35. Oh NEEEE, zar Đerdap ponovo?!?

август 02, 2024

Đerdapska klisura, 19 - 20.08.2023.

Da, da, da, znam i meni je već dosadio (mislim skoro dosadio)... a vidi me sad, još i priču pišem...

Katastrofa...

Ovo stvarno ne sluti na dobro...

...

Decebal - krupan plan (možda čak malo i previše krupan... al' šta se tu može)

Negde sam prošle godine obećao sebi da više (ili da malo ublažim - bar neko vreme) neću voziti Đerdap, osim ako ne bude u pitanju Velika Đerdap vožnja.

Ekipa koja je vozila Đerdap prošle godine je nakon što smo završili vožnju insistirala da ga vozimo i ove godine. OK, rekoh: "Može, ali samo pod uslovom da vozimo veliki Đerdap!"

(svake godine vozim/vozimo Đerdap, ali realno svake godine napravim drugačiju rutu, pa nije dosadno)

I tako sam pod "pritiskom javnosti", a na zahtev ekipe rešio da ipak u junu ove godine (2023) zakažem Đerdap turu, i to Veliki Đerdap...

Međutim, jun vrlo promenljiv (svaki dan počne lepo i sunčano, a onda popodne jednostavno - POTOP).

Odziv za vožnju tako-tako, moglo bi i bolje.

Na kraju ekipa koja mi se prijavila, otkazuje veče pred polazak (naravno u momentu kad sam sve već rezervisao i dogovorio sa ljudima što se tiče smeštaja)...

OK, sad zovi ponovo i otkazuj, izvinjavaj se ljudima kojima si rezervisao smeštaj i slično.

Tako je propao pokušaj da posle 6 godina vozim ponovo Veliki Đerdap, i sve je ukazivalo na to da se ove godine Đerdap (ali stvarno za promenu) neće ni desiti.

Međutim, "nikad ne reci nikad"...

Nakon što je moj pokušaj da se vozi Veliki Đerdap propao, Radu iz Temišvara me je pitao da li ću organizovati vožnju neki od narednih vikenda?

Malo sam se zamislio, pa kad sam uzeo u obzir obaveze koje mi predstoje na poslu (a taj jun mi se nekako zgusnuo, pa zatim planiranih 9 dana (da ispucam stari godišnji da ne propadne) na kraju juna i početkom jula za Julijske Alpe i Dolomite (ove priče još uvek nestrpljivo čekaju u redu da budu napisane), i obaveze koje me čekaju nakon što se vratim iz Italije - ogovorih mu da teorijski (samo teorijski) može možda negde polovinom jula, ali da o tome možemo da pričamo tek kad se vratim sa Dolomita, pre toga realno nema smisla.

Prošla severna Italija, tu naišla neka gužva na poslu, pa se nije ni dalo voziti ništa ozbiljno, osim Natalijinog Breveta, pa tako nekako prođe skoro i ceo jul, odlazim na letovanje...

Đerdap mi više nije u mislima, Col del Nivolet je sledeći izazov na koji sam se fokusirao - a to je savladati visinskih 2000m na jednom usponu (obavezno pročitati priču: >>> Col del Nivolete <<< i videti kako mi je bilo) ... Nivolet je nešto što sam odavno želeo da izvezem, ali nikako nije bila prilika. Kako vreme prolazi sve su manje šanse da se Đerdap desi ove godine (mada kad malo porazmislim i prošle godine smo ga vozili dosta kasno, poslednjeg vikenda u avgusta, tako da se nikad ne zna...).

Vreme se konačno stabilizovalo, one proletnje i rano-letnje svakodnevne dosadne kiše (koje su me podsećale na monsun) su sada ne bih rekao davna, ali recimo davna prošlost.

Ne znam ni kako sam rešio da pokušam da ponovo organizujem vožnju, obično ako nešto iz bilo kog razloga "otpadne" i to ne vozimo - to "otpalo" ne organizujem ponovo iste sezone, ali nailazio je lep vikend, sunčano i toplo (bar po prognozama 10 dana unapred). Na neki način sam obećao Radu, da ću razmotriti da ga vozimo, kasnije ove sezone, e pa sad je to kasnije konačno došlo i eto, lep vikend je u najavi, valja nešto voziti, pa što ne spojiti "lepo i korisno".

Kontaktiram Radu, međutim, on baš taj vikend nikako ne može zbog privatnih obaveza... Šteta, radovao sam se još jednoj zajedničkoj vožnji sa njim...

Pravim Event na Strava-i, i do kraja mi se prijavljuje 8 biciklista/kinja (5 biciklista i 3 biciklistkinje).

Novina ove godine u odnosu na neke skorije prethodne Đerdape je taj da sam rešio da izvezemo turu tako da jedan dan vozimo srpskom stranom a drugi dan rumunskom stranom - faktički da se obiđe kompletan Đerdap i sa jedne i sa druge strane (to inače zovem "Veliki Đerdap"). To je sve OK, mada ima tu potencijalno par nekih sitnih (recimo) problema...

Prvi potencijalni problem je da imamo nekih ~340km u dva dana (otprilike 2x170km). Treba to izvesti, a deo ekipe ne poznajem, pa se nadam da neće biti problema sa distancom (ponajviše je tu zadnjica problematična (naročito ako nisi navikao na duge vožnje), tu su naravno i noge, a tu su često i grčevi i slično). Ovo je potencijalno prvi limitirajući faktor.

Drugi potencijalni problem su visinci u ova dva dana. Pitali su me više puta (više njih) koliko ima elevacije? Naime, kad se crta ruta na mapi, ispada da ih ima baš dosta, mada to nije tako u realnosti jer npr. sa srpske strane ima preko 20 tunela, pa kad se tuda prvuče ruta, glupi softveri za crtanje računaju visince kao da idemo preko svake planine a ne kroz nju, pa visinci budu veštački ppreveliki. Drugi dan mi je do izvesne mere "mračan", jer sam ga vozio baš davno (2017 godine), tada još nisam imao Garmin, nego sam za snimanje vožnje koristio telefon, pa broj koji kaže Strava koja je tada sa loše mape "skidala" visince - jednostavno nije realan. Ima sa rumunske strane 3 uspona, koja nisu ni strašna ni velika, a između je manje-više ravno. Stvarno ne bi trebalo da je neki izazov, bar kad su visinci u pitanju. Možda jedini detalj koji malo kvari priču sa visincima je taj da je "najgori" i najveći uspon zapravo onaj poslednji (onaj koji ti dođe na nekom 320km.

Bojana se nekoliko puta interesovala za uspone i penjanja na ovoj ruti, ali od kad sam je upoznao pre nekoliko godina navikao sam da stalno kuka i da se stalno boji uspona i visinaca, kao da nema snage i da neće moći da se popne ni na jedno brdo, a u praksi vozi kao avion uzbrdo i ne kapiram njenu zebnju da li ima puno penjanja ili ne.

Plan je bio jednostavan:

- Petak - okupljanje u Beloj Crkvi

- Subota - "lovimo" prvu jutranju skelu iz Stare Palanke prema Ramu. Ideja je da stignemo na tu prvu skelu, jer je sledeća tek za dva sata a to nam je stvarno kasno. Vozimo srpskom stranom do Kladova. Tamo večera pa spavanje.

- Nedelja - Doručak, vozimo do HE Đerdap, tu prelazimo na rumunsku stranu, pa polako nazad do Bele Crkve.

Stižemo u Belu Crkvu, bukvalno svi u pola sata. Da smo se dogovorili kad ćemo doći (a nismo), ne bi valjda tako stigli (prvi je stigao Ivan, mi Novosađani malo posle njega, deset minuta za nama eto i beograđana te par minuta posle njih i devojke Bojana i Jasmina).

Smestili se, napravili dogovor šta ćemo i kako. Ideja je bila da ujutro krenemo oko 6:45h, imamo nekih 12.5km od smeštaja do skele, ako idemo sporo i ako se "vučemo", to nam je jedno pola sata, znači oko 7:15 smo kod skele. Bolje da mi čekamo skelu, jer skela nas siguno čekati neće. Mislim znao sam iz iskustva da će tih 6:45h realno biti 6:50h ili čak i 6:55h. Uvek se tu malo poneki minut "istegli" i produži, ali poenta je bila da krenemo najkasnije u 7:00h i još uvek stižemo bez problema, a sve posle 7:00h smo u problemu.

Tu pored smeštaja postoje dve pekare (pitali smo gazdaricu od smeštaja, da li ima neka pekara blizu, reče nam gazdarica imatu odmah u susednoj ulici i solidne su). Dobro, super, računamo na to. Ideja je bila da se oko 6:30h okupimo, odemo do pekare, pa sam im rekao pošto nemamo vremena sad da doručkujemo, kupimo doručak u pekari, a onda ćemo da jedemo dok se vozimo skelom (što traje nekih ~20 minuta).

Kako ko stiže na mesto okupljanja i kako se ko presvlači i biva spreman, odlazi do pekare da ne čeka druge (što je realno i dobro da se ne stvara gužva, jer da je odjednom nas "deset" grunulo u pekaru - to bi trajalo).

Na putu prema skeli

I tako, krećemo mi jedno 6-7 minuta do 7h, OK smo bili što se tiče vremena starta vožnje. Kako smo krenuli, moram priznati da smo malo dali tempo. Plašili smo se svi da nam ne pobegne skela, mene je dodatno plašilo da nekom ne "sevne" guma ili slično, tada nećemo stići jer ako strada guma to je jedno 15 minuta zastoja, a tih 15 minuta mi sad više realno nemamo (zato sam hteo da krenemo 6:45h, da imamo fore i tu jednu gumu da rešimo ako se dogodi, ali dobro...).

