37. Alpe-Adria II deo

Alpe-Adria II deo

Samo ukratko da uhvatimo priključak sa prvim delom (pročitati: >>> Alpe-Adria I deo <<<):

Dolomiti i Julijski Alpi 2023. godine - Sale i ja smo vozili delom Alpe-Adria rute. Tu se rađa ideja da vozimo celu Alpe-Adria rutu (mislim u Saletovoj glavi se javlja ideja, a ja se otimam da prihvatim ideju).

Ipak popuštam i počinju planovi za vožnju, okuplja se ekipa biciklista u sastavu: Sale, Damir, Đura i Darko, i podrška u sastavu: Munja i Mira.

Okvirni plan je da Alpe-Adria rutu izvezemo u 3 dana (nekih 420km), plus dan da odemo do Salzburg-a i dan da se vratimo iz Grado. Sve u svemu 5 dana.

Petak 10.05.2024. stižemo u Piding pored Salzburg-a, utrčavamo u hotel i tu se petak završava.

Subota kreće vožnja Piding - Salzburg - Hallein (doručak) - Bischofshofen - St. Johann im Pongau - Schwarzach im Pongau (ručak) - Gastein dolina - vozom kroz Alpe - Mallnitz - Kolbnitz.

Kad smo prošli na južnu stranu Alpa kreće neočekivana drama da se pronađe smeštaj, ali i to se do kraja rešilo, i to je to za prvi dan (napravismo 160km i 1500 visinaca).

Prvi dan u slikama, bez reči:

Sremska Mitrovica - Inicijalno pakovanje (Munja napao šrafove)

Spakovani - krenuli put Salzburg-a (zapravo Pidding-a)

Priroda nas "časti" lepim prizorima

Neverovatno, nebo kao da gori

Pidding - kreće vožnja dan prvi

Biciklistički most - prelazimo iz Nemačke u Austriju

Interesantno drveće u Salzbirg-u

A onda priroda 100% se nastavlja do kraja dana u raznim oblicima i varijantama

Predivne reke

Predivne šume

Predivne planine

Badgastein

Stigli na voz na vreme da prođemo kroz planinu

Smeštaj

Opuštanje nakon napornog dana

NEDELJA, 12.05.2024.

Ustali.

Skoro pa vojnički, ranije nego što treba.

E sad, prvi zadatak - pakovanje stvari.

Pa, zatim doručak...

A pakovanje je meni, iskreno, možda i bilo najnapornije tokom celog putovanja. 

Zašto?

Kao prvo Mira i ja smo imali smo kofer sa stvarima, ali bez obzira na činjenicu da skoro nisam ni dirao stvari u koferu, mi smo ga na neobjašnjiv način svaki put raskupusali, tako da sam svaki dan morao da ga slažem skoro "od nule".

Zatim, sam imao ranac u kojem je bio laptop. 

Pa sam takođe imao i ogroman ranac u kojem su bile stvari (odeća) za biciklanje za sva tri dana, i to za sve moguće kombinacije vremenskih prilika (a bilo je od leta do zime i nazad bar kad je vreme u pitanju). 

Pored toga je bilo još ovoga i još onoga, Mira je imala tašnu, jednu drugu (žensko, mora da ima tašne...). 

Šta reći, bilo je prtljaga.

Obzirom da Mira malo teže hoda po stepenicama (i gore i dole, a naročito gore), onda sam to sve ja teglio gore/dole, svaki dan. Pomagali su mi drugari, priznajem, kad god je bilo prilike (hvala im na tome). 

I sad, svaki dan, prvo se spakovali u Mitrovici u support auto, potrpali sve u gepek od kombija (jedva stalo, mislim od svih nas), stigli u Piding, tamo nosi sve gore u sobu i naravno u sobi rasčerupamo sve kao da ćemo tu ostati 20 dana. Onda, ujutro sve pakuj ponovo, lepo spakuj tako da sve možeš da zatvoriš. Pa snesi dole, spakuj ponovo u kombi, kreni vozi... Stižemo uveče u smeštaj, Kolbnitz, opet nosi sve gore, opet sve rasturimo (vidi sledeću sliku), naravno, ujutro opet sve spakuj....

