44. Učka

 Učka

Medveja - Hrvatska, 09-11.06.2023.

Priča zapravo počinje u leto 2022. godine kada smo vozili Đerdap (pročitaj priču gde sam se malo bavio i istorijom: >>> Đerdap - Putovanje u prošlost <<<). Ekipa je bila oduševljena, pa su naravno navalili da ga vozimo i ove (2023.) godine.

Devojka sa galebom - zaštitni znak Opatije

Nešto sam tih godina bio protiv da svake godine grupno vozimo Đerdap, prvo jer smo zaređali 3-4 godine u nizu. Sa druge strane pored ovih grupnih vožnji, dodatno vozim Đerdap nekoliko puta godišnje na ovaj ili onaj način, dužu ili kraću rutu, u ovom ili onom smeru, skroz ovamo i/ili onamo i slično. Tako da iskreno već neko vreme imam želju da odmorim od Đerdapa (što bi rekli nek mi Đerdap ne zameri, mnogo je lep, jedino sam ja izgleda malo preterao).

Međutim, pritisak da se vozi i ove 2023. godine postoji i na kraju popuštam i kažem: "Dobro ako ćemo već da vozimo Đerdap ove godine, onda ćemo da ga vozimo celog, to znači (kako to volim da zovem) da vozimo Veliki Đerdap. 

Ideja je sledeća: krenemo prvi dan ujutro iz Bele Crkve, pređemo skelom u Ram, pa srpskom stranom vozimo kroz celu klisuru sve do Kladova. Drugi dan krećemo iz Kladova, prelazimo preko brane na rumunsku stranu i rumunskom stranom se vratimo u Belu Crkvu. To je okvirno nekih 350km u 2 dana..."

To su sve neka "previranja" i dogovori negde u rano proleće, kad Đerdap još uvek nije moguće izvesti u ovim razmerama. 

Dođe polako vreme za Đerdap vožnju, napravio Event na Strava-i, javilo se njih 3-4-5, super. 

Međutim, početak juna, vreme ko vreme u proleće, svaki dan "ljuljne" kiša popodne, kao da imamo monsun ovde i kao da živimo u tropskim krajevima umesto da nam je klima kontinentalna, al' dobro.

Prvi mi je Marko otkazao, on je već tradicionalno osetljiv na kišu, čim vidi oblačić ili naznaku kiše na vremenskoj pronozi, odmah odustaje (razumem njegove razloge za to, pa je sve OK).

Međutim, sve prognoze koje gledamo posmatramo jedno 7-10 dana pre vožnje i sve je toliko promenljivo i toliko zavisi od momenta kad gledaš, da se maltene na satnom nivou svakog dana menja prognoza za predstojeći vikend.

Na kraju od zainteresovanih ostaje Maja koja je tako negde na pola - i hoće i neće, i ostaje Ivan koji je sa sada siguran.

Oboje imaju veliku želju da voze, ali kao vreme?!! 

Rekoh: "Dobro, hajde da sačekamo sredu, pa da donesemo odluku da li vozimo ili ne".

Dođe sreda, međutim, vreme za vikend što kažu i dalje je šućmuć tj. ni vamo ni tamo. Kad malo bolje pogledaš prognoze, ispada da će ako i padne kiša (što je po prognozama verovatnoća 50%) to padati tipa pola sata ili maksimalno sat vremena i to tokom popodneva, što nas negde kači između D. Milanovca i Kladova. U nedelju je prognoza otprilike veoma slična. 

Kažem im: "Ljudi mi ćemo taman u to doba biti negde u restoranu i onda ćemo gledati radarske slike, pa ako treba posedećemo u restoranu pola sata duže ili ćemo malo da požurimo da bi izbegli kišu...

Hajde još sutra da vidimo kakva će biti prognoza, pa pravimo konačan dogovor." 

Sutra je četvrtak, mi u petak (ako vozimo Đerdap) već popodne treba da putujemo u Belu Crkvu po planu, tako da nema više puno vremena za improvizaciju. 

Obično ne radim ovako, obično to bude nekoliko dana ranije, sve dogovorim, rezervišem pripremim i onda nema iznenađenja, međutim, ovaj put, nam vremenska prognoza pravi veliki izazov i jako je teško razlučiti da li ćemo pokusnuti ili ne. 

U svakom slučaju Ivan mi je u četvrtak ujutro rekao da on ide sigurno, Maja mi je ujutro rekla da će da ide bez obzira na to malo kiše, što se provlači po prognozama. 

Negde oko 14h (četvrtak) čujem se sa Ivanom i on mi kaže da Maja neće da ide...

Rekoh ne znam, po poslednjim informacijama od jutros Maja ide, jedino ako ti imaš svežije informacije od mene?!?

Maja je u međuvremenu ipak odlučila da ne ide, OK, kažem Ivanu nema veze idemo nas dvojica. Što se mene tiče i dvoje je dovoljno za dobru vožnju. Ali, ako i ti odustaneš, sam neću voziti sigurno, jer sam ovu rutu već vozio u nekim prethodnim vremenima, pa mi nije "hitno" da idem sam.

