45. Divčibare i Suvobor

DIVČIBARE I SUVOBOR

18.06.2023. Mionica

Sve je krenulo tako što je Vlada hteo da vozi Lazarevački brevet. Međutim, ispostavilja se da je jedini prijavljen za brevet. Do kraja brevet se otkazuje zbog velike "popularnosti" i "gužve" (mislim, ukupno jedan prijavljen), i tu negde se rađa ideja da mi u sopstvenoj režiji izvezemo neku turu koja je faktički deo rute Lazarevačkog breveta. Lazarevački brevet je najlepši i najzanimljiviji od svih breveta koje sam vozio po Srbiji (sremski brevet ne računam, da ne pobedi zbog pristrasnosti i lokal patriotizma). 

I sad Vlada pravi rutu, moram priznati da je ruta stvarno zanimljiva, ima 2000+ visinaca, ~110km, šta reći nego sjajno, taman da malo "protegnemo" noge sa Vladinim obećanjem da će biti puno lepih predela i da će biti puno lepih scena oko nas.

Mislim, nije ni morao da nas nešto ubeđuje... naročito posle ovakve najave...

Pogled sa Suvobora

Još jedan bitan detalj vezan za ovu vožnju, ova vožnja je dodatno i provera u kakvoj su formi Vlada i Mare, obzirom da za 10 dana idemo svi zajedno (Vlada, Mare, Sale i ja) da vozimo Dolomite, a tamo ili se penješ ili se spuštaš, jednostavno  nema ravno (pročitaj priču: >>> Dolomiti III deo <<<).

Kako je Vlada "izbacio" predlog šta želi da vozimo, odmah sam mu rekao da me računa i da idem. 

Dogovor je da se vozi u nedelju 18.06.2023, što je OK, imam samo jedan limitirajući faktor, a to je da me je Nikola zamolio da ga odvezem na ispit koji počinje u 9h. Rekoh: "Ljudi ne mogu nikako da stignem u Mionicu pre 11h", jer meni treba nekih ~2h da stignem do Mionice iz Novog Sada, tako da je dogovor da se oko 11h nađemo u Mionici.

Neke delove ove rute sam vozio, ali ne previše, znam da su tu predeli mnogo lepi, tako da su očekivanja od ove vožnje velika po svim pitanjima (i rute, i prizora, i prirode i najvažnijie druženja...). 

E sad, Nikolu sam malo ranije ostavio na fakultetu (negde oko 08:30h), znači pola sata sam ispred plana, tako da stižem oko 10:35h u Mionicu (malo pre njih). 

Skinuo bicikl sa auta, presvukao se, pogled na sat 10:45h, taman da odem do prodavnice, kupio jednu kolu - to mu dođe kao moja jutarnja kafica, pošto ne pijem kafu. 

Zovem ih da vidim kako napreduju, kažu stižu za par minuta. 

Taman na vreme, pomislih....

Tako i bi. 

Oni su stigli, presvukli se.

Mare je poneo po dva sendviča za svakog. 

Dao nam je po jedan odmah, a drugi ćemo pojesti negde usput. Da ga ne bih "kiselio" u zadnjem džepu po vrućini, reših da ga odmah pojedem.

Maretov sendvič, odličan kao i svaki put do sada

Sendvič pojeden, svi spremni, kreće vožnja.

Bukvalno čim smo krenuli (možda jedno 200m od kola), odmah kreće prvi uspon koji je dugačak malo preko 6km sa nekih 250 visinaca (mislim ništa strašno). Marko onako ne bih da kažem neiskusno, ali on to tako voli da uradi, daje gas i forsira brdo, dok Vlada i ja vozimo onako nekim, pa skoro bih mogao reći, sporim tempom. Jednostavno idemo polagano, polako se zagrevamo, ne žurimo. 

Marko nam nestaje sa radara, pa onda stane da slika pa ga mi stignemo, pa opet nestane, mi ga polako stižemo na momente i tako je on tu "žario i palio", stvarno ne znam zašto... 

