49. Toskana 2025 - II deo

TOSKANA 2025 - 2. deo

Toskana, 15 - 20.04.2025.

"Comune di Montepulciano" na "Piazza Grande"

Ovo je nastavak priče: >>> TOSKANA 2025 - 1. DEO <<<

Kratko podsećanje na 1 deo priče:

Cela priča počinje negde tokom 2024.god. kada mi je Sale poslao link nešto što se zove "Tuscany trail" (Tuscany trail home page).

To je događaj tokom kojeg učesnici izvezu rutu od okvirno 450km, spavaju u šatorima, tu su predeli Toskane neverovatni, tu je druženje sjajno, klopa odlična itd...

Organizujemo se da izvezemo jedan deo te rute, koliko je to moguće u 3 dana, pa se okupila "Toskana 2025" ekipa: biciklisti - Sale, Marko i ja, pratnja - Mira i Nikola.

Krećemo u u utorak 15.04.2025 prema Montecatini Terme. Stižemo oko 19:30h. Smeštamo se u hotel i idemo na večeru. 

Tu smo prespavali prvu noć.

U sredu 16.04.2025. ujutro smo imali fenomenalan doručak u hotelu, zatim smo biciklima obišli Montecatini Terme, pa mesto Lucca, i krivi toranj u Pizi, i na kraju stigli u mesto Follonica na obali Toskanskog mora.

Vreme nam prema prognozama ne ide na ruku, ali nas to nije obezhrabrilo da idemo i da vozimo bicikle koliko je to moguće.

Kratka vožnja po Montecatini Terme

Ulazimo u Lucca stari grad

Ime mesta i grb napravljen od cveća i rastinja

Chiesa di San Michele in Foro

Unutrašnjost crkve Chiesa di San Michele in Foro

U potrazi za Piazza dell'Anfiteatro

Piazza dell'Anfiteatro u centru slike

Duomo di San Martino sa bici ekipom

Lucca - plan starog grada

Krivi toranj u Pizi

Senegalac nas slika sa sve tornjem u pozadini - OK, bar je nas uhvatio i to je nešto

Večera u Follonica-i

Pizza je kao i obično savršena

A o gelato-u (sladoled) apsolutno nema potrebe da pričam, jednostavno je - SAVRŠEN

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Tako je bio prvi dan, i sad nastavljamo dalje...

ČETVRTAK 17.04.2025.

Dođe četvrtak, dan kad smo planirali našu prvu vožnju od "~100km". One vožnje juče se ne računaju, zapravo nije ni planirano da se vozimo, ali je vožnja "nekako" zamenila šetnju... i zapravo sve to kraja uopšte nije ispalo loše...

Međutim, prognoza za četvrtak je takva da će kiša sigurno da nam pada od 10h do 12h, a posle toga će da grane sunce. 

Imao sam ideju da krenemo u vožnju oko 8h, pa onda kreće - hajde nemoj u osam, bolje je u pola devet, a to "u pola devet" je do kraja ispalo pola deset. 

Kako je to lepo kad "sve ide po planu"...

Ustali, doručkovali, da, da, OK u pravu ste, malo se to sve teglilo, ali sam vanredno rešio da odnesemo sve stvari do kola i da ih spakujem u gepek od kola, da ne moraju Nikola i Mira to da rade umesto nas (da, naravno da su Mare i Sale pomogli u operaciji "gepek"). Sad kad je sve na mestu što se stvari i gepeka tiče, njih dvoje mogu da šetaju, da negde sednu, da pojedu neku picu/gelato ili slično, dok mi budemo vozili naš skoro pa 100km krug.

Krećemo.

Malo je reći KONAČNO, sat i po kasnije od planiranog.

Kad smo izašli na obalu mora, pogled na nebo obećava "baš dobar" provod...

Lepo se vidi front kiše kako nailazi prema nama

U 8h se još tu i tamo moglo videti plavo nebo između oblaka koji su brzo putovali.

Međutim, umesto da vozimo, mi smo se teglili, vreme je prolazilo, i kiša je bila sve bliža i bliža.

Kiša levo, kiša u sredini i kiša desno, perspektiva za poželeti...

Rutu sam nacrtao tako da prvo izađeš na obalu mora, odnosno na kej, pa dalje originalnom Tucany Trail rutom.

Previđena ruta vožnje

Kako smo izašli na kej vidi se da tamo, gde mi treba da idemo, pada ozbiljna kiša. Isto tako se vidi da nailazi još kiše u daljini. Nama treba do kiše koja trenutno pada jedno pola sata, pa će ta što sada na oko pada nadam se proći, ali vidi se da nailaze neke sledeće kiše, što kažu svuda oko nas su kiše, a tu gde smo mi trenutno nema kiše.

Nismo ni do kraja keja stigli, zapravo nismo ni ceo kilometar prešli, kreće i kod nas da pada kiša.

Kreću prve kapi kiše, vreme je za presvlačenje

Defibrilator na javnom mestu

Interesantan detalj je činjenica da se na dosta mesta po gradovim mogu videti defibrilatori (ovde pored plaže gde smo se presvlačili je defibrilator broj 118.), to kod nas nikad ne bi zaživelo (očerupali bi ga prvi dan do ujutro).

Spremni za kišu

Stali, presvlači se u kišni komplet...

Inače, prognoza nam nikako nije išla na ruku, pored kiše koja je evidentno svuda oko nas, po prognozi vetar duva oko 35km/h sa udarima preko 50km/h. 

Samo da bude jasno, kada voziš i dune ti čeoni vetar od 50km/h+ on te maltene zaustavi.

Generalno, meni je vetar mnogo gora stvar od kiše, krene kiša - obučeš se protiv kiše i nastaviš dalje. Protiv vetra nema pomoći, nema odela koje može da te spasi od vetra... 

Još smo u Follonica-i, ima lepa bici staza

Jedna grupa biciklista je protutnjala pored nas dok smo se presvlačili

Obučeni protiv kiše, vozimo, vetar duva nemilice i "udara" na mahove kao da te "odvali" maljem u čelo (ne mogu da kažem da nije strašno, ali ipak ide polako).

Vozimo još uvek kroz grad, pa nam kuće još uvek stvaraju koliku toliku zaštitu od vetra. 

Kuće prestaju, dolazimo do parka Pineta di Levante i tu je lepa biciklistička staza i predivni drvoredi (naravno i drveće nam bar malo pravi zaštitu od vetra).

