42. Chiavenna - Pianazzola

 CHIAVENNA - PIANAZZOLA

Ova priča je zapravo počela od jedne slike na koju sam naleteo na internetu... 

Maloja Pass - pogled odgore (slika skinuta sa interneta)

Naravno, odmah sam krenuo u potragu po principu: "A gde je to?". 

Često de desi da naletim na neki neverovatan prizor, planine, jezera, savršeno, i onda spoznaš da je to u Čileu ili na Aljasci ili u Kini ili negde još dalje ili nedostižnije...

Potraga nije trajala dugo jer je "Google Lens" brzo odradio posao, za par sekundi sam znao da je ovo slika Maloja Pass-a u Švajcarskoj. Onda odmah na mapi nalazim gde se nalazi "Maloja Pass"... na samoj granici Švajcarske i Italije...

I dalje je sve jasno...

Upisano u moju internu kartu biciklistićkih ruta koje treba voziti kada se za to steknu uslovi.

Sve se ovo dešava tokom zime, kad planine ovog tipa jednostavno nisu na meniju (mislim na bisiklističkom meniju, da-da jesu na skijaškom meniju).

E sad to "kad se steknu uslovi...", to obično nije tako jednostavno. I što je neka ruta dalje od Novog Sada, sve je komlikovanije i sve je teže to uklopiti u neko putovanje.

Ali, idemo redom...

Poslednje nedelje maja (2024. godina) Sale i ja smo planirali da vozimo Italiju od obale do obale (npr. od Ravene do Viareggio-a i nazad - to je grubo nekih 550-570km zavisi od tačne rute koju izaberemo). Za tu svrhu sam uzeo godišnji od ponedeljka do petka, sa idejom da pomeramo dan polaska "levo" ili "desno" po kalendaru, da bi pogodili lepo vreme. Mislim, da jeste maj je i vreme jeste "šareno" smena kiše i sunca, ali nadao sam se da ćemo u tih 9 dana uspeti da "ubodemo" 3 dana kad se može voziti.

Međutim, prognoza vremena za taj region je bila baš loša, višestuke kiše tokom dana na većem delu rute. Jednostavno, nema šanse da sastaviš 3 dana zaredom a da nema kiše, onda se tu umešalo još par stvari koje su nam jako ograničile dane kad možemo da krenemo i do kad moramo da se vratimo, tako da se od ove vožnje jednostavno odustalo (ne brinem, ima još vremena, vozićemo mi to čim se poklope zvezde).

Obzirom da sam već (poodavno najavio godišnji za tu poslednju nedelju maja) "šaram" sa vremenskom prognozom po Italiji i nekoj bližoj okolini u nadi da ću uspeti da nađem mesto gde će vreme bar približno biti OK, tek toliko da malo "protegnemo točkove".

Tada se setih Maloja prevoja i slike sjajnih serpentina.

"Vrtim" se po mapi i gledam kako bi mogla da se "savije" ruta, koja bi išla preko Maloja Pass-a i da bude kružna, i ono najvažnije da bude izvodljiva da se odradi u jednom danu.

Spust sa Julier Pass-a, serpentine nisu prošle nezapaženo

Sam završetak uspona na Splügen Pass

U momentu inspiracije napravih rutu Maloja Pass - Julier Pass - Splügen Pass. Ruta je više nego inspirativna.

Vremenska prognoza - loša, kiša i solidno hladno...

Ipak su gore navedeni prevoji u ozbiljnim Alpima, i tamo je generalno mikro-klima primetno hladnija nego u našim nizijama.

Maloja pass je sigurno prohodan, jer za početak i nije neka visina u pitanju 1815mnv, ali je to jedna od glavnih saobraćajnica prema St. Moritz-u. Naravno, skoro je potpuno verovatno da je Julier pass (2284mnv) zatvoren, ili ako i nije zatvoren, gore je temperatura oko 0°C (jak hladan vetar je na svim prevojima zagarantovan), tako da sigurno nije za uživanje (isto se odnosi i na Splügen Pass - 2114mnv).

I tako u prvom pokušaju - zvezde se nisu poklopile, jednostavno je još uvek bilo prerano za Alpe, a i vremenska prognoza nije baš nešto ni išla na ruku.

Do kraja smo Mira i ja otišli na "Cinque Terre" (a to će biti jedna od sledećih priča), i tamo uspeli da sastavimo 2 lepa dana, ali samo 2 lepa dana, ne više od toga.

Prođe maj, pa polako i jun, a pred kraj jula idemo na more na jug Italije kao i obično (nekako smo tu uspeli da pronađemo "svoje mesto pod suncem" bar kad je letovanje u pitanju).

Jedno nedelju dana pred polazak na more setih se Maloja Pass-a, ideja je da ako dodam dva dana pre godišnjeg (dodam četvertak i petak), Maloja Pass vožnja postaje realana (naravno ako to vremenski uslovi dozvole - kiša, vetar, sneg i slično).

Hmmmmmmmm....

Pogled na prognozu, to je sad jedno 5-6 dana (možda nedelju dana ranije), četvrtak lepo vreme, petak takođe, lepo vreme bez oblačka, a u subotu i nedelju se kvari vreme - ali to meni više nije važno, mi ćemo tada biti uveliko na moru... Šta reći nego - super.

Razmišljam, gde bi spavali... Gađam da nađem neki smeštaj po pristojnoj ceni u mestu Chiavenna. Prelistavajući smeštaje u Chiavenna-i i u nekoj bliskoj okolini na Booking-u, naletim na smeštaj koji ima fantastičan pogled.

Slika sa Booking-a, prva za dati smeštaj, a pogled je WOW!

Smeštaj zapravo nije u Chiavenna-i, nego je u selu Pianazzola koji je bukvalno na litici iznad Chiavenna-e (slika sa Booking-a)

I obzirom da se nalazi praktično tačno iznad Chiavenna-e, pogled je fenomenalan, a i okolne planine ne umanjuju utisak ni najmanje (slika sa Booking-a)

Cena smeštaja je plus-minus OK, pogled fenomenalan, ocena 9.3 na Booking-u je više nego dobra (sve preko 8 je sjajno, sve preko 9 je "raj na zemlji").

Šta ćeš više?!?!

30s kasnije, smeštaj je rezervisan, bez ikakvog razmišljanja.

I posle ovog nije bilo nazad.

Smeštaj je rešen, planu je jednostavan: u četvrtak stižemo u Pianazzola-u (Chiavenna-u), u petak vozim Maloja Pass, i u subotu krećemo dole na jug prema moru. Sve se uklapa u već smišljeno i rezervisano letovanje.

Jedini problem koji imam je da taj da mi do Chiavenna-e treba 11-12h neto vožnje. Na Booking-u je pisalo da je "Check-in" od 15-19h.

E sad, kad sve saberem i oduzmem, neto vožnju, granice, pauze, sipanje goriva, da negde nešto pojedemo usput, neka gužva ili zastoj usput (kojih na 1000km+ uvek bude, ako je samo jedan - dobro je), ispada da bih trebao da krenem u 2h ujutro da bi dobacili do smeštaja na vreme (do 19h). Da bi rešio problem, pomeram plan sa idejom da krenemo u sredu popodne posle posla. Npr. ako vozimo samo 3h u sredu, pa negde prespavamo, to nam je 3h manje vožnje u četvrtak...

Sreda - 24.07.2024.

Naravno, sad već kad sam rešio da krenemo u sredu, gledao sam da prođemo Ljubljanu i da stignemo bar do Postojne, pošto je tu u sezoni preko dana večiti zastoj i tu se tih ~50km vozi ili jako sporo, ili je stani-kreni-stani-kreni.

Nalazim u Postojni, neki smeštaj, skoro pa džabe.

Stižemo u 23h ispred smeštaja. Nigde table, ni broja kuće koja je ogromna, neka polu-industrijska zona na periferiji Postojne. Tri puta sam obišao kuću sa svih strana, dok se nisam odvažio da uđem na jedna vrata za koja sam najviše sumnjao da bi trebalo da vode do smeštaja.

Bingo! Potrefio vrata.

Pronašao sobu i sve pripadajuće prostorije. Smeštaj je po principu self check-in, a kad rešiš da odeš samo odeš i zatvoriš vrata.

Čovek mi je napisao stigneš kad stigneš, odeš kad odeš... Ne pravi pitanje.

Super, ne moramo da žurimo, stignemo kad stignemo. Bitno je da imamo gde da prespavamo, pa da ujutro nastavimo dalje

Smestili se.

Prespavali.

Četvrtak - 25.07.2024.

Ustali, doručkovali, nastavili dalje prema Chiavenna-i.

Obzirom da smo spavali u Postojni, i da smo prešli više od pola puta u sredu, u četvrtak ne žurimo, imamo vremena.

Put do Chiavenna-e nas vodi pored jezera Como ("Lago di Como"). Moram priznati da je cela regija oko jezera, a i nakon jezera prema Chiavenna-i prelepa. Negde usput, uživajući u predelima oko jezera, sam sebi obećao da ću jednom doći na ovo jezero da malo provozam bicikl u ovoj regiji.

Na nekih 22km od Pianazzola-e u mestu "Verceia", nailazimo na neočekivani zastoj. Desio se sudar, i sad stojimo, blokirani, ni vamo ni tamo.