Pogled na sobu u "otpakovanom" formatu, pre pakovanja - stvari na sve strane - rimuje mi pogled na sobu sa reč "bomba", stvarno ne znam zašto?!?

I tako sam svaki dan sve nosio gore-dole, i svaki dan smo sve raspakovali, a onda sam sve ujutro nanovo pakovao, da bi sve poprimilo prvobitan oblik.

To ne bih rekao da me je najviše mrzilo, ali mi je definitivno najteže palo. 

Sve ostalo je bilo sjajno.

No, nema veze, ustali.

Silazimo na doručak.

Pogled kroz prozor od naše sobe

I još jedan pogled

Kućni (zapravo dvorišni) ljubimac uživa u svojoj rezidenciji

Silazim dole da odnesem stvari do bicikla, ali sam krenuo nekih 10-15 minuta ranije, pa silazim u dvorište i tu sedamo Mira i ja napolje da uživamo na jutarnjem suncu.

Slobodno mogu reći da smo "razmotali solarne panele" i da punimo bateriju okupani jutarnjim suncem, okruženi Alpima.

Pogled na dvorište i sto gde smo seli da sačekamo doručak

Pogled na okolne planine, snega ne fali, a već je maj

Porodične slike (pretpostavka) i slike raznih lokalnih događaja - prava porodična atmosfera

Mi smo hteli da doručkujemo ranije, ali je Hulio rekao: "Doručak ne može pre 08:15h ujutro."

Pitamo: "Što ne može ranije?"

Hulio: "Sutra je dan majki."

Bila je nedelja (manje-više nebitno, dan ko i svaki drugi), ali je bio dan majki (na šta nam je Hulio skrenuo pažnju). Kod njih se to očigledno poštuje i slavi. Iskreno, samo sam čuo da postoji taj praznik, ali kod nas nisam nikog ni čuo, ni video da ga poštuje ili slavi.

OK, nema druge - doručak dogovoren za 08:15h.

Dok smo se skupili, bilo je pola devet.

Dok smo doručkovali,  devet i koji minut.

Dok smo izvezli bicikle iz garaže (možda preciznije - šupe). Spemili se, bidoni i flaše vode, mi smo do kraja krenuli, oko 09:15h ujutro.

I to je sada kasnije nego što sam planirao... 

Ali, sad ne mogu da budem nezadovoljan: kao prvo spavali smo u smeštaju umesto pod zvezdema, kako se zamalo desilo.

Kao drugo, imali smo doručak, ne mogu da se žalim, bio je odličan.

I sada, dobra stvar je ta, što je drugi dan, tura najkraća. 

Prvi dan smo napravili 160km, neplanirano smo "ukrali" nekih 10-15km od drugog dana, pa nam se drugi dan malo skratio - ruta je sad oko 120km, i sve vreme nam je spust (ovo je samo teorijski), naravno da će ruta da ide gore-dole, manje više non-stop, ali trend je spuštanje (i tako sve do pred ulazak u Italiju, a onda ima malo i penjanja).

Doručak, nije bilo puno priče, više smo "radili" za stolom, nego pričali

Reka Moll protiče odmah ispod našeg smeštaja 

Idemo ponovo - dan drugi, ista ekipa druga lokacija - spremni za start

Reka Moll - pogled nizvodno u pravcu gde idemo (planine polako posustaju)

Reka Moll - pogled uzvodno (odavde smo došli)

Kreće vožnja, prelazimo reku Moll, još uvek smo u Kolbnitz-u i još uvek smo okruženi ozbiljnim planinama.

Čisto da spomenem,  sada već pomalo davne 2021. godine, u "najuzbudljivije" doba Covid19 virusa, sam boravio u Kolbnitz-u (doduše u drugom smeštaju) i odavde sam se biciklom popeo na  Großglockner i Edelweißspitze (pročitaj priču: >>> Großglockner i Edelweißspitze <<<). Zbog toga mi je ovaj kraj poznat, čak sam delimično i vozio Alpe-Adria rutom. 

