38. Alpe-Adria III deo

Alpe-Adria III deo

Samo ukratko da uhvatimo priključak sa prva dva dela. 

Prvi deo: >>> Alpe-Adria I deo <<< 

Drugi deo: >>> Alpe-Adria II deo <<<

Dolomiti i Julijski Alpi 2023. godine - Sale i ja smo vozili delom Alpe-Adria rute. Tu se rađa ideja da vozimo celu Alpe-Adria rutu (mislim u Saletovoj glavi se javlja ideja, a ja se otimam da prihvatim ideju).

Ipak popuštam i počinju planovi za vožnju, okuplja se ekipa biciklista u sastavu: Sale, Damir, Đura i Darko, i podrška u sastavu: Munja i Mira.

Okvirni plan je da Alpe-Adria rutu izvezemo u 3 dana (nekih 420km), plus dan da odemo do Salzburg-a i dan da se vratimo iz Grado. Sve u svemu 5 dana.

Najbolja deonica trećeg dana - tuneli preostali od uskotračnog voza koji već godinama nije u funkciji

Petak 10.05.2024. stižemo u Piding pored Salzburg-a, utrčavamo u hotel i tu se petak završava.

Subota kreće vožnja Piding - Salzburg - Hallein (doručak) - Bischofshofen - St. Johann im Pongau - Schwarzach im Pongau (ručak) - Gastein dolina - vozom kroz Alpe - Mallnitz - Kolbnitz.

Kad smo prošli na južnu stranu Alpa kreće neočekivana drama da se pronađe smeštaj, ali i to se do kraja rešilo, i to je to za prvi dan (napravismo 160km i 1500 visinaca).

Prvi dan u slikama, bez reči:

Sremska Mitrovica - Inicijalno pakovanje (Munja napao šrafove)

Spakovani - krenuli put Salzburg-a (zapravo Pidding-a)

Priroda nas "časti" lepim prizorima

Neverovatno, nebo kao da gori

Pidding - kreće vožnja dan prvi

Biciklistički most - prelazimo iz Nemačke u Austriju

Interesantno drveće u Salzbirg-u

A onda priroda 100% se nastavlja do kraja dana u raznim oblicima i varijantama

Predivne reke

Predivne šume

Predivne planine

Badgastein

Stigli na voz na vreme da prođemo kroz planinu

Smeštaj

Opuštanje nakon napornog dana

==========================

Drugi dan u slikama, bez reči:

Doručak

Idemoooo

Veštačko jezero pored Kolbnitz-a

Jutarnja kafa u Spittal an der Drau

Spittal an der Drau

Odavde smo došli

Jedan od mnogih prelazaka preko Drave

Suncobran ili ne, pitanje je sad???!?

Reka Gail

Nacionalni park "Dobratsch"

Ušli u Italiju

Staza savršena

Stigli na cilj drugog dana

Večera i opuštanje nakon predivne vožnje

==========================

OK, a sada konačno nastavljamo gde je priča posle II dela stala....

PONEDELJAK, 13.05.2024.

Problem trećeg dana vožnje je sledeći:

Posmatrajući vremenske prognoze dan-dva pred polazak u Austriju, trebala je da pada kiša drugu polovinu drugog dana i ceo treći dan. 

Drugi dan je palo samo par kapi kiše i to pred sam smeštaj u Pontebba-i, tako da slobodno mogu da kažem da smo se drugi dan provukli po pitanju vremena. Međutim, posmatrajući prognozu nakon što smo završili večeru kod Željke ispada da će kiša početi da pada negde oko 10h (pre podne) i da će padati do jedno 15h. To je 5h kiše i to je značajno bolje od kiše ceo dan, još uvek nije sjajno, ali bože moj bolje je... 

Kažem ekipi: "Hajde da budemo u 07:30h na doručku spremni (znači bicikli napakovani, sve stvari u kombiju itd...), da krenemo što ranije, doručkujemo, sednemo na bicikle i krenemo. Da probamo što više da prevezemo pre kiše..." 

Gledajući neke prognoze i najave kuda će se kretati oblaci (oni se bar na prognozama kreću kao u nekim talasima, pa ako budemo imali sreće da se "prošniramo" između dva naleta kiše da možda i ne pokisnemo ili da nas eventualno "okrzne" neki oblak pa da to ne bude strašno. Naravno sve ovo ako nas sreća neverovatno posluži.

Međutim sve te prognoze su "idi mi - dođi mi". 

Šanse da ne pokisnemo su realno nikakve, ali nada umire poslednja... 

Kao i uvek...

Obzirom da nam je kiša izvesna, u standardnu opremu za kišu spada i navlaka za šlem, koju sam od cele ekipe imao samo ja, a ostali je ili nisu poneli ili je nemaju.

Vozeći Učku u Hrvatskoj 2023. godine (biće priča čim postignem), kada sam pokisao kao nikad pre (a za sada i kao nikad posle), sam na šlem navukao običnu (zapravo najobičniju) kesu tregericu i to me je spasilo da mi glava ne bude mokra. 

Učka jun 2023 - Obična kesa iz prodavnice (popularno zvana tregerica) rešava problem nedostatka navlake za šlem protiv kiše - provereno funkcioniše dobro (molim bez smejanja vezano za kesu na šlemu - čovek mora da se snađe kad je u nevolji)

Međutim, mi smo u Italiji, gde u marketima više ne možeš da dobiješ PVC kesu ni u kojoj varijanti, na raspolaganju su papirnate ili krpene kese (koje definitivno neće pomoći protiv kiše).

Obzirom da sam znao da nas sutra čeka kiša, pitao sam Željku kad smo završavali prethodni dan večeru: "Da li slučajno imate plastične kese?" (jer oni pakuju hranu koju ljudi ne uspeju da pojedu da ponesu kući, pa se ponadah da možda imaju kese)

Kaže Željka: "Naravno!"

I donese nam jedno 5-6 komada.