Marina - "Hafen Porto dí Scarlino"

Izlazimo iz grada, skrećemo desno sa glavnog puta, prolazimo pored marine "Hafen Porto dí Scarlino" (gde su brodovi, jahte i slično) i nakon marine ulazimo u šumu.

Ruta nas vodi uz obalu, kako smo ušli u šumu, prestao je asfalt i sad vozimo manje više zemljanim putevima. 

Ruta je sjajna i u suštini imamo samo jedan problem, a to da je jedno pre pola sata ovuda protutnjao potop, a dole je mešavina stena, kamenja i zemlje. Ta mešavina je kako gde: 

• na nekim delovima je put isključivo stenovit, pa ozbiljno štruckamo, stene su poprilično grbave i donekle klizave, ali je sa druge strane podloga tvrda,
• na nekim delovima je put mešavina  kamenja i zemlje, tu i tamo na momente ima i stenja, pa je opet recimo solidno (grbavo ali solidno),
• međutim, ima delova gde je baš čista zemlja i tu je trenutno potpuno mekano od obilne kiše, što kažu mekše nego pesak i moram priznati da je na par mesta bilo baš "veselo".

Moram samo malo da "premotam" priču unazad, dok smo još bili u Follonica-i, dok smo mi se nešto tu presvlačili i oblačili, protutnjala je jedna grupa od 15-20 biciklista pored nas. Ispostavlja se da oni idu tačno kuda i mi idemo. Dok smo se mi sredili, krećemo, pokušavam da ih stignem (čisto da vidim odakle su i koja im je ruta za danas), međutim, oni imaju baš dobar tempo, ali bez obzira na to, polako ih stižem već sam došao na par metara od poslednjeg, kada mi viče Sale: "Hej otvoren ti je ruksak!!!!!!!"

Nažalost, u svoj žurbi da što pre krenem za njima, kad su protutnjali pored nas, zaboravih da zatvorim ruksak, a tu su mi i lampe i radar i čokoladice, i razna oprema i što bi rekli "svašta-nešto". Stajem da zatvorim ruksak, da ne pogubim sve, dok sam ponovo krenuo da vozim, oni su već nestali sa vidika. Otišli, nije bilo više ni smisla da ih jurim, niti mi je sad nešto i važno da ih stignem, zanimalo me je odakle su, jer nisu mi delovali kao lokalci. Uvek je lepo popričati sa drugarima biciklistima, malo razmeniti iskustva, čuti šta oni voze, možda da i mi malo "začinimo" našu vožnju, ako nešto znaju što mi ne znamo i slično...

Kao što rekoh, prestaje asfalt i počinje zemljani put, čitaj blato...

Sa tmurnim nebom, bez ikakvog sunca, predivni prizori nažalost ne ostavljaju baš takav utisak :(

Kao što rekoh - blato

Međutim, ako izuzmemo problem sa blatom, ruta je malo je reći - fenomenalna.

I još malo blata...

Jedna zemljana serpentina

Evo kratak video kako to izgleda uživo:

Gore pomenuta ekipa je išla tačno istom trasom kuda i mi. Kako vozim vidim njihove tragove, i moram priznati da mi je to jedno vreme dosta pomagalo, jer tačno vidiš kuda možeš da voziš. Gledaš tragove gde su prošli, i tamo gde je mekano tu ostane krater od traga, a gde je podloga tvrđa trag bude značajno manji.

Meni, koji sam taj deo vozio napred, je to baš pomagalo, da biram kuda je najbolje proći stazom a onda negde ne znam posle jedno 2/3 tog off-road dela, to je možda prvih jedno 10-12 možda 15km, ne znam tačno, tragovi su nekog momenta jednostavno nestali, oni su očigledno negde skrenuli, verovatno na nekom tvrđem delu i jednostavno tragova više nije bilo.

Mogu samo da pokušam da zamislim, plavetnilo koje ovde vlada kada je sunčano

Follonica u daljini, zoom x1

Zoom x3, sad se već jasno vidi Follonica

Zoom x5

Zoom x10, sad više nema dileme - Follonica (nimalo ne liči na istorijske gradove Toskane)

More kod Follonica-e i ostvo Elba koje se nazire u daljini u centru slike, ovo je sama granica između Tirenskog i Lingurškog mora (videti sledeću sliku)

Prethodna slika je slikana na samoj kranici Tirensko - Lingurško more

Vozimo, iskreno uživam u prirodi koja nas okružuje, šumi, stazi, moru, zvuku talasa koji je prisutan sve vreme, ruta je stvarno fantastična. 

Nailazi prvi baš ozbiljan uspon, nagib 15%, podloga je mešavina kamenja (tu i tamo poneka stena) i zemlje. 

Moj problem su gume na biciklu, imam gume za gravel sa mikro krampončićima veličine 1-2mm, koje imaju odličan grip kada ideš po utabanoj stazi, tucaniku, makadamu i slično, ali nema nikakav grip kada je blato u pitanju, za blato trebaju veliki kramponi. 

Vozim uzbrdo, proklizavam, borim se i sa nagibom i sa proklizavanjem, ali neću da odustanem... 

Jedva sam izgurao uspon, na vrhu puls 180 otkucaja u minuti, ali kao i uvek upornost se isplati.

Stižu i njih dvojica odmah zamnom.

Vidim na Garminu da sledi jedan još gori uspon: "Društvo ovaj uspon je bio zagrevanje, sledeći je em dva puta duži, em deluje da je dva puta gori i strmiji..."

Predivan zaliv u sred nedođije

Kratka pauza posle prvog gadnog uspona

Dolazi taj gadan uspon, do pola uspona sam prokliznuo par puta, ali sam uspeo da nastavim. Međutim, onda sam došao na jedan deo gde je tlo bilo još mekše nego do tada, tu sam prokliznuo 3 puta za redom (tri puta sam okrenuo pedale, ali je zadnji točak samo prokliznuo) i ostao sam u mestu. 

Gotovo, nema dalje biciklom...

Nagib je toliki da je tu nemoguće krenuti sa klik pedalama, jednostavno nema šanse, na stranu to što je klizavo, tako da sam drugu polovinu uspona izgurao. 