Kako vozimo, prvo veće mesto nam je Spittal an der Drau. Posle Spittal an der Drau, nas ruta vodi sve vreme uz reku Dravu i tako sve do Villach-a. Posle Villach-a napuštamo Dravu, i skrećemo prema Tarvisio-u (to je Italija). Pre ulaska u Italiju prolazimo i posljednje veće mesto u Austriji - Arnoldstein. 

Kad uđemo u Italiju, prvo mesto je Tarvisio, nakon Tarvisio-a, ruta prolazi pored mesta Malborhetto Valbruna, u kojem smo spavali u junu 2023 kad smo vozili Mangart (pročitaj : >>> Predivni Julijski Alpi <<<) i na kraju dolazi mesto Pontebba, mesto gde spavamo za drugi dan vožnje.

U Tarvisio-u nam je, najviša tačka, koju penjemo drugi dan. Mi se, u principu, spuštamo sve do Spittal-a, pa, vozimo niž reku, sve do Villah-a i do Arnoldstein-a, i to je faktički sve vreme spust (da OK, to je blago gore-dole, ali je suma sumarum - spust). Međutim, posle Arnoldstein-a, kreće penjanje, tu, baš gde je granica između Italije i Austrije je možda i najgore, ima i 15%, nisu dugi, ali, onako, zategne dva-tri puta pristojno. A onda, posle, ima još malo penjanja do posle Tarvisio-a, tu se popneš na nekih 820-830mnv, i onda ima, fenomenalan spust, nekih 18 km sve do Pontebba-e.

Odmah pored Kolbnitz-a je veštačko jezero, efekat ogledala je super

Priroda je i dalje sjajna, ruta ne može biti lepša

Na putu prema Spittal an der Drau, planine polako posustaju, horizont se polako širi

Ispod vrha planine u centru slike smo juče prošli vozom 

Na nekom 25-om kilometru, sam opet "zabo" kafu, i to u Spittal an der Drau. Ne pijem kafu i nemam refleks kad je dobro vreme za kafu, ali sam na osnovu jučerašnje vožnje otprilike uhvatio najosnovnije ritam vezan za kafu: kad se onima što piju kafu, zapravo pije kafa....

Imao sam, težak zadatak, da nađem mesto (kafić/restoran) koji radi nedeljom i to još ujutro (mada ni za kasnije nije situacija ništa bolje).

Kad smo ušli u Spittal, vozimo kroz gradić sve je zatvoreno, k'o da je neko bacio bombu i to nuklearnu, nema ništa, sve je zamandaljeno. Realno, nema ni ljudi na ulici, mislim da je ukupno jedan auto prozujao pored nas i to je sve.

Kad sam, prethodno veče gledao na netu, jedva nađoh kafić da radi, a nalazi se pored groblja, na ćošku. Da li sad oni imaju neki ritual da nedeljom obilaze groblja, pa ovaj kafić radi da "uhvati" mušterije, stvarno ne znam, ali ovo je slovima i brojem jedini kafić koji radi u Spittal an der Drau u nedelju pre podne.

Ovo je bila apsolutno jedina prilika, jer posle Spittal-a kilometrima i kilometrima nema ništa (nema naselja).

Sam kafić nam nije baš usput, ali jedan "detour" od oko kilometar do kafića i isti taj kilometar nazad nas deli od kafe ili soka. Nije bilo dileme, kafa se ne može propustiti...

Negde na pola Spittal-a prelazimo rečicu Lieser (koja se nešto niže uliva u Dravu)

Sawe - Cafe & Wine

Jutarnji ritual - kafa (da, da, OK, ja pijem sok, ništa kafa za mene), dobrog raspoloženja ne fali

Spittal an der Drau

Prvi dan vožnje je skoro potpuno bio po asfaltu (bilo je nekoliko kratkih "belih staza", a sve ostalo je bio asfalt). Drugi dan, nam je kroz Austriju bilo preko 50% belih staza (kako sam to već objasnio, kao šljaka na teniskom terenu, samo bela, umesto crvena).

Drugi dan pratimo Dravu, staza kojom vozimo ide cik-cak uz reku, malo sa jedne, malo sa druge strane i sve vreme dok idemo uz Dravu nije asfalt nego je "bela staza". Pripremajući se za vožnju, primetio sam na videima da često nije asfalt, pa sam krenuo trekingom, za svaki slučaj.