Mali problem sa tregericom je taj da je njen otvor značajno manji od šlema, pa moraš jako oprezno i sa osećajem da je navučeš na šlem da ne bi pukla.

Problem sa navlakom za šlem je recimo rešen.

A onda sam ujutro u kupatilu u hotelskoj sobi "naleteo" na kapu za tuširanje i odmah mi je sinula ideja da je to potencijalna zamena za navlaku za šlem i to verovatno bolja od tregerice.

Šaljem ekipi na Viber grupu sledeću sliku:

Kapa za tuširanje

"Shower cap" (za one koji slabije pričaju Engleski) je kapa za tuširanje, mada na Engleskom "shower" znači i pljusak, a to nas realno čeka. Poneo sam kapu za tuširanje iz sobe, a onda još zamolio devojku na recepciji da mi da još dve. Malo me je pogledala čudno (po principu šta će ovom "manijaku opšte prakse" kese za tuširanje sada kad napušta hotel?!?!), ali nije komentarisala, otišla je u neku ostavu i donela mi dve kese. Sa druge strane i ostatak ekipe je uzeo po kesu ko je uspeo da pronađe u kupatilu, tako da smo imali par kesa za tuširanje viška (za svaki slučaj).

U 07:30h smo svi bili sa stvarima dole. Popakovali stvari u kola i otišli na doručak.

Doručak je bio odličan. 

Bilo je od svega po malo... 

Taman koliko treba (naravno, kako čega ponestane, oni dopune).

Ima od svega po malo, ne možeš ostati gladan - doručak taman

Detalj koji nisam naglasio je da je hotel bio pun biciklista. Kad smo juče stigli, pokazali su nam prostoriju gde da ostavimo bicikle i ona je realno bila skoro puna (tipa 25-30 bicikala, naguranih jedan do drugih kao sardine u konzervi). Na doručku smo mi bili obučeni kao biciklisti, kao i dobar deo ostalih gostiju. Očigledno su svi gledali vremensku prognozu, pa su imali sličan plan da izbegnu kišu ili bar da "umanje štetu".

 Krećemo u 08:30h, malo nam se odužio doručak, ali se odmah popila i kafa.

Spremni, krećemo

Ono što sam potpuno siguran je da od pre mesta Tarvisio (tamo od one "Y" raskrsnice gde smo razmatrali da li da idemo na Lago di Fusine ili ne) pa kilometrima nadalje trasa Aple-Adria rute ide trasom bivše uskotračne železnice koja više nije u funkciji (ljudi su podigli šine, asfaltirali rutu i to je sad savršena ruta za bicikl). Mi smo u Mestu Pontebba sišli sa trase da bi se smestili u hotel, i sada nastavljamo gde smo juče stali. 

Malo objašnjenje za one "sa jefinijim ulaznicama": Uskotračni voz je bio popularan naročito u Austro-Ugarskoj, koja je gradila pruge po svojoj teritoriji tokom i krajem 19 i početkom 20 veka. Pretpostavljam da je takav voz bio "poslednji krik tehnike" tog doba, ali je nakon 50-60-70 godina prevaziđen i zamenjen vozovima koji imaju veći razmak između šina, pa je polako potisnut većim i savremenijim vozivima (uskotračni voz je imao razmak između šina od 760mm). 

Najsvetliji primer uskotračnog voza na našim prostorima je pruga Sarajevo - Užice - Beograd, gde i dan-danas saobraća (u turističke svrhe) verovatno poslednji primerak uskotračnog voza koji je u funkciji - popularni Ćira, ili kako se on zove na lokalnom dijalektu - Ćiro. Da naravno, svi ste već zaključili da se radi o šarganskoj osmici. Šarganska osmica je nastala kao direktna posledica nekoliko činjenica:

1. Voz ne može da savlada veći nagib od 3%, ukoliko je nagib veći, točkovi lokomotive jednostavno proklizavaju i nema daljeg kretanja)
2. Visinska razlika između dve susedne stanice (Mokra Gora i Šargan) je 300m, sa nagibom od 3% pruga mora biti dugačka 10km da bi se savladala visinska razlika
3. Između Mokre Gore i stanice Šargan (Vitasi) ima tačno 5km vazdušnom linijom

Znači u 5km razdaljine je trebalo spakovati 10km pruge -> eto ti osmice...

Na isti način se prave serpentine na putevima da bi se smanjio nagib.

No odlutao sam malo, izvinjavam se. 

Mislim, "maaaalo"....

Tek što smo krenuli, još smo u mestu Pontebba, pogled na nebo ne obećava lep provod...

Kako smo krenuli iz hotela, posle možda jedno 500m put nas vraća na trasu uskotračnog voza, koja je pretvorena u biciklističku stazu.

Ovo parče rute (deo gde je nekad išao voz) je jednom rečju SAVRŠEN.

Penjanje na samu trasu je dugačko nekih stotinak metara i prilično je strmo (stoji znak 25%). 

Penjanje na Alpe-Adria rutu

Kako idemo, krećem da se penjem, nagib ozbiljan, i krajičkom oka sam primetio znak 25%. Stajem i vračam se da slikam 25%. 

Prolazi ekipa i pita me: "Šta to radiš?"

Rekoh: "Znak 25% se ne vidi često, red je da ga slikam."

E sad detalj koji nikad  nisam shvatio u čemu je problem, u jedno 80% slučajeva kad je uspon, oni stave znak za nizbrdo, i kad je nizbrdo oni stave znak za uzbrdo. Jednom ili dvaput od 10 puta oni zapravo pogode smer nagiba (možda su ovde neki arapi postavljali znak a oni čitaju zdesna na levo, pa sa druge strane gledaju nagib).

Bilo kako bilo, 25% nije šala i oni su to popeli iz zaleta, a ja sam morao da krenem iz mesta jer sam stao da slikam.

