47. Olimpijski ćevap

Olimpijski ćevap

30.09.2023, Bajina Bašta

Sebilj na Baščaršiji

Sada već davne 2019. godine smo vozili turu od Bajine Bašte pa sve do Sarajeva (pročitaj priču >>> Das ist Walter <<<).

Prvi dan smo krenuli iz Bajine Bašte, pa uz Drinu sve do Ljubovije (tu je ravno), onda smo kod Ljubovije prešli Drinu i ušli u BiH kod mesta Bratunac. Iz Bratunca nastavljamo dalje prema Milićima, tu je neki recimo mali uspon (to ja ne bi mogao ni da nazovem uspon, ali hajde), realno sve je to ravno do Milića i tu negde pre Milića zapravo kreće taj pravi onaj najveći uspon prvog dana na planinu Javor preko Vlasenice. Uspon na Javor je dugačak nekih ~35km, i savladava se visinska razlika od 1000m, naravno nije svih 35km ozbiljan uspon, na početku je vrlo blago, ali se ti realno polako penješ, i uspon je, hteo ti to ili ne. Nakon što smo savladali Javor, tu je sad velika visoravan, prolazimo mesta Han Pijesak i Sokolac i onda kreće finalno penjanje na Romaniju. Nakon Romanije sve do Sarajeva je spust.

U Sarajevu smo se sreli sa mojim drugarima pojelo se tu i popilo (pogledati priču >>> Das ist Walter <<<), stvarno jedno sjajno druženje sa Adnanom i Nenadom, kako sam i napisao jedva smo se mi do kraja razišli i to je bio prvi dan.

Drugi dan je povratak u Bajinu Baštu, ali da ne bi išli istom rutom u kontra smeru, ovde se kod Sokolca odvajamo na Rogaticu i spuštamo na Drinu, pa niz Drinu vozimo do Višegrada, tu prelazimo Drinu i kroz kanjon Rzava stižemo do Mokre Gore. Od Mokre Gore se penjemo na Taru preko Kremne i na kraju nagrada spust sa Tare u Bajinu Baštu.

Prvi put kad smo vozili Sarajevo bila je 2019. godina, bio je 19. oktobar, hvatamo poslednji lep vikend kad može da se vozi neka ozbiljna tura, i blago je reći da je bilo sjajno, negde (možda čak i u gore navedenoj priči) a ako ne u priči onda usmeno pričajući sa ljudima konstantovao sam da je ovo jedna od najlepših vožnji koje sam vozio u životu.

Ne može ova vožnja da se poredi sa tamo nekim Alpima, sa nekim Passo dello Stelvio ili sa Grossglockner-ima, mislim jednostavno nije to isti milje, nije to isti red veličine, ali ova priča odnosno ova vožnja je ostala u lepom sećanju zato što je priroda bila sjajna, (druga polovina oktobra) jesan se ogleda u krošnjama drveća i šuma prizori su bili neverovatni, ekipa Lauda i Miša na visina zadatka, priča, druženje, doživljaji, savršeno veče sa drugarima Sarajlijama. 

Cela emocija vezana za tu vožnju je jednostavno bila maksimalna. 

Kada smo izvezli celu vožnju, rekoh: "Ljudi ovo vozimo i sledeće godine obavezno!"

Mislim da su i oni imali istu ili slučnu emociju u svojoj glavi.

Nakon što smo ovo izvezli napisao sam priču i sve je to bilo super.

Sad dolazi 2020. godina... 

Mart, kreće Corona, kreće haos, ludilo, Bože hoće li biti neka priča a da nema Korone u njoj... 

Te 2020. godine pokušao da organizujem u dogovoru sa njima da ponovo vozimo Sarajevo, međutim ne mogu sad više ni da se setim 5 godina kasnije zašto se nije desilo, jednostavno nije se dalo, što volim da kažem - "nisu se zvezde poklopile"... 

Kad uđeš u oktobar tu je sada ako je vikend lep i propustiš ga, šansa da se u naredna 2-3 vikenda dogodi da ponovo bude dovoljno toplo, dovoljno lepo, dovoljno sunca i svega ostalog za vožnju od 200km je relativno mala...

Tako smo te 2020. godine promašili, onda sam probao da organizujem vožnju 2021. pa opet nešto nije išlo kako sam planirao, onda sam 2022. godine nabacio to kao temu, kao mogli bi, ovamo-onamo ali 2022. godine se nije desilo...

Nakon 2022. godine dolazim do zaključka da nema ništa od reprize vožnje i donosim odluku da se više neću truditi da organizujem Sarajevo, jednostavno, to je bilo jednom, bilo je savršeno i neka na tome i ostane.

Svaki put (svake godine 2020, 2021 i 2022) kada sam bio u kiontaktu sa Mišom i Laudom na temu Sarajeva, bilo je da mogli bi, a onda kada se približi nekako uvek se nešto zakomplikuje i od vožnje ne bude ništa.

Pričam sa Mišom, 2023. je godina, čuli smo se u nekom redovnom razgovoru, bez nekog posebnog razloga, kaže Miša: "Lauda je predložio da bi mogli da vozimo Sarajevo."

"Naravno da bi mogli", odgovorih. Ovaj razgovor se dešava negde krajem avgusta.

Sad kalkulišemo kada bi ko mogao, da nađemo vikend koji svima odgovara. Lauda 10. septembra ima poslednju trku u sezoni i kad završi poslednju trku, onda više nije neophodno da ima baš strogi režim treninga i jedna ovakva vožnja može da se desi što se njega tiče ... 

Meni su se nešto ređali tereni (Bosna i Makedonija), imao sam i neku obuku u najavi, nije važno da ne davim, meni je druga polovina septembra pa nadalje odgovaralo.

Miša je imao samo 23.09 neku svadbu i posle toga je slobodan.

Presek svih skupova je vikend 30.09. - 01.10.2023.

Kažem Miši, hajde da "zakucamo" taj vikend za vožnju, za sada, pa ćemo videti kakvo će biti vreme kad se približi dati vikend, pa ako vreme bude lepo onda nema što da se razmišlja.

Prolaze dani, prolaze nedelje, neka je recimo polovina septembra, čujem se Mišom, kaže mi Miša: "Znaš Lauda nešto kaže neće da vozi sa nama u Sarajevo..."

Uzvratim: "Kako neće, ne razumem?!?!?"

Miša: "Neće, pa kao znaš...."

Rekoh Miši: "Vidi, ne znam... Mislim ništa nije pod moranje, ali ne kapiram, pa na njegovu inicijativu smo se i organizovali, da sam ja forsirao i stiskao, pa da je on rekao hajde kao videćemo, da sad neće, razumeo bih... Ali on je rekao mogli bi i sad mu ne znam šta ne odgovara...." 

Ne može dva dana, to mu je puno, mi smo mu spori... 

Mislim realno za njega jesmo spori, ali više nije trening, sad je opuštanje, uživanje i slično. On je trkač i on kada vozi 31-32km/h on odmara....

I dalje sam zbunjen, nije poenta ove vožnje u brzini, KOM-ovima, nego uživanje, druženje, priroda, možda čak i dobra klopa i slično. Nema tu mesta za prosečne brzine, takmičenje itd... 

Nisam direktno pričao sa Laudom vezano za to što je odjednom rešio da ne ide, nego mi je samo Miša preneo, u osnovnim crtama, šta je on pričao i šta misli na tu temu. Dolazim do zaključka da je drugarstvo pokleklo pod pritiskom prosečnih brzina ili možda sramote da se objavi vožnja sa malim prosekom (što iskreno ne razumem)... 

Ali, više nije ni važno.

Kako god... 

Spade knjiga na 2 slova.

Nema veze idemo, mislim ide ko hoće ide, ko neće ne mora, nikog ne primoravam, naprotiv...

- - - - - - - -

Jedna dobra stvar, koja se dešava u pripremnom periodu za vožnju, je ta da sam uspeo da čujem Adnana. On je bio glavni junak u prošloj priči sa "neželjom" da jede Željin ćevap, odnosno nije želeo da sedi u  ćevabdžinici Željo, sam Željin ćevap nije bio sporan.

Mi (Adnan i Nikola iz Sarajeva, te Miša, Lauda i ja) smo se videli u oktobru 2019. godine. Priču  >>> Das ist Walter <<< sam napisao dosta kasnije (početkom 2022. godine) u svakom slučaju Corona virus je harao već neko vreme, ludilo na sve strane sa merama, karantinima, procedurama i slično, nekakao sam uspeo da izgubim kontakt sa Adnanom. Mislim ne da izgubim njegov broj telefona, nego jednostavno sam ga za vreme Corona-e zvao recimo 3-4 puta godišnje ali svaki put kad sam ga zvao on se nije javio, samo je telefon odzvonio i ništa. Onda sam probao na Viber, da zovem, ništa. Poslao poruku na Viber tipa "Gde si Adnane, šta ima, kakav si, sve OK?", opet ništa. Jedno vreme sam miksao pozive, SMS, Viber, bez ikakvog uspeha - odziv nula. Jednostavno sa Adnanove strane nikakav "feedback" ne dobijam. Jednog momenta sam čak pomislio: "Bog te, da nije čovek umro od Corona-e, naopako ne daj Bože, pu, pu, pu..." E sad, jedina stvar koja me, neću da kažem držala, ali koja mi je davala bar neku nadu je ta da kad šaljem moje biciklističke priče (a naravno i Adnan je na spisku), vidim da je ta priča pročitana, odnosno vidim da je neko video poruku na Viber-u. Naravno ne znam da li Adnan otvara Viber poruku, ali da je definitivno neko je pročita. 

Kada smo Miša i ja dogovorili datum i kada smo već ustanovili da će biti lepo vreme i da je taj vikend 30.09 - 01.10 zapravo dan kada ćemo to da vozimo, uzmem telefon i okrenem Adnana, to je sreda 2-3 dana pred vožnju, po principu "dža" ili "bu". Telefon zvoni i zvoni i zvoni već sam hteo da prekinem vezu pomislih izgleda i dalje ništa, kad se neko javlja i rekoh: "Gde si Adnane, šta ima?"

Ispričasmo se nas dvojica kao da se nismo čuli 4 godine, a i zapravo nismo. Kažem mu da planiramo da ponovimo operaciju od pre 4 godine i da bi jako rado voleo da nam se on i Nenad pridruže i da malo što kažu preko ćevapa popričamo i evociramo uspomene i redom sve šta nam se izdešavalo u međuvremenu. 

Kaže on: "Važi, super, videću, imam neke planove za subotu sa bratom, ali hajde ako mi se ne zagužva baš skroz i ako uspem da se organizujem - vrlo rado!"

Rekoh: "Super, važi, hajde bar dođi da se vidimo, bar na pola sata, pa ti idi dalje da radiš svoje stvari..."

I tako sam zapravo skinuo jednu veliku sumnju "sa sebe" da li je živ ili nije živ... Živ je i to je najvažnije i to više nego sjajno, idemo dalje! Iskreno sam se baš jako obradovao...

Do sada kad smo se viđali Adnana uvek sam viđao i Nenada "u paketu" i to tako što sam se čuo sa Adnanom, a on je uvek organizovao da i Nenad dođe i da bude sa nama. 

To je tako funkcionisalo i dok smo zajedno radili u Sarajevskoj pivari, kao i svaki put kada sam išao za Sarajevo i kada smo se posle nalazili u gradu, šetali, jeli i slično. 

Da sam kojim slučajem imao Nenadov broj telefona, onda bi se odavno čuo sa Nenadom, pa bi rešili problem da li je Adnan još uvek među nama ili nije. U svakom slučaju čuo se sa Adnanom, ovog puta tražio i Nenadov kontakt za svaki slučaj, da se "istorija ne ponovi", al' neće valjda više Corona udarati, ili ako i udari neće valjda tako strašno...

Dobro, sve je dogovoreno i sad ideja je realno ista kao i prošli put, bez neke velike improvizacije, ista ruta, ista ekipa (minus Lauda), isto Sarajevo, e sad neće biti isti ćevap jer smo "Želju" probali prošli put i to me više ne zanima. Ferhatović je obavezan, a sad probaćemo još neki recimo Mrkvu ili tako neki ima tu još nekoliko ćevapdžinica koje nisam probao, pitaćemo domaćine šta oni preporučuju gde ćemo da jedemo... Što kažu "na peticu" ćemo kod Ferhatovića obavezno da odemo i to najverovatnije na kraju da se "zasladimo"... 

Što se smeštaja tiče, našao sam ovaj put neki drugi, koji nije skup, onaj u kojem smo bili prošli put nisam ni pokušao da kontaktiram, čovek nas je tada čekao i čekao i na kraju dočekao, mislim bili smo mi do kraja korektni, sve ispalo OK. 

Ovaj put sam promenio plan, krenućemo malo ranije sa idejom da prvo odemo u smeštaj, da uzmemo ključ, da se upoznamo sa ljudima, da platimo smeštaj, što kažu - njih završimo, a onda sa ključem idemo na "bal" i možemo da sedimo i do 2 ujutru ako treba onda nije problem, više ne mora niko da nas čeka. Tako da sam ovaj put malo "upgrade"-ovao tj usavršio plan, da ne bude problema i da sve bude kako treba.

- - - - - - - - - - - - - - -

Petak (29.09.2023.) je veče, stižem u Bajinu Baštu. Standardno odsedam kod Milana u hostelu Mistic River. 

Mistic River je hostel koji je vrlo pristojan i kulturan, nije skup, pa mogu da ga preporučim svima koji treba da prespavaju u Bašti (ima na Google Maps kontakt telefon).