Loša vest: Drugi dan smo bar 50km vozili belim stazama. 

Dobra vest: Te bele staze su toliko dobro napravljene, da su bolje od dobrog dela asfalta kod nas, tako da ovuda drumaš ide bez problema, i moj "ziheraški" pristup da ipak bolje idem sa trekingom jednostavno nije bio ispravan.

Ali lako je biti general posle bitke...

Pogled na planine odakle smo došli

Popila se kafa i nastavljamo dalje. Spittal and der Drau je iza nas. Kao što se vidi na slikama nema asfalta. Vozimo kao i prvi dan dolinom okruženoj planinama sa obe strane, međutim, kako napredujemo, tako se planine sve niže i niže. 

Kod Obervellach-a i Kolbnitz-a su okolne planine bile preko 3000mnv, kako vozimo planine postaju sve pitomije, dolina se polako širi, vozimo (bez ustezanja) mogu reći - ravnicom uz reku, sada su oko nas neka brdašca, skoro da bi ih bilo sramota nazvati Alpima...

Pogled prema Kolbnitz-u

Vozimo ravnicom uz reku, ne mogu da kažem da je dosadno, ali daleko od toga da je zabavno kao prvi dan. 

Prvi dan su bili neverovatni pogledi na okolne planine, i to kako vozimo (nekim tempom 22-23-24km/h), bukvalno svakih nekoliko minuta je tebi drugačiji pogled, druge planine, drugi uglovi, znači - apsolutno je bilo fenomanalno i nije dosadno ni jednod trenutka.  

Međutim, drugi dan kako smo krenuli iz Kolbnitz-a, planine oko tebe su bile planine za respekt, al' kako se bližimo Spittal-u i nakon njega još više, tako su te ozbiljne planine usahle i oko nas su brežuljci i brdašca i to na nekoj sistanci (pa čak ako su i pola ozbiljni, zbog razdaljene i perspektive ne deluju tako). 

Bela staza

Drava - prelazimo je po ko zna koji put

Moram da pohvalim Austriju, ruta je odlično obeležena

Kako vozimo uz Dravu, te planine ako su i planine su daleko od nas, pa više nije okruženje da zastaje dah kao prvi dan. Sad smo okruženi poljima i ravnicom, sa "tamo nekim planinama" u daljini.

Jednom rečju - ravnica

Zoom 10x - OK vide se neka brda u pozadini, ali baš mora da se zumira

Ovo me neopisivo podseća na naš Srem

Staza i dalje nije asfalt, staza je i dalje savršena

Ruta dobrim delom ide baš uz samu reku

Sa druge strane ruta je lepa, voziš uz lepu reku, voziš stazama koje su perfektne, društvo je sjajno, šta ćeš bolje. Mislim da je glavni problem taj što je prvi dan bio neverovatno lep, sa svim onim pejzažima i planinama, tako da sada ova i dalje predivna ruta se nama čini da je na granici dosade. Da je kojim slučajem situacija obrnuta, i da nam je ruta kretala tako da nam je ovo što vozimo danas prvo, a da se nastavlja ruta kakva je bila juče, onda bi imali jednu lepu gradaciju, ovako posle fenomenalnih prozora, malo spadne "napetost" bar kad su pogledi u pitanju drugi dan i eto mi smo odmah spremni da razmišljamo da je recimo dosadno.

A realno nije.

Mene su pejzaži uz Dravu podsećali na Srem, ravnice sa brdima u pozadini koja su nekoliko stotina metara iznad ravnice kojom idemo.

Sale i Damir, stali smo da se raskomotimo jer je već postalo toplo, imamo još jedno pola sata vožnje do Villach-a

Moj treking

Drava ima interesantnu boju, i da naravno ponovo je prelazimo

Kako vozimo stižemo u Villach, grad sa nekih 60.000 stanovnika. Čisto poređenja radi Spittal an der Drau ima oko 15.000 stanovnika. 