Sreća, pa nas je zastoj pozicionirao baš naspram "Bar Val Di Ratt", to se Google Maps vodi kao espresso bar. Dok stojimo, posmatramo kako stalno neko ulazi unutra i posle par minuta izlazi sa sladoledom.

Pitam ekipu da li su za sladoled, kad već ionako stojimo, pa nam je svejedno.

Mislim, kakvo je to pitanje?! Naravno da jesu!

Izlazim iz kolone i uspevam da se nekako "zabodem" na parking ispred bara.

Prvo smo uzeli sladoled, a onda je on morao da sačeka da pojedemo picu...

Ima 17 različitih ukusa, pa sad ti budi pametan i izaberi 2 ili 3, a ne znaš koji bi pre uzeo

Kad smo videli pizza-e, shvatili smo da bi možda mogli i da jedemo, obzirom, da se kolona i dalje ne mrda

Ah, da, ima i bar (mislim čisto da se opravda naziv lokala)

Dok smo jeli picu i sladoled, ukapirao sam da su svi unutra oko nas (a bilo ih je 15-tak ) lokalci, svi se poznaju i očigledno su ovde više nego redovni.

Obavili ručak (pizza), pa i desert (sladoled). Sedamo u kola, vidim da se mnogi vrate jedno 200m i da skreću na mali lokalni put. Pogled na mapu, ispostavlja se da je moguće proći kroz selo te zaobići sudar. 

Počinje avantura, neočekivano.

Ulice su toliko uzane da auto jedva može da prođe, a nagib kao uz zid da se penješ, levo-desno, gore-dole, ne pitaj kako smo uspeli da prođemo selo (sve vreme sam se plašio da neko ne naiđe iz suprotnog smera, jer bi to bio kraj).

Na jednom proširenju, tokom avanture, negde na pola sela stajem da slikam okolni prizor (jezero je "Lago di Mezzola")

"Lago di Mezzola" - predeli slični kao i oko Lago di Como, fenomenalno

Obzirom da je varka telom uspela, zaobilazimo sudar i dalje nastavljamo bez problema. 

Za nekih pola sata što mu dođe 16h stižemo u mesto Pianazzola (nalazi se 5km od Chiavenna-e, ali zapravo 300m iznad na litici i zbog toga je pogled fantastičan).

Zanimljiv detalj je da se parking nalazi iznad sela, i što se tiče vožnje to je to, možeš kolima samo do parkinga. 

Hteo - ne hteo to je kraj puta, moraš da parkiraš i dalje moraš peške. 

Rekoše (kasnije) da je moguće da se kolima spustiš do crkve, ali maksimalno 30 minuta (po principu, da ostaviš nešto ili pokupiš, i to vremenski najkraće moguće) i da onda prebaciš auto na praking.

Nisam hteo da rizikujem, jednostavno - našao sam jedno parking mesto (poslednje), odmah parkirao dok je slobodno i dalje idem peške. Parking se ne plaća.

Pogled iznad Pianazzola-e sa parkinga

Selo deluje kao da je staro 1000 godina, kamene kuće, kameni krovovi isti kakve sam već viđao kad sam vozio Colle del Nivolet (na ovo sam već obratio pažnju u priči: >>> Colle del Nivolet <<<) iznad Torina. Očigledno je da su u ovim krajevima svi krovovi u nekim prethodnim vremenima pravljeni na isti način, možda bih bolje rekao na neuništiv način, sve nekako deluje netaknuto decenijama.

Prema nekim podacima (Explore Pianazzola and Chiavenna) selo ima oko 60 kuća, i prema proceni iz 2011 (Wikipedia) u selu je živelo 68 stanovnika. Od Mary saznajem da ih danas (2024.) ima oko 40.

Pianazzola

Spuštam se prema hotelu, imam sa Booking-a grubu skicu, kako se dolazi do hotela, deluje da će pronaći hotel biti avantura broj 2 danas. Uske ulice, na sve strane se odvajaju još uže uličice neke prema gore, neke prema dole, gde skrenuti, pitanje je sad?

Srećom, mesto nije tako veliko, da se sad besciljno izgubiš u njemu.

Na spustu prema crkvi ima sjajan pogled, i još lepši nagib -15% (ali o tom-potom)

Pogled bez okvira

Spuštam se dole, prolazim crkvu.

Pravac od crkve prema hotelu

Stižem na neki trgić (mislim trg je jedno 10x7m, a to je za ovaj gradić jednostavno trg), tu mi se učini da bi prema gruboj mapi trebalo skrenuti prema dole da bi se stiglo do hotela, ali naravno nisam baš siguran.

Trg 10x7m, u sredini je česma

Srećom na trgu je bilo par žena koje su bile pored česme i očigledno se družile, pitam za hotel, pokazaše u pravcu gde sam i sam hteo da pokušam.

Kuće su oglavnom originalne, što bi se ovde reklo "prva ugradnja"

Staze su napravljene od kamenja, slično kao kaldrma, samo što je kamenje raznih oblika, pa je pomalo i grbavo

Malo levo, malo desno i hotel je ispred mene. Udaljenost je nekih ~450m od parkinga. OK, biće veselo, trebaće bar jedno 3 ture gore-dole, da sve prenesem do hotela (uključujući i dva bicikla).

Ova kuća (hotel) ne izgleda staro kao sve okolne koje sam prošao do sada

Stižem u smeštaj, dočekuje me vlasnica hotela Mary (bračni par Andrè i Mary su vlasnici hotela). Naravno, imam 100 pitanja vezanih za mesto, hotel, istoriju, predele okolo i sve ostalo, pa se lepo ispričah sa Mary oko raznih detalja. Ona je vrlo strpljivo saslušala svako moje pitanje i lepo mi odgovorila.

Naravno, glavno pitanje je gde da smestimo bicikle, jer nije dozvoljeno da ih držimo u sobi. Tu mi Mary pokaže jednu terasu koju hotel koristi za interne stvari (sušenje veša, tu drže drvo za grejanje i slično). Zadovoljan mestom gde ćemo ostaviti bicikle, uzimam ključeve od sobe i ostavljam stvari.

Mira i Nikola su ostali gore kod kola na parkingu da me sačekaju da pronađem hotel i dobijem ključeve od sobe i verovatno su već istrunuli. Ali sad je bila prilika, da pitam šta me zanima, i to se kasnije ispostavilo da je bila jedina prava prilika, zašto?

Pa, zato što ujutro Andrè i Mary postave doručak, pa dok se doručkuje Andrè je tu da služi goste za doručkom, za to vreme Mary, sprema sobe, i realno nemaju vremena za ćaskanje. Jednostavno imaju previše posla. Njih dvoje sjajno funkcionišu, svako popodne od 15-19h dežuraju da prime nove goste i to naizmenično svaki dan (jedan dan je tu Mary popodne, sutradan je Andrè i tako u krug). Na taj način, oboje imaju obaveza pre podne, a svako drugo popodne su slobodni. Danas kad smo stigli je popodne i Mary dočekuje goste, ostali su još jedni gosti koje čeka i koji nikako da se pojave. Sutra ujutro idem na doručak pa kreće moja vožnja (ujutro nema šanse da je bilo šta pitam, jednostavno nema vremena, kad se vratim nje neće biti u hotelu. Preksutra ujutro se pakujemo i odlazimo (isto kao i dan pre toga, Mary kombinuje doručak sa spremanjem soba).

E sad, Andrè je onako pravi Švajcarac, ne previše fleksibilan, precizan, hladan, sa druge strane Mary je toplina, emocija, zapravo duša ovog objekta.

Savršen spoj.

Naravno, preko Booking-a sam se unapred dopisivao sa njima oko toga da li možemo da unesemo bicikle u sobu, da ne bude problema kao u Dolomitima sa "Đepetom"... (vidi priču: Dolomiti 2023 - III deo)

E sad, Andrè je zadužen za komunikaciju preko Booking-a (mislim da mi je Mary tako rekla, ali kako god u mom slučaju sam sa njim komunicirao), tako da nisam baš naišao na neko veliko razumevanje sa njegove strane. Na moje negodovanje da ostavimo bicikle napolju, napiše on meni da ovde nije bilo krađe u poslednjih 5 godina. Pomislih da ga pitam: "A šta se desilo pre 5 godina?", ali nisam, pomislih možda je i bolje da ne znam.

Sve u svemu, mesto gde se hotel nalazi, je takvo, da niko normalan neće ovde dolaziti da bilo šta krade, jednostavno nema smisla (ako nema padobran ili ako nije paraglajder), jer u slučaju problema nema gde da pobegne... samo jedan uzan putić vodi gore...

Sa druge strane kad naknadno uzmem sve u obzir, koliko su oni napora, vremena i para uložili da ovo mesto bude raj na zemlji, mogu da razumem da ne žele da im sa biciklima nešto uništimo unutra (mada svako ko nas poznaje je svestan da jako pazimo na bicikle, tako da bi sve bilo savršeno i da su nam dopustili da ih unesemo što u najvećoj meri slučajeva i nije problem).

I tako dalje i tako dalje...

Potrajala je priča sa Mary...