Mislim da je to poslednji uspon na vožnji, pa da, što kažu, sve izbaciš iz sebe OK, ali baš na prvom usponu - ne razumem.

Garmin pokazuje da na ruti ima 10 penjanja, najkraće penjanje je dugačko oko 2 km, najduže penjanje je dugačko 18km, tako da u principu sad nije baš pametno odmah se ispucavati na prvom usponu, ali dobro, šta sad da radimo, vozimo Vlada i ja u nadi da ćemo se negde opet okupiti da budemo trojac.

Predeli lepi, blago valoviti

Jednostavno dominira zelena boja

I plavo nebo (prošarano oblacima)

Mare i Divčibare (Maljen) iza njega

Ispred nas je planina Maljen, koju svi mnogo bolje poznaju pod nazivom "Divčibare" - predstoji nam penjanje na vrh koji je na ~1050mnv

Srećemo se na vrhu prvog uspona

Naravno, scene su neverovatne, pejzaž blago brdovit, tu su sela, zaseoci i mesta gde ima po koja "razbacana" kuća. Sunčano je - fino je toplo, dvadeset i koji stepen, oblaci neki onako iskidani tu i tamo šaraju nam slike nekim zanimljivim kreacijama, znači ne može bolje, realno stvarno je super.

Prvi uspon smo savladali hajde da kažem bez neke napetosti i nekog naprezanja, bar što se tiče mene i Vlade. Nakon toga ide deonica gde je profil terena sitno gore-dole-gore-dole, sve dok se ne spustimo u mesto Krčmar. 

Iz Krčmara kreće uspon na Divčibare, koji je dugačak 10km (fali par stotina metara do 10km) gde je prosek oko 6,5%, taj uspon je relativno dug sa jedne strane, sa druge strane ne mogu sad da kažem da je strašan, ali ima ga, onako pristojan jedan uspon koji drži do sebe.

Vozimo prvo u grupi, a uspon je takav da prvo malo zategne 8-9-10%, onda malo popusti, pa onda opet malo zategne, pa popusti i tako... Tu smo negde Marko i ja zajedno, a Vlada je samo malo iza nas. Smenjujemo se Mare i ja u vođstvu, i sad na nekom od tih sad malo strmijih deonica, nisam ništa pojačao tempo, verovatno je Marko popustio, vozim i vidim da on polako zaostaje.

Polako se približavamo početku uspona na Divčibare (Maljen)

Od ove krivine počinje penjanje - 10km dugačko

Pogled sa prvog vidikovca

Pogled na drugu stranu sa vidikovca

Stajem na prvom vidikovcu da slikam. 

Mare je iza mene jedno 200m metara, dok sam na vidikovcu Mare me obiđe. Naiđe neka gužva u saobraćaju te od gore, te odole, ne mogu nikako da se uključim, prođe i Vlada pored mene. 

Nakon što se rasčistila iznenadna gužva, ponovo sam na asfaltu i malo dajem gas da stignem saborce. Super, opet smo gomili. 

Međutim, moj tempo je malo jači, pa opet obilazim i Vladu i Marka i vrlo brzo su mi oni nestali iz retrovizora. Iskreno nisam imao neku želju da se nešto kidam uzbrdo, ali sam samo pratio tempo koji mi je prijao.

Na jedno dve-trećine uspona postoji česma na jednom proširenju. Česma se zove Skakalo.

Stajem na česmu, dopunih vodu, sve gledam hoće li Mare i Vlada naići. 

Nema ih...

Nastavljam dalje. 

Recimo, ne znam sad tačno, jedno kilometar pred vrh, kako vozim vidim jedan biciklista stoji pored puta. 

Polako prilazim i pitam ga: "Jel' sve u redu?"

On odgovara: "Manje više jeste, čekam tebe..."

Verovatno me je primetio malo ranije, pa nastavi: "... da vozimo zajedno..."