Ulazimo u Villach, i na samoj ruti nailazimo na kafić, koji se nalazi bukvalno na samoj trasi. Momentalno smo se dogovorili da napravimo pauzu. Jel' neko rekao kafa?!?

Ovo nam je druga pauza za danas. Villach je udaljen tačno 40km od jutarnje kafe koju smo popili pored groblja, i sad je već polako i bilo vreme da se malo stane i predahne. 

Trebalo nam je nekih 1:45h da stignemo do kafića u Villach-u posle jutarnje kafe.

Ulazimo u Villach

Mesto gde pravimo pauzu - Cafe Draurast koji se nalazi na samoj stazi Alpe-Adria rute (slika preuzeta sa Google Maps)

Cafe Draurast - ruta prolaza između dva reda suncobrana (slika preuzeta sa Google Maps)

Dok smo stigli do Villach-a, sunce je već poprilično ugrejalo, tako da je pristojno toplo, a kafić na koji smo se namerili je, naravno, potpuno pun. Pitam se samo - zašto me to ne čudi?

Ipak, kad smo malo bolje pogledali ima jedan slobodan sto daleko od nas, i naravno, potpuno je na suncu... A sunce je slobodno mogu reći pržilo (stigli smo do kafića u 12:40h, baš kad sunce najjače prži, bez obzira što je maj).

Prilazeći slobodnom stolu gde sunce nije žalilo UV i ostale zrake, vidimo da odmah pored (malo uvučeno) ima još jedan recimo sto, gde nisu stolice nego su klupe, ali taj sto ima suncobran.

Sad kreće dilema, da li da sednemo na sunce (gde su lepe i udobne stolice) ili da sednemo na drvene klupe (bez naslona) ali u hladovini.

Kaže Đura: "Hajde da sednemo na ove udobne stolice, gde možemo lepo da se naslonimo."

Hajde...

I sad, za izabranim stolom sunca ne fali (naprotiv), a sto pored (sa klupama) ima suncobran, međutim, ima neudobne klupe bez naslona. Po principu imaš konzervu a nemaš otvarač, ili imaš otvarač a nemaš konzervu...

Naravno, mi "Homo Balkanicus"-i, odmah krećemo u akciju i rešimo problem "konzerva/otvarač" u našu korist.

Premestismo mi suncobran u dva poteza, tako da imamo i konzervu (sto sa udobnim stolicama), a bogami i otvarač (suncobran). Ovo verovatno nijednom Austrijancu ne bi nikad palo na pamet...

Taman kad smo bili zadovoljni potezom "konzerva/otvarač", dotrčava konobar i kaže nam da ne može tu suncobran i da ga vratimo na početnu poziciju.

Mislim, realno, kad smo stavili suncobran tako da radi svoj posao što se tiče našeg stola, realno nije bilo šanse da neko prođe biciklom po stazi, sve bih ih "poskidali" suncobranom.

Grrrrr.

Opet nam fali "otvarač" :(  . 

Vratili smo suncobran na početnu poziciju.

Poručio Coca Cola-u. Hladna i lepo gazirana... Taman...

Do kraja su nekako Sale i Damir završili u hladovini (čitaj klupa u hladu), a Đura i ja smo prkosili suncu.

Bilo kako bilo, napravili smo pauzu, odmorili, popili kafu/sok i nakon nekih pola sata krećemo dalje. Pre nego što smo krenuli, čuo sam se sa podrškom da vidim kako napreduju. Unapred sam pronašao restoran koji radi nedeljom, gde je OK meni, kao i cene, nalazi se u mestu Arnoldstein, i podrška je znala lokaciju. Pitam ih kako napreduju, kažu, oni su već stigli u Arnoldstein, stali su na jednom parkingu na ulaz u mesto i čekaju nas.

Rekoh: "Nama treba nekih 45 minuta (imamo nekih 18km do restorana)". 

Kažu oni: "Nema problema, sačekaćemo vas..."

OK, i to je rešeno, sad nemamo pritisak da moramo da žurimo.

Taj deo rute od Villach-a do Arnoldstein-a je meni najlepši deo rute kroz Austriju tog drugog dana. Vozi se kroz šume, a od Villach-a napuštamo Dravu i vozimo uz rečicu Gail. 