Tu gde sam stao video sam posle jedno minut kako nailazi Mare i on gura (on je po svemu sudeći gurao veći deo uspona), a Sale koji je imao široke MTB gume, (široke ~6cm, za razliku od mojih koje su 38mm sa minimalnim kramponima) je uspeo da izgura uspon do gore, svaka mu čast.

Na vrhu stajemo da se sakupimo, i dalje je tmurno, ali je kiša prestala, pa je posle ova dva penjanja postalo i ozbiljno toplo. Reših da skinem zaštitne pantalone protiv kiše, a koliko vidim i njih dvojica su imali istu ideju.

Jedan detalj sam zaboravio da kažem. 

Mare je skinuo slušne aparate čim je počela kiša, još tamo na keju u Follonica-i. To generalno ne bi bio neki problem, da njemu nisu kočnice škripale tako da bi i medveda probudile iz zimskog sna. Škripa je parala šumu kad god smo se spuštali, a Mare to nije mogao čuti bez slušnih aparata, a Sale i ja smo poludeli od škripanja kočnica.

E sad, kad smo konaćno stali da skinemo kišni komplet, jer je kiša prestala, Mare je vratio slušne aparate.

Posle tog strmog uspona, sledi isto tako strm, a možda i strmiji spust. 

Spust je kamenit, klizav, baš je nezgodan za spuštanje, morao si sa baš puno pažnje i opreza da voziš, da jako paziš i gde ćeš i kako ćeš ga prođeš, da prilagodiš brzinu, uopšte nije bilo veselo.

Na toj nizbrdici je Mare svojom škripom uznemirio sav živi svet oko sebe, ali je ovaj put i sam čuo, pa je uzviknuo: "Ala mi škripe kočnice!!!"

Na to smo se Sale i ja samo glasno nasmejali.

Kada smo savladali taj spust izbijamo pored nekog vinograda i vrlo brzo izlazimo na asfalt. To je bilo kao da nam je svanulo.

Vinograd, prvi znak civilizacije

Ponovo asfalt pod nogama

Primorski borovi nas pozdravljaju dok prolazimo pored njih

Vozimo asfaltom koji je dosta loš, ali posle epizode sa blatom kroz šumu, kao da vozimo nemačkim autobahn-om. Izlazimo na magistralni put koji ide od "Follonica"-e do "Castiglione della Pescaia", na tabli piše Follonica 7km levo (mi smo sad ne znam tačno, ali jedno 2 sata potrošili da prođemo kroz šumu sa svim nedaćama koje su nas snašle (kiša, vetar) i pauzama koje smo pravili (obuci se protiv kiše, skini kišni komplet i slično), prešli smo ~15km, jer je naša ruta išla okolo-naokolo, a bogami i gore-dole, nije išla direktno (kao kad bi skrenuo levo i posle 7km bi udario u tablu Follonica) najkraćim putem, nego je išla uz obalu mora cik-cak i gore-dole). 

Prvih 10km koje smo prešli, prosek nam je bio 13km/h, a drugih 10km koje smo prošli, prosek je bio 14km/h. 

Jednom rečju - katastrofa! 

Mada kakvu smo golgotu prošli (kiša, a posebno vetar) možda i nije tako loše, kad malo bolje razmislim...

Nastavljamo dalje, po asfaltu ide lakše, međutim, problem je taj što kako smo izašli na magistralni put onaj "vetrić" sa udarima preko 50km/h nam sad duva direktno u lice. 

Znači - ne da smeta, nego sahranjuje! 

Kako smo izašli na magistralni put, odmah nam kreće uspon, mislim nije to sad neki uspon, ali uspon začinjen ozbiljnim čeonim vetrom je sasvim nova kategorija napora.

Dok vozimo kaže Sale: "Mogla bi se kafa popiti..." 

Rekoh: "OK, nije problem, stajemo na prvo mesto gde služe kafu."

Obzirom da nemam "kafa reflex" u mom operativnom sistemu, uvek prihvatam sugestije kafopija.

Nastavljam dalje: "Sad nailazimo prvo na jedno manje mesto, a zatim na veće mesto, ta mesta su uz obalu mora, tu naravno ima plaža, hotela, restorana i nadam se kafića na sve strane, naći ćemo valjda negde da se popije kafa."

Vozimo, stižemo u prvo manje mesto... 

Prolazimo kuće, vamo-tamo, nema ništa, ni jedno mesto koje makar liči na restoran ili kafić.

Na jednom mestu vidim preko puta nešto što bi moglo da bude picerija-restoran.

Pomislih: "Uhhh, sjajno, našli smo mesto gde ćemo stati..."

Mada izdaleka nešto ne deluje baš živo. 

Bacim pogled na Google Maps - restoran se otvara tek u 12h, bacim pogled na sat - trenutno je 11:35h. 

Rekoh: "Nemamo sreće, idemo dalje, biće sigurno nešto što radi. Jednostavno nemamo vremena da čekamo pola sata da se restoran otvori, pa da onda poručujemo kafu..."

Vozimo dalje i realno nigde nema nikakav kafić ili restoran, neobično, počinje kiša, ponovo. 

Sve nam nešto ide kako ne treba. 

Stižemo do većeg mesta od dva - "Castiglione della Pescaia".

Ni tu sad nešto nije baš gužva što se tiče restorana, kafića, zapravo biločega... Prošli smo pored jedne ribarnice, ali tu bih se jako začudio da služe kafu, pa smo bez rizikovanja da popijemo kafu sa ukusom ribe, nastavili dalje.

I konačno kad nas je već skoro napustila nada da ćemo naići na neki kafić, nailazimo na neki mini trg, i na njemu mesto gde se može popiti kafa - "Pasticeria Bar Ciro". Stajemo, naslanjamo bicikle na drvo i uskačemo unutra svetlosnom brzinom, jer je kiša već prerasla u pljusak.

Pasticeria Bar Ciro (slika sa Google Street Maps)

Po nazivu, ovo je poslastičarnica i bar, ali kad uđeš unutra ima tu i slanog, i slatkog, i pića, i hrane, i ovoga i onoga, takoreći od svega po malo.

Poručujemo kaficu i sokove, tu čak uzmem neki i mali sendvičić (realnih 3 zalogaja).

Sedimo i gledamo kroz prozor kako kiša pada, bicikli su tu, naspam nas, samo sa druge strane stakla na kiši.

Mi smo u restoran ušli u kišnim kompletima, jer nam je zapravo kiša padala veći deo vožnje. Kako sam skinuo sa sebe vetrovku, i okačio na stolicu, ona se cedila i cedila, tako da je bila prava mala bara ispod svakog od nas.