Kako sam ulazio u Baštu, javio sam se Miši da stižem, pa smo se dogovorili da on i Lauda malo dođu da se sretnemo i da se ispričamo. Nešto sam proredio svoje dolaske u Baštu poslednjih godinu-dve, jednostavno tako su se životne karte promešale, pa se i ne viđamo baš često, i sad je bila prilika da se malo vidimo. 

Bukvalno kako sam stigao u Mistic River, pa ne znam da li sam bio tu jedno 5-6 minuta, nisam još bicikl skinuo sa kola, stižu njih dvojica (Lauda i Miša). Posedeli smo jedno sat i po, malo se ispričali, prisetili se nekih ranijih vremena i vožnji ovamo onamo, što kažu uhvatili priključak... 

Bilo je nešto posle 22h smo se razišli.

Obzirom da je vreme za subotu i nedelju bilo "tricky": jutarnja 10-11°C, a onda će preko dana da bude recimo toplo, a u nedelju je za pre podne "provejavala" neka kišica po nekim prognozama imao sam ozbiljnu dilemu šta obući, šta poneti sa sobom, da li Da ili Ne nositi kišni komplet i slično. 

Kad se u Novom Sadu pakovao imao sam iste dileme, pa sam u ruksak jednostavno spakovao sve kombinacije, po principu odlučiću kasnije, odlučiću kad stignem u Baštu.

I sad je došlo to kasnije, ali se meni u glavi "nije ni razvedrilo, ni iskristalisalo" šta da ponesem od opreme.

Imam nekoliko problema, tj. imam 3 grupe stvari koje treba da ponesem: 

1. Hladno - toplo,
2. Kiša - neKiša.,
3. Ostalo

Hladno - toplo, nije veliki problem, obučem letnji dres, ponesem rukave i nogavice, prsluk i/ili šuškavac ako bude vetrovito i to je to. Prsluk je dobar jer štiti od vetra a ne upariš se. Šuškavac podiže interni osećaj temperature za bar 5°C, tako da je i šuškavac obavezan, u ovoj turi očekujem da će trebati ujutro (i u subotu i u nedelju) dok temperatura ne poraste. Prošli put nam je kad smo u nedelju ujutro krenuli iz Sarajeva bilo 2°C. Nosim 4 bandane (2 letnje i 2 zimske).

Kiša ili ne, tu je sad procena da li će biti kiše i kakva će biti kiša. Nije svejedno da li će da pljusne 15 minuta i da prestane, ili će da pada ceo dan (ona dosadna jesenja, jesen je). 

A od ostalog ide pidžama, četkica za zube, pasta i slično (da ne nabrajam).

U svakom slučaju, doneo sam sve stvari u zajednički dnevni boravak u hostelu i sve to poređao na krevet po grupama, i sad je to poprilična gomila, pa je moj mali ruksak za biciklanje delovao smešno mali naspram gomile.

Obzirom da sam predosetio da ću možda imati problem sa pakovanjem, poneo sam manji i veći ruksak za biciklanje. Ideja je bila da ako sve stane u manji ruksak onda je SUPER, a ako ne stane u manji onda ću sve prebaciti u veći i pakovati se kao kad Mr.Bin ide na odmor (kad je sekao nogavice na pantalonama i kad je cedio pastu za zube da bi mu stalo u mali kofer. I na kraju kad ustanovi da ne može sve da mu stane u mali kofer, on mali kofer ubaci u veliki i tako se spakovao). Po sličnom principu sam planirao da se pakujem, da pokušam sve da spakujem u mali ruksak, pa ako stane super, a ako ne, onda ću teška srca nositi veći ruksak.

Deo dana kad je toplo je najkritičniji, jer tada poskidaš sve sa sebe i sve to negde treba da staviš. Uspevam da spakujem sve u mali ruksak, dobro de, morao sam da napravim par kompromisa, i pakujem samo gornji deo kompleta za kišu i navlaku za šlem, ostalo jednostavno nije stalo (a ako i krene neka kišica, dole noge rade i ugrejane su pa ću preživeti, dole je obično manja drama ako krene kišica nego da pokisneš gore). Ponajviše me je hrabilo to što je ta kišica bila prognozirana sa nekom verovatnoćom 40-50%.

Pakovanje prošlo mnogo bolje nego što sam očekivao (mali ruksak završio posao :) ), odnosim višak stvari u gepek od kola. Bilo je oko 22:30h, kad sam sve završio, i bio je red da sad odem da spavam da se dobro odmorim za sutra, ali ne... naravno da ne može biti tako jednostavno...

Sve vreme dok sam se pakovao za stolom je sedeo neki momak, gledao je u laptop, imao je slušalice u ušima, što kažu sedeo je tamo kao spomenik, nije glasa pustio, kao da nije tu.

Realno motao sam se tuda bar jedno 2 sata od kako sam došao u Mistic River, nas trojica smo seli napolju da se družimo i da malo popričamo i sve vreme smo ga videli kroz vrata terase, on je bio naspram nas na jedno 10 metara udaljenosti, sedeo je i gledao u laptop sa slušalicama u ušima, nije se pomerao. Nakon druženja sam se tu motao još jedno 30-40 minuta, dok nisam sve popakovao a on i dalje bio nepomičan tako ko spomenik.

Kada sam završio operaciju pod kodnim nazivom "Ruksak" i kad sam planirao da krenem da spavam, pomislih hajde da se bar upoznam sa čovekom red je.

Upoznam se sa njim, Frederik iz Danske.

Pitam ga: "Kako si ti dospeo u Bajinu Baštu?"

Kaže Frederik: "Došao kolima iz Danske!" 

OK, nije nemoguće iz Danske doći kolima, jedino Danska nije baš blizu. Mislim, da je rekao da je iz Brazila došao kolima, to bi već bilo malo komplikovanije.

Nastavlja Frederik, kako je već par meseci na putu, krenuo je iz Danske, pa je preko Nemačke ušao u Češku, pa Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska... Onda mu je ponestalo EU, pa je ušao u Makedoniju, pa je iz Makedonije ušao u Srbiju, i evo sad je došao u Bajinu Baštu, tu gde smo se sreli.

Dalje planira da ide u Bosnu i Hercegovinu, u Višegrad, Sarajevo, Mostar, pa kad obiđe Bosnu, planira da uđe u Crnu Goru, pa onda iz Crne Gore da ode u Albaniju, pa iz Albanije će trajektom da se prebaci u Bari u Italiji i onda ga dalje više nisam ni pitao jer sam shvatio da ćemo osvanuti....

I sad bolje da sam otišao da spavam, ali nisam... 

Pitam ga: "Šta planira da vidi u Bosni?"

Poče on da mi nabraja onako ugrubo nekoliko stvari koje je planirao, a ja ko enciklopedija šta i gde treba videti i obići, pa vidi ovo, pa pokaži na mapama, pa otvori da vidi slike, pa da zapiše, pa ovo, pa ono, znači pogledam ti jednog momenta na sat kad ono 23:50h, a tek smo prošli Bosnu i načeli Crnu Goru. Pomislih "Do đavola..." a planirao sam da se odmorim i naspavam...

Namestio sam sat da me budi u 05:50h, znači to je za 6 sati, a treba odraditi sve rituale pred spavanje, a planirao sam još par stvari na biciklu da uradim, gume da naduvam, lanac da podmažem i tako to, međutim, gotovo to sad sve otpada jer je ponoć za par minuta.

Obrni-okreni legao sam oko 00:30h. Poradio sam ono najosnovnije oko bicikla, kratak tuš, zubi, pidžama i uskačem u krevet.

Zaspao u milisekundi. 

Posle sam shvatio da je i Frederik, pored još nekog Japanca/Kineza bio u istoj sobi u kojoj sam spavao (soba ima 6 kreveta). Obzirom da sam poznati hrkač, takoreći bučniji sam dok spavam nego kad sam budan, pitao sam se ujutro kako su oni spavali u tim uslovima?!? 

Šta da im radim jednostavno nisu imali sreće...

- - - - - - - - - - - - - - - - - -

SUBOTA, 30.09.2023.

Otvorim oko bacim pogled na sat, kad ono 05:49h, a namestio sam da me budi mobilni u 05:50h. Izgleda da mi je proradio neki unutrašnji sat. Brže bolje isključim zvono, da ne budim ostale u sobi. Ionako sam ih najverovatnije mučio celu noć (nesvesno). Uzimam stvari i na prstima silazim sa sprata u dnevni boravak.

Napolju je mrkli mrak, mislim da sviće u 06:40h a sad je 05:50h. Preneo sam sve stvari dole u dnevni boravak i zatvorio vrata od sobe da im ne smetam. Sad kreće oblačenje, jutarnji rituali, mislim da sam negde oko 06:20h namontirao i bicikli na kola (pre toga pokačio sva svetla i sve ostalo što ide na bajk...), još sam nasuo vode u bidone i krećem prema Miši. 

Stižem u 06:25h ispred Mišine kuće (dogovor je bio za 6:30h), taman sam stigao da skinem bicikli sa kola, eto i njega izlazi iz dvorišta izgurava bicikli, već obučen. Dok sam tu popakovao stvari uneo kod njega u kuću da ne stoje u kolima, prošlo je jedno petnaestak minuta i krećemo (konačno...). 

Pekara, deluje neugledno od spolja, ali unutra je sasvim OK

Burek sa sirom u proceduri

Prva stanica je pekara, ali nećemo ići kao prošli put na drugi kraj Bajine Bašte, kaže Miša: "Ima jedna pekara usput koja nam je zgodna, a i dobra je..."

Rekoh: "Važi..."

Stvarno dođosmo do pekare, i bukvalno nam je usput (kako smo iz njegove ulice izašli na glavni put, možda 2-3 kuće niže (na glavnom putu) eto ti pekare.

I sad uzmemo štapićasti burek (kod nas u Novom Sadu to zovu Sarajevski burek - a u Sarajevo smo se i uputili, pa mi je to bila asocijacija šta da uzmemo). Uzeli po 1 štapić, u Novom Sadu kad su ovoliki spakuju 2 komada u porciju, jer taj štapić nije dugačak (ili ako je dugačak dobiješ jedan, pa ga presaviju da stane u papir i u kesu).

Kaže Miša: "Hajde uzmemo po jedan štapić, da se ne prejedemo, treba voziti, a planiram da jedemo u Bratuncu..."

Rekoh: "Važi, nemam ništa protiv, taman."

Zaboravio sam da spomenem jedan detalj - napolju je bednih 7°C, malo je reći da mi je hladno. Kada sam jutros izašao da stavim bicikl na kola, zima, cvokoćem, čisto da se stekne utisak ovih dana je bilo oko 29-30°C (tokom dana) ono što kažu baš letnje toplo, e sad ovde je i planina (Tara) i reka (Drina) i tu postoje svi činioci da ujutru bude sveže. Naravno, kod nas (u Novom Sadu) bude 18-19-20°C ujutru, ali je ovde jutarnja temperatura baš izraženo niska, iskreno obukao sam sve što sam imao na sebe, osim kišnog kompleta, i bilo je onako još uvek hladnjikavo...

Međutim, kada smo uzeli taj burek sa sirom, još uvek smo u Srbiji pa mogu da se izražavam na lokalnom narečju, za Bosanski deo populecije morao bih da kažem sirnicu. Daklem, burek sa sirom je bio baš vruć, izašao je iz pećnice verovatno pre 2 minuta pre nego što smo ušli u pekaru, tako da ga jedva držim koliko je vruć. Jedva sam ga iz istog razloga i pogrickao, ali me je burek iskreno zagrejao. Kako ga jedem, osećam kako se toplota iz stomaka polako širi telom.

Ušli u pekaru, onako zamotani i obučeni, a napolju je ozbiljno hladno, a u pekari fino toplo (rade sve pećnice) i poprilično je vlažno (iz svakog testa dok se peče isparava vlaga - odmah su mi se cvikeri zamaglili), rekoh Miši: "Kupujemo klopu i momentalno begamo napolje... obukao sam sve na sebe što imam od odeće, i sada koliko je ovde unutra toplo prvo ću se oznojati, a drugo navikneš se na ovo toplo kao normalno, to znači u najavi je najstrašniji smrzzzz napolju..."

Kupili i momentalno iskočili napolje. 

Stojimo napolju i pokušavamo da se aklimatizujemo. Pojeli smo taj vruć burek i sad interesantno ta toplota iznutra čini da sam se ugrejao i da mi više nije hladno.

Prva (i obavezna) stanica je kućica na Drini.

Kućica na Drini - neizostavni spomenik u Bajinoj Bašti

Dva "Banditosa" krenula u akciju...

Do Ljubivije a od Bašte imamo nekih gotovo 50km. Novi most kojim se prelazi u Bosnu je konačno pušten u funkciju. Prošli put, pre 4 godine, novi most još nije radio, a stari most je imao kaldrmu na sebi, bilo je mnooogo grbavo... Da ne bude zabune, stari most je i dalje u upotrebi, nije sporno ima granični prelaz, sve i dalje važi kao i pre, samo što nam je ovuda preko novog mosta nekih 3km kraće, most je nov a put je savršen. 

45 minuta nakon bureka, temperatura se stidljivo popela na 9,4°C

Jutarnja izmaglica ovog puta nije strašna kao prošli put

Mistic River, ali zapravo

Vozimo prema Ljuboviji uz Drinu, trebalo bi da je ravno, ali put stalno ide gore-dole, retke su ravne deonice. Mislim da se razumemo, nisu to nikakvi usponi, 5-10 visinskih metara u najgorem slučaju, ali stalno gore-dole, pa se nasabira.