Još uvek u VIllach-u, ove stolice/ležaljke za odmoru deluju fenomenalno 

Ima ih na sve strane

Prelazimo Dravu - još jednom

Reka Gail

Sa druge strane ovog brda se nalazi Kranjska Gora - Slovenija (zapravo Ski skakaonica Planica)

Nacionalni park "Dobratsch"

Kako napuštamo Villach, pomalo nas proganja sledeći detalj: po nekim prognozama, prvi deo dana (do nekih 12-13h) je trebao da bude lep i sunčan (i bio je - sindrom "konzerva/otvarač" je dokaz), ali je za popodne najavljivano da će da se "smrkne" i da će da bude ozbiljna kiša, nevreme i slično. 

Dok smo bili u kafiću, Đura je čuo kako su na radiu rekli da je vreme još uvek lepo i sunčano, samo što se nije zacrnilo. To je samo potvrdilo prognoze koje sam gledao jutros.

Kako sedimo u kafiću, gledam i vidim da se sa jedne strane navlače neki oblaci - ne sluti na dobro, al' 'ajde ćutim, da ne pravim paniku.

Kako vozimo prema Arnoldstein-u, krenuli su neki crni oblaci da se šunjaju oko nas (tamo sa istoka), ali srećom nismo imali problem, stižemo do Arnoldstein-a, srećemo podršku na parkingu, i svi zajedno odlazimo u restoran "Bella Italia".

U restoranu radi konobarica Iva, devojka sa naših prostora. Pitao sam je odakle je, ali sam dobio polu-neodređen odgovor da je rođena u Hrvatskoj i da je pravoslavne veroispovesti.

OK, poštujem!

Onda nam je ona prepuručila šta da uzmemo i poslužila nas kao da smo joj rod. 

Svaka joj čast!

Burger

Belo meso

Lazanje

Špagete Bologneze

Špagete Carbonara

Tiramisu

Panna Cotta

Moram priznati da smo dobro pojeli i popili. Odmorili, pa nastavljamo dalje. 

I sad naravno, opet posle ručka kreće uspon prema Tarvisio-u. 

Opet kreće gunđanje, ti čim "zabodeš" ručak, odmah je neko ozboljno penjanje posle. 

Šta da radim, ručkovi su dolazili na nekoj kilometraži, koja se realno poklapa sa delom dana kad je već krajnje vreme da se pojede nešto konkretno - kad je vreme ručku.

Nekako se ovo baš potrefilo da kreću neka penjanja posle tačke gde bude ručak, bar što se tiče prva dva dana.

Obavili ručak, nastavljamo dalje, još uvek smo u Arnoldstein-u

Kad se izađe iz Arnoldstein-a, kreće uspon prema Tarvisio-u. Ima tu nekoliko puta i 15% nagiba, ali te "stepenice" nisu dugačke, pa se može izvesti.

Ovaj deo gde se iz Austrije ulazi u Italiju je predivan, vozi se jednim delom kroz predivnu kroz šumu

Poenta ove slike su crni oblaci u pravcu gde idemo

Julijski Alpi - planine oko Mangart-a

Kiša koja preti sa zapadne strane

U realnosti je nebo mnogo crnje nego na slici - tu mobilni posvetli to crnilo pa ne izgleda strašno kao što je bilo u realnosti

Biciklistička staza savršena, a kiša ispred nas je sve samo nije savršena

Ušli u Italiju, stižemo u Tarvisio, i tu sad ima raskrsnica ("Y" raskrsnica). Na ovoj raskrsnici sam bio bar jedno 13-14 puta i to iz svih pravaca.

Sale na Y raskrsnici, levo se ide za Kranjsku Goru, desno se ide prema moru (Alpe-Adria)

Kako smo stigli na Y raskrsnicu u Tarvisio-u, imamo moguću mini ekskurziju do jezera Lago di Fusine (to su ona predivna jezera sa plavom  vodom). 

