39. Put kojim se ređe ide - I deo

Put kojim se ređe ide - I deo

Ovo je jedna vožnja koja je "pala sa neba". Nije bila ni u planu, ni na radaru.

Ali...

Mesi most

>>> SH20 - serpentine <<<

Na jednoj od prethodnih priča iz 2023. godine, Leo je ostavio komentar u fazonu na koji način bi on mogao da bude učesnik u nekoj od tih naših vožnji posle kojih napišem priču. 

Nakon toga smo stupili u kontakt, i tako je krenulo. 

Ideju da se vozi u ovoj regiji je dao Leo. 

Tada je još bila jesen (2023), tokom zime 2023/2024 počeli smo da "kuvamo" ovu rutu. 

Kad je Leo dao predlog gde da vozimo, rekao sam mu da sam taj deo već više puta razmatrao, ali da tamo nema asfalta, bar na nema na Google Maps Street View. Google Car je tamo prošao 2016. godine i to je poslednje što sam mogao da pronađem na internetu vezano za rutu koju sam još pre par godina planirao da vozim, pa sam od ovoga odustao.

Evo slika sa Google-a, koje su mene odbile da vozim ovuda (a gledao sam ovu rutu više puta):

Jasno se vidi po slikama koje su dostupne na internetu, da ova ruta nije za drumaša.

Onda mi je Leo rekao da je tu sad novi asfalt i da bi put trebao da bude savršen.

Njegova je ideja bila u osnovi kao nebrušeni dijamant, a onda sam ja tu uleteo sa mojim serpentinama (verovatno vam je već muka od istih...), poseta Skadru i slično... Ruta se nekako počela kristalisati.

O tome smo samo razmišljali i pravili neke planove ugrubo sa idejom da se ovo vozi tu negde oko 1.maja 2024, naravno ako to vreme dozvoli. Kad se cela priča približila, sam napravio Event na Stravi (beše to neki kraj marta, znači jedno mesec dana ranije). Inicijalno se prijavilo 4-5 ljudi da su zainteresovani za vožnju.

I onda kreću planovi...

E sad, kad malo dublje razmislim, ova priča ipak počinje maaaaaalo ranije, bar deo koji nema veze sa biciklom, a sastavni je deo ove priče.

Pre desetak godina, išli smo na Uvac (Mira, Nikola i ja). Dok smo krstarili brodićem po meandrima upoznali smo Ebu Ali Muhameda. On mi je pokazao Oko Skakavice, naravno da sam zapamtio takav biser prirode, i to Oko Skakavice mi je na "nišanu" od tada, znači 10 godina i više (realno od svih priča i najduže). Oko Skakavice se nalazi "ispod" (južno) od mesta Plav, a to je sam ćošak Crne gore, prema Kosovu i Albaniju, takoreći nalazi se u džepu, na samoj granici sa Albanijom. To apsolutno nije usput ničemu, jednostavno nikad se nije desilo iz razloga što nikad nisam bio ni blizu, da bi neka vanredna ekskurzija do Oka Skakavice imala smisla.

Sad kad sam sa Leo dogovorio šta ćemo da vozimo i kad smo smislili rute, naravno da sam ukomponovao i Oko Skakavice koji bi mi prošetali (ili prvi dan kad stignemo ili poslednji dan pre nego što odemo). 

Ova vožnja prolazi na svega par kilometara od Oka Skakavice, i ovo je prilika koja se ne sme propustiti.

U originalu sam prvobitno nacrtao jednodnevnu turu, gde bi napravili krug od Berana, preko Plava i Gusinja, pa ulazimo u Albaniju, izvezli serpentine, spustili se dole do jezera, Podgorica, pa nazad do Berana. 

Međutim to je tura od 250-260km i sa 3000+ visinaca.

Onda sam rekao Leu: "Vidi druže, ako ovo ovako smislimo, objavimo i isplaniramo, to ćemo voziti samo nas dvojica... Nema teorije da se iko prijavi..." i dodah u šali: "A ni za nas nisam baš siguran..." Mislim naravno da ovo nije slučaj samo sam se šalio.

Pa, sam rešio da ovu vožnju ipak podelimo u dva dana, prvi dan Berane - Albanija - serpentine - Skadar, sa idejom da malo obiđemo i vidimo Skadar, da vidimo Rozafa tvrđavu, Mesi most, prošetamo malo po centru i slično.  

Prespavamo.

Povratak nazad pored Skadarskog jezera, ulazimo u Crnu Goru, Podgorica, pa preko brda i dolina da stignemo do Berana.

Prvi dan je uzbudljiv u smislu da ima svašta da se vidi, i planina, i vrhova i snegova, i serpentina i slično... 

Drugi dan je ono što sam gledao na Google Street View ne mogu sad da kažem da je uzbudljiv, ali sigurno manje nego prvi dan (do Podgovrice je manje više ravno, a onda kreće uspon, i posle 3 penjanja i 3 spuštanja stižemo do Berana). 

Da ne ispadne sad nešto da drugi dan nije zanimljiv, biće i tu lepih pogleda, ali prvi dan je "highlight" cele vožnje.

To je bio plan u startu.

Ali kako to u životu biva, stvari počinju da se pomeraju i da klize na stranu koja tebi ne odgovara. Početna ideja je bila da 27.04 (subota) stignemo u Berane, 28-29.04 vozimo (tamo-nazad), i da se 30.04 vratimo kući, da smo za prvi maj kući. Pretpostavljao sam da će većina ljudi imati već organizovan prvomajski uranak, ili neki roštilj u prirodi sa "bandom" i obaveznom gajbom piva i slično.

Da sad ne bih tu uletao i kvario neke rituale, sa ciljem da se više ljudi prijavi, zamislio sam da se vratimo pre prvog maja. 

Ta ideja je i napisana u Event-u i važila je do jedno 10 dana pred polazak, kad mi je Nikola saopštio da ima kolokvijum baš u tu subotu (27.04) i to u 14h popodne. 

Taj detalj je poprilično urušavao planiranu koncepciju. OK, tada pravim novu kalkulaciju, ako on završi kolokvijum oko 16h, i ako tada krenemo, vožnja granice i slično, po nekoj matematici stižemo oko 23h u smeštaj u Beranama, znači još uvek smo (bar teorijski) bili u tajmingu.

Do kraja i Rade, koji treba da vozi support auto, mi javlja da on baš u tu subotu ima uveče neku proslavu rođendana, koju nije mogao da pomeri (naravno), i do kraja "prelomim" da ćemo sve da pomerimo za jedan dan, pa ćemo krenuti u nedelju ujutro i vratiti se prvog maja u Novi Sad - ne može bolje od toga.

Do ovog pomeranja termina se već iskristalisala situacija, manje više većina je odustala iz ovih ili onih razloga (da ne ulazim u detaljem, nije ni bitno), tako da je spala knjiga na dva i po slova.

Zašto "i po"?

Zato što Nikola od kako je počeo da studira, veoma slabo vozi bicikl, samo do fakulteta i nazad (Novi Sad - znači ravno...), a to se ne broji u neke vožnje, pa je on taj "i po". 

Predložio sam mu da kad uđemo u Albaniju, imamo jedan solidan uspon, kad Leo i ja savladamo taj uspon, da on sedne na bicikl i da sa nama odveze fantastičan spust (nekih 35km) do serpentina, usput (pre serpentina) ćemo da stanemo da ručamo. Rekao sam mu da taj uspon (serpentine) krene da penje, pa ako ide neka ga popne, ako ne ide, da popne koliko može, pa će ga pokupiti Rade kolima (pokušao si i to je to). Ovo je bio plan da vozi prvi dan.

Drugi dan nam je ravno do Podgorice, pa je neka ideja bila da on sa nama dođe do Podgorice, to je nekih ~60km, pa kad krene uspon da ga poštedim (stvarno nije u penjačkoj formi, nema smisla da ga maltretiram).

- - - - - - - - -

Nedelja 28.04.2024.

Jutro.

Oko 05:30h ujutro smo krenuli prema Radetu, pokupili Radeta, i oko 6h krećemo prema Beranama. Imao sam ideju da u Berane stignemo oko 14h, da kad stignemo obiđemo Oko Skakavice, dolinu Grebaje i sve što tu vredi videti.

Imali smo dobar tempo, mi smo oko 10h već prošli Kraljevo, bili već tu blizu.