Pada dogovor da idemo nas dvojica, odmah posle dogovora nazovem i rezervišem smeštaj u Kladovu (imam ih nekoliko, gde smo već spavali, pa rezervacija ide brzo). Predveče sam konačno uhvatio malo vremena pa sam krenuo da razmatram smeštaje u Beloj Crkvi, kad mi se javlja Ivan i kaže mi da i on odustaje.

I sad ono najgore, sad moram da zovem smeštaj u Kladovu da otkažem. Katastrofa, sve to ide glatko i ljudski, javiš se ljudima i rezervišeš, ali sad nekoliko sati kasnije zovem da otkažem, nije prijatno. Ono kad se sve radi preko Booking-a, tamo nemaš nikakvog dodira sa smeštajem, sve završavaš elektronski sa Booking sajtom, pa je i otkazivanje lako. 

Izvinuh se Bog zna kako i nekako sam otkazao smeštaj, nije mi to otkazivanje prijalo, ali je i to sastavni deo organizacije neke vožnje (srećom jako retko se ovako nešto dešava). 

- - - - - - - - - - - - - - - - - 

Izvinjavam se, malo zadavih, ali sve ovo je prethodilo, da bi se desila Učka i Opatija.

Otkazujem Đerdap Event i sad onako više iz inata pomislih idem negde van Novog Sada ovaj vikend, nema šanse da ostanem kući. Razmišljam gde bih išao, sad je to četvrtak uveče, a u petak bi trebalo putovati, pa mi padne na pamet Slovenija, koju sam svakako bio planirao da vozimo u maju, međutim isto zbog "lepog" vremena se nije desilo i sad razmišljam izvešću onu moju turu Bled - Bovec - Mangart - Tarvisio - Kranjska Gora - Bled (krug oko triglavskog masiva).

Gledam prognozu, nije ni tamo veselo i tamo popodne kiša ista priča kao i ovde, svaki dan počne lepo a onde se negde u rano popodne počnu stvarati oblaci (jednostavno iz ničega) i krene da lije kiša i to onako najstrašnije.

I sad hoću-neću, vamo-tamo i sve ne znam šta ću, kad mi kaže Mira: "Već smo bili tamo..." 

Pa bili smo naravno, rekoh tamo su pogledi, prizori, planine, vrhovi, jezera, brutalno...Naravno da smo bili, i što se mene tiče možemo uvek da idemo ponovo.

Julijski Alpi su stvarno lepi, skoro kao i Dolomiti i tu se sad nešto motam na mapi po regionu i ugledam na mapi more... Razmišljam, obzirom da Mira ide samnom (nas dvoje sami, jer je početak juna i Nikola sprema ispite za junski ispitni rok) može ona lepo da se kupa u moru pošto obožava da pliva, dok ja biciklam - takoreći "win-win" varijanta. Manje će me gristi savest jer neće biti sedi sama u sobi a ja biciklam, nego će da se brčka u moru za to vreme - svima dobro...

Provrtim po Booking-u neke smeštaje i nađem nešto što je recimo po nekoj skoro pa i pristojnoj ceni, sa sve doručkom... 2 minuta kasnije - gotovo - rezervisano!

To je mesto pored Opatije - Medveja (nekih 9km od Opatije). U ovoj regiji nikad nisam bio, pa mi je sve "novo". Gledam na mapi ima tu u blizini i neka planina, lepo... Malo krenem da se pripremam šta bih i gde bih mogao da vozim, kad ispade da ta planinica nije čak ni loša, vrh je na nekih 1400mnv, a ti krećeš sa novoa mora (0mnv) što znači da je 1400m minimum penjanja koje ćeš sebi priuštiti ako se popneš na vrh. Dobro je pomislih našao sam i brdo, imamo i more, što kažu ima sve što treba.

Spakovali se u četvrtak uveče, u petak malo izašao ranije sa posla negde oko 12h sa idejom da u 13h budemo na točkovima. 

Taman je tako negde i bilo... 

Međutim gužva u gradu, haos, trebalo mi više od pola sata da se probijem i izađem iz grada. 

Onda usput na Iriškom Vencu gužva, kamioni... 

Negde na ulasku u Rumu se setim da uopšte nisam kupio putno osiguranje (od sve dinamike i promene planova, to mi je potpuno "isklizilo" sa liste stvari koje treba obavezno odraditi). 

Nazovem Stevu iz DDOR-a: "Stevo, jel' treba za Hrvatsku (mislim znam da treba, ali rekoh hajde možda se nešto promenilo, pa da ne kupujem džabe) putno osiguranje?"

Kaže Steva: "Naravno da treba!"

Rekoh: "Da li imate neku filijalu u Rumi? Da se ne vraćam u NS..."

Steva: "Naravno da imamo..." 

Rekoh: "Dobro, onda je sve rešeno."

Usred centra nađem filijalu kupio putno osiguranje i idemo dalje preko Vognja do Sremske Mitrovice, jer je silazak na autoput u Rumi trenutno zatvoren (radi se brza saobraćajnica Ruma-Šabac). 