Interesantan detalj koji saznajem od Mary je da je objekat u kom se nalazimo nekada bio škola, koja godinama nije radila (pretpostavljam da je ponestalo dece, jer je selo malo, i živi sve manje ljudi). Andrè i Mary su kupili objekat, renovirali i pretvorili u hotel. Obzirom da je put od Chiavenna-e do Pianazzola-e jedna uzana traka sa 9 tesnih serpentina, materijal su morali da dopremaju helikopterom (mogi samo da pokušam da zamislim koliko je bilo komplikovano i koliko je to koštalo).

Tek kasnije sam naleteo na tablu gde je sve pobliže objašnjeno

Sa table saznajem još detalja, za one koji ne znaju Engleski evo ukratko: 

• škola je zidana od 1906-1916, 
• radila je kao škola sve do 1981,
• opština Chiavenna je više puta bezuspešno pokušala da proda objekat
• krajem 2015 Andrè Platzer iz Švajcarske kupuje objekat
• nakon obimne restauracije, uz upotrebu helikoptera za transport neophodnih materijala, "Vecchiachuola Bed & Breakfast" je otvoren za javnost u junu 2018.
• postoji ukupno 8 smeštajnih jedinica (5 soba i 3 studia (soba sa kuhinjom)), od kojih je svaka posvećena i uređena u stilu nekog od školskih predmeta, u skladu sa istorijom objekta
• "Vecchiachuola Bed & Breakfast" može da ugosti maksimalno 22 ljudi 

Iskreno, ne bih davio o ovome toliko da mi se ideja o načinu restauracije nije jako dopala. 

Obzirom da je prethodno ovde bila škola, mi smo bili smešeni u sobi "Geografija". Mislim da nema greške, ako bi trebao da pogodiš koji je školski predmet tema naše sobe - to je to.

Pored naše sobe je soba Filozofija, a sledeća pored je Astronomija. Ostale sobe su Matematika, Biologija, Enologija, Muzika i Jezici. Oni su se potrudili da zadrže autentičnost koliko je to moguće, i mislim da su u tome bez pogovora uspeli.

Sam naziv hotela Vecchiachuola u prevodu znači Stara škola.

Odmah je jasno da je geografija glavna tema ove sobe

Geografske mape na sve strane u sobi

Pogled sa prozora je neverovatan

Sve je perfektno

Još jedna mapa, a zapravo garderober modernog izgleda

J

Pogled prema Švajsarskoj i prema Maloja Pass-u

Ulice tipično italijanske - uzane, Nikola nosi pumpu kao poslednju stvar koju nosimo do hotela

Smestili se. 

Doneli sve stvari, i smestili bicikle na predviđeno mesto na pomoćnu terasu.

Kad mi Mira kaže: "Idi sad da se vozaš!"

Iskreno nisam planirao da se danas vozim, jer je planirana ruta za sutra vrlo ozbiljna. Na papiru nekih 180km i 4500m penjanja. To je za one sa slabijim znanjem geografije pola Mount Everest-a i to kad kreneš sa nivoa mora (ili ako kreneš od baznog kampa - onda sve do vrha).

Planirao sam da ne vozim na dan kad stignemo u Chiavenna-u, da odmaram noge, da bih krenuo spreman koliko je to moguće.

I sad, kad mi je Mira tako rekla, "nije teško žabu u vodu naterati"... 

Nisam se sad nešto tu baš puno ni opirao... 

OK, u momentu isplaniram da ću da se skotrljam dole, da napravim jedan krug po Chiavenna-i i onda da se polako vratim nazad, i to najsporije što mogu da se što manje umaram zbog sutra.

Spuštam se polako prema Chiavenna-i

Jedna panorama

Chiavenna posmatrana "iz vazduha"

Pogled na jug (u pravcu "Lago di Como" and Milanu)

Pogled na istok (prema St. Moritz-u i Maloja Pass)

Kako sam se spustio u Chiavenna-u, nekog momenta "otvori" mi se pogled na Pianazzola-u i na našu "školu".

Na slici obeležena "Stara škola"

Zoom 3x

Zoom 5x

Zoom 10x

Dole u Chiavenna-i nalećem na prodavnicu Scott bicikala i opreme. Naravno, uskačem unutra i ima svašta zanimljivo.

Jedna od zanimljivih stvari je nosač za bidon u koji je integrisan alat, a u drugi pored alata i pumpa

Približavam se centru mesta, prelazim most preko reke Mera ("Fiume Mera"), na mostu se nalazi statua "San Giovani Nepomuceno"

Reka Mera preseca mesto na pola

Glavni trg i centralno mesto u starom delu grada

"Portone di Santa Maria", takoreći kapija Santa Marija

Glavna železnička stanica, Trg palih boraca za slobodu

Palazzo Balbiani (palata Balbiani), a trg se zove Piazza Castelo

Slika mape starog dela grada sa turističkim znamenitostima

Palazzo Salis

Unutra izgleda impresivno

Collegiata di San Lorenzo

Palata Balbiani

Reka Mera

Prelazim most i krećem da se polako penjem nazad prema Pianazzola-i. 

Jedini pravi razlog zašto sam ipak odlučio da se provozam je bio taj što sam hteo da vidim kakav je uspon od Chiavenna-e do Pianazzola-e.

Zašto?

Uspon je dugačak nešto preko 5km, i savladava se preko 300m uvis. To na papiru ne deluje strašno, međutim, ima tu deonica gde je 8%, 9%, 10% pa na momente čak i više. 

Sutra ću krenuti iz "škole", spustiću se dole do Chiavenna-e (to je lakši deo), preći ~180km i popeti 4200 visinaca, i onda na kraju treba da popnem ovih poslednjih 5km i 300m uvis. Svestan sam da će tu da bude borba. Naročito što je 35km pre ovog poslednjeg penjanja u Pianazzola-u spust sa 2100mnv na 300mnv, gde nogu nećeš ni pomeriti, tu će noge da se ohlade i ti se zapravo ceo ohladiš jer jedino što radiš je kočenje. Ne mogu da kažem da će biti drama popeti ovih poslednjih 5km do "škole", neće, ali sigurno nakon svega neće prijati. 

Taman mi je ova kratka vožnja dobrodošla da vidim kakav je uspon i koliko je strašan.

Senke polako postaju sve duže

Put, iznad puta, iznad puta...

Italijani su pravi umetnici kad treba da integrišu kuće u prirodan reljef (kamenje, stene, litice i slično, dokazano mnogo puta širom Italije)

Savršeno mesto za odmor, sa predivnim pogledom

Savršena klupa za dvoje...

Stižem oko 20h u "školu".

Dok sam se istuširao i presvukao, počinje polako da pada mrak, i sad pravimo besomučan broj slika. Pogled je stvarno fenomenalan, jer je hotel na samoj litici, i imaš utisak kao da lebdiš iznad mesta Chiavenna, kao da ti je tu ispod tebe, pod nogama.

Pogled sa terase restorana od hotela

Sedeli na teresi, i gledali kako se gasi dan i kako se pali Chiavenna

A onda smo otišli u sobu i nastavili gde smo stali sa slikanjem

Polako ponestaje svetla i nebo je sve tamnije

OK, potpuni je mrak, to je to...

Kad se i poslednji tračak svetla ugasio, i kada je mrak potpuno zavladao prostorom oko nas, foto session je završen.

Nikola je napravio sjajan "time-lapse" video padanja sumraka u Chiavenna-i:

Spremam se za sutra, spakovao sve što sam mislio da ponesem.

To je to za ovaj zanimljivi četvrtak.

Petak - 26.07.2024.

Ustajanje u 7h, da se spremim.

Pitao sam juče Mary: "Od kad je doručak?"

Kaže Mary: "Od 8h ujutro."

Pitam je dalje: "Da li postoji ikakva šansa da doručak bude nešto ranije?"

Mary: "Oko 07:45 - 07:50h obično je već sve postavljeno."

Tako da jedno 10-15 minuta ranije mogu da dođem, nije problem.

Stižemo 07:45h dole, i sve je već postavljeno. Dok smo mi stigli Andrè i Mary su već sve postavili i utegli.

Pogled na Chiavenna-u je ujutro sasvim drugačiji nego po mraku

Pogled je lep, ali emocija jednostavno nije ista kao sinoć

Sto za našu sobu čeka postavljen

Doručak izbliza

Ima svega, zapravo za svakog ponešto

Na oko deluje jako fino, a ukus je to samo još dodatno potvrdio 

Pretpostavljam da u slučaju ružnog vremena služe doručak unutra

Nama je na sreću vreme bilo lepo, pa smo doručkovali pod otvorenim nebom

Doručak nije bio previše obilan, ali je sve bilo baš ukusno. Sa druge strane, ne bi ni valjalo da je obimniji, treba posle voziti bicikl.

Obavio doručak i krenuo.

Prvi izazov je izneti bicikl do trga 10x7m u drumaškim sprintericama, grbavo, kopče klize, bolje da se podsećam kako je bilo. Izašao na glavnu ulicu (onu što je široka celih 1.5m), razmišljam da li da vozim (stoji tabla da je zabranjeno) ili da guram do crkve, odakle je dozvoljeno da se vozi.

Pogled levo, pogled desno, nigde žive duše.

Naravno da sedam i da vozim tih 150m, nikog nisam sreo, verovatno bih probudio pola sela da sam išao peške i "kloparao" sa sprinterisama po kamenim pločama (koje su na glavnom putu).

