46. Divčibare i Suvobor još jednom

September 07, 2025

DIVČIBARE I SUVOBOR JOŠ JEDNOM

16.09.2023. Mionica

Suvobor

Somborski Brevet 200km je bio zakazan za 16. septembar. Nenad iz Subotice (organizator Breveta) ga je "savio" kroz 3 države Srbija, Mađarska i Hrvatska. Mi smo se nešto dogovarali da ga vozimo i sad ko hoće, ko neće, ko može, ko ne može... Čak je i Sale rekao da hoće da ga vozi, a već neko vreme gunđa kako je završio sa Brevetima i kako neće više da ih vozi. Jedino što čekamo je da se Brevet približi, da vidimo kakvo će biti vreme, pa da se zvanično prijavimo.

Jedno 4-5 dana pre tog 16. stiže poruka od Beograđana, pitaju da li smo zainteresovani da vozimo ponovo Divčibare...

To nas je generalno bacilo u ozbiljno razmišljanje, šta bi i kako bi... Sa jedne strane Brevet 200km koji je ravan "k'o tepsija", a sa druge strane lepa ruta Divčibare i Suvobor sa vidicima i ruta preko dve hiljade visinaca (evo kako je to izgledalo prvi put nekih 3 meseca ranije: >>> Divčibare i Suvobor <<<).

Naravno da je Brevet momentalno otpao, planina, brdo, pejzaži, prizori, vidikovci, to uvek pobeđuje!

Pravim "Event" na Stravi i pored nas standarnih od prošli put (Marka, Vlade i mene) prijavio se i Nikola iz Novog Sada i Slobodan (čoveka ne znam) iz Prnjavora u BiH. Sale je trebao da reši par stvari na biciklu, nije bio siguran da će uspeti sve da pozavršava do "vožnje", reče mi da ako reši prijaviće se da ide sa nama, ako ne reši onda će razmisliti da li će možda da vozi MTB ili će da odustane jer ni MTB mu realno još nije gotov jer i njega nešto sređuje.

Čujem se sa Nikolom par dana pred vožnju, a on nešto bolestan, kažem mu: "Vidi mi planiramo u subotu ujutro da krenemo prema Mionici, čućemo se u petak uveče, pa ako si bolje - ideš, ako proceniš da ti i dalje nije dobro, onda bolje nemoj, biće još prilika hvala Bogu."

Tako i bi čujemo se petak veče, kaže Nikola da bi vozio, sjajno biće nas pet, naravno u međuvremenu mi je i Sale potvrdio da i on ide - super. Sa Slobodanom sam uspeo da uspostavim kontakt, čovek je trenutno na odmoru u Crnoj Gori, i kaže da je slučajno kliknuo i prijavio se na vožnju. Tako da smo se Slobodan i ja "rastali" uz neku veru da ćemo nekad nešto voziti zajedno.

Dogovor pada da se nađemo u 9 sati u Mionici.

Sale radi noćnu, završava u 7h ujutro, rekao sam Nikoli da dođe do mene oko 06:30h, dok spakujemo bicikle na auto, kupimo doručak u pekari, taman da stignemo po Saleta par minuta pre sedam.

Stižemo kod Saleta 06:50h, njemu je već došla smena, tako da smo sve spakovali i krenuli par minuta do 7.

Stižemo u Mionicu u 08:40h, Vlada je već tu, već raspakovan, stigao jedno 10 minuta pre nas. Stiže i Marko možda jedno 5-6 minuta za nama, tako da smo svi stigli pre 9h.

U mom autu smo nas trojica, pa sad raspakivanje ide malo sporije (sve je x3), dok smo skinuli sve bicikle, vamo-tamo, presvlačenje, obalačenje... Šta poneti a šta ne, to je sad zapravo glavna dilema....

Zašto?

Zato što je u principu vremenska prognoza za vikend za region Mionica - Divčibare bila lepa, znači kada smo mi to počeli da razmatramo i da se dogovaramo na svim prognozama je bilo sve sunce-sunce, sve super. Petak negde posle 23h, Marko je na Viber grupi počeo da paniči da je video neku kišu na nekoj prognozi (on je inače osetljiv na kišu zbog slušnog aparata). Pogledam jednu prognozu sve sunce, pogledam drugu prognozu ima neka kiša ne deluje jako strašno, ali se prognozira kiša u više navrata tokom dana. Pa, gledaj prognozu za Divčibare, pa za Mionicu, i po toj drugoj prognozi kiša će da nas zakači - bar malo..