Dok smo se mi "dogegali" do Mitrovice, pa sišli na autoput stižemo na granicu, na našoj nema skoro nikoga, 2 auta ispred nas, pomislih sjajno. 

Međutim, kako smo prošli našu granicu na Hrvatskoj granici kolaps, mislim da je bilo bar 300 vozila ako ne i više. Potrajalo je malo, ali smo ipak ušli u Hrvatsku, vozimo bez nekih zastoja i problema (da ne davim) i stižemo oko 20:30h u kamp. 

Kamp je interesanstan ima veliki deo za šatore, onda ima deo gde su kamperi i deo gde su bungalovi (bungalov broj 2 je naš). Smestili se, uneli stvari u bungalov, rekoh da se prošetamo malo da vidimo kakva je plaža, na mapi sam video da ima neki Konzum (da vidimo kada radi) i tako. 

Kamp

Bungalovi - naš je bio ovaj dole desno

Za sutra je plan da se nakon doručka ponem na Učku (sa mora), pa sa Učke da se spustim na drugu stranu (dalje od mora) i napravim jedan krug dužine nekih 90km. 

Međutim, problem u celoj priči je najava da će kiša da počne negde između 13 i 14h, i da će da pada u periodu od 13-16h. Po prognozi bi trebalo da kiša od 13 do 14h nije neka strašna, a onda kako vreme odmiče trebalo da bude sve gora i gora.

Planiram vožnju "sabiram dva i dva" - ako krenem do 9h, sam uspon je dugačak oko 22km, ako idem 10km/h to je jedno 2 sata sa nekom eventualnom pauzom slikom neka je i 2,5h, to je 11,30h. Od gore prema dole ću se sjuriti brzo, tipa za pola sata, to je sad već oko 12h i ne znam imam još sat vremena do te neke prve kiše to je još nekih pređenih 22-25km. Do te kiše recimo već bih trebao da sam vrlo blizu kampa odnosno smeštaja, pa eventualno taj prvi sat je po prognozana tek tek neka kišica, pa sad baš i ako me uhvati koja kap neću se otopiti. 

Tako je to sve štimalo u teoriji...

Restoran u kojem služe doručak

Nema potrebe da naglasim da smo apsolutno prvi - jer je naša današnja satnica veoma precizno definisana

Doručak je taman

Pogled na plažu od kampa

U 09:07h krećem sa vožnjom, takoreći po planu. Imam nekih 6km do početka uspona, mesto Ičići, taman da se malo zagrejem za uspon. 

Kreće uspon, ne mogu reći da je težak, ali onako nagib je i pristojan. Prvi deo je pun sepertina prolazi se kroz grad (prebrojao sam neke 23 serpentine do vrha Učke, ali se zapravo većina nalazi u samom mestu gde sam krenuo da se penjem).

Nakon par serpentina, pogled na more i mesto Ičići

Sa svako sledećom serpentinom, pogled se sve više širi, i ima sve više mora u vidokrugu 

Arhitektura kuća me neopisivo podseća Italiju, ali Istra nije bila Italijanska osim vrlo kratkotrajno - samo između dva svetska rata

Penjem se polako, put sve vreme ide cik-cak (iz jedne serpentine u drugu, iz druge u treću i tako redom....) ide to penjanje relativno lepo, pogled je super kako se penješ sve je bolji i bolji, i onda jednog momenta faktički napustiš grad i uđeš u šumu. Otprilike tu negde kada sam ušao u šumu recimo je neka visinska polovina uspona.

Pogled na more i ostrvo Cres

Pogled na planinu na koju sam se namerio (ona dalja i tamnija)

Zoom x5 - Vidi se gde je vrh

Zoom x50 - Ovo je cilj, sam vrh Učke

Čisto da ne ispadne da nešto dramim vezano za uspon, stvarno ima strmih deonica

Dok vozim i dok se penjem, vidim kako se tamo u daljini iznad Učke neki oblak polako "namešta", pa je sve tamniji i tamniji i nažalost sve veći i veći. Pomislih neće valjda da pljusne kiša?!? Nadam se da se samo namešta i priprema da pljusne posle 13h.

Nagibi od 13%, 14% ili 15% su normalna stvar na ovom penjanju

Oblaci koji se polako navlače i zbog toga uopšte nisam sretan

13%

I Garmin je izmerio 18% na trenutnom nagibu, čisto da ne bude da znak laže...

14% još jednom...

Međutim, vraga, tu malo preko polovine uspona na nekih 800mnv (na nekih nepunih 20km od početka vožnje) počinju da promiču prve kapi kiše (pogled na sat 10:35h). Pomislih prerano je za kišu, to je 2,5h pre nego što su to prognoze najavljivale, garantovano je to nešto zalutalo (ili pada negde iza brda pa vetar nosi kapi prema meni, ne bi bilo prvi put). 

Sve vreme se nadam da sad neće početi neka ozbiljna kiša, ove zalutale kapi za sada nisu problem. 