A od crkve kreće jedno ~200m sa nagibom koji je sigurno veći od 15%, koliko je Garmin uspeo svojim delta algoritmom merenja da izmeri.

E, kad izguraš tih recimo 15 (ili i više) procenata, izlaziš na parking, i onda ide spust iz Pianazzola-e dole prema Chiavenna-i.

Jutro je. Prohladno je, nezagrejan, spuštam se.

Glavni problem je što se prognoza vremena za petak, gde je trebalo da bude lepo i sunčano, polako kvarila kako se petak približavao. Gledajući razne prognoze za Chiavenna-u, St. Moritz, za Maloja Pass, Julier Pass, Splügen Pass, za Thusis i za ostalo (zabadao sam mesta na mojoj ruti da bih video šta me čeka sutra), tu i tamo se pojavljuje neka kišica sa nekom manjom ili većom verovatnoćom. Nije te kiše bilo puno, ali ju je bilo skoro na svakoj prognozi. Zbog toga sam spakovao u ruksak kompletan kišni komplet, sa idejom zamisli da se popnem na neki Pass na 2000 i kusur metara, i krene potop... čovek jednostavno mora biti spreman... 

Bukvalno, kako sam se probudio, prvo što sam uradio, "skočio" sam na prozor da vidim kakva je situacija sa vremenom. 

Kad ono sve mrljavo i u oblacima.

Pomislih: "Aaaaah, kakav promašaj!!! Ništa od slikanja danas... Ali, vožnja je na meniju, pa sad nema hoćeš-nećeš..."

Kako sam krenuo sve bih da slikam, ali nemam šta. 

Oblaci su "pojeli" sve vrhove i sve ono najlepše i najbolje za slikanje.

Pogled prema Maloja Pass-u

Jasno je da je ovuda prošla neka etapa Giro d' Italia, i to nedavno

Pogled na okolne planine ne obećava dobar fotografski doživljaj danas

Prvo što se pojavljuje na vidiku u daljini je vodopad sa leve strane.

U daljini se svega par kilometara od Chiavenna-e sa leve strane vidi ogroman vodopad

Ovo je mesto gde je sve bilo "Prosto", ali nadalje bar po tabli neće biti "Prosto" ;)

Kako se približavam vodopadu, huk vode je sve jači, razmišljam da li da probam da priđem da ga slikam iz blizine, ili mi to jednostavno ne treba danas, kad je ruta baš ozbiljna.

Ipak skrećem i odlazim do vodopada, za ovih par dodatnih minuta neće svet stati.

Vodopad "Cascate dell’Acquafraggia" je visok bar 50-60m onako na oko

Ima staza sa svake strane od rečice koju pravi vodopad, izabrah meni bližu

Ovo je najbliže što ima smisla prići vodopadu, posle zbog perspektive slika nije dobra

Ovaj vodopad je samo poslednji deo fenomena koji se dešava od vrha planina do evo mene tu gde stojim ispred vodopada. Voda koja ovde pada potiče sa visine od 3050m, sa planine koja vodom "spaja" Severno, Sredozemno i Crno more (bar tako piše na internetu):

Istoimena bujica izvire iz mesta Pizzo di Lago na 3050 m nadmorske visine, na alpskoj razvođu s kojeg reke teku u Severno more, Crno more i Sredozemlje. Spuštajući se prema dnu doline, prolazi kroz dve viseće doline, obe ledeničkog porekla, jednu na dve hiljade metara, a drugu na hiljadu metara nadmorske visine. Acqua Fraggia stoga pravi niz vodopada od kojih su niži, svojim dvostrukim skokom, samo najsugestivniji. Ovo objašnjava poreklo imena Acqua Fraggia, od "acqua fracta", što znači bujica koju neprekidno prekidaju vodopadi. Vodopadi su svojim veličanstvenim prizorom impresionirali i Leonarda da Vincija koji se "prolazeći kroz Valle di Ciavenna" divio njihovoj divljoj lepoti i pomenuo ih u svom "Atlantskom kodeksu": "Uz spomenutu rijeku (Meru) nalaze se slapovi od 400 hvati koji pružaju prekrasan pogled...".

https://it.wikipedia.org/wiki/Acquafraggia

Sam vodopad nastaje kao otoka ledničkog jezera "Lago dell'Acquafraggia" koje se nalazi na 2043mnv, međutim dato ledničko jezero pune potoci koji se slivaju sa 3050m. Zanimljivo je kad se pogleda na Google Maps, da sa 2043mnv voda survava po strmini planine, čineći većim delom vodopade i ozbiljne bujice. Ovo što vidim je samo poslednjih nekoliko desetina metara ove bujice/vodopada.

Nisam se kod vodopada preterano zadržao, sve zajedno par minuta, samo toliko da mu priđem malo bliže i da ga slikam, i odmah se vraćam na planiranu rutu.

Dok vozim, sve vreme je uspon, nagib nije strašan, vozim "defanzivno", ne žurim, ima danas baš dosta penjanja, tako da je imperativ da se ne umaram.

Dok vozim, u retrovizoru vidim u daljini nekog biciklistu kako se vrlo polako približava. Ima malo bolji tempo od mene, naravno, mogao bih da bez ikakvih problema da pojačam tempo, ali obzirom da znam šta me sve danas čeka, brzina aploslutno nije važna.

Imam neki svoj tempo za 4500 visinaca koje me čekaju.

Nekog momenta me on stiže i prestiže, i odlazi dalje.

Ne pridajem ovom događaju neku važnost, imam svoj cilj, svoj tempo i za sada sve ide po planu.

Nekog momenta prolazim ispod drvenog mosta - namenjeno samo za pešake i bicikliste (ovde se planinari i biciklisti cene)

Kako vozim ređaju se jedno za drugim mesta.

Interesantan detalj je da je pored velike kuće desno na slici - palma (video sam ih dosta u ovoj regiji, i nikako mi ne idu uz planine i Alpe kojima sam okružen) 

Kod mesta "Villa di Chiavenna", nailazim na jezero "Lago di Villa di Chiavenna". Jezero je veštačko, pravi ga reka Mera, i to je prvo jezero danas... a, biće ih još...

Lago di Villa di Chiavenna

Kako vozim, nekog mometa vidim da je biciklista koji me je obišao, stao na jednoj česmi da sipa vodu. Mahnem mu i bez zaustavljanja nastavljam dalje.

Nekih 500m nakon što se prođe jezero nailazim na granicu Italija-Švajcarska (to je ~14km od početka vožnje).

Sama granica postoji, vidiš ti "njih" da unutra mrdaju, ali te niko ne zarezuje, nisi nikom interesantan.

Prolazim granicu, nit' me ko pogledao, nit' me ko pitao bilo šta, skoro kao da granice ni nema. Posle sam u razgovoru sa ljudima došao do informacije da bicikliste apsolutno ne gledaju, a automobile tako-tako. Mada svi automobili koji su dolazili iz oba smera su jednako kao i ja prošli granicu bez da ih je iko pogledao. Niko se nije ni "recnuo" što sad neki automobili prolaze granicu.

Ušao u Švajcarsku, vozim dalje istim tempom.

Prvo na šta nailazim u Švajcarskoj je tabla sa obaveštenjem da su Maloja i Julier Pass otvoreni - lepo!

150m nakon granice nešto kao tunel

Ova tabla najavljuje predivne planine koje neću videti od oblaka :((((

Reka Mera

Znaci na koje nisam obratio pažnju, dok sam prolazio pored nje

Kako vozim, prolazim pored neke table, iskreno, nisam nešto ni obraćao pažnju, prošao sam tablu jedno 10m, i zapitam se: "Čekaj, kao da sam video znak da je dalje zabranjeno za bicikliste?!?!?"

Vratim se, i da stvarno - pravo je zabranjeno za bicikliste, i ima strelica koja upućuje da bicikliste treba da idu levo.

Kad sam crtao rutu, crtao sam je po glavnim putevima, nisam očekivao da sad biciklisti ne smeju da idu glavnim putem.

Strelica te upućuje da skreneš na neki mali putić, koji ne deluje ni veselo ni obećavajuće.

Da nisam u Švajcarskoj, možda bih se napravio blesav, pa protutnjao glavnim putem pravo... Ali neću ovaj put.

Čim sam skrenuo, odmah neki radovi na putu, neki makadam i tucanik, pa onda i semafor - ovi što izvode radove su odvalili pola puta, pa semaforom puštaju naizmenično saobraćaj preko jedne trake.

Srećom radovi nisu dugački, ali kako te put vodi ulazim u neko selo, kreće jedna raskrsnica (nema nikakve table kuda treba da idu biciklisti) prođem pravo, zatim nailazi druga raskrsnica i tu stajem da na mapi prostudiram šta ću i gde ću.

OK, na glavnom putu sam naišao na znak skreni levo (obavezno za bicikliste) - važi, ali sad imam problem gledam mapu i sad ne znam gde treba da se vratim na glavni put. Jer posle onog znaka "biciklisti levo", više ni jedan znak nije bio upućen biciklistima.

Dok sam pokušavao da proniknem na mapi gde treba da idem, vidim onog istog lika na biciklu kako se polako približava.