Kako smo ponovo na trasi kojom je išao voz ima nebrojeno tunela. Mislim da pojasnim, tunela stvarno ima dosta, ali za mene ih ima nebrojeno jer ih nisam brojao dok smo vozili, svašta mi je usput odvraćalo pažnju ponajviše lepi prizori planina i predivna plava rečica.

Kad se popneš na trasu odmah nailazi veliki tunel, mislim, nije velik, nego je dugačak, i to jedno 450-500m, ono što je interesantno je da je u tunelu postavljena rasveta, i kako uđeš u tunel tako se segmentno  pale svetla kako voziš. Svetlo u tunelu je ugašeno kad nema nikog, kako naiđeš i kako prolaziš, tako ti se pale svetla ispred tebe i svetla rade još neko vreme kad prođeš.

Đura je malo dao gas, pa je bio ispred nas jedno 50m, i kako ide prvi tako pali jedno po jedno svetlo ispred, pa sam se zavitlavao da je Đura naš PROSVETITELJ, jer nam osvetljava put. 

Svetlo u tunelu, Prosvetitelj nam je osvetlio put

Nakon što savladaš prvi punel, kreću tuneli da se nižu jedan za drugim.

Oblaci i dalje ne obećavaju dobru zabavu za danas (u stvarnosti nebo je mnogo tamnije i tmurnije nego što to Samsung kamera na telefonu na kraju predstavi)

Svugde oko nas su litice, pa nije ni čudo što ima tako puno tunela, jednostavno nemaš ti kuda da proturiš voz

Mogu samo da probam da zamislim kakve je boje rečica kad sija sunce

Ograda na ovom mostu nije reprezentativna, ali sve ostalo je sjajno!

Staza je savršena

Okolni vrhovi potopljeni u nisku oblačnost

Negde između neka dva tunela smo stali da se dodatno obučemo. U tunelima je svežnjikavo, a ni u senci nije mnogo bolje (a senka nam je danas 100% jer nema ni "s" od sunca). A još je napolju duvao neki hladan vetrić, sa druge strane od onih "25%" mi se sve vreme spuštamo, idemo relativno brzo, a obzirom da nema nikakvog napora, problem je postići radnu temperaturu. 

Još jedan sloj je u najmanju ruku neophodan

Dok je anti-striptiz u toku, koristim priliku da malo slikam okolne vrhove

Pokušaji da slikam okolne poglede dok vozim nisu baš uvek uspešni 100%

Ruta vodi pored raznih mesta i naselja

Kako idemo, prolazimo pored više naselja. Većina mesta su nekad imale svoje stanice na ruti kojom je išao uskotračni voz (mislim da smo prošli jedno 3-4, možda čak i 5 starih stanica, koje više nisu u funkciji). Sada su te napuštene stanice, samo nemi svedok nekih drugih vremena (i hordi biciklista koji tutnje pored njih).

Stara stanica koja više nije u funkciji

Neočekivano ima i vodopad 

OBAVEZNO POGLEDATI VIDEO:

Stanice koje se više ne koriste su u oronulom stanju, a one se verovatno bar 50-60 godina (zapravo verovatno i više) ne koriste, jer su krenuli malo moderniji vozovi. 

Kako vozimo, sve češće gledam u nebo 

Jedna od većih stanica pored kojih smo prošli je pretvorena u kafić, i da naravno nalazi se na samoj ruti, nema promašaja. Ovu stanicu sam video na nekoliko filmića dok sam se pripremao za ovu vožnju, i na svim filmićima je bila poprilična gužva. Međutim, nama je to prerano za bilo kakvu pauzu, realno tek smo krenuli (vozimo možda jedno 20-tak minuta, a popila se kafa za doručkom). 

Približavamo se stanici koja je sada popularan kafić

Stanica se nalazi u mestu Chiusaforte, i pretpostavljam da je po lepšem vremenu a naročito vikendom puna.

Obzirom da nam nije još vreme za kafu, a sa druge strane oblaci nam sve više gase nadu da ćemo se izvući i da nećemo pokisnuti, ne stajemo, nego samo nastavljamo dalje.

Mogu da probam da zamislim kakve su planine okupane suncem u pozadini ovog sela

Još jedna napuštena stanica u nizu (mesto je Moggio Udinese ili Moggio di Sotto)

Nakon napuštene stanice Moggio, zapravo prestaje staza koja ide bivšom prugom, samo staji znak da je dalje zabranjeno i put je preprečen da zapravo ni ne možeš da prođeš i da hoćeš. Tu sada ruta (okolo-naokolo) izlazi na put kojim idu automobili, OK nikakav problem. Vozimo u grupi, saobraćaj nije prevelik, tako da je OK. 

Kako smo izašli na glavni put prolazimo pored mesta gde nije moglo dalje i sad sa strane vidimo da jednostavno dalje rute nema jer je upravo prave (dižu šine, pragove i slično, pa asfatiraju). Zbog toga je ruta kroz Italiju zapravo toliko dobra i savršena, ovo je realno sve napravljeno u poslednjih par godina, a kad završe biće stvarno fenomenalno!

U daljini se lepo vidi da pada kiša

Ona ista plava rečica nam celim putem od kad smo krenuli pravi društvo, zove se "Fiume Fella", i sad se spustili na njen nivo

Tu kako smo počeli da vozimo putevima gde ima saobraćaja, video sam na par mesta u daljini da na vrhovima planina pada kiša.

Sad iz iskustva, kad golim okom vidiš kišu oko sebe, vrlo brzo počinje da pada tu gde se nalaziš, tako da sam svestan da imamo 5-10 minuta maksimalno pre nego što krene i kod nas da pada. Ništa ne spominjem ekipi da ne unosim loš "vibe", ionako je sumorno i tmurno celo jutro.

Na 34. kilometru počinje da pada kiša (to je ona koju sam video jedno 10-tak minuta ranije na udaljenim vrhovima), prvo gde po koja kap, pa sve jače i jače, a mi vozimo.

Tu je uvek ista dilema, kad stati i presvući se. Puno puta mi se desilo da kiša tako krene i da onda posle par minuta jednostavno utanji i prestane.