Novi most kojim se prelazi Drina i ulazi u BiH

Spust sa mosta na bosansku stranu (vidi se granični prelaz u daljini)

Stižemo na granicu koji minut pre 9h, nigde nikog, mislim ovo je neka subota, skoro pa još uvek rano ujutru, da dobro de, bilo je 1-2 auta ispred nas, ali dok smo se mi dokotrljali do samog graničnog prelaza i dok sam izvadio ličnu kartu, nije bilo realno nikog ispred nas. Jednostavno smo prešli granicu za minut, i sad imamo par kilometara do Bratunca. 

Imam kolegu na poslu koji je baš iz Bratunca, pa sam ga pitao: "Gde je najbolji burek u Bratuncu?" 

Kaže on: "Vidi, nisam davno jeo burek u Bratuncu, ali idite u pekaru "Bunardžija", trebalo bi da bude OK."

Znači treba proveriti... 

Super... 

Odgovorih: "Challenge accepted!" (prevod: izazov prihvaćen)

Miša pozira pre nego što obojica navalimo na burek

Kako se samo smeše u tanjiru - glad je najbolji začin... kažu, e pa ovde najboljeg začina ne fali...

Ušli u pekaru, poručili po burek i jogurt (mada da bih bio potpuno ispravan, obzirom da smo ušli u Bosnu, poručili smo sirnicu i jogurt, neka izvine bosanci, nadalje će se zvati burek...)

Da li je burek dobar? 

Ma, burek je bio odličan i što je najvažnije bio mi je taman, znači nije bilo ni veliki, ni mali, taman sam pojeo kolko je trebalo, da možemo bez neke težine u stomaku da vozimo dalje.

Prvi put od jutros magla konačno popušta

I deluje da smo sa maglom za danas konačno završili

Kako napuštamo Bratunac i vozimo dalje prema Milićima, ima neko malo penjanje, popneš se ti tu nekih 180 uvis (nije ni bitno pomena) i onda kreće lep spust u Konjeviće, gde nailazimo na "T" raskrsnicu: levo Milići, Vlasenica i Sarajevo (naš cilj), a desno je Zvornik. 

Bukvalno na samoj toj "T" reskrsnici ima ogromna pumpa, kažem Miši: "Nisam kupio ništa od tih barova ili nekih čokoladica ili bilo čega da nosim usput da se uzme neki zalogaj ako padne "cuker"  na usponu, jednostavno nisam stigao. Hajde da napravimo pauzu 2 minuta, samo da kupim nešto na pumpi..."

Bukvalno sad od pumpe pa nadalje kreće uspon na planinu Javor koji ide preko Vlasenice. Uspon je ukupno dugačak 35 km i savlada se visinska razlika od 1000m, pa je dobro imati nešto za pod zub, ako zatreba.

Uskočim u pumpu i kupim 2 snikersa, to je što kažu nuklearno gorivo, ako zatreba ne može bolje i umem jednu kolu da popujem umesto kafe (koju ne pijem). 

Miša uzme kafu, sad već kada smo stali... 

I tako, eto ti ne planirane pauze, kad joj se najmanje nadaš...

Bukvalno tu posle Bratunca na tom penjanju smo prvi put zapravo izašli iz magle, dva uzroka su u pitanju, prvo popeli smo se skoro 200m u odnosu na Drinu, a sa druge strane i jutro polako odmiče, mi vozimo, granica, burek i slično... 

Hteo, ne hteo jesen je, jutra su hladnija, a voda isparava, znači savršeno za stvaranje magle... 

Dok smo vozili, sve vreme smo vozili po magli, bilo je možda par kratkih deonica gde nije bilo magle, pa smo čak i videli neko plavo nebo u par navrata, ali kratkotrajno. Sada smo prvi put "ozbiljno" napustili maglu  i to se desilo na tom uzvišenju. Realno posle magle stvarno više nije ni bilo. Pretpostavljam da je magla sa Drine dobacila tu do uzvišenja, ali nije imala "snage" da se prevali preko brda, tako da to je to što se magle tiče. 

Sad kako smo tu stali na pumpu, dok sam ja pijuckao kolu, Miša onako hrabro skine dugačak donji deo dresa i kao njemu je OK.

Razmišljam (onako konzervativno), vedro je - sija sunce i kad si na suncu lepo je, međutim, čum zađeš u neku senku, nije baš prijatno. Temperatura je još uvek previše niska za tako radikalan potez, pirka neki ledeni vetrić, nije baš da se razgolićuješ... 

Rekoh Miši, u Milićima ću se skinuti, a to je odprilike 2 sela niže. Od Milića zapravo kreće ozbiljniji uspon (ozbiljniji nagib) pa se i više zagrevamo i onda nema potrebe da budemo obučeni "do zuba" kao što je bilo jutros na 7°C.

Predeli oko nas su stvarno lepi, sunce greje, nema gužve, jednostavno uživamo 100%

Radne mašine, koje su sad muzej na otvorenom, su stvarno velike

Međutim, kakve sam mašine so sada video u rudnicima u Majdanpeku i Boru, ove su kao igračke za decu, a te mašine u Majanpeku i Boru su kao igračke u poređenju sa najvećim mašinama kakvih ima po svetu - tako da je sve relativno

Stižemo u Miliće.

Kako smo krenuli posle te pumpe gde smo napravili pauzu, bilo je delova gde je senka ono što kažu - prirodna od neke padine, litice ili šume i tu kada voziš još i duva ledeni vetar. Na tim mestima Sunce još nije stiglo da ugreje, i moram priznati da je tu bilo baš hladno, i to meni je bilo hladnjikavo koji se nisam skinuo, mogu samo zamisliti kako je bilo Miši.... 

Ali, to je Miša junački podneo...

Kao što rekoh, stižemo u Miliće, tu stajemo pošto u Milićima ima veliki rudnik i sad je tu u centru napravljen kao mini muzej na otvorenom izloženi su jedan damper (veliki kamion - kiper), ima par nekih buldožera i utovarivača, ovih-onih mašina. Svojevremeno sam radio neki veliki projekat u rudniku u Boru i u Majdanpeku i iskreno ovaj ovde izloženi damper kamion je mali u odnosu na "kapitalce" u Boru, ono što bi rekli ovaj je kao "za potpalu" onog velikog (šalim se naravno)..., u realnosti su damperi u Boru i Majdanpeku jedno 3 puta veći. Tamo sam se nagledao tih velikih sprava i to je stvarno neverovatno, mislim stvarno je to impresivno kakve sve velike mašine ljudi prave i koriste. Lepo od njih što su oni ovde izložili mašine, da običan smrtnik (onaj koji nema pristup rudniku) može da dođe ovde i da vidi kakve su to zveri od mašina. 

Ovde u Milićima smo pre 4 godine napravili pauzu i na istom mestu smo se tada presvukli u kratko, jer sad kreće uspon, kreće zagrevanje i nema potrebe da si sad do zuba obučen.

Skinuli se u kratko, čak smo i uzeli zalogaj-dva... U svakom slučaju krećemo... Ne znam zašto, ali meni svaki put Vlasenica posle Milića vrlo brzo dođe. Gledajući na mapi ima nekih 13km od Milića do Vlasenice, ali nagib nije velik (možda 3-4%), vozim na velikom zupčaniku napred, imamo pristojan tempo i dok trepneš eto Vlasenice.

Prizori su prelepi, pravo je uživanje voziti ovim predelima

Eto i Vlasenice...

Pogled na Vlasenicu

Posle Vlasenice kreće malo ozbiljniji uspon nekih 7-8% i više. 

Nas dvojica smo sve vreme vozili u tandemu, zajedno smo došli do Vlasenice, kružni tok, skrenuli gde treba, prošli Vlasenicu, i sad kreće ono pravo što se tiče nagiba... 

Kažem Miši: "Vidi, verovatno ću stati bar 2-3 puta usput da slikam prizore, pa se vidimo gore..."

Iznad Vlasenice ima par serpentina gde je pogled sjajan, gde se vide okolna brda, imaš utisak da se vidi 100 i više kilometara daleko, kada je lepo vreme. 

Do druge serpentine, smo Miša i ja manje više vozili zajedno, a onda sam tu stao da napravim par slika, a Miša je po dogovoru nastavio.

Prošli Vlasenicu, sad kreće ono pravo

Sjajno mesto za odmor, sa još lepšim pogledom

Pogled sa serpentine broj 2 je fenomenalan...

Sepentina broj 3, na kojoj se nalazi odmorište Vrelo (na kojem je česma sa predivnom hladnom vodom)

Odmorište na vidiku...

Pravim kratku pauzu na "Vrelu", sipam sveže vode i nastavljam dalje. 

A dalje....

Nije bilo kako sam očekivao... 

Prošli put kad smo ovo vozili, jesenje boje su došle do punog izražaja.

Nekako sam očekivao da i ovaj put bude bar slično, ipak smo se popeli na 1200mnv na toj visini i dani i noći su svežiji, dan još i tako-tako (kad je leto bude toplo), ali noću kad zvezda ne greje, zbog nadmorske visine, tamo sigurno bude svežije. Generalno prosečna dnevna temperatura na ovim visinama (1000mnv+) je sigurno osetno niža nego recimo kod nas u Novom Sadu na 80mnv. Pa sam se iskreno nadao (recimo i očekivao) da će sada tu neko bar veće žbunje krenuti da razmišlja o tome na sledeći način: "Hej došla je jesen, mogli bi polako početi menjati boje...", ali vraga nije bilo tako... I dalje je sve zeleno kao da je maj, a ne poslednji dan septembra...

Još malo pogleda na udaljene planine, zeleno i dalje dominira

Zeleno, zeleno, zeleno...

- - - - - - - - - - - - - - -

A ovako je bilo prošli put:

I nekog momenta počinje jesen da se vidi u krošnjama drveća

Ovo je ono zbog čega samo došli (mislim, jedan od razloga... :) )

Nakon serpentine ima još nepunih 5km do kraja uspona uz Vlasenicu. Boje postaju neverovatne, a sunce koje se probija kroz krošnje samo pojačava utisak jeseni.

Oči su nam "pune" boja... 

Ovo je kao da se priključiš na "fast charge". 

Kako bi to rekao Branko Kockica - "vitamin za dušu". 

I zapravo i jeste vitamin za dušu... 

Evo više od dve godine nakon vožnje, taj vitamin se i dalje nalazi u meni, i sad će (koliko je moguće) poneki delić tog vitamina i da pređe na čitaoce.

Slika nažalost ne može da prikaže kako se kilometrima u  daljinu vide planine i pejzaži (kontrast senke i svetlih prizora u daljini je na ovoj slici u prilog senke)

Jednostavno - JESEN

Jednostavno - NE MOŽE BOLJE

- - - - - - - - - - - - - - -

Bilo kako bilo, popeli se gore, savladali planinu Javor, boje su ovaj put izostale. 

Nadalje je sve do Han Pijeska spust koji je u normalnim uslovima sjajan. 

Međutim, ovog puta su uslovi bili neNormalni, a razlog je taj što se trenutno radi put Vlasenica - Sokolac.

Put sveže "pogreban", jednom rečju - "smrt" za nas na drumašima sa gumama naduvanim na 7-8bara

Nizbrdica, vozimo oko 50km/h, put krivuda levo - desno, naravno sve je to ok, sve je to normalno i onda samo od jednom tabla - radovi na putu. 

Pomislih: "Ooooo, NEEEE..."

Međutim, naizgled ne deluje strašno, pogrebali su deonicu asfalta, ne znam tačno recimo nekih ~5km. Onaj ko nije vozio bicikl sa gumama naduvanim na 7-8 bara, brzinom od recimo ~50km/h po pogrebanom asfaltu, taj ne može da razume količinu bola i vibracija koju trpimo dok vozimo. Na momente bukvalno kao da si gurnuo prst u mrežnu utičnicu, vibracija koju trpimo ima otprilike isti efekat (50Hz)...

Preživimo mi nekako tu deonicu koja je pogrebana i odjednom kreće nov asfalt... 

I taj novi asfalt je  s a v r š e n . . .

Potpuno nov i savršen asfalt...

E, ovo je naplata za sva potraživanja za ono što smo tamo vibrirali i što nam je da izvineš dupe otpalo od rupa i grba.

Ulećemo u Han Pijesak, blago je reći u punoj brzini.

Srećom grbava deonica ne traje dugo, a zamenjuje ga savršen novi asfalt - odmah sam im sve oprostio

Han Pijesak ispred nas

U Han Pijesku je bilo planirano da napravimo pauzu i da nešto pojedemo. 

Nije to sad bila ne znam kakva klopa: svako po 2 banane i po kolu i to je to.

Uneli dovoljno šećera, pa možemo da nastavimo dalje.

Odmah pored prodavnice se nalazi stanica za popravku bicikala

Miša i ja smo iskoristili klupu na stanici za popravke da savladamo banane i kolu

Stanica ima i USB punjač - sjajno

Pumpa kao važan element

Pored pumpe tu je i sav neophodan alat

Posle Han Pijeska put je i dalje dobar i iskreno sam se ponadao da je sa pogrebanim asfaltom kraj, te pomislih: "Super ovi su sa radovima stigli od Sokolca, pa sve do iza Han Pijeska i izgleda da im je ostalo još malo da sve urade do Vlasenice...." 

Međutim, vraga...

