika, cela koncepcija je polako postajala "tesna" za ono što sam želeo da prenesem.

Vreme prolazi - broj tekstova polako raste, sve češće slušam komentare tipa: "Treba da napraviš BLOG..." ili još bolje "Treba knjigu da izdaš jednog dana...", a dobar radni naziv bi ti bio: "Dnevnik jednog bicikliste"... 

Reč Blog mi je uvek bila ružna, izazivala je neku lošu reakciju (takoreći averziju), i ja sam se otimao protiv toga da napravim blog - FUJ... Kad za nekog čujem da je blogger, užas... (skoro niži oblik života - da OK malo preterujem, ali ...).

Međutim, neki je oktobar (tačnije 09.10.2021), sedim u restoranu Miročka Dolina sa drugarima iz D.Milanovca, zatim sa Mirom (žena) i Nikolom (sin), uz predjelo (miročki sir preliven medom i pršuta) ćaskamo o svemu i svačemu, pa i o mojim pričama i naravno kreće pritisak i od drugara iz Milanovca da napravim blog (ko zna koji put po redu). Naravno, branim se "i rukama i nogama" i dajem hiljadu i jedan razlog zašto mi to ne treba, i zašto je ovako na Strava-i sasvim OK. Dok traje rasprava da li mi treba blog ili ne, Nikola mi pruža telefon i reče:

"Upiši kako hoćeš da ti se zove blog!"

Ma neću, branim se, neću, ne treba, itd...

Međutim, Nikola je uporan, pruža mi demonstrativno telefon, i vidi se po njemu da nema nameru da odustane (po principu ako nećeš ti, uneću ja (mislim Nikola)).

OK, popuštam i upisujem naziv: "Cycling is (the) way of life". Par sekundi kasnije, Nikola mi saopštava: "Eto, sad imaš svoj Blog". 

OK, nisam oduševljen, ali niko me ne tera da ga koristim... win-win, sad imam blog i imam izgovor za sve koji mi savetuju da ga napravim... a ja mogu da radim kao i do sada...

Tu dok čekamo da pristigne glavno jelo, onako na telefonu napravih test priču (bukvalno par rečenica i jedna slika), i tu sam ukapirao da za razliku od Strava-e, ovde mogu da "umentnem" sliku u pola teksta (tzv - "mešano meso"). Super, to je jedan novi kvalitet koji do sada nisam imao koristeći Strava-u. 

Sad posle testa, kad malo razmislim, možda blog i nije tako loš. Naravno za stolom nisam pokazivao svoje oduševljenje, morao sam to još malo ozbiljnije da ispitam.

I tako je krenulo.

Nekih 6 dana kasnije sam u test svrhe na blog prebacio jednu od priča sa Strava-e, čisto da probam kako će to da izgleda. 

Svatih da je mnogo bolje i lakše pisati na blogu, tekst je pregledniji, može da se formatira kao u MS Word-u, slike postaju sastavni deo teksta... 

OK - postao sam blogger. 

Onda sam počeo da se javno šalim sad kad sam postao bloger, samo još da postanem starleta i onda sam postigao "sve" u životu!

Iskreno, trebalo mi je vremena da se pomirim sa idejom blog-a, pa sam svoje blogove, prozvao pričama (ranije sam ih zvao "ciklopisi", ali obzirom da sam sam smislio taj naziv, i da većina nije na prvu loptu shvatila o čemu je reč, naziv "priča" je pobedila). I tako smo blog i ja imali rezultat 1:1. Da, pisao sam na blogu, ali ih zovem pričama, tako da se reč blog ne koristi (ili veoma retko, samo kad mlađim generacijama pokušam da objasnim nešto vezano za moje priče - a oni odmah sve shvate dovoljno da im kažeš "blog").

Tokom ove dve godine sam prebacio deo priča sa Strava-e na blog (uglavnom u izmenjenom i dopunjenom izdanju). 

Priče obuhvataju ceo region.

Dve godine kasnije (da ne kažem od početka bloga) na blogu sam objavio 28 priča. Deo priča su prebačen sa Strava-e (koje sam pisao u vremenima pre bloga), ali većina su nove priče. 