Do kraja Đura kaže hajde da se presvučemo.

Odluka je bila prava! 

Pauza jedno 6-7 minuta, presvlačenje.

Kišni komplet - aktivacija u toku

Kiša još uvek nije prejaka

Presvukli se i nastavljamo dalje.

Međutim, kako vozimo kiša sve više pojačava, pada sve jače i jače.

Prolazimo kroz više mesta

Bolestan čovek ima samo jednu želju - da ozdravi, slično je kad voziš po kiši, imaš samo jednu želju a to je da kiša prestane. 

Međutim, kiša je uporna. 

Ali i mi smo uporni.

Obzirom da na sebi imam kišni komplet, veoma je teško (gotovo nemoguće) vaditi telefon iz zadnjeg džepa dresa kad je preko svega još i "kabanica", tako da slabo slikam dok vozimo, slabo i pričamo, svi smo se kao puževi uvukli u svoje kućice (svako u svojoj glavi) i čekamo da prođe "nevreme" da bi ponovo "izvirili" napolje.

Zoom prethodne slike - Shower cap (kapa za tuširanje u funkciji), kiša pada a svako od nas vodi specijalan rat protiv kiše

Kako vozimo prošli smo pored jedno 3-4 kafića, i tek sada vidim koliko ima ljudi na ovoj trasi (svi oni pokušavaju isto što i mi).

U prvom kafiću ih je bilo jedno 20 (mislim nemam pojma koliko ih je bilo unutra, ali je bilo jedno 20 bicikala parkiranih ispred kafića), onda smo nekog momenta prošli ispod jednog mosta tamo ih je čak bilo i više jedno ~30, koji čekaju da kiša prestane. 

Usput smo sretali i druge bicikliste koji su bili uporni i nisu odustajali ni po kiši (da ne kažem da su bili žilavi).

Nekog momenta, Damir javlja da ima problem. 

Šta se dešava?!?

Ispostavlja se da vetrovka koju ima na sebi nije baš otporna na puno vode, pa je prokisnuo, i bio je potpuno mokar ispod vetrovke. E sad, da je napolju bilo toplo pa još i nekako, ali nije baš bilo toplo, tako da je on tako mokar vozio po hladnom dok je mogao, a onda je upalio "alarm". Realno vozimo nekih 45 minuta po ozbiljnoj kiši.

Mokar i smrznut.

Naravno, plan je da stanemo u prvi kafić, pa da zovemo podršku da se on presvuče. 

Stižemo do kafića "Bar Tablѐ" u mestu Campolessi gde je delovalo da nije gužva (bilo je jedno 7-8 biciklista, a i ličilo je da se oni pakuju da krenu - što se ispostavilo kao tačno).

Uskačemo unutra. 

Zovemo podršku.

Damir skroz mokar, kao da si ga gurnuo u bazen.

Iskreno, gledajući ga kako se trese od hladnoće, mislio sam da je Damir završio sa vožnjom. Posle u priči saznajem da su i ostali imali isti utisak.

Stigla podrška, izvadili smo fen i tu je počela operacija "Vruć vetar".

Naravno, paralelno se popila i kafa, i sokić.

Šank i piće gde smo se cedili/sušili

Damir se delimično presvukao, delimično prosušio, uzeo je pravu jaknu za kišu, i ponovo smo spremni za borbu za kišom. Proveli smo nešto preko sat vremena u kafiću, dok prvo nije stigla podrška (jedno bar 20 minuta), pa onda dok se nismo prosušili, presvukli i slično.

Damir došao sebi, prosušio se, ugrejao se malo, pa smo ponovo spremni za akciju.

I tako se Damir kao ptica Feniks izdigao ne iz pepela, nego iz bare koje smo svi napravili unutra gde smo poskidali mokre stvari sa sebe (svako svoju).

Poslednje pripreme nakon Vrućeg vetra, a pred ponovni polazak u susret kiši

Vožnja po kiši (bar kod mene) ne izaziva onaj užitak kao kad je sunčano i vedro, mislim vrlo verovatno je tako i sa ostalima.

Dok se Damir sušio, i dok smo bili u kafiću, kiša je pojačavala i pojačavala, tako da u momentu kretanja iz kafića padala mnogo jača kiša nego kad smo uskočili u kafić. 

Svi mogući oblici specijalnog ratovanja protiv kiše su u funkciji

Svako svoju "muku muči" - ali bez obzira na sve, napredujemo

Tu i tamo uspevam da slikam ponešto usput (ovde je bila uzbrdica, pa smo hteli - ne hteli usporili, pa sam imao vremena da "iskopam" telefon ispod svega na sebi)

Slično kao i u Austriji, ruta je pristojno obeležena i realno svugde gde možda imaš dilemu, ima manja ili veća tabla koja te upućuje na pravu stranu

Damir je imao kesu na glavi - mogu samo da kažem cilj opravdava sredstvo

Gde god ima neka nadstrešnica, eto ti biciklista ispod (ovde ih ima 7-8)

Tu i tamo uspevam da ponešto i slikam dok se vozimo po kiši

FVG 1 je Friuli-Venezia Giulia (regija kojom se vozimo)

Od momenta kad smo ušli u Italiju nalazimo se u Friuli-Venezia Giulia regiji (čita Fruli Venecija Julija, i odatle i potiče naziv Julijski Alpi).

Lepo označeno

I sad kako vozimo i kako vreme prolazi, kiša pada sve slabije i slabije. Na kraju kiša prestaje jedno 3-3.5h nakon što je počela. Mi smo dobacili negde do predgrađa Udina. Vozim prvi jer imam rutu u Garminu, a ruta je prilično kompleksna voziš cik-cak, skreni u ovu uličicu, pa u neku sledeću, pa tako malo levo malo desno (neko se trudio da optimizuje rutu tako da se što manje vozi putem kojim ima saobraćaja, a ako baš mora da se vozi putevima gde ima saobraćaja, onda često ruta vodi okolo-naokolo nekim uličicama gde realno i nema saobraćaja).

