40. Put kojim se ređe ide II deo
Put kojim se ređe ide - II deo
Nastavak priče: >>> Put kojim se ređe ide - I deo <<<
Ovo je jedna vožnja koja je "pala sa neba". Nije bila ni u planu, ni na radaru.
Ali...
Ipak se desila, uprkos svim nedaćama koje su pokušale da nas u tome speče ili ako ne spreče a ono bar otežaju ili uspore...
 |
| Reka Morača |
Ukratko, Leo je dao ideju da vozimo u ovom kraju, onda sam malo doradio rutu, i više nije bilo nazad (toliko mi se dopala i ruta i sve što smo smislili za ovu vožnju).
Malo nam se sve pomerilo za jedan dan, ali smo do kraja u nedelju uspeli da "preko" carinika, okolo naokolo tunela i svega ostalog uspeli da pojedemo domaću pitu zeljanicu (hvala Branko!), stignemo do Oka Skakavice (skoro pa kasno), a zatim i da kratko zavirimo i u dolinu Grebaje.
 |
| A zašto ne oko tunela, ako ikako može? |
 |
| Ako smo već išli oko tunela, bar nam je pogled na momente bio lep |
 |
| Prilazimo Ropojanskoj dolini |
 |
| Šetnja do Oka Skakavice |
 |
| Vodopad Grlje |
 |
| Dolina Grebaje |
 |
| Dolina Grebaje |
A onda je u ponedeljak krenula vožnja, koja je bila mnogo bolja nego što sam se nadao.
 |
| Plavsko jezero |
 |
| Planine iznad Ropojanske doline |
 |
| Reka Vermosh (Grnčar) je predivne boje, priroda čista 100% |
 |
| Reka Lëpusha, uliva se nekih 300m niže u Vermush reku |
 |
| Pogled sa prevoja kod sela Lepushë |
 |
| Na sve strane stene, kamenje, litice, potpuno surovi predeli |
 |
| Reka Cemi ili Cijevna |
 |
| Panorama pogleda sa vidikovca |
 |
| Pogledi na okolne planine i reljef su neverovatni |
 |
| Sva trojica smo "osvojili" ovaj vidikovac, posle serije savršenih serpentina |
 |
| Kad se spoji 100% priroda, sjajan put, serpentine i napor kojim se sve to savlada - dobijemo ovo... |
 |
| Serpentina kod vidikovca |
 |
| Ogroman krst napravljen od kamena, visok je preko 115m, a širok preko 60m |
 |
| Polja lavande - rekao bih beskonačna ali nisu, samo ih ima na sve strane |
 |
| Mesi most |
A sad nastavljamo gde je priča stala u prvom delu,
- - - - - - - - -
Utorak 30.04.2024.
Ustao nešto pre 7h.
Doručkovali (Leo i ja, i ostali koji su "mrdali" u tom momentu).
Spremamo se za vožnju.
Krećemo u 8h, baš kako smo planirali. Nikola vanredno mora da odsluša predavanje, tako da Leo i ja imamo priliku da malo odmaknemo, da podrška ne mora da nas čeka na ručku.
Prema jučerašnjem dogovoru, prvo prolazimo pored tvrđave, napravio sam par slika u letu, onako odole, nije sad to nikakav spaktakl iz ove perspektive, nismo imali vremena da se penjemo gore, ostavićemo to za sledeći put.
 |
| Tvrđava Rozafa na vrhu brda |
Tvrđava Rozafa se nalazi na samom jugu današnjeg grada Skadra, na uzvišenju (kao što se vidi na slikama), okolo je sve ravno.
Savršena pozicija za tvrđavu.
- - - - - - - - -
E sad, ovo je tvrđava za koju se vezuje legenda o zidanju Skadra na Bojani (to je čak i opevano u narodnoj pesmi...).
Samo malo da podsetim, to je priča o tri brata (Vukašin, Uglješa i Gojko) koji su sa trista majstora gradili grad (tvrđavu), ali šta god oni sazidali preko dana to im je vila tokom noći porušila. Za tri godine nisu uspeli ni temelj da sazidaju.
Onda im se obrati vila, i kaže im da im ne vredi da zidaju grad, dok ne prinesu žrtvu. Da ne davim sa detaljima... Obzirom da je neka od tri žene svaki dan donosila ručak majstorima, braća se dogovore da ona koja sutra donese ručak, bude žrtvovana, da bi zadovoljili vilu i da bi se grad mogao sazidati.