Shvatio sam da mnogi ljudi jednostavno ne znaju šta sve ima od prirodnih lepota u Srbiji (što bi rekli tu u našem sopstvenom dvorištu), a još manje bliskom nam okruženju. Sa druge strane sam biciklom manje više prošpartao ceo region, pa sam rešio da pišem o mnogim lepim mestima i predelima koje vredi videti ili obići. Naravno kad si već tamo negde, treba nešto i pojesti i negde prespavati, pa se i taj deo stvarnosti često pomene u pričama.

To je ono kad se zapitate: "Gde bi mogli da odemo za vikend?" Pa se setite: "Daj da vidimo gde je sve bio onaj ludi biciklista, možda dobijemo neku ideju..."

Puno mi znači kad mi neko vrati info da je tragom moje priče, dobio ideju da ode i obiđe neki predeo, tada je priča potpuno uspela, što bi rekli: "Pogodila u metu". Još više mi znači kad dobijem komentar da sam nešto trebao da vidim kad sam već tamo i slično (eto motiva da se neki predeli obiđu ponovo).

Imam utisak da materijal za priče nastaje brže nego što uspevam da ih napišem i objavim... Kako vreme ide, priče se polako nakupljaju, ali srećom sada nailazi zima, kada se generalno manje vozi (jer je hladno a i dani su kraći), pa se nadam da ću uspeti da ako ne postignem da napišem sve priče (koje strpljivo čekaju u redu da budu napisanje), a ono bar dobro da "odvadim" priče sa liste čekanja...

Evo, liste priča koje čekaju u redu da budu napisane:

1. Balkanski Jerusalim - godina 2018, vozili smo na relaciji Skopje - Ohrid, veliko je pitanje da li ću ikada napisati ovu priču... Videćemo...
2. Transalpina - godina 2019, nastavak priče o usponu na Transfagarašan
3. Zapadna Srbija II - godina 2019, septembar, predivna ruta, sjajna ekipa
4. Predeo slikan čajem - godina 2021, zimska vožnja (februar) na Ovčar i Kablar 
5. Dobrodošli u najzabačeniji grad u Srbiji - godina 2021, Negotin sa okolinom
6. Avala ili Gastrociklizam #6 -  godina 2022, Avala i Padobranci kao bonus vožnja
7. Učka - godina 2023, Učka nacionalni park u Istri
8. Divčibare i Suvobor - godina 2023, jun, predivna ruta, ovo je bio test da li je ekipa spremna za Dolomite 
9. Mangart i  Julijski Alpi II - godina 2023, ostao mi je Mangart dužan uspon prošle godine, pa smo ga popeli ove godine
10. Dolomiti 2023 - I deo -  godina 2023, Tre Cime, neverovatan uspon, fantastičan pogled
11. Dolomiti 2023 - II deo -  godina 2023, Maratona dles Dolomites regija, 5 dana, 5 vožnji, savršeno
12. Passo dello Stelvio - osveta -  godina 2023, ostao mi je Stelvio "dužan" par stvari te davne 2017 godine kad je u avgustu počeo da veje sneg, ove godine sam u jednoj vožnji 2 puta popeo Passo dello Stelvio iz osvete...
13. Đerdap, zar opet? -  godina 2023, veliki Đerdap, prvi dan smo vozili srpskom stranom, drugi dan smo vozili rumunskom stranom
14. Divčibare i Suvobor II - godina 2023, septembar, ponovili, bilo je mnogo lepo prvi put 
15. Das ist Walter II -  godina 2023, ove godine smo ponovili sjajnu vožnju iz 2019 godine
16. Sasvim prirodno - Uvac -  godina 2023, prešli smo preko planine Javor i Zlatar, a usput obišli i meandre Uvca

Ljudi često skupljaju (da ne kažem kupuju) razne drangulije kao suvenire (magneti, figurice, majice i slično) da ih podsećaju na lepa mesta koja su obišli i na proživljene lepe trenutke tamo negde. E pa, evo ja pišem priče i to su moji "suveniri" koji me podsete na lepe trenutke, druženja, smeh i sve ostalo dok smo zajedno uživali u vožnji.

