51. Toskana 2025 - IV deo
51. Toskana 2025 - IV deo
Toskana, 15 - 20.04.2025.
Ovo je četvrti deo priče Toskana 2025 (informacija za sve one koji su već pomislili da se priča o Toskani nikad neće završiti, e pa hoće - ovo je poslednji deo...).
Prvi deo priče se može pročitati na sledećem linku:
Drugi deo se može pročitati na sledećem linku:
Treći deo se može pročitati na sledećem linku_
>>> Toskana 2025 - III deo <<<
 |
| Tipična scena u Toskani (slika skinuta sa interneta) |
Sledi kratko podsećanje šta se dešavalo u prethodnim delovima (što bi rekli da uhvatite priključak)...
Cela priča počinje negde tokom 2024.god. kada mi je Sale poslao link nešto što se zove "Tuscany trail" (Tuscany trail home page).
To je događaj tokom kojeg učesnici izvezu rutu od okvirno 450km, spavaju u šatorima, tu su predeli Toskane neverovatni, tu je druženje sjajno, lokalna klopa odlična itd...
Organizujemo se da izvezemo jedan deo te rute, naravno koliko je to moguće u 3 dana, pa se okupila "Toskana 2025" ekipa: biciklisti - Sale, Marko i ja, pratnja - Mira i Nikola.
Evo dešavanja po danima (skraćena verzija, detaljno ima u prethodnim pričama - linkovi gore):
Dan 1 (15.04.2025) - put na relaciji Novi Sad - Toskana, stižemo pred mrak u mesto Montecatini Terme, tu spavamo.
Dan 2 (16.04.2025) - obilazimo biciklom Montecatini Terme, zatim mesto Lucca i Pisa-u (krivi toranj) i stižemo u mesto Follonica (to je mesto odakle po pravilu kreće Tuscany Trail).
Dan 3 (17.04.2025) - prva planirana vožnja po Tuscany Trail ruti, skraćujemo vožnju da bi stigli da obiđemo Saturnia terme (Cascate del Mulino), stižemo u Montepulciano (moje omiljeno Toskana mesto), šetnja Montepulciano-om.
Dan 4 (18.04.2025) - druga planirana vožnja, opet skraćujemo rutu da bi stigli i da prošetamo po Siena-i, tu neočekivano otkrivamo mesto Pienza, šetnja Siena-om.
Dan 5 (19.04.2025) - druga planirana vožnja, sledi u nastavku.
Dan 6 (20.04.2025) - povratak u Novi Sad.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Dobra stvar je što po planu spavamo 2 noći u Siena-i, jer drugi dan Mira i Nikola ne moraju nigde da žure, da ih neko "izbacuje", mislim niko nas nigde nije izbacio, ali smo mi svaki dan imali obavezu/tenziju da do nekog vremena izađemo ujutro iz smeštaja. Ovaj put obzirom da spavamo 2 noći u istom smeštaju je sve OK i konačno imamo šansu da izvezemo celu planiranu rutu.
Prva jutarnja aktivnost nam je odlazak u prodavnicu.
Rekoh: "Ljudi, treba da odemo do prodavnice da kupimo nešto danas za večeru, a treba nam za sutra za put nazad u Novi Sad".
Imali smo mi nešto hrane, ali to nije ni blizu dovoljno za večeru i sutra za ceo, jer kad putuješ jedina opcija je uzeti neki sendvič ili slično na pumpama, ali taj "sport" je uglavnom poprilično skup.
Sedamo u kola i pravac prodavnica.
E sad, to bi u svakoj drugoj situaciji bio jedan običan odlazak u prodavnicu...
Međutim, danas, dan pred katolički Uskrs, to je jedan sasvim drugačiji doživljaj.
Zašto?
Pa, za početak mi spavamo u mestu Rosia pored Siena-e. To je jedno relativno malo mesto u kojem ima tačno jedna prodavnica i to veliki "Coop" market.
Prva scena, kako uđeš u market, naletiš na babu koja seče neku prasetinu (po svemu sudeći rolovanu).
 |
| Rolovana prasetina |
I sad kako uđeš u prodavnicu, odmah se spotakneš o prasetinu.
Stanem u red, sačekam da dođem do izražaja te objasnim ženi da nam secne jedno 3-4 parčeta za poneti (neće se baciti - sigurno).
Sve to posmatra i Marko, pa i on sebi uzme malo.
Sale ne jede prasetinu, pa je on propustio ovaj doživljaj...
Kad ponestane interesenata za prasetinu, baba uzima megafon i doziva ljude da uzmu. Onda se opet napravi red, pa kad opet ponestane ljudi zainteresovanih za prasetinu, ona opet uzima megafon, tako da je cela situacija krajnje komična.
Stvar koja mi je do izvesne mere smešna, mada to dosta utiče na našu brzinu, je da je radnja dupke puna ljudi. Davno nisam video toliku gužvu u prodavnici, bukvalno kao da ne postoji sutra, svi kupuju kao da će sutra rat da krene. Guraju po dvoje pretovarenih kolica maltene svi, neverovatno.
Na sve strane moraš da sačekaš neki red, te za sveže ispečeni hleb, pa za sireve, zatim da uzmeš neke pečenice/kobasice i slično.
Sve te oni uslužuju, seku, mere, pakuju po tvojoj želji, a to naravno traje. Naravno prvo moraš da uzmeš broj, pa kad shvatiš da ih ima jedno 7-8 ispred tebe, pa dok svako od njih uzme 3-4-5 stvari to stvarno traje.