Najstariji i srednji brat nisu održali zakletvu da neće reći ženama za dogovor i te su im rekli da sutra nipošto ne donose hranu.
Najmlađi brat je održao reč i nije rekao ženi, te je ona donela ručak i do kraja bila živa zazidana u temelj budućeg grada. Obzirom da je su imali malo dete, tako su je zazidali u temelj da može podojiti dete....
 |
| Reljef u mermeru koji prikazuje mladu Gojkovicu uzidanu u temelje tvrđave (reljef se nalazi u muzeju koji se sastavni deo tvrđave) |
Interesantno je da ista ili slična legenda postoji i kod Albanaca, samo se imena braća ne pominju. Niz zidine tvrđave, na mestu gde je po predanju snaša uzidana, i danas teče krečno mleko...
Na više mesta sam pronašao podatak da se žena najmlađeg brata zvala Rozafa i da je po njoj tvrđava dobila ime, ali isto tako sam na više mesta našao da razlozi zašto se tvrđava zove Rozafa nemaju nikakve veze sa legendom ili su čak i nepoznati.
Inače, grad Skadar je sazidan u 4. veku pre nove ere i jedan je od najstarijih gradova u regionu. Godine 168. pre nove ere zauzimaju ga Rimljani, pa ovi, pa oni... Menjali su se vladari kako su se menjale epohe kroz istoriju grada dugu skoro 2500 godina.
- - - - - - - - -
Prvih 35km naše rute su recimo dosadni, tu je ona ista ravnica kojom smo juče došli do Skadra posle svih onih uzbudljivih planina i litica. Mislim, moram da se izvinim svima koji vole ravnicu, meni je dosadna, u Novom Sadu gde živim ima je previše za moj ukus, i mene srce uvek vuče u planine, vrhove, prevoje i slično. Ravnica = Dosada...
 |
| Prošli pored Rozafa tvrđave, i izašli na obilaznicu oko Skadra |
 |
| Obilaznica oko Skadra, iza ovih planina je Jadransko more |
 |
| jedan od mnogih kružnih tokova koje smo prošli - medved i vukovi, interesantno |
Dok vozimo, nismo mi tu ni jednog momenta blizu Skadarskog jezera, možda smo na 4-5km od jezera. Vozimo, ravno, pa nailazimo na kružni tok, pa opet ravno (koristili su lenjir kad su projektovali put), pa opet kružni tok i tako ukrug kilometrima.
Opet imamo dobar tempo, vozimo, smenjujemo se.
Imali smo jednu situaciju, na izlazu iz Skadra, iz jedne bočne uličice, na samom ćošku je kuća, pa se ne vidi iza ćoška, istrčaše 2 konja na jedno 5m ispred nas. Pa je bilo, "skoči" na kočnice, jedva smo uspeli da usporimo da ne pokupimo konje ili tačnije oni nas.
I taman da dam gas kaže Leo: "Sačekaj, možda ima još koji..."
Bukvalno, kako je završio rečenicu, iste mikro-sekunde istrčavaju još dva konja.
Sreća, pa je Leo najavio šta bi moglo da bude.
Onda smo vrlo oprezno virili da li ima još konja...
Nema!!!
OK, idemo dalje.
Razmišljam onako "post festum", da smo kojim slučajem naišli 2-3 sekunde kasnije, izgazili bi nas oni prvi konji. Ne bi osetili da su nas izgazili.
A onda bi nas drugi dokusurili. Ne bi ni ukapirali da su nas izgazili, u kakvom su trku bili.
Dalje se stvarno ništa ne dešava, imamo odličan tempo, opet je dogovor da se ne trošimo više nego što moramo, a sa druge strane ruta nam je 175km, sa 3200 visinaca (po mapi, znam da će biti manje visinaca, ali obrni okreni ima danas da se penje).
 |
| Opet prolazimo pored istog "dvorca" |
 |
| Ovaj put smo bliži dvorcu, pa je i pogled bolji |
 |
| Nekog momenta ugledah bunkere, pretpostavljam (zapravo nadam se) da su zaostavština iz drugog svetskog rata |
 |
| A onda opet kreću "beskonačna" polja lavande |
 |
| Polja potpuno rascvetane lavande |
Dok pišem ovu priču, zapitah se koliko lavanda dugo cveta, po principu da li smo imali sreće da je vidimo rascvetanu ili cveta tipa 5 meseci, pa nismo mogli da promašimo. E sad, nisam baš ovaj podatak uspeo da pronađem iz prve, pa ni iz druge...