Često je možda ponajveći izazov jedne organizovane vožnje i druženja prebaciti "ljudstvo i tehniku" (bicikliste i njihove bicikle sa pratećom opremom) na startnu poziciju odakle treba da krene vožnja i naravno posle ih sve vratiti kući. Kad se nalazimo na počenoj poziciji vožnje, dalje obično ide baš lako (mislim, svi smo navikli da biciklamo), tako da kad vožnja krene - dalje to obično ide glatko...

Sledeći izazov je pomiriti različitost učesnika: npr. fizičku spremnost biciklista (neki su jači, neki slabiji), neki su brži, neki sporiji, neki su temperamentniji i izgube živce u trenutku, a neki su toliko flegma da ih možeš figurativno "seći na komade" i ne bi se iznervirali (i da naravno - svaki bi se komad "primio"...) itd. Hvala Bogu pa smo svi različiti, to nas zapravo čini kompaktnim. Koliko god to delovalo neverovatno, tako je. To je kao puzzle, tamo svaki onaj komadić ima svoj jedinstven i specifičan oblik, daklem, svaki je različit, a opet kad ih sve složiš i uklopiš kako treba dobiješ jednu sjajnu sliku na kraju. E pa slično tako je i sa našim vožnjama, svi smo mi različiti, a onda kad se nađemo i kad imamo isti cilj (izvezemo neku zahtevnu rutu ili popnemo neku ozbiljnu planinu i slično), svi na neki način "škljocnemo" (kao delići kad slažeš puzzle) i uklopimo se u jednu sliku, i ta vožnja do kraja uspe. 

Na taj način čak i kad ponovim istu rutu, ako je druga ili delimično nova ekipa u pitanju, ta vožnja stvori potpuno drugačiju sliku (kao da vozimo nešto što nikad nismo vozili), tako da u principu realno nikad nije dosadno, naprotiv.

A sad malo statistike koja (pretpostavljam) realno nikog ne zanima... Pa neću daviti, samo dve slike i par podataka, eto čisto da zadovoljim znatiželjne (ako ih zapravo ima?!??)...

Za ove dve godine, priče su pročitane nekih 18.000 puta, što u proseku čini oko ~650 čitanja po jednoj priči. Naravno nije to ni blizu jednako raspoređeno po pričama, neke su pročitane i preko 1000 puta, neke skoro 1000 puta, a neke manje od 100 puta. Tu jednostavno ne mogu da uhvatim zakonitost, verovatno stvar nekog boljeg ili goreg tajminga kad je priča objavljena. 

Statistika pročitanih priča

Lista zemanja u kojima su priče najčitanije (Google uvek prikazuje top 20 zemalja)

Kad sam napravio blog, na samoj blog stranici sam napravio mesto gde čovek može da se prijavi sa ciljem da mu na mail stižu obaveštenja kada se objavlji nova priča. Paralelno sa tim sam i putem Vibera poznanicima slao obaveštenje da sam objavio novu priču.

Negde tokom ove dve godine sam napravio jedan test: objavio sam dve priče u roku od minut jednu za drugom, i nisam nikom poslao link na Viber, baš da vidim koliko će ljudi od tih nekih skoro 150 prijavljenih na mail obaveštenja da pročita priču. Rezultat je bio poražavajuć. Za 2 meseca, priču je pročitalo 10-15 ljudi. Što bi rekli debakl. Sledeću priču sam poslao svima Viber-om i u prvom danu je priču pročitalo preko 200 ljudi. Epilog je da su one dve "mail" priče i dan danas imaju manje 100 pregleda. Shvatio sam da je Viber mnogo življa stvar od mail-a, očigledno svi vrtimo telefone, i kad čujemo "plink-plink" - malo malo štiže neka zavitlancija ili šala na Viber, ljudi daleko bolje reaguju na poruku koja je stigla ovim putem. Zbog toga sam se recimo negde fokusirao da šaljem nove priče Viber-om. Kažu mi poneki, treba Instagram da koristiš... (a kad mi neko kaže da koristim Instagram, meni samo ono starleta odzvanja u glavi...). Rekoh: "Hvala lepo! Jok ja!" Bitno je naglasiti da realno nemam ništa od ovoga, nisam uključio reklame i ostale gluposti, koje bi mogle da donesu neku (verovatno sitnu) materijalnu korist, zato što je ideja da ljudi čitaju a ne sad ja zarađujem na ovome. Mada, ako propadnem kao inženjer, možda se i prebacim u pisce (mada za sada to ne planiram). Ovo je za sada čist entuzijazam sa idejom da ljudi vide šta sve ima u našoj zemlji i okolini koja je u dometu (biciklom/kolima). 