Vozim, kiša nije strašna, jer je šuma relativno gusta i tek gde po koja kap dolazi do mene, ali sve čujem kako ŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ šušti kiša, koja pada po lišću drveća. U jednoj krivini je nešto ponestalo lišća i drveća i tu sad samo mogu da konstatujem da već prilično lepo pada, razmišljam da li da obučem kišni komplet ili ne. To je večita dilema kad krene kiša, kad je taj moment kad treba stati i obući kišni komplet. Obzirom da ne znam da li će nadalje biti više ili manje šume, više ili manje lišća iznad mene, odlučim da obučem gornji deo (jaknicu za kišu, a za dole ćemo videti). Stanem pored puta na jednoj krivini gde je bilo proširenje i obučem gornji deo. Tu shvatam da sam zaboravio onu navlaku za šlem (grrrrr), srećom Mira mi je dala neku kesu, onu što kažu iz marketa kad kupuješ neko vožće ili povrće, onu neku najtanju. Nekako je vrlo oprezno navučem na šlem, onako počela je sa strane već da se raspada jer je šlem malo veći od kese. Operacija KESA uspela, super, uguram višak kese u jednu rupu gore od kacige, i spreman sam da nastavim dalje. Ovo sa kesom na kacigi je delovalo (meni) poprilično smešno, a zapravo radilo je posao i to skoro pa savršeno...

Dok sam se oblačio i dok je trajala operacija "Kesa", prošlo je najmanje 6-7 minuta, i za to vreme kiša je pojačavala i pojačavala, i kad sam završio sa jaknom i šlemom vidim da mi nema druge nego oblači ti deder momak i donji deo. 

Tu se zapakujem kompletno i krećem dalje, a uspon je onako i dalje srtm (ima tu i 14% i 15% i 18%) ne mogu da kažem da je lak, ali mi iskreno nije teško pao, jer sam se više zanimao sa kišom i oblacima (fokus mi se potpuno pomerio na kišu - odakle pada, kolko pada, odakle nailaze oblaci itd). 

Cilj biciklističke trke na mestu koje se zove Poklon

Šuma na dosta mesta pravi tunel, sjajno 

Garmin sam morao da stavim u kesu, jer je pre nedelju dana ozbiljno pokisao na Divčibarama i onda je vlaga probila unutra i počeo je da se odlepljuje ekran, pa Garmin više nije vodootporan...

Šuma, kiša, vozim, kad nekog momenta jedan auto me obilazi i staje sa strane. Izlazi neka žena iz kola i pita me: "Izvinite, da li je tu dečije odmaralište?"

Rekoh: "Stvarno ne znam, prvi put sam u životu ovde, iz Novog Sada, nisam iz ovih krajeva..." 

Kaže ona: "Mi smo sudije za biciklističku trku koja kreće iz Matulji i malo kasnimo, a nismo sigurni da nismo pogrešili put...."

Pitam: "A koliko je daleko start trke odavde?"

Kaže žena: "Pa ne znam, nekih ne više od 6-7km..."

Razmišljam, to je realno početak uspona sa te strane tamo i tek sad meni dolazi do svesti šta sam to video pre nekih pola sata... 

Kada sam napustio grad, u jednom momentu se uključujem na recimo magistralni (zapravo magistralniji put od onog tamo malog puta kojim sam se penjao moj put ima STOP i izlazim na glavni put) ...

I sad kako sam izašao na taj glavni put na sve strane neki biciklisti voze gore-dole idu onako u grupama svi su nešto uniformisani, gledam šta je to, nisam uopšte ukapirao da je neka trka u pitanju, još razmišljam bogte vidi ti ovu Riječku regiju što je ovde biciklizam razvijen. Biciklisti na sve strane u grupama po nekoliko, a oni nešto daju gas stisnu idu uzbrdo, pa onda stanu okrenu, pa se spuste i slično... 

Mislim, sad se sve složilo, oni se očigledno zagrevaju za trku, ali to nije tako izgledalo bez da znaš da ima trka, jer su te grupice bile raštrkane (naravno, svaki tim za sebe i prave međusobni razmak da se ne sretnu, pa je teško zaključiti da su na istom zadatku). 

Pitam: "Kad kreće trka?"

Žena: "Kreće u 11h. Sigurno su već zatvorili put..."

Dok sam prolazio tih nekoliko ekipa koje su se zagrevale, bilo je negde oko 10:30h. Prema informacijama koje sam dobio od žene, trka kreće u 11h. Ono što je problem je da me je u momentu kada me je žena zaustavila bilo 2 minuta do 11h. 

Krećem posle razgovora, pogledam na sat - 11h, pomislih u sebi - super kiša mi tako divno pada, pa će sad i put da mi zatvore... fenomenalno, ne može bolje, vauu oduševljenje mi je na "visokom" nivou. 

Međutim, nisam tu prošao 2 krivine i sad vidim gde je zapravo cilj trke. 

Prolazim kroz cilj (trijumfalno), tu su policijska kola, ambulanta i gomila svega što prati trke i što bude na cilju trke. 