Vozimo, put onako, mogao bi biti i bolji, oni koji su naduvali gume na 7 ili 8 bara nije im bilo prijatno. Stižemo mi na skelu u 7:20h, a skela taman pristaje... Prva skela kreće ujutro iz Rama u 7h, i dolazi puna do Stare Palanke, iz smera koji nama ne odgovara, a onda u 7:30h se vraća nazad i to nam je interesantno.

Stigli na skelu, na vreme...

A skela taman pristaje u momentu našeg dolaska

Jasmina i Bojana poziraju dok se skela prazni

Jutro nad kanalom kod Stare Palanke (pogled u pravcu Dunava)

Doručak (nije baš kod Tifanija, ali može da prođe kad si gladan... )

Izlazimo na Dunav

Kad sam prošli put išao ovom skelom, Dunav je bio baš plav, imao sam utisak kao da sam na moru, jedino je miris Dunava kvario utisak o moru

Potrajalo je jedno 5-6 minuta dok nisu izašli svi automobili sa skele, pa onda dok nisu ušli svi automobili koji su kao i mi čekali prvu skelu. Potrajalo je to malo, ali da ne davim, ukrcasmo se mi na skelu, krenula skela, mi platili (tih bezobraznih 600 dinara po biciklisti), pa onda dugo čekani doručak.

Gledamo, ćaskamo, slikamo, žvaćemo, kako ko...

Putovanje skelom traje...

Imam baš dosta svojih kao i slika učesnika sa skele. OK, tu smo bili statični, pa se dalo slikati na sve strane... Probrao sam onako jedno petnaestak slika, čisto da dočaram atmosferu. Iskreno, bilo je uživanje biti na skeli ovako ujutro, naročito posle one jutarnje "drame" da li ćemo stići ili ne, a sad je nastupilo opuštanje, jednostavno uživanje u prizorina, Dunavu, jutarnjem suncu koje se ogleda u Dunavu, prizori predivni...

Obnovljena tvrđava Ram

Skela parkirala uz obalu, kreću prvo automobili da izlaze

Kako se vozimo, Ramska tvrđava je sve bliže i bliže. A odmah tu podno tvrđave je mesto gde se skela "parkira" i gde silazimo sa skele. Malo je "majstor" kanda promašio "parking" mesto, pa je iz jedno 3-4 napred nazad uspeo da "parkira" skelu, a onda vozači automobila, kao hipnotisani moraju svi prvi da siđu, kao da će skela da potone za 10 sekundi... Mi smo sačekali da tenzija na skeli padne, pa smo mirno napustili prevoz preko Dunava.

Prvo što te "sastavi" kad siđeš sa skele je uspon sa 10% nagiba, srećom nije dugačak pa se da preživeti

Plan je bio da kod Srebrnog jezera napravimo prvu pauzu (to je ~15km od skele), da se popije kafa (ko pije kafu) i/ili sokić, malo da odmorimo, pa da nastavimo dalje.

Pogled na Rumuniju

Tu negde pred pauzu Vlada je konstatovao da mu je baterija od GoPro kamere, nekim čudom, prazna (na njemu nepoznat način). Međutim, punjač za GoPro je naravno (kao bi to Murphy poželeo) ostao u kolima... Zovem Radeta i Miru, da čujem kako napreduju, kad oni taman prešli Dunav kod Smedereva (to mu dođe da su negde na pola puta okolo).

Tako saznajem da su krenuli okolo, za šta ima više razloga, naime, skela za auto košta "tričavih" 1800 dinara, to znači da bi suport auto mogao da pređe nekih 180km za te novce, a realno ako se ide okolo treba napraviti 80km više nego da se ide skelom...

Sad vi procenite ko je ovde lud i da li se isplati ići skelom?!?! Jednostavno je jeftinije otići okolo kad čovek posmatra strogo gorivo i cenu istog tj. ako gledaš samo na novce.

Sa druge strane, podrška ionako ne zna šta će od sebe, obzirom da su svakako mnogo brži od nas, pa imaju vremena napretek, pa im realno nije problem da idu okolo.

U svakom slučaju dao sam Radetu 2000 din za skelu i rekao mu da ide kuda mu volja (skelom ili okolo, njegova stvar).

Išli su okolo.

Srebrno jezero - pogled na levo

Srebrno jezero - pogled na desno (zapravo, ovo je izlaz jezera na Danav)

Prva prava pauza

Sve u svemu, mi smo prošli Srebrno jezero i seli u restoran, popili smo kafu/piće (kako ko). Čekamo da stigne podrška (poslao sam im lokaciju gde smo), ali nikako da stignu. Nazovem ih da čujem kako napreduju, kažu oni treba im još jedno 20 minuta. Rekoh im, idemo mi polako srešćemo se u Golubcu. Odmah na ulazu u Golubac je autobuska stanica, tu ima parking, ima (odličan) restoran i slično, pa sam rekao Radetu, da nas tamo sačekaju.

Nakon što smo krenuli sa Srebrbog jezera prema Velikom Gradištu

Vozimo uz Dunav

Veče pred vožnju Ivan reče da mu smeta neki nosač na volanu da bi namontirao torbicu na volan, pa da bi to namestio kako treba mora prvo da otpusti volan skine taj nosač koji smeta i da ponovo sve vrati kako bi mogao da vozi.

Tu dok smo se smestili, ovamo onamo, dogovorismo se da će on to ujutro da namesti, ili kad budemo negde pravili pauzu, čak možda i najbolje da to bude na skeli (tamo ionako imamo tih nekih 20 minuta dok se vozimo). Rekoh: "Dobro..."

Međutim, realno ta pauza nikako da mu se desi...

Ne beše to ni ujutro pre vožnje, pa ni na skeli, čak ni kad smo stali na Srebrnom jezeru nije stigao da se time pozabavi, pa se dogovorismo da kad stignemo u Golubac da ćemo tu napraviti pauzu od 5 minuta da on namesti to kako treba.

Stižemo u Golubac, Rade i Mira nas već čekaju, imamo na repertoaru 2 stvari da "popravimo". Prvo je da stavimo GoPro bateriju da se puni, a drugo je da Ivan konačno reši problem sa torbicom.

Kad ono.... međutim...

Sad će on i Martin to da nameste.

Tu se sad Ivan i Martin "motaju" oko bicikla i pokušavaju da nameste, a to je sad poprilično nezgodno izvesti sa onim malim alatićem za biciklanje... Treba ti "večnost" da to napraviš.

Dok se sve to dešava, bavio sam se svojim problemima, na sam dan vožnje sam imao povišenu temperaturu. Jedno 4-5 dana pred vožnju meni je svaki dan bilo sve gore i gore, počelo je i grlo da me boli, i sad na sam dan vožnje sam se probudio sa temperaturom.

Naravno, nisam to nikom prijavio...

I sad kad smo stigli u Golubac, to nam je realno prva civilizacija do koje smo dobacili zapravo (mislim, da budem potpuno korektan, prošli smo mi i kroz Veliko Gradište, ali na ruti kojom smo prolazili, a zapravo smo ga samo okrznuli, nije bila ni jedna apoteka).

Ovo je bila prva pauza u nekoj civilizaciji, gde bi trebala da bude apoteka.

Tu gde smo stali na samoj autobuskoj stanici, odmah sam video da ima i apoteka.

Otišao sam da sebi kupim neki Paracetamol za protiv temperature.

Nakon toga sam dok sam uzeo ključeve od kola od Radeta, otišao do kola da stavimo bateriju od GoPro da se puni pa nazad, pa opet do auta, pa opet nazad, motam se gore-dole (od kola do restorana i nazad), a njihova operacija na "otvorenom srcu" i dalje traje...

I traje...

Posle ne znam sad već koliko minuta, ispostavlja se da im treba pravi imbus ključ (ovaj iz alatića za biciklanje ima loš pristup i iz jedno 7 puta uspe da odvrne šraf jedan krug, pa to ide presporo, a ima i 4 šrafa).

Odem do kola, da uzmem šta treba, jer sam poneo kompletan alat za servisiranje bicikala, kao i komplet gedora, vilastih, okastih ključeva, imbusa... Prava mala mašinska radionica je bila u gepeku auta. Sve sam to poneo sa ciljem da ako se bilo kome nešto desi na biciklu da možemo da rešimo problem.

Koristeći alat oni stegnu tamo šta treba da bi učvrstili volan i ukapiraju da su time prignječili bužir od prednje kočnice. Uštinuli su prednju bužir sajle od kočnice i fino su ga stegnuli da su ga potpuno deformisali.

I sad Ivan nema prednju kočnicu.

Nisu oni to odmah ukapirali, nego onog momenta kad smo krenuli.

Krenuli smo svi nekako skoro pa istovremeno, pa sam rekao svima da je sledeća stanica izvor/česma na izlasku iz Golubca. Tu redovno sipam vodu, fina - hladna. 'Fala Bogu pa je bilo toplo pa vode nikad dosta...

Stigli na česmu, bacim pogled, kad ono nas jedno pola, fali pola ekipe. Bilo je malo "tricky" provući se kroz Golubac, parkirani automobili na kolovozu su ovde normalna pojava koja ne izaziva gnev nikog, mi smo se kao biciklisti jedva provukli kroz centar Golubca. U tom provlačenju, iskreno, nisam obratio pažnju na ostatak ekipe, jer mi je "procesor" bio zauzet sa traženjem putanje da prođemo bezbedno kroz mini haos koji vlada u Golubcu.

Pitam ekipu da li znaju gde su ostali, neko reče da su krenuli, pa je Ivan imao problema sa kočnicom pa su stali da probaju to da reše, itd...

Rekoh, vi sada što ste tu, sačekajte kod česme, idem da vidim koliko je ozbiljno i da li mogu da pomognem.

Vratim se tu do autobuske stanice gde smo stajali, kad ono tamo nema nikog?!?

Gledam levo, gledam desno, nema ih...

50m niže je pumpa, odem do tamo, da vidim da nisu neki alat tamo tražili, nema ih ni tamo. Strašno, odjednom su svi iščezli. Nema ni auta, nema ni njih?!?