Rekoh: "Hajde, važi, zapravo super..."

Momak se zove Srđan, iz Mionice je i voli razne sportove. 

Pozajmio je bajk od drugara i sad ima problem - njemu samo jedna brzina radi i to kad je lanac napred na velikom zupčaniku, a nazad neki 5-6. zupčanik po redu. 

OK, jeste da je MTB u pitanju i da je taj njegov veliki prednji zupčanik manji od mog malog zupčanika napred, ali je kombinacija veliki zupčanik napred i 5-6. nazad su problematični za uspon (to je prenos za nešto recimo ravno), pa mu sigurno ide teško. 

Svaka čast, čovek ima snage, mislim ima snage čim je popeo Divčibare iz Mionice u takvom prenosu, očigledno je da ima snage, čim on vozi paralelno samnom. Vozimo ne forsiram (imam obzira prema njemu), ali idemo nekim OK tempom i usput malo pričamo, ko je, gde je, šta je, ovamo-onamo. 

Stižemo gore na vrh, tu stajemo i sad se zvanično upoznajemo. Prosledio sam mu moje biciklističke priče, normalno širim svoje "biciklističko Jevanđelje" u vidu priča (pokazalo se da su biciklistima baš interesantne, a i velikoj većini neBiciklista).

Ćaskamo, čekam da moja ekipa naiđe, a oni nikako da stignu. Do kraja sam ustanovio da Srđanu zapravo preskače lanac. Zamenili su lanac, međutim, problem je najverovatnije taj, što su kasno promenili lanac, pa je lanac "pojeo" kasetu. 

Sad kada su stavili nov lanac, a stara kaseta je dobila zazor od potrošenog lanca, sad dobar lanac preskače i to je standardni sindrom kad se lanac ne menja na vreme. 

Dok smo mi tu koju reč prebacili, eto stiže ekipa, upoznasmo se svi sa Srđanom i sad svako na svoju stranu, on je nastavio nekim svojim "off-road" stazama, a mi asfaltom prema centru Divčibara.

Čim smo krenuli da se spuštamo prema centru Divčibara naletesmo na avion u dvorištu neke vikendice - u najmanju ruku neobično

Skrenuli prema Tometinom polju

Kreće spust, tačnije fenomenalan spust, nagrada za sve penjanje koje smo danas imali do sada

Sad iskreno tu na vrhu Divčibara je svežnjikavo, džabe što je sunčano i što Garmin pokazuje 22-23°C to nema smisla (uvek pokazuje značajno više kad ga direktno greje sunce), pretpostavljam da je jedno 16-17 maksimalno 18°C. Na vrhu još i pirka neki hladan vetrić, onako nije ti baš svejedno... Mi smo naravno mokri, ali imam i rukave i šuškavac, poneo sam opremu za sva godišnja doba, jer do juče su sekire padale svaki dan i bilo je hladno i nikakvo, kao da je mart, a ne polovina juna. Tako da sad nekako još uvek na sve vožnje nosim rukave i nogavice, kao i šuškavac pod obavezno. Verovatno ću na naredne 3-4 vožnje nositi svu tu opremu za hladnije vreme, dok se malo ne ustali leto, dok se ne pokaže da mi to stvarno zapravo ne treba, kao što i zapravo nije trebalo ni danas.

Spustimo se u centar Dičibara i posle par stotina metara se skreće levo gde je spust u Tometino polje.

Tometino polje je interesantno...

Zašto? 

Zato što je to strana Divčibara gde realno "pucaju" pogledi apsolutno sve vreme. Tuda sam u nekim predhodnim vremenima prošao kolima nekoliko puta što u jednu, što u drugu stranu i divio se pogledima, tada sam čak stao par puta da slikam.