Komentari na priče su najvećoj većini slučajeva prilično pozitivni, ali bilo je tu i nekoliko zamerki, pa ću ih javno izneti.

Prva zamerka koju sam čuo nekoliko puta je da su priče predugačke. OK, ima priča koje su kraće, ima priča koje su duže, to realno ne zavisi puno od mene, nekad bude dosta dešavanja, pa se priča oduži a nekad ne bude, pa priča bude kraća. Desi se nekad da odemo na 2, 3, 4 ili 5 dana (ove godine se desilo da odemo na čak 9 dana sa ekipom), pa onda te priče naravno budu duže jer su jednostavno trajale, pa se tu koječega izdešavalo. Mislim da se realno većina priča pročitaju za 5-6 minuta, maksimalno za 10 (one duže). Ne bih sad da kukam, ali meni ponekad trebaju nedelje da smislim i napišem tekst, ubacim slike i filmiće (upload naravno - traje), to sve uklopim i isformatiram, i onda mi kažu: "Ahhh, mrzi me da pročitam, pogledao sam slike onako na preskok - lepe su...". 

OK, nemam problem, i to je nešto. 

Druga zamerka je bila da previše slika ne čini priču boljom. OK slažem se u potpunosti sa ovom tvrdnjom, ali ponekad ne mogu da ne stavim više slika, jer su predeli jednostavno prelepi. Kažu da jedna slika vredi više od 1000 reči, pa tako ponekad neke stvari slikam iz više uglova da se dobije bolja predstava onoga što slikam a u glavi čitaoca.

Imam jednu anegodotu iz srednje škole, kad je Gena (naš strogi razredni starešina - profesor fizike) ispitivao, pa je tokom ispitivanja uhvatio Rastka da prepisuje sa puškice dok je nešto izvodio po tabli a što mu je Gena zadao, pa ga je poslao na mesto i dao mu mu neku ocenu (realno veću nego što zaslužuje) sa opravdanjem da je valjda nešto naučio dok je pisao puškice. A onda Rastko kad je seo na svoje mesto je rekao da mi iz neposrednog okruženja čujemo: "Nisam, pozajmio sam puškice od Milidraga!"

Tako i ovo sa slikama, nadam se da su nešto "naučili dok su gledali slike"....

Treća zamerka je bila od drugara bicikliste, koji kaže da su mu delovi priče sa hranom dosadni i da ih preskače. Svako ima način na koji čita priče, moje je da ih napišem. Neko je pročita celu, neko je ispreskače, neko pogleda samo slike ili deo slika, svako to radi kako mu odgovara (kao što neki čitaju knjigu tako što prvo pročitaju kraj, pa tek onda krenu da je čitaju od početka ili su odmah završili sa knjigom...).

Što se tiče hrane u pričama tu sam dobio dosta (mislim i najviše) komentara, i svi su realno pozitivno osim gore navedenog. Koliko god to delovalo paradoksalno, ove biciklističke priče u najvećem broju slučajeva čitaju neBiciklisti. Uglavnom priče čitaju ljudi koji ne prelaze 15000km godišnje kao mi, koji vole prirodu (verovatno) i koji vole da vide lepu sliku i da po koje slovce pročitaju tu u tamo uz tu poneku sliku. 

Većina ovih stvari u pričama je krenulo sponatano, takoreći "iz malog", jeli smo negde nešto usput što je neočekivano bilo fenomenalno, i ja sam stavio sliku toga fenomenalnog - treba ljudi da vide kad je čovek negde pojeo nešto sjajno (vanserijski dobro)... 