Vraćam se zbunjen prema česmi, kad oni stoje sa strane (recimo na pola puta autobuska stanica - česma). Provlačeći se nazad, ispred njih se namestio neki kombi, pa ih nisam video, a onda odjednom nema nigde nikog. Sve u svemu, dok sam stigao, oni su uspeli nekako da nameste prednju kočnicu tako da Ivan bude u voznom stanju, ali mu radi samo zadnja kočnica.

Pitam Ivana: "Jel' može tako da vozi i jel' sve OK?"

Kaže on: "Uglavnom koristim prednju kočnicu dok vozim i ovo je problem, ali do ručka ću da vozim ovako, a za vreme pauze za ručak ću ovo da rešim, imam jasnu viziju šta treba da uradim."

OK, stižemo do česme, kad njih, naravno, NEMA...

Pomislih: Oooooooo, krenulo nas je baš "dobro".... Dobro je da smo uspeli skelu da potrefimo...

U svakom slučaju, Vlada je meni poslao poruku na Viber, da idu do Golubačke tvrđave i da će nas tamo čekati, a ja sam isključio mobile data (ili ti internet na telefonu) da bi mi baterija dobacila ceo dan, a i čim krenemo iz Golubca i čim uđemo u klisuru, tu ulazimo u Roaming... Pa da se ne desi neki nepredviđeno veliki račun bez potrebe (nekima ne bi bilo prvi put...).

Dobro je videti da je NP "Đerdap" postavio set novih tabli, ali na novim mestima, sa novim sadržajem

Tako da poruku nisam dobio, i to je stvorilo blagu nervozu kod mene, prvo nema pola ekipe, pa se vratim da ih nađem, kad se sa njima vratim do prve polovine, sad njih nema... Kao priča sa otvaračem i konzervom, ili imaš konzervu a nemaš otvarač ili nemaš konzervu a imaš otvarač...

Oni su zapravo samo produžili jedno kilometar-dva do tvrđave.

Stižemo do tvrđave, stvarno nas čekaju. OK, konačno svi na okupu, konačno svi operativni, u minusu smo jednu kočnicu, mene je od paracetamola i svih "nedaća" popustila temperatura.

Novi tunel koji je omogućio da kompletan saobraćaj zaobiđe tvrđavu - SJAJNO!

Ekipa konačno cela na okupu!

Prvi tunel (ne računam onaj novi kod tvrđave) je mnogo interesantan, obično tu napravim više slika...

Ulaz u drugi tunel je identičan (kao u ogledalu)

Odlučili smo da nećemo obilaziti tvrđavu, realno nemamo vremena. Kažem im da je sledeća pauza planirana u Lepenskom Viru. Sproveo sam kratku anketu da li ima zainteresovanih za obilazak, ima troje. OK, mislim da bi stvarno bilo šteta da prođemo Lepenski Vir i da ga neko ko nije bio ne obiđe a sad je prilika.

Vozimo, slikamo, uživamo. Vožnja kroz Đerdap je tačno to - UŽIVANJE.

Nema tu nekih uspona, niti bilo čega ekstremnog osim litica i predivnih predela koje nas okružuje. Iskreno, da imam vremeplov, veoma rado bih se vratio recimo u vreme starih Rimljana nakon što su probili put kroz Đerdap i nakon što su napravili most preko Dunava. To bi bila prava ekskurzija za videti... Ovako, hidroelektrana je napravila jezero koje je "pojelo" svu surovost i bes Dunava u ovoj klisuri, i od jedne divlje reke u ovom klancu napravilo je jedno lenjo jezero, tako da su predeli iznad jezera sad jedina uzbudljiva stvar koja se da videti.

Stižemo do Lepenskog Vira. Spuštamo se dole (ima restoran).

Do kraja su samo Bojanu i Ivana odlučili da obiđu Lepenski vir pa sam ih odveo do ulaza, rekao sam im da sam bio jedno 4-5 puta, i da znam sve napamet (svaki put kad vozimo Đerdap, eto i mene tamo, još malo pa mogu i kustos da budem...). Danilo koji se nećkao da li hoće ili neće se na kraju odlučio da neće.

Rek'oh im da ćemo ih čekati u restoranu.

Bojana i Ivan

Lepenski Vir

Sedimo u restoranu, popili smo po piće, neko čak i dva, Martin je savladao porciju palačinki, a njih nema. Vreme prolazi, a njih i dalje nema i nema...

Seli u restoran da sačekamo "Lepenski" dvojac

Ekipa se već unervozila, obavili su jedno piće, pa drugo piće (neki i na silu), nemož' se više čekati. Kažu, idu oni gore, čekaće ostatak ekipe gore.

"OK...", rekoh, "... ostaću kod restorana jer sam im rekao da ćemo ih tu čekati..."

I tako svi odoše gore na raskrsnicu (iskreno ne razumem kakva je razlika da li si pored restorana ili 200m dalje pored magistralnog puta, ali OK, valjda nisu više mogli da čekaju ovde pa su morali malo da se pomere).

Tu dole pored restorana ima mali parking, i sad pošto sam ostao sam, da mi ne bude dosadno uzeo sam da kružim po parkingu. Tokom kruženja sam otkrio 2 nove table od NP Đerdap - super!

Da me je neko slučajno posmatrao sa strane sigurno bi (s pravom) pomislio da nisam normalan...

Evo kako je izgledalo moje kruženje po parkingu

Napravio sam jedno 20-tak krugova sa radijusom od 60-70m.

Stižu i njih dvoje, izlazimo na magistralni put zajedno, nastavljamo svi dalje. Najavih da par tunela posle Lepenskog vira kreće prvi od dva uspona za danas (Boljetinsko brdo). Sledeća dilema je da li da idemo na Kapetan Mišin Breg - kod "Gazdarice Simplex" (pročitati priču: >>> Gazdarica Simplex <<<)?!?

Naravno, neki hoće, neki neće, ovamo-onamo.... Zapravo, ovaj hoće ako većina - hoće, on/ona hoće ako idu svi i slično...

Rekoh: "Sad će svi da idu, ako svi idu, a niko neće da prelomi i da kaže idemo, tako da ako jedan kaže da ide ispada da će onda svi idu, jer će on sam sebi da bude većina, pa će ostali po predhodnom principu morati da idu..." Koliko god to delovalo neverovatno i čudno, matematika je tu zapravo prosta...

Međutim, dok smo se popeli na Boljetinsko brdo i odradili par slika, glad je presudila da ipak ovaj put preskočimo Gazdaricu Simplex, sa ciljem da odemo direktno u restoran, da bi što pre stigli na ručak.

Pogled sa Boljetinskog brda

Spust sa Boljetinskog Brda prema D. Milanovcu je sjajan, svaki put uživam u njemu. Ni ovaj put nije bilo ništa manje uzbudljivo, čak je bilo i bolje nego inače jer je sad put nov i ravan (nema grba, rupa i ostalih 3D specijalnih efekata koje mogu da pokcare spust sa 60km/h+), pa idemo mnogo brže nego u nekim prethodnim vremenima...

Spustili se sa Boljetinskog Brda, ispred nas se već lepo vidi Donji Milanovac

Kao i svaki put kad prolazim kroz neko mesto gde nekog poznajem, i ovaj put sam se javio drugarima iz Donjeg Milanovca, da ćemo proći tuda, a zapravo i jesti pored Milanovca, pa da nam se pridruže, ako imaju vremena (da ne kažem ako imaju "kade"), uvek je lepo videti se sa prijateljima.

Naravno, najavio sam im da nam (neočekivano i neplanirano) trebaju kombinirke i sečice, da bi Ivan mogao da završi operaciju na "otvorenom srcu" sa namerom da sredi prednju kočnicu. Najavio sam se Saši i Ani iz Milanovca, da nam treba podrška u vidu alata (nosio sam sav mogući alat za servis bicikla, ali nisam poneo kombinirke).

Obezbeđene su kombinirke veće, manje kao i neke papagajke, nisu bile sečice na repertoaru, ali je Ivan rekao da mu je to dovoljno, i da će to da "završi posao".

Stižemo u restoran "Miročka dolina", Saša i Ana već odavno tu, "osušili" se čekajući nas da pristignemo, a mi nikako.

Sedamo za sto, i sad kreće poručivanje, ko će šta će... Generalno došli smo u riblji restoran (mada ima i razne druge klope, ne bi smelo da se desi da neko ostane gladan). Ako je rečna riba u pitanju, onda za mene nema dileme - smuđ na žaru.

Međutim, ovde u prisustvu domaćina imamo specijalan tretman, pa nam je konobar signalizirao da je som (danas) bolja opcija od smuđa. OK, u tom neka bude som.

Poručili klopu, i sad ćaskam sa Sašom i Anom (što bi rekli "hvatam prikljčak" šta se sve izdešavalo u njihovim životima od poslednjeg susreta), za to vreme Ivan se uz pomoć novo-dobijenog alata bacio na operaciju - ruke mu "krvave" od popravljanja...

Klope nema i nema...

Strašno...

Da li smo bili gladni - jesmo.

Da li je zbog toga došlo do Anštajnovog relativiteta pa je vreme sporije prolazilo (kao da se krećemo brzinom bliskom brzini svetlosti) - jeste (mada smo mi bili na jednom mestu, samo je vreme nekako čudno teklo...).

Imao sam utisak da su seli u čamac i da su otišli da pecaju soma na bućku... Ne znam koliko smo čekali, sigurno više od sat vremena, sve u svemu stiže klopa nekog momenta.

Za to vreme je Ivan uspeo da ublaži problem na biciklu tako da je sad izjavio da može da izveze celu vožnju do kraja (što je bilo upitno, jer je rekao da će nekako da dobaci do ručka, pa ćemo za dalje videti kako će se stvari odvijati), a onda će kad se vrati kući da reši problem do kraja.

Nisu svi ljubitelji ribe...