Krenem vrlo polako, sa idejom da me sustigne, i čim me je sustigao "skočim mu na haubu".

Mesto je "Promontogno", a glavno pitanje je da li preći most ili ne?!?

Oblaci deluju sve gore i sve niže... Zapravo ja sam sve više i više...

Reka Mera (još uvek) i pogled na susedni most

Pitam ga: "Da li pričaš Engleski?"

Kaže on tako-tako, nešto kao vrlo osnovno. To se ispostavilo kao tačno, ali znao je dovoljno da neku najosnovniju komunikaciju.

Pitam ga, ne znam šta je problem i zašto smo mi biciklisti morali da idemo sa glavnog puta. Na glavnom putu su malo niže bili neki veliki radovi na putu (videlo se sa mesta gde sam morao da skrenem, pa sam sumnjao da je to razlog što idemo okolo).

Kaže on: "Ne, ne, ne, ne, nije zbog radova, nego tu ima jedan tunel, za koji je neko procenio da nije bezbedan za bicikliste i sad biciklisti idu oko tunela, kroz selo."

Dobro, ako je tako - poštujem! 

Pitam ga gde sad treba da idem da bih izašao na glavni put. Mislim selo nije veliko, ali ima ulica vamo, ulica tamo, raskrsnica ovde, raskrsnica onde i slično.

Kaže on samo ti mene prati, ide on do St. Moritz-a. 

O rek'o super idem i ja do St. Moritz-a.

Vozimo, pratim ga, ima on malo jači tempo, daleko od toga da ne mogu tako da vozim, ali obzirom šta planiram da izvezem - nije pametno da idem takvim tempom. 

Tunel na izlasku iz sela

Italijan koji mi je pomogao da savladam obilaznicu oko tunela

Izašli na glavni put

Ovaj tunel, kako mi je to Italijan objasnio, se zove poljubac

Vozili smo nekih 15km zajedno, onda sam mu objasnio šta danas planiram da izvezem, on se 3 puta prekrstio dok sam mu pričao i objašnjavao rutu.

Pitao sam ga da li ima još neko iznenađenje ovog tipa do St. Moritz-a, reče on nema, dalje je sve "glatko"...

Stajem na jednu česmu i opraštam se sa Italijanom. Nisam ga ni pitao kako se zove, tako da će u priči ostati kao "neznani junak".

Pogled na okolna brda je tužan, pogleda zapravo nema...

Oni koji ne prepoznaju šta je na slici - to je planina :(((

Tipični alpski prizor, drvena kućica, oko gusta zelena trava puna cveća, samo fale surove planine u pozadini i Heidi (ipak je ovo Švajcarska, doduše južna, ali ne treba biti sitničar)

Žičara, a žica samo nestaje u oblacima

Žica jesnostavno nestaje pod uglom od 70° u oblaku

Na sledećoj slici je info vezan za ovu žičaru, to je ono što bi se videlo da nije oblak... Oplakujem svoju sudbinu što prolazim tu "Val Bregaglia", gde su surovi vrhovi koji podsećaju na Dolomite i gde je bio plan da se napravi par slika, ali oblaci su crni i ne vidi se ništa. 

Ništa, mora se u ove krajeve doći kad bude bilo vedro i sunčano, da napravimo popravni.

Nagib je većim delom oko 10%, nije ni teško, ali nije ni lako - onako taman

Još jedna prava alpska kuća

Kako vozim i kako se približavam finalnom usponu na Maloja Pass (serpentine), počinju nešto malo oblaci da se razređuju. Tu sam čak u par navrata uspeo da vidim neki vrh planine, ne mogu da kažem da je sjajno, ali je svakako nešto što uliva nadu.

Par kilometara pred početak samog penjanja na Maloja Pass, prolazim jedno malo jezero "Lago di Löbbia". Ovo je drugo veštačko jezero koje je napravljeno na reci Mera. 

Opet tabla da su prevoji otvoreni - opet lepo

Sad već počinjem da verujem da će vreme možda i biti OK

Približavam se Maloja Pass-u, oko mene je prava šuma, skoro bih se usudio da kažem divljina.

Uspon na Maloja-u je tačno ispred mene - samo odabrani vide kako ide put (kose linije na litici) 

Put ide normalno kroz šumu, i samo jednog momenta udara u liticu. 

Verovatno je neko iz inata napravio ovde put, po principu - ja ću ovde da napravim put. Onda su mu rekli da nema šanse da to uradi, ti to ne možeš, i onda je on iz inata proterao tuda put.

Šalim se naravno, u principu od Chiavenna-e, pa prema mestu Maloja je sve vreme dolina, kroz koju ide put i potpuno je logično da se ta dolina spoji sa mestom Maloja i kasnije sa St. Moritz-om.

Sad se mnogo bolje vidi kako put ide cik-cak 

Sam taj finalni uspon uz liticu predstavlja interesantan splet serpentina. 

Sam uspon nije težak, popneš ga iz cuga bez stajanja i bez problema, da ga ni ne osetiš. Dok sam penjao Maloja Pass stao sam nekoliko puta, ali samo na par sekundi tek toliko da preko branika napravim koji "klik", da bi uhvatio bolji kadar za sliku (što se tiče nogu nisam morao).

Sjajne serpentine

Dobrodošli u Maloja-u

Tek toliko da se ne pogreši gde si - Švajcarska

Grand tour of Switzerland

Kad se popneš, gore ima kao plato, parking sa leve strane i na parkingu ima ovaj znak "Grand tour of Switzerland". 

Iskreno, mislio sam da se radi o biciklističkoj turi po Švajcarskoj. Međutim, kasnije se ispostavlja da se radi o bajkerskoj (motoraškoj) turi (mada sam siguran da bi se dalo malo prepisivati od te ture, da se obiđu sve znamenitosti Švajcarske).

Stajem na parking, slikam neobičnu tablu. Pogled na okolne planine me vuče da slikam i više nego što bi trebalo. Naravno, kad sam do sada samo gledao u sive oblake, sad kad su se odjednom oblaci razmakli, gde god pogledaš prizori su predivni.

Mesto Maloja po kojem je prevoj dobio ime

Ugledah česmu preko puta parkinga i "Grand tour of Switzerland" znaka.

Prilazim česmi sa namerom da sipam vodu, kad jedna devojka sipa vodu u ovogodišnjem Maratona dresu (2024.), a ja vozim u prošlogodišnjem Maratona dresu (2023.).

Kažem joj: "Imaš dobra dres."

Ona odgovori: "Hvala!"

I onda shvati da sam i ja u Maratona dresu, i sad tu krene konverzacija o Maratoni, o trci i svemu vezano za tu temu. A nakon toga ko koju rutu vozi i slično. Devojka se zove Flurina, iz Švajcarske je, i krenula je da se spusti Maloja-u pa nazad.

Flurina

Malo me je smirila, jer smo zbog Nikolinih ispita otišli jedno 10 dana pre Maratone, i vreme nam je bilo polu-govnjivo (izvinjavam se na izrazu), ali sam bez obzira na to "predivno" vreme ipak vozio svaki dan. A od Flurine saznajem da je padala kiša katastrofa za vreme trke, da je vreme bilo odvrtano i hladno (ružno, tmurno vreme i potop kad je kiša u pitanju).

Rekoh: "E, sad mi je lakše..."

Tu se mi oprostismo i svako krene na svoju stranu, ona dole niz Maloja-u, a ja prema St. Moritz-u.

Kako sam se popeo na Maloju, oblaci su se malo razmakli, i sada se vide planine, vrhovi, jezera i slično (i dalje je bilo oblaka, ali je bilo i delova gde se vidi plavo nebo). Sad naravno, trebalo mi je 3h da se popnem na Maloja-u (sa 300mnv na 1815mnv), ta 3h je sve vreme bilo tmurno i nikakvo, samo sam gledao sa koje strane će kiša da me sastavi. Kako sam došao do Maloja-e, oblaci su se malo razmakli i prizori su postali neverovatni.

I sad slikam na sve strane, takoreći za sve ono dole što nisam slikao, sad dodatno slikam gore. I vozim i stajem da slikam, nastavljam da vozim, pa slikam u letu i tako neizmenično.

Jezero "Lej da Segl"

Po tome koliko je voda nemirna se može naslutiti koliko jako duva vetar

Stižem do kraja prvog jezera

U daljini se još uvek vidi sneg na vrhovima

Ceo ovaj potez od Maloja-e do St. Moritz-a je neverovatno lep, savetujem svakom ko ima bar i polu priliku da dođe ovamo vozi da je ne propusti (naravno, pretpostavka je da je vreme lepo).

Detalj, koji nisam rekao, a koji je bitan je da ceo dan duva vetar i to solidno jak vetar. Dok sam se penjao na Maloja Pass taj vetar je meni bio leđni, pa mi naravno nije nešto posebno smetao (OK, cik cak serpentine, malo duva s leđa, malo duva od napred, malo sa boka, suma sumarum je OK), ali sada tu kad sam se popeo gore i levo i desno od mene su planine visoke preko 3000mnv, i sada je ova dolina koja se nalazi na ~1800m prava nizija za okolni reljef (kao veliko sedlo). Ta "nizija" je dugačka 15km vazdušnom linijom od Maloje do St. Moritz-a. Sav onaj vetar koji je duvao do Maloja Pass-a je ovde kanalisan reljefom, pa duva još jače.