Ne bih ni ukapirao šta se dešava sa prasetinom i megafonom, da nismo čekali da dođemo na red za pecivo i to udaljeni jedno 2m od prasetine, pa posle za sireve i na kraju za šunkice (prosciutto cotto i prosciutto crudo).
U svakom slučaju mi smo obavili kupovinu, a to je malo je reći - potrajalo...
Naravno da smo ponovo kasno krenuli u vožnju prema Siena-i. Ponovo smo kasnili jedno 2 sata sa početkom vožnje, što kažu nekako nam je stalno vreme izmicalo, mislim, nismo se mi dali koliko je to bilo moguće, ali na žalost nešto je moralo da trpi, a to su uglavnom bile naše vožnje.
Stigli u smeštaj posle ozbiljne borbe sa raznim gužvama u prodavnici.
Doručkujemo.
Nakon doručka konačno krećemo da vozimo.
Mi do glavnog trga u Siena-i imamo nekih 15km, do ulaza u Siena-u imamo oko 12-13km.
 |
| Rano je proleće i na sve strane je nešto rascvetano - sjajno |
Na putu prema Siena-i, prizori su lepi, malo, malo pa nešto rascvetano, oblaci šaraju nebo, da prizori ne budu monotoni.
 |
| Opet visterija - odmah sam se setio jučerašnjeg kafića u mestu Pienza (prethodna priča) |
 |
| Stižemo i prestižemo jednog lokalca |
 |
| Malo karakteristične arhitekture za ovaj deo sveta |
 |
| Ekipa na gomili, pravimo kratku pauzu da se malo raskomotimo jer postaje toplo |
 |
| Ulazimo u Siena-u |
Prolazimo predgrađa Siena-e, i polako se približavamo centru grada.
Ulazak u Siena-u je dosta strm.
Sinoć kad smo nakon šetnje po centru Siena-e, išli prema kolima nizbrdo, procenjivali smo koliko je velik nagib puta i da li ćemo mi to uspeti da izvezemo sutra.
Onako naoko nagib je jedno 15-20%, teško je tačno proceniti, ali da je strmo - strmo je!
Za razliku od juče, sada nam je ta deonica uzbrdo - biće veselo...
Stižemo do Sijene, lokalnom putevima i sad interesantno je to što je subota i što je neradni dan. Mi prethodnih dana dok smo vozili nismo videli ni jednog biciklistu, apsolutno nikog (ne računam onu grupu u Folonici, oni su bili organizovana grupa na zadatku... njih smo videli samo na kratko, oni su došli i prošli i to je to nikog više posle toga). Međutim, sada kako vozimo malo-malo naiđe neki biciklista sam ili ih srećemo u grupicama po dvoje-troje, neću da kažem da ih ima na sve strane, ali ima ih dosta. Da, OK, Siena je prvo malo veće mesto gde vozimo, pa je po zakonu verovatnoće i logično da ima više biciklista.
 |
| Centar Siena-e je gore na brdu |
Kako smo se približili centru, stižemo do samog ulaza u stari grad i tu sad kreće prvi ozbiljan uspon (koji je priprema za onaj "gadan").
Kaže Mare: " 'Ajd' me slikaj na ovom usponu!"
Kažem "Važi, nije problem..."
Taj uspon je ne znam kako je važan na Giro d'Italia ili sličnom takmičenju. Objasni meni Mare ko ga je vozio i kako, izvinjavam se ali nisam zapamtio. Dam gas, izvezem tih prvih 13-14%, popnem se gore i sad čekam da Mare naiđe da ga slikam.
 |
| Mare forsira uspon |
 |
| Mare protiv uspona |
 |
| Mare pobedio uspon |
Mare i ja smo obavili "photo session" na prvom usponu i sad dolazi onaj gadan, zapravo onaj što je, dok smo se juče peške spuštali prema kolima, delovao stvarno nezgodno.
 |
| Evo da ne bude dileme, nagib je 16%, dole kocka koja nije baš savršeno ravna, ali ide |
 |
| Evo i Mare iza mene, mada po izrazu mog lica ipak bih rekao da je bilo teže nego što mi je to ostalo u sećanju |
 |
| Još par stotina metara i stigli smo na centralni trg u Siena-i, Piazza del Campo |
Kreće uspon, 16%, naoko je strašno, ali ide mi bolje nego što sam očekivao. Nekog momenta čak vadim i telefon iz zadnjeg džepa, vozim jednom rukom i pravim par slika.
Sale nam je već verovatno stigao do Piazza del Campo, dok smo Mare i ja obavili slikanje na prvo, usponu...
Kraj uspona je poprečna ulica "Via di Città".
Originalna ideja je bila da kad se popnemo do "Via di Città", da se ne spustimo odmah na glavni trg, nego da napravimo mali krug po centru tako da prođemo pored Duomo-a i sa prednje i sa zadnje strane, te da se nakon toga spustimo na glavni trg, kao na narednoj slici.
 |
| Planirana ruta |
Međutim, kako smo savladali 16% uspon i kako smo stigli u ulicu "Via di Città", obilazak Duomo je momentalno otpao kao opcija. Naime, u ulici je tolika gužva, da nije moguće ni peške prolaziti, a kamoli da guraš ili ne daj Bože da voziš bicikl.
Stoga, smo jednostavno odustali od posete Duomo-a, i iz "Via di Città" se direktno spustili na Piazza del Campo.