Kažem ekipi, ponesite opremu za kišu, pa kako bude...

Kada sam se ujutro pakovao da krenem, stavio sam i opremu za kišu (zlu ne trebalo), posle sam na vožnji nosio ranac u kojem je bila sva oprema za kišu, nogavice, rukavi, šuškavac i sve ostalo, što nam može zatrebati bilo kiše - ne bilo kiše...

Po prognozi u Mionici je trebala da pada kiša negde do 6 ujutru, po nekim prognozama i čak do 7h.

Kako stižemo, u samoj Mionici je suvo, ali dok smo dolazili na par kilometara do Mionice je sve bilo mokro i videlo se da je kiša padala.

Sve u svemu oko 9h svi smo parkirani, platili parking, jednom rečju - spremni, krećemo da vozimo.

Kada smo krenuli vlaga u vazduhu je užasna, bukvalno se jedva diše. Na momente je i put bio mokar tu i tamo, a obavezno gde god je neka senka od drveta ili slično, što bi rekli gde god ne sija sunce direktno na asfalt, tu je još uvek mokro. Nije sad toliko mokro da bi točkovi prskali, ali je isparavala vlaga pod nama, pa se baš onako teško disalo (teže sam disao nego kada sam popeo onih 2760mnv na Stelvio-u).

Sad ista priča kao i proletos (mislim ista je ruta), nezgodna stvar na ovoj ruti je ta što bukvalno iz Mionice maksimalno 150-200m nakon što smo mi krenuli kreće uspon.

Taj uspon je dugačak 6km, i taj uspon krene u momentu kada ti nisi zagrejan, potpuno si hladan, tek si krenuo i odmah zategne uspon, teško se diše, neću da kažem da ne prija, ali tu treba biti pametan takoreći lukav i taj prvi uspon voziti polako i usput se lagano zagrejati, pa će posle biti lako.

Nikola i Mare

Ekipa na gomili - Sale, Nikola, Vlada, Mare i ja

Oblaci se još uvek razilaze posle jutarnje kiše

Vlada u akciji

Prošli put (u junu) kada smo vozili istu ovu rutu, Marko je "cepnuo" ovaj prvi uspon, dao gas i odleteo.

Kako je krenuo uspon, namerno idem poslednji, vidim da i Vlada ima sličnu taktiku, tako da nas dvojica idemo polako, i usput ćaskamo da ne kažem ćakulamo.

Posle nekih 2-3km, kada sam se konačno zagrejao i postigao radnu temperaturu, onda sam dao gas obišao jednog, drugog, trećeg, došao do Saleta koji je bio prvi, obišao i njega, i onda smo nas dvojica zapravo diktirali tempo.

Taj prvi uspon iz Mionice je dugačak ali nije strašan, a onda dođeš do nekog recimo vrha, tu prvi put ugledaš Maljen (Divčibare), nakon čega put ide gore-dole, gore dole... Sale i ja smo na nekom od tih vrhova (da ne kažem na nekom "gore") stali da sačekamo i ostale.

Skupili se i nastavljamo dalje, u principu sve je to do sada zapravo zagrevanje za Divčibare.

Divčibare su sad ne bih rekao ozbiljan uspon, naročito kada čovek vozi razne uspone na Alpima i kada se popne na neke hiljade metara, kada su ti alpski usponi dugački nešto tipa od 10-15km pa čak i do 30km sa visinskim razlikama koje idu i preko dve hiljade metara po jednom usponu, onda za jedne Divčibare koje imaju ~650m visinske razlike, na dužini ~10km, ne mogu sad ovde da iskažem neko preterano divljenje. Jednostavno posle velikih i ozbiljnih uspona po Alpima, ovo je onako jedno rekao bih pristojno penjanje, nisu Divčibare naivne, ali sa druge strane nije sad nikakav spektakl, svako ko iole vozi neka brda mislim da može da popne Divčibare bez problema.