Kada smo izašli na taj glavni asfaltni put nakon šume i blata, kiša je prestala, ali smo mi bili mokri iznutra (oznojani 100%). Vetar je ozbiljno duvao a pri tome nije ni baš nešto bilo pretoplo, tako da iskreno meni je u vetrovci za kišu bilo savršeno, vetar nije imao nikakve šanse da me produva. 

I sada kada smo seli u kafić, rekoh: "Ljudi šta ćemo???"

Mi smo do sada napravili ~29km, i sad počinjem da razmišljam naglas: "Vidite mi imamo još 65km do kraja rute, a sad je recimo 12h, po nekom mom planu u 14h bi trebali da završimo vožnju, a mi nismo ni blizu, prvo smo krenuli dosta kasnije, a drugo prosečna brzina nam je neobično niska, realno tek tu kada smo izašli na glavni put je krenula malo da raste, mada nas je vetar poprilično negirao u pokušajima da mi nešto vozimo mnogo brže..."

Problem je što su početnih 30km bili zagrevanje za preostalih 65km, i zapravo tek sada kreće ono pravo, i penjanja i offroad i slično, a to će da traje i da traje...

I sad se u meni javlja glas razuma, a evo i zašto. 

Naime, Sale je hteo da vidimo "Cascate del Mulino" (u bukvalnom prevodu vodopad kod mlina), a to je kako će se ispostaviti jedna interesantna priča. 

Radi se o termalnom izvoru temperature 37.5°C, koji pravi rečicu "Gorello" koja teče nekih 1,4km i uliva se u reku "Torrente Stellata" kod neke zgrade koja je očigledno po nazivu vodenica (mlin - Mulino), mada svojom pojavom ne daje utisak mlina (ali verujem im na reč).

Cascate del Mulino - desno pored mlina je vodopad, a onda dalje voda pravi više nivoa prirodnih bazena

Tu kod mlina rečica pravi divlji vodopad, nakon čega se voda razliva u mnogo kadica preko čijih ivica se preliva vruća voda u kaskadama (iste kao u "Pamukkale"-ama, ko je bio tamo zna šta sam rekao, ko nije neka pogleda na net-u...). Jedina razlika je ta što su prirodni bazeni u "Pamukkale"-ama snežno beli i tamo se preliva kristalno čista plava voda, a ovde bazenčići nisu snežno beli, nego su sivi, a voda nije kristalno čista i plava, nego je neka sivkasto-plavkasta i mutna (da ne kažem da smrdi na sumpor), ali je zato vrlo prijatno topla.

Uffff, malo sam se zaneo i odlutao...

U svakom slučaju, pred nama je dilema: 

• ili ćemo završiti vožnju kako smo planirali, ali u tom slučaju "Cascate del Mulino" otpadaju, jer jednostavno neće biti vremena da i to obavimo
• ili ćemo skratiti vožnju tako da stignemo do "Cascate del Mulino", 
• jednostavno nema treće.

Sedimo u kafiću, kiša baš ozbiljno pada (mislim, to sad više nije ništa novo - kiša, vetar, blato, klizavo, strmo gore, strmo dole, hladno, vamo-tamo, što kažu sve smo to već doživeli od jutros, otporni smo na sve i ništa nam ne fali), i dilema je tu pred nama. 

Razmišljam bilo bi lepo završiti rutu za danas, jer sad kreću srednjevekovni gradovi na vrhovima brda (Caldana, Gavorrano i slično), ali takođe je još lepše videti i nešto novo kao što su termalni izvori....

Nastavljam da razmišljam naglas: "Društvo, vidite mi smo tipa na dvadeset i nekom kilometru, otprilike trećinu smo prešli i imamo još dva puta ovoliko da vozimo, a sad kreće glavno što se tiče terena i uzbrdica.

Šta sad da radimo? 

Ako nastavimo dalje ovim tempom da vozimo, nećemo do 19h završiti (naravno preterujem), a još smo hteli da vidimo i "Cascate del Mulino" a to nam je dodatnih 1,5h vožnje u odnosu na ono što nam treba do Montepulciano-a. 

Hajde da glasamo: 

• ili nastavljamo vožnju po originalnom planu 
• ili da skratimo rutu i da stignemo da vidimo i te kaskade.

Vidite, meni je svejedno, obe kombinacije mi odgovaraju, kako vi kažete - tako će biti."

Njih dvojica jednoglasno glasaju da skratimo i da vidimo i "Cascate del Mulino". Za Saleta sam znao da glasa za vodopad, jer je od njega i sve krenulo po tom pitanju, ja sam bio neutralan, po principu: odgovaraju miobe opcije, tu je zapravo Mare bio taj koji treba da presudi.

OK, skraćujemo rutu.

Opet primorski borovi - šuma čudesnog izgleda

Navlaku za šlem sam ostavio namerno, da ne ureknem kišu ako je skinem...

Obzirom da ruta nije mogla da se skrati, tako da ispadne poetično, jedina opcija je da se vratimo magistralnim putem direktno u Follonica-u (onaj na kojem je pisalo 7km ali od kafe imamo preko 20km).

Tako smo se i dogovorili, skraćujemo vožnju i idemo direktno za Follonica-u.

Dok se popila kafa i piće, obavili toalet, doneli odluku šta ćemo dalje, prođe jedno pola sata.

Izlazimo napolje, kiša je prestala, zapravo sa jedne strane je nebo sad već potpuno plavo, kišu je pravio poslednji oblak, koji sad kad je prošao, kreće da sija sunce. izašli iz kafića oko 12:30h, baš kada je po prognozi trebala da prestane kiša.

Kažem: "Ljudi, vidite sad ovo, mi sad odustajemo od dalje vožnje, krećemo prema smeštaju u momentu kada je sve što nam je smetalo prestalo, ponajviše mislim na na kišu, sa druge strane granulo je sunce i sad su prizori mnogo lepši..."

Dobro de, vetar je i dalje tu, ali, veliko ALI, mi se sad okrećemo i krećemo nazad prema Follonica-i, pa bi vetar trebao da nam postane saveznik.

Konačno malo plavetnila

Sreli neku ekipu usput

Eto, malo plavog neba i odmah su prizori lepi

Prizori počinju da podsećaju na morske prizore

More ponovo liči na more... Konačno...