Ali ko me poznaje, zna da uopšte ne odustajem lako, pa sam do kraja uspeo da pronađem sledeći podatak:
Cvetanje lavande, kada pričamo o sorti Angustifolia Vera, traje sedam do osam dana. Za to vreme potrebno je obrati lavandu za destilaciju eteričnog ulja. Sama berba počinje pre punog cvata kako se ne bi izgubio kvalitet ulja.
Prava lavanda obično cveta tokom juna, dok hibridna cveta nešto kasnije u julu. Cvetna stabljika se reže do prvog para listića. U protivnom, biljka će slabije cvetati iduće godine.
Ukoliko se stabljika ostavi preduga, smanjuje se kvalitet proizvedenog eteričnog ulja, a nestručnom rezidbom smanjuje se kvalitet i zdravlje same biljke.
Jedan radnik s oštrim srpom može u zasadu starom pet do osam godina, za 10 sati odrezati ručno 100-150 kg cveta prave lavande ili 300-500 kg cveta hibridne lavande.
(izvor teksta: >>> Lavanda - vodič za početnike <<<)
Ono što se možda ne slaže, mi vozimo krajem aprila, a pominje se da lavanda cveta u junu/julu.
E pa ko se seća zime 2023/24, seća se da zime zapravo nije ni bilo, i da je sve raslo i sazrevalo mesec i više ranije nego što je uobičajeno. Takođe ovde je veoma blaga sredozemna klima, tako da je to verovatno još ubrzalo cvetanje. Bilo kako bilo, ispada da smo imali sreće da vidimo potpuno rascvetana i mirisna polja lavande.
Eto, imali smo malo i sreće.
 |
| Iz daleka se vidi krst pored kojeg smo juče prošli na spuštanju nakon serpentina. Sad izgleda tako mali (iz daleka), ali je zapravo ogroman 115mx60m |
 |
| Tačno ispred nas je krst, znači tačno ispred nas sa druge strane planine su serpentine, ali one nisu danas na meniju |
 |
| Približavamo se poslednjem kružnom toku, tu gde smo se posle serpentina juče uključili na put Podgorica - Skadar |
 |
| Prolazimo kružni tok, i par stotina metara dalje je granični prelaz sa Crnom Gorom |
Stižemo na granicu, prolazimo je bez većih problema, čak sam se malo i zapričao za policajcem na prelazu oko naših tura i vožnji.
 |
| Nakon granice na jednom uzvišenju, imamo prilike da poslednji put vidimo Skadarsko jezero za ovu turu |
 |
| Jedan selfi za oproštaj od Skadarskog jezera, pa idemo dalje prema mestu Tuzi |
Prolazimo mesto Tuzi, i stižemo u Podgoricu (za one starije to je Titograd :))), a mlađi ako se pitate ko je bio Tito - guglajte malo, ko zna šta ćete sve otkriti...).
E sada, nama je Podgorica zapravo poslednja civilizacija pre ručka, a to znači imamo do ručka prvi uspon koji je dugačak 22km, a posle njega još jedan koji je dugačak 8km, jutros sam uzeo svega nekoliko zalogaja za doručak, jer ujutro ne mogu da jedem.
Kažem Leu na granici kad smo ušli u Crnu Goru: "Hajde kad stignemo u Podgoricu da stanemo u neku pekaru, da uzmem neko pecivo..."
Mislio sam da uzmem neku perecu ili slično. Ništa veliko, samo da imam nešto da "stavim pod zub", teško da ću na tih par jutarnjih zalogaja uspeti da izguram još 30km ozbiljnog penjanja, a već smo prešli preko 60km.
Kaže Leo: "Važi!"
Ušli u Podgoricu, i vozimo glavnim bulevarom, i gledamo na sve strane (glavna džada kroz Podgoricu).