Jela se i pastrmka (pored Dunava mi je to malo čudan izbor, ali OK sigurno je bila fina)

Som

"Čekajući Godoa"

Rekoh: "Posle ručka ćemo malo da vozimo kao babe, a onda kad malo proteramo ručak kroz sistem biće mnogo bolje."

Završavamo klopu, pozdravljam se sa Sašom i Anom, hvala im na društvu, alatu i preporuci u restoranu.

Sad nakon ručka kreće ne bih rekao dosadna deonica, ali tu je sad jedno 15-20km sve ravno, prođe se prvo Porečki zaliv, pa onda selo Golubinci i tako sve do tunela, a onda posle tunela se sve iz korena menja tu ulazimo u Veliki Kazan.

Rekoh im da ćemo posle tunela da stanemo da slikamo, tu je pravo mesto da se slika Veliki Kazan (Veliki Štrbac, najuži Dunav itd... da se ne ponavljam, pročitajte prethodne priče iz Đerdapa).

Porečki zaliv - na izlasku prema Velikom Kazanu

Ovog puta, za razliku od prošle godine sam vodio grupu (nisam slikao table). Posle tunela kreće nizbrdica, tu sam demonstativno krenuo da kočim i da stajem, i manje više sam uspeo veći deo ekipe da zaustavim. Neki su ipak prozviždali pored mene, ali većina je stala. JEEEEEE uspeh u odnosu na prethodne godine.

Tunel pre Velikog Kazana

Veliki Kazan - ovde je delovalo kao da voda vri (naravno pre izgradnje hidroelektrane)

Bojana slika Veliki Kazan

Naglasio sam im svima da na spustu ima proširenje i da tamo ima česma sa finom hladnom vodom. Tu smo se na kraju svi okupili, nalili vode i obnovili zalihe. Za vodu nisam morao posebno da objašnjavam jer je bilo stvarno toplo tipa 33-34°C, tako da vode nikad dosta u takvim uslovima. Mada možda i nije bilo toliko toplo koliko je bilo sparno (teško vreme, baš smo se znojili).

Vid' tabla - naravno da sam je ovekovečio

Mesto gde je Dunav najuži

Imamo još 3 tunela danas. Malo sam im pričao o sistemu signaliziranja jer je Đerdap imao takvu konfiguraciju dna klisure, da je samo jedan brod mogao da prolazi ili uzvodno ili nizvodno, naravno postojala je služba koja je navodila brodove da se ne bi nasukali na podvodno stenje... Bila je to čitava organizacija ljudi i tehnike da bi jedan brod prošao kroz Đerdapsku klisuru, sad to više nije problem. Jedino treba uterati brod u prevodnicu, i dalje je sve lako.

Kuća ispred nas, danas pretvorena u restoran je služila za signalizaciju da li prolazi brod kroz Đerdap ili je prolaz slobodan, tu su obitavali ljudi koji su navigirali brodove kroz Đerdap.

Maja i tunel "dvocevka"

Nakon "dvocevke" kreće poslednji uspon za dans, uspon na Golo Brdo. Nije to sad ne znam kakav uspon, a još ćemo ga podeliti na 4 dela (kakav god da je u toj varijanti ćemo ga popeti bez problema).

Čim krene uspon odmah zategne na 10%

Kao i svaki put, stajemo pre tunela br.1. Odatle je lep pogled na klisuru (vidikovac), vidi se ispod nas manastir Mrakonija... Pogled na jednu stranu, pa pogled na drugu stranu - oba su super.

Ovde na vidikovcu smo upoznali Konstantina (Rus koji živi u Holandiji, nekih 10+ godina). On je krenuo za Brašov, a bicikla od Slovenije i stigao je do Đerdapa evo kad i mi. Tu smo se nas dvojica malo zapričali, jer sam mu davao savete gde da ide i šta da izbegava u Rumuniji, jer je on hteo preko Karpata, tipa Tranfagarašan, rekoh mu nemoj molim te, ima mnogo boljih opcija sa manje visinaca.

U svakom slučaju, krećemo dalje, stižemo do vidikovca odakle se vidi Decebal, međutim sunce tačno iznad njega, nema šanse slikati ga da se lepo vidi.

Pogled sa vidikovca prema Decebalu

Unapred sam najavio da nećemo uspeti da vidimo i slikamo Decebala kako treba jer nam sunce neće biti na povoljnom mestu (iskustvo od prošle godine kad nam je sunce sijalo tačno u objektiv). Tako je i bilo. Nije bilo moguće slikati Decebala u potrebnom kvalitetu...

Dok smo mi tu pokušavali da slikamo, eto Konstatina stiže. Pita gde je Decebal, pa sam mu pokazao. Znao je da tu negde ima skulptura u steni, ali nije znao tačno gde je.

Nastavljamo dalje.

Pokušaj br.1 slikanja Decebala - nije uspeo

Pokušaj 2 slikanja Decebala - nije uspeo

Pokušaj 3. slikanja Decebala - nije uspeo. OK sutra će sunce biti sa druge strane pa će slike biti prave, danas u ovo doba dana ne vredi

Stižemo na stanicu broj 3 na usponu, vidikovac, možda i najlepši pogled na Đerdap

Treća stanica su zapravo dva vezana vidikovca, jedan pored drugog. Naravno stajemo i slikamo 2x.

Na ovom vidikovcu sam im rekao da ima još malo da se penjemo, a onda sledi lep spust, sve do mesta Tekija, tu pravimo kratku pauzu, tu ima česma sa lepom i hladnom vodom. Tu je plan da se okupimo, natočimo vode i da onda zajedno nastavimo prema Kladovu.

Kreće spust. Malo smo se na tim vidikovcima "razlistali". Neki su bili brži, neki su bili sporiji, neki su malo više slikali, neki su malo više vozili, neki su pričali sa Rusom (prvi ja, a nisam jedini...) i slično (da ne ulazim u detalje).

Bilo kako bilo, česma u Tekiji bi se što se nas tiče matematički slobodno mogla nazvati "tačka nagomilavanja niza" (pozdrav za mog profesora dr. Iliju Kovačevića na FTN).

Okupili se, osvežili, pa krećemo prema Kladovu.

Na spustu prema Tekiji, uhvatih na momenat sunce koje je već nisko

Stižemo do Kladova, nema sad tu nekih posebnih dešavanja od Tekije do Kladova, ravno, zamalo htedoh reći dosadno ali nije baš dosadno nego sad nema nekih velikih znamenitosti. Uvek ima nekog ko ide malo napred, neko ko ide malo nazad, neko je brži, neko je sporiji, neko voli više da ovo, neko više da ono... To je ponekad teško uklopiti, kad malo razmisliš nas je 8, različitih doba, godina, težine, pola, tipova bicikala vozimo i slično. Ali bez obzira na sve razlike i specifičnosti, mi smo funkcionisali kao grupa. Svi smo stigli iz tačke A u tačku B, sa više međutačaka, bez problema.

Stigli u smeštaj (isti u kojem smo bili i prošle godine), rasporedili se po sobama.

Nama je u smeštaju kritičan resusrs - kupatilo. Ima nas ukupno 10 (sa podrškom), a samo jedno kupatilo sa WC-om. Ovo sam najavio ekipi unapred, i rekao sam im da će biti kao u filmu "Tesna koža" bar kad je kupatilo u pitanju. Rekoh, jedan/a po jedan/a svi ćemo se srediti (bez nervoze), pa onda idemo na večeru u centar.

I tako, jedan/a po jedan/a uskaču i tuširaju se. I bez neke preterane nervoze uspevamo da prevaziđemo problem zvani tuš. Sačekao sam da se svi presvuku pa sam na kraju i ja odradio kupanje...

Sad bi već mogla večera... Stomak doziva...

Rekao sam samo da radnje u Kladovu rade do 22h, a sada je već 21h uveliko prošlo (dok smo stigli - po danu), pa se smestili, uterali bicikle u garažu itd... Sutra prelazimo na rumunsku stranu, a tamo se ne sećam ni jedne česme, a biće pakleno kao i danas. Treba kupiti jedno 20l vode da imamo da dolivamo, da ne presušimo. Drugi dan je nezgodan jer si ceo dan na suncu (nema hladovine), pa je voda vrlo kritičan resurs koji će nam trebati (trebaće nam cenim 5l vode po glavi, a nemaš gde da sipaš).

Tako da dok se ekipa presvlačila, Danilo i ja smo skočili do prodavnice i kupili vodu (Danilo častio - lepo od njega) za sutra, jer je neizvesno gde ima da se sipa.

Kad smo se svi presvukli, otišli smo na večeru.

Moj omiljen restoran u Kladovu je "Elite" (pun naziv je "Picerija i restoran Kafanica elite"). Klopa odlična, cene OK, atmosfera super, usluga odlična - moja preporuka.

Obavili večeru, pa se polako vratili u smeštaj.

Nekog momenta bacim pogled, kad Danilo leži naglavačke. Prvo sam pomislio da se nešto zavitlava, ali čovek je tako legao i zaspao.

Tu sam se zabrinuo da nisam možda preterao sa rutom (ali je sve dobro ispalo do kraja - ovo za one nestrpljive koji ne mogu da čekaju da pročitaju sve do kraja).

Danilo u akciji (spavanja)

Vlada levo, Danilo desno i neobičnoj poziciji za spavanje

Kad sam se uverio da su svi tu i da je sve OK, ležem u krevet i to je poslednje čega se sećam.

Što se ustajanja tiče, nisam ekipi rekao kad ustajemo, samo sam rekao kad svi treba da budu spremni da krenemo na doručak... Plan je da krenemo u 07:30h, pa nek' svako ustane kad misli da treba, da bi bio spreman u zakazano vreme. Što se mene tiče planirao sam da ustanem u 06:30h da obavim sve jutarnje "aktivnosti" u WC-u pre nego što ostali "napadnu", a sve sa idejom da budem spreman na vreme (07:30h) da krenemo na doručak.