Promenili smo godišnje doba i to za nekoliko sati

Stižemo relativno brzo nazad u Follonica-u, iako smo prešli nešto preko 22km u povratku, što bi rekli vetar završio da bude brzo. 

Park na ulazu u Follonica-u

Kao što rekoh, nemam želju da ponovo posetim Follonica-u... Ova slika je još jedan dokaz...

Stižemo na obalu... Tu je sad blizu restoran u kom su Mira i Nikola...

Ovo konačno podseća na more i na leto - ovo je sada kad smo završavali vožnju

Isto mesto, par sati ranije, drugo godišnje doba - jesen

Stižemo na obalu, i vrlo brzo do restorana "Gelateria Pagni Ice Caffè" gde su sedeli Mira i Nikola.

To je jedna ogromna poslastičarnica-piceria-restoran-sladoledžinica, nema šta nema.... U restoranu smo se zadržali jedno 45 minuta, možda čak i sat vremena, rekao bih skoro pa nepotrebno, dok smo se malo organizovali, pa dok smo pojeli po sladoled, pa se presvukli i dok smo namontirali bicikle na kola, sve je to u sumi malo potrajalo, ali vredelo je (naročito sladoled)

Ukupno 23 različita ukusa i to van sezone, kako li je tek u julu ili avgustu?!?

Mislim da nema potrebe da naglašavam kako je "sevnuo" sladoled, kad smo stigli do Gelaterije

Koktel od jagode

Ova slika bez problema prolazi kao leto na moru, bez obzira što je polovina aprila

Mesto gde glavna ulica izbija na more, napravljen je mali trg

Krenuli prema termalnom izvoru i neobičnim prirodnim bazenima u kojima se topla voda preliva..

Ruta nas vodi cik-cak lokalnim putevima po Toskani, to je gore-dole, vamo-tamo, ne može se tu voziti brzo, naprotiv, malo-malo pa neko selo i slično. 

Jedno od mesta na vrhu brda

Dok putujemo prema "Saturnia" termama ("Cascate del Mulino"), ponovo se navlače oblaci i ponovo iz leta polako prelazimo u jesen, mada je zapravo sve vreme proleće

Prizori su toliko lepi da stajemo da napravimo par slika

Prava Toskana, brežuljci, zelenilo...

Prava Toskana

Napravili par slika doline, i nastavljamo dalje (nažalost, jesen je rešila da se vrati, oblaci su se vratili kao da sunca nije ni bilo...).

A onda ubrzo, iznenađenje...

Nailazimo na drvored italijanskog čempresa (Cupressus sempervirens).

Stajem da slikam, a onda ukapiram da je cela dolina "oivičena" italijanskim čempresom.

E sada, italijanski čempres je vrlo karakterističan za Toskanu, zapravo to je jedan od njenih zaštitnih znakova. Nigde drugde nisam video da su čempresi tako vitki i tako neobično visoki u odnosu na svoju širinu.

U nastavku prikazujem umetnost Toskane, bar kad su čempresi u pitanju.

Da ne bude zabune, u Toskani su i vinogradi nešto što je takođe vrlo karakteristično, međutim vinograda ima po celoj Italiji, pa se tu Toskana ne izdvaja nešto posebno (osim po tome što ih stvarno ima na sve strane), ali samo i jedino u Toskani su čempresi ovakvi i nigde više (koliko ja znam, neka me neko ispravi, ako grešim).

Tu gde su nas čempresi začarali smo se zadržali 5-6 minuta, pa nastavljamo dalje prema "Cascate del Mulino". 

Stižemo do "Cascate del Mulino", a tamo ima veliki parking za automobile. 

Cascate del Mulino di Saturnia (vodopad i bazenčići sa toplom vodom) i parking za kola

Ideja je da parkiramo auto, pa da se malo probrčkamo u termalnoj vodi, tipa sat do sat i po vremena, a onda da nastavimo prema Montepulciano-u, gde spavamo večeras.

Međutim, eto problema gde ga niko ne očekuje.

Slika sa Google Street Maps - ulaz u parking ima limit visine vozila od 2,2m

Na ulazu u parking je postavljena pregrada (u fudbalskom smislu - prečka), tako da tu ne može da uđe niko osim običnog automobila (max. visina vozila 2,2m). Prečka štiti od kampera, kamiona, autobusa, a nažalost i od nas koji imamo bicikle na krovu...

GRRRRR...

OK; naš problem je privremen, i zahteva malo dodatnog angažovanja da se reši - čitaj gimanstika.

Stao sam bukvalno na ulazu 2m ispred "pregrade", i sad skidaj jedan, drugi, treći bicikl, prošao pet metara dalje tek toliko da prođem kolima prepreku, i sad vrati sve bicikle nazad na krov jedan za drugim, zaključaj ih i parkiraj se. 

Platio parking optimistički za naredna 3h i sad idemo dole do termalnog vodopada.

Mira ima kupaći, jer ga je kupila u Postojni. 

Ciljano nisam poneo kupaći iz Novog Sada, da se ne bih morao kupati u termama, ali sam ga neočekivano ipak imao, jer je Mira navalila na mene u Postojni da ga kupim, a ja popustio. 

Sale je imao kupaći, jer je on od početka planirao da idemo tamo. 

Nikola i da je imao kupaći nije delovao zainteresovano. 

A Mare je bio još manje zainteresovan od Nikole.

Moj problem je bio taj što se meni nije išlo u vodu, napolju je bednih 10-11°C, duva neki hladan vetar (isti onaj od jutros, manje više, samo je malo oslabio, nismo više na otvorenom moru) i nije baš nešto vreme kada ti je kupanje na pameti.

Svi uživaju

Ipak na nagovor Mire oblačim kupaći, sa idejom neću se kupati, ali čisto da budem spreman ako se slučajno nekim čudom predomislim.

Dok idemo od parkinga prema vodopadu, prava reka ljudi ide prema parkingu, očigledno se za danas kupanje zavšava, mi smo realno jedini koji idemo prema termama, svi ostali idu kući.

Nema veze, razmišljam ionako ćemo ovo brzo završiti, pa idemo dalje.

Uzeo mobilni da napravim par slika iz blizine

Stižemo do vode, i sad još uvek je popriličan broj ljudi u vodi. Malo je reći da uživaju.

Naravno, Sale bez razmišljanja odlazi u vodu, viče kako je super, i doziva i mene. 