Stižemo na granicu, stajem sa strane sa idejom da prijavim bicikle kod carinika. Idem regularno da prijavim da iznosim bicikle (Garmine i ostalo podložno carinjenju), ništa ne skrivam niti krijumčarim, da OK imam stari formular, ali se on i dan danas (kraj 2024) može skinuti sa sajta uprave carina, i dok ga ne sklone on je za mene važeći, to što njima nije važeći to je njihov problem. 

Prilazim cariniku, pita me: "Šta treba?"

Rekoh:"...Da prijavim bicikle..." Auto sa dva bicikla na krovu je jedno 10-12m od carinika.

On mi priđe, pa zajedno samnom dođe do kola.

Carinik: "Otvori gepek!"

Kao da su bicikli u gepeku?!?! Mislim na kolima su, vidiš ih sa 500m razdaljine.

Tu je on sad nešto njuškao po gepeku jedno 2-3 minuta, pipkao, preturao, čeprkao, strašno. 

Mislim da se razumemo, lepo sam popunio papir sa svime što iznosim (i to sam mu pokazao) sa sve serijskim brojevima uređaja i bicikala. Carinik treba da mi lupi pečat na papir, i da žvrljne nešto što bi moglo da se protumači da je potpis i idemo dalje. 

Međutim, ovaj put nije tako.

Pretpostavljam da mu je bilo dosadno.

Pa poče ispitivanje, te koliko voziš, da li voziš, kada voziš i slično... Kao da to sad ima neke veze sa njime i sa pečatom, koji je jedina stvar koja me deli da idem dalje.

Onda da skratim priču, kažem mu da prelazim 14000-15000 km godišnje, a ponekad i više. Tu njemu otpadne vilica, pa me vidno iznenađen, upita: "Radiš li ti šta drugo, osim što voziš bicikl?????????????????????????????"

Odgovorih: "Radim, radim, ne brini, i to vrlo ozbiljno!!!"

Carinik: "Auuuuuu..."

Onda sam mu pokazao priče, da bih ga smekšao.

Posle jedno 20 minuta seanse sa carinikom, konačno mi je lupio pečat.

JEEEEEEEE!!!!!

Taman da krenem prema kolima, a on me pita: "A gde ti žuriš?"

U momentu procesiram da li sad da krenem da mu objašnjavam - Berane, Oko Skakavice, dolina Grebaje, .... NE, NE, NE, ako krenem ostaćemo do kraja njegove smene.

Rekoh: "Idemo da stignem u smeštaj, da malo odmorimo... Od jutros smo na točkovima..."

Carinik: "Zatvoren ti je put do 15h!!!"

Pitam: "Kakav put je zatvoren???"

Carinik: "Pa ovaj na kojem si, radi se neki tunel, pa je do 15h obustavljen staobraćaj."

Po principu, džabe si ti tu sav na iglama, kad imaš vremena da divaniš samnom...

Idemo... 

Nemam snage da se više natežem sa carinikom.

Stižemo na pasošku kontrolu, kažem policajcu (više da proverim da li me idiot od carinika "tovari" što se tiče zatvorenog puta ili je stvarno obustavljen saobraćaj): "Čujem da se nešto zatvara put?" (pravim se nevešt)

Kaže policajac: "Da, da, da, do 17h je zatvoren put!"

Mislim u sebi, carinik je rekao do 15h, a ovaj kaže do 17h?!?

Pomislih, bojim se da pitam sledećeg...

Dolazimo kod Crnogoraca na pasošku kontrolu, pa ponovo pitam: "Nešto sam načuo od vaših kolega sa srpske strane da se put zatvara?"

Odgovara policajac: "Pa da, već je zatvoren i biće zatvoren najmanje do 18h, a možda i duže..."

Pitam: "Pa šta sad, gde ćemo?"

Policajac: "Pa ne znam, najavili su na vreme, ...."

Svi znaju da se radi neki tunel, i svi znaju da se zbog toga zatvara put, blokirana "cesta" i to je to. Od kad do kad je put zatvoren, e - to svako ima svoju verziju događaja.

Prošli granicu, par kilometara posle granice nailazimo na jedno 8-9 šlepera parkiranih u našoj traci, stoje i ne pomeraju se. Sreća pa je krivina, pa mogu da vidim da ima i kola između kamiona. Gledam šta se dešava, da li kola stoje ili se kreću, i u tom momentu jedan auto iskoči i poče da obilazi kamione, pa drugi za njim, krenem i ja (pomislio sam da možda propuštaju nas male, jer možda automobili mogu da prođu tunel a da su kamioni previše veliki, pa moraju da čekaju).

I tako stignem do lika koji je tu očigledno neki redar.

Rekoh: "Izvinjavam se..."

A on me odmah preseče nisam ni stigao da postavim pitanje: "NE, tunel je zatvoren!"

Pitam: "A gde su ovi krenuli?"

A oni su krenuli da se okrenu, jer tu gde stojim jedno 20m iza mene je neko odvajanje, neka na oko "kozija staza". 

U momentu dok mi pričamo, prolazi prvi pored nas (uspešno se okrenuo), lokalne tablice. 

Kaže meni redar: "Vidi, ima ovde mali lokalni put kojim može da se zaobiđe tunel, ovaj što je upravo prošao je odavde i on zna gde treba."

Okrenem auto, i sad ide lokalac i za njim jedan sa tablicama Kraljevo (i mi, uspevam da ih sustignem, nekako, usporili su kad su se mimoilazili sa jednim autom koji je naišao iz suprotnog smera). 

Idemo kao vozić, put je nov, ali jedva jedna traka, nedaj ti Bože...

Nov, ali baš uzan put

Polako iz sustižem

Nagib puta je na momente takav da koze moraju da stoje "pod ručnom" i da menjaju kočione pločice bar jednom mesečno. 

Gore - dole - krivine - serpentine, čuda, ko je savio put ovuda - kapa dole!

Moja navigacija je bila poprilično uporna u ideji da me proturi kroz tunel po svaku cenu (ali Google Maps nisu znele da je tunel zatvoren). Trebalo joj je vremena da ipak prihvati moju tvrdoglavost da baš hoću da idem ovom "kozijom stazom". I sad kad se konačno prebacila da me vodi ovim putem, lokalac skreće desno, a navigacija kaže levo?

Šta sad???

Kraljevčan skreće levo, šta ću skrećem i ja (2:1 za levo, i navigacija i Kraljevčanin), i konstatujem ako lokalac ide putem koji treba, a Kraljevčanin ima istu navigaciju kao i mi, provešćemo praznike u ovom kršu trudeći se da se domognemo civilizacije.

Kako smo se odvojili od lokalca, izlazimo na neki kao plato, sad se u daljini vidi neka prelepa planina prekrivena snegom, sad kad smo ovde gore, rekao bi čovek: "Pa i nije tako strašno, što se tiče puta i predela..."

Idemo tako kao dvojac, kad nekog momenta Kraljevčanin staje, bila neka česma pored puta, i ja nastaljvam sam, prepušten kršu, putu kojeg ima sve manje i navigaciji koja me je više puta do sada pogrešno navodila, pa nisam baš sasvim spokojan.

U daljini se vidi planina još uvek je pod snegom

Kad se zumira deluje impresivno

Asfalt - ta reč mi je odnekud poznata...

Vozimo idemo nekim baš malim putem, kad navigacija kaže da treba da skrenem na još manji put (nešto što jako liči na makadam, usah'o asfalt). Skrenuo sam i stajem da proanaliziram da li ima nade za nas, jer ako zabasaš negde ne možeš se više ni okrenuti koliko ume da bude uzano.

Kad u tom momentu, jedno 7-8 vozila nailazi iz suprotnog smera. 

Rekoh odmah: "Na dobrom smo putu! To su sad isti oni kao i mi samo idu u kontra smeru."

I tu jedan staje naspram nas, gestikulira da spustim prozor, spustio, i kaže: "Druže, tamo imaš jako strmo i jako ozbiljno, nisam siguran da li ćeš uspeti da prođeš..."

Pitam ga: "Jesi li ti uspeo da prođeš?"

Reče: "Jesam."

Ogovaram mu: "Pa ako si ti, proći ću i ja valjda... U svakom slučaju hvala za informaciju!"

Predeli su interesantni

Vozim dalje, polako i oprezno, nekog momenta je navigacija prekratila ionako mali put, verovatno je našla putić koji je 6 metara kraći od onog kojim smo išli, pa smo se malo vozili i po makadamu, ali smo opet izbili na neki afalt. 