Stadion Friuli na periferiji Udina - kapacitet 30.000 gledalaca

Sale je u tom nekom momentu bio poslednji, odjednom ga nema, i kažu mi Damir i Đura da me Sale doziva. OK vidim ga da je stao jedno 200m iza nas, i sad nisam siguran da li je probušio gumu ili ima neki drugi problem. 

Vratim se, a on nešto gleda okolo po zemlji kao da je nešto izgubio. 

Pitam: "Šta je bilo?"

Sale: "Pa, izgubio sam......."

I nastavi: "Samo sam čuo "klang" kako je lupila o asfalt i dalje joj se gubi trag.

Jednostavno je nestala. 

Pored biciklističke staze trava je visoka jedno pola metra i sa leve i sa desne strane, pa ne obećava da ćemo imati lak zadatak kod pronalaženja.

Naravno, u trenutku kad se "incident" dogodio Sale je išao brzinom od ~25km/h, i u momentu nije video gde je odletela, naravno trebalo mu je 10-15m da stane i eto problema. Pri tome naravno nema pojma ni da li je u "levoj" ili "desnoj" travi.

Vratiše se i Đura i Damir, i sad sva četvorica tražimo u gustoj travi izgubljenu stvar.

Pročešljali smo travu u širini od jedno metar sa svake strane od staze u dužini gde je bilo realno da je mogla da odleti, čak i gde nije bilo realno i to više puta, ali ništa. 

Jednostavno nismo uspeli da je pronađemo.

Eto, prvi "defekt" na putovanju.

Nastavljamo polako dalje, ulazimo u Udine.

Kad smo došli u onaj baš urban deo Udina (tipa 500m od najužeg centra), vidimo neki restorančić prekoputa, i deluje da i radi. 

Dalo bi se jesti, već je 14h, a onaj doručak jutros u 08:30h je davna prošlost.

Prelazimo prekoputa, ulazim u restoran, rekoh: "Izvinjavam se, da li može da se jede ovde?"

Devojka me ne razume ne zna Engleski....

Grrrrrr....

Da bih ubrzao priču, pokažem rukom, takoreći gestikuliram jedenje.

A ona: "Aaaaa, mangiare..... :)"

Odgovorih: "Siiii, maaaangiaaaaaaaaaare..."

Ona: "Uno momento..."

I sad ona krene da se domunđava sa koleginicom, koja je prišla dok je "mangiare" predstava trajala.

Pa obe pogledaše na sat, pa opet "domunđ" - "domunđ" - "domunđ" - "domunđ", sve na tečnom Italijanskom.

Opet mi reče: "Momento..."

I sad jedna od njih ode tamo negde iza (rekao bih u kuhinju).

I vraća se posle jedno 2-3 minuta, i kaže da može.

Rekoh ekipi: "Sedaj, ručamo ovde!"

E sad, da prevedem šta se zapravo dešavalo (to sam ukapirao par minuta kasnije kad su nam doneli meni).

Kuhinja radi do 14h (Italijani po "default"-u rade dvokratno), a ja sam ušao u restorančić u 13:58h. Onda kreće "mangiare" pantomima, nakon čega je devojka otišla u kuhinju da pita da li može da nas ugosti.

Kuhinja je očigledno odgovorila potvrdno i eto nas sedamo za sto - tačno je 14:02h, tako da se sve realno odigralo brzo i povoljno po nas. 

Donesoše nam meni, listamo, ima "4" jela bombastičnih naziva a u suštini ništa specijalno (sve nekako deluje kao fast food zapakovan u restoran koji posmatran golim okom od spolja ne liči na fast food). U meniju ovo se služi hladno, ono se služi hladno, jedva nađosmo neku piletinu ala Milaneze koja se služi topla, a to nikakav spektakl - pohovano pileće belo meso i "tri" krompira pored.

Piletina ala Milaneze (možda bi bilo ispravnije da kažem Piletina ala Udineze, uzimajući u obzir gde je jedemo)

Uzeli smo i po Coca Cola-u i kafu (ko pije) i eto ti obroka, na brzaka (a to nam je realno i odgovaralo).

Možda ne delju tako ali ovaj kolač je 98% šećer

Stomaci ponovo puni, nastavljamo dalje.

Udine se čine kao dosta veliki grad, vozimo i vozimo i nikad ih proći.

Tipične Italijanske ulice

Ovo se kod nas ne viđa često - semafor za bicikliste 

Ulazimo u sam centar Udina

Centar Udina je lep, prolazimo bez zadržavanja, uspeo sam da napravim 2-3 slike i to je to.

Sad smo već u potpunoj ravnici, tako da više nema uzbudljivih pogleda na planine.  

Bela staza ovde ne podseća na "onu" belu stazu iz Austrije, očigledno Austrijanci malo više ulažu u biciklizam i bici rute

Rampa se spustila, pa smo morali da sačekamo da prođe voz

Vozimo i u mestu Mereto di Capitolo Đura prijavi da mu je pukla još jedna žbica. 

OK, sad već to sa žbicama postaje ozbiljno. 

U samom centru gradića smo fiksirali spornu žbicu da ne smeta okretanju točka, pa kažem Đuri da proba jedan krug da vidi kako se ponaša točak. 

Sve je OK, ne češe, može da se vozi. 

Dok smo se mi baktali oko žbice, stiže i podrška, koja je baš završila šoping u "Palmanova Outlet Village" koji im je Đura preporučio (Đura nije ni svestan kakav mi je problem napravio sa ovim šoping centrom). Pored tržnog centra inače prolazi jedini autoput kojim ulaziš u Italiju iz pravca Slovenije, nema šanse da prođeš drugim putem, i eto, posle Đurine preporuke, svaki put kad prođem pored Palmanove sad moramo obavezno da svratimo u tržni centar (to se 2x dogodilo nakon ove vožnje).