Ne znam da li smo nakon Hanpjeska napravili 3-4km i opet kreće jedna pogrebana deonica, koja je opet dugačka jedno ~5km a verovatno i duža (po teoriji relativiteta, što brže voziš pogrebanom deonicom, dolazi do dilatacije dužine pogrebane deonice... hahahaha).

Mi sad posle doze šećera opet idemo brzo, tu sam preuzeo da vodim, nizbrdica je, nagib nekih 2-3%, na momente 4% (samo na momente), ali sam cepnuo, dao gas i sad vozimo preko 40km/h i to nizbrdo, a ja na nogama imam između 200-250W. 

Da malo pojasnim za one koji ne znaju šta sam sad rekao. Kada recimo penjem neki uspon koji ima 7-8%, u nekim normalnim uslovima imam recimo između 200-300W na nogama (zavisi od nagiba, tempa kojim vozim, koliko se trudim i slično), to znači toliko moram da stiskam pedale da bih išao tempom koji meni recimo prija za takav nagib, a pri tome snaga koja mi je potrebna za taj tempo je 200-300W. 

Kao što malopre rekoh sad mi idemo nizbrdo i pored nizbrdice imam još 250W na nogama, jednom rečju - letimo.

Dok vozimo, oko nas se ređaju prizori kao da smo na najlepšim razglednicama.

Naravno, oblaci su ti koji su "začinili" poglede na pravi način 

Selo - autentično, bez sumnje "prva ugradnja", sve je još uvek na fabričkim podešavanjima

Vetar je duvao, mislim naravno da je duvao i to gde bi duvao - nego u lice. I da, naravno da nas je usporavao, pa smo morali da dodajemo gas, čak i nizbrdo, tako da je zapravo bilo mnogo zabavno, ali i udarnički.

Tako da smo mi do Sokolca stigli za tren oka, a to je od Han Pijeska tipa ~ 30km. "Zgazili" smo tu deonicu pristojnim tempom (Garmin mi na svakih 10km izbaci kolika nam je prosečna brzina za tih poslednjih 10km, koliko sam se popeo i još kojekakvih podataka). Na potezu Han Pijesak - Sokolac smo imali 10km deonicu (Garminovu), gde nam je prosečna brzina bila nešto preko 42km/h, a ni preostale nisu bile mnogo sporije, tako da smo ovo parče puta ono što kažu baš "otkinuli"...

Sve u svemu stigli smo u Sokolac.

Na pumpi smo napravili pauzu tipa 5-6 minuta, bukvalno malo se umili, nasuli vode i nastavljamo dalje. 

Posle Sokolca izbijaš na "T" raskrsnicu (u mestu Podromanija), gde se levo ide za Rogaticu (taj pravac će nam sutra, nedelja, biti aktuelan) a desno se ide za Sarajevo, i tu je faktički finale uspona na Romaniju.

Miša izađe napred i diktira tempo, rekao sam mu: "Vozi ti kako ti odgovara, ja ću ići polako, neću da forsiram..."

Uspon na Romaniju

Naravno, kako se penjemo, pogled na visoravan je sve lepši i lepši

Predeli su sve vreme fenomenalni

Miša vozi uzbrdo, nešto je malo ispred mene. Interesantno je da kad imaš motiv ispred sebe (u ovom slučaju Miša kao target), odmah ti proradi neki talmičarski duh, samo sam malo stisnuo jače, stignem ga, i bukvalno smo mi ceo uspon izvezli zajedno, po principu "točak na točak". 

Moram priznati da sam vozio uspon na jedno 90-95% mogućnosti, što znači da sam mogao samo još mrvicu jače, ali nije trebalo. 

Sećam i prošli put kada smo vozili Romaniju, da mi baš ta deonica nešto nije dobro pala, jednostavno nešto mi nije štimala, puls mi je bio visok i to bez nekog posebnog razloga... Iskreno, ni sada mi ovaj uspon nije prijao, ali nema veze - popeli smo ga.

Sada kada smo popeli Romaniju, kreće spust bukvalno do Sarajeva. Više nema nekog penjanja, jednostavno vozimo, letimo. 

Rekoh Miši: "Opet ću stati jedno dva-tri puta, da napravim poneku sliku, pošto je za sutradan (tj. za nedelju) prognozirana neka jutarnja kišica, pa prizori neće biti ni približno ovako lepi kao sada."

I sada kreće priroda da pokazuje svoje najlepše lice:

Opet razglednice na sve strane

Jednostavno zbog ovakvih prizora je vredelo voziti svih 200km danas

Pored prognozirane sitne kišice za sutra ujutno, ujutro će sunce sija sa potpuno druge strane, pa će prizori da budu sasvim drugačiji.

Spuštamo se.

Stali smo 2-3 puta, što ja, što Miša ili obojica, a to realno nije ni važno... 

U svakom slučaju napravio sam par lepih slika. 

Iskreno, prizori koji su pred nama su stvarno fenomenalni. 

Ponovo vrtim u glavi prizore koje smo videli prošli put, ali danas je jednostavno još uvek "leto"u mislima svom rastinju i drveću oko nas, i tu nema pomoći.

Evo kako je to izgledalo prošli put:

Oktobar 2019. godine

Oktobar 2019. godine

Oktobar 2019. godine

Stižemo do raskrsnice gde se ide levo za Pale i Jahorinu, a desno se ide u Sarajevo. Naravno skrećemo prema Sarajevu i tu se spust nastavlja kroz kanjon Miljacke. 

Ovo parče kanjona Miljacke je lepo, litice su poprilično surove i visoke, nema tu puno sunca tokom dana (jednostavno - teren je takav). Kako smo ušli u kanjon, bukvalno kao kad otvoriš vrata frižidera, pa ona hladovina udari po tebi, e tako mi kao da smo ušli u frižider.

Kažem Miši: "Baš kao da smo ušli u frižider."

A Miša odgovori: "Da, da, baš se odjednom oseća hladovina..."

Moram priznati da je taj završni spust u Sarajevo bio baš hladan. Sa druge strane imamo pristojnu brzinu, pa tih 10km prođe relativno brzo. 

Stižemo u Sarajevo.

Kako se spuštaš prođeš nekih 4-5 tunela (iskreno, nisam ih nikad brojao, možda ih ima i malo više) i na kraju kad prođeš poslednji tunel faktički ulaziš u Sarajevo. Tu je neka kao "S" krivina i tu je sad 26°C, a malopre smo na spustu kroz klisuru "cvokotali" na 10-12°C.

Sad bukvalno kada uđeš u Sarajevo kod te "S" krivine ima mala brana na Miljacki, naravno brana je napravila malo jezerce i posle toga "udaraš" u Vijećnicu, koja je odatle nekih 100m.

Vijećnica

Stižemo do Vijećnice, pogled na sat - 16:10h. Prošli put smo (ne namerno) imali pogrešnu taktiku.

Prošli put smo stigli u Sarajevo oko 18h, nekih 2h kasnije nego danas. Javio sam se gazdi od smeštaja da smo stigli u Sarajevo, da zna da smo tu da ne brine, rekoh mu da ćemo nešto da pojedemo i popijemo i da ćemo da dođemo za sat i po do dva najkasnije. Bila ideja da odemo da pojedemo neki ćevap (Željo ovaj put), da se pri tome malo družimo da Adnanom i Nenadom (Sarajlijama, dobro OK, Adnan je iz Maglaja ali toliko dugo je u Sarajevu, da je on za mene Sarajlija).

Međutim, stvari ne funkcionišu tako jednostavno kad sedneš da jedeš i piješ sa rajom u Sarajevu... (ima sve ovo potanko objašnjeno u priči: >>> Das ist Walter <<<)

A koga mrzi da čita još jednu priču (iz prošlosti), ukratko, priča i druženje su se oteli kontroli, pa smo mi tipa u 23:30h stigli u smeštaj... Čovek nas je izbezumljeno čekao satima, dok smo mi ćaskali preko ćevapa i točenog piva (ili soka u mom slučaju) i to je trajalo i trajalo, pa smo i lokaciju promenili, jednom, pa još jednom...

Problem je bio taj što je smeštaj bio na drugom kraju Sarajeva, pa smo odlučili da prvo obavimo sve na Baščaršiji, pa da kad stignemo u smeštaj da se više ne vraćamo u centar.

Sve je to nekako ispalo "nespretno", jednostavno smo se zapričali, bilo je toliko interesantnih priča i doživljaja, da jednostavno nismo mogli da prekinemo... Pa je potrajalo, bez namere i predumišljaja... 

Sad ovog puta da ne bi opet imali problem rekao: "Društvo mi ćemo kada stignemo u Sarajevo prvo da odemo u smeštaj, uzmemo lepo ključ, upoznamo se sa ljudima, platimo im, dogovorimo se sa vlasnikom kada i kako izlazimo sutra ujutro, da smo jednostavno smeštaj završili i da nemamo tu problem. A onda možemo da sedimo ako treba i do 2h ujutru..." 

Mislim, naravno da ne možemo da sedimo do 2h ujutro, jer se kafići i restorančići polako počinju zatvarati posle 23h (naravno neki rade i malo duže, ali ne mnogo posle 24h).

Smeštaj vrlo pristojan

Sve utegnuto i sređeno, preko mojih očekivanja

Do smeštaja smo prešli preko 190km, popeli nepunih 2700m, prosečna brzina: 25,3km/h

Rekao sam Sarajlijama: "Kad dođemo do Vijećnice, zovem vas da znate da smo stigli u Sarajevo, a onda se dogovaramo kad se vidimo na Baščaršiji..."

Kad samo stigli ispred Vijećnice to je negde oko 16:10h, rekoh  Adnanu: "Nađemo se u 17:15h kod Farhatovića."

Mi smo realno već bili gladni, za ceo dan smo pojeli pola bureka u Bajinoj Bašti (a to ne mogu ni da brojim u neko jelo), to nam je pomoglo da dobacimo do Bratunca, a onda smo u Bratuncu pojeli neku pitu koja je isto bila polu-šuplja (bila je ukusna) i još 2 banane usput u Han Pijesku, to je sve što smo pojeli za ovih nepunih 200km, tako da iskreno smo već bili gladni.

Stigli u smeštaj, odradili sve po planu sa vlasnikom smeštaja.

Krećemo prema Baščaršiji.

Na putu do centra slikam par interesantnih građevina

Jedna potpuno moderna

I jedna potpuno "retro", a ima i uticaja istoka

Stižemo mi 17:20h kod Ferhatovića, kasnimo 5 minuta, gledam levo-desno po bašti - ne vidim ih, uđem unutra, nema ih ni tamo. Okrenem Adnana, kaže: "Stižem za 5-6 minuta". 

Odgovorih: "OK, mi ćemo probati da "uhvatimo" neki sto, po mogućstvu napolju (da nam bicikli budu na očima), dok vi pristignete."

Međutim, subota je popodne, prošlo je 17h i svi stolovi su zauzeti, i onako "na oko" ne deluje da će neko skoro da završi da nam prepusti sto.

Srećom, jedna žena koja je sedela sama za jednim velikim stolom, prepoznala je očaj na našim licima i ponudila nam je da sednemo za sto za kojim je ona sedela. Moram mnogo da joj se zahvalim, spasla nas je, i tako da smo uspeli da nađemo sto. 

Dok smo sedeli i čekali da se Sarajlije pojave, rekoh Miši: "Hajde da poručimo ćevape, a njih dvojica  će kada stignu poručiti za sebe."

I sad tu "zuje" konobarice oko nas, ovamo-onamo, nikako da nam neka ukaže pažnju da poručimo. Vreme polako prolazi, nervoza kod nas raste, ali ipak jedna konobarica nam prilazi i mi poručimo svaki po 10 ćevapa, Miša voli sa lukom, a ja sa kajmakom.

Stižu ćevapi - malo je reći KONAČNO!!!

Taman kada smo poručili, mislim da nije prošao ni minut ili dva, eto stižu Adnan i Nenad.

Cela ekipa na gomili (s desno na levo): MIša, Adnan, Nenad i ja 

Što bi rekli: "izljubismo se" kad smo se sreli. Vidi se po nama da je 4 godine prošlo, sad 'ajde "de facto" smo matoriji, osedeli oni koji su osedeli, izgubili kosu ko je izgubio kosu, poneka bora više ili manje, ali ništa to nije važno - najvažnije je da duha nije ponestalo, čak naprotiv mislim da smo još i veća deca u duši nego što smo bili... 

I to je zapravo ono najbolje...

Seli svi za sto, žena koja nam je tako lepo ustupila deo stola je završila svoj obrok i otišla malo pre nego što su Adnan i Nenad došli. 

Znači, mi se nismo videli tačno 4 godine, a bukvalno kao da smo pre 3 dana sedeli na Baščaršiji u sličnom sastavu (ovaj put nam Lauda nedostaje, ali to je bila njegova odluka), kreće priča, kreće zavitlancija, kreće smejanje, fazoni, štosevi, anegdote, jednostavno priče po principu odavde pa sve do postanka Univerzuma i nazad... I imam utisak kao da smo nastavili tamo gde smo stali prošli put, kao da nije bila pauza.

Realno sa Adnanom i Nenadom sam se pre ovoga susreta video jedno 3-4 puta ukupno. Oni su moji drugari, ali se sa njima realno ne družim aktivno. 

Kad se sa nekim čuješ svaki ili skoro svaki dan, znaš svu tekuću problematiku, ovo-ono, uvek imate neke teme za razgovor, međutim, ti si sad u prilici da sediš sa ljudima sa kojima se ne družiš aktivno, ne znaš šta im se dešava u životima, može da bude problem o čemu pričati.