Ovde se jezero "Lej da Segl" izliva u jezero "Lej da Silvaplauna"

Jezero "Lej da Silvaplauna" - sam početak

Kad malo bolje razmislim, po broju onih koji "surfuju" se može zaključiti koliko je jak vetar

FILM SA JEZERA

Lej da Champfèj

Lej da Champfèj

Dok sam prolazio ovuda igrala se Polo utakmica

Moja ruta je originalno vodila do jednog kružnog toka odakle kreće uspon na Julier Pass. Međutim, od tog kružnog toka do St. Moritz-a ima 4km. 

St. Moritz je izrazito poznato, da ne kažem mondensko mesto, verovatno i najpoznatije skijalište na Alpima, tu dolazi "noble" klijentela, što bi rekli "Crème de la crème". Potpuno mi je bez veze da prođem 4km od St. Moritz-a i da ne svratim, jednostavno nema šanse. 

Imala je ta ideja i svoje loše strane, ruta će biti duža preko 8km, i dodatnih 40-50m penjanja (to ovako ne izgleda strašno, ali vetar je ključna reč koja ovde pravi razliku i koja čini da stvari nisu baš potpuno jednostavne).

Tih 4km je ili ravno ili spust, i odmah na ulazu u St. Moritz su hoteli i hoteli, vidi se da je ovo napravljeno za bogatu klijentelu. Stižem do jezera u St. Moritz-u, koje se zamisli zove "St. Moritzersee" (za one koji slabije pričaju nemački, "see" znači jezero, pa je naziv u bukvalnom prevodu znači - St. Morisovo jezero).

U mini parkiću koji se nalazi na samoj obali St. Moritz jezera, sedam na klupu sa idejom da pojedem jedan od dva sendvičića koja sam napravio u Pianazzola-i.

Šta ćeš lepše, u St. Moritz-u sam, sedim na klupi na obali predivnog jezera, uživam u pogledu i usput grickam sendvič - neprocenjivo.

St. Moritz na obali jezera, postoji šetalište / biciklistička staza uz obalu jezera

Pogled na planinu iznad St. Moritz-a, najviši vrh 3188mnv

Pogled polu-levo na masiv gde je najdominantniji vrh "Piz Languard" 3261mnv 

Reka Inn

Posmatrajući jezero St. Moritz, nisam zapravo ni svestan da se radi o reci Inn. Naime, reka Inn izvire tačno iznad Maloja Pass na padinama vrha Piz Lunghin (2780mnv). Istu reku Inn sam spuštajući se sa Maloja Pass-a prema prvom jezeru prešao a da nisam ni primetio (to je potok širok jedno 30cm, koji prolazi ispod puta a da toga nisi ni svestan. E sad, zašto sve ovo pišem, reka Inn je najveća pritoka Dunava u njegovom gornjem toku, Inn se uliva u Dunav u mestu Passau (Nemačka - na samoj granici sa Austrijom). Po svim parametrima, najpoznatiji valcer bi trebao da se zove "Na lepom plavom Inn-u", ali to je Dunav ipak nekako pobedio, evo detalja u nastavku.

Prema Wikipedia-i:

"Iako Inn ima veći prosečan protok od Dunava kada se susretnu u Passau i njegov sliv sadrži Piz Bernina-u (4049mnv), najvišu tačku u slivnom delu Dunava, Inn se ipak smatra pritokom Dunava, koji ima veću dužinu (do mesta susreta), drenira veću površinu i ima konzistentniji tok."

Inn od svog nastanka puni prvo jezero Lej da Segl, pa se preliva kao reka Inn i puni sledeće jezero Lej da Silvaplauna, koje se dalje kao Inn preliva u St. Moritzersee i tako dalje sve dok se ne ulije u Dunav 518km dalje od svog nastanka u mestu Passau.

Passau - mesto gde se Inn (levo na slici) nepravedno uliva u Dunav (desno na slici), umesto da je obrnuto

Bilo kako bilo, Dunav je nekako uspeo da preživi ulivanje Inn-a (garant je varao na glasanju ;) ), tako da je valcer i dalje "Na lepom plavom Dunavu". 

"St. Moritzersee"

Površina vode jezera "St. Moritzersee" jasno stavlja do znanja da duva prilično jak vetar

Dok grickam sendvič, razmišljam o tome kako do St. Moritz-a nisam video apsolutno ni jednu prodavnicu, jednostavno nema, video sam samo česme da sipaš vodu i to je to, pa ako je sudeći prema ovih prvih 55km, šansa da naiđem na prodavnicu je relativno mala.

Jedino što sam video usput je bila jedna benzinska pumpa na samom ulazu u St. Moritz, pa sam odlučio da u povratku uđem unutra i da kupim nešto za jelo, jer u suprotnom najveorvatnije neću imati dovoljno hrane. 

Krećem dalje (zapravo krećem nazad), i vetar rastura, vetar ne prašta. Em se penjem, što nije problem, ali vetar otkida glavu kako duva.

Stajem na pumpu, imam još jedan sendvičić i male štapiće sa kikirikijem, i razmišljam da li će mi to biti dosta da napravim još 150km sa 2000 - 2500 visinaca. 

Dolazim do zaključka da se lako može desiti da hrana koju imam neće biti dovoljna, pa kako sam ušao u benzinsku pumpu, izaberem jedan sendvič i jednu Coca Cola-u (i naravno jedan švajcarski nožić - "Swiss army knife", tek toliko da se zna da sam bio u Švici...).

Spakujem sendvič u ranac i to vrlo jedva, jer je prepun kompletom za kišu, i krećem dalje prema kružnom toku na kojem treba da skrenem desno i da se odvojim prema Julier Pass-u.

Pred samim kružnim tokom gde treba da skrenem prema Julier Pass-u, mimoilazim se sa Flurinom, ona je spustila Maloju i popela je nazad. Pozdravljamo se međusobno, pa svako na svoju stranu (ona prema St. Moritz-u, ja prema Julier Pass-u).

Skrećem prema Julier Pass-u, i sad neverovatno, opet potpuno ista scena, sa zabranom saobraćaja za bicikliste.

Nekih 70-80m nakon kružnog toka počinje tunel, i opet je zabranjeno za bicikliste, opet sam prošao znak i opet mi je iz malog mozga stigla informacija da je zabranjeno. Vraćam se do znaka da proverim, i da jeste zabranjeno dalje asfaltom za bicikliste, a jedno 10m pre znaka zabrane ima neka mala tabla koja upućuje bicikliste na jednu gravel (tucanik) stazu pored. 

Međutim, opet imam isti problem kao i prvi put, ne znam gde treba da izađem na glavni put.

Hteo - ne hteo, penjem se neplaniranom stazom, i pogledi na jezera su sada još lepša

Više nije asfalt nego gravel (tucanik)

Kad posmatraš iz daljine, sve deluje da je mirno

A onda kad malo zumiraš, eto gužve

I to kakve gužve

Penjem se tim tucanikom, savladao sam sigurno jedno 60-70m uvis, stižem do neke raskrsnice, skrećem tako da idem prema glavnom putu, kad ćorak, samo sam došao do kraja puta koji se nalazi iznad tunela.

Vraćam se nazad, pa još jedan pokušaj, opet bezuspešno, da bi iz trećeg pokušaja (uz Google Maps, Garmin mape i slično) konačno uspeo da izađem tačno posle tunela, tamo gde je i zamišljeno da se izađe na asfalt. Iskreno bilo je uzbudljivo pronaći rutu, kad nemaš internet, i barataš samo skinutim mapama za "offline" upotrebu.

Nastavljam da se penjem asfaltom kuda idu kola, uspon je onako 8 - 9 - 10%, nije strašno, ali nije sad ni da te uspon miluje.

Odavde sam došao, dole "u rupi" su jezera

Kao i obično na vrhu mogu da se kupe suveniri, popije piće i pojede neka laka klopa

Bez nekih velikih naprezanja, stižem na prevoj, to je najviša tačka za danas - 2284mnv. Gore naravno ima jezero Lej da las Culuonnas (ili Lej da Güglia), koje nije veliko ali je jezero. Zapravo, pored navedenog ima i jedno malo jezero, ali nisam uspeo da pronađem kako se zove.

Lej da las Culuonnas

Malo jezero bez naziva pored "glavnog" jezera na Julier Pass-u

Prvo sam slikao jezero, a zatim kupujem jednu Coca Cola-u, čisto da ima razlog da malo iskuliram.

Švajcarci ne bi bili Švajcarci, da na čep ne stave oznaku "Swiss made"

Odvrnem čep, kad ono kako treba, nije vezan za flašu, JEEEEEE, 'fala Bogu pa Švajcarci ne poštuju EU direktive!!! Skoro da sam zaboravio kako je to kad je čep normalan...

Na vrhu pravim pauzu nekih ~20 minuta (tek toliko da slikam jezero, izaberem magnet, popijem Cola-u i obavim toalet).

Pogled na sve četiri strane

Odavde sam došao

Na ovu stranu idem

Krećem dalje, sada sledi spust dugačak 50km (ne računam par sitnijih gore-dole, spust je od Julier Pass-a do mesta Thusis). 