I sad će opet naravno kao što je u knjizi "Na Drini ćuprija" sam most glavni "junak" knjige koji spaja sve priče tokom vekova oko njega, tako će nama sutra ujutro kupatilo sa WC-om da bude glavni junak (kao što je to bilo i večeras)... Mi se smenjujemo a ono je isto... I potpuno je u centru pažnje... Nažalost...

- - - - - - - - - - - -

Jutro.

Manje-više svi smo ustali u slično vreme.

Obavljamo jutarnje rituale, i pripremamo se za vožnju.

Naravno neki su bili malo brži od ostalih, a drugi malo sporiji, kao i uvek. Maja je povela ekipu brže spremin na doručak, ista je pekara u pitanju kao i prošle godine (a zapravo je teško i promašiti jer je na glavnom putu i jedina je koja radi u nedelju).

Za to vreme sam sačekao sporije, da i njih povedem na doručak, da sve bude bez greške.

Dok sam čekao da se svi spreme, uzeo sam da pripremim papire za auto za prelazak granice, čisto da Radetu sve bude na jednom mestu da ne mora da "kopa" po papirima ako mu nešto traže na granici. Podrška će kao i mi da pređe preko Đerdapske brane u Rumuniju.

I sad dok sam mu pokazivao šta je i gde je od papira, on kaže: "Ja sam zaboravio vozačku dozvolu!"

Pomislih da me zavitlava, pa ga upitah: "A gde si zaboravio vozačku dozvolu???????"

Rade: "Pa u mojim kolima..." (on je u petak došao svojim kolima do mene, čisto da bi bili brži da ne moram da idem po njega, i ostavio svoj auto ispred moje zgrade odakle smo krenuli put Đerdapa)

?!?!?!?!?!? Šta ćemo sad ?!?!?!?!?!?

Razmišljam "100km/h".

Vrtim po glavi scenarije i kombinacije, pokušavam da izvedem nemoguće, da bude "i vuk sit i ovce na broju".

Iskreno, ne pamtim da mi je neko tražio vozačku dozvolu na granici, ali po Murphy-ju sad će se neko naći pametan od policajaca na prelazu, pa će baš ovaj put da traži vozačku.

OK, prelomih, i kažem Radetu: "Sačekaj me pre graničnog prelaza, staviću svoj bicikl na auto, prevešću auto u Rumuniju, a onda ti nastavljaš da voziš kroz Rumuniju, tamo vozi po ograničenjima i niko te neće pitati ni za zdravlje, ni za vozačku..."

Drama razrešena, bar onako posmatrano s jedne strane, jedan problem rešen, drugi napravljen (ali ga ne spominjem nikom, možda će se neko setiti, videćemo...).

Skotrljali se do centra Kladova, tu smo se svi okupili i oni brži, i sporiji i podrška.

Obavili pekaru.

E sad, mala digresija:

Kad se pređe na rumunsku stranu, naša ruta vodi magistralinim putem do mesta Orşova. Ta deonica je katastrofalna. Kad sam prošli put išao tuda biciklom (sa Plavim), pre 6 godina, na tih nekih 12km mislim da nas je obišlo jedno 500 kamiona i/ili šlepera u punoj brzini, nisu se oni nešto posebno uzbuđivali što mi tuda idemo biciklom, utisak je bio kao da vozimo bicikl u brzoj traci auto-puta. Ta deonica je deo pravca od Drobeta-Turnu Severin (zapravo od cele jugo-zapadne Rumunije), prema Timişoara-i i Aradu (čitaj prema Evropi), pa nije ni čudo što je tako prometno.

Ekipi sam unapred najavio da je ta deonica poprilično "neprijatna", i da bi tu deonicu bilo jako dobro da vozimo kao grupa (po principu "zajedno smo jači", a i mnogo uočljiviji i mnogo nas je teže ignorisati).

Podrška je naravno brža od nas na tih 10km koliko ima od pekare do granice, pa su stali tačno ispred granice (na nekih 200m), a mi smo polako svojim tempom pristigli.

Kad smo stigli granice, i do pratnje koja nas je strpljivo čekala, rekoh biciklistima: "Hajde da me ne čekate tu na granici, vozite vi dalje, pa kad uđete u Orşova-u, uz Dunav ima nekoliko kafića/restrana, sedite u neki i popijte kafu/piće, stižem za vama..."

Epizoda sa vozačkom dozvolom je meni kvarila grupu do Orşova-e, jer biciklisti ne čekaju na granici nego prođu odmah (promigoljiš se između kola i prolaziš kao prvi sledeći kad se oslobodi šalter), sa druge strane morao sam u kolima da sačekam red od nekih ~5-6 vozila ispred na našoj granici, pa još nekih 3-4 na rumunskoj strani..

Pa kad sam prešao granicu i kad sam već tu kod kola, onda sam platio i rumunsku vinjetu (3EUR je vinjeta, nije to sad neki iznos, jedino procedura traje, parkiraš auto posle prelaza, pa se sa saobraćajnom vratiš do mesta gde se kupuje vinjeta). Bilo kako bilo prođe jedno pola sata od momenta kad sam seo u auto.

Prošao granicu, i naravno niko nas nije "pitao za zdravlje", naši su tražili samo pasoš, a Rumun je tražio i saobraćajnu (OK saobraćajnu traže relativno često).

Kad sam kupio vinjetu, pita me Rade da me odbace do Orşova-e.

Rekoh: "Nema šanse, vozim ja kao i svi. Vidimo se u kafiću gde oni budu pravili pauzu... Stižem ja za vama brzo."

I sad iskreno, kad sam izašao na magistralni put, stvarno ne prija, al' ono što je dobro ide polako i svakim okretajem pedala si bliži silasku sa ovog odvratnog puta.

Đerdapska brana slikana sa rumunske strane

Ima tu na momente delova gde može sigurno da se vozi - proširenje puta, ali tu je sve moguće đubre koje točkovi automobila i kamiona bacaju u stranu - bušenje gume zagarantovano

Naravno nema baš svugde proširenja

Orşova (zumirana) u daljini

Sad kad idem sam, mogu i da zastanem na sekund da napravim koju sliku. Tako da sam stao par puta i uspeo da uhvatim poneki lep kadar.

Pogled na Đerdapsko jezero sa krivine na rumunskoj strani

Polako se približavam Orşova-i

Polako se približavam mestu gde ću da siđem sa ove "staze smrti"

Pred samim ulaskom u Orşova-u

Stižem u Orşova-u.

Vidim restoran sa mnogo poznatih bicikala ispred naslonjenih na zid - OK, jasno je da su tu.

Uskačem unutra.

Po količini Coca Cole koju su popili, piće im je stiglo minut-dva pre mene.

Malo je reći da uživaju...

Pogled na Dunav i Srbiju u daljini

Brzo sam uhvatio priključak sa njima, bar kad je piće u pitanju.

Tako uz piće, kažem ekipi: "Društvo, odmah posle Orşova-e kreće jedan uspon koji nije velik, a ja ga se od prošlog puta sećam da mi nije prijao."

Mislim, ne sećam se detalja, davno je bilo to pre 6 godina kad sam prvi i jedini put prošao ovuda, ali ta neka emocija mi je ostala u sećanju - nije mi prijao skoro bih rekao da sam se napatio. Pretpostavljam da nisam očekivao takav uspon i da nas je nagib iznenadio.

Obavili kaficu i sokić, napunili vodu, pa polako krećemo dalje.

Tu odmah posle kafića kreće uspon, prvo blago, a onda samo odjednom zategne na 10% i manje više skoro ceo uspon je tako strm. Nije uspon sad nešto dugačak, nekih kilometar i po, ali moraš malo da se potrudiš. Mada kad proteraš sve one Alpe i prevoje, ovo zapravo ni usponom ne može da se nazove (ali to je sad neka druga priča).

Uspon savladan, i vozimo dalje.

Sledeća "svetkovina" na repertoaru je Decebal.

Moram priznati da se taj deo rumunske strane od Orşova-e do Decebala poprilično izgradio za ovih 6 godina. Očigledno je da se ova regija popularizuje, pa se gradi na sve strane, a naročito uz samu obalu jezera (te vile deluju najluksuznije).

Na ovom delu puta je ozbiljna gužva, da, OK, sad više nema kamiona, samo su putnički automobili u pitanju. Imao sam utisak kao da su svi čekali da mi naiđemo, pa uskočili u kola da prave gužvu na putu. Naravno da to nije slučaj, jednostavno je nedelja, neko pre podne, savršeno lep i topao avgustovski dan, prosto ti dođe da se okupaš u toplom jezeru... ili da odeš da vidiš Decebala kad si već tu...

Ono što je neobično je da je prošli put do same Orşova-e bila katastrofa, a onda kad smo se odvojili prema Decebal-u, gde po koji auto. E sad, ovaj put nas prvi deo (čitaj: katastrofa) nije izneverio, naročito mene samog, međutim, onaj deo gde sam očekivao gde po koji auto, to ove nedelje jednostavno ne važi. Jedva se probijamo kroz kolone automobila i kroz gust saobraćaj.

Polako stižemo do Decebal-a.

Priču o Decebalu i Trajanu sam ispričao u prethodnoj priči iz Đerdapa (vidi: >>> Đerdap: Putovanje u prošlost <<< ).

Uopšte nije teško zaključiti da se približavaš Decebal-u, jer količina ljudi i vozila počinje eksponencijalno da raste.

Iza ove krivine, par stotina metara niže je Decebal

Pogled na srpsku stranu, pre 12h smo bili tamo

Njegovo veličanstvo - Decebal

Tu je oko Decebala prošli put bio saobraćajni kolaps.

Ni ovaj put nije bilo mnogo ili uopšte bolje.

Automobila ima na sve strane, maltene idu jedni preko drugih. Pešaka, kojima je jedini cilj da se slikaju sa Decebalom ima "za izvoz". Niko tu ne pazi da li nailazi auto, ili bicikl, svako tu ima svoj fokus na Decebala, sve ostalo je sporedno i nevažno...