Marko i Nikola - pogled posle prve serpentine

U svakom slučaju tu pred sam uspon na Divčibare, nekako smo po tom gore-dole terenu Vlada i ja malo isprednjačili, ni sam ne znam kako, rekoh Vladi: "Hajde pre početka uspona da stanemo da se okupimo, red je da krenemo zajedno..."

Stajemo i sad stižu jedan po jedan. Okupili se svih 5, sad sam Saletu i Nikoli (oni nisu penjali Maljen tj. Divčibare sa ove strane) rekao da negde na tri četvrtine uspona postoji česma sa leve strane - takoreći izvor, tu ima jedan veliki parking za kola i na sred parkinga je napravljena česma (izvor/česma se zove Skakalo). Ako vam bude trebalo vode na usponu to je idealna (zapravo i jedina) prilika.

Krećemo, uhvatio sam neki svoj ritam i vrlo brzo sam ih izgubio iz retrovizora, malo sam isprednjačio napred..

Ima na jednom mestu 2 serpentine i tu sam od gore video deo ekipe odnosno Marka i Nikolu (ispred njih sam 400-500m nije to sad neka razdaljina) nisam nešto ni forsirao, samo sam uhvatio ritam disanja i ritam nogu, baš kao što to treba raditi kad se penju brda i što kažu "kljucam" polako u ritmu tak-tak-tak i to ide.

Stižem do česme, gledam u bidone pomislih mogao bih da napunim sveže vode, ova u bidonima je još uvek ova naša filtrtirana Dunavuša. Stajem naspem jedan bidon, voda na česmi onako curi-curka ne mogu da kažem da je sad baš neki mlaz, malo mora čovek sačekati da bi napunio bidon... Napunih jedan bidon, pa ga popih onako maltene naiskap, pa ga napunio još jednom, pa napunio i drugi i spremam se da krenem. Vidim kroz šumu u daljini da nailaze, pomislih nema veze do gore možda ima još jedno kilometar - kilometar i po, čekaću ih gore.

Sedam na bicikl da krenem, kad prolazi policajac na motoru, ovo je baš neobično, nikad u ovim krajevima nisam video policiju na motoru. Pomislih da se naopako nije nešto desilo nekom gore. Prokrstario sam Divčibarama mnogo puta, ali nikad policiju nisam video...

Vozim, penjem se, kad ono prođe pored mene jedan policijski auto, pa još jedan, sada već nije slučajno, hajde ono jedan je možda i "zalutao", ali da su baš tri vozila "zalutala" u razmaku od nekoliko minuta to je puno čak i za policiju, čak i za njihovu tradicionalnu "inteligenciju" bi to bilo previše. Nema veze, ne pridajem uopšte značaju tome, vozim polako i stižem na vrh, kad ono na jednom mestu stoji lik u floroscentnom prsluku.

Ne pitam ga ništa, vidim nešto će da se dešava, nisam prošao ni par stotina metara eto ga drugi u prsluku, pa treći, e kada sam stigao do četvrtog, pitam: "Druže šta se dešava, vidim svako svoju banderu zadužio pa je "čuva", vidim ima vas dosta, tu šta se dešava?"

Kaže: "U 12h treba da krene trka, neki maraton, neko pešačenje, ilu možda trčanje..." Nije biciklizam u svakom slučaju. Ne deluje mi da je baš preterano zainteresovan za dešavanja na kojima je redar... OK, nisam hteo više da ga mučim pitanjima, očigledno je tu da odradi svoju smenu i da ode kući bez udubljivanja u problematiku.

Bacim pogled na sat ono 11:10h, razmišljam oni će se popeti za par minuta za mnom, mislim da smo dobri i da nas ta dešavanja ne ugrožavaju..

Ipak ga pitam, važna je informacija: "Kada se put zatvara?"

Reče mi čovek: "U 12h kreće trka, pa će da zatvore koji minut ranije."

Nastavim još malo i tu stižem do najviše tačke odakle kreće spust u centar Divčibara, i tu krenem da se oblačim jer je prohladno. Tu gore na vrhu, kao i na svakom vrhu - duva hladan vetar, a nije baš nešto ni toplo na visini od 1050mnv na kojoj se nalazim. Razmišljam, sad kad bude krenuo spust biće veselo, a meni je ruksak pun stvari za kišu i hladnije vreme.