Naravno i Mira je odmah ušla u vodu, a ja se nećkam.

Realno je hladnjikao, nisam uopše u kupanje modu, međutim, razmišljam sad sam ovde i ko zna kada, realno svi uživaju tu nema dileme.

OK, evo i mene.

Skidam se u kupaći, nije prijatno, sam ulazak u vodu je pomalo surov, pa moraš jako da paziš da se ne povrediš, ali posle par koraka sam ušao u vodu do kolena.

Voda je neobično topla. i onda sam se ceo potopio u vodu i više nije hladno.

Kako li će biti kad budem izlazio?!? 

O tome ću misliti kad izađem, sada je SUPER!

Tako da smo se nas troje kupali. Prvo sam ušao u najniži bazen, koji je najdalji od vodopada i tu je voda bila baš lepa topla. Međutim, onda sam polako preko tih kaskada, preko jedne, pa druge, treće, četvrte polako išao prema vodopadu, jer je Sale ušao skroz gore blizu vodopada.

Kako sam išao prema gore, prema vodopadu, u svakom sledećem bazenčiću bližem vodopadu, voda je bila sve toplija i toplija. 

Mislim to je i logično, mada tu je takav protok, da sad jedna kapljica vode, koja siđe sa vodopada, do poslednjeg bazenčića dođe za par minuta. Kako je ona stigla tu da se ohladi, iskreno ne znam.

Sale je sve vreme bio blizu vodopada

Najbolje je kad se nasloniš na ivicu bazenčića, pa imaš efekat kao da si ispod malog vodopada - sjajno!!!

Sale u Gornjem Domu

Mira i ja u "privatnom" bazenu

Kako se približavaš vodopadu, struja je sve jača, bazeni su sve više divlji, sve je veći izazov biti bliže vodopadu. Kad dođeš do blizu vodopada, tu je skoro usudio bih se reći opasno biti, struja je baš jaka i teško je ostati na mestu. 

Zaboravih da kažem da se voda dosta oseća na sumpor, da je mutna i sivkasta, da je dno svih bazenčića prekriveno velikom količinom oblutaka sive boje, koje je strujanje rečice milenijumima isklesalo u savršene kamene loptice.

Negde kroz školovanje smo učili da je Italija u geološkoj prošlosti bila puna vulkana (pozdrav za profesore iz geografije u osnovnoj školi), naravno, većina danas više nije aktivna, a ove terme su direktna posledica najpoznatijeg vulkana u Toskani - "Monte Amiata" (koji poslednjih 300.000 godina nije aktivan). Čak i da ne znaš istoriju i geografiju, sumpor je nepogrešiv pokazatelj da je u pitanju vulkansko poreklo... 

Ne znam da li ima smisla da kažem kako smo nas troje "kupača", 3 dana posle ove epizode smrdeli na sumpor i ni jedan tuš nije uspeo da nam pomogne u pokušajima da to promenimo... 

Što bi rekli u reklami za Mastercard - NEPOROCENJIVO!!!

Da ne davim više, bili smo tu jedno dobrih sat i po, čak možda i sat i četrdeset pet minuta, malo smo se izbanjali.

Izlazim iz vode, naviknut na prijatnu temperaturu, hladan vetar brije, nije veselo.

Srećom, kad izađeš iz vode, pa jedno 50m dalje imaš mesto gde možeš da se istuširaš (bez uspeha, hahahaha), da se presvučeš (sve besplatno - neobično da tu niko nije zajašio ovo prirodno čudo i da lupa rentu), i mini "fast food" restoran da pojedeš nešto ako si (kao mi) slučajno ogledneo.

Poručio sam neke krompiriće, bukvalno svako po par zalogaja, kad smo već ovde, jer je već prošlo 18h i glad je sve više prisutna.

Terme u centru slike, a u narednih par slika sam se igrao sa Zoom-om

Evidentno ima drastično manje ljudi nego kad smo stigli

Stižemo do parkiranog auta, sad nam je na repertoaru još jednom gimnastika sa biciklima, ako mislimo da izađemo sa parkinga... 

Bicikli skinuti, prošli ispod prepreke, bicikli vraćeni na kola i konačno krećemo prema Montepulciano-u. 

Imao sam dogovor sa gazdaricom smeštaja da joj se javim pola sata pre nego što stižemo.

Na ulazu u smeštaj iznenađenje, semafor i fliper

Gore uz stepenice nailazimo na trpezariju

Trpezarija

Kuhinja je nekoliko stepenika iznad trpezarije (III nivo), isto kao i spavaće sobe

Pogled na trpezariju iz kuhinje

Spavaća soba 1 sa kupatilom i WC-om

Spavaća soba 2

Kupatilo i WC od sobe 2

Kada smo bili na jedno pola sata do smeštaja (po navigaciji) kažem Nikoli da sa mog telefona pošalje poruku vlasnici da stižemo za pola sata. Ona odgovara da je od 20h ZTL otvorena, znači može da se kolima dođe do smeštaja da ne teglimo stvari. Sad to što smo mogli da dođemo kolima do smeštaja je super, ali to je (kako će se kasnije ispostaviti) mač sa dve oštrice. 

Pronalaženje smeštaja postaje neočekivan problem, uzane i visoke ulice, a problem broj dva je da su sve ulice jednosmerne, GPS luduje zbog slabog signala, kad jednom uđeš u uzanu ulicu, koja je naravno i pogrešna, prava je umetnost isčupati se iz nje. Jedno pogrešno skretanje je napravilo ozbiljan problem, ali uz malo upornosti uspevam da to neutrališem.

Tek iz druge stižemo ispred smeštaja, neću da pričam kakav je problem bio provući se kroz te uzane uličice, no to nije sad ni važno, stigli gde treba, izvalili ceo gepek i odneli u smeštaj.

Obzirom da je ujutro od 8h ZTL zatvorena, da ne bi bilo problema, nakon što smo istovarili stvari, isteram auto napolje, stanem na parking i platim kartu za ceo sutrašnji dan.

Ulazim u smeštaj i tu u prizemlju prvo na šta naletiš je fliper?!? 

Mislim pravi pravcati fliper, neverovatno.

Budi u meni neke dečačke instikte, kad smo kao deca provodili vreme u fliperanama.