Ovaj spust je meni "na nišanu" već nekoliko godina, ali jednostavno nikako se nisu zvezde poklopile da ovuda proteram bicikl, i evo danas se to desilo i sad na žalost neće slike moći da dočaraju tu dubinu prostora, te planine u pozadini, to zelenilo, šume, četinari, jednostavno videće se to, zeleniće se na slikama, videće se da tamo ima nešto u daljini, ali nije to to. Fotografija "ispegla" 3 dimenzije i prebaci kompletnu scenu u 2 dimenzije, tu se gubi osećaj prostora i razmera. 

Ali šta je tu je, bolje od toga ne možemo.

Taj utisak kad ti svojim očima vidiš svu tu lepotu je nešto sasvim drugo u odnosu na slike.

I to nijedna kamera na ovom svetu ne može da dočara u realnim razmerama.

Malo uz pomoć Zoom-a na mobilnom, može bar malo da se dočara šta se vidi u daljini, takoreći Srbija na dlanu

Duškovci - spomenik palim borcima iz ove regije u II svetskom ratu, i česma kao spomen obeležje

Ko bude i kad bude mogao, savetujem da tuda prođe, pa i makar kolima, ako već ne može biciklom, čisto da uživa u pogledima (ako može biciklom to je onda idealno).

Na česmi smo obnovili rezerve vode i onda kreće sjajan spust prema selu Bogdanica. Putem od Divčibara do Duškovca sam prošao više puta, međutim, sad na raskrsnici kod česme skećemo levo na jedan manji put i idemo u pravcu gde nikad nisam bio.

Mnogo je dobro kad ti je sve novo, tada su pune oči pejzaža i okolnih predela.

U selu Bogdanica ugledasmo prodavnicu, pravi momenat da se napravi prva ozbiljna pauza, do sada smo se ili samo sačekivali ili dosipali vode, realno nije bila ni jedna pauza a mi smo na nekih 60km od početka i popeli smo više od 1000 visinaca.

Pauza ispred prodavnice

Stajemo ispred prodavnice, kupili po kolu i nešto slatko i da naravno Marko vadi drugi sendvič i daje svakome (Markova mama nam je napravila svakom po 2 sendviča, i mi smo dobili zadatak od Marka da jedan pojedemo pre vožnje (zadatak uspešno obavljen u Mionici) a drugi ćemo da pojedemo tokom vožnje kad se ukaže prilika).

I prilika se ukazala...

Sendviči su kao i uvek bili sjajni, mi smo sva trojica pojeli sendvič pre vožnje, a sada kada smo stali kod prodavnice ovo nam je otprilike polovina vožnje (plus/minus) tako je sad pravi momenat da odradimo i drugi sendvič. Pauza je trajala 15-20 minuta, kolko nam je trebalo da pojedemo sendviče, da se malo zasladimo i da popijemo po kolu. 

Moram priznati da je pauza bila pravovremena, tu je već počela glad polako da nas izjeda iznutra.

Nastavljamo dalje.

Kako smo se kod česme u Duškovcu odvojili levo, tako smo ušli u dolinu reke Kamenice i sada ćemo jedno vreme da pratimo Kamenicu. Kamenica je jedna planinska brza žustra rečica, verovatno hladna "k'o smrt" ali ne znam nisam imao prilike da je pipnem...

Bitan detalj je da Marko potiče iz ovog kraja, pa nam usput pričao gde mu je šuma, jedna, druga, gore-dole, livada, pašnjak, i kad smo stigli do kuće, tu smo stali da Mare napravi par slika. Kuća više nije u njihovom vlasništvu, u njoj je živeo Markov deda. Naravno kako to obično biva Mare je kao beogradsko dete sa asfalta provodio leta i raspuste ovde kod dede na selu (ima li šta lepše od toga?!?)... Kupao se u Kamenici kao dete, mogu samo da zamislim kako je to bilo sjajno kad iz betona i asfalta dođeš u jednu ovakvu netaknutu prirodu.

Nakon što smo videli Markovu (bivšu) kuću iz detinjstva, koja ima trofaznu struju za razliku od ostalih u selu, dolazimo do mosta preko Kamenice i pazi sad - stoji znak pre mosta zabranjen saobraćaj u oba smera. 