No to sad nije bitno, vozimo i dolazimo do onog dela na koji nas je upozoravao kolega vozač. 

Stvarno je strmo, mislim da je nagib jedno 25%, jedna traka i to vrlo uzana, a serpentine ukesane u kamenu liticu. 

I sad napadaju motoraši, i to iz oba pravca, a kao i kola. Nagib je k'o što rekoh ~25% mi se spuštamo, a tako je uzano da jedva uspevam da smotam krivinu iz prve, onda prvo gledam odgore da li neko nailazi, pa ako ne nailazi krenem i smotam sledeću krivinu jedva (jedno 2 puta sam pomislio da ću morati iz dva-tri puta napred nazad, mada za to realno baš i nema mesta) i nastavljam dalje. Ako vidim da neko nailazi onda se sklonim u stranu najviše što je moguće, i gledam predstavu kako on mota i jedva prolazi. Sretnemo li se u temenu krivine (tj. serpentine), GOTOVO JE - efekat dva magarca na mostu, nema dalje, osvanućemo.

Da ne davim više, prošli smo, uspeli smo da izađemo na magistralni put.

Mislim da nam je epizoda "tuneli su precenjeni, bolje je ići po brdima i dolinama okolo" uzela dodatnih jedno sat vremena. 

Stižemo u smeštaj.

Na vezi sam sa Brankom (vlasnik smeštaja) oko momenta kad ćemo stići.

Dok sam sve dogovarao sa njim oko smeštaja, Branko mi reče da se javim jedno 1,5h-2h pre nego što ćemo stići, jer će njegova žena da nam savije domaću pitu.

Tako nešto se ne odbija. 

Da je hteo nešto da kupi da donese da nas počasti, rekao bih mu nemoj, to možemo i sami, ali domaću pitu ne možemo nigde da kupimo, pa se to ne propušta. 

To smo sve unapred dogovorili, i ja sam mu se Bog zna kako zahvalio.

Javio sam mu se da smo u Novom Pazaru, to nam je bilo taman jedno 1,5h-2h do Berana (tad još nisam znao za tunel, carinika i ostalo).

Onda kad sam saznao da imamo problem sa tunelom, javljam mu razvoj događaja, a on se za glavu uhvatio.

Obrni, okreni, mi smo stigli. 

Konačno.

Donji deo smeštaja - dnevni boravak, a ima i dve velike sobe gore

Vino, čokolada, i to sve za nas

Sokovi takođe za nas

Kafa za ujutro (ko pije), opet za nas

Taman smo utrčali u smeštaj eto i njega (Branko) sa vrućom domaćom pitom zeljanicom (još se puši).

Uz pitu je doneo i jogurt (flaša od 1.5l) koji je bio toliko gust da neće iz flaše da izađe, nema šanse, držiš je naopako i ništa. Moraš ga svojski promućkati bar 5-6 puta da bi ga bar malo "pripitomio" da bi nekako hteo izađe u čašu i to uz konstantno cimanje dok sipaš. 

Njegova žena nam je napravila i kolač sa čokoladom, preko svega.

"UBILI" smo se od hrane! 

A nismo uspeli sve ni da pojedemo.

Pita je bila jednom rečju - savršena!

Čak se i Nikola prejeo, a nije baš poznat po tome da hoće da jede zelene stvari, naročito ne u pitama i slično.

. . . . . . . . .

Sad mala digresija kako smo pronašli ovaj smeštaj:

Prvo sam pronašao neki smeštaj na Booking-u, koji je imao sasvim OK cenu, nalazi se blizu Lea, sve po taman, rezervišem za nas 4 za prvu noć (nedelja na ponedeljak), a zatim rezervišem i treću noć u istom smeštaju (utorak na sredu). 

Super!

Međutim, jedno dva dana nakon što sam rezervisao smeštaj, zvoni mi telefon, vidim crnogorski broj, nema ko da me zove iz Crne Gore osim smeštaja, ne sluti na dobro, javim se.

Da, očekivano, zovu me iz smeštaja u Beranama.

"Da li sam dobio Darka?" pita me muški glas.

Rekoh: "Jeste, izvolite."

Sad kreće priča kako su oni potpuno izdali sve kapacitete još pre mesec dana za datume kad sam rezervisao, kako ima neka svadba, kako sin nije "zatvorio" booking, pa sam eto ja rezervisao, a nisam trebao jer oni su puni itd... itd... itd...

Pa šta sad da radim, čovek ne zna, jedino što zna je da mu mi smetamo i zahteva od mene da otkažem rezervaciju na Booking-u.

Zamolim ga da mi pomogne oko smeštaja, sad kad su oni zabrljali, da mi preporuči nekog prijatelja, zna on ko izdaje smeštaj u Beranama (nije to toliko veliko mesto da se ne znaju). Kaže on da mora da razmisli, pa će mi se javiti.

Naravno, nije se javio.

Iskreno, nisam ni očekivao.

Onog momenta kad je rešio problem koji je imao, nisam mu više bitan u životu.

E kad je neko takav čovek, i bolje da nismo kod njega spavali.

Teška srca otkazujem rezervaciju i sad ponovo imam problem sa smeštajem.

Tražim na Booking-u nešto što ima prihvatljivu cenu, i naletim na smeštaj koji je par kilometara van Berana (mislim nama apsolutno nije bitno, da li smo u centru ili ne), cena je OK, veća nego prvi smeštaj, ali još uvek prihvatljiva, rezervišem jednu noć, pa onda i drugu noć (obzirom da imamo, noć između kad spavamo u Skadru).

. . . . . . . . .

Kaže meni Branko: "Uzmi ključ sa sobom i ostavite sve stvari koje vam ne trebaju ovde u Beranama, nema potrebe da sve nosite.."

Rekoh: "Videćemo, kad se budemo pakovali, da li nosimo sve ili ne... U svakom slučaju hvala za ponudu i neočekivano gostoprimstvo!"

Branko mi na to reče: "Kad se budete vraćali, nemojte ništa večerati, moja žena će napraviti specijalitet "nešto" na kajmaku..."

Kad granu od drveta da spremiš na kajmaku ispadne fino, a kamoli neko meso, ne može da bude loše, nema š_a_n_s_e.

Rekoh: "HVALA unapred!" 

Opet treba da mu se javimo nekih 2h ranije da bi žena to stavila da se peče.

Nije to baš tako lako, kad biciklaš, jedeš kad moraš da jedeš i/ili kad imaš priliku da jedeš. Mi ćemo u povratku da vozimo kroz neke vukoj*bine, i sad tu imaš da jedeš gde imaš da jedeš, ako uopše imaš negde da jedeš, tako da ne možeš sad baš gledati na sat. Ali "na kajmaku" zaslužuje poseban napor da se ispoštuje.

Znači, uneli stvari, ubili se od pite zeljanice, pogled na sat 16h. Mislio sam da ćemo stići u 13h, naj-najkasnije u 14h (sa svim mogućim komplikacijama kojih sam mogao da se setim, naravno epizoda "ne kroz nego preko tunela" mi nije bila ni na kraj pameti). I da ćemo u toj kombinaciji naj-naj-naj-naj kasnije krenut u 15h prema Oku Skakavice.

Ali, eto, nije nam se dalo.

Kad malo razmislim šta nam se sve desilo i kako se desilo, samo smo sat vremena iza najgoreg plana, još uvek je to sasvim OK.

Malo smo bili u minusu što se tiče putovanja, a onda smo neočekivano prešli u plus što se tiče pite zeljanice, pa sad verovatno opet idemo u minus što se tiče Oka Skakavice, ko zna, videćemo.

A sad malo da pojasnim šta je Oko Skakavice, za one što ne znaju...

Oko Skakavice (Savino oko) je izvor koji se nalazi na 1000 metara nadomorske visine. Ova vrsta izvora nije tipična jer iz njega vode ne izvire naglo, već iz jedne tačke sa dna, na površini se skuplja u vidu mirne lokve, preliva i otiče dalje.

Oko Skakavice dugačko je oko 30 metara, a široko 25 metara. Okruženo je bogatom šumom, pa liči na pravu plavo-zelenu lagunu u obliku oka. Iz Oka teče rijeka Skakavica koja se probija kroz kanjon dug 500 m kao rijeka Grlja, a iz kanjona izlazi kao Vrulja. Na ulaz u kanjon Grlja stvara 15 metara visok vodopad koji je još jedna posebna atrakcija ovog kraja.