Ne možeš ti na napišeš priču o najboljem ćevapu u Bosni, a da ga ne slikaš, ili o baklavi u Makedoniji ili u nekim drugim mestima gde smo jeli nešto fantastično. Kao što rekoh mislim da sam dobio više komentara na hranu (realno svi su bili pozitivnih, osim jednog gore pomenutog), nego na sve one tamo planine, jezera, vidikovce i ostalo. mnogi su bili šaljivi tipa: "Pa vi više pojedete nego što potrošite vozeći..." I ponekad su možda i u pravu. Nekoliko njih mi je reklo: "Vidi, ako ne bude hrane u pričama, ja neću više čitati!" U fazonu, to mi je glavno. Shodno svemu tome, stavljam hranu u priču, ne mogu reći u svaku, ali kad bi se zamislio, teško bih se i setio kad je poslednji put nije bilo. 

Ovo što ću reći će možda zvučati pomalo surovo. ali došao sam do zaključka da ljudi vole da "zavire" u tuđ tanjir, naravno figurativno rečeno. Evo prostog primera iz priče koja još nije napisana (Passo dello Stelvio - osveta). Bili smo na moru, i Roberto (jedan od osoblja u hotelu, sa kojim smo često komunicirali) kad je čuo da idemo u Bormio, reče pa ja sam iz Bormio-a. Rekoh super! On tokom sezone radi u hotelu na moru, a kad se sezona završi on se vrati kući. On mi reče, obavezno moraš da probaš "picokere" (bilo je sad tu malo pantomime dok nisam ukapirao kako se to zapravo piše u originalu). Pronađoh na netu, kako to izgleda, i pitah ga za preporuku gde bih to trebalo da jedem. Čovek mi lepo objasni u koji restoran da idemo da to jedemo. I kakav bi ja to sad bio čovek kad to ne bih napisao u priči ako su mi se picokeri realno jako dopali (jeli smo ih na mestu na koje su nas uputili), i stvarno su bili odlični. I sad neko ko ode u Bormio, to ne proba, a to je lokalni specijalitet. Naročito je zanimljivo kad odemo negde dalje (Austrije, Italije, Alpe, Rumunije i slično), u neke zemlje koje imaju drugačiju kulturu kuhinje od nas. Tamo je uvek zanimljivo probati nešto lokalno. To volim da podelim sa ljudima (očekujem raspravu na ovu temu, dole u komentarima, na Viber, email: banditosi.cikloture na gmail-u i slično). Ako "Vox populi" kaže fuj hrana, a hoćemo priču, hoćemo uspone, znoj/krv, predele i slično, onda ću je izbaciti, pa kad odete npr. u Bormio ili slična mesta snađite se sami, da ne pišem nešto što ljudi ne žele da čitaju ili daj još hrane, pa da pravim novi blog "Specijaliteti lokalnih kuhinja".

Zapravo poenta svega je da dajem ljudima mogućnost,: ko hoće - pročita, ko neće da čita pogleda slike, ili ni jedno od toga, svako treba da nađe neki svoj pristup do nivoa koji mu prija, realno moja neka vizija je da pružim maksimum u momentu dok pišem priču, a to znači onoliko teksta koliko smatram da je potrebno da bi se opisale stvari, događaji, priroda, prizori, a isto tako i nagibi, i mučenja, i emocija, i ushićenje, i spustevi, i svo ono dobro i loše što doživljavamo i preživljavamo tokom vožnje i druženja. To je ko kao kad Pikaso nacrta neku svoju sliku, neki npr. kubizam (meni iskreno ne shvatljiv), on je imao svoju viziju u glavi kad je slikao, a sad svako tu sliku tumači na neki svoj način. Tako u principu na isti način izbacim nešto smatram da je OK, i što realno kad sam pročitam kažem sebi "To je to", ne treba ni više ni manje, a onda svako spram sebe to treba da doživi na način kako to njemu/njoj realno odgovara. Nekom je puno teksta ili slika, nekom je malo, neko bi više, neko bi manje. Cela stvar je kao Gausova kriva (ili ti normalna raspodela), realno mi se do sada krajnosti (sa Gausove krive) nisu obraćale. Postoji ekipa koja voli da čita priče, obično vrate pozitivan "feedback" i to je meni gorivo da pišem dalje, postoji jedna ekipa "slikogleda" koji samo pogledaju slike (oni kad objavim priču samo prevrte slike i to je to), a za ostale ne znam jer oni što ne čitaju priče mi se zapravo ni ne javljaju, niti ih mogu videti na nekim statistikama. Ove dve grupe mi se javljaju i sa kojima sam u kontaktu.