A most izgleda kao onaj srednji deo od harmonike, put preko njega ide gore-dole-gore-dole, sav ispucao, sav zgužvan, gledam hoćemo li uspeti da prođemo ili ćemo ako pokušamo ustanoviti da li je Kamenica hladna "ko smrt" ili ne. 

Nije ti svejedno, naročito što sam sinoć na nekoj televiziji video snimak kako je kolabrirao neki most u Mrčajevcima. Neki čovek je bio pored mosta (pretpostavljam pecaroš) i snimio kako je most samo otpao, buć u vodu, pao u sred reke... a jedan auto je prošao tipa 30 sekundi pre nego što je most pao... Koliko je imao sreće... Strašno!!!

Rekoh: "Ne znam da li je pametno da idemo preko mosta kad je zabranjen saobraćaj???"

Mare: "Ma sve je OK, mi možemo da prođemo bez problema..."

Prešli most...

Ne mogu reći mi je bilo baš svejedno dok smo prelazili most, mislim da nisam video onaj snimak rušenja mosta juče, ne bih ni pomislio da most može da padne tako sam od sebe ničim izazvano, ali posle jučerašnjeg snimka dok sam prelazio samo mi je bila pred očima scena kako se most urušava i mi padamo u reku.

Nastavljamo dalje, predeli neverovatni, idemo dolinom reke Kamenice, a oko nas su da kažem brda koja su do stotinak metara viša od nas, tako da su predeli sjajni.

Vozimo, preživeli most preko kojeg je zabranjeno voziti, e sad, ne znam da li smo prešli kilometar, kad evo još jedan most, preko iste reke, i ovaj je zatvoren za saobraćaj (da li je realno?!?) i ovaj deluje zgužvano (doduše malo manje nego onaj prvi), ali vidi se da ni ovom mostu nije baš sasvim dobro....

Preko ovog drugog sam prešao hladno, kada smo onaj prvi preživeli, ovaj drugi je mnogo manje strašan.

Preživeli "harmonika" mostove, vozimo i dolazimo do sela Pranjani. 

Tu kaže Vlada: "E šta je bilo, bilo je, a sada kreće ono glavno, da ne kažem za*ebano..."

Prvi nagoveštaj šta nas čeka

I stvarno, ima baš strmih delova

Kako se penjem, nekog momenta u daljini počinju da se naziru Ovčar i Kablar

Ovu deonicu, koja nije laka, sam već vozio pre 5-6 godina kad smo bili u Koštunićima na Teambuilding-u, tako da sam odmah prepoznao uspon i znao sam šta nas čeka. Taj "gadni" deo ima nekih 6km, i onako baš zategne (10-11-12%), pa onda dođe parče gde popusti, malo odmoriš, pa onda opet zategne i tako dok se ne popneš, na vrhu je raskrsnica gde levo skrećemo prema mestu Teočin, a pravo se ide prema Takovu.

Kako smo krenuli da penjemo ovaj uspon Marko počinje da zaostaje (da li to onaj prvi uspon koji je forsirao dolazi na naplatu?!?), mislim vozio sam kao što uvek vozim brda, nisam ništa stiskao vanredno, stižem pred raskrsnicu i tu stajem da ih sačekam, nakon jedno 5-6 minuta eto i njih. 

Prvi deo uspona je stvarno bio malo "oštriji", a onda kad smo se skupili pa nadalje vozimo zajedno više nisam da kažem divljao išao sam njihovim tempom, lepše je u društvu...

Najlepši deo vožnje je deonica od Teočina preko Suvobora. Tu na sve strane "pucaju" vidici, pogledi, scene. Sve se bolje vide Ovčar i Kablar u pozadini (Kablar je od Teočina udaljen nekih 16km vazdušnom linijom, pa nije ni čudo što se tako dobro vidi, naročito sad kad smo se popeli na neku visinu). 