Napravim se blesav, prođem pored njih, realno niko me nije ni pogledao, pomislih - ufff dobro kanda sam ovo preživeo.

Kako sam prošao kroz "cilj" trke, jedno 150m dalje je nešto što bi moglo da se nazove planinarski dom (zapravo tu je upravna zgrada nacionalnog parka Učka, a pored uprave tu ima kafić, prodavnica i slično, zvanično to je "Centar za posetitelje Poklon", evo i link na zvaničan sajt: >>> Nacionalni park Učka <<<). 

Od "planinarskog doma" do restorana "Dopolavoro" ima možda nekih 750metara, a 50m nakon restorana ima raskrsnica gde mene ruta vodi levo. Ako skreneš levo posle restorana (na mali put) penješ se na sam vrh, ako nastaviš pravo kreće spust sa Učke na drugu stranu planine. 

Skrećem levo i tu nastavlja uspon, ali i kiša sad tu kreće baš ozbiljno da pada. Dotle je padala tako tako jače ili slabije, ali tu sada kada sam se odvojio prema vrhu, tu kreće da pada bar 3x jače. Srećem usput bicikliste koji se spuštaju, i koji su očigledno uranili pre mene ili su imali bolju prognozu vremena, pa su na vreme krenuli, mada i oni su mokrit ako da im trik sa ranijim polaskom nije baš uspeo...

Odvojio sam se na put koji vodi na vrh, ta deonica je duga nepunih 6km

Ima dosta kamenja, zemlje i ostalog što su nanele bujice posle kiša

Kesa (tregerica) na kacigi radi posao i izgleda maksimalno smešno (ali sa druge strane glava je suva!!!)

"Kljuckam" polako uzbrdo, kako vozim srećem baš puno šetača usput, svi beže od kiše, vamo-tamo haos, ali nema veze, mic po mic napredujem polako, i tih 6km brzo prolaze. Kako se penjem tu sad na par mesta se otvaraju sjajni prizori. Stižem gore i tu je relajna stanica i silne antene (da ona ista koju sam zumirao 50x da bi je slikao). 

Još vrlo malo i na vrhu sam

Relejna stanica na samom vrhu Učke

Kad se krene prema kuli, više nema asfalta ali tih ~150m stvarno nije problem prevesti

E sad, neiskusni ljudi bi rekli da je magla, ali nije magla već je oblak bukvalno "najašio" na vrh planine i deluje kao da je magla, međutim hteo - ne hteo, nalazim se u sred oblaka. 

Od relejne stanice do kule "Vojak" ima nekih 170m i to je kraj, jednostavno nema dalje (dalje je provalija svuda oko tebe).

Stižem do kule, ima neka tabla (prethodne 2 slike) a u kuli je suvenirnica. Vrata od kule su otvorena i njih jedno 4-5 stoji i viri kroz vrata a ostatak ekipe je unutra, očigledno čekaju da kiša prestane ili bar popusti.

Uskočim unutra da se malo spasem kiše, kad ih unutra ima jedno 6-7 pored onih koji vire, onako skoro pa gomila za taj mali prostor, neki Austrijanci, pokisli ko miševi, mislim pišem ovo kao da sam ja suv, ali nema veze.

Suvenirnica kao i svaka suvenirnica sa 1000 gluposti, tradicionalno kupih magnenet za frižider, a sa mene se cedi kao da sam iz bazena izašao.

Kula Vojak

Sam vrh je na 1396mnv, a kad se popneš na kulu (vidikovac) onda si na 1400mnv

Predivni pogled na oblak sa vidikovca

Obzirom da je malo duvao i vetar, situacija sa oblakom i pogledom se menjala iz časa u čas

Aha, nekog momenta se malo i pročistilo, da pogled ipak ima smisla

Poslednji segment penjanja (tamo od restorana pa do vrha) tih poslednjih skoro 6km su mnogo lepi, tu se vozi kroz gustu šumu i onda nekog momenta šuma posustaje i ti izađeš na liticu gde je neko usekao put u planinu, puca predivan pogled (na oblak u ovom slučaju), ali hajde da kažem, vidi se tu i tamo kroz neku poluizmaglicu mislim realno ti sa visine od 1000 plus metara posmatraš obalu, more, tu je ostrvo Cres i Krk preko puta i celu regiju vidiš sjajno u svakom slučaju. 

Čujem da ova ekipa koja se gore u kuli sakrila od kiše pričaju Nemački. Pitam ih: "Odakle ste?  Nemačka ili Austrija?"

Kažu: "Austrija..." 

Baš sam dosta Austrijanaca video usput (mislim automobila sa austrijskim tablicama), ali kad malo razmisliš ovo je njima maltene i najbliže more, tako da nije ni čudo...

U svakom slučaju bio sam jedno 7-8 minuta unutra, pa iskočih napolje i popeh se gore na samu kulu ima stepenište oko kule, tu sam napravio nekoliko slika sa vrha kule (nažalost, uglavnom se slabo šta videlo od oblaka).

Obzirom da je zahladilo a ispod donjeg kišnog dela sam imao kratak dres, odlučio sam da obučem nogavice, Garmin je pokazivao 15°C.