Kako smo izbili na glavni trg, naravno kreće slikanje.
 |
| Mare slika 2 ludaka na biciklima... |
 |
| Pogled na "Piazza del Campo" (glavni trg) i centralnu građevinu na trgu - "Palazzo Pubblico", gledano sa "Via di Città" |
 |
| Moram priznati da je trg veličanstven, i da je preko dana značajno veća gužva nego predveče |
 |
| Sale se namestio da ga slikam, ali se nažalost potpuno uklopio u gužvu, sreća ima bicikl, pa ga čovek može po tome pronaći u gomili ostalih |
 |
| Panorama |
 |
| "Palazzo Pubblico" kad se uđe unutra |
 |
| Kroz ova vrata se ulazi u "Palazzo Pubblico" |
Kako sam izašao iz "Palazzo Pubblico", imam vrlo interesantan pogled na zgrade koje opasuju trg. Jedini način da slikam trg iz drugog ugla je da napravim panoramu, jer mobilni ne može jednim kadrom da obuhvati sve što sam želeo. Međutim, kako pravim panorame, zgrade su ko pijane (ne mojom zaslugom nego se to telefon pravi pametan i on sam tu softverski koriguje sliku...).
Ovakav prizor me je neobično podsetio na Amsterdam, gde su zgrade u užem centru u realnosti tako "pijane".
 |
| Panorama - pokušaj 1 |
 |
| Panorama - pokušaj 2 - odustajem, jednostavno nije moguće |
 |
| Pokušaj sa širokougaonim objektivom na telefonu, zgrade su sada OK, samo se ~30% trga ne vidi |
 |
| Širokougaoni objektiv - ostatak koji fali na prethodnoj slici |
 |
| Panorama - pokušaj 3, definitivno odustajem od panorame |
Posle slikanja Piazza del Campo iz više uglova, pratimo dalje "Tuscany Trail" rutu.
Mislim da sam to već naglasio u prethodnim pričama da naše sve vožnje prate "Tuscany Trail" rutu nekim delom. Ruta ide baš preko trga, koji prepun ljudi i koji se haotično kreću i komešaju (to se u fizici zove "Braunovo kretanje").
Sale kaže: "Hajde da guramo..."
Rekoh: "Nećemo, idemo polako, cik-cak kroz masu ljudi, pa ćemo pre ili kasnije proći ovaj kritičan deo."
Jednu nogu sam otkačio od pedale da mogu brzo da reagujem i da brzo stanem, a sa drugom nogom vrtim pedalu, jer je ostala zakačena, pa mogu jednom nogom da vozim.
Cik-cak vožnja kroz turiste uopšte nije bila jednostavna, a onda sam rekao Saletu: "Vidi Sale, što se više budemo udaljavali od centra, turista će biti sve manje i manje i nama će biti sve lakše da vozimo..."
I tako je i bilo, prvih 500m od trga je hajde da kažem možda bilo dramatično, jer na momente jednostavno nisi imao gde da prođeš pa moraš da staneš da se ljudi malo razmaknu da možeš da se prošniraš. A onda je vrlo polako bilo sve manje i manje ljudi i do kraja smo vozili normalno.
 |
| Spomenik "Statua di Sallustio Bandini" na trgu "Piazza Salimbeni" |
 |
| Gužva evidentno popušta, ali turisti se i dalje kreću uglavnom nepredvidivo |
 |
| Konačno izlazimo iz pešačke zone, tj. iz centra Siena-e i sad postaje lakše |
Izlazimo iz centra, više nije ZTL i sad kreće saobraćaj, vozimo sada standardnim putevima, semafori, kružni tokovi i vrlo polako izlazimo iz Sijene.
Sam centar je na vrhu brda, na visini, što smo mi osetili sa onih 16% koje nam je ulepšalo dan. A sada kako smo prošli centar, sa druge strane je spust, koji iskreno prija.
 |
| Jedna "ajkula" u savršenom stanju, u današnje vreme ovo je pravi raritet |
Izašli iz Siena-e, i sada je zelenilo zamenilo zgrade.
Spust je i dalje sjajan.
 |
| Zelenilo je zamenilo tipične italijanske ulice i zgrade |
Tokom spusta jednog momenta ugledam iz daleka sa leve strane puta nešto što bi moglo da bude restoran.
Kao i svaki put trebala je da se popije kafa. Naravno, kao i svaki put, meni kafa nije neophodna, ali znam da Sale ne može da živi bez kafe. Obzirom da sam crtao rutu, video sam da mi ne prolazimo baš nešto pored puno objekata, gde može da se jede i pije.
Sa druge strane subota je i to subota pred Uskrs, sada je negde oko 14h, svi Italijani mahom rade dvokratno.... Svestan sam da nemamo baš puno opcija gde bi jeli i/ili gde bi se popila kafa.
Daklem, vidim sa leve strane nešto što bi mogao da bude restoran/kafić, ljudi sede, ima neka dva stolića napolju.
Kažem: "Hajde da se popije kafa..."
Kaže Sale: "Mogao bih kafu, ali ovo mi baš nešto nije neko mesto da sednemo.
Razmišljam: "Sad ne mogu da mu objasnim sve detalje koje sabiram po glavi, šta bi, gde bi i da li bi mogli, te kad bi mogli i kako zapravo na našoj ruti nema baš puno mesta da se sedne i popije kafa..."
Rekoh: "Hajde da vidimo, pa ćemo odlučiti..."
Dođemo ispred restorana, kad su naravno ta dva stola puna, uskočim unutra da proverim kakvo je stanje, međutim i tamo su svi stolovi zauzeti.