Ovčar i Kablar

Naravno, oblaci čine da su fotografije jedinstvene

Mare i Ovčar i Kablar u dalekoj pozadini

Ovčar smo prvi put ugledali negde dok smo bili u dolini reke Kamenice na jednom mestu smo krenuli nešto malo da se penjemo i tada se u daljini ukazao vrh kojeg sam odmah prepoznao po anteni jer smo Max i ja jednom prilikom popeli prvo Kablar pa onda i Ovčar (vidi priču: >>> Predeo slikan čajem <<<).

Nama je uspon na Suvobor počeo od mesta Pranjani, ali od raskrsnice u Teočinu kreće najepši deo penjanja. 

Kako smo se počeli penjati na Suvobor, mi smo realno sve više i više, pa se okolni predeli i reljef sve više otvaraju, stvarno su tu scene neverovatne i naravno nema šanse da se to ne slika. 

Dobar deo rute vozimo na nekoj pristojnoj visini, a ispod nas su doline koje su neke reke "ugravirale", da ne kažem utisnule i profilisale, pa su pogledi jednostavno sjajni. 

Nekad voziš rutu 50-100-150-200km, pa imaš jedan ponekad možda i dva pogleda koji zaslužuju pažnju (ponekad i poneki vidikovac, a nekad nema ni jedan), gde ti pukne tako pogled, pa sav sretan slikaš. 

Na ovoj ruti danas mi smo jedno 50% vožnje imali vidikovac (takoreći skoro konstantan). Gde god se okreneš ili pogledaš, jednostavno je - vidikovac...

Jedno 3km pre vrha Suvobora postoji česma sa leve strane. Tu nam je obavezna pauza.

Pogled sa česme

A onda kad malo bolje pogledaš, neko je napravio vikendicu na savršenom mestu

Da li može bolje od ovog?!?

Suvoborska česma

Voda koja život znači

Pogled sa "Suvoborske česme"

Jedan po jedan, svi smo se malo osvežili i napili lepe hladne vode

Nakon što smo obavili "Suvoborsku česmu", imamo još oko 3km do vrha. Ta 3km nisu strašni, vozimo to sa uživanjem u pogledima.

Stižemo na vrh (asfaltni vrh Suvobora) koji je na 817mnv.

A odatle su pogledi neverovatni.

Pogled sa Suvobora

Pogled koji seže daleko, ređaju se obronci i padine jedna za drugom

Na prevoju postoji malo jezero, koje tokom leta i jeseni presuši

Jezero na Suvoboru, ovo je jedini put da sam ga video (u svim ostalim vožnjama ovuda jezero je bilo suvo)

Pogled sa Suvobora

Nema ništa lepše nego kad vidiš "slojeve" planina kako se nižu jedan iza drugog

Malo o Suvoboru (izvor Wikipedia):

Suvobor je planina u Srbiji, nalazi se oko 120 km južno od Beograda, sa najvišim vrhom od 864 m, između Rajca i Maljena. Predstavlja hidrografsko čvorište između pritoka Zanadne Morave i Kolubare. Prekriven je mladim hrastovim šumama (u uvalama) i šumskim kulturama četinara koje pokrivaju njegov najveći deo. Na lokalitetu Ravna Gora je bukova šuma koja je opasana vodotokom Grab. Unutar nje se nalazi Mokra pećina koja je jedno od izvorišta Graba. Na Suvoboru ima dosta divljači (srna, zec, fazan) i teren je vrlo atraktivan za lovce.

Suvobor je bogat izvorima i vodnim tokovima. Ispod njegovih vrhova su izvorišta Dičine, Čemernice i njihovih pritoka. Kako planina Suvobor predstavlja lep pejsažni prostor, na čitavom našem području raspolaže sa najviše elemenata divljine.

Kolubarska bitka ili Suvoborska bitka jedna je od najvećih i najznačajnijih bitaka između srpske i austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu. Vođena je 30 dana na frontu od 200 kilometara, protiv dva puta brojnije i nemerljivo bolje opremljene austrougarske vojske.