Nakon što mi je ponovo OK što se tiče ambijenta, malo pričao sa likom koji prodaje te suvenire, pa je on pogledao na netu iz kog pravca i kuda ide oblak i kuda se širi. 

Kaže on meni: "Nailazi nevreme, bi bilo pametno da požuriš..." 

I nastavi: "Ovde kad krene da puca i udaraju gromovi to je haos, tako da ti toplo savetujem da što pre kreneš dole da se spuštaš, za tvoje dobro...."

Poslušao savet lokalca i nakon nekih 25 minuta provedenih na vrhu, čim sam završio sa oblačenjem nogavica krećem dole.

Spuštanje ne prija, naravno kiša lije ne prašta, meni su felne mokre zbog kiše (a kočnice koče po tim mokrim felnama, trenje nije baš na zavidnom nivou), pa moram maksimalnom snagom da kočim da bih kontrolisao brzinu spuštanja. Na momente je put (tih skoro 6km) ne mogu reći grbav, ali ima par ozbiljnih rupa koje sam video usput dok sam se penjao, pa i zbog toga mora polako. Na dosta mesta su bujice iz nekih bočnih zemljanih puteva nanele raznog kamenja, blata, grana i svega ostalog na put, i sad i na to moram da pazim....

Trudim se da kočim maksimalno da bih brzinu prilagodio uslovima na putu, hajde da ne dramim previše, ide to polako i spustih se ponovo tu na raskrsnicu gde je restoran. 

Razmišljam šta mi je činiti, pomislih da vidim da li ima neki internet u restoranu, mislim očekujem da ima (21. vek), čisto da i ja pogledam malo radarske slike da vidim šta mi je činiti.

Da li ima potrebe da kažem da je restoran poznat po specijalitetima od divljači, tj. lovački restoran

Stare drvene skije, nekad pravile od drveta dok tehnologija nije umešala prste u sve pore ževota (vrlo slične sam video na 22 serpentinu na Stelvio-u - sledeća slika)

Drvene skije na 22. serpentini na usponu na Stelvio iz mesta Prato (hotel "Berghotel Franzenshöhe"), pročitaj proču: >>> Passo dello Stelvio - OSVETA <<<

Uđem unutra pitam konobara: "Da li imate internet?"

Odgovara on: "Šta ćeš popiti?"

Ignorišem njegov stav, rekoh ponovo: "Da li imate internet, treba mi samo na 30 sekundi?"

Kaže on ponovo: "Šta ćeš popiti?"

Vidim da je tvrd orah i da nema druge.

Rekoh: "Daj jednu kolu..."

Seo za sto, konobar doneo kolu, rekao mi password, sve super. 

Mogu samo da zamislim na šta sam mu ličio, kad je insistirao da uđem unutra i da sednem...

Pogled na radarske slike - nalazim se u "epicentru" dešavanja pojave zvana kiša

Sad gledam trenutne radarske slike, na nekim sajtovima može da se vidi kao neka budućnost kuda će da se kreću oblaci u narednih par sati i sad tu izgleda kao da će kiša da ide prema Opatiji, što se meni uklapa u plan jer moj plan je bio da sada nastavim dalje, da se spustim sa druge strane Učke i da izvezem ceo krug. Prema onome što sam video kiša ide na jednu stranu (sa kopna prema moru), a ja na drugu stranu sa Učke od mora prema kopnu, OK deluje da sve štima.

Obavih restoran (nekih pola sata, malo sam sačekao i da se ugrejem), inače interesantan detalj je da kada sam ulazio u restoran celu terasu (koja je natkrivena) je okupirala policija. Mislim da ih je bilo jedno bar 15, ako ne i više, očigledno se završila biciklistička trka, pa su od silnog angažovanja ogladneli i svi došli na klopu. Restoran je poznat po divljači, tako da nije ni čudo što policija zna gde se dobro jede...

Kreće spust, moram priznati da mi deluje da je sa ove strane još strmije tako da baš kočim u tim mokrim uslovima maltene do kraja, ali kao i onaj prvi spust do restorana i ovaj sam savladao  uz maksimalnu pažnju. Kako sam "odradio" najstrmiji deo tu sa druge strane, izlazim na put ispod Učke.

Česma na spustu prema kopnu, ali danas mi vode ne fali... hehehe

Učka gledana za "zadnje" strane - sa kopna

Nazire se relejna stanica na vrhu (zoom x5) - tamo sam bio pre jedno 45 minuta

Oni sa bujnom maštom će na ovoj slici uspeti da vide relejnu stanicu (zoom x50, ja u pokretu, svetla skoro da i nema, nema šanse slikati bolje)

Kroz Učku je davne 1981 prokopan tunel, koji je ako se ne varam (neka me stariji isprave) bio najduži u bivšoj Jugoslaviji. Moj (stari) put i taj (novi) put se susreću nekog momenta, mislim, prolazim ispod novog puta i moja ruta nastavlja dalje prema mestu Boljunsko polje. Kako vozim, tu je blagi spust kišica pada jače ili slabije zavisi od trenutka posmatranja, u principu nije prestala ni jednog momenta. Put je magistralni, ima širinu, ali ima i dosta saobraćaja pošto je tuda što bi ovde rekli "kratica" prema Rovinju.