Kupanje se ne preporučuje jer je voda ovdje veoma hladna tokom cijele godine zbog otopljenog leda sa Prokletija.

Temperatura vode je tek 5 stepeni Celzijusa, ili niža. Možete je slobodno piti, ali uvijek sačekajte da se malo ugrije.

(podaci sa sajta: Oko Skakavice – čudesna laguna Prokletija)

E sad, možda nainteresantniji detalj je zašto se vrelo zove OKO Skakavice... Sledeća slika će to nedvosmisleno da pokaže. Zimi kada se vrelo delimično zamrzne izgleda ovako:

Da li ima potrebe da dalje objašnjavam zašto se vrelo naziva OKO?!

Naravno, kad se OKO otopi i počnu da "teku suze" tokom letnje sezone, izgleda sasvim drugačije.

Nakon ove digresije vreme je da se vratim na priču.

Kolima od smeštaja u Beranama do "gore" (do Gusinja i Oka Skakavice) ima jedno sat vremena vožnje, a onda i malo šetnje.

U Gusinju je kompletan centar bio zatvoren za saobraćaj, jer ga sređuju i preuređuju.

Pa smo se tu jedva ispetljali (Google Maps pobedio - opet!), mislim, to je selo sa 6 isprepletanih ulica (ono "turska varijanta kasabe" - ulice uzane i krive, ne postoji prav ugao), ulice male, uzane i nepravilno raspoređene, samo za poželeti.

Nakon što je Google Maps pobedio u Gusinju, sledi jedan promašaj, navodi nas bez nekog posebnog razloga na makadamski putić ne baš sjajnog kvaliteta

Međutim, okolni prizori nadoknađuju sve što nam put malo kvari

U mestu Vusanje ima mala džamija sa drvenim minaretom, ovo se ne viđa često

Prolazimo Gusinje, pa onda čudnim makadamskim putem (opet neka kratica, Google Maps je malo junak, malo zlikovac, nikad nisi načisto da li ti pomaže ili ti odmaže), a onda dolazimo do sela Vusanje, i tu je zapravo kraj vožnje. 

Kad se stigne tu do blizu, ima jedan etno restoran i povelik plato gde se može lepo parkirati, a odatle ima jedno kilometar i po do Oka Skakavice. 

Kreće šetnja. 

Prizori, neverovatni, skoro svaka slika može da završi u časopisu "National Geographic".

Ropojanska dolina ispred nas, na kraju doline gore je Ropojansko jezero

Ropojanska dolina

Dok sam slikao, Rade je malo isprednjačio

Iz ovog smera smo došli

Napravih i dva kratka filmića reke Skakavice:

Pogled u smeru odakle smo došli

Idemo lagano uzbrdo, makadamom i nailazimo na tablu koja obeležava da se tu skreće prema Oku Skakavice. Mislim, po zvuku je jasno da je dole nešto interesantno. Tabla to samo potvrđuje.

Kreće relativno strmo spuštanje do Oka, ali uz malo pažnje zapravo uopšte nije problem spustiti se do vrela. 

Nadmorska visina 1010mnv

Stižemo do Oka Skakavice.

I sad nam tačno fali onih "okolo-naokolo tunela" sat vremena, a i skoro pola sata sa carinikom.

Senka je već preko 90% vrela, samo jedano parčence je još "okupano" suncem. Kad sve uzmem u obzir dobro da smo uopšte stigli. Ako je verovati cariniku i policajcima, tunel još uvek nije prohodan, a mi već šetamo oko jezera, tako da ne mogu da budem nezadovoljan. 

Naravno, napravio sam par slika, upoznao tamo par ljudi i sa njima se malo ispričao. Jedan od njih se na naše oči kupao (mislim voda je max. 5°C, respekt! za kupanje).

Prvi pogled na Oko, obećava...

I drugi takođe...

I treći...

Polako prilazimo vrelu i obilazimo ga sa leve strane. Srećom vodostaj je relativno nizak, pa možemo da hodamo po kamenju koje je po izgledu u normalnim uslovima potopljeno.

Zoom osunčanog dela vrela

Krećemo polako nazad, imamo još nekoliko stvari na "meniju" za danas...

Mesto gde se vrelo preliva

Poslednji pogled na Oko

Netaknuta priroda svuda oko nas, savršeno

Pešačke ture oko Oka Skakavice

Nažalost, stigli smo kasno da bi Oko bilo u svom najboljem izdanju. Da malo razradim ovu misao, skinuo sam nekoliko fotki od Oka Skakavice sa interneta, čisto da se stekne utisak šta sam želeo da vidim:

Pogledajte video (link pronađen na internetu) gde je prikazano vrelo i sve što je u okolni interesantno za obići:

Da ne bude sad da sam nezadovoljan, naprotiv, i ovo što smo videli je fenomenalno.

Ima ovde još štošta da se vidi i obiđe, ali ne u ovaj put, jednostavno nećemo stići, ostavićemo to za sledeću posetu ovoj regiji.

Krećemo polako nazad prema kolima, prizori su i dalje sjajni.

Priroda nas jednostavno časti prizorima svuda oko nas

Spustili se dole do kola, pa smo obišli vodopad Grlje.

Dok smo bili tamo, nije mi bilo jasno kako to gledali smo Oko Skakavice, koje pravi rečicu Skakavica, a sad kilometar niže, je vodopad Grlje?!?!

Posle sam na mapi ustanovio da na tih kilometar Skakavica uspe da se ulije u reku Grlju, koja izvire par stotina metara više, i maltene paralelno teku dok se Skakavica ne ulije u Grlju.

Dosta je teško prići vodopadu da se "uhvati" pravi kadar

Tu posle vodopada Grlje počinje kanjon, i dalje je neprohodno. Pričao mi je Branko da su čekali da bude mali vodostaj, pa su se spuštali ronioci da ispitaju kanjon...

Sve je to veličanstveno, i tu sad ide sila vode (april i maj su "vodeni" meseci - tad se tope snegovi, pa svi potoci nabujaju).

Poslednji pogled na dolinu

Već je skoro 18h, pa krećemo da vidimo dolinu Grebaje.

Kad sam se spremao za ovu celu ekskurziju, Mikloš mi je rekao šta sve vredi videti i obići (hvala Mikloše!). Jedna od stvari na koju mi je ukazao je da je pogled u dolini Grebaje važio za najlepši pogled u bivšoj Jugoslaviji. A kad ti tako nešto kažu, takav podatak odmah golica maštu.

Sad, da li je najlepši ne znam, a da je lep JESTE! Dalo bi se "napabirčiti" još lepih pogleda po bivšoj Jugi, naročito po Sloveniji u triglavskoj regiji. Bila bi to mrtva trka koji je pogled najlepši...

Iskobeljali smo sa Skakavice, vozimo, hiruški precizno zaobilazim makadam gde nas je Google Maps vodio kad smo išli prema Skakavici. 

Na izlasku iz Ropojanske doline, pogled prema je planina Greben u sredini (vide se Mali vrh, Velji vrh 2196mnv, i ostali vrhovi sve preko 2000mnv), a sa leve strane je planina Lipovica (vrh Lipovica 1882mnv) 

Pogled prema Vusanju i Skakavici odakle smo došli

Pogledi su na sve strane fenomenalni

Planine iznad Ropojanske doline

Ulazimo u dolinu Grebaje. 

"Jao, što je lep pogled", stanem i svi slikamo. 

Idemo dalje, kad taj isti pogled postane lepši, pa opet slikamo, i tako idemo, slikamo, idemo, slikamo. Sreća nema nikakvog prometa, pa to naše "stani-kreni" kretanje kroz dolinu ne pravi nikakav problem okolo. 

Tako idemo do jednog momenta da smo se toliko približili tim vrhovima, da se zbog perspektive više vrhovi neće videti tako lepo, tu sam se okrenuo i krenuli smo nazad prema Beranama.

Prvi nagoveštaj najlepšeg pogleda u bivšoj Jugi - obećava

OK, predajem se - najlepši je (izvinite Slovenci... :) )

Kako polako ulazimo u dolinu Grebaje, tako nam se polako otvara pogled i sve je lepši i lepši.

Stvarno je lepo...

Imali smo dogovor da se vidimo sa Leom i njegovom familijom uveče, da napravimo dogovor za sutra (imali smo rutu, ali nismo se uopšte dogovarali o detaljima). A bio bi red da do Lea stignemo u neko bar polu-pristojno vreme.