Nastavljamo dalje prema Palmanovi koja je udaljena svega 2 km od incidenta "Žbica-2".

Međutim, na pola puta između Mereto di Capitolo i Palmanove (znači 1km od "Žbica-2" lokacije), Damiru koji je pokupio jednu pristojnu rupu na beloj stazi odskoči zadnje svetlo i odleti negde u travu. 

OK, ovo je Déjà vu! Samo nije Sale u pitanju nego je Damir.

Sad se Damir vraća i pokušava da "pokori" travu, ali trava pobeđuje kao i u Saletovom slučaju, pa je rezultat Domaći : Gosti = 2 : 0.

Dok je Damir tražio lampu, Đura shvati da mu je za ovih 1 km bele staze, pukla još jedna žbica. Pokupio je jednu ozbiljniju rupu na moje oči, i sevnula je još jedna žbica. 

E sad, bez jedne OK, nije problem, bez dve još i nekako, ali bez tri žbice je skoro nemoguć događaj dobaciti do cilja po ovim italijanskim belim stazama koje su dosta nepredvidive i grbave. 

Mislim, čisto da pojačam misao, unutar jednog kilometra Đuri su pukle 2 žbice, a mi do kraja imamo preko 30km ko zna kakve staze. Naravno, sa svakom žbicom koja fali, točak je slabiji, preostale žbice su više opterećene a točak je sve više u debalansu...

Damir se miri sa sudbinom da lampu ne može da pronađe i odustaje od dalje potrage, za to vreme smo mi opet sredili zadnji točak da može da se okreće i ponovo smo svi na okupu i nastavljamo dalje. 

Rekoh Đuri: "Sad moraš jako da paziš jer sledeća rupa može da bude kobna..."

Sledeće interesantno mesto je grad Palmanova.

To je grad-tvrđava.

Grad je potpuno simetrične deveto-ugaone strukture. Ceo grad je podeljen na 9 segmenata, a onda je centralni trg nekako ispao šestougaon (tek toliko da se razbije monotonija), mada sve je toliko simetrično da ako samo malo ne paziš (ne daj Bože se okreneš malo vamo, malo tamo) nemaš pojma odakle si došao i još gore kuda treba da ideš.

Palmanova je izgrađena od strane Mletačke republike (ili za one koji slabije barataju istorijom - Venecijanske republike), gradnja je započeta 1593. godine. Druga faza gradnje se odvija od 1658 do 1690, dok su spoljašnji zidovi tvrđave završeni od 1806 do 1813 godine pod dominacijom Napoleona. 

Palmanova slikana iz vazduha - takoreći ptičija perspektiva (slika preuzeta sa interneta)

Ulazimo na zapadnu kapiju

Palmanova ima 3 kapije, zapadni, istočni i južni. 

Palmanova ima samo 3 kapije (izvor Google Maps)

Mapa Palmanove iz 1593. godine koju je nacrtao Joris Hoefnagel  

Naša ruta ide tako da ulazimo na zapadnu kapiju a izlazimo na južnu.

Zapadna kapija grada

Od same kapije do centralnog trga nema ni 500m, tako da smo se brzo našli na centralnom trgu koji je realno poprilično velik. 

Panorama trga

Na trgu je kao mini muzej, gde su prikazane mašine koje su korištene za izgradnju Palmanove (što bi rekli poslednji krik tehnike tog 16. veka)

Pešačka tura po zidinama oko grada je dugačka 4.3km

Sale na glavnom trgu u Palmanovi

Kad smo došli na glavni trg, kreće slikanje. Ima kao mali muzej na otvorenom gde su prikazane mašine korištene za izgradnju Palmanove.

Malo vamo, malo tamo, i izgubiš pojam odakle si došao. Sve je isto, sve je simetrično. Ulice koje idu sa glavnog trga se zrakasto šire, ali su sve ostale ulice koncentrično postavljene u odnosu na šestougaoni centralni trg Palmanove. Gde god pogledaš, sve je isto.

Kako se oni koji žive ovde snalaze, nemam pojma.

Sreća, Garmin ima na sebi navigaciju koja ne pati od posledica simetričnosti kao mi, i on nam "kaže" skreni desno, pa skreni levo...

Južna kapija

I tako uz pomoć Garmina uspevamo da preživimo simetričnost Palmanove. 

Izlazimo iz grada, sad je potpuno ravno (ko da vozimo kroz Banat ili Bačku), mi imamo još nekih 30km do mesta Grado, a nalazimo se na nekih 10-15mnv.

Mesto gde meni otpada tašna

Izašli iz Palmanove, i nismo prešli ni 2 km, a meni otpada tašna sa paktregera. 

Čuo sam kad je pala, osvnuh se i vidim tašnu kako se baškari u travi, ostali su odmah počeli da se viču da mi je otpala tašna, naravno da sam čuo sam da je pala, jer je tašna bila teška jedno 10kg (litra vode, ceo komplet za kišu, 3 rezervne gume, razni alati i sto drugih drangulija za svaki slučaj), tako da je pad izazavao mini zemljotres koji je verovatno zabeležio i lokalni seizmološki zavod... :)))

Bele staze su u ovom poslednjem delu trećeg dana poprilično grbave sa neravninama i udubljenjima (mogao bih jednostavno reći rupama, to je ono kad imaš makadam, pa se od vode izlokaju rupe). Čičkovi koji drže moju tešku tašnu su jednostavno popustili od vibracija (koje su posledica grbavog puta).

Stajem, nameštam tašnu i nastavljamo dalje.

Rezultat Domaći : Gosti = 2 : 1.

Razmišljam šta nam se sve dogodilo u poslednjih 3-4 km, neverovatno, prešli smo skoro 400km i sve je bilo OK, a sad odjednom u nekoliko kilometara sa svih strana problemi. 

Još ovih 30 da odradimo, pa onda može sve da pootpada sa bicikala.