Kad objavim priču i kad je pustim u "etar", ona počne da živi neki svoj život, i ona na razne načine dospeva do raznih ljudi, širom planete. Prosto mi je neverovatno kad vidim (a pogledam sa vremena na vreme statistiku), da je npr. juče priču pročitalo njih 67 iz Vijetnama, ili iz Zambije ili neke južne Amerike ili slične zamalo rekoh zabiti i to mi je potpuno neverovatno. Najinteresantniji detalj je da su moje priče napisane na Srpskom jeziku i sad to neko "tamo daleko" čita, i onda kad vidim tako neku egzotičnu destinaciju (da ne kažem neka nesvrstana zemlja ili slično) gde se zapitam da li računari uopšte postoje (naravno preterujem i da naravno da postoje, ovo više figurativno kažem), bude mi interesatno kad su priče pročitane 60-70-80 puta. Da je jednom ili možda dvaput, pa da pomislim da je neko slučajno naleteo na priču ili blog, ali npr. 67x slučajno naleteti na priču u jednom danu - to stvarno treba umeti. 

Sve u svemu to je neka moja armija čitalaca (mislim da zapravo - "armija" nije pravi izraz, ali razumete me šta mislim).

Onog momenta kad kliknem "PUBLISH" na blogu, sa pričom sam završio, da li će je pročitati jedan, dvoje ili deset hiljada ljudi to više ne zavisi od mene. Ona počinje da živi svoj život. 

I to je to, nema tu puno filozofije (mada se po prethodnom tekst gde nemilosrdno filozofiram ne bi mogao izvući takav zaključak...).

-------------------------------------------

I kako to često kažu u Monty Python-u: "And now something completely different..." (A sada nešto sasvim drugačije) 

Negde u aprilu ove godine (2023) smo se Nikola i ja igrali malo sa veštačkom inteligencijom. Prvo smo je "navukli" da "pročita" par mojih tekstova, a onda smo joj zadali zadatak da napiše priču na Srpskom jeziku u stilu Darka Kovača. 

Evo rezultata:

Mogu pokušati da napišem kratku priču u stilu Darka Kovača koji ima blog Cycling is the way of life na srpskom. Evo mog pokušaja:

Priča 25: Biciklom po Šumadiji: od Topole do Oplenca

maj 13, 2023

Šumadija 08-09.05.2023.

Šumadija je srce Srbije, zemlja brežuljaka, šuma i vinograda, ali i zemlja bogate istorije, kulture i tradicije. Šumadija je takođe odlično mesto za biciklizam, jer nudi raznovrsne pejzaže, zanimljive destinacije i gostoljubive ljude. Zato sam odlučio da provedem vikend na biciklu po Šumadiji, od Topole do Oplenca.

Topola je mali grad u centralnoj Srbiji, koji je poznat po svojoj ulozi u Prvom srpskom ustanku protiv Turaka. U Topoli se nalazi i Karađorđeva tvrđava, koju je sagradio vođa ustanka Karađorđe Petrović. Tvrđava je danas muzej koji čuva uspomene na borbu za slobodu. U blizini tvrđave se nalazi i crkva Svetog Đorđa, koja je zadužbina kralja Petra I Karađorđevića. Crkva je izgrađena u srpsko-vizantijskom stilu i ukrašena mozaicima i freskama. U kripti crkve se nalaze grobnice dinastije Karađorđević.

Topola

Iz Topole sam krenuo prema zapadu, prateći put koji se uzdiže ka brdu Oplenac. Put me vodio kroz šumoviti krajolik, gde su se izmenjivala zelena polja, voćnjaci i vinogradi. Na putu sam sreo mnogo drugih biciklista, koji su uživali u lepom danu i predivnoj prirodi. Pozdravljali smo se i razmenjivali osmehe.