Nema pekara, prosto mi je neverovatno. Prošli smo 2-3 marketa, ali sam se nadao da će biti pekara. Jednog momenta je sa suprotne strane bulevara bila OMV pumpa, oni obično imaju super sendviče, ali i dalje sam se nadao da ćemo naleteti na pekaru.
Prolazimo još jedan market i kaže Leo: "Ima sad još jedan market i to je to, izlazimo iz Podgorice."
Ne mogu da verujem da smo prošli celu Podgoricu i da nije bila ni jedna pekara?
Kod nas u Novom Sadu, ne možeš da nađeš 100m gde ima radnji a da nema pekara, apoteka ili kladionica ili sva tri...
OK, stajemo u poslednji market, očigledno je to jedina opcija.
Uskačem unutra, ali nema ništa što zam hteo da kupim, pa sam kupio jedan "7 days" kroasan i to sladak (još se nisu setili da prave slane), a plan je bio da uzmem nešto slano.
Pojeo kroasan, popio kolu i krećemo dalje.
Vrlo brzo nakon marketa izlazimo iz Podgorice i prelazimo Moraču, naravno, odmah sam napravio par slika, Morača je neverovatne boje. Podsetila me je na Cijevnu...
Mi sad vozimo magistralnim putem, dolinom Morače.
 |
| Reka Morača, na samom izlazu iz Podgorice |
 |
| Boja je jedinstvena |
 |
| Kanjon Morače |
 |
| Svaki put kad sam u prilici, uslikam lep kadar reke Morače |
Nakon 6km od izlaska iz Podgorice, stižemo do raskrsnice u mestu Bioče, silazimo sa glavnog puta, prelazimo preko Morače i tu sad kreće penjanje (onih 22km) sa preko 1000 metara uvis. Slična situacija je kao juče na serpentinama, imamo neki blagi leđni vetrić, opet si kao u loncu, opet je pretoplo, i opet trošiš vodu više nego što bi trebalo.
Kako smo sišli sa glavnog puta, napustili smo kanjon reke Morače i sada pratimo kanjon reke Mala Rijeka.
 |
| Mala Rijeka, gore se vidi pruga Beograd-Bar |
Penjemo se i penjemo, sad to traje, jedno vreme sam vozio sa Leom, a onda sam malo ubrzao, lakše mi je kad idem nekim mojim ritmom.
Krajolik je interesantan, evidentno je da je ovde dominantna morska klima.
 |
| Železnički most "Mala Rijeka" |
Železnički most Mala Rijeka je najviši železnički most u Evropi (visina je 200m, a dužina nepunih 500m).
Evo jednog interesatnog događaja koji se dogodio u jesen 2024: >>> "Flying Bulls" ispod mosta Mala Rijeka <<<. U članku ima interesantnih fotografija iz zanimljivih uglova, slikano iz aviona.
 |
| Kanjon i most Mala Rijeka |
 |
| Moja ruta prelazi tačno preko autoputa |
 |
| Kako se penjem, tako se šire vidici oko mene |
Jedno 2,5 do 3km pred prvi vrh nailazim na "selo" Boljesestra. Tu ide jedna velika krivina (skoro pa bih je mogao nazvati i serpentinom), i kako izlazim iz krivine vidim suncobran Nikšićke Pivare ispred neke kuće od kamena.
Pomislih, ovo bi možda mogao da bude kafić.
Razmišljam ovde u ovoj nedođiji jedino zmije i škorpije uspevaju, ko bi ovde dolazio na piće?!?
Mada, hteo ne hteo, ušao sam u neko mesto, ima sad tu i tamo po koja kuća, ali sve deluje napušteno, kao da je neko bombu bacio i da nema preživelih (već decenijama).
Stajem ispred kafića, a čovek me je očigledno čuo, pa izađe na vrata (mislim, verovatno sam prvo i jedino što se na ovom mestu dogodilo od jutros...).
Pitam domaćina: "Jel' postoji ovde nešto što može da se popije???"
Kaže domaćin: "Naravno!!!"
Pitam: "Jel' ima hladna Coca Cola?"
Sad već iskušavam sreću, bio bih zadovoljan samo vode da naspem i to vruće, a komili nešto preko toga.
Domaćin: "Ima naravno!"