Izađem napolje, rekoh: "Ljudi, hajde kad smo već stali, bar da obavimo WC, da sipamo vodu u bidone i da nastavimo dalje.
Uzmem bidon, uskočim unutra, sipam vodu izađem napolje, i u tom momentu kako sam izlazio napolje izlazi (očigledno) vlasnik restorana i kaže jednoj ekipi koja je sedela za stolom napolju: "Sto vam se oslobodio, možete da uđete!"
Sve se to dešava bukvalno na metar od mene, oni sad ustaju i ulaze unutra, sto se oslobađa, a ja se kao tigar bacam na sveže oslobođen sto, jer je tu bilo još ljudi okolo koji su vrebali svoju priliku.
Kad smo seli za sto, konstatujem: "Seli smo!!!"
Bog zna kakav je to uspeh...
 |
| Slika uzeta sa Google Street Maps |
Tu gde sedimo napolju je zapravo sasvim OK, sija nam sunce, imamo lep pogled na okolno zelenilo, ne znam zašto, ali unutra je mi nije bilo tolko lepo.
Kaže Marko: "Ja ću da častim!"
Uđemo unutra i sada sam Marku prevodilac (i to višestruki, srpsko-engleski i srpsko-italijanski), jer parlam tu i tamo italijanski tokom godina sam naučio možda nekih stotinak reči, sa druge strane gazda je znao engleski (ne baš savršeno, ali dovoljno da možemo da se sporazumemo), a gazdarica zna samo italijanski.
Sa njime sam pričao engleski, međutim, on je u pola priče otišao svojim putem (da služi goste restorana) a ja sam nastavio da pričam italijanski (plus neizostavne ruke i noge) sa gazdaricom. Tako smo uspešno poručili piće, Mare je hteo da popije čašu toskanskog vina, Saletu smo poručili kafu i kolu, a ja sam uzeo šta bi drugo nego - kolu.
 |
| Mare pije toskansko vino |
 |
| Restoran se zove "Il Ceppo" |
Polako pijemo, pričamo, zavitlavamo se, atmosfera je odlična.
Kada sam išao da sipam vode u bidone, snimio sam unutra neke interesantne kolače.
Kažem im: "Sad ću doći..."
Utrčim unutra i kupim svakom po kolač, a kolač je interesantan, dole je kora - klasična mekana piškota, preko je vanila krem, korica ima punjenje od vanile a odgore su breskve. Jedan vrlo lagan kolač, onako baš taman, da malo dopunimo energije.
 |
| Kora, krem od vanile i breskve odgore, da li može jednostavnije i bolje?!? |
Nakon ove pauze, gde smo malo napunili stomake, sipale vode, odmorili (mada nam odmora nije trebalo) nastavljamo dalje rutom i tu sad kreće konačno prva off-road deonica.
 |
| To su popularne bele staze - "strade bianche" |
U Novom Sadu sam stavio gravel gume (takoreći lake gravel gume za dobro piripremljene staze, gravel je na engleskom - šljunak, to bi kod nas najbliži prevod bio makadam ili tucanik) i jer je "Tuscany Trail" ruta vodila mešovitim asfalt/gravel deonicama.
Prvog dana, ona vožnja uz more je bila fenomanalna ali to što smo vozili nije bilo za gravel gume, više je bilo za MTB (OK, da nije bilo toliko kiše i da je bilo suvo, verovatno bi bilo OK iz za moje "lake" gravel gume).
Drugi dan maltene nismo ni imali gravel deonice, jer smo skratili rutu, baš pre bego što su trebale da krenu bele staze, tako da smo samo u povratku imali jednu kratku deonicu belih staza.
Treći dan, konačno kreću te popularne bele staze. Pratimo "Tuscany Trail" rutu koju je neko crtao ko se očigledno razume u staze i stazice po Toskani i sad je super.
Moram priznati da je taj deo gde idemo belim stazama neobično lep, priroda i zelenilo oko tebe, put je realno toliko dobar kao da voziš po asfaltu, iskreno sam baš uživao u ovim deonicama i prosto mi je žao što nije bilo više belih staza.
 |
| Toskana i neizostavni čempresi na sve strane |
 |
| Pored čempresa, na sve strane su manji ili veći vinogradi |
 |
| Vinograda ne nedostaje |
Interesantno mi je koliko su bele staze u dobrom stanju, očigledno to neko održava redovno. Imam utisak da bi kod nas bile u očajnom stanju, naravno pod pretpostavkom da postoje u ovakvom obliku.
Nekog momenta izlazimo na asfalt, i taman kad smo stagli na raskrsnicu protutnji jedna poveća grupa biciklista na e-bajkovima. Ne znam zašto, ali u nama je proradio takmičarski duh, pa smo stisnuli, jedva ih stigli, zatim i prestigli, ali avaj kreće uspon i mi tu realno protiv e-bajkova nemamo šanse. Vozimo Sale i ja pun gas, ne može jače i uspevamo da savladamo uspon pre e-bajkera. Stižemo na raskrsnicu kao pobednici (falila nam je samo trijumfalna kapija), a onda stajemo da sačekamo Marka, kome nije proradio takmičarski duh.
U svoj toj trci, mi smo propustili da svratimo u mesto Monteriggioni.
To je stari srednjevekovni gradić na vrhu brda, koji posmatran sa strane izgleda kao kruna na glavi.
 |
| Pogled na Monteriggioni sa mesta gde čekamo Marka (slika skinuta sa interneta) |
 |
| Monteriggioni - pogled iz vazduha (slika skinuta sa interneta) |
Stiže i Marko.