Pre samog ulaska u mesto Stassoldo, pored ulice Via Torat kojom se krećemo ima jezerce gde cvetaju lokvanji

Što bi rekli na pravom mestu u pravo vreme

Ima i malo antike, ostataka iz perioda starog rima

Vozimo i prolazimo kroz jedno, drugo, treće selo, i onda kažem svima: "Imamo još jedno selo i onda izlazimo na put koji vodi do samog mesta Grado (put koji je veštački napravljen preko zaliva da bi se Grado spojio sa kopnom).

Proleće, ne bi bilo proleće da nema bulki u zelenoj travi (ovo me odmah podseti na slikara Claude Monet-a i njegovu sliku "polje sa bulkama"...)

Prolazimo i poslednje selo na kopnenom delu rute i stižemo do puta koji vodi preko zaliva do samog mesta Grado.

Nekada je Grado bio na ostrvu, potpuno odsečen od kopna, ali je napravljena veza sa kopnom, slično kao što je i Venecija danas spojena sa kopnom. Pored mesta Grado se predivna Soča (koja izvire u Sloveniji iznad mesta Trenta, pročitati priču: >>> Dolina Soče <<<) uliva u Jadransko more.

Mapa poslednjih 5km rute

Kako vozimo, tako se ispred nas pojavljuje Jadransko more, to mu dođe ona "Adria" iz naziva Alpe-Adria rute.

Mnogo je lep osećaj kad posle 3 dana biciklanja ugledaš svoj cilj - mesto Grado u daljini.

Čim smo stigli do zaliva, odmah se oseti karakterističan miris Jadrana... Jadransko more ima svoj specifičan miris koje nema ni jedno drugo more na kojem sam bio.

Imamo još 5km do Grado, ali kako voziš vidno se približavaš konačnom odredištu. 

Put ponovo savršen

Kako vozimo, polako se približavamo, hoteli u Grado su sve veći i veći.

I stižemo do table "GRADO".

Kaže Damir: "Mogli bi jedan selfi da napravimo."

Odgovorim mu: "Svaka čast Damire, nisam se ni setio..." napravio sam 600 slika za ova 3 dana ali selfija se nisam setio. Imao sam ideju da slikam tablu, kao na sledećoj slici, ali selfi je sasvim drugi nivo.

Malo je reći: Stigli smo na cilj!!!

Čim uđeš u mesto "udariš" u kružni tok sa grbom grada

Samo mesto je poprilično lepo

Ruta vodi kroz glavnu šetališnu ulicu, gde su restorani i radnje

Stižemo do mora - jednostavno NEMA DALJE! 

Dugačak mol

Imam podeljene emocije, s jedne strane sam sretan što smo uspeli da ovo završimo na najbolji mogući način, sa druge strane sam tužan jer nema dalje. 

To je to.

Pogled desno sa mola

Tu kod samog mola ima mali parkić u kojem se nalazi grb od grada, i to je oficijelni kraj rute.

Zvaničan KRAJ rute

Na grbu grada piše GRADO - L'ISOLA DEL SOLE, što znači GRADO - OSTRVO SUNCA (u našem slučaju GRADO - OSTRVO SIVIH OBLAKA). 

Kakva pobeda, i to zajedničkim snagama.

Mogu slobodno da uračunam Đurine žbice kao naše pogotke, jer je posle svakog defekta Đura i dalje bio u voznom stanju i na kraju je bez 3 žbice stigao u Grado, pa je stoga, sudijskom odlukom rezultat korigovan u sledeći - Domaći : Gosti = 2 : 4.

Nakon slikanja sa grbom mesta Grado, idemo do hotela. Imamo par kilometara, u pitanju je hotel Argentina.  

Stižem na recepciju, pitam da li ima prostorija za bicikle: "Da, naravno da ima, ima čuvar koji nadgleda bicikle, ali naravno treba zaključate bicikle..."

Rekoh, nisam poneo za zaključavanje, ali Đura kaže: "Ja sam poneo..." (Uffff, jedan problem manje.) 

I sad mi objasne kako da dođem do prostorije za bicikle.

Stižemo tamo, kad ono u nivou zemlje neki polu-zid iza kojeg stoje bicikli. Faktički su na otvorenom. Da li ih neko nadgleda ili ne to je diskutabilno, više liči na NE (sigurno ih ne gleda konstatno).

Damir nije hteo da drži svoj bicikl dostupan javnosti, pa ga je prošvercovao alternativnim putevima do sobe na drugom spratu. 

Mi smo uspeli da sva tri bicikla vežemo u jednu skupinu, pa ko voli neka nosi sve zajedno ako ima snage.

Sredili se, malo odmorili pa smo otišli na večeru.

Mešana salata

Lasagne (lazanje)

Lazanje - krupni plan

Pekarski krompir (koji se naravno ovde potpuno drugačije "doziva")

Brancin na žaru, donesu ga spremljenog, pa ga pred tobom otkoste - hvala!

Torta di mele ili za one koji slabije govore Italijanski - pita sa jabukama

Posle večere spavanje...

==========================

Šta reći na kraju, bilo je FENOMENALNO!!!

Ekipa na visini zadatka, imali smo sreće da je sve manje više bilo savršeno. Mali problem smo imali sa smeštajem prvi dan kad nas je Španac Hulio spasao i malo smo imali kišu treći dan, sve ostalo je išlo glatko. Realno dosta sam uložio truda i vremena da sve ovo prođe dobro, da nema problema, da jedemo kad je vreme da se jede, i da se stane da se pije kafa kad treba da se pije kafa (koju ja inače ne pijem, pa sam od njih naučio kad je otprilike vreme za kafu).