U povratku u Gusinju nailazimo na stado ovaca, tu sam stao da prođu ovce, pa se malo ispričao sa "čobanom", pozvao nas je da obavezno dođemo opet i da probamo hranu u ovom kraju - hoćemo obećavam!

Stižemo kod Lea. 

Ispostavlja se da njegovi roditelji žive u Beranama, pa smo upoznali pola njegove familije uključujući, ženu Vesnu, sina, roditelje i slično.

Pored svih priča koje su ispričane to veče, uspeli smo da se dogovorimo i ono zbog čega smo došli, kada i gde se nas dvojica nalazimo ujutro: kod "motela" u 8h ujutro.

Kompetnoj podršci (Rade, Vesna, Mira i Nikola) sam rekao da nemaju potrebe ujutro da žure, da mi imamo preko 50km do albanske granice i penjemo se sve vreme, tako da oni mogu bez problema da krenu jedno 1,5 - 2h posle nas. Nama treba 2h do 2.5h do granice, a onda posle granice kreće jedan ozbiljan uspon dugačak nekih 9km, gde ćemo mi biti spori, tako da oni nemaju problem da nas stignu i prestignu. Kad popnemo taj uspon, stižemo na najvišu kotu prvog dana, i tu je ideja da nam se Nikola pridruži.

Mi ćemo krenuti u 8h, a njima sam savetovao da krenu oko 09:30h, to je sat i po posle nas, i njima treba 1h do granice, tako da smo otprilike na albanskoj granici u isto vreme.

- - - - - - - - -

Ponedeljak 29.04.2024.

Jutro, provirim na terasu, baš je sveže.

Doručak, oblačenje.

Prvi pogled napolje sa terase

Krećem iz smeštaja, ali problem je što mi je do mesta gde se nalazim sa Leom sve vreme spust, napolju je bednih 6-7°C, potpuno sam hladan, nema šanse da se zagrejem - jednom rečju SMRZZZZ.

Očigledno se još loži, a to se vidi po dimu koji izlazi iz dimnjaka kuća

Pokušavam da ignorišem hladnoću, stižem u 8h kod Motela, a Leo je već tu, čeka da dođem.

Krećemo polako da vozimo, i rekoh Leu: "Danas vozimo za sutra." Poenta ove izjave je što ruta po mapi prvi dan ima 2500 visinaca, a drugi dan ima 3200m uvis (visinaca), pa je važno da se čuvamo, da danas vozimo tako da sutra nemamo problem. Ako se danas iskidamo i potrošimo, onda će sutra biti veselo.

Ekipa na gomili

Juče dok smo išli do Oka sam se pitao koji su to vrhovi - sad mi je Leo rekao da su to Komovi

Dolina reke Lim, pre Andrijevice

Andrijevica ispred nas, još uvek se lepo vide vrhovi Komova

Prošli Andrijevicu

Stižemo na kružni tok u selu Murino, tu se odvajamo prema 

Reka Lim, blizu samog nastanka

U daljini se vide planine koje su iznad Ropojanske doline i Oka Skakavice 

Imamo solidan tempo (vozimo sve vreme blago uzbrdo), prosek nam je ~25km/h u tih prvih 50-tak kilometara, trudim se da se ne trošimo previše i pokušavam da vozimo onom "cruising speed" kad god možemo. 

Usput na Leov predlog ulazimo u mesto Plav da slikamo jezero.

Jedna slika u letu

Plavsko jezero

Malo o Plavskom jezeru sa Wikipedia-e:

Plavsko jezero je jezero u opštini Plav, na severoistoku Crne Gore.

Ono je ledničko jezero smešteno između planina Prokletije i Visitor na visini od 906 metara iznad nivoa mora, a pruža se pravcem sever-jug u dužini 2160 metara. Prosečna širina je 920 metara, a najveća dubina 9 metara. Jezero je najveća turistička atrakcija u toj oblasti. Iz jezera ističe reka Lim. 

Reka Lim na mestu nastajanja, Lim je otoka Plavskog jezera

Reka Lilm

Vraćamo se na magistralni put i nastavljamo dalje vožnju prema albanskoj granici.

Plavsko jezero slikano s boka (s magistralnog puta Andrijevica - Gusinje)

Na prvih 50km popeli smo se oko 450m, znači oko 1% u proseku

Kad smo prošli Plav, zovem Radeta da vidim kako napreduju (jer mi imamo tipa 4-5km do granice).

Kaže Rade evo tu smo kod Plav-a, rekoh super, stižete nas za par minuta.

Na ulasku u selo Gusinje obilazi nas sila džipova sa poljskim tablicama

Levo na slici su planine iznada Ropojanske doline, desno su planine iznad doline Grebaje

Naime, jedno kilometar-dva pre granice, nas obilazi jedna kolona džipova sa poljskim tablicama. Bilo ih je jedno bar 15, svi napakovani za neki offroad i ozbiljan boravak u prirodi, svi džipovi su puni ljudi i stvari (opreme).

Jedna panorama

Selo Gusinje

Moj virus slikanja je malo prešao i na Lea... Hehehehe

Stiže nas podrška jedno 400-500m pre same granice. Da smo se dogovorili (a jesmo) ne bi se tako našli kod granice. Neverovatno.

Oni su stali u red, a mi stižemo minut za njima.

Poljski džipovi ispred nas - odjednom gužva gde joj mesto nije

Tako da kad mi stižemo na granicu imamo neočekivanu gužvu, na prelazu gde u normalnim uslovima 99% vremena nema nikog. 

Kažem Leu: "Hajde da ne preskačemo kolonu, da se neko sad ne naljuti, sačekaćemo zajedno sa našima da dođemo na red."

OK, na crnogorskoj granici ide to solidno i za nekih 7-8 minuta prošli smo granicu, međutim svi su oni sad na albanskoj granici, odjednom je sporo.

Kažem Leu: "Idemo prekoreda, ionako sad imamo ozbiljan uspon, da nas naši ne čekaju predugo."

Zaobiđemo džipove i stanemo na prvo mesto ispred svih džipova. 

Mi stojimo, a policajac odlazi do kola uzima dokumenta, i odnosi ih u kućicu, posle "N" minuta, vraća dokumenta nazad, i uzima od sledećih. Za to vreme mi stojimo i posmatramo, držeći lične karte u rukama, međutim policajac nas ne konstatuje.

Kad su jedno 3 džipa prošla dok smo mi stajali, rekoh idemo sami da predamo.

Stajemo ispred kućice i tu sad ima nešto što još nisam doživeo za svojih 50 i kusur godina...

Kad dođeš na prozor od kućice (nije šalter, prozor je), vidi se monitor od računara. Ali to je optička varka, on tu služi izgleda samo da skuplja prašinu... Unutra lik - pandur ima tefter da ne kažem veliku svesku, i ti mu daš ličnu kartu, i on krene da redom prepisuje rukom u svesku ime, prezime, adresu, brojeve, i ostala čuda sa lične karte (OK sad postaje jasno zašto sve ovo toliko traje).

Pita me: "Gde ideš?"

Odgovaram: "U Skadar."

i onda se setim da je policajac Albanac: "... Shkodër..."

"Aha, OK" odgovori policajac.

Kad nas je upisao obojicu, vrati nam lične karte i onako glavom cimne u principu begajte.

Ušli u Albaniju, sad kreće presvlačenje jer je već otoplilo

Kako smo prošli granicu, slikam tablu sa ograničenjima i pošaljem Radetu da slučajno ne divlja. I tu bukvalno kod table kreće uspon, pa kad smo već stali, kreće svlačenje, već je i otoplilo 19-20°C, tako da sam do kraja ostao u letnjoj kombinaciji (poskidao sam rukave, nogavice, sve slojeve sa sebe), malo je hladnjikavo, ali na usponu to nije važno (neće nam na usponu biti hladno sigurno).

Tu malo niže od nas je bilo neko proširenje i tu je bilo jedno 6-7 džipova koji su prošli granicu, sigurno su čekali da se okupe pa da nastave dalje zajedno.

Krećemo, zategne uspon oubiljno, sve je 11-12%, pa malo popusti, pa opet zategne, svaki put kad zategne ono je više od 10%. Mislim sve je to OK.

Dok penjemo prizori su predivni.