Sve je to OK u bilo kojoj drugoj situaciji, ali to ne važi za Sarajevo. To ne važi za Adnana i Nenada, bar iz mog iskustva. Sa njima nikad nije dosadno, mislim da bi mogli 3 dana i 3 noći da sedimo i pričamo i ne bi nam ponestalo tema.

I sad iskreno jedna od mojih prvih tema je bila da saznam od Adnana gde je nestao kad je krenuo Covid19 (da se ne ponavljam, pokušao sam da ga dobijem mnogo puta tokom tih par godina haosa ali bez uspeha). 

Sad kada smo svi konačno seli za sto, pričam mu kako sam se obradovao kada mi se on javio, već sam se iskreno uplašio da ga nije sasekla Korona (jako sam se obradovao što je i dalje među nama, živ i zdrav). A Adnan reče da je radio u Sarajevskoj Pivari, tamo je bio šef održavanja, i svi problemi su se godinama slivali njega i on je jednog momenta jednostavno izgoreo. Nešto pre nego što je krenuo haos sa Covid19 je dao otkaz. A onda kreće Covid19 ludilo, zatvaranje, mere, čuda, on je čovek jednostavno odbacio telefon i što kažu pokrenuo svoj interni master reset sa ciljem da se vrati u neku normalu. Posle svog haosa koji je imao godinama na poslu, jednostavno je prestao da se javlja na telefon, a na Viber je tu i tamo komunicirao (naravno apsolutno minimalno koliko je morao). E sada u tom nekom minimalizmu moja poruka (pre bih rekao moje poruke, jer ih je bilo više) mu je očigledno promakla. Nažalost Nenadov kontakt telefon nisam imao, tako da nisam mogao da pitam Nenada gde je i šta radi Adnan. Tokom ove priče, ispostavlja se da se Adnan ni Nenadu nije javljajo jedno godinu i po dana. Jednostavno je se ugasio na neki način, takoreći "nestao" je sa lica zemlje na neko vreme. Kao kad restartuješ računar, ono kad su ti se pozaglavljivali neki servisi i/ili programi, kad što kažu zabaguje nešto, restartuješ računar i sve proradi. Tako je i Adnan restartovao svoj sistem i posle tog restarta evo ponovo funkcioniše kako treba i to na 100%, sve je super i jako mi je drago da je tako.

Sad kada mi je sve to objasnio, stvarno mi je laknulo... 

Idemo dalje, priča polako divergira i udaljava se od Covid19 i reseta na fabrička podešavanja. Taman kada smo se negde objasnili gde je bilo, šta je bilo, kako je bilo i zašto ga nisam uspeo dobiti, stiže po 10 ćevapa koje smo Miša i ja poručili.

Pojeli (pre bih rekao usisali) nas dvojica po 10 ćevapa i sad razmišljamo gde ćemo da idemo dalje.

Međutim, mi tu sad imamo neočekivan problem....

Time što smo na Baščaršiju došli biciklima je nama značajno limitiralo opcije gde možemo da sednemo a da su bicikli pored nas (negde na očima), u principu ne bi bilo zgodno da ih ostavimo napolju, a mi sednemo unutra. 

I sad kombinujemo gde bi mogli da nastavimo dalje.

Prošli put smo seli u kafić Havana i poručili Željin ćevap, pa razmišljam naglas o toj opciji (mada mi se Željin ćevap ne jede, pre sam za Mrkvu ili Hodžića (oba sam probao) ili još bolje neki treći koji nisam jeo). 

Međutim, kažu mi sarajlije da više ne nose Željin ćevap u Havanu, neko im izgleda zabranio.

A ovde gde smo sedeli kod Ferhatovića (napolju), bicikli su bili bukvalno na 1m od nas naslonjeni na zid. 

Da se ne bi sad nešto vanredno zakomplikovalo, odlučujem da naručimo još po 5 komada ovde kod Ferhata, ćevap je odličan, bicikli na sigurnom, sedimo za stolom i nemamo nikakav problem.

Adnan reče da može da pojede jednu peticu, a ja mu kažem: "Hajde ti naruči 15 komada, jer mogu još jedno 5 ćevapa da pojedem (bez hleba, tačnije bez ono "u pola", a luk ionako nisam uzimao ni prvi put)..."

Odgovara Adnan: "Ne, ne, ne, ne može tako ili jedeš ćevap kako treba ili nemoj poručivati..." i nastavlja da gunđa "gunđ", "gunđ", "gunđ"...  

Odgovorim mu: "Hajde dobro OK, poruči tri petice... Preživećemo" 

Stignu 3 petice.

Pojeli.

Mi smo tu sedeli i sedeli, prošlo je tu jedno sat vremena možda i malo jače dok su nama stigli ćevapi pa dok smo pojeli, pa dok smo se ispričali, pa dok je sinula ideja da bi mogli negde da nastavimo i pojedemo još po 5 komada, u razmišljanju gde bi, šta bi i kako bi smo shvatili da je možda realno najbolje da pošto je ćevap u Ferhatoviću odličan, da zveknemo mi još po 5 komada i onda smo sa ćevapom gotovi za taj dan i tu sad pada ideja da kad završimo ćevap da odemo u Havanu da se popije pivo odnosno Coca Cola u mom slučaju, a onda ćemo posle toga da idemo na kolač.

Rekoh: "Hajde, kada se mora nije teško."

Pojeli ćevap, Adnan ustane hoće on da plati... 

Rekoh mu: "Nećeš ti da platiš, ja ću da platim ćevap. Vidi nisam te zvao da dođeš ovde da bi nam platio ćevap, naopako NE."

A on odgovori: "Obzirom da me nije bilo 2 godine, i da se nisam javljao... kriv sam i hoću da platim ćevap u to ime..."

Na to mu odgovorim: "OK, plati ćevap ako će ti biti lakše i ako ćeš tako da "okaješ grehe", nemam problem, ali u tom slučaju ja častim piće... Jel' važi?" 

Niko nije bio protiv.

Prešli u Havanu.

U ovoj slici je sadržana sva emocija ovog druženja

Prošli put je Adnan "pao za slobodu" sa Željom u pozadini, ovaj put se Miša namestio...

Ozbiljan posao čeka pivopije

A ovo je emocija - drugi deo

U Havani nastavljamo gde smo sali u Ferhatoviću... Jedna, druga, treća tura pića, priča nije prestala nijednog momenta. Ne znam koliko smo sedeli u Havani, sigurno bar sat i po, možda čak i 2h, teško mi je da to procenim, ali toliko je bilo zanimljivo, jedna-druga-treća priča, što kažu nemamo vremena jedna priča uskače u drugu, pa za vreme druge uleće treća, jednostavno očigledno je da se preretko viđamo... Znači mogli bi to malo da bude češće, da bi stigli sve da ispričamo...

Završili seansu u Havani i sad je na redu kolač.

Došli na kolač i sad tu svako je izabrao svog favorita

O trećoj emociji ne moram posebno da pričam... Pistać kao moj večiti favorit (naravno, kad nema pite sa jabukama, mada ako ima i pistać i pita sa jabukama, najverovatnije bih poručio oba :) - i problem je rešen )

Trileće, i ovo mi je favorit, ali u varijanti celodnevnih vožnji zbog mleka i moje ne tolerancije na laktozu nije zgodno, pa ga izbegavam (pistać je pobedio)

Pored "cheesecake"-a bih mogao da prolazim svaki dan i ne bi me inspirisao ni najmanje

Pogled na sve opcije na stolu

Rengenski pogled na pistać kolač, hmmmm, bio je savršen...

Ni minjon nije bio za baciti... Čak, jako naprotiv...

Kakav bi ja to bio čovek, da pokažem sve ove slatkiše, a da ne kažem gde smo to jeli - "Badem" topla preporuka!

Kolači su bili f-e-n-o-m-e-n-a-l-n-i. 

Toliko su bili dobri da sledeći put kada dođem u Sarajevo obavezno idem tamo na kolače (samo da nagasim da množina od reči kolač u ovoj rečenici uopšte nije slučajna).

Naravno, priča se nastavlja, kao da nismo menjali ni lokaciju, ni milje restorana. Iskreno ne mogu da procenim koliko smo dugo sedeli, ali i ovde je potrajalo, u svakom slučaju dogovor je da se nakon kolača polako razilazimo.

Obavili i kolač, sada ćemo da prošetamo još malo sa Adnanom, jer on ide na autobusku stanicu ili na taksi (šta pre nastupi), a to je tamo kod sebilja, taman da mi napravimo par slika.

Stigli do sebilja, napravili par slika.

Usput prolazimo pored Begove džamije

Begova džamija

Begova džamija iz drugog ugla sa mesecom u pozadini

A onda njegovo veličanstvo - sebilj

Adnan nam je bio fotograf

I slikanje je odradio za respekt

Adnan je do kraja otišao taksijem (i autobusi su od nas već odavno odustali), a mi tu iskočismo na put pa sada polako vozimo prema smeštaju. 

Zaboravio sam da kažem da kada smo stigli u Sarajevo i kada smo došli blizu smeštaja, ima samo jedna uličica koja ide prema smeštaju i to je to. Nema sad da biraš kojom ćeš ulicom, ide ta i ni jedna druga. Problem je da je ta uličica poprilično strma i nije ti svejedno kad treba tu da se popneš. 

Kad smo savladali nagib, odmah sam pogledao da li ima neka druga opcija, i da ima, može se doći istom tom ulicom i sa druge strane brda, ali su mi rekli da je jednako strma, ako ne i strmija. Nagib je jedno 20%, nije problem, ali mora malo da se zapne, srećom nije predugačka ima možda jedno 300-400m tog gadnog nagiba, i tu prebaciš u 1-1 (najmanja moguća brzina) i gas do daske.

Dvaput smo je popeli taj prvi dan, meni se prednji točak podizao kad god stisnem pedalu kolki je nagib, kako stisnem pedalu da bi se penjao, a meni volan poskoči, i onda krenu neke serpentine (ima ih jedno 5 ili 6) i kad savladaš serpentine, vrlo brzo stižeš do smeštaja. Nije to sad da kažem ništa strašno, kada si prešao skoro 200km napravio 2500 i kusur visinaca, takav nagib jednostavno ne prija, ali smo popeli pa idemo dalje.

Odradili to prvi put i nije zapravo ni bio problem, jer nismo ovakvo nešto ni očekivali, a sa druge strane dolazimo zagrejani (da OK blago umorni, ali zagrejani). Ali sam očekivao da će drugi put biti problem, jer ćemo da sedimo 3-4-5 sati na Baščaršiji, ohladićemo se jedno 7 puta, što kažu zdrveniće nam se noge i sad tako sa drvenim nogama treba popeti 20% nagiba, još jednom. Toga sam se ne mogu reći plašio, ali očekivao sam da će potencijalno da bude problem. 

Međutim, nije bio. 

Nama je smeštaj bio nekih 4km daleko od centra, dok smo mi od centra stigli do tog uspona već smo se malo i zagrejali i noge se malo razradile, tako da je drugi put prošao otprilike kao i prvi, nije bilo neke drame i to je to.

Stigli u smeštaj, tuširanje, ovo-ono, legao sam dobrano posle ponoći. 

Ustajanje je originalno planirano u 6h, ali smo ipak pomerili na 06:15h (da, da, tih 15 minuta će nas baš spasiti... ali bolje išta nego ništa).

Legao sam da spavam, ali sam se nažalost budio (imam utisak bar) jedno 200 puta... 

Celu noć sam proveo u nekom polu-snu, nasanjao sam se raznih gluposti, a razlog je što je jastuk bio izrazito neudoban (jako debeo i tvrd), a to meni jednostavno baš ne prija.

Ruta: Bajina Bašta -> Sarajevo

Profil terena

Dan 1 - suma sumarum:

• Izvezli smo - 201,04km
• Popeli smo - 2.681m
• Ukupno trajanje cele vožnje - 15:21h
• Trajanje vožnje (moving time) - 08:17h
• Trajanje penjanja - 03:59h
• Prosečna brzina - 24,3km/h
• Srednja snaga na pedalama - 141W
• Maksimalna snaga - 477W
• Utrošene kalorije - 5102

- - - - - - - - - - - - - -

NEDELJA, 01.10.2023.

Nekog momenta budi mene Miša: "Hej, ustaj!!!!"

Budim se.

Odmah mi bilo jasno da sam uspešno namestio da mi mobilni zvoni u 06:15h, ali sam isto tako uspešno zaboravio da namestim da zvoni i u nedelju (obzirom da me mobilni nikad ne budi u nedelju, i nedelja je dan kada je zvonjava uvek isključena).

Miša me je probudio oko pola sedam, obavili jutarnje rituale, pa smo oko 7h seli na bicikle, iskreno malko kasnije nego što sam planirao, ali dobro, tu smo gde smo (što bi rekli za prosutim mlekom ne vredi plakati...).

Prošli put su nam preporučili pekaru Bistrik kao mesto gde da doručkujemo i iskreno preporuka je potpuno bila na mestu, što kažu opravdala je sva tadašnja očekivanja.

Pitao sam Nenada (koji živi u naselju Bistrik): "Da li je pekara "Bistrik" i dalje za preporuku?"

Kaže on: "Ne znam..."

Rekoh: "Kako ne znaš?!?!??"

Kaže Nenead: "Pre su bili odlični, a onda je došao Covid19, pa su jedno vreme renovirali i oni su otprilike posle tog renoviranja, što je bilo pre jedno 6 meseci, počeli ponovo da rade. 