Tu sam navukao rukave, obukao prsluk.

Njih i dalje nema, a prošlo je ~10 minuta kako sam se popeo i kako sam popričao sa redarom.

Nije mi jasno, video sam ih u daljini onako kroz lišće i drveće da nailaze u momentu kada sam kretao sa česme. OK, česma curi sporo i dok su jedan, drugi, treći, četvrti napunili bidone, ali sada je već prošlo 15 minuta a njih još uvek nema. Tog momanta krenem da se vraćam da vidim gde su, šta su, plašim se da nam ne zatvore put, jer ako nam zatvore put, onda ćemo imati ozbiljan problem.

Kako sam krenuo nazad do prve krivine, eto Nikola se pojavljuje... U super.

Kažem mu da prođe malo niže ima lepo proširenje, gde sam bio stao da se presvučem, rekoh stani tu čekaj da se okupimo, idem još malo da vidim gde su ostali.

Nisam prošao još možda ni 200m, vidim Marka kako nailazi, super, pitam njega gde su Vlada i Sale, kaže njih dvojica su stala da se presvuku (zapravo obuku - sveže je na vrhu).

Malo je potrajalo, ali smo se okupili.

Kažem im: "Treba ovuda trka da prođe, pa bi bilo mnogo zgodno da požurimo da nam slučajno ne zatvore put."

Krećemo, ide spust, neću da kažem da sad jurimo, ali idemo pristojnim tempom prolazimo centar Divčibara.

Nekog momenta prestaju ovi da ih nazovem "krajputaši" u fluorescentnim prslucima, nema ih više, verovatno će iz samih Divčibara (tu uz centra) da krene trka. Mi smo naravno prošli dalje i više nas zatvaranje puta ne pogađa.

Kako smo prošli centar na usponu prema skretanju za Tometino polje ima hotel restoran "Divčibarski zamak" koji ima lepu terasu, rekoh: "Mogli bi ovde da stanemo da napravimo kratku pauzu, da se popije neki sokić i/ili kafa, da obavimo WC, ako neko treba i slično."

Predlog usvojen jednoglasno.

Terasa restorana Divčibarski zamak

Komplet lepinja se smeši Vladi u tanjiru, a ni Vlada nije lepinji ostao dužan kad je smešak u pitanju

Seli, poručili piće (sokić ili kafu ili oba kako ko), Vlada još naručio komplet lepinju.

Pauza je trajala koji minut preko pola sata, u svakom slučaju, kada smo krenuli prošlo je 12h, tu gde sedimo put je otvoren, prošli smo početak trke tako da više nismo ugroženi. Tu sad još vrlo malo posle restorana možda par stotina metara ima blagog uspona i onda se odvajamo levo prema Tometinom polju. Nažalost zbog kiše dosta je velika vlaga u vazduhu, pa prizori odnosno vidici nisu onako lepi kakvi su kada je vreme "čisto" (onda se stvarno vidi baš daleko).

Skrenuli prema Tometinom polju

Nažalost, niska oblačnost i vlaga u vazduhu kvare pogled na okolne predele, jednostavno nema daljina, nema dubine

Napravio par slika onako nešto u letu ovamo-onamo, ali moram da priznam da su predeli izgledali mnogo lepše prošli put, bar što se tiče pogleda u daljinu.

Sa Divčibara prvo ide lep spust i onda nekog momenta to spuštanje preraste u gore-dole-gore-dole.

Četvorica veličanstvenih

U svakom slučaju stižemo do Duškovca, kad ono svadba, muzika, trubači, grmi i trese se sve, užas. Takve svetkovine baš nešto i ne volim, ali zapravo to nije ni bitno. Srećom na biciklima smo, pa smo protutnjali pored haosa, blago je reći - brzo...

Raskrsnica u Duškovcu, česma je tačno ispred nas, iznad česme je crkva Svete Trojice

Evo kratak video koji je snimio Nikola:

Stižemo na raskrsnicu, na kojoj je česma, stajemo na česmu, obnavljamo rezerve vode, dok mi sipamo vodu svatovi prelaze u kontranapad i kreću prema nama, idu nam u susret, gužva, automobili, muzika... Srećom prolaze pored nas i završavaju u crkvi Svete Trojice koja se nalazi jedno 50m iznad česme.