Put je odličan

A onda kreće kiša da pojačava i pojačava

P O T O P

Učka se više ni ne vidi od oblaka

Pokušaj da napravim selfi, ali je telefon toliko mokar da neme šanse (kesa na kacigi i dalje radi posao...)

Kako sam prošao ispod novog puta, nekog momenta kreće kiša da pada jače, pa još jače, pa još jače, i na kraju potop. Potop je bio do mesta Plomin (jedno 22-23km), već sam pomislio da se neću ni spasti potopa do kraja vožnje, ali kod mesta Plomin kiša je prvo malo utanjila, a zatim nakon mesta i potpuno prestala .

Pomislih, dobro je!!! 

Dosta je bilo kiše za jedan dan...

Ulaz u mesto Plomin, ovde kiša konačno malo posustaje... Čak se u daljini nazire i plavo nebo na momente

Uvala Plomin

Kiša je prestala pa sam skinuo zaštitu sa Garmina

Pogled na more i ostrvo Cres

Stajem na ovom proširenju da skinem kišni komplet sa sebe

Na jednom proširenju stajem da skinem kišni komplet, razmišljam skinuću samo gornji deo, jer se on lako vrati, dok je donji deo malo komplikovaniji za skinuti i za obući. Napravih tu, gde sam stao, par slika i nastavljam dalje.

Vozim, mnogo je lepše bez kišnog kompleta, međutim, nisam vozio ni 5 minuta tako, kad ponovo kreće kiša. 

GRRRRRRRRR. 

Ponovo se vrati u "originalno stanje" - potpuni kišni komplet i vozi dalje.

U principu kiša me pratila do kraja, bukvalno do vrata smeštaja.

Kako sam stigao u smeštaj, sa mene curi bukvalno kao da sam iz bazena iskočio. Vlaga ne samo u smeštaju nego i u vazduhu je 100%. Ovde je isto kao i kod nas... Pada kiša svaki dan, svaki dan potop, bukvalno kao da je monsun u srednoj Evropi. 

Sve sam nekako iscedio koliko sam mogao i okačio da se kao suši. Ma kakvi da se osuši, pa nema šanse vlaga u vazduhu je jednostavno prevelika.

Ruta

Profil terena

Ovako izgleda početak penjanja na Učku, serpentina do serpentine

Nakon što sam se presvukao, gledam po Google mapama gde mi mogli nešto da pojedemo. Glavni kriterijum za izbor restorana je bio taj da nije predaleko i da restoran ima svoj parking (naravno i da je restoran OK). Izbor pada na restoran piceriju "Delfino Lovran", koji nam je nekih 3km od bungalova, ima parking, po slikama deluje da je OK.

Nisam neki preterani ljubitelj supa, ali ova je morala da padne da se malo ugrejem (iznutra)

Podelismo Mira i ja picu

i ribu, tako da smo oboje probali i jedno i drugo jelo

A onda zaslada

Ambijent restorana Delfino Lovran je interesantan

Stomaci puni, sad se lakše diše, rekoh: "Mogli bi da odemo do Opatije, tamo nikad nismo bili, malo da prošetamo bar jedno sat vremena.

Tu dok smo još u restoranu (dok internet), pronalazim parking garažu u centru Opatije, OK, i parking je rešen, idemo.

Opatija

Devojka sa galebom

Opatija

Devojka sa galebom

Evo malo informacija vezanih za Devojku sa galebom (Originalni tekst):

Kako je nastala Djevojka s galebom, čarobna statua u Opatiji i jedna od najfotografiranijih lokacija u Hrvatskoj

Kraljica Jadrana već desetljećima privlači brojne domaće i inozemne turiste koji se uvijek rado vraćaju. Njene osunčane terase i zvukovi morskih valova umiruju tijelo i um, a ulice grada oduševljavaju svojim nesvakidašnjim ambijentom. Opatija zapravo kao da živi u nekom prošlom vremenu, kada su gradom hodali i u njemu uživali brojni carevi i grofovi. Iako je krasi veliki broj znamenitosti i spomenika, jedan se posebno ističe – Djevojka s galebom, simbol Opatije i cijelog kvarnerskog područja!

Prekrasna skulptura „Djevojka s galebom”, kipara Zvonka Cara, nalazi se na hridi s prekrasnim pogledom, a postavljena je davne 1956. godine. Do tada je na tom mjestu, dok ga nije srušilo nevrijeme, stajao kip „Madonne del Mare”, koja je postavljena da bdije nad dušom grofa Arthura Kesselstadta, nestalog u proljetnoj oluji na moru godine 1891. U tom izletu život je izgubila i grofica Fries, dok je njen sin Georg spašen. Originalan kip Madonne se nakon restauracije čuva u Hrvatskom muzeju turizma u Villi Angiolina, a pozlaćenu inačicu Madonne danas se može vidjeti pred crkvom Sv. Jakova – kažu iz Turističke zajednice Opatije o povijesti ovog fascinantnog mjesta koje nadahnjuje brojne posjetitelje.