I nastavlja: "Jednostavno od onda nisam bio kod njih, pa sad ne znam da li mogu da ih ponovo preporučim ili ne.

Rekoh: "Vidi pekara je to, nema tu sad neke velike mudrosti, što kažu ako peku hleb, perece, kifle i naravno pite i bureke, valjda je OK. Ma, koliko nama treba biće to dobro."

Sad kad smo ujutru krenuli, prvo što nas čeka su seperrtine, a onda i onih 20% nagiba ovaj put nadole. Zezam se i kažem Miši: "Vidi u formuli 1 imaju krug za zagrevanje da ugreju gume i kočnice, a mi krećemo na ozbiljan spust a nisu nam kočnice zagrejane..."

Nisu mi kočnice bile zagrejane, ali nema veze, spustili smo se polako i bezbedno, a onda polako kroz grad.

Pazi sad, nedelja 7h ujutru - gotovo nikog nema po gradu, gde po koji auto je tu i tamo vrlo stidljivo prošao i stižemo mi u Bistrik (nacrtao rutu tako da idemo preko pekare Bistrik, očekivao sam unapred da je sve OK i da je i dalje za preporuku).

Nedelja, jutro - nigde nikog, samo neki "ludi" biciklisti u potrazi za pekarom... :)

Pekara Bistrik

Stigli do pekare, parkirali bicikle i uskočimo unutra. 

Pogleda nas devojka za pultom, rekoh (onako kroz šalu): "Pita sa sirom, da ne kažem sirnica..." 

Kaže devojka: "Nema."

Pomislih da se šali jer sam prvi počeo...

Rekoh: "Kako NEMA?!?!?

Kaže ona: "Nema, biće za jedno sat i po..."

Rekoh: "... Ne možemo da čekamo sat i po, nema teorije... Mora da ima neka pekara tu negde u okolini..." 

Kaže ona: "Nema."

Rekoh: "Dobro, nema veze, naći ćemo valjda neku pekaru koja ima pite ujutro."

Izađemo mi napolje, uzeh telefon da vidim šta na sve ovo ima da kaže najveći svetski špijun - Google, gde sve ima pekara u Sarajevu. I sad Google mi na Mapama tu iznabada gde su sve pekare, neka najbliža buregdžinica je "Oklagija", ona je bukvalno na Baščaršiji, rekoh idemo tamo da pogledamo kakva je situacija. Po Google-u je otvorena od 7h, a sada je recimo oko pola osam. 

Gledam na Google Maps, imamo do Oklagije jedno 300-400m, a možda ni tolko, znači samo pređemo Miljacku, uđemo u Baščaršiju, druga ulica desno i tu smo...

Stižemo mi tamo, i sad OK vidi se da recimo rade, ali ono što kažu počeli su stidljivo da iznose stolove i stolice, nisu peć za burek ni upalili još, ma kakav burek, neće oni ništa ni saviti ni ispeći još 2 sata...

Pitam Mišu: "Šta ćemo sad?"

Razmišljam naglas: "Hajde da prođemo ovom ulicom u kojoj smo u Baščaršiji do kraja, da vidimo da nema slučajno da radi neki ćevep ili slično, nemora da bude pita..."

Međutim, kako prolaziš lokali se tu i tamo stidljivo otvaraju, to sve još ne radi, mislim možda je to na papiru otvoreno, ali oni sad tu iznose stolove, stolice, klupe, postavljaju one jastuke na klupe i stolice, nema tu hrane pre 10h ni u najavi. Kad malo razmislim, pa oni su tu do ponoći bili otvoreni, naravno da sad nešto ne žure.

Prošpartali Baščaršijom, mislim da smo sve zajedno videli troje ljudi, a juče popodne nisi mogao da prođeš kolika je bila gužva. I to je jednostavno i razlog zašto su svi spori i ne žure da otvore. Jednostavno nema mušterija.

Ipak je nedelja, pola osam je ujutru, naravno da nema nikog.

Mislim, čak i da ispeku nešto, to nema ko da pojede, osim 2 luda biciklista koji su rešili da pojedu burek/sirnicu po svaku cenu...

Prošli do kraja Baščaršije, kad vidim tu neki čovek stoji. Pitam ga: "Izvinjavam se, da li ima neka pekara, koja sada radi, i gde može da se pojede pita (burek, sirnica i slično)?"

Kaže on hladno i bez emocija: "Nema"

Pitam: "Pa, kako nema?"

Kaže on: "Nema, biće za jedno sat i po do dva..."

Odgovaram: "Mi smo tu pre par godina u 6:45h pojeli po burek u Bistriku..."

Kaže on: "To ne znam, to je možda bilo ranije, ali više nema..."

Pitam ga: "Da li zna neku pekaru tu sad u okolini?"

Kaže on ponovo: "Nema!!!"

OK, rekoh: "Ne mora ta pekara da bude sad na 50m, mi smo na biciklima, može biti i 400-500 metara  daleko, to je nama 2 minuta."

Pa ima tamo, i sad on uzme nešto da mi objašnjava kako se zove pekara, pa iz drugog pokušaja uspevam da ukapiram kako se zove, pa otvorih opet Google mape i nađem pekaru, stvarno nije daleko.

Zahvalim se čoveku, i krenemo u lov na pekaru.

Krenemo tamo prema toj pekaru, kad jedno 2 ćoška ranije nego što smo mi hteli da skrenemo neka druga pekara. Nije ona na koju smo se namerili, ali je pekara.

Uđem unutra: "Da li imate pite?" 

"Nemamo!"

Mislim, peku oni neke hlebove (to im je očigledno glavni biznis) i tu i tamo neke kifle i perece, ali ja sam se namerio na pitu. 

Zašto?

Volim da pojedem Sarajevski burek kojekude, i to kojekude nema nikakve veze sa Sarajevom. Sad kad sam konačno došao u Sarajevo, umesto da pojedem Sarajevski burek sa sirom (bosanci ovo treba da čitaju kao - sirnicu), ješću kiflu ili perecu. 

Jednostavno nema smisla.

Pogledah na mapi, kad ono uličica u kojoj smo (a dva ćoška smo stali pre nego što smo hteli da skrenemo, vodi do iste pekare, samo je mnogo kraće). 

OK, idemo ovuda rekoh Miši, sad već kad smo tu skrenuli, a koliko vidim na mapi i kraće je...

Kada ono vraga, nagib opet 20%, sreća nije daleko mislim (uličica kojom idemo je neka uzana prečica) uz malo muke i napora izađemo gore a ono gore asfalt preraste u kocku (da ne kažem turska kaldrma), nema veze štruckamo se po kocki još jedno 150-200 metara (sve za pravu sarajevsku pitu) i dođemo mi do pekare. Ima na prozoru istaknut meni šta sve prave, čitam gore-dole i ustanovim da na meniju ni nemaju pite.

Kažem Miši: "Ovde ne da nema pite, nego ih ni ne prave... Ala nas je danas krenulo..."

Prethodne pekare prave pite, samo im je još rano, pa nema da se pojede, a onde nema ni nade da će biti.

Nastavljam: "Stičem utisak da nema smisla da tražimo dalje pekare i pite, očigledno je da se nedeljom u ovo doba više ne može pojesti lepa i vruća pita."

Bacim pogled u izlog, neki sendviči, deluju primamljivo.

Hoćemo, nećemo, razmišljamo se, pa dolazimo do zaključka da ćemo ipak da uzmemo po sendvič.

Pojedemo po sendvič, pa begamo dalje, nemamo sad više vremena da se mlataramo i da tražimo pite. Mislim, vreme polako prolazi, a mi šlajfamo u mestu i nismo ništa bliži tome da nađemo pitu, a nismo ništa bliži Bajinoj Bašti.

Pitam ženu koja radi u pekari: "Koji je sendvič najbolji?"

Odgovara žena vrlo ljubazno: "Ovaj sendvič sa suhim mesom", i pokaza mi ga prstom da nema dileme koji je senvič u pitanju.

Rekoh: "Dajte nam dva komada."

Uzmemo sendviče i kreće doručak. Sendvič je stvarno odličan, ima u sebi i pršutu (naravno juneću pršutu), sira i ovoga onoga  i kajmaka itd... 

Pojeli.

Kažem Miši: "Reko' znaš šta... Hajde da uzmemo još po jedan, kako nas je od jutros krenula hrana, bolje da imamo, neće se baciti..."

Nama je neka sledeća planirana klopa u Rogatici.

Kada smo prošli put vozili, u Rogatici smo stali da jedemo. 

Kažem Miši: "Vidi, danas je nedelja, ako se bilo šta promenilo (kao što se ovde promenilo) i ta pekara u Rogatici iz ovog ili onog razloga ne radi, u ozbiljnom smo problemu, jer je Višegrad od Rogatice još jedno 45km. A da jedemo prvi put u Višegradu posle Sarajeva je to predaleko (preko 110km sa puno visinaca).

Uzmemo još 2 sendviča za svaki slučaj, nosim ih u mom ruksaku za obojicu.

Pekara, nije velika i nema pite, ali su zato sendviči sasvim OK (jedan minus za Sarajevo ovaj put)

Nakon što smo usisali po sendvič i spakovali po rezervni u moj ruksak, konačno krećemo.

Kako se spuštamo do puta koji nas vodi iz Sarajeva ponovo prolazimo pored sebilja, red je da ga slikam i po danu.

Pravi simbol Sarajeva, mada odavno više ne vrši svoju funkciju, stoji tu ponosno i podseća nas na neka prethodna vremena kada je život bio potpuno drugačiji

Jezero kod brane na ulazu u Sarajevo (pre Vijećnice)

Kanjon Miljacke

Kako izlazimo iz Sarajeva, ulazimo u kanjon Miljacke i tu nagib zategne uspon na 6-7%. One ulice sa 20% jesu bile strme ali su bile kratke (400-500m), a sada na izlasku iz Sarajeva uspon zategne i samo je pitanje da li je 6, 7 ili 8%, i tako narednih ~10km. 

Tu po Sarajevu je sve bilo OK (ne račinam onu prečicu do pekare, tu je bilo jedva), ali sad kako je zategao uspon i to dugo zategao - osećam noge, onako baš kao recimo neka blaga upala mišića od celog jučerašnjeg doživljaja. Bukvalno sevaju mišići na nogama kako vrtim pedale i onako kako bih rekao jednostavno ne ide... Mislim, ne da ne ide, idem, vrtim, napredujem, ali nekako sve to ide teško za trenutni nagib koji nam se suprostavio.  

Vozimo, razmišljam šta će mi biti danas, imamo preko 2000 visinaca i to ozbiljnih, treba popeti Romaniju, treba popeti Mokru Goru, treba popeti Taru, a između ima dosta gore-dole-gore-dole i to koliko ti duša ište. Ima danas baš da bude penjanja i penjanja, a meni noge kao da nepostoje, ko tuđe, mozak da komandu stisni i ništa se ne desi, noga iskulira (samo što se ne izbekelji mozgu)....

Kažem Miši: "Pre odvajanja za Sokolac i za Romaniju, ima pumpa hajde da stanemo na pumpu da popijem jednu kolu, možda malo pomogne..."

Sarajevo je na nekih ~500mnv, a vrh Romanije koji mi prelazimo (asfaltom) je na 1280mnv, to je skoro 800m uvis, koje treba popeti što kažu sa nogama koje nemaš.

Stali mi na pumpu, tu sam polako kolu ispijuckao, kupili smo neka 2 twix-a, da imamo nešto i za usput (kao nemamo po sendvič za svaki slučaj, e pa sada imamo i po čokoladicu za svaki slučaj...).

Vreme nije ni blizu lepo kakvo je bilo juče

Uspon na Romaniju je realno počeo u Sarajevu

Sve je sivo i tmurno, ali nema kiše koja se negde šunjala po prognozama za danas

U tri slike malo igranja sa zoom-om na telefonu, ali to ne pomaže protiv oblaka i izmaglice

Tu i tamo oblaci prave kreacije koje malo rastresaju sivilo

Krenemo sa pumpe, skrećemo na raskrsnici prema Romaniji, i sad tu posle raskrsnice imaš neka 3-4 sitnija penjanja (zanemarljivo), pa tek onda zategne onaj pravi uspon. Međutim, nasuprot svim očekivanjima penjanje ide nekako lakše nego što sam očekivao. Moram priznati da sam se recimo "plašio" kako će to ići kad uspon zapravo zategne, ovo nam je prvi ozbiljan uspon danas i to nakon ozbiljne vožnje juče. Ali kako smo krenuli ide polako i sad bez neke velike drame popesmo Romaniju Miša i ja zajedno. Usput sam par puta stao da bih napravio poneku sliku, kad mi se učinilo da je kadar lep, ali je bilo baš oblačno i tmurno, pa slike nisu ni blizu onih kakve su bile juče, kada je sijalo Sunce. 

Sad kad smo na vrhu, sad kreće lep spust prema Sokolcu, dok smo se penjali dogovorili smo se da ćemo pre spusta da stanemo i da se obučemo (šuškavac, bandane i slično, mokri smo od uspona, a još uvek je jutarnje sveže, sa druge strane ni nadmorske visine nam ne fali, a sad na spustu ćemo voziti preko 60km/h, pa će i bez svih prethodno nabrojanih stvari biti hladno samo po sebi).

Stali, presvukli se i sad kreće spust.

A za spust je malo reći da je sjajan.