Prosto mi je neverovatno, fascinira me detalj da je neko na tamo nekoj steni uklesao lik jedne istorijske ličnosti, i to sad da ne postoji internet, niko ne bi ni znao da tako nešto postoji.

E sad, obzirom da internet postoji, ovde su sada horde ljudi koji imaju potrebu da slikaju skulpturu uklesanu na stenu (hiljade i hiljade ljudi tu dnevno prozuji u sezoni).

Siguran sam da 99% njih nema pojma šta se ovde dešavalo i zašto je Decebal (kao kralj Dacia-e) toliko važan za celu priču vezanu za ovaj region gde mi danas živimo... O Trajanu nema potrebe ni da razmišljam, siguran sam da za njega 99.999% ovde prisutnih nije ni čulo, a kamoli da zna da napravio most preko Dunava i pobedio Decebala... (pročitajte priču o tome već sam to pisao da se ne ponavljam: >>> Đerdap: Putovanje u prošlost <<< ).

Nažalost to njima nije ni bitno, bitno je napraviti sliku za FB ili Instagram ili slično (iskreno nisam baš nešto potpuno u toku sa trendovima kad su socijalne mreže u pitanju), ali po načinu poziranja i slikanja siguran sam da je jedini cilj upload slika na neki profil negde u Cloud-u.

Skoro pa cela ekipa na gomili - Vlada slika

Ovo zapravo "vidi" Decebal, samo malo sa visine (fali tu prekoputa Trajan, kako je prvobitno zamišljeno...)

Svi koji su bili zbunjeni šta je ovo, eto sad je jasno da je to desno oko Decebala

Brkovi su mi zapravo najinteresantniji na celoj skulpturi

Obavili slikanje, pa sad svi do kola da dolijemo vode.

Ne treba da naglašavam koliko je toplo, i koliko su naše rezerve vode bile pri kraju...

Celu današnju rutu sam podelio na nekoliko segmenata:

Kladovo - Decebal, to je na nekih 45km. Plan je da ujutro ustanemo, obavimo sve i da krenemo. Ujutro nije toliko toplo, pa sam planirao da do Decebala stignemo iz cuga, obavimo slikanje i da tu naspemo vode. Malo mi je Radetova vozačka (koja je sticajem okolnosti ostala u Novom Sadu) pokvarila planove, pa smo imali jednu neplaniranu pauzu u Orşova-i i izgubili sigurno bar pola sata.
Decebal - ručak. Nakon Decebala, sledeća pauza je ručak koji je na nekih 100km od početka vožnje, što znači da je sledeća pauza nekih 55km posle Decebala. Tih 55km je nama okvirno jedno 2h vožnje, pa sam planirao da nam je to što se nalijemo vode kod Decebala i što napunimo sve bidone dovoljno da dobacimo do ručka. Za ručak je planirano da se malo odmorimo, hidriramo, popunimo rezerve vode, pa polako dalje.
Ručak - Bela Crkva. Poslednju etapu (nekih ~70km) sam planirao da vozimo sa kratkim pauzama na za to zgodnim mestima, a da nam auto bude podrška što se tiče vode, jer nisam mogao da se setim da li ima ili nema izvora usput.

Nalivanje vode i bahaćenje "u vodenom smislu" u najavi

Kad smo napunili bidone, kreću egzibicije

Tu kad smo se nalivali vodom, Bojana nas je ponudila slanim kolačićima koje je ona sama pripremila (sa raznim semenkama, kao neki fensi bar, samo domaća radinost).

Mnogo su bili ukusni.

Šta reći, kolačići planuli.

Na sve strane se prodaju suveniri - mašina za uzimanje para turistima

Par stotina metara posle Decebala je manastir Mrakonija

Martin i manastir Mrakonija

Manastir Mrakonija koji danas gledamo je novi manastir izgrađen 1990-tih godina. Originalni manastir datira iz 15 veka (prvi put se pominje 1453.godine) je potpoljen izgradnjom hidroelektrane Đerdap. Obzirom je tek nakon velikih promena u Rumuniji dozvoljeno da se da manastir ponovo izgradi, u narodu još uvek naziva "manastir pod vodom".

Onako kad ga gledaš od spolja, ne deluje to sad kao neki manastir, mogao bi da prođe kao crkvica, ali realno nema ovde sad ni mesta da napraviš ništa veće. Bilo kako bilo, napravili par slika i nastavljamo dalje.

Pogled na srpsku stranu, lepo se vidi mesto gde je vidikovac i gde smo juče pravili lepe slike

Manastir sa druge strane

Krećemo polako dalje...

Deo ekipe čeka da se svi okupimo posle Decebala i Mrakonije da krenemo dalje

Nakon Mrakonije put ide ravno sve do jedne "lakat" krivine, i tu se jezero naglo širi. Na kraju proširenja je Veliki Kazan.

Isečak mape od Decebala do Velikog Kazana - na rumunskoj strani se Veliki Kazan potpuno zaobiđe

Pre same lakat krivine ima pored puta jedna stena. Naravno, dok sam stao da napravim par slika, ekipa je otišla.

Približavamo se lakat krivini

Bivša stanica za signalizaciju sa srpske strane, danas je ovo zdanje pretvoreno u restoran Varnica

Martin i Ivan na steni

Pogled sa stene prema Velikom Kazanu

Maja takođe slika dvojicu bici manekena na steni

Obavljeno slikanje manekena na steni, i nastavljamo dalje. E sad, posle krivine dolazi deo odakle se lepo vidi Veliki Kazan, mesto gde je Dunav najuži, a iznad svega toga dominira Veliki Štrbac (najviši vrh u nacionalnom parku Đerdap). Veliki Štrbac se sa naše strane samo delimično vidi zbog ugla gledanja i zbog pozicije na kojoj se nalaziš kad ga posmatraš, ali sa Rumunske strane je perspektiva sasvim drugačija.

Mesto gde je Dunav najuži i Veliki Kazan u pozadini

Da bih napravio dobre slike stajem nekoliko puta. Tu ekipa naravno odlazi, jedino još Maju imam u vidokrugu, jer je i ona stala da napravi koju sliku.

Pogled na Veliki Štrbac

Veliki Sštbac u pozadini dominira

Selo Dubova i pogled na lakat krivinu

Lakat krivina kod sela Dubova, sa srpske strane se vidi početak uspona na Golo Brdo i tunel br.1

Selo Dubova i predivne planine i litice u pozadini

Vozim i vidim Maju u daljini, polako je sustižem.

Na izlasku iz sela Dubova kreće jedan uspon (mali), i tu je desna strana puta prema litici izbetonirana. Čim sam to ugledao taj prizor, taj beton, setih se da je tu negde bila česma.

Voooooda, ledena

I stvarno, prosle prve krivine, nakon što sam se setio da tu ima česma, eto i same česme. Stoji jedan Rumun i sipa vodu. Taman dok sam stigao, naslonio bicikl na izbetoniranu liticu i uzeo bidon, on je završio sa sipanjem vode. Nasuh pun bidon hladne vode i popih ga na iskap, pa sam ponovo nasuo vode u ispražnjen bidon. Dok sam drugi put sipao vodu, staje policijski auto, iskaču dva policajca sa flašama i oni da sipaju vodu. Kulturno su sačekali da završim sa svojim sipanjem, pa su onda oni uzeli sebi da sipaju.

Na istom ovom mestu sam i pre 6 godina pio vode. Interesantno je da kad sam pripremao vožnju i kad sam razmišljao gde ima vode usput sa rumunske strane, jednostavno nisam mogao da se setim ni jednog mesta. Međutim, šta ti je moć asocijacije, samo kad sam video početak tog betonskog zida - odmah mi je prostrujala misao ovde je negde bila česma.

Realno sam poslednji, svi su ispred mene, stao sam par puta da slikam dok su ostali manje više vozili. Kad sam ušao u selo Dubova, video sam Maju u daljini kako je izašla od između nekog žbunja i kuća, isto je stala kratko da slika. Tu smo se sreli, onda sam ja odlučio da slikam još jedan pogled, rekoh joj da ću je stići, na šta je ona odgovorila važi.

Slikao.

Vozim, polako je sustižem i taman je stignem, kad ono neki lep kadar, naravno, opet stanem. I tako sam nekih 3-4 puta taman stigem na nekih 10m od nje, pa stanem da slikam, pa je opet zamalo stignem itd. Stalno mi je tako "bežala", sve dok nisam stigao do vode, tu mi je definitivno odmakla.

Kad se savlada taj deo naspram Velikog Kazana na rumunskoj strani, izlazi se na deo gde se u daljini vidi Porečki zaliv i Donji Milanovac.

Pogled je takođe lep, stajem da slikam, i onda ukapiram da je ekipa stala nekih par stotina metara niže na jednom proširenju sa idejom da slikaju i da se okupimo (sjajno!!!).

Ekipa čeka da svi završe slikanje pa da dalje krenemo zajedno

Svi na okupu, vozimo zajedno, kao vozić.