U Struganiku, na obroncima Suvobora i Maljena nalazi se rodna kuća vojvode Živojina Mišića koja predstavlja memorijalni kompleks istorijsko-etnografskog karaktera. Postava se sastoji iz dva dela, istorijskog i etnološkog. U sobnim prostorijama je tematska postavka koja prikazuje ličnost Živojina Mišića u kontekstu istorijskog zbivanja krajem prošlog i početkom ovog veka, s akcentom na one događaje u kojima je vojvoda odigrao značajnu ulogu.

Oduvek sam doživljavao da je Rajac planina, ali nije... Rajac je jedan od vrhova planine Suvobor, čisto da se zna. Evo isečka o Rajcu iz Wikipedia-e:

Рајац је планински предео, део планине Сувобор, у оквиру Ваљевског комплекса планина. Налази се на територији општине Љиг^[1], на 10 km од Љига, на 25 km од Горњег Милановца, на 45 km од Аранђеловца, на 50 km од Ваљева, односно око 90 km јужно од Београда. Надморска висина Рајца креће се од 600 до 849 m.^[2]

Мада се у појединим описима дефинише као посебна планина, Рајац не поседује све елементе планине, као што су превоји, клисуре, тако да у географском смислу Рајац представља само предео, чији је највиши врх Рајац један од врхова Сувобора.^[3]

На подручју Рајца постоји више пећина и јама, а најзначајнија је Рајачка пећина, укупне дужине канала 286 m. Преовлађују шуме букве, храста, брезе, јасена, цера, док на већим висинама има четинари: јеле и бора. Од животињских врста може наићи на фазане, срндаће, лисице, дивље свиње, зечеве, грлице.

На територији општине Љиг и планине Сувобор се током Првог светског рата одиграла славна Колубарска битка у којој је и учествовало чувених 1300 каплара. У славу њима је подигнут споменик на Рајцу.

Na vrhu smo se zadržali par minuta, napravili par lepih slika i nastavljamo dalje. Kreće spust. Spust je kao i penjanje blago talasast, mnogo se spuštaš, pa se onda malo penješ, pa opet spuštaš i tako tek toliko da nije potpuno dosadno (ima dva penjanja na spustu gde moraš da uložiš neki trud, ostalo se izveze iz zaleta).

Planina koja dominira u pozadini je Maljen (Divčibare)

Tokom većeg dela spusta sa leve strane nam je Maljen

Ekipa na nivou zadatka, raspoloženje na 100%

Maljen u pozadini, priroda 100%, gde god se okreneš je lepo, takoreći vidikovac

Ovo je ekstremno lepa ruta, sam Suvobor je baš interesantan jer maltene nema saobraćaja, dobro sad ni put baš nije sjajan, ali evo mi smo proterali drumaše ovuda bez nekih problema. Mora se malo paziti na rupe (tu i tamo), grbe i pukotine na putu, ponegde ima rizle u krivinama (zbog obilnih kiša prethodnih nedelja bujice su nanele sve i svašta na asfalt), ali to sad ima na svakoj planini, gde je padala iole ozbiljna kiša, a padala je realno svugde.

Lepo se vidi kako počinje da se izdiže planina Maljen (Divčibare) na levoj strani slike 

Ceo pogled - jedna panorama

Karakterističan trapezasti oblik Povlena (Debelo Brdo)

Prizori i pogledi su fenomenalni kada smo krenuli da se spuštamo sa Suvobora. Maljen (Divčibare) su nam sada sa leve strane skoro ceo spust, pred kraj spusta vidi se i Povlen (Debelo Brdo) iza Maljena, nekog momenta nam se sa desne strane puta šuma "otvorila", pa smo jasno videli Kosmaj i Bukulju, a videla se čak Avala u daljini. Avala (kao i Povlen) ima vrlo karakterističan oblik, pa se lako prepoznaje iz daleka. 