Jednostavno, cela (pod) Romanija sa svojom okolinom je kao neka visoravan. Popneš se iz Sarajeva, pa se onda malo spustiš prema Sokolcu (i Rogatici) i onda je nadalje ravno (Glasaničko polje). OK, dobro de, nije baš potpuno ravno, valovito je, sa manjim ili većim usponima.

Nažalost ovo je odraz naše kulture, pobacane plastične flaše i ostalo đubre pored puta na sve strane

Na vidiku je "ξ" slovo, sećam ga se dobro od prošli put

Da, da dobri stari "ξ"... odmah se setim Prof.dr. Ilije Kovačevića kako nas je na "Matematičkoj Analizi 1" maltretirao sa ξ okolinom i još koječime drugim...

Pravoslavna Crkva Svih Svetih na brdu

Pravoslavna crkva Svih Svetih

A onda kad prođeš polje, kreće uspon sve do mesta Stjenice, odakle se pruža sjajan pogled koji baca poprilično daleko kada je vreme čisto i kad nije "muljavo" kao danas.

Evo malo detalja o crkvi (skinuto sa internet-a, izvor: Crkva Svih svetih):

Na magistralnom putu Sokolac – Rogatica, tamo gdje Glasinačko polje prelazi u brdovite krajeve, nalazi se selo Obrtići, kod poznatijeg sela Stjenice, na samoj granici opština Sokolac i Rogatica.

Na jednom brežuljku je u julu 2012. osveštana novoizgrađena crkva Svih svetih. Ovu bogomolju su za samo dvije godine podigli vjernici rogatičke, sokolačke i paljanske opštine, te brojni drugi dobrotvori iz Srpske, Srbije i svijeta.

Tako je u Obrtićima ispunjena vjekovna želja naroda sela Grivci, Rabar, Donji i Gornji Obrtići, Stjenice, Božine i cijelog sočičkog kraja da dobiju svoju bogomolju.

Danas, crkva i pejzaž ovog kraja predstavlja predivnu i unikatnu sliku koja dočekuje putnike koji putuju ka istoku Republike Srpske i dalje prema Srbiji.

Kad se prođe crkva, vrlo brzo je kraj uspona (ulazak u mesto Stjenice) i odatle se pruža odličan pogled

Šteta što je vreme muljavo, pa se ne vidi jasno u daljinu

Kad smo prošli pravoslavnu crkvu, i kad smo stigli na prevoj kod mesta Stjenica, mi se nalazimo na visini od nešto preko 1000mnv i odatle sada kreće fenomenalan spust kojim se nakon ~35km izbije na reku Drinu.

U tih 35km se sa preko 1000mnv spustiš na nivo od oko 350mnv, tačnije na nivo Drine, mada je tu Drina realno akumulaciono jezera hidroelektrane u Višegradu, i tu nažalost nije divlja kakva je inače.

Spust je najstrmiji od Stjenice do Rogatice, a onda se ulazi u kanjon reke Prače, i nadalje se niz Praču spuštamo do Drine.

Kanjon reke Prače je neobično lep.

Početak spusta sa Stjenice prema Rogatici, pogledi su lepi, samo da je vreme malo lepše bili bi fenomenalni

Tamo negde dole u rupi je Rogatica

U Rogatici je po starom dobrom receptu (od prošli put), planirano da gricnemo nešto u pekari.

Stižemo do pekare "Bereg".

!!! Radi !!!

Nije li to divno!

Pekara nije velika, ali više je nego dovoljna za naše "napaćene" duše... Ima razne pite (tek toliko da se osvetimo Sarajevu), skoro pa je problem odabrati koju ćeš da uzmeš.

Pekara Bereg

Neko kuče je tu spavalo baš ispred pekare, naravno da smo i njega nahranili

Sevnula je pita sa sirom (tj. na lokalnom dijalektu se zove sirnica). A malo smo se "zasladili" i ostalim varijantama (meso, zeljanica i slično, da malo probamo od svih ukusa poneki zalogaj)...

Pita u završnoj fazi - da ne kažem posmrtni ostaci

Kroz samu Rogaticu protiče reka Rakitnica, koja se malo niže posle Rogatice uliva u reku Praču.

Kanjon Rakitnice je isto prelep...

... ali je kanjon Prače još lepši...

A onda nekog momenta ulazimo u kanjon Prače. I tu kreće priroda da bude neverovatna. 

Kako smo napustili Rogaticu, mi ulazimo u kanjon (prvo Rakitnice, a potom Prače) i tu su sad prizori neverovatni, surove litice, pa se još našli ljudi da tu uklešu i probiju put, strvarno fenomenalno.

Stali smo između 2 tunela, u jednom uskom klancu, i skoro pa bezuspešno pokušavam da slikam svu veličanstvenost surovih litica, i gromada planina oko nas.

Reka Prača

Pokušaj da se slika planina u kanjonu Prače - skoro pa neuspešno

Rečica Prača, sada početkom oktobra nema je šta videti, a isklesala je toliki kanjon u ovim surovim planinama, prosto neverovatno - po principu: "tiha voda breg roni"

Pogled prema najužem i meni najlepšem delu koji smo upravo prošli

Ali, lepotama nije kraj, naprotiv

Sve vreme dok se polako spuštamo prema Drini, ukazuju se prizor za prizorom, sjajno

Sve vreme dok vozimo kroz kanjon, leva i desna litica su nam malo bliže, pa  malo dalje, pa opet bliže, pa opet dalje, ali definitivno netaknuta priroda na sve strane i to iskreno baš prija (naročito meni, gradskom detetu, koji jedva čeka da je okružen prirodom, a naročito ako je moguće - netaknutom). Netaknuta priroda se ovde može slobodno nazvati divljina.

Prosto ne znam da li više uživam u blagom spustu, vožnji, na momente surovim liticama koje su i preko 500m visoke ili jedinstvenoj prirodi. 

I tako, samo jednog momenta naletesmo na smaragdnu reku - Drina. 

Drina je po mnogo čemu jedinstvena, njena neverovatna boja je samo jedna u nizu jedinstvenih stvari.

U mestu Ustiprača, se reka Prača uliva u Drinu, i tu se sve menja.

Jedna reč je dovoljna - Drina

Mogu samo da zamislim boju Drine da sija sunce

Drina je malo promenila kolorit prizora koji smo imali do sada u kanjonu Prače, ali je priroda i dalje 100%

Dok sam se se bavio slikanjem, naiđe jedan neobičan recimo čamac (zoom x3)

Zoom x10

A onda još malo veći zoom, jednostavno je, oni uživaju na svoj način (sač u procesu izrade, teletina, jagnjetina... već mi ide voda na usta dok ovo pišem)... , tu se jede, pije, smeje, druži... Rekao bih samo im bicikl fali da bude savršeno, ali njima bicikl ne fali, taman im je ovako

Ovako zabava na vodi izgleda bez zoom-a

Još malo boja...

Sve one surove litice iz Prača kanjona jednostavno nestaju i menja ih kanjon koji deluje malo pitomije i mnogo zelenije.

Tu gde smo izbili na Drinu je kako sam to već napisao akumulaciono jezero od hidrocentrale u Višegradu.

Vozimo niz jezero prema brani i Višegradu, i tu sad ima 28 tunela do Višegrada do takoreći - "Na Drini ćuprija". Iskreno mislim da smo mi vozeći niz Drinu od ušća Prače pa do Višegrada više bili ispod zemlje, nego nad zemljom (ili mi je bar takav utisak).

Bukvalno ide tunel na tunel, iz jednog izlaziš u drugi ulaziš. Neki su kraći, neki srednji, a poneki baš dugački, ima ih dugačkih i preko kilometra. Realno, litice su manje više sve vreme oko Drine, i tu i nije moglo drugačije nego tunelima da se napravi put uz reku.

Međutim, prizori kad si van tunela su stvarno neverovatni...

Oblaci se i dalje ne predaju, ali se tu i tamo nazire plavo nebo

A sad malo neobičnog reljefa, OK, ovde se ne vidi baš najbolje

Sad možda naslućuješ

E, sada više nema dileme

Tunela ima za izvoz

A kad izađeš iz tunela, pogled je super

Prizori se ređaju jedan za drugim, ni jednog momenta nije dosadno, Drina krivuda, i iza svake krivine je druga slika 

Ušće Lima u Drinu

Tu pred samo ušće Lima u Drinu je tunel Brodar, gde se odigrala drama 1992 godine na osnovu koje je (1996 godine) snimljen film "Lepa sela lepo gore"

Stali smo kratko naspram ušća Lima u Drinu. Pravim par slika, ali nam oblaci kvare idilu, i slike nisu ni blizu onakve kakve bi trebale da budu. Ali to je u neku ruku i lepota cele priče, to su stvari na koje se ne može uticati, i jednostavno ih moraš prihvatiti, takve kakve jesu.

Međutim, taman kad sam izgubio svaku nada da će vreme biti lepo, odjednom se oblaci razilaze i počinje da preovlađuje plavetnilo.

Nije li to divno...

I dalje vozimo uz Drinu, i dalje su na sve strane litice i tuneli kroz iste

Jedan tunel, drugi tunel i treći tunel u nizu

I konačno hidroelektrana Višegrad, to samo znači da je Višegrad sada baš blizu

Pogled na Višegrad, i na "ćuprija"

Slikam iz daljine Mehmed Pašin most

"Ćuprija" ili ti most Mehmed Paše Sokolovića slikan iz blizine

Stigli u Višegrad.

Tu je planirana pauza za klopu u Višegradskoj kafani "Anika", to je ćevapdžinica i to je po preporuci Duleta iz Apatina.

Stali, seli, poručili ćevape.

Prvo je stiglo piće, posle sinoćnog Sarajevskog piva, danas je na meniju Banjalučki Nektar

Stiže i ćevap, na oko je super

Namerno nisam uzeo luk jer mi smeta

Ćevap i kajmak da malo podmaže

I sad "post festum" ćevap je ukusan, ne mogu da kažem da nije, bez obzira što sam bio gladan, bio je ukusan, međutim problem je što su evidentno puno belog luka nagurali u ćevap i ja sam ga podrigivao satima i satima nakon što sam ga pojeo. Imao sam utisak kao da sam šaku belog luka pojeo. 

Bilo kako bilo, ćevap je završio posao, mi smo se najeli kada nam je trebalo i nastavljamo da vozimo dalje...

Da ne bude zabune, ćevap je fini, i potpuno je OK, ja imam problema sa lukom (i crnim, a naročito belim - a da stvar bude još gora, obožavam oba, ali ih jednostavno ne jedem, jer mi posle nije dobro). Miša je pored ćevapa pojeo i dosta crnog luka kao prilog i nije imao problema, tako da je ovaj put do mene, a ne do ćevapa. Znači - preporuka za Aniku, ako vam luk ne smeta, kao meni.

Krećemo dalje, nekih ~500m nakon Anike je most preko Drine.

Prelazimo Drinu i vozimo prema Dobrunu. 

Kako smo prošli pored Andrić grada, ulazimo u dolinu Rzava koji posle prerasta u kanjon Rzava.

Ceo kanjon Rzava je neobično lep. Kanjon nije dugačak, ali mi je pravo uživanje svaki put kada ovuda prolazim (što biciklom, što kolima).

Na Dobrunu, smo često pravili pauzu, ali danas to nema smisla jer smo do pre pola sata sedeli u Anici i jeli ćevap.

Kako smo se od Dobruna odvojili prema Kotromanu, malo - malo nas obiđe neki auto, pa onda 4-5 jedan za drugim, očigledno svi idu prema granici.

Inače taj deo kanjona Rzava od Dobruna do granice sa Srbijom, je meni najlepši, i tu uvek stanem par puta da uživam u neverovatnim oblicima koje je priroda izvajala, što bi rekli izvajala bez naprezanja, onako usput, dok se bavila nekim krupnijim stvarima...

Ne mogu slike da dočaraju razmere kanjona

Uspeli su i prugu da prteraju kroz ovaj nezgodan kanjon

Kažem Miši nekog momenta: "Po svemu sudeći će biti gužva na granici, obišla nas je sila vozila i sad će svi oni da se zakucaju na granicu i da čekaju u redu da pređu granicu. Naravno da po običaju nećemo čekati?!?!!!!!!!"

Stižemo na pravac gde se izdaleka može videti granica, kad ono tamo nepregledan red, mislim da je red bio dugačak jedno kilometar i po. Mi smo naravno "upalili levi migavac" i obišli celu kolonu, stajemo nonšalantno iza prvog auta koji je trenutno na šalteru. Prošli smo u roku od odmah...

Naravno da smo isto uradili i na srpskoj granici, tako da nas ta gužva uopšte nije potrefila tj. pogodila ni najmanje, ali sam siguran da su ovi u kolima čekali najmanje sat vremena a vrlo verovatno i mnogo više.

U svakom slučaju, ušli u Srbiju i pre same Mokre Gore stajemo u market Tis da napravimo pauzu.

I dalje se sve zeleno, kao da je maj, a ne oktobar

Zaslužena pauza

Ova pauza je više psihološka, jer nam sledi uspon na Mokru Goru, nakon kojeg vrlo brzo kreće uspon na Taru. Popili malo Coca Cola-e, odmorili par minuta, pa napadamo uspon na Mokru Goru, koji se završava tunelom.

I sad kreće ono čega sam se pribojavao ceo dan. 