Voda nasuta, nastavljamo (brže bolje) dalje...

Vlada je super, on je "krknuo" onu komplet lepinju i sad je skroz OK, a mi imamo plan da stanemo negde u prodavnicu.

Pitam: "Gde ćemo stati, u koju prodavnicu?"

Kaže Mare: "U Pranjanima...

Rekoh: "Odlično, a kolko su Pranjani daleko?"

Kaže Mare: "Jedno 10km..."

Rekoh: "Važi, dogovoreno..."

Razmišljam, imamo jedan dobar spust, tu ćemo biti brzi, pa onda put malo krivuda i po "x" i po "y" osi, pa "harmonika" mostovi preko kojih je zabranjen saobraćaj i slično...

Računam da nam treba jedno 20-25 minuta, pa neka je i pola sata - tol'ko ćemo izdržati.

Reka Kamenica

Na jednoj obali reke (da ne kažem litici), uspevam da uhvatim malo jesenjih boja

Zoom x10, da jeste da je još uvek kalendarski leto (još 5 dana), evo nazire se jesen

Jesen u najavi

A onda samo par stotina metara niže eto još jednog "vesnika" jeseni

Ide odličan spust od raskrsnice sa česmom, bukvalno kako smo sada tu krenuli prema Pranjanima to je sad neka zona gde nema nikog, jednostavno - mi i priroda.

Prolazimo predelima kojima sam prvi put u životu prošao pre otprilike 3 meseca, kad smo prošli put ovuda vozili Mare, Vlada i ja.

Ovo ovde je po svim parametrima prava definicija "vukojebine" da izvinete na izrazu. Ima tu poneka kuća sa vremena na vreme, žive tu ljudi, ali to je tako da ovde niko ne dođe slučajno, ovde dođeš samo ako si krenuo ovamo.

Dolazimo do mesta Bogdanica tu je prodavnica u kojoj smo prošli put stali da se okrepimo.

Rekoh: "Hoćemo stati tu kao prošli put?"

Mare: "Ne, ne, ima velika prodavnica u Pranjanima..."

Rekoh: "Hajde, OK..."

Mislim kao da nama sad treba nešto Bog zna šta iz prodavnice, da ubacimo u kljun koji zalogaj (neke štapiće ili perece), možda neku čokoladicu ili slično, to imaš u svakoj prodavnici, ali dobro.

Vozimo i vozimo, prešli 10km od raskrsnice, nikako da stignemo do Pranjana....

Odužilo se to, a razlog je jednostavan, nije bilo 10km do Pranjana, nego 18km.

Pazi, kad si gladan, tih neprijavljenih 8km su neobično dugački i vremenski i kilometarski. Poseban problemje taj što ti ne znaš da li ima još 8km ili ima još 12 ili 15km, pa te neizvesnost dodatno dokrajči.

U daljini bi trebalo da je Gojna Gora

Nema dileme da jesen polako nailazi

U svakom slučaju konačno stižemo u Pranjane, i stajemo kod prodavnice. Vidi sad, za neke naše pojmove ovo je sve, samo nije velika prodavnica, ali DA jeste velika u odnosu na onu gde sam imao ideju da stanemo (u mestu Bogdanica), veća je jedno bar 5 puta od iste.

Ulećem unutra u prodavnicu i kupujem i za sebe i za druge. A onda sam ukapirao da su svi uradili isto, tako su svi nekako kupili za sebe i druge i to za druge je zapravo bio problem. Sad kada smo svi izašli iz prodavnice, sad to treba pojesti, što kažu prvo ono za sebe, pa onda ono što su drugi uzeli za druge. Brate mili, znači jedva smo mi sve to strpali u sebe, a posle Pranjana dolazi deo koji je sam početak penjanja na Suvobor i koji je dosta strm. Nije taj uspon predugačak, ima tu oko 6km, nakon kojih se stiže na raskrsnicu gde se skreće prema mestu Teočin.