Kažem im: "Mogli bi da obiđemo ovo mesto gore, zove se Monteriggioni, deluje baš interesantno."
Međutim, to znači da bi morali da se vratimo skoro 2km, do raskrsnice gde se put odvaja za Monteriggioni, pa da se popnemo gore. Pa kad završimo obilazak, ponovo tih skoro 2km nazad...
Nešto ne nailazim na oduševljenje i entuzijazam u njihovim pogledima.
Rekoh: "OK, možda neki drugi put..."
Nastavljamo dalje, i sad kreće još jedna off-road deonica, ali ovo nije bela staza, ovo je drugačije.
 |
| Naša ruta je delom išla po Via Francigena ruti (to je ruta iz vremena Starog Rima, koja je spajala Cantenbury u Engleskoj, preko Francuske i Švajcarske sa Rimom, svetim gradom u to vreme) |
 |
| Via Francigena |
Meni su iskreno bele staze lepše, ali može i Via Francigena da prođe... Mislim kad uzmem u obzir koliko je stara Via Francigena, jednostavno nemam problem sa kvalitetom puta.
 |
| Ima i deonica koje su malo grbavije, međutim uz malo pažnje i koncentracije ni to nam ne smeta |
Jednog momenta nailazimo na divlje ciklame. To je ono kao kod nas kad prvo rastu visibabe, pa posle krenu ljubičice da budu na sve strane u šumi, e ovde su očigledno divlje ciklame rasprostranjene.
 |
| Slikam Saleta kako slika ciklame... |
Vozeći se ovuda, videli smo ih na nekoliko mesta. Jednostavno - predivno...
Iskreno, mislio sam da ciklame uspevaju samo u cvećarama (molim - bez smejanja), i da se ne mogu naći u prirodi.
Eto, prevario sam se.
Doduše, ove divlje su značajno sitnije od onih džinovskih ciklama na steroidima koje kupujemo u cvećarama za npr. 8.mart, ali su ove samonikle i to je njihova glavna snaga.
 |
| A onda nam se i sunce pridružilo i "Via Francigena" je postala samo još bolja i još lepša |
A onda nekog momenta napuštamo šumu, ponovo počinje bela staza i ponovo je SAVRŠENO!!! Moram da priznam, da ja kao okoreli drumaš, vezan oduvek jedino i samo za asfalt, mogu samo da kažem da su bele staze fenomenalne i da sam jedva čekao da se pojavi neka "bela" deonica.
 |
| Šumica polako popušta, staza postaje sve bolja i bolja |
 |
| Nebo nam ceo prizor dodatno stvara neobičnim |
 |
| Ovde je neko koristio lenjir kad je pravio belu stazu |
Cela deonica posle "Monteriggioni" pa sve do "Colle di Val d'Elsa" je neverovatno lepa. Tu vozimo manje više skoro isključivo van asfalta, što belim stazama što Via Fracigena (lako je moguće da je cela ruta, kojom smo vozili Via Francigena (koja sadrži i bele staze u kojima smo istinski uživali).
Na tom putu smo prošli više mikro naselja, ili sela... Tu ruta ide cik-cak, malo levo, malo desno, pa presečemo asfalt, pa naiđemo na kocku, pa kad prođemo selo, nastave se bele staze i slično.
 |
| Još je prerano, da smo kojim slučajem prošli ovuda koju nedelju kasnije, ovo drvo bi bilo crveno kao krv |
 |
| Još jedno mesto ispred nas |
 |
| Da, da, definitivno ovaj veo rute je zapravi Via Francigena... Dobro je znati... Ovo je slikano na ulazu u mesto "Strove" |
 |
| Mesto "Strove", kaže Sale: "U ovakvoj jednoj kući, u ovakvom jednom mestu bih mogao živeti..." |
Mesto "Strove" ima jedno 15-20 kuća ukupno, poslagana meni na oko haotično, ali posle kad "iz vazduha" na "Google Maps" pogledaš raspored kuća i oblik tih malih gradića, shvatiš da to sve zapravo ima smisla, samo se tebi kad to posmatraš odole čini čudno i neobično.
Odmah na izlazu iz mesta Strove počinje bela staza, koja za razliku od svih prethodnih nije baš 100% savršena, ali nije ni da je sad neki problem voziti, samo treba malo paziti...
 |
| Sledeće mesto "Scarna" |
 |
| Vinogradi su bukvalno na sve strane |
 |
| Nakon mesta "Scarna" kreće lep spust prema gradu "Colle di Val d'Elsa" |
Do mesta "Colle di Val d'Elsa" tj. do mesta "Gracciano dell'Elsa" (teško mi je da razlučim jer su ta dva mesta spojena) pratimo "Tuscany Trail" rutu, a kako sam u međuvremenu naučio i "Via Francigena"-u, i tu skrećemo levo.
Nažalost, silazimo sa "Tuscany Trail" rute, jer mi pravimo kružne ture, a posle mesta "Colle di Val d'Elsa" nemamo neke interesantne opcije za povratak prema smeštaju.
Pišući priču, dolazim do saznanja da je "Val d'Elsa" (u bukvalnom prevodu - dolina reke Elsa), neverovatno lepa. To je jedna neverovatna tirkizna rečica koja pravi mnoge vodopade, mini jezera i slično, to se jednom treba obići, kad se ukaže prilika (u nastavku sam stavio 5 slika skinutih sa interneta čisto da dočaram lepotu prirode reke "Elsa"-e).