Spust sa Julier Pass-a

Spust je B_R_U_T_A_L_A_N!!!

Jednostavno ima i serpentina, i pravaca, i malog nagiba i velikog, i svega, bukvalno - spust zastupljen u svim disciplinama. Bilo je nekoliko sitnih penjanja na spustu, ali u principu to se ne broji.

Predeli su takvi da ih se ni "Gospodar prstenova" ne bi postideli.

Jedan splet serpentina, jedan od rekao bih mnogih

Vožnja nizbrdo ide brzo, menjaju se slike i krajolici svetlosnom brzinom.

Jednog momenta nailazim na jezero (sledeće u nizu). 

Za razliku od prethodnih jezera, ovo je magično plave boje, zapravo potpuno je tirkizno.

Jezero se zove Lai da Marmorera (nisam pokušao ovo da prevedem, ali kad pročitam ovaj naziv u mojoj glavi to zvuči kao "Mramorno jezero", a i na izgled je takvo, jednostavno sam zadovoljan prevodom u svojoj glavi, pa nema portrebe da prevodim).

Kako se približavam, tako se pogled na jezero sve više otvara, i tirkizna boja jezera postaje sve dominantnija pred mojim očima.

Jezero je dugačko oko 3km, i nije prirodno, nego je na kraju brana. Puni ga reka Gelgia koja nastaje topljenjem snegova i glečera sa i iznag Julier Pass-a

Brana (u senci jezero gubi svoju magičnu tirkiznu boju)

Nakon predivnog jezera prolazim kroz više sela.

U jednom selu nakon "Mramornog" jezera stajem na bukvalno 3 minuta da pojedem drugi sendvičić, u 8:30h sam jutros krenuo posle doručka, prvi sendvičić (3 zalogaja) sam pojeo u St. Moritz-u u 13h, sada je 15:40h i vreme je za naredna tri zalogaja. Sada mi je potpuno jasno da je odluka da kupim sendvič u St. Moritz-u na benzinskoj pumpi bio pravi pogodak.

Spust i dalje traje, vozim dolinom, a okolo fenomenalne planine i pogledi 

Prizori su predivni, nekog momenta ukazuje se dolina ispred mene

Nakon jezera i nakon još malo spusta ulazim u dolinu.

Put savršen, ima i biciklistička staza

U mestu Tiefencastel se odvajam levo prema mestu Thusis, i tu sad kreću tuneli.

Tunel kao i svaki drugi

Još jedan tunel

I još jedan

Spuštajući se sa Julier Pass-a, prošao sam kroz 7-8 tunela, širih, užih, viših, nižih, kraćih, dužih i tuneli ko tuneli, 'fala Bogu navozao sam se u životu kroz tunele.

I sad poslednji tunel pre Thusis-a, isti na oko kao i svaki drugi kad ono iz daleka već vidim tablu da je kroz tunel zabranjeno za bicikliste.

GRRRRRRRRR!!!!!!!!

Zabrana za bicikliste kroz tunel... Oh ne opet!

Stajem kod znaka, da na mapi pokušam da ustanovim kuda da idem.

Srećom ovog puta je jednostavno, ovde postoji raskrsnica pre samog znaka (i tunela), na sreću postoji put kojim kola idu u mesto "Sils im Domleschg" koje je na kilometar-dva od mesta Thusis.

Za razliku od prethodna dva puta ovaj put nema dileme kuda treba ići (prvi put mi je pomogao Italijan, drugi put sam iz trećeg pokušaja uspeo da izađem gde treba).

Pogled sa raskrsnice

Ostaci tvrđave "Burgruine Campell"

Centar mesta Sils im Domleschg, sipam vodu na česmi

Thusis konačno, tačno je 17h u momentu kad ulazim u mesto 

U Thusis-u je vreme da napravim kratku pauzu jer iz Thusis-a kreće drugo veliko penjanje za danas, uspon na Splügen Pass dugačak 35km (nije za baciti). Odlučujem da je sad pravi momenat da pojedem poslednji sendvič (koji sam kupio u St. Moritz-u).

Čisto da se stekne utisak, ako budem penjao prosečnom brzinom od 10km/h, do Splügen Pass-a će mi trebati oko 3,5h vožnje uzbrdo (i to da ne bude zabune, 3,5h neto vožnje, bez pauze). Do kraja mi je trebalo tačno 3,5h do vrha, a u tih 3,5h su i sve pauze, slikanja, priča sa lokalcima i slično.

Profil terena na kojem sam obeležio bitne tačke rute

Inače, Thusis je mnogo lep gradić, fino "ušuškan" u dolini, provozao sam se jedno 500-600m glavnom ulicom, pa sam krenuo da napadnem uspon prema Splügen Pass-u.

Naravno, sve cakum-pakum, sve sređeno i utegnuto, potpuno očekivano od Švajcarske

Na izlasku iz Thusen-a je kružni tok, idem pravo prelazim most i tu počinje uspon. Zapravo, prelaskom mosta ulazim u neverovatan kanjon "Viamala".

Izlaz iz Thusis-a i ulazak u uzan kanjon Viamala

Malo podataka iz Wikipedije o Viamala-i:

Viamala ili Via Mala (na retoromanskom doslovno: "zla staza") je klisura, odnosno odvojak rijeke "Hinterrhein" između opština "Zillis-Reischen" i "Thusis", poznata po svojoj nepristupačnosti odnosno tome što predstavlja najtežu prepreku i denicu puta između prijevoja "Splügenpass" i "San Bernardino".

Rečica Hinterrhein je kao laserom presekla planinu 

Interesantan podatak je da kroz kanjon postoje dva puta jedan ima oznaku "13" a drugi nosi oznaku "A13". Putem "13" mogu da voze biciklisti, a "A13" je rezervisan za motorna vozila. 

Kad sam crtao rutu, ozbiljnu pažnju sam morao da upotrebim da ne bih pogrešio, jer se ta dva puta u ovom uzanom kanjon stalno prepliću. Ta dva puta su stalno jedan pored drugog, jedan preko drugog prelaze, ukrštaju se i slično. Jako je lako pogrešiti kod crtanja rute (a i naravno, RideWithGPS koji koristim  za crtanje ruta, čim imaja priliku, prebaci te na bolji put). 

Ima dosta tunela jer je kanjon baš uzan

Pogled sa terase od suvenarnice, ima stepenište i staza dole do same rečice, ali nemam vremena za takvu akciju

Jednog momenta nailazim na kućicu, neobičnog oblika. Stajem, zavirim unutra, kad ono prodavnica suvenira. Mislim, ima suvenira, mogu se kupiti čokolade (švajcarske), pića i slično, a zapravo je ovo info pult za kanjon Viamala (tačnije celu regiju ovu regiju). 

Prodavnica suvenira i info pult (sa desne strane)

Prodavnica suvenira izgleda ovako, nisam je baš slikao iz pravog ugla na prethodnoj slici (evo popravni -  slika sa "Google Street View"-a)

Na plavoj tabli ispred kućice stoji tabla sa natpisom:
- Kanjon
- Terasa
- Kasa

Ulazim unutra sa idejom da izađem na terasu da vidim kakav je pogled sa terase, napravim par slika, i u povratku stanem da vidim šta ima od suvenira.

Pita me devojka: "Koja je ruta za danas?"

Objasnim joj u kratkim crtama rutu, i kažem joj da sam krenuo na Splügen Pass.

A ona mi odgovori: "Samo da znaš, poslednji deo je najgori..."

Našalim se: "Eeeeeee, kud mi to reče... To se ne govori... Kako sad najgore na kraju?!?!"

I sad ona da se opravda što mi je "tako" rekla, uzme sa police jednu čokoladicu 2x3cm i pokloni mi je.

Čokoladica je bila mnogo dobra. 

Žao mi je što nisam kupio bar još par komada, ali eto razloga da se ode još jednom u ovaj čudesan kanjon.

Dobih jednu baš ovakvu

Prekoputa info kućice

Posle terase, kratkog razgovora i čokoladice, pozdravljam se sa devojkom i nastavljam dalje. 

Sledi tunel pa most

Pogled sa mosta na kućicu za suvenire, terasu i stazu kojom se spuštaš do rečice

Priroda u svoj svojoj veličanstvenosti

Nalazim se na putu "13", a iznad prolazi put "A13"

Kako vozim, polako izlazim iz ovog veoma tesnog dela i vidici počinju polako da se šire.

Reka Hinterrhein

Kako sam izašao iz Viamala-e, opet vozim dolinom, pogledi su predivni na sve sve strane. Pokušavam da ne slikam previše, ali ne uspevam baš uvek da se obuzdam.

Zamislite jednog "ravničara" kad zađe u ove predivne predele, planine, litice, kanjone, kao kad pustiš dete u prodavnicu bombona i čokolada.

Na dosta mesta na ovoj ruti sam naišao na radove na putu. 

Zatvore jednu traku, pa stave semafor.

Čisto da se zna, gde nema radova na putu, put je perfektan - apsolutno perfektan, kao da su ga juče napravili (bez grba, bez pukotina, bez rupa, bez zakrpa).

Zapravo, kad malo bolje razmislim nisam ni jednu zakrpu na asfaltu video. Tamo gde treba da stave zakrpe na put, oni prema svemu što sam video uzmu pa naprave novi put. 