Meni Garmin govori da je uspon na Suvobor dugačak skoro 20km (19,7km), a zapravo kada uzmeš u obzir da uspon zapravo kreće posle Pranjana, nikad se popeti tih 20km, oduži se to...

Tu čim je malo zategao uspon, opet sam nekako ostao vrlo brzo sam. Sale me pratio jedno vreme ali je i on odustao. Pretpostavljam da je Sale pomislio: "Budala" videla planinu, pa krenuo da vozi brzo... pa je odustao da me dalje prati.

Kada sam došao do raskrsnice za Teočin, gde treba da skrenemo levo, stao sam da sačekam ekipu da neko ne promaši skretanje.

Tako da smo se tu okupili jedan po jedan i realno od tada pa do kraja rute smo manje više vozili zajedno (isto kao i prošli put, kad se prođe ovaj "gadni" deo uspona, posle to do vrha Suvobora sa ove strane nije strašno i tu svi vozimo plus/minus isto).

Pre i posle Teočina je pitomo, pa su okolo uređene njive gde se gaje razne kulture

Tu sada na početku tog prvog dela uspona pre raskrsnice za Teočin, vidi se Ovčar, pa onda kako se penješ tako počinje i Kablar da se promalja iza redova brda.

Kao što sam već više puta naglasio u prošloj priči, kako se penješ na Suvobor sve vreme su pogledi neverovatni. Znači nema greške, savršeno i to na sve strane i samim tim nije dosadno, samim tim je interesantno, gledaš vamo, gledaš tamo, klikćeš tako da nekako ta deonica od Teočina prema vrhu Suvobora uvek brzo prođe.

Na oko 3km pre vrha, stižemo do Suvoborske česme, zamalo rekoh lovačke česme, ali ni to ne bi bilo potpuno pogrešno, jer su je napravili lovci.

U matematici bi rekli da je česma "tačka nagomilavanja niza"... u našem slučaju planinara i biciklista...

Nekad u oktobru pokušavam da uhvatim jesen u krošnjama drveća i ne ide mi, a evo danas na sve strane hvatam jesen u krošnjama drveća iako je tek polovina septembra

Pretpostavljam lovačka kućica ili vikendica, bilo kako bilo, na savršenom je mestu

Na česmi smo i prošli put stali, tu je super mesto da se voda dopuni. Kako smo došli do česme, srećemo neke planinare koji se kao i mi motaju po Suvoboru, pa su i oni došli na pojilo kao i mi. Napravio sam par slika pa nastavljamo dalje, do vrha ima manje od 3km.

Vrh (asfaltni) Suvobora, pogled zbog vlage i oblaka nije ni blizu kakav je bio prošli put

Nikola slika, kao i ja, zapravo kao i svi

Sad kreće spust do Mionice, kreće oblačenje (rukavi, nogavice, šuškavci i slično)

Stižemo na vrh Suvobora, visina je 817mnv, jezerce od prošli put je presušilo, mislim, vidi se da je blato na dnu, ali nema vode (sad će jesen, pa će biti padavina, napuniće se jezero ponovo, ne sumnjam).

Opet stajemo gore da se skupimo, na usponima uvek neko ide malo brže, neko malo sporije, usput dok vozim tu i tamo napravim poneku sliku, nekad kratko stanem, ili ako ne stanem onda usporim da bih slikao, ali bez obzira stižem ih uvek bez problema. Do kraja stižemo Nikola i ja prvi gore na vrh Suvobora, prva aktivnost je slikanje, a onda kreće oblačenje.

Suvobor je jedno 250 metara niži od Divčibara, ali su zato pogledi neverovatni.

E sad, tu kada krene spust sa Suvobora, prema Mionici, tu je malo lošiji put na momente, ima i sepertina i lepih krivina, ume onako iza krivine da te iznenadi neka rupčaga i to baš ozbiljna itd.

Uz malo pažnje i oprezne vožnje, jer to put zahteva, bez problema prolazimo taj problematičan deo i realno se spuštamo u Mionicu bez nekih velikih problema.