Da sumiram malo:

Od ulaska u Rumuniju, od kad smo prešli branu, pa do Orşova-e, saobraćaj je zlo (strašna gužva tih nekih 12km do kružnog toka gde siđeš sa tog glavnog puta otvori ti se nebo). Međutim, taj put dalje kad siđeš sa glavnog puta ide prema Decebalu, i ta cela regija se u odnosu na prošli put (prošlo je 6 godina), neverovatno izgradila. I u momentu dok mi vozimo ovim delom rute na desetine mesta se sada grade novi smeštajni kapaciteti za izdavanje. To su sada sve neke vile, neke imaju i bazene, i sada cela ova regija postaje jedna interesantna turistička oblast. Ovde ljudi jednostavno dolaze, da li je to sam Decebal privukao ili nešto drugo to ne znam (u najmanju ruku Decebal je sigurno značajno pomogao), ali ono što sam u razgovoru sa gazdaricom smeštaja u Kladovu saznao je da veliki broj Rumuna dolazi na takozvani "vikend turizam". Danas kada vozimo je vikend - nedelja je i nije ni čudo što je takva gužva. Realno gledano, od Orşova-e pa do Decebala ima 2-3 sela (manje više sve vreme su uz obalu kuće, bilo selo ili ne), mislim da sam video jedno 1000 smeštaja koji se izdaju i bar jedno 200 koji su u izgradnji (kuće, vile, nisu hoteli, ali skoro, i sve je to za izdavanje). Očigledno ova cela regija postaje vrlo privlačna za neki turizam, a do vrlo nedavno ova regija je bila da 'prostite "u dupetu", i niko nije ni pomišljao da ovuda dolazi (ovo je do nedavno bio kraj gde u šali volim da kažem "da ovde Čaušesku još nije umro" i gde su se na sve strane mogli videti tragovi višedecenijskog socijalizma i tog načina života, a možda još više i načina razmišljanja -videlo se to na svakom koraku).

E sad, 6 godina kasnije se na potezu Orşova-Decebal, vidi jasna razlika u pristupu, ovde su stigla neka moderna vremena, i imam utisak da će za 5 ili 10 godina ovaj deo stvarno da bude za respekt. Velika većina smeštaja izlazi na samo Đerdapsko jezero, ili ako i ne izlazi blizu su jezera. Tu jure čamci, gliseri, brodići, brodovi, turistički brodovi sa puno turista, jahte manje/veće, nema šta nema od plovila. Bilo ih je na desetine i desetine. Tu je Tabula Traiana, tu ima neka pećina, pa Decebal, itd...

Zapitao sam se kako cela priča funkcioniše, ipak je tu granica, pa su mi objasnili da je u stvari jednostavno jer je napravljen dogovor (u svačijem interesu), sve dok se brod kreće nije problem da brod pređe na rumunsku stranu (naravno ne možeš ti sad da se tu usidriš), ali nije sporno da rumunski brod dođe do Tabula-e Traiane (koja se nalazi na srpskoj strani) da se tu slikaju i da se vrate na rumunsku stranu, i obrnuto da srpski brod ode do blizu pećine ili blizu Decebala, na isti način.

Mogu samo da kažem BRAVO za ovaj region. Bravo za biznismena Dragana, koji je Decebalom sigurno skrenuo pažnju na ovaj deo sveta. Uliva jedan novi život u jednu regiju koja je stvarno lepa i koja je bila zaboravljena od strane većine.

Međutim, kako se prođe Dubova i kad se prevališ preko brda (koje je naspram Velikog Kazana), odatle pa narednih 70-80km (slobodno mogu reći 100km do granice Kaluđerovo) je pustinja, bukvalno nema NIŠTA!!!

Prolaziš ne bih rekao mrtva sela, fabrike kojih ima par komada su propale, napuštene kuće koje se ruše, bukvalno kao da je tornado prošao ovuda pa su svi pobegli (i nisu se vratili). Do sela Breasca (gde je predviđen ručak), nekih 55km od Decebala, nemaš ni restoran, ni prodavnicu, ni beznisku pumpu ni ništa. Ima tu par nekih sela, ne znam gde i kako ti ljudi kupuju namirnice za život, šta jedu, šta piju, gde sipaju gorivo?!? Ali magistralnim putem kojim smo mi prolazili jednostavno nema NIŠTA.

Prvi znaci civilizacije su u mestu Breasca, gde sam planirao ručak. Tu je u ventru sela viđena i prodavnica (nije sad neki veliki supermarket, nije ni neki mikromarket 3x3m, nego onako velička prodavnica tipa 15x10m).

Treskavac se izvija iznad okolnih vrhova

Lepenski Vir je preko puta

Izlaz iz tunela broj 1 sa srpske strane

Odron na putu

Hahahaha - opet bandere kao pauci (kao kad smo vozili Beušnicu, vidi: Begovo Oko i Beušnica)

Ukazuje se prilika da malo uskočimo u hladovinu, to ne propuštamo - da malo dođemo sebi od vrućine i sunca koje nemilosrdno prži po nama ceo dan

Greben koji je milenijumima pravio "Gospođin vir" - stali smo otprilike naspram njega

Originalno sam planirao da jedemo u pansionu "Ecaterina", na ulasku u Breasca-u. Tu smo prošli put Plavi i ja jeli, međutim, problem je što mi se na telefon (koji stoji na Google Maps) a koji sam okrenuo mnogo puta niko ne javlja, onda sam pronašao sajt od hotela (to je zapravo hotel koji u svom sastavu ima restoran, bazen i slično), i na njemu neki drugi broj - i na njega se niko ne javlja, pa sam im poslao i email - ništa, muk, niko se ne odaziva. Počeo sam da se brinem, šta ćemo, jer ti dotle na ovoj deonici realno nemaš ništa. Ne bih da rizikujemo i da mislimo da radi (a da nismo proverili), pa da ustanovimo da ipak ne rade - to bi baš bio "faul u napadu".

Sa druge strane u Breasci sam video da postoji neka picerija pored puta koja se zove Vesuvio. Ni oni se ne javljaju na telefon koji stoji na Google Maps.

Da li je do mene, telefona, mreža ili jednostavno nemam sreće ne znam ali nisam uspeo nikog da dobijem, a baš sam se trudio.

Kontaktiram Radu iz Temišvara, pomislih možda neće da se jave kad vide da zovem sa srpskog broja (ali mi je to potpuno bez veze da neće da se jave ako zovu neki stranci...), mada sam bio uporan i zvao sam mnogo puta (bez uspeha). Zamolio sam Radu da kontaktira i Vesuvio i Ecaterina-u, meni je svejedno gde ćemo, samo da imamo šta da jedemo na tom nekom stotom kilometru, da znamo na čemu smo, da možemo da se pripremimo unapred ako je potrebno.

Na Google Maps, sam video slike od pre mesec dana kod picerije Vesuvio - to me je obradovalo (znači rade, samo se ne javljaju na telefon). Samo sam se plašio da nisu otišli npr. 2 nedelje na kolektivni godišnji ili slično, a i bilo bi lepo od nas da najavimo da će doći 10 ljudi da jede.

Do kraja je Radu uspeo da ih kontaktira, ali ne preko brojeva koji su na Google Mapama, nego je na Facebook-u pronašao neki drugi broj na koji su mu se odmah javili. Do kraja je on nas i najavio dogovorili smo otprilike vreme kada ćemo da dođemo.

Tako da kad smo stigli pitala nas je devojka da li smo mi ti biciklisti koji treba da dođu (realno teško da je mogla puno da promaši, odjednom najezda biciklista, ni jedan pre nijedan posle)... "DA, mi smo ti biciklisti", odgovorih joj.

Poručili.

Poručujem picu Vesuvio na Mirin predlog, jer su ona i Rade stigli pre nas, pa su već savladali picu. Kaže Mira da je pica velička, i da su ona i Rade jednu podelili.

OK, videćemo, ne mogu da poručim pola pice, ako ne uspem da pojedem spakovaćemo za poneti.

Pizza Vesuvio

Stiže pica, motaj vamo, motaj tamo, pojedoh jedno 3/4 pice (mislim pola je zapravo stvarno bilo dosta, ali onako u zaletu pojedoh još četvrt preko toga).

Najeo se.

Pitam hoće li neko pice, niko ne može, svi siti.

I šta sad, da ne ostane, pojedem i preostalo parče (ko neki krmak), i tako sam pojeo celu picu dok su svi ostali pojeli po pola pice (podelili).

Nasuli vode i krećemo dalje.

Sad treba voziti, brate mili, kad se pica preprečila u stomaku, kao da mi je u grlu bila narednih jedno 25-30km. Mislio sam da će da mi iscuri na nos i na uši.

Srećom, nije.

Posle ručka "pustinja" se realno nastavlja, i tu prekoputa Golubačke tvrđave nalećemo na nešto što bi mogao da se nazove izvor. Gore je neka mala pećina, u kojoj kaplje voda, jedva ali kaplje i to se sliva dole, gde može da se sipa (kap po kap).

Stali sa idejom da se napijemo vode, međutim, jedno petnaest sata kasnije jedva da smo svi sipali vode. Čekaš 5 minuta da ti se napuni pola bidona i onda to u 3 gutljaja saspeš u sebe, dok ti nacuri naredna tri gutljaja ti si već ponovo ožedneo (kao da nisi ni pio...).

Mogli smo zamalo zauvek da ostanemo.

Tu dok smo čekali da voda nacuri, stiže mi poruka od Radeta da su prošli granicu i da ih niko ništa nije pitao. Pomislih - sjajno, a odgovorih mu da ću mu se javiti kad uđemo u Srbiju. Inače, Rade reče da će da proba da pređe granicu bez dovole (verovatno se ohrabrio kad meni nisu tražili na ulazu) dogovorili smo se da ako mu traže dozvolu, da se on kao preseče, lupi po čelu i da kaže da ju je zaboravio u restoranu, pa će da se kao vrati po dozvolu, a onda ću ja proterati auto u Srbiju, jer je kao on nije pronašao. Mislim, svakako dok smo mi stigli do granice, garnitura policajaca i carinika se već promenila, tako da ne bi trebalo da bude nikakvih problema.

Golubačka tvrđava se nazire u daljini

Napunili smo vode i napili se iste koliko nas je strpljenje poslužilo da čekamo da voda nacuri.

Nastavljamo dalje.