Sama reka "Elsa" nije dugačka, celih 63km, ali je predivna.
Kako smo napustili "Tuscany Trail" rutu, asfalt nam je sve do smeštaja (i da hoćeš, nema opcija da budu bele staze, mada nisam ni siguran da li bih se upustio u rizik da biram napamet rute, kroz bespuća Toskane).
Cela vožnja traje, jer malo vozimo, pa malo slikamo, pa se popije kafa u restoranu, pa van asfalta ne divljamo nego vozimo malo opreznije i slično. Do mesta gde smo se odvojili od "Tuscany Trail" rute u mestu "Gracciano dell'Elsa" je prošlo već nepunih 4h vožnje.
 |
| Ekipa na gomili |
 |
| Oblaci su ceo dan bili ovako mistični |
Vetar nam sad duva u lice, vozimo a Mare nam zaostaje, ne može da prati, pa onda obaramo tempo da bi i dalje bili svi na gomili. Na nekih 20-tak kilometara do kraja vožnje, Sale kaže: "Gladan sam, mogao bih nešto da pojedem..."
Rekoh: "Vidi, nije problem, imamo oko 20km do kraja vožnje, iskreno nisam siguran koliko mi imamo restorana do našeg mesta... Iskreno, mislim da nemamo ni jedan restoran do našeg mesta, ali hajde ako bude nešto usput stajemo."
Sad kako se ta rasprava završila, posle jedno 3-4 minuta uz put ima nešto što ne bih to nazvao ni restoran, ni prodavnica, ni pekara, ni šop gde se kupuju cigare, ni bar, zapravo ovo je sve to zajedno u jednom lokalu. Mislim ovo se nalazi na jednoj raskrsnici i nema ništa ni pre ni posle ovakvog tipa, pa mogu da razumem da su sve u jednom iz čiste potrebe ljudi koji žive u ovoj blizini.
Tu se mogu kupiti i novine i cigarete, i razna vina, i mesne prerađevine i sirevi i još koješta. Na ulazu sede lokalci, deluju da su tu redovni i da svako ima svoje mesto, samo im fali inventarski broj, sede tu i pijuckaju.
Nisam slikao izunutra ali realno ima svega (da sam se obezobrazio i pitao, možda imaju i poluosovinu za Golf 2).
Jedna devojka služi.
Pitam je: "Da li znaš engleski?"
A ona odgovara: "Samo Espanjol i Italijano..."
Okrenem se i kažem mojoj ekipi: "Kanda se mi ovde nećemo najesti..."
Neka dvojica zamalo rekoh mangupa, ali nisu mangupi, neka dva momka, sede tu na jedno metar od nas i okrenem se prema njima i pitam ih: "Da li vi znate engleski?"
Oni odgovaraju u glas: "Znamo!"
A reko': "Da li znate i Italijanski?"
Kažu: "Znamo i italijanski..."
Konstatujem: "E, pa sjajno, ako je tako onda funkcionišemo."
I onda ja kažem njima na engleskom a oni prevode na italijanski.
Šta je caka, ti tu nisi imao opciju da jedeš u klasičnom smislu (uzmeš meni, pa poručiš, ili mi to nismo videli da ima i može), ali ona je tu pred nama u izlogu imala sve te neke sireve, pršute, šunke i slično i sad zamolim momke da je pitaju da li je problem da ona to nama nasecka na neki tanjir jedno, drugo treće, vidim imaju i hleba i sve da nam to nabaca na jedan tanjir da mi malo zamezimo.
Kaže ona: "Naravno da nije problem, dajte mi par minuta..."
 |
| Eeeee, ovako se svira "Violončelo", a rolovana prasetina (očigledno isti proizvođač kao i u Coop marketu) se smeši u pozadini |
 |
| Prosciuto cotto (levo, barena šunka - praška šunka), prosciuto crudo (desno, sušena šunka - pršuta) i sir Grotta (ako se ne varam Grotta znači pećina na italijanskom, kakve veze ima sir sa pećinom bolje da ne istražujem, možda mi se saznanje ne svidi) |
 |
| Ovu turu je častio Sale |
 |
| Postaviše nam i sto, nasekli hleb i šta ćeš više kad si gladan... |
Pitam je da nam preporuči neki sir, i ona bez trunke razmišljanja pokaza na GROTTA sir. Nemam problem, ako je to njen izbor, prihvatam...
 |
| Sir je bio mnogo fin, na njemu piše da je sazrevao u pećini ("pecorino stagionato in grotta") - interesantno |
I sad uze ona da nam seče od svega po malo što sam joj nabrojao, sad mi već dalje nisu trebali momci oko grama i količina ovoga i onoga, znam dovoljno italijanski da joj to sve objasnim da nema problema.
Nasecka nam devojka sve što smo poručili, i hleba i sira i pršute, i uzmemo svako još po kolu/vodu i sednemo da jedemo.
Šta reći nego EXTRA!!!
Osećaj koji sam imao dok smo jeli je kao kad smo ono nekad u mladosti, kad si baš gladan, pa u prodavnici kupiš pola hleba, majonez i parizer (ovo me nekako neopisivo podseća na predsednički sendvič?!?!?), pa u pola vekne napuniš gore opisano koliko stane, i to jedeš i zalivaš sa jogurtom, dok sediš ispred prodavnice jer realno nema gde.... Ovo je bilo vrlo slično, samo smo sedeli unutra za pripremljenim stolom...