"Drveni" most preko reke Grnčar (naziv u Crnoj Gori), odnosno Vermosh (naziv u Albaniji)

Reka Vermosh (Grnčar) je predivne boje, priroda čista

Reka Vermosh pravi lepo vodopad, voda jako huči i buči (slikano sa "drvenog" mosta)

Pogled na drugu stranu sa mosta, reka je baš sebi usekla put, bukvalno usekla

Most je u "odličnom" stanju, deluje kao posledjni krik tehnike

Reka Lëpusha, uliva se nekih 300m niže u Vermush reku 

Reka Lëpusha, sliva se sa prevoja, na koji smo se uputili (a gore je selo Lepushë)

Nekog momenta kreće reka džipova da prolazi pored nas, stajem da budemo sigurni, a oni su "5 minuta" prolazili pored nas koliko ih je bilo.

Ovde je priroda neverovatna.

Niko ovde realno ne živi, takoreći netaknutno. Mislim da gore do prevoja nismo videli ni jedan automobil (da OK, one poljake ne brojim, to je vanredno).

Kad su prošli džipovi i podrška nas je obišla za par minuta, tako da su nas čekali na vrhu. Oni su bili prvi (i jedini) posle džipova.

Dok se penjemo, priroda i priszori oko nas su fenomenalni

Sve vreme dok se penjemo, rečica je pored nas, šumi, hučui, buči, ima tu manjih i većih vodopada

Povremeno nam se rečica Lëpusha prikaže

Pogled odakle smo došli

Nekog momenta se počinje ukazivati vrh

Zoom, vrh mnogo lepo izgleda

Kako se penjemo, tako se vrhovi sve više otkrivaju

Onaj prvi vrh je samo nagoveštaj celog grebena

Stižemo na prevoj, najlepši pogled na vrhove je bio negde tokom uspona

Podrška nas čeka

Sa podrškom smo se našli gore na prevoju. Stajem i oblačim samo prsluk, jer sad kreće spust. 

U momentu kad samo stigli Leo i ja, Nikola je već bio spreman.

Kreće spust.

Opasnost na putu, srećom tek smo krenuli, pa nam brzina još nije prevelika

Za ovaj spust mogu da tvrdim da je najlepši spust koji sam vozio, ako ne ikad, a ono bar u poslednje vreme. Ono što je sigurno je da je ovde od svih dosad spuštanja priroda najsurovija.

Tu su litice, planinčuge okolo, stene, kamenje, strašno. Mislim, nije sad ovo neka visina, ~1300mnv, nije to sad neki Stelvio koji je više nego duplo viši od ovog, prvo ovde nije naseljeno, možda smo jedno 5-6 kuća ukupno videli, razbacanih po zaravnima to i tamo po liticama, to je čista priroda.

Reka Cemi (na albanskom) odnosno Cijevna na crnogorskom

Reka Cemi (Cijevna) ide istom dolinom dole, faktički od prevoja (spuštamo se zajedno)

Cijevna se uliva u Moraču kod Podgorice

Prosto je neverovatno koliko su ovde rečice čiste

Naravno mi idemo dole, i sad svaki put kad hoćeš da slikaš ti moraš da staneš, nema slikanja u pokretu, jednostavno je previše strmo.

Leo je verovatno "gliste" dobio od mene, jer sam stao jedno "200" puta da slikam, a on me je svaki put drugarski sačekao. OK, stao sam jedno 20-tak puta, nije bilo 200, izvinjavam se Leu javno pred svima. Prizori su takvi da ne znaš gde pre da slikaš. Mislim da sledeći put moram poneti neku malo ozbiljniju fotografsku opremu, da bih uhvatio bar dašak utiska koji smo mi doživeli okruženi kanjonom oko nas.

Opasnost se sklonila s puta i preživa

Selo koje se zove "Selcë" (što bi rekli - malo selo, bar tako zvuči u mojoj glavi dok čitam tekst Selcë)

Ozbiljno smo se spustili, ali nizbrdica nema nameru da popusti

Kanjon ne popušta, planine, stene, surovo na sve strane

Cijevna (Cemi) reka i dalje nam pravi drušvo (zapravo ceo spust nam pravi društvo

Ručak sam zacrtao u mestu Tamarë, koji je nama na nekih 90km od starta vožnje.

Spremajući se za vožnju na Google Maps sam video da u mestu Tamarë imamo dve opcije za ručak. Jedan restoran je u hotelu koji je malo uvučen i drugi koji je na glavnom putu kojim i mi dolazimo. Gledao sam na Google Street View, taj restoran pored puta je delovao baš neugledno (ali je na Google Maps imao jako dobre ocene i dobre preporuke), a onaj u hotelu nije moguće videti jer Google car nije prošao pored hotela.  

Spust realno ide brzo (ne računajući efekat "200"), tako da brzo stižemo ispred restorana pored puta.

Srećemo ispred resotorana trojicu biciklista iz Čačka, koji su upravo završili ručak i kreću dalje. Rekoše nam da je klopa brutana, da jedemo ovde i da ne razmišljamo da jedemo drugde.

Rade je tu već parkirao ispred ovog restorana i čekao nas da vidimo gde ćemo. Do kraja nismo onaj drugi ni videli kakav je.

Ali možda i bolje.

Ovde je klopa bila sjajna. Mislim bili smo i gladni, ali bez obzira na "najbolji začin - glad" stvarno je bilo fino.

Kako smo seli, dolazi žena koja recimo priča Engleski, ali vrlo "recimo". Opcija je pastrmka ili "beef" a posle je rekla teletina. Nabada ona sve jezike, samo da poručiš. 

I tako se podelimo i od nas 6 budu 4 pastrmke i 2 teletine.   

Kad smo poručili ono glavno, pojavljuje se muški konobar (iskreno liči mi da su muž i žena), a on za razliku od nje priča Engleski, od tog momenta pa nadalje komunikacija je bila odlična.

Prvo što su nam doneli je bašta salata i nešto što je njihov lokalni specijalitet, sunđerasto testo (kukuruzni griz i verovatno još ponešto, nešto kao jako sunđerasta proja), koje je preliveno i potopljeno u jogurt (mogao bih se kladiti da je domaći). 

Naravno "sunđer" je upio jogurt, pa se to topilo i raspadalo ustima, hmmmmm opet mi ide voda na usta dok ovo pišem.

Maltene smo se potukli oko specijaliteta, pa je žena donela još jedan.

Bašta salata

"Seoski kolač", pretpostavljam da je sve domaće... takav je predeo oko nas

Pastrmka - neobično ukusna

To nam je donela da se zanimamo dok se ne pripremi onaj pravi ručak koji smo poručili.

Kad kažem specijalitet to je realno seoska hrana, koju ljudi koji žive u ovim negostoljubivim planinama verovatno prave vekovima.

Pastrmka je bila neobično fina. Neke zanimljive začine oni tu koriste, pa je bilo neuobičajeno i povrh svega fino.

A teletina, probao sam jedan zalogaj od Nikole, je takođe na potpuno drugi način imala jako lepo zanimljiv ukus, svemu svemu mnogo fino. Bila je mekana kao duša, a sa druge strane prijao mi je ukus tog začina. Sledeći put kad dođem ovde, a gledaću da dođem kako tako, ne znam sad da li bih uzeo teletinu ili pastrmku, koje god da uzmeš nećeš pogrešiti.

Pastrmka je stigla, teletinaši će morati da sačekaju još koji minut da im stigne klopa, mi nismo dopustili da se pastrmka ohladi

Teletina - mnoooogo ukusna

Pogled sa terase restorana - i dalje surovo

Restoran unutra - izgleda vrlo pristojno

Kuvarica i konobar

Hteli smo da poručimo i neki desert, očekivao sam da imaju baklavu ili slično, ali ne imaju samo neko voće nešto kao u fazonu nekog kompota ili šta li već, pokazao nam je desert, nije nam izazvao nikakve emocije, pa nismo uzeli desert. Lako je moguće da je baš fino, ali eto mi nismo hteli da rizikujemo.

Dok sam plaćao, ukapirao sam da je žena koja nas je prva poslužila zapravo i kuvarica, tako da je najverovatnije to njihov privatan biznis - muž i žena vode restoran, ona kuva on služi...

Mi sad imamo još jedno parče spusta (i dalje je fenoomenalno), a onda kreću "THE" serpentine, koje su u videu sa početka priče.