Rekoh: "Daj jednu..."
 |
| U centru slike je kafić |
Sednem na stolicu u hladovini, skinem kacigu prvi put od jutros, stavim je na sto i sačekam dok mi Domaćin ne donese piće. Malo je to potrajalo, ali ipak stiže ledena Coca Cola.
"Sljuštim" je maltene naiskap.
Ufff, kako je "legla", već sam bio kritičan sa vodom.
Malo sam popričao sa Domaćinom, kaže da mu baš ne "cvetaju ruže" što se posla tiče, jer od kad su pustili autoput, promet je jako opao, jer više niko ne prolazi ovuda, svi idu autoputem.
Sa druge strane, shvatio sam zašto sam toliko čekao, čovek je u nekih kasnim šezdesetim godinama i već teško hoda, pa mu je trebalo vremena.
Zovem Lea da čujem kako napreduje, kaže Leo: "Kod TV predajnika sam."
Odgovorim mu: "Super, nisi daleko, čekam te."
Stiže i Leo, rekoh, častim piće...
Tu smo posedeli jedno 10-15 minuta, malo odmorili u hladovini, malo uneli kalorija, malo se osvežili, i naravno dopunili rezerve vode kod Domaćina.
Nastavljamo dalje, relativno brzo se stiže na vrh.
 |
| Pred samim prvim vrhom smo, počinju da se ukazuju neki vrhovi planina u daljini |
 |
| Malo bolja pozicija i potpuni zoom, i slika je mnogo bolja |
 |
| A onda kad pogledaš na drugu stranu, pogled seže u "beskonačnost" |
 |
| Kreće spust |
Posle 22km penjanja, konačno kreće spust. Spust je dugačak 4km, pa nažalost prolazi vrlo brzo. Poprilično je toplo, obzirom na datum i činjenicu da se nalazimo na preko 1000mnv.
 |
| Nedođija za respekt, kad ono crkva niotkuda |
 |
| Ovo je neki sporedni put, mi sve vreme vozimo po asfaltu |
Od Podgorice do Berana (kraj vožnje) imamo tri penjanja, prvo je najduže i savladava se najveća visinska razlika (preko 1000m), drugo penjanje je dugačko 8km, a treće penjanje je penjanje na Trešnjevik koje je dugačko 15km.
Ručak sam predvideo u restoranu Ribnjak koji se nalazi između drugog i trećeg vrha.
Kod drugog penjanja opet kreću neke interesantne serpentine, vozi se cik-cak-cik-cak, okolo šuma, ne može lepše, samo za poželeti.
 |
| Mesto se zove Lopate |
 |
| Jedan pogled na dolinu odakle smo došli |
 |
| Serpentine "pripremljene" na crnogorski način, u saftu od lokalne šume prelivene povremenim žbunastim rastinjem |
Malo sam isprednjačio (ritam mog penjanja je malo brži od Leovog, a da se ne bih umarao i da bih ostao u zoni komfora treba da voziš ritmom koji ti odgovara), stižem na vrh i sad kreće stvarno super spust.
Stižem do skretanja za restoran Ribnjak.
Stiže Leo zamnom par minuta.
 |
| Skretanje za restoran Ribnjak |
 |
| Pored restorana teče savršeno čista rečica Veruša |
Ulazimo u restoran, i sad pokušavamo da spojimo dva stola da bi svi stali za jedan veliki sto.
Kad žena koja tamo radi (koje je konobarica ili vlasnica, nisam iz kratke i ne baš prijatne konverzacije uspeo da ukapiram), reče ne možemo da spajamo stolove!
Pitam, sa čuđenjem: "Što ne može?"
Kaže: "Stolovi su za mene teški i nemam snage da ih vraćam na početnu poziciju."
Rekoh joj: "OK, mi ćemo ih spojiti da jedemo svi zajedno, a onda ćemo ih vratiti na mesto."
Nekako je popustila, zapravo jedva je popustila, ali i dalje nije bila sretna... Kao da treba sad bog zna kakav teret da pomera, a ono najobičniji sto?!?!
Dok se mi natežemo sa ženom oko spajanja stolova, javlja se i podrška i kažu da stižu za par minuta.
I tako smo za 5 minuta svi na okupu.
Pitam konobaricu/vlasnicu da li ima nešto gotovo, što bi rekli "za odmah"?