Tu smo se mi neću da kažem najeli, ali najeli smo se taman koliko treba da nismo gladni a opet ni previše siti da se može voziti dalje.
Sir "Grotta" je bio neobično ukusan, pa sam nakon završene seanse pod nazivom kodnim "Violončelo", rešio da kupim sira i da ga ponesem Miri i Nikoli, da i oni probaju odličan sir. Do kraja kupimo i Mare i ja po jedan komad 350-400 grama sira.
Imamo još oko 18km do kraja rute, pita me Nikola nekog momenta (na samom kraju operacije "Violončelo" taman tu kada smo već hteli da krenemo): "Gde ste i kako napredujete?"
Rekoh: "Imamo još 18km, računaj da nam je to okvirno sat vremena, jer imamo jedno penjanje u tih 18km. Što?"
Kaže Nikola: "Oni planiraju da idemo nasladoled kad dođemo, pa čisto da znaju kako napredujemo..."
Rekoh: "Važi, sladoled (tj. gelato) uvek može, računaj da smo za jedno sat vremena stigli."
Sad idemo polako, stomak procesira posledice operacije "Violončelo", mi ne žurimo, od mesta "Colle di Val d'Elsa" (tamo gde smo napustili Tuscany Trail rutu) nam je konstantno uspon, a sad nakon klope uspon je sve jači.
 |
| U šumi viri kula od zamka "Palazzo al Piano" |
 |
| Palazzo al Piano (slika preuzeta sa Google Maps) |
 |
| Hotel na vrhu brda predstavlja kraj uspona |
 |
| Kod hotela stajemo da se okupimo |
 |
| Na spustu nailazimo na neobičan most, star po svim parametrima |
Ovaj most ima svoju istoriju, evo jednog isečka (preuzeto sa interneta i prevedeno na srpski):
Mali most, velika priča
Ovaj vekovima star mali most, koji datira još iz rimskog doba i bio je deo drevnog puta „Via Massetana“ koji je povezivao Sijenu sa Masa Maritimom, danas se više ne koristi osim za pešake.
Nazvan je po Piji de Tolomei, plemkinji iz Sijene koju je njen muž nepravedno odbacio i proterao u Castel di Pietra u Maremi, zbog čega je morala da prolazi pored ovog mosta.
Do danas je most neraskidivo povezan sa Pijom i nosi njeno ime. Sećanje na tragičnu sudbinu ove nesrećne plemkinje, obavijeno velom misterije, i dalje je toliko živo da je oko nje nastala legenda.
Priča se da se duh Pije može videti na mostu.
Neki se kunu da su u noćima bez mesečine videli nepomičnu figuru, obavijenu blagim, prigušenim svetlom, obučenu u belo sa velom koji prekriva lice. Pokajničkim glasom, ta figura šapuće:
„Seti me se, ja sam Pija; Sijena me stvori, a Maremma će me uništiti.“ (Dante, Pevanje V, Čistilište)
Kao da sve to nije dovoljno, ova priča je pretočena i u operu Gaetana Donicetija.
Nakon mosta imamo još nekih 2,5km do smeštaja, a onda nam se smeši gelato (sladoled).
 |
| Pistachio i nocciola, moji favoriti (pistać i lešnik) |
Mare je rešio da časti sladoled, nešto su se njih dvojica danas razmahali sa češćenjem...
Pojeli sladoled i to je to za ovo turu.
Stigli u apartman, krenuo sam polako da pakujem neke stvari, sutra krećemo kući, pa je dobro da krenemo što ranije.
 |
| Dve poruke sa zidova u smeštaju |
 |
| Ruta |
 |
| Profil terena, i mesto gde se odigrala operacija "Violončelo" |
Očekivao sam - nedelja Uskrs (svima je Uskrs) - praznik, da neće biti gužva na putu.
U nedelju kako smo krenuli izlazimo na auto-put i nije gužva, a unapred sam im rekao: "Sutra je nedelja, dobra stvar je što neće biti kamiona..."
Kada smo dolazili u Italiju, na potezu od Nove Gorice pa do posle Venecije u desnoj traci su bili kontinualno kamioni, kamion do kamiona, kao da su kanapom jedan sa drugim povezani, znači neverovatno (videli smo hiljade i hiljade kamiona).
E sad, nedelja, pa još Uskrs, u celoj Italiji smo ukupno videli 3 kamiona, a to su verovatno neki "bezbožnici" koji ne slave ili ko zna koji su ima motivi?
Na putevima je bilo tako-tako što se tiče putničkih vozila, ljudi su se očigledno vozikali više nego što sam to očekivao, mislio sam da će više da slave i da budu više kući sa porodicama, ali nema veze jer što se tiče kamiona bilo je sjajno.
Vozimo, laganica polako izlazimo iz Italije, ulazimo u Sloveniju, pa onda Hrvatska - uvek dosadna nikad je proći i dolazimo na Batrovce, nema gužve, prolazimo bez nekog zadržavanja i stižemo kući u neko pristojno vreme.
I sad šta reći na kraju posle svega???
Prvo: što mogu da kažem da je bilo A_P_S_O_L_U_T_N_O - S_J_A_J_N_O!!!
Drugo: što mogu da kažem je da je vreme bilo značajno bolje nego što su to prognoze predviđale.