Samo podsećanja radi: Lago di Fusine inferiore

Lago di Fusine inferiore

Lago di Fusine inferiore

Od početka današnje vožnje sam "lobirao" da obiđemo i Lago di Fusine jezera, jer nam je ruta drugi dan svakako bila najkraća (samo 120km), a to nam je dodatnih 16km (8km tamo i 8km nazad do raskrsnice).

Međutim, nebo se smračilo sa jedne strane. Realno uspeli smo da pobegnemo od one najavljivane kiše, kad smo vozili od Villach-a do Arnoldstein-a. Međutim, dok smo ručali i pravili pauzu, oblaci su se navukli i sad su gledajući radarski satelitske snimke, oko nas su razne manje ili veće kiše kao minska polja koja se pri tome kreću. Sad je tu veoma teško prognozirati, kad će i dal' će negde padati kiša. 

Gledajući prema jezerima, deluje da je tamo vreme još uvek OK, ali dok mi dođemo do tamo, veliko je pitanje kakva će biti situacija.

Stojimo na raskrsnici, i sad je dilema: Hoćemo ili Nećemo?!?!

Đura je odmah rekao da on neće, da je njemu današnjih 120km taman (posle jučerašnjih 160km).

I sada je dilema da li da idemo nas trojica. 

Damir - hoće, neće, hoće, neće...

Sale kaže: "Ja bih voleo da idem, al' sam bio. Kako odluči većina, njemu odgovara..."

Neću da budem taj koji će da prelomi situaciju, rekoh: "Ako je iko bio, ja sam bio tamo dosta puta..."

Na kraju Damir kaže: "Bolje da ne idemo, ako dođemo tamo a nema sunca, onda to nije to..."

Potpuno se slažem da je realno da ne bude sunca, čak mislim da je verovatnije da nas dokači neki pljusak nego da bude sunčano. Sa druge strane se takođe slažem da ako nije sunčano da to nije to.

Posmatrajući prognoze i oblake - za ceo ovaj region (gde smo sada) je za popodne prognozirana kiša, i to takva da smo trebali da pokisnemo do smeštaja za medalju.

Gledam na prognozama kako se kreću oblaci unapred, hoće pasti - neće pastei, deluje da neće ali deluje i da hoće, sve zavisi koliko smo brzi. Čak iako izbegnemo kišu na jezeru, "omlatiće" nas kiša do smeštaja sigurno. 

OK, Damir je prelomio za sve nas, ne idemo do jezera, svi nastavljamo dalje prema smeštaju.

Stara železnička stanica Tarvisio, nije u funkciji. Ovuda je nekad išao uskotračni voz kod nas poznatiji kao Ćira, kad je prestao da saobraća, oni su skinuli prugu i napravili biciklističku rutu - SJAJNO!

Malo posle Tarvisio-a je još uspon (nekih 3-4km) i tu smo na najvišoj tački drugi dan na 820mnv. I nakon toga kreće fenomenalan spust, nagib 2-3-4%, i tako sve do smeštaja (nekih skoro 20km). Tu smo "leteli" koliko smo brzo vozili, 40-50km/h, na biciklima koji nisu predviđeni da se toliko "zlostavljaju".

Oblaci se ne šale, ima ih na sve strane ali još uvek su pocepkani nisu se pospajali, da naprave ozbiljno nevreme

Jednog momanta ima brojač biciklista, slično kako mi to imamo po Novom Sadu, samo je mnogo veći i impozantniji. 

Brojač biciklista - pre nas 4436

Sale i Damir prošli - 4438

Đura - 4439

Prođoh kao 4440.

Ako dobro tumačim brojeve, trebalo bi da je prošlo 4440 biciklista ove godine. U razgovoru sa ženom na recepciji hotela u Pontebba-i gde smo spavali, saznajem da rutu počinju da voze u nekom aprilu, da je dotle prehladno i da niko ne vozi zimi. Računam da je za mesec dana prošlo skoro 4500 biciklista, to je jedno 150 dnevno. S tim da ih je s početka aprila bilo verovatno stidljivo gde po koji, tako da je realno da ovih dana kad i mi vozimo, prolazi 200-300 biciklista dnevno.

To je stvarno za respekt. Mislim da VELO 6 rutom kroz Srbiju prođe njih "6" dnevno u najvećem špicu sezone, možda ni toliko, ovo je ipak drugi univerzum kad je popularnost rute u pitanju.  