Nakon oko 15 kilometara vožnje sam stigao do sela Oplenac, gde se nalazi jedna od najlepših građevina u Šumadiji - Beli dvor. To je dvorac iz 20. veka koji je izgrađen u francuskom stilu. Danas je to muzej koji čuva uspomene na život kraljevske porodice Karađorđević. Odlučio sam da napravim pauzu i da posetim dvorac. Ušao sam u park koji je bio pun cveća i drveća. Čuo sam ptičji pev i šum vode iz fontane. Osetio sam miris ruža i jasmina. U parku sam video i neke skulpture koje predstavljaju članove kraljevske porodice. Ušao sam u dvorac i bio oduševljen njegovom lepotom i raskoši. Video sam veliku svečanu salu, bogato nameštene sobe, vredne slike i predmete. Saznao sam mnogo zanimljivih detalja o istoriji i kulturi Srbije.

Beli dvor

Nakon obilaska dvorca sam nastavio svoju vožnju po Oplencu. Odlučio sam da posetim još jedno mesto koje je vezano za dinastiju Karađorđević - mauzolej Svetog Đorđa. To je crkva koja je izgrađena na vrhu brda Oplenac i koja je zadužbina kralja Aleksandra I Karađorđevića. Crkva je izgrađena u srpsko-vizantijskom stilu i ukrašena mozaicima i freskama. U kripti crkve se nalaze grobnice dinastije Karađorđević.

Mauzolej Svetog Đorđa

Do crkve sam stigao nakon kratkog uspona koji je bio nagrađen predivnim pogledom na okolinu. Uživao sam u prizoru zelenih brežuljaka, plavih jezera i belih kuća. Ušao sam u crkvu i bio zadivljen njenom lepotom i svetlošću. Video sam prelepe mozaike koji prikazuju scene iz Biblije i istorije Srbije. Osetio sam mir i spokoj koji je ispunjavao prostor. Pomolio sam se za zdravlje i sreću sebe i svojih bližnjih.

Nakon posete crkvi sam se vratio do svog bicikla i krenuo nazad prema Topoli. Put me vodio istim putem kojim sam došao, ali sada nizbrdo. Osećao sam vetar u kosi i radost u srcu. Bio sam srećan što sam proveo divan dan na biciklu po Šumadiji, upoznajući njenu istoriju, kulturu i prirodu. Odlučio sam da se uskoro vratim u ovaj kraj i da istražim još neka mesta koja me zanimaju.

Moram reći da sam ostao zapanjen, prvi utisak - skoro da ja više i nisam potreban...

Reč SKORO je u prethodnoj rečenici ključna!!!! 

Realno priča nije neka, ali je sa druge strane odlična, obzirom da ju je napisala mašina, tamo neki kod ili algoritam. Da, OK, veštačka inteligencija je ubacila dosta podataka iz neke verovatno Wikipedia-e ili slično, ali ono što je možda i najvažnije ovo je uradio neki program samo na osnovu toga što sam mu rekao napiši priču u mom stilu?!?

Posle ovoga "Judgement day" iz filmova o Terminatoru deluje tako stvarno i blizu, a nekad je to bila samo fikcija kojoj smo se eto recimo smejali.

Skoro pa sam pomislio da bih mogao da provozam biciklom sve što je veštačka inteligencija napisala (ali se plašim da bi mi u tom slučaju negde pred kraj vožnje iskočio Terminator i završio posao).

-------------------------------------------

Kao što sam već negde tokom teksta naglasio, hoću da čujem komentare, dobre, loše, da valjam, da ne valjam i slično.

Svaki komentar je realno pozitivan, pa čak i ako je negativan (zvuči paradoksalno, ali nije). Komentari su tu da mi drže pravac, tako da slobodno raspalite po meni, po blogu i svemu ostalom što se tiče ove teme.

Hvala na pažnji (nadam se da ima onih koji su uspeli da dobace do kraja ovog teksta, a da nisu zaspali)!

Pozdrav,

D.