Sa prizemlja se stepeištem popneš na sprat gde je trpezarija, a onda još 4-5 stepenika te deli od kuhinje i spavaćih soba. Dosta neobična kombinacija, ali vrlo lepo uređen smeštaj i nadasve funkcionalan.

Montepulciano je jedno mnogo interesantno mesto, bili smo ovde u regiji više puta i nikad nismo propustili da ga obiđemo. 

Mnogo puta sam već do sada rekao da mi je Montepulciano najlepše mesto u Toskani. 

I dalje tako mislim.

Zato sam ovaj put ciljano tražio smeštaj u Montepulciano-u, da bi ga i Sale i Mare videli.

Kad smo se "uselili" u smeštaj, rešili smo da večeramo. Realno mi smo jutros doručkovali, zatim vozili bicikle po kiši, vetru i blatu, pa se popila kafa, pa termalni bazenčići, pojeli smo onih par krompirića nakon tretmana sumporom i to je to za ceo dan do sada.

Večerali.

Pogled na sat - 22:30h.

Pitam: "Hoće li neko da se malo prošeta?"

Kaže Sale: "Može!"

Mare je bio umoran, Miri se nije šetalo, tako da u šetnju idemo Nikola, Sale i ja.

"Chiesa di Sant'Agostino" - Crkva svetog Avgustina na Piazza Michelozo

"Torre di Pulcinella" - Toranj Pulcinella

Na vrhu "Torre di Pulcinella" nalazi se simbol grada

Niko sa sigurnošću ne zna zašto se simbol Napulja našao u Montepulciano-u. Legenda kaže da je Toranj Pulcinella bio ideja biskupa ili sveštenika iz "Campania"-je, koji je doneo sat iz Napulja u 17. veku, u znak počasti kraju iz kojeg potiče.

Međutim, neki veruju da to nije "Pulcinella"-ina maska  na vrhu kule, već samo još jedna renesansna maska za maskenbal - "Mangia" iz Sijene, pogrešno identifikovana kao maska iz Napulja...

Statua na vrhu tornja napravljena je od drveta prekrivenog limom, i udara u zvono svakog sata. Danas, sat koji pokazuje vreme je električni, ali se vekovima morao navijati ručno. Poslednja osoba koja je navijala sat bio je Dino Garbini, koji je živeo u kući ispod sata sa svojom suprugom Marisom, i svake noći se penjao na vrh tornja da bi ga navio....

(Preuzeto sa internet-a: Torre di Pulcinella)

Magične ulice Montepulciano-a

Fiat 500 Topolino - ovo se ne viđa svaki dan

Pogled na potpuni mrak slikan sa telefonom (da, da, OK - uključen night mode)

Montepulciano je tipični Italijanski (zapravo preciznije Toskanski) gradić, uzane ulice, sve urađeno od tipične cigle kojima su građeni stari gradovi, sve je to nagurano, ceo prostor je tu iskorišćen do maksimuma (mislim, kao i u svakom drugom srednjevekovnom mestu u Italiji...). 

Na prostoru današnjeg Montepulciano-a, pronađeno je naselje koje potiče iz 3-4 veka pre nove ere, u kojem je boravio (pretpostavljam rimski) garnizon koji je štitio glavne puteve u regiji.

Naziv Montepulciano se u dokumenzima prvi put spominje 715. godine.

Najstarija današnja građevina potiče iz 1285 godine i to je gore prikazana "Chiesa di Sant'Agostino" (chiesa - znači crkva). Na neki način najstariji je glavni gradski trg (Piazza Grande), on je napravljen na mestu na kojem postoji naselje iz perioda 600 godina pre nove ere, naravno, sadašnje zgrade na tom trgu su jedno 2000 godina novije od prvobitnog naselja.

Kad smo kretali u šetnju, imao sam ideju da odemo do glavnog trga. Pre par godina, sam provozao bicikl kroz Montepulciano, i vozeći uzbrdo (ima deonica koje su baš baš strme), došao do glavnog trga, koji mi se svideo. Tada su na glavnom trgu nameštali binu i stolice za gledalište. Kao u svakom mestu u Italiji tokom letnjih meseci postoji par dana kada svako veče bude neki program (nešto kao mini karneval), i onda to bude magnet za posetioce. Tih dana je bio na redu Montepulciano... 

- - - - - - - - - - - - - - - - -

Evo par slika kako je to izgledalo tada:

Montepulciano, avgust 2022

"Porta Al Prato", Montepulciano, avgust 2022

Montepulciano, avgust 2022

Nikola i "Chiesa di Sant'Agostino", Montepulciano, avgust 2022

Piazza Grande, Montepulciano, avgust 2022

Filmić snimljen na glavnom trgu (Piazza Grande - u bukvalnom prevodu veliki trg):

Bina u procesu postavljanja, Montepulciano, avgust 2022

"Cattedrale di Santa Maria Assunata", Montepulciano, avgust 2022

Pogled na okolinu nakon zalaska sunca, Montepulciano, avgust 2022

Film sa panoramskim pogledom na okolinu Montepulciano-a, u momentu tek što je zašlo sunce:

Piazza Grande sa postavljenom binom i stolicama

- - - - - - - - - - - - - - - - -

Kako smo krenuli da šetamo od smeštaja prema glavnom trgu, sve vreme je uzbrdo, ali idemo polako, skoro da nema nikog na ulicama, ali kad uzmeš u obzir činjenicu da je skoro 23h, da je neki april i da nije sezona, onda i nije toliko čudno.

U šetnji do glavnog trga slučajno naiđemo na restoran koji radi. Neobično je da u ovo vreme nešto radi, pa kažem: "E, mogli bi da popijemo jedno piće..." 

Kaže Sale: "Hajde..." 

Restoran u ćošku začudo - radi

Ulazimo unutra, pitam konobaricu (na engleskom): "Da li priča engleski?"

Odgovara: "Pričam malo engleski..." (kasnije se ispostavilo da priča više nego solidno)

Nastavljam: "Radite još uvek?"

Odgovara: "Da, naravno, radimo do 24h..."

Kreće za nama i pokaže nam mesto gde da sednemo.

Sedamo, i tu se sad odigrala dobra scena.

Kako smo seli, tako je i levo i desno od nas ceo zid na kojem su izložene razne flaše vina. Obzirom da smo u Montepulciano regiji bili 3-4 puta do sada, znam od ranije da je najpoznatije lokalno vino u Montepulciano-u - "Vino Nobile". 