Razmišljam naglas: "Zamisli, mi smo na nekih 600-700mnv, nije to sad neka visina, ali je super što ti pola planina u ovom delu Srbije možeš da vidiš i da prepoznaš... Da smo na nekoj ozbiljnoj visini tipa 2000mnv, pa da vidiš pola Srbije OK, ali ne, mi smo na nekih 600-700mnv možda čak ni toliko i sad ti prepoznaješ razne planine koje si jednom ili više puta "pregazio" na ovaj ili onaj način biciklom..."

Stižemo u Mionicu oko 19:15h presvlačenje i nakon presvlačenja rekoh: "Ljudi idemo nešto da jedemo red je, ceo dan vozimo na dva sendviča."

Gledam šta bi i gde bi i nađem tu neki roštilj Kostić, da ih ne reklamiram, na Google mapama ima maksimalnu ocenu 5.0, doduše od ukupno 3 osobe koje su dale ocenu, tako da to treba uzeti sa rezervom. 

Međutim, Mionica je mala, nema sad tu ne znam kakav izbor, ili ovo ili ništa. Uzevši u obzir sve činjenice: ocena mu je dobra pa makar i od 3 osobe koje su ocenjivale, nemamo baš sad neki veliki izbor gde bi drugde, odlučujemo se za restoran Kostić.

Unutra izgleda pristojno....

Meni me je malo iznenadio, mislim, nisam očekivao ovako nešto, ali obzirom da smo se veći deo dana klackali po i/ili oko Ravne Gore pretpostavljam da možeš očekivati i ovakve stvari 

Sednemo u restoran, poručujemo... Ovaj restoran je mešavina fast food-a i klasičnog restorana. Mi smo se odlučili za nešto u lepinji (fast food), to bude gotovo za 10-15 minuta.

Stiže klopa i stvarno je dobra, do duše mislim da bi smrdljivu cipelu pojeli i vikali kako je ukusno koliko smo već bili gladni, ali bez obzira na sve faktore bilo je ukusno.

Moj batak u lepinji, ukusan, sočan, taman

Malo (dosadnih) podataka o vožnji:

Ruta

Profil terena koji smo vozili

Suma sumarum vožnje:

• Izvezao sam - 118,14km
• Popeo sam - 2.263m
• Ukupno trajanje cele vožnje - 08:27h
• Trajanje vožnje (moving time) - 06:19h
• Trajanje penjanja - 03:39h
• Prosečna brzina - 18.7km/h
• Srednja snaga na pedalama - 119W
• Maksimalna snaga - 507W
• Utrošene kalorije - 3240

I šta reći na kraju. 

Bilo je F E N O M E N A L N O! 

I ruta, i društvo, i vreme, i prizori, jednostavno sve se poklopilo... 

Kako kad slažeš "puzzle", pa ti se uklope svi delovi u jednu prelepu sliku.

Ovu rutu mogu preporučiti svima. 

Vrlo rado ću ovo voziti kad god se bude ukazala prilika i kad god bude bilo društvo da se vozi ovo ili nešto vrlo slično u ovoj regiji....

Do sledeće rute i avanture,

D.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Evo malo slika koje mi je Mare poslao (ne idu hronološkim redom):

Vlada u akciji

Debeli ja

Takoreći: Izvolite pridružite nam se...

Ovčar i Kablar

Jedna mudrost za kraj...

Mark Twain je jednom rekao: "Pleši kao da te niko ne gleda. Pevaj kao da te niko ne sluša. Ljubi kao da nikad niste izdani i živite kao da je na zemlji raj."

A dodao bih i sledeće: "Vozi bicikl kao da si svaki dan u Dolomitima...", jer je snaga duha pedeset puta veća od snage i izdržljivosti nabildovanih mišića (više puta dokazano u praksi, da noge posustanu ali glava i dalje "vozi").

Eto, to je to, sad stvarno nema više...