No, što predstavlja Djevojka s galebom? Skulptura je rad crikveničkoga akademskoga kipara Zvonka Cara. Kad se na nju obrušavaju morski valovi, djeluje poput morske nimfe koja se uzdiže iz vode pa ne čudi što je dobila nadimak Nimfa. − Osnovna je ideja bila da pozdravlja turiste koji dolaze u Opatiju s morske strane – kazali su iz opatijske Turističke zajednice za Slobodnu Dalmaciju.

Riječ je o jednoj od najfotografiranijih skulptura u Hrvatskoj. Naime, uz Djevojku s galebom redovito se žele fotografirati opatijski turisti, kao i mladenci koji se vjenčaju u tom gradu, a nalazi se na svim opatijskim razglednicama. Iako je od šetnice odjeljuje ograda, do nje je relativno lako doći, uz malo truda i pentranja po stijenama.

Riječ je o jednoj od najfotografiranijih skulptura u Hrvatskoj. Naime, uz Djevojku s galebom redovito se žele fotografirati opatijski turisti, kao i mladenci koji se vjenčaju u tom gradu, a nalazi se na svim opatijskim razglednicama. Iako je od šetnice odjeljuje ograda, do nje je relativno lako doći, uz malo truda i pentranja po stijenama.

Opatija je najstarija turistička destinacija u Hrvatskoj i jedna od najstarijih na svijetu. Ono što joj daje poseban čar su ulice prošarane kućama i vilama iz habsburškog doba. Njena slavna prošlost seže još u doba Austro-Ugarske kada su Opatiju posjećivali kraljevi i kraljice, vojvode i princeze te pripadnici bogatog građanskog staleža. Davne 1889. godine službeno je proglašena klimatskim lječilištem za tadašnju aristokraciju, a već 1913. godine u Opatiji su bili izgrađeni brojni hoteli, pansioni, vile te prekrasni botanički vrtovi i predivna kupališta.

Zbog svoje mirnoće i čarobnog ambijenta privlači mnoge glazbenike i umjetnike koji traže inspiraciju i pune kreativne baterije u njenim posebnostima. Glazbena legenda Ivo Robić otpjevao je ovaj grad stihovima „Opatijo bajna, biseru našeg mora”, a njegova serenada postala je evergreen, baš kao i sama Opatija i njene raskošne vile, ljetnikovci, uvale, hoteli i bajkovita atmosfera od koje se teško odvojiti.

Čitajući više raznih tekstova na temu Devojke sa galebom, naleteh na zanimljiv podatak da je originalno galeb u kljunu držao ribu, ali je riba vremenom nestala, pod kojim okolnostima može se samo nagađati.

Kompletna Opatija je maksimalno sređena

Zanimljiv detalj je da se tog 10.06.2023 u Opatiji održavala letnja Balinjerada. To je trka niz glavnu ulicu (ulica Maršala Tita, da ne bude zabune), gde učesnici sami prave vozila koji umesto točkova imaju kuglične ležajeve. Balinjerada se obično održava zimi, tokom karnevalskih dana, ali organizuje se i leti da se popularizuje turizam.

Samo takmičenje je počinjalo u 19h, a mi smo prisustvovali samo probnim vožnjama učesnika koji su se zagrevali za glavno takmičenje.

Nažalost nisam slikao te probne vožnje, bila je gužva, ali naredne dve slike sam skinuo sa interneta čisto da se stekne utisak o čemu se radi.

Kako se bližilo vreme počinjanja manifestacije, policija je polako sve više zatvarala centar Opatije, pa samo da ne bi morali da čekamo potpuni kraj Balinjerade, ipak krenuli ka kolima da uspemo da se izvučemo iz centra dok je još moguće.

Što blesavije to bolje

Naravno, na ovoj manifestaciji, nije ovde najvažnije biti najbrži (mislim zvanično jeste, ali zapravo nije), ovde je najvažnije dobro se zabaviti (i sebe i publiku). I to je pravo suština svega, UŽIVATI u svakom momentu MAKSIMALNO.

Šta reći posle svega?

Bilo je više nego sjajno... 

Kiša? Ma uopšte nije problem, uživanje je bilo na nivou (malo je Garmin povukao vlagu, al' šta da mu radim...).

Kad su mi otkazali Đerdap, baš sam bio rešen da iz inata odem i nešto izvezem. Ova Opatija i Učka su pale kao poklon sa neba. Mislim da nisam mogao bolje da organizujem vikend od ovoga.

Inače, čisto da se zna, mi smo krajem avgusta do kraja ipak vozili Veliki Đerdap u malo širem sastavu (pročitaj priču: >>> Oh neeee Đerdap ponovo?!? <<<) i bilo je sjajno. 

Posmatrano sa ove vremenske distance, zapravno nije moglo bolje, jednostavno savršeno!!!

Do neke sledeće avanture,

D.