Golubačka tvrđava zumirana iz daljine

Tačno naspam tvrđave - juče pre podne smo bili tamo preko puta i divili se renoviranoj tvrđavi, a eto sad smo sa druge strane velike reke

Sad se tu posle tvrđave Dunav širi, i tu je širok 6.5km (najširi na svom toku, da ne davim - ovo sam detaljno objasnio u prethodnim pričama iz Đerdapa). Kažem ekipi hajde vi polako, ja ću da stanem da napravim par slika. Vlada i Danilo su isprednjačili napred, ovu deonicu sam vozio sa Bojanom i Jasminom, tako da kad sam stao da slikam, njih dve su mi "pobegle". Obavio slikanje, i dalje nastavljam sam, pokušavajući da ih stignem. U prvom selu nakon što se Dunav proširi - Coronini ima prava česma, gde voda curi punim mlazom (mlaz debeo kao palac), tu sam ih stigao i tu smo uradili popravni što se tiče vode. Ne treba da ponavljam koliko je toplo i koliko nam je voda neophodna.

Svaki put kad se nalijem vode imam osećaj u stomaku kao da sam tog momenta poslednji zalogaj pice uzeo (povećam pritisak u stomaku, a ona jadna pica pokušava da se svari, ali joj u vodi ne ide jer sam potpuno razredio želudačnu kiselinu i to više puta).

Nastavljamo dalje, srećemo Vladu i Danila, "pokupimo" i njih dvojicu, pa dalje vozimo kao peterac. Maja, Martin i Ivan su stigli nekih 7-8 minuta posle nas na onaj curkajući izvor naspram golubačke tvrđave.

Dok smo mi dole čekali da nam se bidoni napune, Martin kao najmlađi pripadnik družine se uzverao gore uz liticu i nestao sa vidika (gore ima neka vrsta pećine).

Kad smo mi bili pri kraju punjenja vode, Martin je odgore samo viknuo Maji da se i ona popne.

Tako da su njih dvoje nestali u gustom rastinju, Ivan je čuvao bicikle, a ekipa koja je prva stigla na izvor je polako nastavila dalje.

Stižemo u selo Moldova Veche i tu sad ima market Penny i prva benzinska pumpa od Orşova-e (preko 100km udaljena).

Pitam: "Jel' treba nekom prodavnica ili pumpa?"

Kažu: "Ne treba!"

OK, prolazimo Moldova Veche bez zaustavljanja. Zatim i kroz selo Măcești, i stižemo do sela Pojejeno (čita se Požeženo).

Nagovestio sam im: "Posle Požeženo kreće prvi uspončić, sa vrha je fenomenalan pogled, onda ide mali spust, a nakon toga kreće najveći uspon na dvodnevnoj vožnji (uspon koji je kalibra jedne Avale ili Iriškog Venca, visinska razlika je 300m).

Početak malog uspona posle Požežene

Kad sam krenuo da se spuštam sa tog malog penjanja, zazvoni mi telefon, zove me Mira. Pokušao sam da joj se javim ali bez uspeha, pogledam, a ono nema signala. Dok sam se zanimao oko telefona, ekipa mi je naravno - zbrisala. Ali pomislih, sad kreće uspon - moji su. Naravno, stižem ekipu i manje-više zajedno izlazimo na prevoj.

Okupili smo se svih petoro na prevoju (ovde prelazimo preko jednog kraka Karpata. I sad imamo dilemu šta nam je činiti).

Predlažem da se spustimo do graničnog prelaza i da uđemo u Srbiju (na samoj granici je selo Kaluđerovo) i da odmah posle granice sačekamo ostatak ekipe. U Kaluđerovu ima odličan restoran (100m od granice), ima i prodavnica, nisam siguran da li radi u nedelju posle podne, videćemo. Rekoh, bolje da ih čekamo u civilizaciji, nego ovde u ovoj vuko*ebini (da izvinete na izrazu), samo što neki medved ne izađe iz šume da nas pojede.

Svakako je bio plan da se skupimo, samo je bilo pitanje momenta i mesta gde.

Skotrljamo se mi niz planinu, uđemo u Srbiju, sad razmišljamo da li ćemo da ih čekamo ispred restorana ili prodavnice...

Odlučujemo se da proverimo da li prodavnica radi, pa ako radi, to je dobitna kombinacija, ako ne, onda ćemo da smišljamo dalje.

Prodavnica je srećom radila, što je momentalno rešilo sve dalje kombinacije.

Atmosfera ispred prodavnice - opuštena

U prodavnici smo kupili malo slatkiša i puno tečnosti, tako da smo malo nadoknadili utrošene kalorije i vodu.

Sačekali smo dok se ekipa nije sakupila, a onda polako do Bele Crkve, nekih još ~10 kilometara.

U neki prvi sumrak stižemo u Belu Crkvu. Rade i Mira nas čekaju na početnoj tački vožnje. Stižemo svi grupno, i sad kreće presvlačenje, oblačenje, montiranje na/u kola bicikala i slično. Obrnut proces od onoga kad smo dolazili.

Tu smo se izpozdravljali i izljubili, pa polako kućama.

Dok sam vozio do Novog Sada stigla mi je poruka prvo od Beograđana, a potom i od Bojane i Jace da su stigli kući, i eto, još jedna vožnja, skoro bih se usudio reći još jedna ekspedicija je uspela.

Sve je prošlo bez problema, nismo ni jednu gumu probušili, stradao je samo jedan bužir od sajle prednje kočnice kod Ivana (a i to se ne bi desilo da oni nisu čačkali pa nepažnjom uštinuli bužir).

Tako da smo ovaj put "hardverski" odlično prošli.

I softverski smo dobro prošli, svi su stigli na cilj, nikom ovaj put nije pozlilo, iako je bilo velika vrućina i velika vlaga, pa smo se intenzovno znojali. Nema načina da saberem koliko sam litara vode popio u ova dva dana, ali recimo po jedno 5-6 litara svaki dan.

Savet za bilo koga ko bude vozio rumunsku stranu, naročito ako to radi kao mi na 36-37°C, da jako dobro razmotri, gde će, kako i kada da sipa vodu. Od Orşova-e (gde se može sipati voda u kafiću), pa do posle sela Dubova nema gde da se sipa voda. Posle sela Dubova (česma u betonu) pa sve do sela Coronini, praktično nema vode. U piceriji gde smo ručali su nam rekli da voda sa česme nije za piće. E sad, da li su to rekli da bi nam oni prodavali flaširanu vodu ili stvarno nije za piće ne znam (mi smo u autu imali zalihu vode, pa nam to nije bilo bitno). Tu u selu Breasca (gde smo ručali) ima prodavnica, nisam ulazio, ali sigurno može da se kupi voda.

Meni je iskreno srpska strana lepša i bolje raposređena. To znači da na srpskoj strani svakih 10-15km imaš neko selo gde ima prodavnica ili restoran ili slično.

Međutim, drugima kako kome, lepša je jedna ili druga strana, tako da mislim da je do kraja bilo negde nerešeno koja je strana lepša.

Suma sumarum:

Prešao sam 358km u dva dana.

Ukupno smo popeli 2176m.

Temperatura 36-37°C, velika vlaga

Bilo je sjajno!

- - - - - - - - - - - - -

Mi, kao čovečanstvo, smo prošli dug put od lovaca-sakupljača (tamo recimo nekih 400.000-500.000 godina pre nove ere, dok još kako je to rekao Yuval Noah Harari u Sapijensu: "... dok još pšenica nije pripitomila čoveka...") pa sve do modernog čoveka koji svojim načinom života došao dotle da danas pokušava da pronađe pogodnu planetu da se na nju preseli (nešto što priroda ni u ludilu nije ni "zamislila" ni "planirala").

Danas svi pokušavamo da "uhvatimo" neki krajičak ili kutak netaknute prirode, da obiđemo ili vodimo neku neviđenu lepotu koju je priroda izvajala ili isklesala upornim delovanjem prirodnih sila (vetar, kiša, sneg, led itd...), a tada u doba lovaca-sakupljača (za one koji malo slabije barataju istorijom - naših predaka, popularno nazvanih po mestima gde su ostaci pronađeni Neandertalci, Australopitekusi (koji su ruku na srce mnogo stariji od svih ostalih), Kromanjonci, Krapinski čovek i ostali kao npr. Homo Erectus, Homo Sapiens kojih je bilo svuda - da, da, OK neki pripadaju različitim epohama unutar tih 400.000 - 500.000 godina, ali to sad nije važno) priroda je bila 100%, svaki potok i svaka reka su bili pitki, nije bilo zagađenja, sve se pravilo od prirodnih materijala (kamen, drvo, glina, zemlja i slično), tako da je tada čovek bio 100% u skladu sa prirodom i živeo je modernim rečnikom 100% "organic".

Danas u doba sve nauke i tehnoloških dostignuće, nažalost živimo 200km/h u dobu plastike, nafte, aero zagađenja (CO2, SO2 i gomilom ostalih gasova i otrova koji se ispuštaju u atmosferu), industrijskog i radioaktivnog otpada i nema smisla da dalje nabrajam - jasno vam je.

Nažalost toliko smo uništili sve oko sebe da sad netaknuta priroda postoji tu i tamo vrlo "tačkasto" kao mikro "oaze" nečega što čovek još nije uspeo da uništi.

Mi smo u ova dva dana prošli kroz najveću klisuru u Evropi, tu gde su ispod vrha Treskavac dokazano živeli lovci-sakupljači (Lepenski Vir), u uslovima savršene prirode, čiste vode i brzog i divljeg Dunava.

Danas se izgradnjom brane to sve promenilo, kao što se promenilo i kompletno čovečanstvo i način življenja.

Međutim, nauka, tehnološli razvoj i inovacije (u našem slučaju - pronalazak bicikla, izgradnja puteva i sve ostalo što mi danas smatramo da je normalno...) su nam pružile šansu da iskusimo ovu klisuru na način kako to naši preci nisu mogli ni da zamisle ni u najluđim snovima.

Ovo je kraj priče, do neke nove avanture,

Darko

- - - - - - - - - - - - -

PS. Da ne budem nepravedan, par slika od ostalih učesnika u vožnji (čisto da vidite koliko je bila dobra atmosfera):

- Maja -