Kaže: "Nema."
 |
| Pogled na jedan od bazena gde gaje pastrmke |
Ona na meniju ima pastrmku (koje još uvek plivaju u bazenu) i ima pita zeljanica.
Procedura za dobijanje pastrmke je takva, da kad kažeš hoću pastrmku, onda ona prvo zove kolegu, pa njemu treba vremena da se pojavi, on onda ode da ulovi pastrmku, i očisti je, a tek onda ona preuzme i počinje da peče.
Razmišljam koliko je bilo problema oko spajanja stolova, sad dok se neko nakani da ulovi pastrmku, pa dok je očiste i pripreme, a onda dok pojedeš pastrmku i potrebiš sve kosti dok je jedeš, nas će mrak da uhvati bez sve sumnje. Doduše, pastrmka se lako čisti od kostiju, ali to je neka druga priča...
Pitam za koliko može biti pita zeljanica?
Kaže žena: "Za 10-15 minuta."
 |
| Pita zeljanica, deluje odlično na oko |
 |
| Pita podeljana na dva dela |
Rekoh: "Odlično, a koliko je velika?"
Žena: "Pa jedno 500-600 grama." I pokaza rukom otprilike kolikih je dimenzija.
Dogovorimo se Leo i ja da ćemo jednu pitu da podelimo.
Pita stiže brzo, a njima ostalima je hrana stizala fazno kako je poručena i kako se ko nakanjivao da ide u lov na pastrmku (mi smo uspeli da ispratimo samo deo tog procesa, jer je pita stigla brzo...).
Dok smo grickali pitu, razgovaramo, Leo se plašio da će mrak da nas "ćapi". Mislim, da skoro pa je realno, jer smo vremenski bili tu negde na granici mraka po mojim procenama kad treba da stignemo u smeštaj.
Bila je ideja da pravimo što manje pauza i zastoja posle ručka da bi bili što brži.
Mi smo ubacili u sebe pola pite najvećom brzinom, nasuli vode u bidone i "pedala", krećemo dalje.
Da li je podrška vratila sto na mesto ili ne nije mi poznato... Skoro da bih voleo da nije (nisam zao, nego čisto tako), jer konobarica/vlasnica nije baš bila prijatna ni predusretljiva po tom pitanju.
Podrška je odlučila da će da prođe kroz novi tunel od Kolašina prema Beranama.
 |
| Nakon restorana, nastavlja se spust, put je odličan, priroda i dalje 100% |
Leo je nešto razmišljao da bi i mi mogli da idemo kroz tunel, jer je to poslednje penjanje na Trešnjevik, delovalo i na mapi ozbiljno, pa je Leo razmišljao o tunelu.
Međutim, opcija sa tunelom je imala jednu manu, tunel se zatvara u 18h, jer još uvek nije zvanično pušten u rad, pa preko dana dok se oni tamo motaju može da se prođe.
Šansa da stignemo do 18h do tunela je po meni bila nikakva, i to sam rekao Leu, i nastavio: "Idemo rutom koju smo zamislili jer tu nema greške, tu se ništa neće zatvoriti, stići ćemo kad stignemo."
Spust je lep, ukršta nam se put sa autoputem nekoliko puta, i onda u mestu Mateševo skrećemo desno i kreće penjanje na Trešnjevik.
 |
| Počeo je uspon na Trešnjevik, potpuno se razvedrilo |
 |
| Komovi |
Apsolutno nismo pogrešili što smo nastavili kako je originalno planirano.
Kako smo krenuli da se penjemo na Trešnjevik, tako su počeli Komovi da izviruju iza kosina koje penjemo.
Dok kad smo na kraju kad smo stigli skoro na vrh Trešnjevika, imali smo Komove kao na dlanu, tu sam napravio par mnogo lepih slika.
Sa druge strane da smo išli kroz tunel, od znamenitosti bi videli mrak u tunelu (uzbudljivost = 0).
E sad, mene su Komovi toliko očarali, da sad ide jedan serijal slika (unapred se izvinjavam, jednostavno su lepe).
 |
| Deonica kroz šumu je najlepša za vožnju |
 |
| Da li može bolje od ovog? |
 |
| Neki zaseok i pogled na Komove u pozadini |
 |
| Raj na zemlji... |
Poslednjih nekoliko kilometara uspona, nama su Komovi kao na dlanu, i to mi je uz neverovatnu boju Morače, "highlight" drugog dana. Sva sreća pa nam tunel nije bio realan, jer bi propustili ovakve prizore.