Boja reke je neverovatna, smaragdno zelena

Naravno, kako se spuštamo, Cijevna ima sve više vode i sve je lepša

Krajolik na momente podseća na Dolimite u Italiji

Meni su još od jutros malo bile teške noge, jer sam celu prethodnu nedelju vozio trenažer, ~250km i ne znam zašto on mi iscedi noge. Malo sam krenuo "na rezervi" što se nogu tiče, ali to nije bio problem dok nismo ušli u Albaniju, to prvo penjanje je bilo izazov, bilo je da se potegne na par mesta.

Sad smo seli, ohladili se, napunili stomake, otišla krv gde ne treba, posle toga seli i nastavili dalje da se spuštamo, bez šanse da ugrejemo noge.

Reka je prosekla slojeve stene, pretpostavljam da bi geolozi ovde imali šta da rade i proučavaju

I onda kreće penjanje, i to onako kao da je neko uključio uspon na "klik" - eto ga uspon. I to je 8-9-10% odmah. Sija sunce, ne mogu da kažem da je toplo, imali smo blagi leđni vetrić. Ti kad se penješ, i kad je toplo, taj leđni vetar jednostavno tako pirka, takvo je strujanje da otprilike ide tvojom brzinom. Izgubiš hlađenje i pregrevaš se. Takoreći kuvaš se u sopstvenom saftu... Curi sa mene, kaplje toliko da to nije normalno. 

Počinje penjanje, i sad Cijevna postaje sve dalja i dalja

Još jednom zoom i to je to (bar za sada)

A onda dolazim na prvu serpentinu, iznad koje je litica jedno 200-300m sigurno, i tu ulazim u senku koju pravi pomenuta litica. 

Sad ima par promena, onaj leđni vetar ti sad duva u lice jer si se okrenuo za 180 stepeni, a ušao si u područje večite tame, jer ovde mislim da nikad ni nema sunca - kakve su litice i vrhovi okolo. 

Sad mi je hladno. 

"Večita tama" ispred mene

Put je sve vreme savršen, kao da su ga juče završili

Leo je malo ispred mene, jer sam naravno stao par puta da slikam Cijevnu

Mali vodopad pored puta

Serpentina posle koje se ulazi u večitu tamu

Nikola još uvek na sunčanoj strani

Zoom, i sad se mnogo bolje vidi

Večita tama

Kako se penjemo, pogled na kanjon je sve lepši

Polako napuštam večitu tamu, i ponovo izlazim na sunce

Ovim putem smo došli

Ovde je Cijevna već ozbiljna reka

Kad savladaš večitu tamu, dolaziš do onih serpentina, koje su "highlight" ove vožnje.

Sve vreme je 9-10%, ne mogu da kažem da je teško, ali sa mojim isceđenim nogama nije ni lako.

U restoranu sam napunio oba bidona sa vodom, koje sam popio dok sam stigao do vidikovca na vrhu serpentina. Sa mene je lila voda skoro sve vreme, curilo je kao slavina kad joj propadne gumica, pa onako tanko curi, svaki put kad spustim glavu, krene da se sliva voda niz mene.

Kad izađeš iz tame, lepo se vide serpentine (vidikovac je sada tačno iznad mene)

Prateći Cijevnu dalje dođe se do Podgorice, ima asfaltni put

Najgori deo dolazi pred sam vidikovac, jedno 300-400m zategne na 14%, kad ti baš ne treba, kad si maltene stigao do vidikovca (deluje da ga možeš rukom uhvatiti), onda zategne najgore, ali nema veze, sad si blizu, stisneš zube to je sad već psiha, glava je tu presudna, i uz malo dodatnog truda stižem na vidikovac.

Na vidikovcu parkiran neki kombi ili kamiončić, podigao bočnu stranu i prodaje sokove, grickacice i slično. 

Pitam ga: "Jel' imaš hladnu Coca Cola-u?" Recimo da je rekao da ima. Izvadi on i daje mi jednu Coca Cola-u, a u tom trenutku vidim Lea kako se muči na onih 14%, rekoh daj dve. 

Da mi on i drugu.

Izvor hladnog soka... Slika skinuta sa Google Mapa

Za par minuta stiže i Leo.

Dajem mu kolu. Prvo smo popili hladno piće u hladovini ispod suncobrana, a onda kreće slikanje na vidikovcu. 

Šta reći nego - sjajno.

Stigao na vidikovac - pogled na serpentine je super

Dok sam penjao gore, kad sam bio jedno serpentinu i po do pred kraj, vidim Radeta i podršku kako kreću da se spuštaju dole, zapitam se šta se dešava. Nikolu sam video u par navrata dok sam penjao kroz večitu tamu, on je bio jedno 500m iza mene, pa sam ga slikao iz tame (dok se on kupao u sopstvenom saftu na suncu). Rekao sam mu pre uspona, idi polako, i popneš kad popneš sačekaćemo te gore koliko god to trajalo, a ako ne možeš dalje da voziš - zovi, doći će po tebe.

I sad pitam Radeta: "Jel' ideš po Nikolu?" 

Kaže Rade: "Da."

Mislio sam da ih je Nikola zvao jer ne može dalje, da se umorio, međutim vraga, oni su samoinicijativno krenuli po Nikolu.

Sad smo mi gore sedeli, slikali se, pijuckamo piće, i sa vidikovca odgore posmatam šta se dešava. Vidim auto od podrške stoji na putu okrenut prema gore, pa nekog momenta kreće gore, ali ne vidim bicikl na kolima (ne vidim dobro na daljinu bez cvikera, ali nije bicikl na kolima toliko vidim). Par trenutaka kasnije vidim i Nikolu, vozi i dalje.

Podrška čeka Nikolu

Pomislih: "BRAVO, svaka čast!!!"

Nikola ih je samo zaobišao i odmahnuo rukom da mu ne treba pomoć

Stiže Rade gore do vidikovca, i kaže: "Neće, ovaj tvoj je tvrdoglaviji od tebe!!!"

Pogled na kanjon odakle smo došli, tu smo mi cik-cak kao i rečica prosekli put kroz planine

Jedna panorama - takoreći ceo pogled

Mislim da je ovde Leo objasnio emociju nakon što je popeo uspon 

Pratim kako Nikola napreduje, vidim prolazi poslednju serpentinu i sad dolazi onaj najgori deo onih 14%, sedam na bicikl i krećem pred njega, spustim se tu posle 14%, i kažem mu da će sad da bude 14%, ali da je posle toga relativno brzo kraj.

Tako se i Nikola popeo. Iskreno nisam očekivao da će uspeti, naravno da sam želeo da se popne, za nekog ko nije ni jedno brdo popeo ove sezone, a zapravo ni poslednjih godinu dana, ovo je preozbiljan uspon. Onda sam i njemu kupio piće, pa smo malo izkulirali, divili se pogledima i prirodi, dole u dnu teče smaragdno zelena Cijevna, jednostavno da ostaneš ceo dan i da uživaš u pogledu.

Svi na okupu na vidikovcu

Ove serpentine se nazivaju "Leqet e Hotit" (ako se ovaj naziv unese u Google nepogrešivo dobijate sve informacije na temu ovih serpentina)

Ovo je poslednja serpentina i na njoj je napravljen vidikovac (i tu je na bankini ispisano "Leqet e Hotit")

Nakon vidikovca usponu nije kraj, ima još nekih 600m do kraja da se vozi, i 50m da se popneš, ali to posle ovih pogleda, punih pozitivne energije apsolutno nije problem. 

Na vrhu uspona je selo Rapshë, i odatle kreće spust prema Skadarskom jezeru.

Ono što je neverovatno, sa ove strane odakle smo došli je sve litica, sve surovo, gola stena i kamen, a sad kako je krenuo spust, tu je potpuno druga klima, mediteranska klima, sve je zeleno (apsolutno se kolorit promenio u momentu) i potpuno se menja tip rastinja oko nas.

Popeli uspon do kraja, prošli selo Rapshë i sad kreće spust 

Zoom i da, nema greške, u daljini je Skadarsko jezero

Vidimo Skadarsko jezero dole ispred nas, a od Skadarskog jezera do mora ima samo jedno tanko parče kopna, tako da morska klima bez problema "udara" do ovih planina i ne ide dalje. (ono palme i ostalo morsko rastinje).

Kreće sjajan spust, prvi spust je naravno mnogo bolji, ali ni ovaj nije "za baciti".