Imali smo isti ritam, imali smo isti tempo, to je ono što je možda i najlepše, niko se nije tu sad nešto isticao, ni u plus ni u minus, niko nije odlazio pa sačekivao ostale jer su spori, ili da je cela ekipa vozila a neko stalno "otpadao" pa da smo ga sačekivali. Možda sam najviše problema pravio ja sa vremena na vreme, jer sam zastajkivao da bi slikao, mislim, trudio sam se da slikam u letu sve što mogu, ali nije moglo baš svaki put i nije moglo baš sve da se slika u letu. Stanem da nešto slikam ili se čak i vratim da slikam jer nisam uspeo da odreagujem na vreme, za to vreme oni odu, pa onda "divljam" za njima da ih stignem, ali ako ovo zanemarimo, u sumi je bilo super. 

Nismo ni jednu gumu probušili, a poneo sam 6 rezervnih, od kojih sam imao 3 u tašni na biciklu, i još 3 je nosila podrška. 

Glavno pitanje vezano za ovu rutu je kojim biciklom ići?

Strašnu dilemu sam imao da li da idem drumašem (gume 25mm) ili trekingom (gume 38mm). 

I sad post festum, moja presuda je sledeća: što se tiče Austrije i pola Italije, drumaš sa tankim gumama prolazi bez ikakvih problema (kao po asfaltu), međutim, na drugom delu Italijanske rute makadam je onako dosta loš, daleko od toga da tu sad ne može da se protera drumaš ali sam siguran da ima delova gde ne bih uživao na drumašu. 

Ova ruta je idealna za treking ili gravel bicikl, može i drumaš ali sa gumama bar 28 ili 30, a bilo bi nekoliko momenata gde bi bilo baš napeto (mada je Damir proterao svoj drumaš sa slick gumama 30mm bez problema). Sale je vozio MTB, a MTB je suviše ozbiljna mašina za ovakve staze (MTB je napravljen za mnogo surovije terene), gde je sve uređeno. 

Da ne ispadne sad da ljudi krenu drumašem pa da mi posle spominju familiju... Treking/Gravel je idealno, može i drumaš, može i MTB, može i ruta da se malo koriguje da se izbegnu "loše" deonice...

Uspeli smo da imamo dva savršena dana, prvi dan je bio sunčan (Damir je čak uspeo da izgori na suncu), drugi dan isto lep i sunčan veći deo dana (drugi dan se Damir namazao protiv sunca negde popodne kad je već počelo da ga pecka), treći dan nas je malo poprskala kiša... 

Da smo imali još samo mrvicu sreće da izbegnemo kišu, bilo bi 100% savršeno. 

I ovako je bilo savršeno, ima vožnja i po kiši neku svoju draž (samo tu draž nekako nisam uspeo da vidim u entuzijazmu ostalih dok je kiša padala).

Vozićemo ovo sigurno još, možda ne celu rutu, nego neke delove, a ko zna možda i sve, nikad se ne zna, ovo je toliko lepo da ovo vredi izvesti opet.

Dao sam neki predlog da ovu rutu treba izvesti u nekom oktobru, na šta je Đura odmah rekao bolje u septembru, da OK, kad se popnemo u one Alpe verovatno u oktobru već može da krene skijanje.

Ove predele bih voleo da vidim kad krene da se žuti, zeleni crveni, kad se šume zašaraju u raznim bojama, mogu samo za zamislim kakve su scene i pogledi.  

Negde kao posledica dešavanja na ovoj vožnji imamo: 

• Đura - Prosvetitelj
• Damir - Feniks
• Sale - Smeško
• Darko - Mučitelj (optuživan sam da posle ručka uvek krene ozbiljno penjanje)

III dan - suma sumarum:

• Prešli smo - 146,33km
• Vozili smo - 06:35h
• Ukupno proteklo vreme - 10:00h
• Ukupno smo se popeli - 319m
• Prosečna brzina - 22,2km/h
• Maksimalna brzina 51,4km/h

Moram da javno da se zahvalim podršci, našli su nam se pri ruci kad god je trebalo, bez njih bi ovo bilo mnogo teže i kompleksnije nego što nam je bilo, a i potpuno drugačije (jer bi morali da nosimo sve stvari sa sobom).

Ruta

Elevacija terena III dan

======================

I sad na kraju, možda ćete se iznenaditi, ali celu vožnju smo zapravo uradili potpuno pogrešno.

Normalno se Alpe-Adria ruta vozi 8 dana (kad je to u organizaciji profesionalaca). OK nije problem zgazili smo mi ovo za 3 dana, i tu je zapravo greška. 

I to velika greška. 

Normalno, ljudi ovo voze u mnogo više dana, imaju mnogo više vremena, pa se obiđu svi gradići usput, vide se sve znamenitosti na i oko rute, muzeji, restorani, kafići i slično.

Znači, "faul u napadu" ili možda prikladnije "tehnička greška", eto razloga da sledeći put planiramo bolje.

Videti sledeći link: Alpe-Adria šta sve vredi videti tokom rute

To je sve narode, bar što se tiče Alpe-Adia rute 2024...

Vidimo se u nekoj sledećoj avanturi,

D.

#############################
#############################
#############################

Za one koji bi da voze Alpe-Adria rutu, ukoliko žele da vide kuda ruta vodi i/ili da naprave rutu da je ubace u svoj Garmin ili sličan uređaj, uradite sledeće:

1. Otići na Ride with GPS
2. Tip mape treba da bude "OSM Cycle" (vidi sliku dole)
3. Tada se prikazuje ruta u narandžastoj boji sa oznakom CAAR (skraćeno od Ciclovia Alpe Adria Radweg)
4. Jednostavno se nacrta ruta preko obeležene CAAR trase i to je to (ako neko ima problema sa crtanjem rute, šaljem u nastavku linkove na rute koje sam napravio za naša 3 dana)
5. Dan 1: Alpe-Adria 1 (ruta kreće iz mesta Pidding u Nemačkoj)
6. Dan 2: Alpe-Adria 2
7. Dan 3: Alpe-Adria 3

Ride with GPS - Alpe-Adria ruta (CAAR)

Pogledati dva od mnogih sajtova posvećenih ovoj ruti (čisto zbog promotivnih filmova i slika): Alpe-Adria ili Alpe-Adria

Sad stvarno nema više.

...