Stižemo na prevoj, naravno mokri smo skroz, posle 15km penjanja, a gore je "ugodnih" 14°C i duva LEEEEEDENI vetar.
Baš mi je bilo hladno.
Nismo se dugo zadržavali, svega par minuta, toliko da se obuku šuškavci, i kreće spust.
Što se spusta tiče, mogu samo ovako da kažem: srećom put je toliko izrovan, da moramo da vozimo jako sporo, pa nam je hladno ali nije jako strašno.
Nekog momenta nailazimo na jednu deonicu dužine nekoliko kilometara, gde je stavljen novi asfalt, tu naravno vozimo 3 puta brže, a zauzvrat je i tri puta hladnije.
 |
| Par slika sam napravio tokom spusta |
 |
| Vidi se po suncu da je već nisko |
Ta deonica ne traje dugo, na žalost ili na sreću, zavisi kako posmatraš.
Tamo gde je stari asfalt je bilo baš jako jako grbavo. Izštruckali smo se mi tu baš pristojno.
Posle ovog spusta sve grbe i neravnine na putu (na koje smo nailazili) više nisam mogao da zovem grbama.
 |
| Pogled na Komove, sada iza Andrijevice (otprilike sa istog mesta sam juče ujutro slikao Komove i pitao se koje su to planine) |
Jedno dva sata, čak možda i više sam se javio Branku, kada otprilike stižemo u smeštaj, a vezano za operaciju "nešto na kajmaku".
Kažem ti ja Branku: "Stižemo u 20h, najkasnije 20:30h."
Kaže Branko: "Onda bolje da gađamo 20:30h."
Rekoh: "Slažem se!"
Mi smo u Berane ušli a još je bio dan, bilo je nekih 19:35h. To je skoro sat vremena pre nego što će Branko da dođe, i to je taman. Dok dođem do smeštaja (još jedno 10 minuta), dok se istuširam i presvučem, taman je to tu negde.
Kako sam se razišao sa Leom, razmišljam, sutra je 01. maj, praznik ništa neće raditi, i odem do prve prodavnice da kupim bar dve čokolade za Brankovu dečicu, da se bar malo odužim za gostoprimstvo koje smo nenadano doživeli.
Stignem u smeštaj, pa sam se malo zaneo pokazivajući slike i pričajući šta nam se sve usput desilo, tako da je Branko stigao kad sam bio u završnoj fazi presvlačenja.
Prvo je ušao predivan miris pečenja, a onda se pojavljuje i Branko donosi "nešto" na kajmaku, onako sve još u tepsiji, još uvek cvrči koliko je vruće.
 |
| "Nešto" na kajmaku, nažalost slika ni na primer ne može da dočara miris i ukus |
 |
| Jogurt kojeg je potrebno prvo pripitomiti, da bi mogao da ga piješ |
Slovima i brojem (mada nema brojeva) - naj-naj-naj-naj-finije jelo od mesa koje sam u životu probao.
Realno ima me svugde, i volim da probam razne lokalne kuhinje, stvarno jedem svugde svašta, ali ovo şe topilo ustima, ukus fenomenalan, ide mi voda na usta dok ovo objašnjavam.
Rekao bih Branko svaka čast, ali ovde je Brankova žena u glavnoj ulozi kuvara - pa je njoj svaka čast za specijalitet. Branko je zaslužan što smo uopšte u prilici da jedemo ovako nešto jer nam je on to ponudio, pa i njemu svaka čast na predlogu.
Posle sam mu napisao na Viber-u da treba restoran da otvore, koliko je ovo bilo dobro (i da to ne kažem reda radi, nego stojim iza svake reči).
Meso je naravno planulo.
Čuj meso i krompir je bio savršen.
Mogu samo da kažem da nismo dopustili da se "nešto" ohladi...
Ostalo zamislite sami...