Treće: možda sam malo preterao jer sam pokušao da napakujem svašta u premalo vremena i dana, da uradimo i vožnju i selidbu iz smeštaja u smeštaj i doručak/ručak/večeru, pa vanredno terme, jedino što mogu da kažem u svoju odbranu je da smo u Toskani u odličnom sastavu i jednostavno bilo bi šteta nešto propustiti... Nažalost naše vožnje su trpele, jedino što sam mogao da uradim je da skratim vožnje nažalost, da bi koliko toliko ostali u nekom planiranom tajmingu.
Vožnje su do kraja bile 50-60-70 km (kako koja), tako da hajde ne mogu da kažem da to nije bilo dobro... Druženje je bilo fenomenalno sve vreme, mi dok smo putovali i tamo i nazad muzika je bila potpuno smanjena, znači non-stop je bila neka priča, smejanje, apsolutno nam muizika nije bila potrebna, zapravo bi samo smetala, stalno je bila neka nova tema, neki novi razgovori, neka anegdota, neko podsećanje, neka priča je stalno bila aktuelna - jednostavno bilo je EKSTRA.
Sva tri dana vožnje rute sam planirao da budu oko 100km, svaki dan smo imali oblake tokom vožnje i svaki dan nam je bar na kratko provirilo sunce kroz oblake. To malo sunca je neverovatno menjalo ceo kolorit oko nas, kompletan utisak i prizori se promene potpuno. Ne mogu da budem nezahvalan, vreme nas je poslužilo, kolko je moglo, kao što sam rekao Saletu tokom vožnje iz Follonica-e kada nam je vetar skidao glavu sa udarima preko 50kmh, i kada je počela da pada ozbiljna kiša: "Vidi Sale, to je to, nema gore od ovoga, znači može samo da bude bolje!"
I bilo je bolje, voleo bih da ove rute ili neke nove rute izvezemo po Toskani, stvarno mislim da vredi a posebnu pažnju zaslužuju bele staze, gde nema saobraćaja i koje se voze van puteva gde "zvižde" automobili. Mislim tamo su vozači kulturni (nisu kao kod nas), obilaze te na kulturan način, niko tebe tamo ne ugrozi, jednostavno to je drugi svet (na žalost po nas, i na sreću po njih).
U Italiji postoji kultura biciklizma.
Ako stvari posmatram iz ugla vožnji i biciklizma, pametnije bi bilo da smo pronašli smeštaj negde u nekoj zabiti i da smo tamo rezervisali smeštaj nekih 4-5 dana.
Zašto zabit?
Zato jer bi smeštaj tada bio jeftin, imali bi parking i slično. A onda otići 100km u jednu stranu kolima (što je recimo jedno sat i po kolima), izvozati biciklom zamišljenu rutu i onda se kolima vratiti opet u našu zabit. Tu doručkovati, ručati i večerati, već šta nam je po redu.
Međutim, u organizaciji koju smo odradili mi smo videli Montecatini Terme, Lucca, Pisa, Follonica-u, Montepulciano, Pienza i na kraju Sijenu. Mi smo realno obišli 6-7 mesta po Toskani. Ova mesta se poprilično razlikuju i po konceptu i po načinu gradnje i po veličini i po verovatno vremenu nastanka.
Sa druge strane to kad gledam iz ugla biciklizma bilo bi bolje da smo bili na jednom mestu ali tada sigurno ne bi videli sva gore navedena mesta. To su dve krajnosti, i mi smo nekako uspeli da pomirimo dve krajnosti (biciklizam i obilazak Toskana gradova).
Tako da iskreno - to je to, mislim da nismo mogli više da izvučemo iz ovakve jedne posete Toskani.
Mislim da sam uspeo da napravim neki presek kojekakvih raznih stvari tokom istog dana i onda ta neka unija svega je meni dala jedan rezultat koji je super. Takođe mislim da zapravo nije ni moglo bolje, moglo je drugačije, ali npr. da nam glavni kriterijum bude biciklizam ili da nam glavni kriterijum bude šetnja i da vidimo što više mesta, nekako sam uspeo da uklopim od svega po malo, eto da ne bude ni samo biciklizam, ni samo šetnja, ni samo ovo, ni samo ono, uspeli smo u tome i to mi je iskreno jako drago.
Biće još prilika, biće još Toskane, nije to nama na kraj sveta, to je dan vožnje tamo, i dan vožnje nazad.
Ovim se oficijelni deo priče Toskana 2025 završava.
Svi koji su uspeli da pročitaju ovo do kraja - BRAVO!!!
Do neke sledeće avanture,
D.
=======================================
E sada za one kojima nekim čudom nije bilo dosta (pretpostavljam da takvih baš nešto i nema, ali evo za svaki slučaj), hteo bih da pokažem koliko različitih stvari čovek uspe da vidi za nekoliko dana u Toskani... To samo ilustruje koliko je Toskana bogata po raznim osnovama i zato je jedna od najcenjenijih turističkih destinacija na svetu.
Možda i najvažnije je koliko smo mi uspeli da vidimo za 4 dana u Toskani, slike sam namerno izmešao da bude zanimljivije (sve su ovo samo moje slike, i sve su već prikazane u ovoj ili prethodne 3 priče):
Sve gornje fotke su nastale u 4 dana. Sad na kraju kad ih pogledam ovako izmešane, shvatim da smo dobro uopšte stigli nešto i da biciklamo, obzirom šta smo sve videli u ta 4 dana...
Ciljano nisam stavio slike hrane, i njih ima dosta ali ko je dobacio dovde, stekao je utisak.
-------------------------------------
I sad još jedna mudrost za kraj, i ova Toskana konačno ide u prošlost...
Sad stvarno nema više...
Comments
Post a Comment