Pogled na Maljen

Nažalost, ceo dan su nam oblaci zaklonili plavo nebo, i dosta je velika vlaga u vazduhu pa su daljine "muljave"

Mare uživa u pogledu

Isto i Nikola

Tu sam negde jednog momenta zaustavio Nikolu, pa sam mu pokazao Avalu, Kosmaj, Bukulju na jednoj strani, na drugoj strani se vidi Maljen (Divčibare), a Povlen (u narodu poznato kao Debelo Brdo) se nažalost zbog velike vlage u vazduhu ovog puta nije video.

Nekog momenta, negde na pola vožnje Nikola je pogledao prognozu, pa je ispalo da će nas "ćapiti" kiša negde oko Mionice, odnosno da ćemo recimo poslednjih 15-20 minuta da pokisnemo.

I tako je generalno cela vožnja bila pod nekom psihozom kiše, sada će, ne onda će, gore će kada se popnemo, došli gore nema je, pa će tamo, pa će vamo. Doduše kada smo krenuli iz restorana Divčibarski zamak, sa desne strane kako smo mi vozili se baš smračilo (nailazio je vrlo taman oblak i nije baš izgledao prijateljski nastrojen). Međutim, oblak nas je realno promašio (hvala mu na tome), jer smo mi posle restorana skrenuli levo prema Tometinom polju i udaljavali se od oblaka, tako da defakto kiše je i bilo na našoj ruti, ali smo mi imali sreću da ih sve izbegnemo, tako da ispada da sam za džabe nosio sve protiv kiše, ali nema veze da je nedaj Bože pala, bio bih spreman da se potpuno presvučem i budem otporan na kišu.

Stižemo ono standardno do kola, pakovanje, presvlačenje i sad rekoh idemo negde na klopu. Realno ceo dan nismo jeli ništa konkretno (osim Vlade, koji je po meni, a "lako je posle bitke biti general", povukao pravi potez sa komplet lepinjom).

Takoreći očiju punih prizora i planina, red je da malo zadovoljimo i stomak, isto mesto kao i prošli put, bilo je pristojno sa jedne strane, i što da sad nešto eksperimentišemo i rizikujemo, kako smo se presvukli i spakovali, idemo u resoran Kostić.

Marko i Sale su poručili neke pljeskavice, Nikola je uzeo karađorđevu šniclu, a ja standardno pileći batak. Kad je stigla karađorđeva šnicla, jedino što mogu da konstatujem da je u pitanju ozbiljna porcija i ozbiljna količina mesa u njemu, Nikola je jedva uspeo da je savlada.

Poručili večeru

Pileći batak kao i prošli put sočan i mekan, a dobro pečen, jednom rečju - savršen

Karađorđeva

I dalje mi "četnička vešalica" u meniju bode oči, ali pretpostavljam da je za ovaj kraj Srbije to može reći da je normalno

Kako je stigla klopa, pojeli smo je rekordnom brzinom, i onda se "izljubili" sa Markom i krenuli polako kući. Vlada je posle vožnje odmah krenuo kući, jer je imao porodičnih obaveza i dobro da je i ovolko uspeo da uglavi, svaka čast, hvala mu na ideji, društvu i zajedničkoj vožnji.

Ruta

Profil terena

Suma sumarum vožnje (takoreći - malo dosadnih podataka, evo već zevam čitajući ih):

Izvezao sam - 113,74km
Popeo sam - 2.385m
Ukupno trajanje cele vožnje - 07:21h
Trajanje vožnje (moving time) - 05:27h
Trajanje penjanja - 04:05h
Prosečna brzina - 20.8km/h
Srednja snaga na pedalama - 132W
Maksimalna snaga - 654W
Utrošene kalorije - 3402

I šta reći na kraju, vreme nas nije baš poslužilo u potpunosti, da ne bude zabune, nije padala kiša ni jednog momenta, ali je po svim prognozama trebala da padne, sa druge strane vlaga u vazduhu je bila prevelika, pa prizori nisu bili ni približno lepi kao prošli put.

Međutim, ovog puta je ekipa bila bolja i veća, pa je to nadomestilo izostanak pejzaža od kojih ti stane dah.

E sad, sledeći put treba da idemo u proširenom sastavu, i da pazimo da nam vreme bude savršeno, e tada će to biti pun pogodak.

Do sledeće avanture,

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Evo malo Markovih slika (nisu hronološki poređane):