Prvo polje na koje smo naišli i koje je ljubičaste boje

Kako smo se spustili na novo Skadarskog jezera, na sve strane su polja lavande. Neverovano mirišu, i ljubičasta je boja koja dominira kad se spustiš dole do jezera.

Kad smo krenuli da se spuštamo, tu i tamo je prvih par parcela na koje smo naleteli (a još smo bili na nekoj visini) su bile stidljivo rascvetane, tek, tek ljubičasto, i pomislih, ovo bi mogla da bude lavanda, ne znam šta bi drugo bilo tako ljubičasto. A onda kad smo se još malo spustili, ljubičasto na sve strane, nema greške da je lavanda, jer niže su polja bila mnogo više rascvetana pa je miris davao nedvosmislenu informaciju - lavanda.

Spust se završava na jednom kružnom toku, desno je Podgorica (tuda ćemo ići sutra), a levo je Skadar.

Put od ovog kružnog toka pa sve do Skadra je interesantan, trake za auto su široke, a onda ima linija, pa još jedno metar asfalta za bicikliste (i verovatno pešake) sa svake strane puta. Automobili "zvižde" popriličnom brzinom, ali smo mi na bar 2m od njih u svojoj traci, apsolutno kao da imamo posebnu biciklističku traku, takav sam utisak imao.

Dovoljno mesta i za nas i za automobile/kamione

Ekipa na okupu

Nikola je rekao da mu je plan za danas 60km, tako da kad je izvezao 60km, stavili smo bicikl na kola i dalje nastavljamo kao dvojac, Leo i ja.

Podrška stala da pokupi Nikolu

Nepregledno polje lavande

Ravnica, kao da sam kući, jedino je klima i rastinje malo drugačije

Sledeće što nam je na meniju za danas je Mesi most, to je srednjevekovni most iz 18. veka (1770 godina), napravljen od strane Turaka.

Postoji sličan most pored Trebinja, koji se zove Arslagića most, koji je tačno 200 godina stariji od Mesi mosta.

Oni su pokupili Nikolu i krenuli prema mostu, a mi vozimo bicikle i "gazimo" preko 30km/h, obzirom da meni Garmin na svakih pređenih 10km izbaci statistiku za poslednjih 10km, na jednom segmentu smo imali prosek 33km/h.

Iza onog brdašca je Jadransko more

Neko je sazidao "dvorac", očigledno se prostor koristi za velike svadbe i proslave, pretpostavljam onih za dubljim džepom

Ono tamo u daljini smo "pregazili"

Stižemo do mosta, a podrška je taman završila sa slikanjem i kreće prema kolima.

Naziv Mesi most, potiče od naziva mesta u kojem se nalazi - "Mes", pa je logično da je most Mesi most. 

Most je služio kao veza Skadra sa selom "Drisht" koje se nalazi severno od Skadra.

Mesi most ili kako se lokalno zove "Ura e Mesit"

Mesi most - ima 11 lukova

Šteta što nismo stigli jedno sat vremena ranije, dok je još sunce obasjavalo most i rečicu 

Islikao sam most iz svih uglova i do kraja sam čak i prešao preko mosta gurajući bicikl porem sebe. 

Ovde me centralni deo podseća na mostarski most

Most je "popločan" malo većim oblutcima, pa je moje pešačenje preko mosta u sprintericama za plastičnim kopčama dole bio ozbiljan izazov, ali sam savladao nekako most.

Meni je i po ravnom asfaltu problem da hodam normalno zbog kopči koje imam na sprintericama, a ovakva podloga podiže verovatnoću da ćeš izvrnuti nogu na "1"

Na sredini mosta upoznajem jedan bračni par sa detetom, naime, imao sam Maratona dres gde na rukavu piše ALTA BADIA, i kako sam prolazio pored Italijana, on uperi prstom u moj rukav i reče: "Hej, pa mi smo odavde..."

Onda malo kreće i konverzacija sa njima, pa nastavljam dalje. 

Reka "Kir", boja opet neverovatna

Za to vreme je Leo polako puštao žile u zemlju čekajući me da konačno pregazim most i da se ispričam sa ljudima na mostu (ovo nije bilo mojom krivicom).

Italijani sa kojima sam se upravo ispričao

U svakom slučaju, ideja je bila da kad stignemo u smeštaj prvo odradimo presvlačenje, a onda da obiđemo tvrđavu, međutim, mi (Leo i ja) smo stigli do smeštaja oko 19:20h, podrška je pre nas stigla jedno 15 minuta do smeštaja. 

Taman su pokupili ključ i dogovorili parkiranje kola, kad smo i mi stigli. 

Dok smo odneli stvari gore, presvukli se, bacimo pogled i vidimo da je tvrđava radila do 19h, a i već je počeo mrak da pada, pa je polako cela operacija "Skadar na Bojani" izgubila smisao.

Smeštaj je bio dobar, jedan veliki stan prilagođen izdavanju, sa sve kuhinjom i trpezarijom. Nažalost nisam ga slikao, jer kad sam gore stigao (poslednji), više nije bio za slikanje ("napunili" smo ga stvarima).

Mi (Leo i ja) nažalost sutra nemamo vremena da obilazimo tvrđavu, koja je jedno 700-800m od našeg smeštaja, pa sam predložio Leu, da ujutro prođemo ispod tvrđave, da napravimo par slika (to nam je par minuta ekstra), pa da nastavimo dalje, jer je dugačak put pred nama. 

Nikola je trebalo da nam se pridruži u jutarnjoj vožnji do početka uspona posle Podgorice (to je nekih ~75km), međutim, njima na fakultetu je neki ludi profesor zakazao neko predavanje za utorak ujutro 08:00-09:30h (koje je srećom mogao da sluša online, očigledno je profesor bio svestan da nikoga neće zbog praznika biti u Novom Sadu da prisustvuje predavanjima), tako da nam je Nikola ispao iz igre, što se tiče vožnje.

Večerali, i onda se malo prošetali do cenra Skadra. 

Glavna džamija - "Xhamia e Madhe - Ebu Bekr" u prevodu Velika Ebu Bekr džamija

Pravoslavna crkva - "Nativity of the Lord Orthodox Cathedral of Shkodër"

Katolička crkva - "Kisha Katolike Françeskane"

Interesantno je da u krugu radijusa 100m imaš glavnu džamiju, glavnu katoličku crkvu i glavnu pravoslavnu crkvu. 

Toliko su blizu da sa svake na svaku možeš kamen da baciš. 

To samo govori kakava se ovde istorija odvijala, tu su se menjale i vlasti i narodi koji su vladali ovde, jednostavno, Skadar je bio svačiji.

Pravoslavna crkva je napravljena 2000. godine, umesto drvene koja je 1998. godine oštećena u terorističkom napadu.

Džamija je takođe novijeg datuma, napravljena je u periodu 1994-1995, na mestu stare džamije "Fushë Çela".

Sama katolička crkva je zidana od 1858 do 1867 godine, ali je zvonik završen tek 1890. godine.

100m + 100m + 100m = 300m

Malo podataka o samoj vožnji

Dan 1 - suma sumarum:

• Napravili smo nešto preko 166km, 
• Popeli se nepunih 1900m uvis
• Vreme provedeno u vožnji - 7:40h
• Ukupno proteklo vreme cele vožnje - 11:41h
• Prosečna brzina - 21.7km/h
• Maksimalna brzina - 66,9km/h  
• Minimalna temperatura - 7°C

Ruta kojom smo vozili, Berane -> Skadar

Profil terena koji smo savladali

Šta reći na kraju prvog dana vožnje...

Bilo je FENOMENALNO. 

Jednostavno nemam prave reči da opišem koliko je bilo dobro. 

U onom surovom kanjonu gde su stene, litice i kamenje, osećao sam se sve vreme toliko sitan i nebitan u odnosu na svu veličinu i razmere svega oko nas. A kad malo razmisliš i jesmo samo jedna tačka u odnosu na sve one gromade i sav onaj reljef okolo. Onda popneš serpentine i odjednom se pogled na ceo kanjon zbog perspektive i tvog položaja "sa visine" menja i sad si kao bog na pijedestalu, a onda odjednom završiš u nepreglednoj ravnici, i stižeš u Skadar, gde se sudaraju razne kulture, vere i stilovi života.

Pitam se da li može bolje od ovog???

Idemo dalje, sutra je novi dan, novi izazov, možda i veći od ovog danas.

D.

(Nastavak: >>> Put kojim se ređe ide II deo <<<)