Nekih 3-4km pre kraja današnje vožnje počinju da padaju prve kapi kiše, pa sve jače i jače. Sad kreće dilema da li da stanemo da se presvlačimo u kišni komplet ili ne.

Bilo je na granici da li se presvučemo ili ne.

Rekoh: Ekipa imamo još 3-4km, i da pljusne, vozimo do smeštaja, nije problem. Kiša naravno nije prerasla u ništa ozbiljnije, pa je odluka bila dobra.

Za par minuta stižemo u Pontebba-u.

Pontebba ispred nas, tu je kraj vožnje drugi dan

Mi i smeštaj - drugi dan savladan!!! Osmeha i dobrog raspoloženja ne fali

Smestili se.

Zovem Željku, da se najavim za večeru.

Kaže Željka: "Od 19:30h sam u restoranu, pa dođite posle toga."

Stižemo u 19:30h u restoran i onda kreće gozba!

Željka - KAPA DOLE!!!!

Primila nas je kao najrođenije. I njena preporuka za hranu, i usluga, i kvalitet hrane, i ukus i sve ostalo. SJAJNO!

Ribnjak u restoranu "Rio Argento"

Riba nam je bila na meniju, jer restoran ima svoj ribnjak. Mada i sve drugo što smo probali prethodnih godina je bilo odlično - znači nema greške.

Čorba

Atmosfera za večerom

Pastrmka se jednostavno topila u ustima

Na kraju nam je Željka poklonila desert (restoran nas je častio), Damiru je bio rođendan pa je Damir dobio flašu vina na poklon, i Mira je dobila vino na poklon od restorana, ne znam da li može bolje.

Nisam još bio u restoranu koji ti nešto pokloni. Uglavnom platiš sve što pojedeš i popiješ. Mislim platili smo mi večeru (tačnije Damir nas je častio jer mi je rođendan - svaka čast, bilo je baš lepo), ali smo sa druge strane izašli puni utisaka i pozitivne energije od Željke!

Dok smo savladali večeru, već je uveliko pao mrak, ribnjak sad izgleda potpuno drugačije

Polako se vraćamo u hotel, dogovaramo se za sutra, pa polako na spavanje.

Sve u svemu, moj lični utisak je da je prvi dan bio lepši i uzbudljiviji (naročito zbog smeštaja). Smeštaj u Pontebba-i sam rezervisao unapred da ne bude iznenađenja kao prvi dan vožnje (i to sam uradio uveče čim smo se smestili kod Španca, uzeo sam laptop i odmah rezervisao smeštaj još pre večere). Nekako su mi oni planinski prizori postavili visok standard za poglede dok se vozi, pa je ponajviše zbog toga drugi dan izgedao manje lep. Što se tiče same vožnje bilo je značajno lakše.   

Drugi dan je potpuno drugačiji od prvog dana, imaš utisak kao da si vozio u drugoj državi.

II dan - suma sumarum:

• Prešli smo - 123,60km
• Vozili smo - 05:27h
• Ukupno proteklo vreme - 09:19h
• Ukupno smo se popeli - 670m
• Prosečna brzina - 22,7km/h
• Maksimalna brzina 47,9km/h

Ruta

Profil terena

Treći dan vožnje je po originalnoj zamisli trebao da bude najduži, međutim, nekako je prvi dan neočekivano "pobedio" (krenuli smo iz Pidding-a, 15km pre nego što je trebalo, a onda je i drama do Kolbnitz-a još produžila rutu). Bilo je zamišljeno da je prvi dan najkraći sa najviše penjanja, drugi dan nešto duža ruta jer ima malo i penjanja a treći dan da bude najduži jer je spust i ravno (nema penjanja). Ali eto, sve se to malo izmešalo, pa je prvi ispao najduži, drugi najkraći, a treći? 

Trećeg dana smo dobili jedan neočekivan izazov. 

Da li smo uspeli da se dokopamo mora (što bi rekli Adria-e) ili ne pitanje je sad?

Nastavak priče: >>> Alpe-Adria III deo <<< 

D.