Vino Nobile je njihova lokalna marka, kao što je šampanjac najpoznatije za regiju Šampanja u Francuskoj. 

Prilazi nam ista kelnerica par minuta nakon što smo seli da poručimo, i pitam je vezano za Vino Nobile (znam od ranije da je to lokalno vino, da je popularno, da je vrlo cenjeno i da nije jeftino). 

I sad ona kao enciklopedija krene da mi objašnjava kako se pravi, da je glavna sorta grožđe Sangioveze (70-80%), te da ima još nekoliko sorti grožđa u manjem obimu (Canainolo Nero i Mammolo). Bitno je da vino odležava bar 2 godine u hrastovom buradima itd... itd...

I sad pričamo nas dvoje na temu vina, sorti, lokacija, kako se pravi, odležavanja, ukusi i ostalo. Pitao sam je za ovo i ono, nema šta nisam veazno za Vino Nobile, kao da sam neki enolog. Prosto mi je neverovatno koliko ona zna o sortama vina i kako se prave...

I kada smo završili debatu vezanu za Vino Nobile rekoh: "Sjajno, hvala ti za sve podatke vezane za Vino Nobile, BRAVO!!!! Meni, molim te donesi jednu COCA COLA-u."

Konobarica: "HAHAHAHAHAHAAAAAA...."

Otpala je od smeha... 

Nije mogla da veruje... 

Mislila da je zavitlavam... 

Ali je onda obzirom da sam i dalje bio čvrst u svojoj nameri, ipak prihvatila da neću vino, nego kolu. Mada i dalje nije mogla da veruje, "umrla" je od smeha, zapravo svo četvoro smo zamalo popadali ispod stola od smeha.

Tu nas je Sale izvadio, on je naručio točeno pivo, Nikola nije bio raspoložen da išta pije.

Cola i pivo

Točeno pivo - odlično

Konobarica kad god bi prošla pored nas, bi se opet smejala...

I tako smo se malo ispričali, lepo nasmejali uz piće i nastavili dalje prema glavnom trgu.

Evo malo podataka sa Wikipedia-e:

Vino Nobile di Montepulciano je prestižno suvo crveno vino iz Toskane, Italija, napravljeno prvenstveno od sorte grožđa Sangiovese (lokalno poznatog kao Prugnolo Gentile), poznato po svojoj bogatoj istoriji, plemenitom poreklu (naziv znači "plemenito vino") i elegantnom voćnom karakteru. Obično odležava 24 meseca, od čega najmanje 12 u hrastovim bačvama, te se odlikuje kompleksnom aromom višnje, šljive, borovnice i začinskih nota, idealno se slaže uz bogata jela od mesa i sireve. Važno je ne mešati ga sa vinom Montepulciano d'Abruzzo, koje potiče iz druge regije i od druge sorte grožđa.

Stižemo na glavni trg.

"Cattedrale di Santa Maria Assunata"

Piazza Grande

Palazzo Nobili-Tarugi

Comune di Montepulciano

Comune di Montepulciano

Comune di Montepulciano

Prošetali trgom, napravili par slika i sad se vraćamo nazad prema smeštaju.

Interesantna stvar sa našim smeštajem je ta da kad uđeš prvo naletiš na pravi fliper. Kad smo došli u smeštaj, dok smo uneli stvari i krenuli u šetnju fliper je sve vreme bio ugašen.

Par slika koje sam napravio u povratku do smeštaja

U povratku mislim da nismo nikog sreli, bilo je već stvarno kasno...

Magija Montepulciano-a...

Međutim, sad kada smo se vratili iz šetnje, bacim pogled i ukapiram da taj fliper samo treba napojiti da bi radio, kabel za napajanje i utičnica u zidu su jedno pored drugog, na deset centimetara. Bocnem ga u struju, i on se upali, stisneš start i igraj...

Igrali smo mi ne znam jedno pola sata, bilo je nekih 10 kredita u startu, isto kao da je neko ubacio 10 žetona, sad igramo i igramo i kad smo došli do nula kredita - nema više, ne možemo više da igramo. 

Na fliperu tu sa prednje strane mogu da se otvore vratanca gde se inače ubacuju žetoni, vidiš komplet celu elektroniku i na njoj 4-5 tastera.

Pitao sam Nikolu da li je nekad igrao fliper, on reče da nije uživo, igrao je samo na računaru

Kad smo potrošili svih 10 kredita, otišao sam gore u sobu (bilo je oko 00:30h), jer sutra ujutru treba ustati, doručkovati, spremiti i spakovati stvari, odneti sve do kola (koja su van ZTL), napraviti vožnju od ~100km, stići do sledećeg smeštaja... 

Nama je svaki dan dosta buran što se tiče organizacije i stvari koje treba da poradimo.

I sad je Nikola, dok sam se gore istuširao i obukao pidžamu (iskreno nikad se ne bih ni setio), skinuo sa interneta korisničko uputstvo baš za taj konkretan model flipera i pomoću onih tastera je hladno po uputstvu nabacio 30 kredita, onako lagano, čisto da imamo da igramo još malo.

Rekao sam mu da više ne mogu (vremenski), moram da idem da spavam, neću sutra izgurati šta sve treba odraditi...

Ideja da skineš manuel (korisničko uputstvo) i da isprogramiraš fliper je meni bila sjajna.

U svakom slučaju to je bio kraj prvog biciklističkog dana ( mada nam je treći dan u Toskani). E sad, vožnja nije baš ispala potpuno slavno, mislim do kraja smo ipak prešli nekih 50km, malo više od pola zamišljene rute, međutim, nismo prešli one glavne delove koje sam zamislio. 

Ruta današnje vožnje

Profil terena

Sa druge strane, uspeli smo da obiđemo Terme i to je bilo jedno vanserijsko iskustvo, moram priznati da je bilo interesantno i da ih vredi obići (i da je vredelo skratiti vožnju), i ako ste ikada negde u blizini, nemojte ih promašiti (Lokacija na Google Maps: Cascate del Mulino).

Sutra je novi dan, novi planovi, nova ruta, nove avanture.

Idemo dalje!!!

D.

- - - - - - - - - - - - - - -

Evo nekoliko slika koje sam dobio od Mareta i Saleta

Pogled na dvorište od smeštaja u Follonica-i gde smo držali bicikle u ćošku

"Neki" debeli u akciji

Nastavak sledi ubrzo...