Mokra Gora

Iskreno tamo na početku današnje vožnje sam se uplašio za sebe, za svoje noge i za umor koji je evidentno bio prisutan. Razmišljao sam kako ću to sve odraditi, jer je taj početak išao poprilično kilavo. Nekako mi je baš nešto teško pao... Sa druge strane, negde tokom borbe sa usponima, počeo sam da osećam neki bol tu kod desnog kolena, osećaj sličan kao da sam istegao tetivu, ili slično, svaki put kad stisnem desnu pedalu malo jače, kao da mi neko zarije nož u koleno, a mi tek krenuli, i treba pregaziti Bosnu, a bogami posle i parče Srbije, sa jednom funkcionalnom nogom?!?? Verovatno su mi oni veliki nagibi do smeštaja, a najverovatnije ovaj jutros do sendvića (koji je bio možda i najgori) nije prijao, pa sam nezagrejan malo istegao tetivu. Taj bol je bio uzrok mojih sumnji i razmišljanja šta ću i kako ću (imamo danas 185km, i penjanja za izvoz).

A onda smo popeli Romaniju, bez neke velike drame, pa sam izgleda što kažu malo "produvao dizne" i dalje je išlo lakše, ali sam bez obzira na sve i dalje osećao nogu tu i tamo. Sa druge strane i ona "zdrava" leva noga je u startu (kao i desna) bila na  60-70%, a treba "pregaziti" ozbiljnu distancu i ozbiljne uspone, nije ti svejedno.

Nama je uspon iz Sarajeva na Romaniju bio danas prvi, a onda faktički prvi sledeći veliki uspon je realno Mokra Gora, da, da OK, bilo je tu između još desetak manjih ili većih uspona, ali Mokra Gora i Kremna (uspon na Taru) su realno dva sledeća velika penjanja posle Romanije. Međutim, taj bol nije bio strašan, sve dok nismo stali u Aniku na ćevap. Tu smo posedeli neko vreme, i nakon toga bol se ozbiljno pojačava kad sam krenuo da vozim, pretpostavljam da su se noge ohladile, pa je to najverovatnije bio uzrok pojačanog bola.

Tarabići i kremansko proročanstvo

Bio sam ovde bar 5-6 puta, tako da ovaj put samo par slika u letu i nastavljam dalje bez stajanja

Bilo kako bilo, penjemo Miša i ja zajedno Mokru Goru i stižemo na vrh zajedno bez većih problema (samo sam u sebi bez razloga dramio), osećao sam nogu, ali uspon nije toliko strašan, put je dosta lepo trasiran. 

Kako smo prošli tunel, ide fini spust prema Kremni. Spust naravno uvek prođe brže nego što bi ti to voleo, a onda kreće poslednji uspon za danas, uspon na Taru. Nakon što popnemo Taru, to je što se tiče penjanja sve za danas. Onda nam ostaje samo 15km da se spustimo u Bajinu Baštu, i to je to, po principu "doviđenja i prijatno".

Tara, predivna kao i uvek, pravo je zadovoljstvo voziti kroz šume po Tari

Manje više smo na vrhu, sunce je već nisko, ali mi imamo samo još malo, pa to nije problem

Kad smo krenuli da penjemo Taru, kažem Miši: "Ti vozi kako ti se vozi, ako hoćeš cepaj, ja ću polako neću da forsiram zbog noge..." 

Tako i bi, Miša je dao gas i relativno brzo sam ga izgubio sa radara, zbog noge koja mi se svetila za sve nedaće koje sam joj priredio u poslednja dva dana nisam hteo da se forsiram, popeo sam Taru iz cuga, nisam ni jednom stao, takoreći išlo je bez problema, uhvatio sam ritam, pa polako bez nekog velikog naprezanja popeo se gore.

A gore temperatura 13°C, a mi sad treba 15 km da se spuštamo, a potpuno smo mokri. 

Rekoh: "Presvlačenje!!!"

Spust sa Tare je fenomenalan.

Ko nije, treba da ga doživi na biciklu.

Jednostavno, 15km spusta znači 15km čiste uživancije.

Pogled sa Tare na stranu prema Bajinoj Bašti

Sunce je već zašlo za brda i planine

Kada smo stigli u Baštu, kažem Miši: "Vidi, sad idemo da slikamo kućicu na Drini, ona je otvorila ovu vožnju juče, pa je red i da je zatvori danas.

Tako da smo tamo napravili još jedan selfi kao i kada smo juče ujutro krenuli da vozimo i to je to.

Kućica na Drini strpljivo čeka da se nas dvojica vratimo iz Sarajeva

Operacija uspela 

Na kraju ako kažem da je bilo sjajno, delovaće će otrcano, ali bilo je i mnogo bolje od toga. Ovaj put su mi izostale boje koje smo imali prošli put, ali tako je kako je. Sve ostalo je bilo najbolje što može, ako ne i bolje od toga (uh koliko ova rečenica nema smisla, ali realno tako je). Moja noga, nije uspela da pokvari užitak, samo je malo začinila celu vožnju drugi dan (kao kad dodaš prstima neki neobičan začin u jelo, pa razbiješ monotoniju).

Rekao sam Miši da bi možda bilo interesantno ovo voziti u kontra smetru sledeći put, znači da idemo na Taru, Višegrad, pa kanjonom Drine uzvodno, pa onda kanjonom Prače, Rogatica pa sve do Sarajeva a onda drugi dan iz Sarajeva popeti Romaniju pa na Sokolac, Han Pijesak, Vlasenica, Milići pa preko Bratunca doći do Bašte. Čisto malo da malo promenimo (da promešamo karte), i drugi smer će napraviti da ovo bude apsolutno novo i drugačije iskustvo, po principu kao da nikad ovuda nismo prošli (naravno, sada bi tamo gde smo išli brzo - neki spust, penjali polako i imali prilike da vidimo detalje koje nismo stigli da vidimo od brzine, i obrnuto). 

Pa bi vožnja i ruta bile potpuno iste a zapravo bi bile potpuno drugačije.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Ruta: Sarajevo -> Bajina Bašta

Profil terena - 2. dan

Dan 2 - suma sumarum (malo dosadnih podataka):

• Izvezli smo - 183,20km
• Popeli smo - 2.248m
• Ukupno trajanje cele vožnje - 11:03h
• Trajanje vožnje (moving time) - 07:25h
• Trajanje penjanja - 04:42h
• Prosečna brzina - 24,7km/h
• Srednja snaga na pedalama - 133W
• Maksimalna snaga - 426W
• Utrošene kalorije - 4400

Prošli put sam na kraju priče napisao sledeće (>>> Das Ist Walter <<<):

Ovo je definitivno jedna od najlepših vožnji koje sam imao prilike da vozim. 

Apsolutno sam siguran da ćemo ovo ponoviti ako se ikad ukaže prilika. 

I zapravo nije se puno promenilo, ovaj put su izostale boje jeseni, Lauda i burek sa sirom, ali smo dobili neke nove vrednosti koje nismo imali prvi put. Tako je to u životu, nešto izgubiš, drugo dobiješ, dokle god si u plusu - dobro je.

Mogu samo da konstatujem da isto kao i prošli put, ako se ikad ukaže prilika, siguran sam da ćemo ovo ponoviti... (pa makar i u suprotnom smeru, tek toliko da niko ne može da kaže da je ova ruta dosadila, jer iskreno mislim da to nije moguće)

Do neke sledeće avanture,

D.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Ako ste mislili da ste se izvukli i da je gotovo, e pa moram da vas razočaram... 

Nije!!!

Miša mi je poslao par slika, pa ih ovde stavljam slučajnim redosledom:

Milići

Vlasenica

Sarajevo - silom prilike operacija "sendvič", umesto operacija "pita sirnica"

Ćevap koji mi se "svetio" satima i satima nakon što sam ga pojeo (Imperija tj. ćevap uzvraća udarac). No, ipak sam ga do kraja svario, ali je potrajalo

Kanjon Prače, litice "napadaju" sa svih strana

Na prevoju Stjenice

Evo još malo Milića za kraj

Ovo je zvaničan KRAJ priče!

- - - - - - - - - - - - - - - - -

E sad, kome nije bilo dosta ima još malo, ali to nije vezano za biciklizam...

Ova priča je trebala da se zove: "Das Ist Walter II", jer je to realno nastavak vožnje i druženja od prošli put. Priču sa vožnjom iz 2019. sam nazvao "Das Ist Walter"(>>> Das Ist Walter <<<).

Negde dok sam razmišljao o naslovu nastavka, došao sam do zaključka da velika većina najverovatnije nije shvatila ni zašto se prva priča zove "Das Ist Walter"... 

Mislim, da bi bili u stanju da shvatite zašto se prva priča zove "Das ist Walter" morali ste gledati film "Valter brani Sarajevo", koji je snimljen davne 1972 godine, pa sam rešio malo da pojasnim...

U završnoj sceni filma, glavni negativac nacista major Von Dietrich, koji ceo film pokušava da uhvati Valtera, pokazuje SS-ovcu na grad Sarajevo i kaže: "Ovo je Valter!" (u originalu na nemačkom: "Das Ist Walter").

I tako sam prvi put umesto da napišem Sarajevo, nazvao vožnju: "Das Ist Walter".

Svaka čast onima koji su ovu moju zagonetku raspetljali...

Završnu scenu iz filma možete videti ovde (jedini link koji sam pronašao je sa Facebook-a): Das Ist Walter!

A ima još jedan kratak filmić sa Youtube-a o samom filmu a delimično se prikazuje i završna scena (vredi pogledati): 

Film je godinama repriziran u Kini, i važi za jedan od najgledanijih (ako ne i najgledaniji) filmova svih vremena u svetu. Tako da, ko ga nije pogledao savetujem da to uradi.

Evo linka gde se može pogledati ceo film:

A scena u kojoj glavni negativac pokaže na grad i kaže ovo je Valter, je bukvalno u poslednjoj minuti filma.

Usled cele ove zavrzlame, odlučih da naslov bude drugačiji.

A onda sam se setio da je Sarajevo, naš jedini olimpijski grad, i to sam iskoristio za naslov.

Ovaj put zagonetka je malo očiglednija i lakša za rešiti, dve stvari koje je karakteristične za Sarajevo su:

1. Zimska olimpijada, 1984
2. Sarajevski ćevapi na Baščaršiji

Malo sam iskombinovao ove dve stvari i eto ti "Olimpijski ćevap".

Legendarni Vučko - kažu sledeće: “Vučko” je do danas ostao jedna od najsimpatičnijih olimpijskih maskota

Negde sam nedavno čuo podatak da dan pred početak olimpijskih igara (07.02.1984) uopšte nije bilo snega, i onda je noć pred početak igara počeo da pada sneg i napadalo ga je više nego što je trebalo... Tragom tog podatka sam malo istražio i evo da podelim malo istorije sa vama (izvor: 40 godina od zimskih olimpijskih igra):

Sarajevo je organizaciju Igara dobilo 8. maja 1978. na sjednici Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) u Atini. Bila je to iznenađujuća odluka s obzirom da su u konkurenciji bili japanski Sapporo i švedski Göteborg. Sapporo je već jednom ranije uspješno organizovao Igre, dok je Göteborg ponio neslavnu titulu prvog skandinavskog grada koji je imao neuspješnu kandidaturu.

U prvom krugu najviše glasova dobio je Sapporo (33), slijedilo je Sarajevo (31) i Göteborg (10), a jedan glas je bio nevažeći. No, u drugom krugu glasanja čelnici MOK-a koji su glasali za švedski grad su odlučili dati sedam glasova Sarajevu, a samo tri Sapporou, te je Sarajevo pobijedilo rezultatom 39:36, i na taj način postao prvi balkanski grad nakon prvih Igara u Atini koji je dobio organizaciju.

Odmah nakon dobijanja organizacije Igara Sarajevo je postalo jedno veliko gradilište. Vremena je bilo malo, ali je volje bilo mnogo. Uostalom, niko nije ni sumnjao da bi Jugosloveni iznevjerili Tita koji je posebno ponosan bio što će njegova država biti centar svijeta.

Za samo pet godina sagrađeni su Zetra, staza za bob i sankanje, skakaonice, dvorane, “bijele pruge”, žičare, hoteli, Olimpijsko selo i novinarsko naselje sa 2.640 stanova, saobraćajnice prema planinama i 28 zimsko-sportskih centara.

Organizacioni odbor ZOI ’84. je potrošio oko 150 miliona dolara, ali je Sarajevo dobilo promociju širom svijeta i više se nije o njemu nije govorilo kao o mjestu u kojem je počeo Prvi svjetski rat.

Tokom 12 dana, vjerovatno najljepših u istoriji grada, prodato je 250.000 ulaznica, a Olimpijadu je pratilo više od dvije milijarde ljudi.

...

Stigao je i februar 1984. godine, a snijega “ni za lijeka”. Dan pred početak Igara već su mnogi pomislili kako će uzalud biti sva priprema kada bijelih pahulja s neba jednostavno – nema.

A onda se u noći sa 7. na 8. februar desilo čudo – snijeg je padao tolikim intenzitetom da su se ujutro organizatori hvatali za glavu jer je snijega bilo i previše. Ali to nije bio nikakav problem za Sarajlije. Građani su uz pomoć vojske u ekspresnom roku očistili sva borilišta na Jahorini, Bjelašnici, Igmanu i Trebeviću i doveli ih u savršeno stanje za takmičenja.

Tačno 1.600 ljudi je nosilo olimpijsku baklju, a čast da zapali olimpijski plamen pripala je Sandi Dubravčić.

...

Realno olimpijada nema nikakve veze sa našom vožnjom, ni sa druženjem, ni sa uživanjem (za ćevap to već ne mogu da kažem). Ali, to je deo istorije koji svi treba da znamo.

Sad stvarno nema više, vidimo se u nekoj sledećoj avanturi.