- - - - - - - - -
Malo podataka o samoj vožnji
- Napravili smo nešto preko 176km,
- Popeli se preko 2400m uvis
- Vreme provedeno u vožnji - 8:53h
- Ukupno proteklo vreme cele vožnje - 11:59h
- Prosečna brzina - 19,8km/h
- Maksimalna brzina - 58,9km/h
 |
| Ruta kojom smo vozili, Skadar -> Berane |
 |
| Profil terena koji smo savladali |
- - - - - - - - -
Sreda 01.05.2024.
Ustali nešto pre 7h.
Spakovali se, doručkovali i polako krenuli nazad.
U povratku odlučujem da svratimo u Novi Pazar koji sam oduvek hteo da vidim... Slušao sam priče o novopazarskom ćevapu, o mantijama i slično, pa je bio red probamo bar nešto od toga, sad kad već prolazimo kroz Novi Pazar, prava je prilika...
Dok sam vozio prema Novom Pazaru, Nikola je na netu pokušao da pronađe gde su najbolji ćevapi. Prema internetu ispada da je najbolje jesti ćevap kod Jonuza.
Nalazimo parking u camom centru, i stižemo kod Jonuza.
 |
| Najbolji roštilj u Pazaru, barem po internetu |
 |
| Novopazarski ćevapi |
Kako smo poručili, ćevapi su stigli za nekoliko minuta (naravno kao i svugde, oni ih peku sve vreme - unapred). Ukusom podsećaju na sarajevski ćevap, mislim, ista veroispovest je i ovde dominantna... pa su i sastojci po istom osnovu birani.
Dok smo mi "prebrojavali" ćevape, Leo je sa familijom proveravao kvalitet snega na predivnim Komovima, istim onim pored kojih smo sinoć prošli biciklima i kad sam napravio predivne slike planina.
 |
| Leo "proverava kvalitet snega" |
 |
| Komovi - koliko smo juče imali lepše vreme, neverovatno sasvim je drugi utisak u pitanju |
Posle ćevapa smo otišli na slatko.
Iskreno nije bilo jednostavno na praznik (01.maj), pronaći poslastičarnicu koja radi, ali smo uz malo upornosti uspeli.
 |
| Padobranac, baklava, ... |
 |
| Krempita |
Nakon slanog i slatkog, krećemo prema kolima, i polako kući.
I tako kad pomislim šta smo sve u ova 2-3 dana preživeli, od zatvorenog tunela, pa preko domaće pite zeljanice, do Oka Skakavice i doline Grebaje, pa je krenula vožnja gde se istakao Albanski policajac koji u svesku zapisuje ko ulazi u državu, pa neverovatna priroda, penjanje i spust fenomenalnim kanjonom Cijevne, pa sjajna klopa u mestu Tamarë , a onda penjenje i serpentine samo za poželeti, fenomenalan spust i Mesi most i Skadar sa svojim znamenitostima su zaokružili prvi dan vožnje, a onda drugi dan polja lavande, penjanje posle Podgorice, most Mara Rijeka, neverovatni Komovi (svesno smo išli oko tunela ovaj put), na kraju kao šlag na tortu stiže "nešto" na kajmaku, i posle svega još i novopazarski ćevap (neplanirano).
Pitanje: Da li može bolje?
Moj odgovor: NE!!!
Od 0-100%, ovo je 100%, nigde nismo omanuli, sve je bilo "u full-u", doživljaj kompletan, što bi rekli matematičari koji se bave verovatnoćom - potpun sistem događaja.
Imam sa Leom dogovor da ćemo ovo da ponovimo, na sličan način, ali neću da pričam o detaljima dok se ne približi.
Jednom prilikom pitali su Klinta Istvuda (94 godine): "Šta je to luksuz?"
A on je odgovorio:
"Ne tražite luksuz u satovima ili narukvicama, ne tražite luksuz u vilama ili jedrilicama! Luksuz su smeh i prijatelji, luksuz je kiša na licu, luksuz su zagrljaji i poljupci.
Ne tražite luksuz u prodavnicama, ne tražite ga u poklonima, ne tražite ga na zabavama, ne tražite ga na događajima! Luksuz je voleti ljude, luksuz je poštovati, luksuz je imati žive roditelje, luksuz je u mogućnosti da se igraš sa svojim unucima.
Luksuz je ono što se novcem ne može kupiti."
Do sledeće avanture...
D.
Za one kojima nije dosta, evo kompletno Zidanje Skadra u nastavku:
- - - - - - - - -
Comments
Post a Comment