Jedni neobični radovi na putu, saobraćaj se odvija u oba smera, nema asfalta, samo je nabijen šljunak

Čak na momente ima i biciklistička staza

Mesto "Andeer" ispred mene

Kako vozim od Thusis-a prema Splügen Pass-u sve vreme se penjem, nije strašno, ima strmijih i manje strmih delova, i do sada sam sve vreme sam u dolini reke  Hinterrhein. 

Nakon mesta "Andeer", nailazim na još jedno jezero u nizu. 

Jezero se zove "Laj da Seara".

Jezero Laj da Seara, jezero smaragdno zelene boje

Laj da Seara, jezero je veštačko ima brana i hidrocentrala

Pogled prema mestu Andeer

Nakon jezera skreće jedan splet serpentina, nakon kojeg nailazi još jedno jezero.

Sunce jeć nisko... a ja nisam ni blizu kraja vožnje

Jezero se zove Sufnersee, i nakon njega stižem u mesto Splügen.

Reka Hinterrhein

Reka Hinterrhein puni jezero Sufnersee

Odmah nakon jezera ulazim u mesto Splügen.

Pomislih - konačno! 

Od Splügen-a kreće finalno penjanje na Splügen Pass, to je onaj deo za koji je devojka na info pultu rekla da je najstrmiji i za koji sam dobio čokoladicu.

Mesto Splügen

Ulazim u mesto Splügen, i odmah nakon znaka Splügen, počinje kaldrma. Posle skoro 150km vožnje, kaldrma ne prija, ali srećom mesto stvarno nije veliko i brzo se odvajam levo prema prevoju.

Kreće poslednjih 9km uspona (prema najavi iz Viamala-e - najgorih), i oko 660m penjanja uvis.

E sad, da mi je ovo prvi uspon danas, rekao bih da nije ništa specijalno, nagib 8 - 9 - 10%, to se vozi bez nekog naprezanja...  Međutim, do sada sam popeo skoro 3500m, tako da uspon ne ide onako lako kako bi to čovek očekivao. Sad je nagib preko 6-7% ne bih rekao da problem, ali mora čovek da se napregne.

Upon kreće sa 5 serpentina u prva 2 kilometra. Stao sam jedno 2 puta, da malo odmorim i da napravim koju lepu sliku.

OK, krećem na Splügen Pass, rekao bih da je ovo poslednji uspon za danas, ali realno nije, imam još 9 serpentina da popnem do Pianazzola-e na samom kraju

Predivni vrhovi iznad Splügen, Alperschällihorn (3039mnv) i Teurihorn (2973mnv)

Onaj vetar koji mi je tako lepo duvao u leđa dok sam penjao Maloja Pass, sad naravno duva u lice, i to nesmanjenom žestinom, (slično kao u St. Moritz-u). Rastura, uopšte ne prija, pri tome ja sam na 1700-1800mnv i vetar je leden, a i dalje sam u kratkom dresu. Temperatura je pala na 14°C.

Nakon početnih 5 serpentina, put dalje nastavlja pravo prema vrhu, i tu vetar strašno dolazi do izražaja. Pred "onom" serijom serpentina stajem da obučem prsluk.

Ravna deonica posle 5 serpentina

Kako napredujem uzbrdo, Splügen je sve dalji i bleđi

Sunce se polako spušta, senka se sve više podiže na okolnim padinama

Splügen sad izgleda kao davna prošlost, a prošlo je tek nešto više pola sata otkad sam bio tamo dole

Nastavljam dalje, i sad stižem do "onih"serpentina, koje su malo je reći - super!

U jednu stranu letim jer me vetar nosi, a u drugu stranu se borim i sa nagibom i sa vetrom simultano.

Dok vozim, pokušavam da slikam serpentine, ali nije to to kad slikam iz pokreta...

Serpentine

Stojim na desetoj serpentini i pokušavam da ih sve uslikam

Savladao serpentine, bez problema, stajem na poslednjoj da slikam prizor. 

Nakon serpetnina ima još jedno 2km do prevoja. 

Zapravo, kad savladaš ovih 10 serpentina, vidi se otprilike gde je kraj penjanja, vidi se prevoj u daljini, treba savladati još 4 serpentine i onda još jedan pravac i to je to. 

Sunce je skoro potpuno nestalo

Splügen Pass - KONAČNO!!!

Na samom vrhu temperatura je 13,4°C, vetar toliko duva da otkida glavu, pa sam se spustio nekoliko stotina metara, da se obučem.

Sam prevoj je granica između Švajcarske i Italije, i sa italijanske strane su i dalje "isti" oni oblaci kao jutros, sve tmurno i sivo.

Oblačim i nogavice i rukave, šuškavac, zapravo oblačim sve na sebe što sam poneo osim kišnog kompleta.

Sad kreće spust prema Chiavenna-i, imam 30,5km do centra Chiavenna-e. Prva serpentina ima oznaku 51 - znači imam 51 serpentinu do Chiavenna-e i onda još 9 serpentina do Pianazzola-e i 2 serpentine da spustim do crkve (one pod nagibom 15%), znači još 62 serpentine i stižem na cilj.

Spust je neverovatan, jedan od najlepših koje sam ikad vozio. 

Spust traje oko sat vremena, mnogo serpentina, mnogo mnogo kočenja (ruke su me zabolele iako imam hidraulične kočnice na biciklu). Svaki put kad prilaziš serpentini, moraš pristojno da usporiš da bi bezbedno mogao da prođeš serpentinu. Onda je nekog momenta i mrak pao, tako da sam generalno vozio sporije. Bilo je sjajno, opet spust u svim disciplinama kao posle Julier Pass-a. 

Splügen Pass je nešto što bi bilo interesantno popeti.  

Uspeo sam da slikam tablu kod serpentine 49

Jezero "Lago di Montespluga"

Nisam ni krenuo ozbiljno da se spuštam, nailazim na još jedno jezero. Nažalost, sunca više nema, tako da boja jezera u sumrak nije neki spektakl.

Ovi oblaci su me podsetili na oblake koji su mi jutros zaklonili planine

Kao i većina jezera koje sam video danas i ovo je veštačko

Mesto "Stuetta", da nije upaljeno svetlo na crkvi pomislio bih da je potpuno napušteno

Niska oblačnost (zapravo ja sam još uvek poprilično visoko, na oko 2000mnv)

Dok vozim polako ponestaje dnevnog svetla. 

Jedna neobična kuća na "jednoj nozi"

Tokom spusta prolazim još dva jezera ("Lago di Isola" i "Lago di Prestone"), ali nije bilo smisla da ih slikam, jer je u međuvremenu pao mrak i ništa se ne bi videlo.

Nakon sat vremena spuštanja, ulazim u Chiavenna-u.

Javljam se Miri i Nikoli da sam počeo da se penjem prema Pianazzola-i (imam još 5km i 9+2 serpentine). 

Sad idem polako, više ne žurim, stvari su sada potpuno izvesne, mrak je već odavno pao, ali to nije važno.

Stao sam par puta i napravio nekoliko slika Chiavenna-e, jednostavno nisam odoleo.

Stižem do hotela.

Osećaj zadovoljstva na 100%.

Još jedna FENOMENALNA vožnja je završena. 

Niko sretniji od mene.

Presvlačenje, večera, spavanje...

Subota - 27.07.2024.

Ustajanje.

Pakovanje.

Doručak.

Nosim stvari gore u auto, gore-dole-gore-dole, pakujemo se polako.

Čisto da se zna, on je glavni, Andrè i Mary samo vode hotel a on kao glavni uživa ;)

Šetajući gore, dole, polako se opraštam sa ovim magičnim mestom, koje kao da je negde zapelo u istoriji i ostalo netaknuto stotinama godina.

Suma sumarum vožnje:

• Izvezao sam - 189,92km
• Popeo sam - 4.428m
• Ukupno trajanje cele vožnje - 14:12h
• Trajanje vožnje (moving time) - 11:06h
• Trajanje penjanja - 08:06h
• Prosečna brzina - 17.1km/h
• Srednja snaga na pedalama - 182W
• Maksimalna snaga - 697W
• Utrošene kalorije - 6383

Ruta

Usput sam prošao pored 14 jezera, neka su prirodna, neka su veštačka, ali generalno sva su neobično lepa, svako na svoj način:

1. Lago di Villa di Chiavenna
2. Lago di Löbbia
3. Lej da Segl
4. Lej da Silvaplauna
5. Lej da Champfèj
6. St. Moritzersee
7. Lej da las Culuonnas
8. Lej da las Culuonnas malo
9. Lai da Marmorera
10. Laj da Seara
11. Sufnersee
12. Lago di Montespluga
13. Lago di Isola
14. Lago di Prestone

Viktor Igo je jednom rekao: „Ono što vuče svet nisu lokomotive, već ideje i želje da ih ostvarimo, sada!"

Sve ovo je počelo od jedne slike na internetu, od koje je recimo nastala maglovita ideja, iz ideje se rodila želja da se sve ovo vidi i doživi, a ostalo sam sa malo više detalja napisao u ovoj priči.

Nadam se da ste uživali u priči i predelima, bar delić onoga što sam ja uživao.

Do neke sledeće avanture,

D.